oslici

О СЛИЦИ “ПРОГЛАШЕЊЕ ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА”
односно “КРУНИСАЊЕ ЦАРА ДУШАНА”

Ова позната слика Паје Јовановића има веома интересантну причу и историјат настанка. То није везано само за постојање двојаког имена слике, већ и за прилике у којима је настајала пре једног века у Краљевини Србији.
Посебан интерес представља низ детаља о томе како се мало знало у ондашњој Србији о српским споменицима културе који су се у то време налазили на територијама под турском влашћу, и са каквим напорима се сусретао велики сликар Паја Јовановић да реконструише низ детаља из периода владавине Цара Душана, како би што верније наслсикао ову композицију из наше националне историје.

Још увек има спорења око тога који наслов стварно треба да носи ова слика, која је била наручена од стране званичних институција Краљевине Србије под именом “Крунисање цара Душана” и пола века била позната у народу под овим именом, и сведочења сликара Паје Јовановића да је уствари сликао композицију “Проглашење Душановог законика”.

Нама није у интересу да држимо било коју страну у полемици, већ наводимо само најинтересантнија документа и чињенице изложене у неколико чланака и каталога са изложби објављених овим поводом .

1. Паја Јовановић о својој слици Проглашење Душановог законика ( Текст аутора Петра Стевчића) ;

2. Извори о имену и пореклу једне слике Паје Јовановића (Извод из текста Драгутина Тошића) ;

3. Извод из каталога ПАЈА ЈОВАНОВИЋ, аутора Радмиле Антић

1. ПАЈА ЈОВАНОВИЋ О СВОЈОЈ СЛИЦИ "ПРОГЛАШЕЊЕ ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА"

         Ја сам се писмом обратио сликару Паји Јовановићу и од њега затражио објашњење о томе који је назив његове слике што се сада налази на другом спрату Народног музеја у Београду. Тада, 1955 године, на раму слике била је прикуцана мала месингана плочица на којој је писало: “”- Крунисање Душаново или Проглашење Душановог Законика.
Сада се та слика зове Проглашење Душановог Законика, и то се свакако више неће мењати, јер у писму које сам од Паје Јовановића добио првих дана маја 1955 године он објашњава не само како се слика зове, већ и како је она настала.
        Априла 1955 године у разговору са Станојем Симићем, првим министром спољних послова Демократске Федеративне Југославије, сасвим случајно сам сазнао да је он, сређујући коресподенцију свога деде и оца, који су такође били дипломате српске државе у другој половини 19. века наишао на два занимљива писма из 1899 године о путу српског сликара Паје Јовановића у Приштину и на Косово, тада још под Турском, ради сакупљања материјала за слику Kрунисање Душаново. Како сам још раније имао намеру и жељу да покушам разјаснити назив ове слике, замолио сам С. Симића да ми да преписе оних делова из писама који говоре о настанку слике Крунисање Душаново.
           Надао сам се да ћу у тим писмима наћи објашњење о томе који је од назива тачан. Али су та писма код мене само још више побудила сумњу да се на слици уствари не ради о крунисању, већ о проглашењу Душановог Законика, па сам због тога одлучио да упутим писмо самом аутору слике. Писао сам му дакле, и добио сам одговор. Не само на постављено питање: како се слика тачно зове,шта је уметник хтео да прикаже и шта да нам каже; већ и низ других врло занимљивих детаља о настанку те слике и још много запажања самог сликара о вредности наших средњевековних фресака.
Мада су ова писма 1955 године објављена нешто скраћена у Вечерним новостима, она нису била довољно запажена, па их сада, после смрти тог значајног српског сликара, објављyјем у целини.

Ево како је сам сликар Паја Јовановић објаснио зашто се слика зове Проглашење Душановог Законика и шта је све он о тој слици мислио:
Wien VIII Laudongasse 67
23.4.55

Поштовани Господин Стевчићу

Ево журим да Вам одговорим на Ваше хитно писмо које ми је дошло као глас из прошлог века да ме потсети на младост-лудост на лудо Србовање и живог рада над хисториским Српским сликама.
Мене очи напуштају - са муком сам прочитао Ваше писмо, а додатак ће чекати док није ово писмо Вами упућено. Даћу Вам један хисторијат о постанку слике: “Крунисање Душаново” а извадите што Вам се чини за потребу.
“Крунисање Душаново” би поручено од Ср. Владе за Св. изложбу у Паризу - али сам у договору са Ст. Новаковићем сам решијо да напустим чин крунисања у цркви - већ израдити: Прокламацију Душановог Законика, на отвореном пољу пред црквом показујући војну и политичку снагу Младог Царства.
Према том програму сам морао да сакупим хисторијски и археолошки материјал да би слика што верније дјеиствовала.
           У првом реду одела и оружије. То је тешко било јер у Душановој Држави није било, као у других, једног народног одела и наоружаља, већ је тај смели Реформатор узео све што му се добро чинило из туђих држава.
            Двор - дворски људи као и Цар сам су носили Византиска одела.
То ми је било лако набавити. Према многобројним виз. сликама ми је костумлијер Бечке опере Блашкер одличан мајстор за хисторијска одела израдијо од свиле и броката Царево и Царицино одело, па и сакоа Протовестијара Николе Бућа што на слици чита прокламацију.
Немачки најамници - царева немачка гарда под Палманом носи гвоздену опрему немачког ритера 14 века.
            Српску, властелинску коњицу је Цар наоружао из Млетачког арсенала. Стојан Новаковић је пронашао у Венецијанској архиви писма са којим Цар поручује 300 панцир опреме за своје Србе - И то је лако било реконструисати, а ја сам поручијо таково одело према Скалигер-Монументу у Верони.
У том лепом панциру се види млади Прељуб војвода на Турниркоњу (на првом плану слике).
Све ово је иако са великим трошком ишло лако - најтеже је било народно одело и наоружање самосталних Срба који - на степеницама клечећи - са испруженим мачевима - се Цару на веру заклињу.
             Због тог дела слике сам обишао наше манастире у Жичи сам понешто нашао али ни из далека оно што сам тражијо.
За Хералдику у слици, сам сретним случајем наишао у Бечкој дворској библиотеци на једну велику руком писану и измоловану књигу од неизмерне вредности што су Аустријанци при окупацији Херцеговине из манастира Житомишлића узели и у Беч однели.
Књига садржава преко сто грба српских породица, почевши са грбом и цимиром Душановим, двоглавим белим орлом садржавајући у средини цимире свију земаља којима је владао.
             Преко педесет тих грба у форми штита сам пресликао; најважнији се виде на фанијонима копља српске кољице, ту је Кобиловић - дед Милоша Обилића - три коњске главе - њега близо је Охмучевић - са лепим грбом “Крила” на штиту и фанијону, отац Реље Крилатице - за Кастриоту прадеду Ђ. Скендербега је најлакше било, јер се сопствени шлем Скендербега као и његов силни дворучни мач находе у Бечком музеју. Кастриота се познаје по шлему са козијом главом као цимир.
           Мач и шлем су донесени из Босне. По праву би требало те ствари да се врате као и књига из Житомишлића која се у ов. Библијотеци води под именом - “Армалиа Иллyрицорум”.
Све ми је било готово да почнем велику слику осим правог српског одела. Миша Ристић у посланству ме саветовао да одем видети Грачаницу, - “Међу оним лепим сликама ћете насигурно наћи шта Вам треба” ми рече он. Већ жеља да видим Косово ме нагонила да га послушам.
            Снабдевен са мојим сликарским алатом ја стиго у Приштину где ме Света Симић наш Конзул дивно дочекао - ма да је његов положај међу бунтијићим Арнаутима очајан био. Недавно су Арнаути убили на сред чаршије Српског Конзула - без икаквог повода већ чистог беснила. Света Симић је отважно ступијо на његово место готов и да погине - тек само да послужи својој држави.
           Око њега сам нашао Србе Косовљане, па и владику - ваљаног човека којег су још те године Арнаути искасапили. Два каваза су бринули за сигурност у кући за одважу (вероватно одважну - примбдба П.С.) Госпођу Симић и двоје деце 4-6 године - млади Вице-конзул са женом су попунили малу кућу.
          Већ сутрадан сам се одвозијо у Грачаницу. Калуђери већ извештени ме одма одвели у цркву и однели све што је потребно било да отпочнем рад. - Већ на први поглед ме Грачаница очарала. Слике Кр. Милутина и Симониде ме упркос изкопаних очију изненадиле лепотом израде. Али фреске y Певницама - један низ Стратилата са сваке стране - као да је у ствари број портрета моћних људи, који су тим начином себи створили трајне споменике; сваки од тих слика носи обиљежије личног карактера - а одела и оружије је у сваког другчије и разликује се од свих што сам до онда видео. Сретан успехом сам их све преслико масним бојама.
           Те слике Стратилата у певницама су тако изврсне да сам убеђен да представљају најбољи живопис на свету оног доба - равна су им само она два портрета у Лесновском манастиру Душана и Оливера Деспота Овчепољског.
Видео сам освећено Косово још више пита - Дивно! Пропевао је народ а божур у цвету о Видовом дну као да хоће да окити весеља, ал ко није видео Косово за Турско време, утучен народ, од страха и срамоте, крваву турску силу и зверске Арнауте, - не зна шта је Косово...

Писмо Паје Јовановића овде није наравно завршено. Али да би се још боље упознали са приликама које су тада владале у Приштини и на Косову, а нарочито са компликованом организацијом пута Паје Јовановића у српске манастире, где је налазио грађу за своју слику, цитираћемо одломке из два писма Михаила Ристића у којима он обавештава Свету Симића, конзула у Приштини, о доласку сликара Паје Јовановића код њега.

Тако Михаило Ристић, секретар посланства Србије у Бечу, у писму од 18-ог фебруара 1899 године пише Свети Симићу, конзулу српком у Приштини, између осталог и ово:

Доћи ће ти тамо ускоро сликар Паја Јовановић поводом “крунисања Душанова”, коју слику ради за париску изложбу. Нарочито сам га упутио на тебе, И још ћу му казати да ти из Скопља дође сам, а не са оним лудаком Куртовићем (тадашњи српски конзул у Скопљу - П.С.). Препоручио сам му да од Турака не тражи никакве препоруке него да ти дође као обичан путник. Иначе ће имати више сметњи. Овако он с тобом може да иде и ради шта год хоће. Њему је потребно да види Грачаницу и владаоце исписане у њој од Немањића. Упутио сам га и у Призрен; тамо истина неће имати да види шта од старина, али га место може интересирати. Поред тога, и пошто он неће моћи ићи у Дечане, добро би било да из ризнице манастирске, ако буде могућно, у Призрен донесу где штошта имају од старина. Мени је познато да има један Душанов крст и дизгине дечанског коња, ако их само она лопужа архимандрит Јанићије није истопио, јер су од сребра, а чуо сам био још у Скопљу да их је истопио. Поред тога, у Дечанима треба да има и старих одежди итд. Све што Јовановићу може бити корисно.
Моје је мишљење да ти идеш с њим онако као што сам ја ишао са Љубом Јовановићем и Берадом по Косову; да га пратиш и у Призрен и у Грачаницу да он одседне код кога од вас и да он уопште важи као твој лични гост, пријатељ који је дошао да те посети. Само овако он ће моћи урадити штогод, иначе ће му Турци чинити тегобе... На овакав је начин Љуба могао бити и ревизор у Скопљу. Седео је код мене скоро 15 дана и важио ми као рођак.

У писму од 5-ог априла 1899 Михаило Ристић опет пише Свети Симићу о истој ствари:

          Паја Јовановић полази, мислим, сутра за Београд, где ће се мало бавити, па ће онда за Скопље и даље. Долазио ми је у прошли петак и разговарали смо се више од два сахата. Предао сам му твоје поздраве и нарочито му препоручио и молио га да се претстави твојим рођаком (то му је лако, јер ти је жена као прибогу и моја, Шојка, а он је Шотан), и да у сваком случају одбија гостопримства која му Турци могу понудити у Приштини по упутству Хафиз пашином (Паја има и неки турски орден). Необично се бојим оних будала у Скопљу да не ударе у таламбасе како Паја има да изради крунисање Дyшаново за париску изложбу и да је тога ради дошао. То ће Куртовић казати Фирмилијану “у поверењу”; овај, после вечере, своме брату чика-Јоци, па се може десити да му пут остане потпуно бесциљан и да их чак и не пусте маћи се из Скопља. Турци би у овоме имали помоћника чак и аустриски конзулат у Скопљу који неће пустити, то је сигурно, да Јовановић збира градиво за једну “саблажњиву” слику. Паји сам из далека нагласио чега се нарочито има чувати и шта има радити. Није ни прилично да најотвореније с њим говорим о људима и приликама (то би било чак за њ и необично), и упутио сам га да од Свете Јованића (он је с њим интиман) потражи ближа обавештења. Да би ти знао, међутим, како сам му и шта говорио и да не бих надугачко писао, помињем ти ово:
       Упутио сам га да иде најпре онамо где је најтеже - Грачаница;
да удеси да у Скопљу стигне пре поласка Митровачког воза; да учини посредовањем Париним (аустриски конзул у Скопљу) посету Валији (Јовановић је Угарски поданик), и да каже да уопште иде ради својих студија;
да одбије понуду коју ће му Валија свакако учинити да му се постара о стану у Приштини и да под изјавом да ће отсести код тебе, јер си му род и пријатељ (тога ради ће и он већ из Скопља послати телеграм у којем ће те тикати);
да уопште избегава сваку дружбу са нашим конзулом скопским, јер ће га овај лудак Куртовић дочекати речима: о, брате Пајо, роде мој.. - па ће онда о њему и циљу доласка казати Машкову (руски конзул) овај Далиш ефенди и тако редом;
да буде коректан са аустриским конзулатом јер овај само може тражити заштите ако му буде затребало; и да у Лесновски манастир иде после Грачанице.
         Овако сам поступио само зато што мислим да је овако добро. Љуба Ковачевић и Андра Стевановић имали су, мислим 1894 године, препоруке из Цариграда, па их ипак Турци нису пустили ући у Пећ, а неколико дана су били чак и затворени у приштинском консулату, из кога их нису пуштали маћи се. Ја сам, међутим, са Берадом путовао и његова књига: “La politiquq du Sultan” мени није донела никаквих прекора од Турака, као ни “La Macedoine”. Љуба Јовановић, као род моје жене Правде, провео је код мене у консулату више од две недеље ради посла који је имао, па ништа не би ни мени, ни њему, ни школама од Турака.
У погледу на бављење Пајино у Грачаници (он тамо миспи да сними што више може) ја сам урадио бих овако: У Грачаничким конацима могу се наћи две собе, једна за тебе, друга за Пају. Он тамо мора остати неколико дана, а пало би у очи када би сваки час ишао. Да тога не би било ти би могао узети госпа Зорку и децу, под изговором да им треба ваздуха, па тамо да поседе неколико дана, док Паја сними Немањиће и остало што он нађе за потребно. Само овако може се измаћи контроли заптија и њиховим сумњама, јер он ће донети и фотографски апарат и мора радити с магнезијумовом светлошћу. Увући ће се у цркву, па нико и да не зна да је он тамо.
        Немој ми замерити што ти о свему оволико пишем. То чиним само из жеље да овај велики сликар наш спасе од пропасти наше до сада одржане споменике старе нам културе и величине. Он је први који ће их снимити, па можда и последњи. Ко се до сада тако наканио и ко ће од сада?
Пођи с њим доцније и до Митровице. Учини пут колима да би видео и Гази-Местан и Турбе и остало. Ваљаће му све то ради инспирације којој много служи реминисценција, а нађи му се упутним и из историје наше. То сам му ставио у изглед.
Дакле, припремити овај пут није било лако, а није га било лако ни остварити. Са колико је савесности Паја Јовановић пришао овом подухвату види се и по томе што се није уздао само у своје скицирање, него је понео и фотографски апарат, како тврди Ристић, и тако свакако био први фотограф српских средњевековних фресака. Да ли су ове фотографије сачуване - није познато.

По завршеном путу, Паја Јовановић се вратио у Беч и о томе наставља у своме писму:

Ја сам слику свршијо за Париску Изложбу - због неспоразума она је више колорисан цртеж него живопис, јер је Кр. Милан хтео слику по који би се ткао гобелен, - али он је новац прокоцкао, а гобелена не би... То ме кроз многе године љутило. Да ми најлепша композиција остане тако слабо, мршаво израђена. Зато сам једанпут у уметничком заносу решијо да ту композицију “Прокл. Душ. Законика” - још једанпут и снажном бојом по други пут израдим.
Међутим сам постао портретиста на гласу - имао сам много посла па ипак сам нашао времена за тај рад што ме до дна душе занимао да свршим. - У тишини зимских вечери сам се одао том послу - 1925-6 је слика постала. Она се разликује од првог оригинала 1-во дужом перспективом што ми је омогућило Душана и његову околину већег да представим 2-го Портрет - лик Душанов је на новој слици према фрески у Лесновском манастиру рађен - исто тако је и Деспот Оливеров лик према аутентичним портретима рађен.
3-ћа и најглавнија измена је у изради уместо дифузне светлости без сенке ја употребих оштар зрак дајући крупне сенке - с тим омогућавајући пластичну модулацију појединих фигура - а руковање четкицом је слободно са широким потезима - а не поентирано као прва слика због ткања гоблена.
Ја сам слику свршијо на моје задовољство. Поред многих портрета ми је слика доминирала у атељеу, ал не дуго. Добијо сам многе доларе за њу. Данас се слика налази у Америци.
Осећам да сам ово писмо исувише разгњавијо. Мило ће ми бити ако у њему нађете што за употребу - остало опростите -

С поштовањем
Паја Јовановић

Сва српска машинска писма која ми стижу из Југославије су латиницом откуцана - Свети Вуче! Караџићу смилуј се с нами!

Стевчић, Петар: Паја Јовановић о својој слици Проглашење Душановог Законика у: ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ год. 135, 1959, књ. 383 св.3 стр. 278-284