Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

41. Neuspeli pregovori sa papom

Dušan je sa velikim interesovanjem i zabrinutošću pratio sve ove događaje. Turci su postajali sve drskiji pa su upadali u Bugarsku dolazeći i do Sofije. U tim sukobima sa Turcima poginula su i dva sina Bugarskog cara Aleksandra, Jovan i Mihailo. Za sada Turci nisu ugrožavali Dušanove posede, ali bili su opasnost u najmanje dva vida. Najpre, bili su velika smetnja Dušanovim planovima da se osvoji Carigrad i ostali deo Vizantije. Bilo je više nego jasno da i sami Turci imaju u vidu neku sličnu nameru. Onoga momenta kada Dušan pokrene svoju vojsku ne bi li do kraja ostvario svoje namere u pogledu osvajanja Carigrada, on će morati da dođe u sukob sa Turcima. S druge strane, Turci su pokazali velike ekspanzionističke namere i sasvim je bilo jasno da će se veoma brzo njihove želje za plenom i osvajanjem proširiti i na teritorije koje drži Dušan. Zato je mnogo bolje sa njima se obračunati dok nisu suviše osnažili i dok se sa njima može još obračunati jednim jačim udarcem.

Tu je Dušan morao da naiđe na više problema koje nije mogao nikako sam da reši. Turci su bili dosta jaki i on nije imao nekih posebnih želja da se sam obračunava sa njima, tim više što bi onda ostavio svoje severne granice prema Ugarskoj otvorene, što bi ugarski kralj sasvim sigurno iskoristio i provalio u nezaštićene srpske zemlje. Prema tome, trebalo je obezbediti, ako ne ugarsku pomoć, a ono barem da za vreme njegovog ratovanja sa Turcima ugari ne provaljuju u Srbiju. Isto tako, Dušan je imao nameru da pokuša da ujedini hrišćansku silu, te da sakupi vojsku iz cele Evrope pod nekim vidom krstaškog rata protiv Turaka, te da na čelu takve vojske protera Turke. Time bi on pod zastavom krstaškog rata ne samo Turke slomio već i ostvario svoj davno željeni san i osvojio Carigrad. Praktično, na neki način bi iskoristio sakupljenu hrišćansku vojsku za isterivanje Turaka, ali i za ostvarenje svojih ciljeva. Dušan se istovremeno plašio da neka od evropskih sila, prvenstveno Đenova ili Venecija, ne pruži pomoć Turcima, pa se i za tu eventualnost trebalo obezbediti. Da neki od ovih italijanskih gradova postane turski saveznik ne bi bilo veliko čudo, jer su oni i do sada dosta dobro sarađivali sa njima. To su bili veoma ambiciozni ciljevi za koje Dušan sigurno nije imao ni dosta autoriteta, ali ni ubedljivosti. Evropa ga nije baš rado gledala, tim više što su najmoćnije države toga doba bile listom katoličke i jedan "šizmatički vladar" sigurno nije mogao imati toliko simpatija da bi mu evropski vladari poverili svoje armije. Stoga je jedini posredstvom koga bi se moglo učiniti nešto više bio rimski papa.

Iako je bio čisti pravoslavac, koji nije baš suviše rado gledao na katolike, Dušan se bez mnogo premišljanja obratio papi Inoćentiju VI koji je stolovao u Avinjonu. Sam papa je sa interesovanjem dočekao Dušanovo poslanstvo tokom 1354. godine, koje je stiglo u Avinjon preko Venecije. Mada je Dušan oko sebe kao bliske saradnike okupljao katolike (Mihailo Buća, Palaman, trogirski biskup Vartolomej itd.), a njegova država obuhvatala veliki broj katolika, papi su stizale mnogobrojne žalbe katoličkih vernika na njihov tretman u Srbiji. Bilo je tu različitih pritužbi poput onih da je Dušan na silu oduzimao katolicima njihove crkve i manastire, da ih je isto tako silom prekrštavao, da su im udareni neki posebni nameti, itd., pa je to bila zgodna prilika da se sve ove žalbe razreše. Isto tako, papi sigurno nije bilo pravo da Dušan u svom Zakoniku katoličku veru naziva sa "latinska jeres" pa tako kaže "I za jeres latinskuju; što su se obratili hristijani va azamistvo, da se vazvrate va hristijanstvo. Ako li se kto obrete prečuv i ne vazvrativ se va hristijanstvo, da se kaže kako piše u zakoniku svetih otac" (član 6. Dušanovog Zakonika). Kazne su veoma stroge, čak drakonske "I kto se obrete jeretig, žive va hristijaneh, da se žeže po obrazu i da se prožene; kto li ga ima tajiti, i tazi da se žeže" (član 10 Dušanovog Zakonika). U suštini, Dušan nije dozvoljavao katoličku propagandu i prevođenje pravoslavaca u katoličanstvo, dok stare katolike nije uznemiravao i dozvoljavao im je da na miru ispovedaju svoju veru. Time je sasvim jasno tretirao pravoslavlje kao državnu veru.

Dušanovo poslanstvo, što je opet pomalo indikativno, bilo je sastavljeno od dvorskog sudije Božidara, jednog Grka po imenu Nestong i Kotoranina Damjana. Svi su oni pred papom Inoćentijem VI bili vatreni pobornici Dušanove politike, tako da su se bez premišljanja zakleli pred njim da sva ona obećanja koja Dušan daje u pismu ima nameru i da ispuni. Ovo je poslanstvo nosilo Dušanovo pismo po kojem je on obećavao da će prihvatiti uniju crkava, odnosno da ima nameru da prizna papu kao oca hrišćanstva, pravoga zastupnika Hristova i naslednika sv. Petra. Zatim od pape traži da ovaj bude organizator krstaškog rata protiv nailazećih Turaka, te da Dušan bude imenovan "kapetanom" ove krstaške vojske, zapravo vrhovnim zapovednikom. Isto tako, obaveštava papu da je sve one mere koje su ograničavali katolike u Srbije već ukinuo, vratio katolicima one manastire i crkve koje im je oduzeo itd. Time je Dušan jasno pokazao papi da ima nameru da se približi katoličkoj crkvi, a u okviru toga on poručuje papi da bi želeo da on (papa) uputi na srpski dvor svoje poslanstvo, gde će se sve ostalo utanačiti. Izgledalo je da će se konačno Srbija prikloniti Rimu.

Tada papa načini nekoliko grešaka, moguće i namernih. Najpre je poslao Dušanu ljubazno pismo (29. avgust 1354. godine), ali ga odmah u pismu uvredi ne obraćajući mu se kao caru već kao kralju Raške "reg Rassie". Samo papsko poslanstvo koje je trebalo da otputuje u Srbiju bilo je imenovano tek pred kraj godine (decembra 1354.), a njen vođa je bio Padski biskup (inače Francuz) Petar Toma. Iako je Dušan jasno pokazivao znake nestrpljenja, papa očigledno nije mnogo žurio, pokušavajući na taj način da pokaže svoju nadmoć. Ipak, moguće je da bi Dušan i to nekako progutao u zamenu za svoja traženja, da nešto ranije, u leto 1354. godine, dakle baš dok su srpski izaslanici boravili kod pape, nije provalila vojska ugarskog kralja Ludviga u Srbiju. Očigledno da papa nije ništa ozbiljnije učinio ne bi li Ludviga odvratio od napada na Srbiju, iako je na ovoga imao veliki uticaj, verovatno se plašeći da ga ne bi uvredio. Time je bilo jasno da od ozbiljnih pregovora nema ništa i da će papa uvek prvenstvo dati ugarskom kralju u odnosu na srpskog cara.

U to doba Ludvig je već završio sa svojim vojevanjima po Napulju, uverivši se da neće moći da se dočepa napuljskog prestola. Tokom 1351. godine upetljao se na strani Poljaka u njihovim borbama sa Litavskom. Tada je u Poljskoj vladao Ludvigov ujak Kazimir Veliki i izgledalo je da će umreti bez muških potomaka, što bi onda značilo da će Ludvig nakon njegove smrti naslediti i Poljsku. To je bio i jedini razlog zašto je Ludvig pomagao Poljake. Rat sa Litavskom je bio delimično uspešan, a u njemu pri opsadi grada Belza Ludvig umalo nije poginuo kada ga je neki Litavac udario drvenim topuzom. Nakon toga bilo mu je dosta vojevanja, pa se počeo više baviti unutrašnjim neprilikama u Ugarskoj. U okviru toga došlo je do naglog otkravljivanja odnosa između njega i bosanskog bana Stevana II Kotromanića. Još od pre bio je Ludvigu ban Stevan II sumnjiv zbog tajnih odnosa sa Venecijom (naročito pri opsadi Zadra 1346.), ali nemajući nekih jačih dokaza za izdaju, nije ga mogao optužiti. S druge strane, bosanski ban Stevan je zgodno došao Ludvigu, jer je ovaj spretno znao ratovati sa Dušanom. Kralj Ludvig i ban Stevan II su i inače bili u srodničkim odnosima preko banove žene Elizabete, koja je bila Poljakinja. Ubrzo su se te srodničke veze i proširile kada je Ludvig banovu rođakinju (sestru?) Mariju udao u Nemačku za grofa Ulrika od Helfenštajna. Vrhunac je došao kada je tokom 1353. godine kralj Ludvig zatražio od bana Stevana II da mu za ženu da ćerku Elizabetu. To je ista ona Elizabeta koju je Dušan tražio od Stevana II za snaju, ali je ovaj to odbio. Sada je ban Stevan II sa oduševljenjem prihvatio za zeta ugarskog kralja Ludviga. To venčanje je izazvalo i mali skandal, jer su Ludvig i Elizabeta bili u četvrtom kolenu srodstva, pa je venčanje obavljeno bez papinog pristanka. Ipak, nešto kasnije papa Inoćentije IV pruži oprost i tako osnaži ovaj brak. Uz Elizabetu ban Stevan II je kralju Ludvigu kao miraz dao i Humsku zemlju zbog koje je sa Dušanom imao toliko problema.

Ubrzo nakon ovih događaja umre ban Stevan II Kotromanić (1353.) i bude sahranjen u manastiru Mileševu (desna obala Bosne) koji je sam podigao. Nasledio ga je Stevan Tvrtko, sin njegovog brata Vladislava i kneginje Jelene rodom od bribirskih knezova. U to doba Tvrtko je imao tek petnaest godina, pa je Bosnom vladala njegova mati, ali pod velikim uticajem ugarskog kralja.

Tokom 1354. godine (u leto) Ludvig je odlučio da upadne u Srbiju. Detalji ovog rata nisu poznati i zna se samo da je Ludvig boravio u Beogradu dok je tokom avgusta Dušan bio na reci Brusnici, ispod Rudnika. Nekih većih sudara nije bilo, jer je ugarska vojska jako stradala od neke zaraze. "Dođe još jednom s ogromnom vojskom protiv cara, ali ne učini ništa značajno. Jer kad su njegovi ljudi počeli u velikom broju umirati zbog pokvarenog vazduha koji se dizao iz baruština preko kojih su prolazili, bio je prisiljen da se vrati u svoju zemlju" (Mavro Orbin). Da je pomor među Ugarima uzeo maha vidi se i iz toga što je tu umro i mlađi brat Ludvigov, herceg Stefan od Slavonije. "U to vreme razboleo se mlađi brat kralja Ludovika, Stefan, pa kad je stigao u Ugarsku, umro je od te bolesti" (Mavro Orbin).

Baš u to vreme umro je i srpski patrijarh Joanikije i to 3. septembra 1354. godine u Polumiru na Ibru. Njega je Dušan pozvao u Žiču zarad nekih savetovanja (verovatno verskih) i patrijarh je pri povratku u Peć iznenada navukao neku bolest od koje je i umro. "I kada je car Stefan stao na Paklarima sa svima vojskama, napisa i zamoli patrijarha da dođe u Žiču. I kada je patrijarh došao u Žiču, i posle malo dana upade patrijarh u neisceljivu bolest, a sam zapovedi da ga dignu u Peć. I kada se tada sabrao ceo sabor žički i podigao ga, i kada je nošen, prestavi se u Polumiru u sutesci. I kada je bio donesen u Peć, bio je položen u svoj grob. I požive u svetiteljstvu na prestolu svetoga Save šesnaest godina i osam meseci, i sa mirom usnu u Gospodu meseca septembra u treći dan, u šesti čas noću" (Danilov učenik). U jesen te godine (1354.) izabran je na državnom saboru u Seru novi patrijarh Sava III koji je do tog momenta bio hilandarski iguman.

Kod Mavra Orbina postoji jedan interesantan navod koji ostaje pomalo tajanstven. On naime navodi da je dve godine pre Ludvigovog upada u Srbiju (ako je upad bio 1354. godine onda bi to trebalo biti 1352. godine) došlo do nekog sastanka između Dušana i Ludviga. Sastanak je bio negde na granici zemalja ovih dvaju vladara i završen je bez nekih opipljivijih rezultata. "Posle toga kralj Ludovik i car Stefan sporazumno odlučiše da se sastanu na dogovor s nekolicinom svojih ljudi na određenom mestu, pa da tu lično razgovaraju o međusobnim sporovima. Prema tome, car je dojahao s neznatnim brojem vlastele na obalu Dunava, a kralj se ukrcao na jednu lađu i pristao uz obalu, ali se nije iskrcao na kopno. Pozdravivši jedan drugoga, počeli su da razgovaraju, ali, kako se nisu mogli složiti, razišli su se. Pregovore su nastavili preko poklisara, ali ni na ovaj način ne dođoše do bilo kakvog zaključka" (Mavro Orbin). Po Orbinu glavni krivac za neuspeh ovih pregovora je baš kralj Ludvig, koji je Dušanu postavljao takve uslove na koje ovaj nikako nije mogao da pristane. Stiče se utisak da Ludvig i nije imao nameru da postigne bilo kakav sporazum, pa je stoga namerno tražio ono što neće moći dobiti. "Kralj Ludovik je, naime, tražio od cara četiri stvari: prvo, da prihvati katoličku veru i bude pokoran rimskoj crkvi; drugo, da mu ustupi nekadašnje zemlje kralja Stefana, koje je želeo pripojiti ugarskoj kruni; treće, da ga prizna za svoga starešinu i da mu bude pokoran i veran; četvrto, da mu dade za taoca svoga sina Uroša" (Mavro Orbin). To su bili takvi uslovi na koje niko pri zdravoj pameti ne bi mogao da pristane, što priznaje i Orbin. "Ali car, ponosan kakav je bio, ne htede pristati ni na jedan od tih zahteva" (Mavro Orbin). Epilog je bio taj da je Ludvig prebacio vojsku u Srbiju i jedno vreme pustošio po njoj. "Stoga Ugri, prebacivši se sa svom vojskom preko reke, pustošeći pređoše čitavu zemlju Rašana sve do pomenute šume Lomnice i Rudnika" (Mavro Orbin). Posle izvesnog vremena Ugari ne mogavši da postignu nešto više, odustanu od daljnjeg pohoda.

Ovo je Orbinova priča, koja nema svojih potvrda u istorijskim spisima. Nije poznato da je tih godina bilo nekih sukoba između Ugara i Srba, a da je bilo, o tako krupnim vojnim akcijama moralo je negde ostati traga. Ako se odbaci Orbinova tvrdnja o provali Ugara u Srbiju, njegovi navodi o pregovorima Dušana i Ludviga zaslužuju pažnju. Najpre zato što pregovori ovakvog oblika kada se na granici sastaju dva vladara u četiri oka nisu ništa neuobičajeno za to vreme i sasvim je prihvatljivo da su se Dušan i Ludvig mogli odlučiti za taj vid razgovora. S druge strane, ovi pregovori bi se možda mogli posmatrati u okviru Dušanovih kasnijih pregovora sa papom oko organizovanja krstaškog rata protiv Turaka. Dušanovi predlozi papi su bili veoma osetljivi: najpre pokretanje krstaškog rata, a onda poveravanje Dušanu vrhovne komande nad krstašima. Rimski papa je morao voditi računa o tome šta kaže ugarski kralj i sigurno je da papa ne bi pristao na ove Dušanove predloge, a da prethodno o tome nema ugarski pristanak. Stoga bi bilo sasvim logično da je Dušan možda mogao poželeti da najpre sa Ludvigom raščisti nejasna pitanja i da dobije od njega pristanak za svoje ideje, pa da tek onda krene u pregovore sa papom. No, očigledno da Ludvig nije imao nameru da sa Dušanom sklapa bilo kakav mir, pa je pregovore tako i vodio.

Tokom marta 1355. godine kod Dušana napokon stiže i papsko izaslanstvo. Sada više nije bilo ništa od srdačnog dočeka kojem se možda ovo izaslanstvo nadalo, a Dušan je na njih bio toliko ljut, najviše zbog ugarskih provala, da je i život biskupa Petra Tome (vođe izaslanstva) bio u opasnosti. Dušan se ponašao oholo, a taj utisak je još više pojačan time što je poslanstvo dočekao opkoljen od strane svoje vlastele i vojnika pa je utisak na poslanstvo odmah morao biti nepovoljan. Čitav razgovor se uglavnom sveo na Dušanova gorka prebacivanja zbog toga što papska kurija suviše ističe ugarske interese nasuprot srpskih. Razgovor nije makao dalje od početka i završen je bez rezultata. Ogorčen na biskupa Petra Tomu Dušan je odlučio da mu pravi sitne pakosti dok je ovaj boravio na srpskom dvoru. Biskup je dobio dozvolu da drži misu, ali je Dušan zabranio katolicima na svome dvoru da prisustvuju toj misi. Ipak neki najamnici su bez obzira na carevu zabranu prisustvovali ovoj misi i navukli na sebe Dušanov gnev. No sve se završilo bez posledica. Sam biskup Petar Toma otišao je ogorčen sa srpskog dvora i otputovao je odmah kod ugarskog kralja Ludviga, gde je iz sve snage ocrnio Dušana, usput huškajući Ludviga na rat protiv Srbije. Tu se zadržao nešto duže, tako da je tek 1. maja 1356. godine stigao kod pape u Avinjon. U to doba Dušan je već bio mrtav.

Time je stavljena tačka na Dušanovu ideju da na neki način ujedini evropske hrišćanske vladare i da sa zajedničkim snagama potisnu nadolazeće Turke. Pomalo je poražavajuća činjenica da Evropa nije shvatala sav značaj turskog nadiranja, ne videći da to nije samo problem propadajuće Vizantije i delimično Srbije, koja je trebala biti sledeća na udaru. Ako to već nisu mogli shvatiti Francuzi ili Nemci, čudo je da Ugari nisu imali nikakve volje da sa Dušanom učestvuju u ovoj akciji. U suštini, ovde su se sudarile ambicije tadašnjih vladara. Verovatno misleći da bi sa ovim krstaškim ratom jedini pravi dobitnik mogao biti Dušan, koji bi osvajanjem Carigrada postao apsolutno najjači faktor na Balkanu i veoma jak i za Evropu, evropski vladari (posebno ugarski) više su želeli da gledaju slabu Vizantiju nego jaku Srbiju. No, u tim računicama nekako su ispušteni iz vida Turci, koji su strahovito potcenjeni. Ako su možda prve njihove grupacije i nalikovale pljačkaškim hordama, osvajanje Galipolja je pokazalo da su oni i te kako dobro organizovani i da njima upravlja jedna čvrsta volja, koja zna šta hoće. Dušanu nije trebalo mnogo da dođe do ove istine i stoga njegova ideja nije bila za potcenjivanje. Turke je trebalo smrviti onda kada su oni tek jednom nogom bili u Evropi (Galipolje) i dok su bili još uvek relativno slabi. Jedna odlučnija akcija bi njih brzo bacila u more, ali Evropa je u njima videla samo jednu šačicu odrpanaca koji se mogu lako zgaziti. Još će dugi niz godina biti takav odnos prema Turcima, pa se nameće misao da su za prodor Turaka u Evropu ipak bili mnogo značajniji egoistični interesi Evropskih vladara, koji su onemogućavali iole ozbiljniju akciju, no što je to bila turska umešnost ili vojnička snaga.

Poslednje aktivnosti Dušanove vezane su za dalmatinske gradove Klis i Skradin. Ovim gradovima je nakon smrti kneza Mladena III Bribirskog (1348.) u ime njegovog sina Mladena IV upravljala sestra Dušanova, a Mladenova udovica, Jelena. Još od 1351. godine ova hrabra žena se nosila sa protivnicima, a njih je bilo zaista mnogo. Najpre se tu pojavila žena Pavla III (stric njenog sina Mladena IV) koja se zvala Katarina i bila je iz Venecije, iz čuvene porodice Dandolo. Zatim se pojavila kao pretendent i treća žena, ovaj put Jelena, mati bosanskog bana Tvrtka. Iza Jelene (mati Tvrtkove) je sasvim otvoreno stajao i ugarski kralj Ludvig, podržavajući njene namere, a u suštini želeći ove gradove za sebe. Tokom 1355. godine pojavljuje se opet novi pretendent na ove gradove i to Venecija, koja je bila od samog početka veoma preduzetna. Oni su još te godine (1355.) poslali kneginji Jeleni (Dušanovoj sestri) ponudu po kojoj žele da od nje ove gradove otkupe. Kako ona nije htela da proda ove gradove, a nije bila u mogućnosti da ih brani od ovih mnogobrojnih pretendenata, to od svoga brata Dušana zatraži pomoć. U jesen 1355. godine Venecija je saznala da Dušan ima nameru da svoju sestru i ove gradove uzme u zaštitu. Naravno da Veneciji to nije moglo biti pravo, ali Dušan ih pretekne i pošalje nešto najamnika koje je vodio Palaman i koji dođu u Klis dok u Skradin ode Đuraš Ilijić sa braćom, sinovima i sinovcima. No građani oba grada nisu bili raspoloženi prema ovim posadama, a mešetarenje Venecije i Ugarske uzelo je daljeg maha. Tada je i bilo nekih borbi no one nisu bile ono što je odlučilo da se oba ova grada napuste. Dušan je još od ranije imao nameru da Skradin preda Venecijancima, ne želeći da se sa njima upušta u sukobe, jer je još uvek mislio da će uspeti da od njih dobije flotu koja mu je bila neophodna za osvajanje Carigrada. U tom smislu on je Đurašu Ilijiću i dao uputstva po kojima je ovaj trebao da Skradin prepusti Veneciji.

Iznenada na dan 20. decembra 1355. godine umire car Dušan, ne zna se od čega. Sahranjen je u Arhanđelovom manastiru u Prizrenu. Na vest o njegovoj smrti Đuraš Ilijić je dana 10. januara 1356. godine predao Skradin Veneciji, dok su Klis nešto kasnije uzeli Ugari. Iako je predao Klis bez borbe, Palaman je iz njega uspeo da izvede kneginju Jelenu, ali njen sin Mladen IV je ostao kao talac.

Sa smrću cara Dušana završio se i period uspona srpske srednjovekovne države. Od sada počinje posrtanje države koje će imati svoju kulminaciju Maričkom bitkom (1371.) i njena propast u Kosovskoj bici (1389.). Ono što je građeno dva veka jednostavno je nestalo za samo dvadesetak godina od smrti cara Dušana. Iako je uzdigao Srbiju na do tada nikada viđenu visinu, Dušan je stvorio i klicu onoga što će tu istu državu do kraja da upropasti. Nekontrolisano širenje granica značilo je pod svoju vlast stavljati masu naroda nesrpske nacionalnosti koji nikada nisu Srbiju prihvatili kao svoju državu i koji su to stanje shvatili samo kao trenutno. Po svemu sudeći i sam car Dušan je to shvatao i ima nekih nagoveštaja da je preko pravoslavne crkve pokušao da sve te raznorodne elemente ujedini i čvršće veže. Da li bi to do kraja uspeo jeste hipotetično pitanje. S druge strane, mora se priznati da je Dušan na vreme osetio kakva opasnost dolazi iz Male Azije i njegovi predlozi papi da se organizuje jedan krstaški rat koji će Turke baciti nazad, jesu ono što je tada moglo da spreči ovu invaziju. Možda bi to bio onaj amalgam koji bi zaustavio kaniju propast države. Zbog raznoraznih političkih razloga ovaj predlog kod Rimskog pape nije prošao i Turci su se uklinili na Balkan. Kasnijih godina, upravo će pape biti te koje će recept krstaških ratova, koji im je predlagao Dušan, da primene i da pokušaju da potisnu Turke. No, tada će biti kasno.

Na neki način i sam Dušan je izazvao papsko nepoverenje, budući da je sa krstaškim ratovima on imao nameru, ne samo da potisne Turke, već i da zauzme Carigrad i već posustalo vizantijsko Carstvo zameni novim srpsko – vizantijskim na čijem bi čelu stajala srpska dinastija Nemanjića. Ova ideja nije bila njegova i o tome je razmišljao još i kralj Milutin, međutim bio je realan političar koji je znao da sprovođenje te ideje nije samo vojna stvar. Nije bilo dovoljno samo armijom ući u Carigrad i proglasiti se carem, trebalo je dobiti i priznanje ostalih evropskih zemalja. Na neki način, Evropi toga vremena, više je odgovaralo slabo Vizantijsko carstvo nego neko novo koje bi bilo jako i koje bi tada moglo svoje interese da natura u tome delu regiona. Dušan kao da to nije shvatao i pomalo zaslepljen tom idejom, uporno je pokušavao da od Venecije dobije brodove ne bi li osvojio Carigrad. Vremenom je i sam uvideo koliko je to teško ostvarivo i moguće da bi u tom momentu odustao od te ideje. No, to ipak nije bilo ono što će kasnije da bude klica propasti srpske države. Pravi razlog jesu granice koje su razvučene preko svake mere i koje srpski biološki element nije mogao kontrolisati jer ga nije bilo dovoljno. Osim toga, car Dušan iza sebe jeste ostavio rešeno pitanje naslednika i promena vladara će proći relativno lako, bez većih potresa, ali samo u starim srpskim zemljama. Novoosvojene teritorije će se sa svojim područnim vladarima odmah otcepiti i proglasiti samostalnost i time načeti propast države.

Ipak, i pored svega car Dušan ostaje najveći srpski vladar u srednjem veku. Raširio je granice do neslućenih mogućnosti, proglasio državu carstvom, uzdigao Srpsku pravoslavnu crkvu sa arhiepiskopije na patrijaršiju, doneo prvi pisani zakonik i još mnogo toga što do tada Srbija nije imala. Međutim, nije ostavio ono što je najvažnije, dostojnog naslednika.

42. Srbija nakon smrti cara Dušana

Car Dušan (1308-1355.) je nakon svoje smrti ostavio Srbiju ogromne teritorije, ali i ogromnih suprotnosti koje su vladale u njoj. Nesumnjivo je da su njegova osvajanja doprinela tome da Srbija bude najvažniji politički i vojni činilac na Balkanu, bez kojeg se ne može doneti ni jedna iole važnija odluka, ali se ubrzo pokazalo da je baš ta snaga bila i klica njenog brzog raspada. Bilo je tome dosta uzroka. Najpre, sama Dušanova osvajanja su išla uglavnom ka jugu, na račun vizantijskih oblasti, od kojih je on uspeo da otkine ogromne komplekse teritorija. Tim osvajanjima Dušan je želeo da sveže srpsko carstvo ujedini sa već iznurenim vizantijskim, i da stvori novo srpsko – vizantijsko carstvo, na čelu sa novom dinastijom, Nemanjićima. Ideja nije bila nova, a verovatno da je i njega kao i njegove prethodnike neobično privlačila vizantijska nadmoćna kultura. Da je njoj odmah podlegao, videlo se iz usvojenih vizantijskih dvorskih i drugih običaja, dvorskih titula, oblačenja itd. Takvom svojom politikom Dušan je uspeo da od Srbije načini teritorijalno najveću i najjaču državu na Balkanu, ali i da stvori sve preduslove za njen raspad. Osnovna greška Dušanova je bila u tome što je on u svojim osvajanjima bio isključivo oslonjen na politički rezultat koji je trebalo da donese srpsko – vizantijsko carstvo, dok je sam nacionalni cilj bio potpuno zapostavio. Dušana uopšte nije privlačila ideja da ujedini sve one teritorije na kojima su bili nastanjeni Srbi, a da je to tako, vidi se iz toga da je veoma mali broj njegovih aktivnosti bio usmeren ka Bosni ili Sremu, koji su bili naseljeni isključivo srpskim elementom. Njegovi su planovi bili usmereni u sasvim drugom pravcu. Na novoosvojenim vizantijskim teritorijama skoro da i nije bilo srpskog stanovništva, već su one bile naseljene Grcima i Arbanasima što se i te kako osetilo tokom 1350. godine, kada se skoro sve grčko stanovništvo koje se nalazilo na teritorijama pod Dušanovom vlašću diglo na pobunu. Nikada Grci nisu osećali da su sastavni deo srpskog carstva, a bilo je suviše malo vremena da se na tome uspešno radi. Možda bi se tu mogla povući paralela između Dušanove politike i politike koju su vodili njegovi prethodnici Milutin i Stefan Dečanski. Ni Milutin, a ni Stefan Dečanski nisu išli u nekontrolisano širenje srpskih granica, dobro znajući da je Srbija ograničena biološkim elementom (brojem stanovnika), i da ne bi mogla kontrolisati sva ostvarena osvajanja. To se pogotovo odnosi na Milutina, koji je na samom početku vladavine osvojio mnoštvo vizantijskih teritorija, pa je izgledalo da se ta njegova osvajanja mogu protegnuti čak i na sam Carigrad. No, to njega nije zavaralo i on je tada mudro stao, da bi dugi niz godina utvrđivao ono što je do tada uzeo, želeći da sve osvojene teritorije čvršće poveže sa Srbijom, u čemu je do kraja i uspeo. Slična je bila i politika Stefana Dečanskog, koji nakon pobede nad Bugarima kod Velbužda nije podlegao zahtevima da se bugarsko carstvo pripoji Srbiji, iako je to tada mogao učiniti bez ikakvih problema. Baš ta njegova suzdržanost koštala ga je kasnije i prestola.

Moguće je da su i Dušanova razmišljanja išla u tom pravcu i da je bio svestan ograničavajućeg momenta svojih osvajanja, a da je imao u planu da kasnije više poradi na tešnjem spajanju osvojenih teritorija, ali iznenadna smrt ga je u tome sprečila. Ulaziti u motive Dušanove i njegove kasnije planove, danas je veoma teško i bez svrhe, tako da se na tome i ne treba suviše zadržavati. Bilo kako bilo, Srbije jeste bila kolos, ali na veoma slabim nogama. Sve njene neprilike išle su upravo od opisanog nekontrolisanog širenja državnih granica. Čak i proglašenje Srpske pravoslavne crkve patrijaršijom (1346.) nije doprinelo učvršćenju Srbije na novoosvojenim teritorijama, već je izazvalo nove sukobe, pošto su srpske vlasti proterivale one grčke sveštenike (mitropolite, uglavnom) koji su se zatekli na novoosvojenim teritorijama i koji nisu želeli da priznaju ovaj čin. To je dovelo i do kasnijeg bacanja anateme na Srpsku pravoslavnu crkvu tokom 1352. godine od strane carigradskog patrijarha Kalista. Bez obzira koliko u činu bacanja anateme ima mnogo više političkih no verskih razloga, pokazalo se da je to bio postupak koji je imao i te kakvog efekta u kasnijim događajima. Naime, nije trebalo mnogo da dobar deo srpskog sveštenstva, ali i plemstva, ubrzo nakon Dušanove smrti sasvim otvoreno postavi pitanje opravdanosti stvaranja carstva i uzdizanja srpske crkve na rang patrijaršije. Ta pitanja su se doduše u prvom momentu kretala tek u okviru vere, ne i politike, ali imajući u vidu da su verska pitanja bila po težini često važnija od svih drugih, to je bilo savršeno jasno da će se versko pitanje uskoro pretvoriti i u političko. Za sve kasnije nesreće koje su zadesile Srbiju okrivljena je upravo Dušanova ambicija da stvori carstvo. "Uhvati se i on u zamku od općega neprijatelja, uzvisi se srcem, i ostavivši praroditeljsku vlast kraljevstva, zaželevši carsko dostojanstvo, venča se na carstvo. I posle ovoga ostavi od praroditelja i svetoga Save predano mu arhiepiskopstvo od patrijarha carigradskoga, postavi sebi nasiljem patrijarha Joanikija. Zatim sa savetima ovoga odagna carigradske mitropolite koji su po gradovima njegove oblasti, i nastade ne mala beda" (Danilov učenik). Još je bio oštriji Konstantin Filozof: "mislim od dana cara Stefana, zvanoga Dušan, srpska crkva otcepi se od saborne crkve i (stade) tonuti u zlo, kao što se mnogo puta od male iskre razgori veliki oganj" (Konstantin Filozof). Smatralo se da Srbija nikako nije smela da postane carevina, već je morala ostati kraljevina, kao što se ni crkva nije smela uzdići na rang patrijaršije, a da je Dušan sa svojim postupcima poremetio ono što je ostalo od njegovih slavnih predaka, naročito Svetog Save. Za Dušanova života o tome se nije mnogo raspravljalo iz jednostavnog razloga što se niko nije usuđivao da njemu protivreči, ali moglo je biti i te kako primetno da ovaj put crkva nije kao u Nemanjino vreme ta koja će biti kohezioni element na novoosvojenim teritorijama. No, to tada Dušana sigurno nije mnogo brinulo, bio je relativno mlad i dobrog zdravlja, tako da je izgledalo da ima još dosta vremena da poradi na tom pitanju. Njegov cilj još uvek je bilo osvajanje Carigrada.

Baš ta njegova usmerenost ka osvajanju Carigrada stvorila je još jedan element koji je doveo do razaranja carstva. Taj element su bile izrazito jake vlasteoske ličnosti koje je stvorilo Dušanovo osvajanje. Snaga tih ličnosti bila je vezana baš za novoosvojene teritorije, iako neki od tih velmoža i nemaju toliko zasluga za sve Dušanove uspehe. Dušan ih je uzdigao na, do tada za Srbiju, neviđeno visok rang i to kako po bogatstvu i veličini teritorija kojima upravljaju tako i po privilegijama. Najpre su dobili, kao carevi namesnici, ogromne delove osvojenih vizantijskih teritorija na upravljanje. Baš te novoosvojene teritorije su se nalazile na jugu, koji je bio očuvan od tadašnjih ratnih razaranja koja su Vizantiju potresala već dosta godina, tako da su Dušanovi ratnici zatekli Epir i Tesaliju i ostale krajeve sasvim netaknute, sa svim njihovim bogatstvima. Tu su se ovi surovi ratnici susreli sa jednom za njih potpuno nepoznatom kulturom i svom raskoši za koju nisu ni znali da postoji. Osim mogućnosti da uživaju u materijalnom blagostanju, ovi plemići su dobili i niz privilegija koje su do tada bile vezane samo za vladaoca, poput prava da prave novac, da imaju vlasteličiće u svojoj službi itd. Osim toga, uvedene su i vizantijske titule despota, kesara, sevastokratora itd, pa su se i po tome uzdizali. To je njima samima, ali i njihovoj okolini, odjednom stvorilo sliku o sopstvenoj važnosti, što će nakon Dušanove smrti tek da dobije na intenzitetu. Ove velmože su imale izrazito jak položaj još za njegovog života i samo je njegova jaka ličnost uspevala da suzbije njihovu samovolju. Tako je poznat Dušanov sukob sa Hreljom, koji se odmetnuo, zatim sa Brajanom, Tolislavom i Hlapenom koji su to isto učinili nešto kasnije (1350.). U starim srpskim zemljama većina stvari je ostala po starom i tamošnja vlastela je ostala mnogo konzervativnija u svojim shvatanjima o važnosti carstva, a uz to nije imala tu snagu koju je imala ona na novoosvojenim teritorijama. To i ne treba da čudi, jer je Dušan svoje najzaslužnije ljude nagrađivao upravo osvojenim teritorijama i privilegijama. Stoga je ta vlastela bila i mnogo pokretljivija od one u Srbiji, ali i mnogo bogatija i ratobornija, te samim time svesnija svoga visokog položaja. Uzimajući u obzir da su podanici na tim osvojenim teritorijama bili najčešće Grci ili Arbanasi, koje ništa nije vezivalo za Srbiju, mnogo je jasnije zašto su prvi znaci osamostaljenja pojedinih velmoža dolazili upravo iz tih krajeva. Veoma često su zahtevi za osamostaljenje dolazili upravo od Grka i Arbanasa koji su naseljavali te teritorije, a Dušanove velmože koje su upravljale tim oblastima samo su sledile te zahteve. Kako su ove ličnosti odigrale veliku ulogu kako u pomaganju Dušanovih osvajanja tako i u kasnijem raspadu srpskog carstva, o svakoj od njih biće nešto rečeno.

Među samom Dušanovom vlastelom bilo je dosta razlika. Poseban položaj svakako su imali članovi vladajuće porodice, odnosno carevi rođaci i rođaci njegove žene carice Jelene. Radi se o despotu Jovanu Komninu Asenu (caričin brat) i despotu Simeonu (polubrat cara Dušana). Ova dvojica nemaju mnogo značaja u Dušanovim ratnim pohodima, ali zahvaljujući svojim rodbinskim vezama imaju visok položaj na njegovom dvoru. Ukratko, njihove zasluge za stvaranje srpskog carstva su veoma male, ali oni imaju tu sumnjivu slavu da su bili ti koji su prvi počeli sa smutnjama nakon Dušanove smrti. Oba su imali jednu zajedničku osobinu koja se sastojala u izuzetnoj častohlepnosti, a ta ne baš pohvalna karakteristika im je kasnije omogućila i saradnju.

Jovan Komnin Asen je kao brat carice Jelene dobio od Dušana titulu despota i namesništvo u severnom Epiru. Nije on bio posebno sposobna i značajna ličnost, a da zlo bude još i gore od samog početka je pokazivao veliku samovolju i častoljublje. Čak i za vreme cara Dušana despot Jovan je pokazivao znakove neposlušnosti prema centralnoj vlasti. Kao primer navode se njegovi nedolični postupci prema mletačkim trgovcima, tako da je sam Dušan morao da rešava pritužbe koje su stizale od Mletaka. To je bio jedan od razloga da Dušan uopšte nije bio raspoložen prema despotu Jovanu, ali zbog toga što ga je carica Jelena neprestano štitila, on je nekako održavao svoj položaj. Koliko je on bio prevrtljiv, vidi se iz toga što je sa Mlecima tajno pregovarao i uspeo pored stalne opasnosti da Dušan za to sazna, te da stoga izgubi sve privilegije da sa njima nađe zajednički jezik pa je tokom 1353. godine postao i građanin ove republike. Sami Mleci se nisu za njega interesovali zbog njegovih kvaliteta, već isključivo zbog kvaliteta teritorije u kojoj je on bio namesnik. Naime, severni Epir je imao nekoliko zgodnih utvrđenja i luka (posebno Valona, gde mu je bilo i sedište) na koje su lukavi Mleci bacili oko i koji bi im dobro došli u njihovim trgovačkim poslovima. No, sve ovo nije došlo do izražaja za vreme života cara Dušana, budući da se despot Jovan, i pored zaštite svoje sestre carice Jelene, ipak nije usuđivao da ide baš toliko daleko u svojim odnosima sa Mlecima. To i jeste bio osnovni razlog da su odnosi njega i Mletaka za Dušanova života bili dobrim delom ipak uzdržani. Dušan ga nije mnogo mario, ali zbog velikog uticaja koji je imala carica Jelena na njega, trpeo je neke stvari sa njegove strane, koje inače sasvim sigurno ne bi.

Drugi član carske porodice bio je polubrat cara Dušana, po imenu Simeon. Računa se da je Simeon rođen oko 1330. godine (možda nešto malo ranije) od oca kralja Stefana Dečanskog (oca Dušanovog) i kraljice Marije Paleolog. Dakle, on i Dušan su bili braća po ocu (Stefanu Dečanskom). Iako su biografi navodili da je Stefan Dečanski jedno vreme, pod uticajem svoje žene Marije Paleolog, imao nameru da presto ostavi Simeonu, te da je to bio jedan od razloga Dušanove pobune protiv oca, sve se to nije moglo osetiti u odnosima između Dušana i Simeona. Sam Simeon je uživao izuzetan položaj kod Dušana, pa mu je on i dodelio titulu despota i namesništvo nad južnim Epirom (sa sedištem u mestu Artu). S druge strane, stara srpska vlastela ga uopšte nije podnosila, jer mu je mati bila Grkinja (Marija Paleolog), a uz to je još bio i oženjen Grkinjom Tomaidom (ćerka Jovana II Orsinija i Ane Paleolog ). Da ga nisu u Srbiji baš mnogo cenili vidi se i iz toga da ga je malo ko u Srbiji zvao njegovim grčkim imenom Simeon, već je ostao poznat pod imenom Siniša, mada je imao i drugih nadimaka poput Simče, Simša itd. Za vreme Dušanove vladavine on se skoro i ne pominje, što bi trebalo da znači da ga Dušan nije mnogo koristio u svojim poduhvatima.

Orbin navodi da je car Dušan imao posebno dobar odnos prema Simeonu, ali da ga carica Jelena nikako nije trpela, pa ga je čak pokušala i otrovati. Da bi ga spasao od caričinog gneva, Dušan je, po Orbinu, udaljio Simeona sa dvora dajući mu deo novoosvojenih zemalja na upravu. "Iza smrti kralja Uroša Slepog bila su ostala dva sina, jedan (kako rekosmo) Stefan Dušan, koji docnije uze titulu cara, drugi Siniša, kojemu je njegov brat Stefan, s jedne strane, zbog velike ljubavi koju je gajio prema njemu, s druge strane, pošto je video da ga je njegova žena nastojala otrovati, bio dao još kao dečaku grad Janjinu u Romaniji sa svim područjem sve do Arte, kao i mnoge druge tvrđave i gradove u onim predelima. Stefan ga je uz to bio upozorio da vodi brigu o svome životu, a posebno da se pazi caričinih zamki" (Mavro Orbin). Ako bi to bilo tačno, što je veoma lako moguće, carica Jelena je izgleda uterala takav strah u kosti Simeonu da se za Dušanovog života nije čuo da je živ. Izgledalo je da on nema posebnih ambicija i da se zadovoljava sa onim što mu dodeli Dušan, no to je bio izgleda samo privid. Odmah nakon smrti cara Dušana, on ističe svoje pravo na srpski carski presto i uz malo spretnosti on ga je možda mogao i zadobiti. Mogući krivac za ovakvu Simenovu ambiciju jeste izgleda baš sam Dušan koji ga je 1342. godine označio kao mogućeg naslednika. Te godine Dušan je bio teško bolestan pa je naznačio kao svog naslednika sina Uroša, koji je tada imao tek šest godina (rođen 1336.), a onda naveo kao eventualnog naslednika (ukoliko se Urošu nešto desi) i Simeona. No, to je izgleda bio tek trenutak Dušanove slabosti, koji nije dugo trajao, jer godine 1345. u Skoplju se Dušan kruniše za cara dok mu sin Uroš biva krunisan za mladog kralja. Od tog momenta više nije bilo nikakve sumnje ko bi mogao da bude naslednik i Simeon se u tom kontekstu više i ne pominje. Međutim, i ovo veoma diskutabilno njegovo navođenje za mogućeg naslednika Dušanovog je kod Simeona izgleda probudilo neke ideje koje će on na kraju pokušati i da ostvari. No, o tome kasnije. Sam Simeon za Dušanova života, da to još jednom navedemo, ne igra skoro nikakvu ulogu ni u političkom, a ni u vojnom smislu. To što je on namesnik u pograničnoj i stoga osetljivoj oblasti nije zasluga njegovih kvaliteta već isključivo toga što je bio najbliži carev rođak. Ipak za Simeona se ne može reći da nije imao upornosti i izvesnog talenta, što ćemo kasnije videti mnogo jasnije. U samom momentu Dušanove smrti on na srpskom dvoru i među srpskom vlastelom nije značio skoro ništa, i niko ga nije ozbiljno shvatao kao mogućeg cara. Ovakva njegova nepopularnost među srpskom vlastelom bi se možda mogla povezati i sa njegovim stalnim sukobom sa caricom, koja je opet, nasuprot Simeonu, imala i te kakav uticaj na velmože. U želji da obezbedi siguran dolazak sina Uroša na carski presto, carica Jelena je, u strahu da bi Simeon to možda mogao ometati, učinila sve ne bi li to obezbedila, pa je izazvala i mržnju vlastele prema njemu, a kada joj se učinilo da je i to malo, pokušala ga je i otrovati. No, to je za sada samo nepotvrđena pretpostavka.

Mnogo značajnija ličnost je bio svakako namesnik u Tesaliji, kesar Preljub, verovatno najistaknutiji vojskovođa cara Dušana. Svakako najveći momenat u Preljubovoj karijeri bila je njegova uloga u osvajanju Tesalije tokom 1348 godine. Za nagradu, Dušan ga proglasi namesnikom u Tesaliji i dodeli mu i titulu kesara. Namesnikovanje mu nije bilo lako u ovoj pograničnoj oblasti, kojom je upravljao iz grada Trikale, koju je odabrao za svoje sedište. Od svih njegovih vojnih uspeha svakako najpoznatija je odbrana utvrđenja Servije tokom 1350. godine. Upravo na toj tački slomio se napad Vizantinaca koje je vodio car Jovan VI Kantakuzen. Već tada Kantakuzen je veoma cenio Preljuba. "I udostojivši vojsku sa malo odmora, car (Jovan Kantakuzen) je krenuo na Serviju. A to je bio ne mali grad koji se nalazio na granici između Votijeje i Tesalije, njime (je) sa ostalom Tesalijom zapovedao Preljub, jedan od Kraljevih (cara Dušana) velmoža, koji se osobito isticao mudrošću i hrabrošću i prednjačio je nad drugima ratnim iskustvom" (Jovan Kantakuzen).

Preljubova uloga na političkoj sceni je bila daleko slabija, mada on nije bio bez političkog uticaja, a što naročito potvrđuje jedno papino pismo od kraja 1354. godine, u poznatim pregovorima između Rima i cara Dušana o eventualnoj uniji Katoličke i Srpske pravoslavne crkve. Tada je papa imao nameru da angažuje i Preljuba u ovim pregovorima računajući na njegov nesumnjivi uticaj. Za istoriju je još uvek ostalo otvoreno pitanje porekla Preljubove žene Irine, a sumnju je izazvalo jedna povelja cara Uroša iz 1357. godine gde on Irinu naziva ljubljenom sestrom. Da li to znači da je Irina zapravo rođena sestra cara Uroša? Ovu sumnju donekle potvrđuje i freska zapadnog zida u manastiru Dečani gde su naslikani Uroš, kraljica Jelena i još jedna nepoznata osoba. Kako je natpis iznad nje uništen, a iz slike se ne može razabrati da li je ta osoba (nesumnjivo mlađa) muško ili žensko, to se stvorilo mišljenje da bi to mogla biti baš Irina, ovde prikazana kao Uroševa sestra, odnosno Dušanova ćerka. Ono što posebno nagoni na takvo razmišljanje jeste naročito blagonaklon odnos cara Uroša prema Irini u njenoj kasnijoj nesrećnoj sudbini. Kasnije razmišljanje da je ta naslikana osoba u Dečanima zapravo Dušanov polubrat Simeon, stvorilo je zbrku, pa je određeniji odgovor na ovo pitanje nemoguće dati.

Možda najuticajniji na dvoru cara Dušana bio je Jovan Oliver koji je nešto pre 1349. godine postao despot. Dobio je veliku oblast koja je obuhvatala Ovče polje, Lesnovo, Radovište, Tikveš, Mariovo, a bilo je i drugih privilegija poput prava da kuje sopstveni novac, neposredni uticaj na izbor zletovskog episkopa itd. To nijedan velikaš nije imao pre njega. O njegovom napredovanju u službi kod cara Dušana naročito svedoči tekst napisan 1341. godine, uz njegov (despota Olivera) ktitorski portret u manastiru u Lesnovu. "Ja, rab Hristov Jovan Oliver po milosti božjoj i gospodina mi kralja Stefana bih u Srbalja veliki načelnik, potom veliki sluga, potom veliki vojevoda, potom veliki sevastokrator, za verno njemu zalaganje po milosti božjoj i veliki despot sve srpske zemlje i pomorske i učesnik grčki." Sam uspon Jovana Olivera se kreće uzlaznom linijom naročito od 1342. godine (mada je on i tada bio krupna politička ličnost). Te godine on je dočekao Jovana Kantakuzena, koji je stigao u Srbiju ne bi li od Dušana dobio pomoć u pokušaju da se dočepa vizantijske carske krune. Prvi srpski velikaš kojeg je tada Kantakuzen sreo bio je baš Jovan Oliver, a susret se desio kod Velesa na Vardaru. Oni se tada nisu upoznavali, jer su se znali još od 1334. ili 1336. godine, kada su bili prisutni prilikom susreta cara Andronika III Paleologa i kralja Dušana. Tada su obojica bili u pratnji svoga vladara. Baš Jovan Oliver je uz kraljicu Jelenu odigrao odlučujuću ulogu prilikom sklapanja saveza između kralja Dušana i Jovana Kantakuzena, tako da činjenica da je Kantakuzen od svih srpskih velikaša sreo najpre Jovana Olivera sigurno nije tek slučajnost. Nije nemoguće da su oni još od pre imali kontakata i da je ovaj njihov susret bio dogovoren. Sam Dušan izgleda da nije imao mnogo volje da uđe u savez sa Kantakuzenom, ali pod pritiskom svoje vlastele ipak je pristao. Koliki je značaj Jovana Olivera još tada bio na Dušanovom dvoru vidi se iz toga što je na skupu 24 najviđenija velikaša iz Srbije koji su rešavali o sklapanju saveza sa Kantakuzenom, on bio jedini (uz kraljicu Jelenu) koji je govorio sa srpske strane. Stiče se utisak da je Oliver bio taj koji je govorio u ime celokupne vlastele, što već samo po sebi dovoljno govori o veličini njegovog ugleda u Srbiji. Taj skup je doneo i veridbu Manojla (sina Jovana Kantakuzena) i njegove ćerke. No, kasniji događaji omeli su sklapanje ovog braka. Odmah nakon sklapanja saveza srpska vojska koju je vodio Jovan Oliver i grčka koju je vodio Jovan Kantakuzen, udarili su na Ser. No, pod Serom se nije niti jedan od njih dvojice proslavio, jer je ta prva opsada (1342.), ali i druga (1343.) završena neuspešno. Ser pada 1345. godine, ali kada je Dušan lično došao da ga zauzme. Ipak, nisu svi Oliverovi poduhvati bili tako neuspešni.

Samo Oliverovo poreklo ostaje pod znakom pitanja, tako da postoje mišljenja da je on grčkog porekla, moguće srpskog, ali i zapadnog. Njegova žena Ana Marija takođe izaziva neke nedoumice. Njeno samo ime navodi da je ona došla sa Zapada, ali po nekim razmišljanjima nakon smrti kralja Stefana Dečanskog njegova udovica kraljica Marija Paleolog se preudala za despota Olivera i to je upravo ta Ana Marija. Kao dokaz za tu tvrdnju navodi se slika u crkvi u Lesnovu (Oliverova zadužbina) gde je ona naslikana pored Olivera sa veoma sličnom krunom kao i carica Jelena koja je naslikana nešto više. Bilo je i drugih indicija za takvo razmišljanje (poput Dušanove povelje iz 1340. godine), ali podaci su još uvek oskudni da bi se išta moglo sa sigurnošću utvrditi.

Istaknutu ulogu imao je i vladar krajeva oko Velbužda i Kumanova, despot Dejan, koji svoj uspon može da zahvali koliko tome što je bio oženjen sestrom cara Dušana, koja se zvala Teodora, toliko i svojim vlastitim kvalitetima. On se ne spominje mnogo u Dušanovim vojnim poduhvatima, mada njegov kasniji ugled (i njegovih naslednika) nesumnjivo govori da je bio prisutan u većini carevih uspeha. Da je bio poznat i van granica Srbije, vidi se iz toga što se tokom 1355. godine papa Inoćentije VI obraća despotu Dejanu tražeći od njega podršku pri stvaranju unije između Katoličke i Srpske pravoslavne crkve. Njemu je bila poverena na upravu teritorija između skopske Crne gore i reke Strume, mada ta teritorija nije bile takve veličine za vreme Dušanova života, već je kasnije proširena.

Osim ove najznačajnije vlastele veoma bitni su bili i kesar Vojihna koji je gospodario Dramom, a tu je bila i serska oblast, veoma bitna u ovoj priči. Kesarova ćerka Jefimija bila je udata za Uglješu Mrnjavčevića, koji je zapovedao u tvrđavi Ser (?). Koliki je uticaj Vojihna imao na sersku oblast ostaje da se pretpostavlja, međutim sigurno je to da je imao ambiciju da je stavi pod svoju kontrolu. Neposredno nakon Dušanove smrti, njegova udovica carica Jelena odjednom sa našla u ovoj oblasti i počela njome da upravlja. To sasvim sigurno nije moglo biti pravo kesaru Vojihni i njegovom zetu Uglješi Mrnjavčeviću, koji su imali sopstvene planove. To će izazvati nešto kasnije i oružane sukobe. Kako se carica odjednom našla u Seru i počela njime da upravlja, ostaje još uvek tajna. Ima pretpostavki da je u Seru boravila zbog tople klime, budući da je u Srbiji vladala žestoka zima koju ona nije mogla trpeti. Baš dok je ona tu zimovala umro je i car Dušan. Kao energična i nadasve snalažljiva, (mada ne baš mnogo talentovana) predvidela je mogući raspad Dušanovog carstva, pa je stoga odlučila da zavlada ovim krajem. Po toj verziji Uglješa i Vojihna su joj morali služiti kao što su nekada služili Dušana, mada sa mnogo manje oduševljenja, a videće se kasnije, i vernosti. S druge strane carici je položaj Sera izuzetno odgovarao budući da je bio odmah uz vizantijsku granicu čijom je kulturom i načinom života ona bila očarana. Tu je bila i Bugarska gde su njeni rođaci vladali i mogli joj po potrebi pomoći.

43. Sukobi oko prestola

A šta se desilo odmah nakon iznenadne smrti cara Dušana? Iako je sama država, zbog svog raznorodnog nacionalnog sastava, bila nesigurna, samo pitanje nasledstva se nije postavljalo. To je Dušan rešio još za života budući da je svoga sina Uroša prilikom svoga carskog krunisanja 1345. godine, proglasio "mladim kraljem". Na državnom saboru u Skoplju 1346. godine Dušan je i zvanično proglašen za cara, a sin mu Uroš krunisan za kralja. Time je Uroš postao Dušanov savladar, a dobio je na upravu sve stare srpske zemlje (ne samo Zetu, kao svi ostali prestolonaslednici dotada), dok je car upravljao u osvojenim (grčkim) zemljama. Kroz dokumente iz toga vremena jasno se razdvaja ova dvostruka vlast pa se stvara privid da je Uroš stvarno upravljao starim srpskim zemljama, ali ne treba misliti da je on stvarno sa samo devet godina mogao upravljati svojim delom države. No, svrha i nije bila da Uroš upravlja (bio je suviše mlad), već je Dušan želeo da ga postepeno, kao naslednika, uvede u vladanje. Zapravo, želeo je da Uroša vlastela postepeno primi kao budućeg cara, da prilikom nasleđivanja ne dođe ni do kakvih jačih potresa. Sigurno je želeo da se izbegnu sva ona trvenja koja su toliko bila prisutna pri promenama vladara u Srbiji, a koja su i te kako ostala svima u sećanju. Nikakve, dakle, nije bilo sumnje ko će biti Dušanov naslednik. Međutim, osim što je bio veoma mlad kada je nasledio carstvo, po svemu sudeći Uroš ne da samo nije imao sposobnosti da vlada (to mu zameraju skoro svi), već izgleda da nije imao ni neke posebne volje. Čudno je da ga Dušan, iako ga je veoma rano proglasio za savladara, nije više uključivao u svoje ratne pohode ili političke akcije. Uroš se uopšte ne spominje sve do onog momenta dok nije bio prisiljen da preuzme vlast, pa se stiče utisak da je on ceo svoj dotadašnji život proveo na nekom drugom mestu, a ne pored Dušana, učeći se državnoj i ratničkoj veštini. Da li ga je Dušan stvarno zapostavljao, računajući da ima još dovoljno vremena da ga nauči kako se vlada srpskim carstvom, ili sam Uroš nije bio mnogo zainteresovan, ostaje tajna. Kasnije će se videti da Uroš nije bio bez izvesnog talenta, ali nije imao odlučnosti kada je to trebalo. Doduše, nešto jače akcije kod njega vidimo odmah po preuzimanju prestola (1356.) tako da sam početak njegove vladavine ipak uliva izvestan optimizam. "Bio je, naime, prekrasnog izgleda i od njegova vladanja nadahu se svakom dobru. I mada je imao jedva dvadeset godina, u početku je ipak pokazivao veliku razboritost i pamet u svim svojim delima, ali tokom vremena pokaza da ne vredi mnogo" (Mavro Orbin). Međutim, sve to je kod njega trajalo samo jedno veoma kratko vreme, otprilike do 1360. godine. Do te godine on je uspeo da carstvo koliko – toliko održi na okupu i da sačuva centralnu vlast. Međutim, od 1360. godine sve se počelo naglo osipati.

Naglo propadanje srpskog carstva se ne može Urošu staviti na dušu. Osim što on nije po sposobnostima ravan svome ocu, što je na neki način i razumljivo, od samog početka ni situacija mu nije išla na ruku. Najpre je bila u pitanju njegova mladost i neiskustvo, a na to se odmah moraju nadodati neke situacije koje su se na nesreću desile odmah nakon Dušanove smrti. Najpresudnija je svakako bila iznenadna smrt kesara Preljuba, namesnika Tesalije. Nestankom ovog vernog i veoma sposobnog Dušanovog vojskovođe Uroš je izgubio jednu jaku polugu dotadašnje vlasti. Osim toga, odjednom je ova pogranična oblast, nakon Preljubove smrti, bila otvorena za napad sa strane, na koji nije trebalo dugo čekati. Već u rano proleće 1356. godine Preljubovu smrt iskoristi despot Nićifor II Orsini (zet vizantijskog cara Jovana Kantakuzena) i zauzme Tesaliju. Time je on značajno proširio svoju teritoriju, a svoju samostalnost u odnosu na vizantijskog cara, čiju vlast već tada nije priznavao, još više ojačao. Iskorištavajući situaciju, a već u naletu, Nićifor II provali odmah i u južni Epir, gde je vladao Dušanov polubrat Simeon, i zauzme i ovu oblast, a svoga zeta Simeona otera. Time je srpsko carstvo veoma brzo nakon Dušanove smrti, jedva pet meseci, ostalo bez dve značajne oblasti. Što je još gore nikakve protivakcije sa srpske strane nije bilo, što je već samo po sebi bilo dovoljan znak slabosti. Sam car Uroš je u početku brinuo druge brige jer mu je na dvor uskoro stigla Preljubova udovica Jerina sa decom, tražeći od njega pomoć. Možda je ona želela da Uroš oružanim putem povrati Tesaliju, ali Uroš se pokazao kao veoma blagonaklon prema Jerini, u pomalo neočekivanom pravcu, dajući joj stare muževljeve oblasti, koje su obuhvatale srednji tok Crne reke, Mariovo i Selečke planine. Njima je Preljub upravljao ranije, dok nije od Dušana dobio na upravu novoosvojene Grčke zemlje. Već tu, u samom početku, Uroš je bio nemoćan, ne mogavši da pomogne ženi istaknutog vojskovođe svoga oca, a to je sigurno bilo odmah primećeno. Uvek nepokorna vlastela sada se uverila da je car neodlučan i nije trebalo biti mnogo promućuran pa predvideti sledeće događaje u carstvu. Šta je bilo u pitanju, može samo da se pretpostavlja. Da je Uroš stvarno bio toliko neodlučan, zato što nije imao snage za intervenciju, teško je poverovati. Nemoguće je da se snaga Dušanovog carstva mogla istopiti za samo par meseci od njegove smrti, a isto tako je teško poverovati da je vlastela tako brzo počela pokazivati znake neposlušnosti. Najverovatnije da je bila u pitanju njegova neodlučnost i nespremnost da odmah rešava takve probleme.

Samom Simeonu, koji je prošao kao i Preljubova udovica, nije padalo na pamet da se obrati Urošu za pomoć, što je ovome možda u samome početku olakšavalo položaj, ali je to dovelo do drugih posledica. Moguće da je Simeon malo bolje poznavao Uroša od Jerine, pa je to bio razlog da odmah uvidi da mu sa te strane nema nade, a isto tako on je tada sigurno već pokazivao ambicije prema carskoj kruni, pa je i to bio razlog zašto se nije mogao obratiti Urošu za pomoć. Veoma je interesantan Simeonov kasniji postupak, koji govori da se ipak radi o čoveku koji nije bio bez ambicija, ali ni bez značajnih sposobnosti. To što je on bio polu-Grk i što je kasnije posegnuo za carskom krunom izazvalo je veliko neraspoloženje prema njemu, tako da je na njegov račun bilo i mnogo primedbi da je beznačajna i nesposobna ličnost, što sigurno ne odgovara istini.

Iako ga je despot Nićifor na krajnje grub način izbacio sa poseda Simeon nije uopšte očajavao već je i sam krenuo u akciju, ali njegov cilj nije bio samo u tome da ponovo za sebe osvoji nove posede. Sa nekih pet hiljada ratnika, što nikako nije bio mali broj, uspeva da zauzme Kostur i okolinu. To ga je ohrabrilo na sledeći postupak. Smatrajući se legitimnim naslednikom srpskog carskog prestola, on se proglasi za cara i zatraži "vlast nad svim srpskim zemljama misleći da su njegova prava pretežnija" (Jovan Kantakuzen) u odnosu na Uroševa. Njemu očigledno nije na pamet padalo da pokuša da povrati južni Epir od despota Nićifora II, tako da ga uskoro vidimo kako iz Kostura upada na sever i pokušava da na svoju stranu privuče vlastelu iz starih srpskih zemalja, računajući da uz njihovu pomoć istisne Uroša. No, u tome nije imao mnogo uspeha. Da je otpor prema njemu bio veoma jak, vidi se iz toga što su i pored prilično brojne vojske, oko pet hiljada ratnika, njegovi uspesi tek minimalni. Od značajnijih ličnosti koje su mu pružili podršku jedini koji nešto znači bio je Jovan Komnin (brat carice Jelene), a to i ne čudi, jer je ovaj uobraženi Bugarin odavno pokazivao znake samovolje, čak i prema Dušanu, tako da je ovaj haos koji je nastao nakon njegove smrti bila idealna prilika da se otrgne carskoj vlasti. Ono što je posebno interesantno u međusobnom odnosu Simeona i Jovana Komnina jeste to da Komnin nije priznavao Simeona za cara, mada mu je pomagao da osvoji srpsku carsku krunu. Simeonovi napadi su bili ograničeni uglavnom na pogranične krajeve, a najviše je akcija bilo po skadarskoj oblasti. Uspesi su bili ili mali, ili skoro nikakvi. U suštini, on je pokušavao da krene ka severu, očekujući da će ga vlastela na koju je nailazio priznavati za cara, ali tu se ljuto prevario. Tu je odmah naleteo na Hlapena, gospodara Vodena i Bera, koji je ostao veran caru Urošu. Ista je situacija bila i sa sevastokratorom Brankom Mladenovićem, koji je upravljao ohridskim krajevima. Simeon je u tim svojim nastojanjima ostao uglavnom sam.

Ne treba misliti da je Jovan Komnin nešto izdašno pomagao Simeona. Prevejani Bugarin se priklonio Simeonu isključivo zato što ni njega, kao ni Simeona, srpska vlastela ne samo da nije marila, već ga je otvoreno i mrzela zbog grubijanskog ponašanja. Njemu se tada učinilo da su se stvorili idealni uslovi da svoju oblast otcepi od srpskog carstva i da konačno postane nezavistan, ali to nije mogao sam. Iz Srbije se nije mogao nadati bilo kakvoj pomoći, jer su ga tamo otvoreno mrzeli. Prema tome, jedini put za uspeh vodio je preko Simeona, ali onoga momenta kada je Jovan Komnin osetio da Simeona srpska vlastela želi da vidi u Srbiji još manje nego njega, bilo mu je svega dosta. Stoga se on u potpunosti okrenuo ka Mlečanima, a objektivno drugog izbora stvarno nije ni imao. Upravljao je teritorijom na kojoj su bili isključivo Grci kojima nije trebalo mnogo da se podignu ne bi li svrgli omrznutog Bugarina, dok opet on nije želeo da bude zavistan od cara Uroša. Od njegove stalne zaštitnice carice Jelene (sestre mu) nije mogao očekivati pomoć, jer se ona nalazila u serskoj oblasti i do nje nije mogao doći, jer su ih delili Hlapenovi posedi. Doduše veliko je pitanje da li bi ga carica i pomogla u njegovim akcijama protiv njenog rođenog sina. Ambicije sa Simeonom su se pokazale kao nerealne i jedino je preostalo da Mlecima prepusti svoje primorske gradove u zamenu za njihovu pomoć. To mu je tada bilo i te kako potrebno, jer mu se na granicama pojavio despot Nićifor II, koji je tada bio u velikoj ekspanziji. Vremenom je Komnin uspeo da se otcepi od Srbije, da se otrese Simeona i da postane nezavistan u krajevima oko Valone i Kanine, međutim cena je bila velika. Mleci su dobili toliko veliki uticaj u Komninovim zemljama, da je čak jedan njihov plemić postao knez u njegovim gradovima. Ipak, mora mu se odati priznanje da je svoj naum uspeo da izvede bez ikakvih ratnih akcija sa bilo koje strane, pa su njegove oblasti bile pošteđene ratnih razaranja, što u svakom slučaju nije mali uspeh. Ipak, nije do kraja uspeo da sačuva celokupnu oblast koja se postepeno sužavala, pa je tako izgubio veoma značajan grad Berat.

Dok se sve to dešavalo, Uroš je bio prinuđen da sakupi državni sabor u Skoplju, koji je održan tokom aprila 1357. godine. Na tom saboru najvažnije pitanje je bilo Simeonovo traženje carske krune, odnosno srpska vlastela je trebalo da se odluči između Uroša i Simeona. U suštini, tu nekog velikog pitanja nije ni bilo. Uroš je još od pre bio određen za naslednika, pa je tako Simeon proglašen za uzurpatora. Time je i ovo veoma bitno pitanje bilo rešeno, budući da je sva vlastela bila listom uz Uroša. Postoji mišljenje da je pod uticajem ovakvih odluka na saboru u Skoplju Simeon odlučio da sa Urošem stupi u pregovore. Već u kasno leto 1357. godine (septembar, verovatno) posredstvom Dubrovnika počeli su pregovori između Uroša i Simeona. Da li je do njih i stvarno došlo, ostaje da se pretpostavlja, ali ako i jeste sasvim je sigurno da su oni završeni potpunim neuspehom. O čemu su oni mogli da pregovaraju i gde su se razišli u pregovorima, ne zna se. Verovatno pod uticajem neuspešnih pregovora Simeon nastavlja sa vojnim akcijama pokušavajući da svoje oblasti proširi. Ipak, to su sada samo akcije lokalnog karaktera, koje ne mogu ozbiljnije da ugroze Uroša.

No, sada idu događaji koji su bili daleko bitniji od ovih sukoba sa Simeonom. Već je rečeno da je carica Jelena za svo to vreme gospodarila serskom oblašću. Odmah nakon smrti svoga muža, cara Dušana, ona se shodno tadašnjim običajima zamonašila pod imenom Jelisaveta, ali iz političkog života nije imala nameru da izađe. Poznavajući njenu ulogu još za Dušanovog života, stiče se utisak da je ovoj veoma odlučnoj ženi politika bila velika strast. Osim što je gospodarila Serom (videli smo da tamo nije bila primljena sa oduševljenjem od strane kesara Vojihne i njegovog zeta Uglješe Mrnjavčevića), ona je aktivno učestvovala i u radu državnog sabora u Skoplju (1357.) kada je Urošu data podrška od strane vlastele. Ona je tada bila značajan politički činilac, tako da je i njena podrška Urošu i te kako značila. Stoga nije tačna konstatacija koju je o njoj dao Jovan Kantakuzen. "Majka mu pak Jelena niti prista uz sina niti uz devera Simona, nego sebi odvoji mnoge gradove, okruži se dosta znatnom silom, i poče vladati sama za se, te niti na koga napadaše niti kome pomagaše." Tu je Kantakuzen bio neobjektivan, jer niti je Jelena izdvojila sersku oblast van Uroševe vlasti, niti je hladnokrvno posmatrala Simeonove pokušaje da od njenog sina, Uroša, otme carski presto. Ona jeste bila u Seru, ali je priznavala Uroševu vrhovnu vlast i aktivno mu pomagala u odbrani njegovog prava od Simeona. Međutim, imala je i ona svojih muka u Seru. Najpre zato što to nije bila izvorno njena oblast, već je ona nju preuzela neposredno nakon Dušanove smrti. Naravno da to nije moglo biti pravo kesaru Vojihni, koji tada vladao Dramom i njegovom zetu, koji je po svemu sudeći zapovedao u serskoj tvrđavi. Njih dvojica su imali iste takve planove, ali ih je carica Jelena preduhitrila, pa su sada Vojihna i Uglješa, umesto da zapovedaju celom oblašću, postali Jelenini podložnici. S druge strane, Jelena je tada bila već i monahinja (Jelisaveta) pa je i taj njen duhovni položaj sa aktivnim učešćem u političkom životu bio pomalo neuobičajen. Dobro osećajući nemoć centralne vlasti, a pogotovo Uroševu neodlučnost, Vojihna i Uglješa odluče da Jelenu proteraju iz Sera. No, oni sami to nisu mogli učiniti i stoga nađu saveznika u Matiji Kantakuzenu, sinu Jovana Kantakuzena, koji je vladao istočno od Vojihne. Zavera je imala sve izglede za uspeh, jer je dobijen pristanak i saradnja arhonta grada Sera (najverovatnije baš sam Uglješa), a tu su bile i udružene snage kesara Vojihne i Matije Kantakuzena.

Evo kako je to sve išlo. Početkom leta 1356. godine kesar Vojihna pošalje glasnika Matiji Kantakuzenu po kojem mu poručuje spremnost da ovome (Kantakuzenu) preda grad Ser sa caricom i svime onim što je u njemu. Vojihna mu obećava da ova akcija neće biti teška, budući da se već duže vreme sprema, a obezbeđen je i pristanak zapovednika tvrđave u Seru (Uglješe, najverovatnije). Zbog ozbiljnosti situacije Vojihna traži od Kantakuzena da ne okleva mnogo, ali da mu i javi unapred dan za akciju, ne bi li i on (Vojihna) spremio svoje čete. Kantakuzenu nije trebalo mnogo da se odluči, pa je odmah javio Vojihni da sa vojskom stiže za trideset dana. Međutim ni on sam nije imao dovoljno vojnika za ovu akciju, pa se stoga obratio svome zetu Turčinu Orhanu za pomoć. Ovaj očigledno nije znao za kakve potrebe Matiji treba vojska, pa mu je umesto pouzdanih ratnika dao oko pet hiljada običnih pljačkaša i razbojnika. Čim je ova horda stigla Matiji on je video sa kakvim ološem ima posla. Njih nikako nije smeo držati besposlene, jer bi u protivnom odmah počeli otimati po njegovim zemljama, a to je sada značilo da više nema vremena za čekanje da se njegova (Matijina) vojska okuplja. Stoga Matija sa ovim razbojnicima krene na Ser znatno ranije od onih dogovorenih trideset dana kako je već javio Vojihni. Da bi se izbegla zabuna on pošalje glasnika da javi Vojihni da stiže nešto ranije, ali glasnik ne nađe Vojihnu u Drami. U međuvremenu i carica Jelena je osetila da se nešto dešava, pa je stoga od sina, cara Uroša, zatražila pomoć i on joj bez ikakvog premišljanja pošalje jedan jak odred dobrih ratnika. Upravo na tu vojsku cara Uroša koja je išla u Ser, naleti kesar Vojihna koji se tu zadesio po nekom svom poslu. Vojihna se ovoj vojsci pridružio i ne znajući šta je njena svrha, a da ona ide u Ser da bi pomogla carici Jeleni protiv Matije Kantakuzena nije mu na pamet padalo, jer je bilo još dosta vremena do dogovorenog roka od trideset dana. I, kako to sudbina ume često da odredi, baš taj srpski odred sa Vojihnom, ni manje ni više nego naleti direktno na Matiju Kantakuzena i njegove Turke. Turci su se već po svom starom običaju raspršili radi pljačke, tako da u prvom sudaru sa Srbima ne samo da nisu bili kompletni, već su delovali i zbunjeno. U tom metežu Srbi ubiju turskog vođu, ali zbog svoje malobrojnosti na kraju su morali da se sklone iza tvrdih zidova Sera.

Sam Kantakuzen zauzme logor nedaleko od Sera, očekujući da se vrati ostatak njegovih Turaka koji su se rasuli pljačke radi, pa stoga nisu bili prisutni u ovom prvom vojnom sudaru. I tada je došlo do kobne zabune. Od Turaka koji su vraćali iz pljačke, pomisle Turci koji su bili sa Kantakuzenom da su to Srbi koji ih napadaju pa se bez razmišljanja razbeže. Sada je Matija Kantakuzen odjednom ostao sam, ali nije gubio nadu već krene da sakupi svoje razbegle Turke. No, sada su njih već počeli da progone stanovnici ovih krajeva, sveteći se za njihovu nedavnu pljačku. Ispred grada Filibedžika uskoro građani uhvate i Matiju koji se sa konjem sakrio u obližnji tršćak. Bilo je to kao lov na divlju zver, a upotrebljavani su i lovački psi. Za to vreme Vojihna sigurno nije mirno spavao jer je postojala opasnost da se carica Jelena dočepa Matije Kantakuzena koji bi u želji da spase svoju kožu mogao carici da ispriča ko je zapravo inicijator ovog celokupnog poduhvata. Stoga je veoma požurio da uhvaćenog Matiju Kantakuzena preuzme što pre i da ga skloni što dalje od carice Jelene, kojoj bi uhvaćeni zarobljenik, kao vrhovnoj zapovednici, po pravilu trebalo da bude predan. No, ni ona nije mnogo zatezala pitanje oko Matije pa je Vojihna mogao Matiju Kantakuzena da za skupe pare proda vizantijskom caru, kome je i te kako bilo stalo da se ovoga dočepa. Ipak, na kraju ovaj poduhvat je samo Kantakuzenu naneo štetu, jer je vizantijski car, za vreme Matijinog zarobljeništva uspeo da mu preotme svu zemlju.

Svi ovi gornji navodi su ovde predstavljeni na osnovu zapisa Jovana Kantakuzena tako da su kao takvi veoma diskutabilni. Sasvim je sigurno da je bilo pokušaja od strane Matije Kantakuzena da uzme ovu oblast i da je takav pokušaj završen njegovom katastrofom. Sve to i da je hteo, Jovan Kantakuzen nije mogao da sakrije, ali diskutabilni su oni momenti koji na neki način opravdavaju Matijin neuspeh. Pomalo dramatično deluju svi oni momenti kada se on dogovara sa kesarom Vojihnom i arhontom Sera (Uglješa?), a kao odlučujući momenat za propast ovog poduhvata Jovan Kantakuzen navodi to da se Vojihna nije nadao da će Matija tako brzo krenuti na Ser, pa je to bio osnovni razlog zašto ga nije pomogao. Ako je to svi zaista tačno, onda to sasvim slikovito govori o tadašnjim velikašima cara Uroša i njihovoj spremnosti da izdaju čim im se ukaže zgodna prilika i opipljiva korist. Međutim, isto tako vidi se i da je Uroševa ruka ipak bila teška jer Vojihna nije imao hrabrosti da svoju izdaju i završi, već odjednom ponovo prelazi na carevu stranu. To bi trebalo da znači da je još u to vreme vlast Uroševa ipak bila dovoljno jaka, a on sam pokazivao dovoljno odlučnosti.

Neposredno nakon ove uspešne akcije, Uroš je uspeo da dokrajči i svoj sukob sa Simeonom. Nakon što nije uspeo da ga sabor u Skoplju proglasi za cara (1357.), kao i posle neuspešnih pregovora sa Urošem (kasno leto 1357.), Simeon je nastavio sa ratnim akcijama pokušavajući da što više proširi svoju oblast. Uspeo je da prodre dosta duboko u Skadarsku oblast, ali je tu njegov pohod na kraju slomljen. "Kad je, dakle, Siniša video da svi velikaši zauzimaju područja pomenutog njegovog brata, sakupivši i sam nešto vojske, koju su sačinjavali Grci i Arbanasi, dođe s njom u Zetu i poče da napada skadarsku tvrđavu. Ali nije mogao ništa postići, bilo što je rečena tvrđava bila po prirodi teško osvojiva, a uz to branjena od dobrih ratnika, bilo što ga nijedan zetski i raški velikaš, videći ga onako jadna i nevoljna, nije hteo slediti. Stoga se vratio kući,..." (Mavro Orbin). Tim porazom i njegove ambicije za prodor u Srbiju su doživele konačni krah, a to je uskoro i on sam uvideo. U ratnim akcijama sa srpske strane ovaj put učešće je po svemu sudeći imao i sam car Uroš, ali mi danas ne znamo kojeg je obima njegovo učešće, odnosno da li je samo prisustvovao ratnim operacijama ili je njima aktivno rukovodio. Iako ratne operacije nisu išle dalje od skadarske oblasti, ne treba misliti da je ovo bila laka pobeda. Naprotiv, čitav kraj je teško opustošen i opljačkan, a u starim srpskim zemljama (Raška) i te kako se pratilo ko će u ovom duelu da nadjača.

Nakon svega, Simeonu nije ostalo više ni prijatelja, a ni vojske dok mu je oblast kojom je upravljao bila sužena tek na Kostur sa okolinom. Međutim, sada je konačno i njega sreća poslužila. Njegov ljuti neprijatelj Nićifor II Orsini zavadio se sa Arbanasima koje je zatekao u osvojenoj Tesaliji i Epiru, tako da je uskoro morao i vojsku na njih da pokrene. To mu je bilo i poslednje što je uradio, jer kod Aheloja (1359.) njegova vojska sastavljena skoro isključivo od Turaka bude satrvena, a njega samog Arbanasi ubiju. Tu zgodnu priliku odmah je iskoristio Simeon i bez ikakvih potresa ušao u Tesaliju i Epir, koji su mu se odmah priklonili. Tako je on konačno uspeo da za sebe stvori jednu prilično veliku državu. Centar ove države postala je Trikala, a on sam i dalje je zadržao carsku titulu i sve što ide uz to. Ipak, on se više nigde ne navodi kao član dinastije Nemanjića, već se potpisuje jedino grčki i to kao Paleolog. To ne treba da čudi, jer su ga Srbi odbacili, a oblasti koje je držao naseljavali su uglavnom Grci kojima ime Nemanjića nije mnogo značilo, dok ime Paleologa jeste. No, on se do kraja nije pokazao kao zlopamtilo, budući da je sa svojim susedima Srbima bio u veoma dobrim odnosima i to kako državnim, tako i porodičnim. Na kraju je posinak vojvode Hlapena, Toma, (inače sin kesara Preljuba) postao njegov zet (oženio mu ćerku Mariju), a kao miraz Simeon mu je dao čitav Epir sa centrom u Janini. Gledajući u retrospektivi činjenica je da se Simeon do kraja pokazao kao najsnalažljiviji i najuporniji od svih velikaša pokojnog cara Dušana. Imao je Simeon dosta pokušaja koji su bili neuspešni, ali on se pokazao kao veoma uporan i veoma snalažljiv. Ratnička strana njegove ličnosti nije bila posebno izražena i sa oružjem on je uspeo malo toga da pridobije, ali se pokazao kao veoma spretan kada je trebalo iskoristiti trenutnu povoljnu situaciju i uzeti za sebe maksimum.

Još ranije od opisanih događaja, na severu srpske carevine, u oblasti koja se graničila sa Ugarskom, besneo je rat između dva Uroševa velikaša. Nije poznato kako su se oni zvali, ali pretpostavlja se da su jedni od njih bili braća Rastislalić. Uroš je pokušao da primiri ovaj sukob, ali očigledno nije imao dovoljno autoriteta pa se uskoro jedan od ovih velikaša (Rastislalići verovatno) našao pred totalnim porazom. Kako su se njihove teritorije nalazile uz sam Dunav, a na drugoj strani je već bila Ugarska, to im nije bilo teško da pređu na ugarsku teritoriju u Mačvu, i tamo zatraže pomoć. U to vreme je u Mačvi banovao sposobni Nikola Gorjanski koji je i do tada stalno ratovao sa Srbima, odbijajući njihove napade na Golubac. On jeste bio vrlo mlad, ali je imao već mnogo iskustva, tako da je odmah shvatio šta bi se sve moglo dobiti i politički i vojno ukoliko bi uspeo da obezbedi ugarskom kralju Rastislaliće za vazale. Stoga je Gorjanski u ime ugarskog kralja obećao vojnu pomoć Rastislalićima, pod uslovom da pređu u katoličanstvo i postanu ugarski vazali. Ovi i nisu imali baš mnogo izbora, pa su videvši da od cara Uroša nema nikakve pomoći, na kraju pristali na sve uslove. Uskoro uz pomoć ugarskih četa braća Rastislalić uspeju da slome svog protivnika, te da ga ubiju i da zavladaju Braničevom, ali po svemu sudeći i Kučevom. Od tog momenta oni postaju ugarski vazali i od tada spominju se kao gospodari Braničeva. Ovaj prelazak Rastislalića na ugarsku stranu bio je mnogo značajniji nego što je tada možda moglo izgledati u Srbiji, gde je to sve prošlo uglavnom nezapaženo, verovatno zbog tadašnjih sukoba sa Simeonom.

Ugarski kraljevi su već duže vreme pokušavali da od Srbije otkinu severni deo, te da sebi obezbede sigurni mostobran preko Dunava i Save u svojim napadima na Srbiju. U tim svojim pokušajima oni su se već više puta sa svojim odredima zaletali dublje u Srbiju, uglavnom pljačke radi. Poslednji takav ugarski pokušaj 1354. (za vreme cara Dušana) završio se teškom katastrofom i tu sramotu ugarski kralj Ludvig sigurno nije mogao tek tako lako da zaboravi. Tada je i sam kralj Ludvig poput svojih vojnika bezglavo bežao ispred vojske cara Dušana, a sigurno nije zaboravio ni stotine svojih ratnika koji su se podavili u Dunavu pokušavajući da ga preplivaju pre nego što naiđe Dušanova vojska. Za samog Ludviga mora se reći da se radilo o veoma sposobnom vladaru, koji je na kraju dobio i epitet Veliki. Već duže vreme on se nalazio na ugarskom prestolu, odnosno od 1342. godine (vladao sve do 1382.), tako da se radilo o veoma iskusnom i snalažljivom vladaru kome ratovi nisu ni malo strani. U to doba (nakon mira u Zadru 1358.) on vlada ogromnom teritorijom, na kojoj je uspeo da slomi otpor skoro svih svojih velikaša. Držao je u rukama sve hrvatske zemlje, a samog bosanskog bana Stefana Tvrtka držao je u takvom zaptu da njega niko i nije smatrao za nezavisnog vladara, već više za nekog kraljevog službenika. Gotovo svi njegovi dotadašnji ratovi bili su mu uspešni, ali ljuto ga je pekla sramota koju je doživeo od cara Dušana tokom 1354. No, sada se situacija značajno izmenila u njegovu korist. Na prvom mestu Srbijom više ne vlada car Dušan, već njegov sin Uroš, koji se dosta teško snalazi, a da je to tako vidi se iz toga što nije uspeo da umiri sukob svoja dva velikaša. Da ni sami velikaši nemaju baš mnogo poverenja u cara Uroša, ali ni straha od njega, vidi se iz toga što jedan od njih (braća Rastislalić) bez ikakvog straha traži pomoć u Ugarskoj, nimalo se ne plašeći Uroševe reakcije. S druge strane i to što Rastislalići ne traže pomoć od cara Uroša navodi da je Uroš bio toliko upleten u svoje poslove (rat sa Simeonom se baš tada odvijao), da on sve i da je hteo nije mogao intervenisati na severnoj strani svoje države. Dakle, momenat za napad je bio izuzetno povoljan. S druge strane, sada je Ugarska imala pouzdanog vazala sa srpske strane (Rastislaliće), koji će im obezbediti siguran mostobran. To je sve obećavalo jednu dosta laku vojnu akciju pred kojom može biti samo uspeh.

Onog momenta kada je Uroš završio svoj rat sa Simeonom i kada je možda mogao i da interveniše na severu, tamo je već sve bilo gotovo. Rastislalići su gospodarili Braničevom, ali sada kao ugarski vazali i Uroš tu sada više nije imao pristupa. Celu tu zbrku namislio je sada ugarski kralj Ludvig da do kraja iskoristi, i tokom proleća 1359. godine sa prilično jakom vojskom odjednom pređe Dunav. Da je vojska bila jaka i da je pohod brižljivo spreman, vidi se iz toga da je bilo dosta nemačkih vitezova, ali i poznatih dostojanstvenika poput grofa Urliha Celjskog. Ova je vojska bez većih problema prešla Dunav, ali odmah potom naleti na jednu srpsku vojsku koju razbiju (postoje indicije da ju je vodio knez Vojislav), ali i sami ljuto postradaju. Ova pobeda im je omogućila da nesmetano prodru "osam dana hoda" duboko u srpsku zemlju, ali tu su tada morali stati. Za dalje nije bilo snage, a osim toga stanovništvo je bežalo ispred Ugara, noseći sve sa sobom, tako da ni pljačka nije bila bog zna kako velika. S druge strane, ugarska vojska je teško stradavala pri prolasku kroz neprohodne šume, obrasle uvale i urvine gde su ih neprestano uznemiravali preostali stanovnici. Za dalji prodor u planine, gde su se Srbi krili, ali gde su ih i spremno čekali, nije bilo ni hrabrosti ni volje. Situacija se nije mnogo izmenila ni kada je tokom leta stigao i kralj Ludvig lično sa novim četama. Niko više nije hteo ni da čuje da se i dalje lomata po planinama, u potrazi za Srbima. Rizik je bio toliki da nije bilo načina da se, već siti svega, ugarski ratnici ubede za daljnji pohod. Ni autoritet kralja Ludviga nije mnogo pomogao, pa je sredinom jula 1359. godine on morao svojoj umornoj i razočaranoj vojsci da dozvoli povratak u Ugarsku. Povratak nije ni malo ličio na trijumfalni polazak, ali za utehu Rastislalići su i dalje ostali ugarski vazali, dok je Mačva, koju su do tada Srbi stalno uznemiravali, bila osigurana od daljnjih srpskih napada.

Sa ovim koliko – toliko uspešnim odbijanjem upada Ugara završava se prva faza vladavine cara Uroša. Još uvek postoji centralna vlast, ali državna teritorija je ogromno smanjena i to ne samo na novoosvojenim teritorijama u Grčkoj, jer su počele da se "krune" i one teritorije koje bi se mogle nazvati starim srpskim teritorijama. Počeo je uveliko proces koji se u istoriji naziva "pojavom oblasnih gospodara". Videli smo do sada da je taj proces na novoosvojenim teritorijama najpre započeo, do 1360. godine on se skoro i završio, ali još uvek nije poljuljao centralnu vlast, kao ni vlast samoga cara Uroša. Međutim, pojava Rastislalića i njihovo odmetanje od Uroša i prelazak Ugarima označio je proces pojave oblasnih gospodara i u starim srpskim zemljama. Sada je to već značilo i raspad srpske carevine, ali i same srpske države. Do tog momenta car Uroš je još nešto i pokušavao, sa jadnim uspehom sve ukupno, ali od sada njegova uloga skoro i da ne postoji. Mora se reći da teritorijalni gubitak koji je srpsko carstvo do toga momenta pretrpelo nije bio uopšte mali, ali ostaje činjenica da je četiri petine zemlje ostalo nedirnuto i taj deo je bio upravo srž srpskog carstva. Dakle, država je još uvek bila velika, još uvek najveća i najsnažnija na Balkanu i još uvek je mogla uz jednu čvrstu volju i čvrstu pesnicu slomiti sve otpore. Međutim, za tako nešto sada je trebao čovek različitog kova od onog kojeg je bio Uroš. Da se sada kojim slučajem mogao pojaviti vladar tipa Milutina ili Dušana nesumnjivo da bi država za kratko vreme stala na noge i povratila sve ono što je do tada izgubila. Ni tada sve nije bilo kasno, ali Uroš više nije imao ni volje, ali izgleda ni želje da bilo šta preduzme. To je osetila i vlastela u starim srpskim zemljama koja je do sada ipak dosta statično posmatrala proces osamostaljivanja velmoža na jugu, sve očekujući da će se centralna vlast i car Uroš trgnuti iz letargije i zauzdati ove silnike. Videvši da od toga nema ništa i vlastela u starim srpskim zemljama je uskoro izgubila svo poštovanje prema centralnoj vlasti, napose prema caru Urošu, i pokušala da dograbi za sebe što više može. Ipak, sama ličnost cara Uroša nikada nije došla u opasnost i u to doba on još uvek nikome nije meta, a svi odaju dužno poštovanje njegovoj carskoj ličnosti, ali niko nema nameru da mu bude poslušan. Daljnja istorija srpskog carstva ima sada veoma malo veze sa carem Urošem, ali i sa onim ličnostima koje su izronile odmah nakon smrti cara Dušana čija je uloga završena. Sada se pojavljuju novi silnici za čiju sudbinu se vezuje carstvo. Ko su oni?

Najpre je to veoma moćni knez Vojislav Vojnović, koji je u tim presudnim trenucima za srpsko carstvo (1360. i dalje) već veoma iskusan ratnik i političar, mada veoma osoran. Knez Vojislav vodi poreklo iz stare i veoma ugledne vlasteoske porodice, budući da mu je otac, vojvoda Vojin, bio jedan od jačih vlastelina kralja Stefana Dečanskog, dok su mu se sinovi kretali uglavnom oko mladog kralja Dušana. Sam Vojislav nije imao baš spektakularan politički put mada je izgledalo da bi njegov uspon ka vlasti mogao biti brz, budući da je još 1333. godine bio poslat od kralja Dušana u Dubrovnik, radi nekih pregovora. Međutim, njegov uspon je tada naglo zastao, verovatno stoga što je Vojislav bio treći i to najmlađi sin vojvode Vojina, pa su svi pogledi bili usmereni ipak na njegovu braću Miloša i Altomana. Tako i pregovarački tim koji je 1333. godine uputio kralj Dušan u Dubrovnik nije vodio Vojislav već njegov najstariji brat Miloš. "Od Vojina se rodiše tri sina: Toma, Vojisav ili Vojislav i Altoman. Oni posle očeve smrti razdeliše između sebe Humsku oblast. Vojislavu dopade onaj kraj koji se graničio sa Dubrovnikom" (Mavro Orbin).

Ipak, Vojislav se nalazio stalno na dvoru u okolini kraljevoj, mada sa veoma skromnom titulom stavioca. No, i to je bilo dovoljno za boravak u kraljevskom dvoru, tako da je budućnost ipak mogla doneti mnogo toga novog. Ubrzo je umro najstariji Vojislavljev brat Miloš, pa su njegove teritorije podelili Vojislav i Altoman koji je bio župan negde u okolini Dubrovnika. Ne zna se kada, ali sigurno pre smrti cara Dušana (1355.) Vojislav je dobio titulu kneza, što znači da je između 1350. (kada je bio stavilac) i 1355. (kada je postao knez) očigledno bio veoma aktivan i koristan caru Dušanu, pa ga je ovaj shodno tome i nagradio kneževskim zvanjem. Nakon smrti cara Dušana izgleda da se Vojislav dosta dobro snašao pa su njegov uticaj i teritorija kojom je upravljao postajali sve veći. U tome ga je neizmerno pomoglo i to što mu je i drugi brat, župan Altoman 1359. godine umro, pa je on dobar deo njegovih teritorija pripojio svojim. Inače, ovaj Altoman je interesantan stoga što je bio oženjen sa Ratoslavom koja je bila ćerka vojvode Mladena, rodonačelnika poznate vlasteoske porodice Brankovića.

Sam Vojislav se nije mnogo žacao nad tim što je iza njegovog pokojnog brata Altomana ostao njegov maloletni sin Nikola (docniji opaki župan Nikola Altomanović), onda kada je od njega otimao one posede koji su ovome ostali iza oca. U svakom slučaju bio je neumoran kada je trebalo zauzimati teritorije okolne niže i neuporedivo slabije vlastele, tako da je uskoro on postao najmoćniji srpski feudalac, sa ogromnim teritorijama koje je kontrolisao. U doba najveće moći on je držao oblasti između Rudnika, Drine, Popovog polja, Dubrovačke Republike, Boke i Kosova (tu su spadale i teritorije koje je oteo od velikog čelnika Dimitrija). Međutim, oblast koju je držao nije bila koncentrisana, već se protezala duž granice sa Ugarskom (uglavnom) i na neki način bila vojna krajina koja je kao takva bila veoma podložna udarima sa strane. To se osetilo naročito 1359. godine, kada je ugarski kralj Ludvig provalio u Srbiju i kada je plenio uglavnom onu oblast koju je držao knez Vojislav. U sukobima koje je imala srpska vojska sa Ugarima učestvovao je knez Vojislav koji je po svemu sudeći i predvodio srpsku vojsku. Njegov sukob sa ugarskim kraljem je pokazao da on veoma dobro barata vojnom veštinom i uglavnom se dosta dobro nosio sa Ugarima.

Međutim, taj rat sa Ugarskom (1349.) je pokazao i neke nezgodne strane Vojislavljevog karaktera. Krajnji rezultat njegovog vojevanja sa Ugarima ipak nije bio za njega bog zna kako povoljan, budući da su mu Ugari popalili i opljačkali deo poseda pa je njihovo povlačenje za njega ipak bila slaba uteha. Stoga je namislio da se Ugarima osveti i tražio je zgodnu priliku za to. Pogled mu je odmah pao na Dubrovnik, koji je od 1358. godine (Zadarski mir) priznavao vrhovnu vlast ugarskog kralja. Dubrovnik su Vojislavljeve teritorije okruživale sa celokupne njegove kopnene strane i zbog toga bile veoma podložne njegovim napadima. I inače odnosi Dubrovnika i Vojislava su bili i do tog momenta veoma teški, a Dubrovčani su neprestanim novčanim darovima pokušavali da izbegnu veće sukobe sa ćudljivim knezom. "S njima je za života vodio neprekidni rat, tokom kojega je poharao i popalio čitavu njihovu teritoriju i pobio mnogo njihovih trgovaca koji su, oslanjajući se na njegove garantije poslovali u njegovoj zemlji. I to je radio, kazivaše, po uputstvima svoga gospodara kralja. No i njemu su Dubrovčani ponekad uzvraćali milo za drago" (Mavro Orbin). Tu Orbin malo preteruje, jer knez Vojislav nije neprestano ratovao sa Dubrovnikom, već samo u periodu 1360-1362, ali su zato njihovi odnosi bili stalno zategnuti. Doduše, mržnja kneza Vojislava prema Dubrovniku potiče još od njegovog oca Vojina, koji je imao nesuglasica sa ovim gradom u vreme kada se Dubrovnik svetio Brajku Branivojeviću i kojeg su do kraja Dubrovčani na zverski način ubili. Pomenuti Brajko je bio oženjen za Vojinovu ćerku (sestru kneza Vojislava) pa je i ona jedno vreme boravila u dubrovačkoj tamnici. Dakle, koreni njihove međusobne netrpeljivosti su bili veoma duboki.

44. Oblasni gospodari

Do ugarske provale Vojislav se koliko – toliko suzdržavao da ne napadne Dubrovnik, no nakon rata sa Ugarima ništa ga više nije moglo zadržati. Odmah je počeo da prikuplja vojsku, a Dubrovčane je već bila uhvatila panika što se vidi iz jednog njihovog pisma. "A sada se Vojislav verovatno s velikim vojskom sprema na nas. I već je blizu nas, samo za jedan dan". Opravdanje za ovaj rat Vojislav je našao u tome što mu je, kako je on to tada navodio, pripadala titula humskog kneza i samim tim vlasništvo nad poluostrvom Pelješcem i gradom Stonom, koje su tada držali Dubrovčani i kojima nije na pamet padalo da ih prepuste knezu. Da Dubrovčani nimalo ne preteruju u svom strahu od kneza Vojislava moglo se videti kada su kneževe čete popalile i uništile jedan deo Dubrovačkih kopnenih poseda. Videvši da od ugarskog kralja neće biti pomoć (njemu je izgleda i odgovaralo da Vojislav što više pritisne Dubrovnik ne bi li još više umanjio upravo datu samoupravu ponosne republike), Dubrovčani progutaju ponos i odluče se na pregovore. Interesantni su ti pregovori koje su Dubrovčani pokušali tada da iniciraju i koje je Vojislav grubo odbio. Evo šta javlja jedno dubrovačko pismo na ugarski dvor povodom tih pregovora. Navod počinje od onog momenta kada dubrovačko poslanstvo dolazi kod kneza Vojislava, a on ih gnevno dočekuje. "Taj se tamo s njim dogovarao i zatekao ga strašno gnevna na nas. Govorio je: Doći ću eto sa svojom vojskom sve do Lesne ploče i tamo ću stajati s čitavom vojskom i dat ću da se opustoši čitav kotar Dubrovački, a neću poštedeti ni crkve. I uzeću vam Stonski rat, jer je moj. Ja sam knez Huma, a Stonski rat je stolica knezova humskih, pa je stoga moj. I još mnogo i nebrojeno je pretio kako će doći s čitavom silom svojom da uništi čitavu našu župu, govoreći da ima za to zapoved od kralja raškoga, jer je gospodin kralj ugarski provalio u zemlju srpsku. I to nam je javio naš poslanik u svom pismu da je knez Vojislav neki karavan, za koji je doznao da dolazi iz Prijepolja, dao zarobiti." Ipak, do većeg sukoba još uvek nije došlo, delimično zahvaljujući i intervenciji cara Uroša, ali najviše zbog toga što su Dubrovčani pristali da isplate izvesnu sumu novca. To kneza na izvesno vreme ipak primiri.

Za sve to vreme knez Vojislav jeste istupao samovoljno u odnosu na Dubrovnik pa bi se mogao steći utisak da već tada on nije priznavao vrhovnu vlast cara Uroša, no to bi bio samo trenutni utisak. Naime, evidentno je to da je on i te kako uvažavao vlast cara Uroša i da je na njegov zahtev prekinuo sa upravo započetim neprijateljstvima. Znači, nikada knez Vojislav nije pokazao da ima bilo kakve namere prema caru Urošu koje bi mogle da izlaze iz onog okvira koji imaju car i podanik. On jeste često bio samovoljan, tako da će i kasnije imati slične postupke, ali uvek je car Uroš u knezu Vojislavu ipak imao izvesnu potporu u odnosu na ostale nepokornije velikaše. No, nije knez Vojislav bio jedini koji je toliko ojačao. Bilo je i drugih.

Naime, nakon pregovora sa Dubrovnikom izdao je car Uroš u Sjenici u jesen 1360. godine jednu povelju u kojoj garantuje slobodu trgovine i u kojoj spominje oblast Zetu koju označava kao zemlju koja pripada Balšićima. To je prva pojava ovog imena gde se Balšići ni manje ni više već odmah priznaju za oblasne gospodare. O njihovom poreklu se zna veoma malo, tako da osim navoda koje je ostavio Mavro Orbin drugih podataka skoro i da nema. Postoje neki fragmentarni navodi koji ukazuju da je rodonačelnik ove porodice, Balša, zapravo rod od "cara Nemanje" te da je držao oblast Bojane (u susedstvu Skadra), no to je sve veoma nesigurno. Po Orbinu rodonačelnik ove porodice bio je neki Balša, siromašni vlastelin koji je držao tek jedno selo u vreme cara Dušana. Međutim, odmah nakon smrti cara Dušana, Balša sa svojim sinovima (imao ih tri) i grupom prijatelja krene da osvaja deo po deo Zete. "Balša o kojem ćemo sada govoriti beše veoma siromašan zetski vlastelin i za života cara Stefana držao je samo jedno selo. Ali kad je umro car, a kako njegov sin Uroš nije bio valjan vladar, počeo je s nekoliko svojih prijatelja i sa svojim sinovima Stracimirom, Đurđem i Balšom da zauzima Donju Zetu. Od Balšinih sinova Stracimir je bio i po dobroti i po vernosti bolji od drugih. Đurađ je bio mudar, veoma oštrouman i vešt u oružju. Balša je bio dobričina i vrstan konjanik, ali nije bio velike pameti" (Mavro Orbin). Vremenom su Balšići sve više jačali, a izgleda da su odigrali i aktivnu ulogu prilikom sukoba cara Uroša i Simeona oko Skadra pomažući Uroša "Njihov otac držao je najpre grad Skadar, koji su mu predali neki od njegovih branilaca, a zatim osvoji svu Zetu do Kotora" (Mavro Orbin).

Bez ikakve sumnje radilo se o krajnje ratobornoj i beskrupuloznoj porodici koja je uništavala sve što joj se nađe na putu u osvajanjima. Čak je i stari vojskovođa, Đuraš Ilijić bio likvidiran od Balšića onda kada im se našao na putu. Radilo se o veoma cenjenom vlastelinu čije poreklo vuče još iz vremena kralja Milutina. Budući da je porodica Ilijića već dve generacije živela u Zeti, sasvim je moguće da su Balšići sa njima mogli doći u sukob oko prevlasti, tako da navod Orbina može da odgovara istini. "Posle toga krenuo je sa svojim ljudima na osvajanje Gornje Zete, koju je držao Đuraš Ilijić i njegovi rođaci. Đuraša ubiše Balšini sinovi, neke njegove rođake zarobiše, a ostali napustiše zemlju. I tako su Balšini sinovi zagospodarili i Gornjom Zetom" (Mavro Orbin). Sada su Balšići držali skoro celu Zetu, ali to nije momenat u kojem ih i spominje povelja cara Uroša (1360.). Oni su tek nakon 1362. godine postali moćni, a momenat kada ih spominje povelja (1360.) zatiče ih dok drže jedan deo zemljišta između Skadarskog jezera i mora.

Koliko su oni bili ratnici ostaje veliko pitanje, ali činjenica jeste da je ova porodica bila veoma složna i da je u okviru njih vladala stroga hijerarhija i poslušnost. Stariji su zapovedali, a mlađi su imali slušati. Teritorija se nije delila među članovima porodice, već je uvek pripadala na upravljanje starijem od braće. To je bila njihova osnovna snaga, ali posedovali su i beskrajnu podmuklost i bezobzirno lukavstvo kojim su postigli većinu svojih uspeha. "Isto tako pali su u njihove ruke Dukađini koji su imali mnogo poseda u Zeti. Neke su poubijali, a druge bacili u tamnicu. Pri osvajanju ovih i drugih pokrajina više su se služili lukavstvom i prevarama nego silom oružja" (Mavro Orbin). Njihova snaga, u vreme kada ih car Uroš spominje u svojoj povelji, više potiče od toga što je njihova teritorija zbog nepristupačnosti terena stvarno bila nedostupna i pogodna za otcepljivanje od centralne vlasti, nego od njihove objektivne moći. Oni su u to doba tek u usponu. Međutim, njihova bezobzirnost već je i tada bila vidljiva, a naročito dolazi do izražaja tokom novog rata sa Dubrovnikom.

Novi sukob sa Dubrovnikom bio je po svemu sudeći isprovociran sa srpske strane i to kako od strane cara Uroša, tako i od njegove majke, carice Jelene, ali na najverovatniji nagovor od strane kneza Vojislava Vojnovića. Tokom 1360. godine iznenada se setila carica Jelena da od Dubrovnika traži neko zlatno posuđe i novac koje je još car Dušan davno ostavio u Dubrovniku na čuvanje. Uzalud su bila dokazivanja da je to posuđe već odavno vraćeno i da Dubrovčani o tome imaju uredne priznanice. Ovu nesuglasicu (namernu sa srpske strane) jedva je dočekao knez Vojislav pa je ne oklevajući započeo ratna dejstva prema Dubrovniku. Kao opravdanje je iskoristio to da se navodno carica Jelena obratila njemu za pomoć u natezanju sa Dubrovnikom oko zlatnog posuđa. Na Dubrovnik uputi svoga vojskovođu Milmana, koji počne da uništava okolinu grada, ali zbog toga što ga Dubrovčani ubiju, akcije stanu za jedno vreme (oko šest meseci). Dubrovčani su mislili da iskoriste ovo međuvreme i da pokušaju preko cara Uroša da nekako zaustave kneza Vojislava. Međutim, na carskom dvoru ih dočeka gorko razočarenje, jer sada je odjednom počeo i car Uroš da traži ono zlatno posuđe na koje je bacila oko carica Jelena i oko kojeg je sve ovo i započelo. Usledilo je zatvaranje onih dubrovačkih trgovaca koji su se našli na srpskoj teritoriji, a Dubrovnik odgovori tako da pozatvara srpske trgovce i blokira im imovinu. Sada je nastalo ratno stanje i između Dubrovnika i srpske države. Međutim, nastaje jedna pomalo čudna situacija, budući da car Uroš uopšte ne učestvuje u ratnim akcijama protiv Dubrovnika. Njegova ljutnja se očigledno ispraznila sa zatvaranjem dubrovačkih trgovaca, ali zato knez Vojislav intenzivira ratna dejstva, istovremeno uvlačeći u sukob i grad Kotor, na svojoj strani. Kotorani i nisu imali nekog pravog razloga da ratuju sa Dubrovnikom, ali su izgleda očekivali da uz pomoć kneza Vojislava slome Dubrovniku trgovačku moć. Tada bi nestalo jedinog konkurenta za trgovinu na tom delu Jadrana, i Kotor bi igrao onu ulogu koju Dubrovnik sada ima. Dakle, u pitanju su bili tipično ekonomski interesi.

Sada su i Dubrovčani uvideli da je vreme da se ratuje i da pregovorima nije vreme. Jedna njihova ratna galija blokira ulaz u Kotorsku luku potpuno zaustavljajući bilo kakav trgovački promet Kotora. Kako se radilo o moćnoj galiji sa velikim brojem mornara to je ova galija često pristajala uz obalu i onda su mornari kretali u pljačku i palež. Naravno, najviše su stradali kotorski posedi pa se na kraju ovaj grad veoma brzo pokajao što je uopšte pristajao da se bori protiv Dubrovnika. Car Uroš nije bio u stanju da pomogne Kotoru iako je on bio njegov, carski, grad. Do te mere su Kotorani bili dovedeni u očajanje, da su čak počeli da tajno dogovaraju mir sa Dubrovnikom. Sam knez Vojislav se brzo uverio da ne može provaliti preko Dubrovačkih zidina i stoga je sav svoj gnev prema Dubrovniku iskalio na njegovim kopnenim posedima koje je skoro potpuno uništio. To bestijanje i paljenje dubrovačkih kopnenih poseda je bilo toliko da su u jednom navratu ratnici kneza Vojina doprli skoro do kapije grada. Mržnja Dubrovnika prema njemu je bila tolika da je uskoro raspisana nagrada za onoga ko ubije kneza Vojislava u iznosu od 10.000 perpera, a glava nekog od njegovih sinova je vredela 1.000 dukata. Uz to, ubica je trebalo da dobije i kamenu kuću u Dubrovniku. Rat je bio kratak, ali žestok i iscrpljujući, budući da se svodio na običnu pljačku i uništavanje materijalnih dobara. Dok je knez palio okolinu Dubrovnika, ovi su opet organizovali ekspedicije koje su uništavale kneževe posede.

Ko zna dokle bi ovo iscrpljivanje trajalo da dubrovačka diplomatija nije izvela jedan veoma smeli i genijalni potez. Naime, do tog momenta od srpske strane u napadima na Dubrovnik je učestvovao samo knez Vojislav dok se ostala vlastela (koja nije bila podložna knezu) nije mešala, smatrajući da se njih ovaj sukob ne tiče. Slično je bilo i sa Balšićima, koji su do tada mirno posmatrali šta se dešava, ne preduzimajući ništa. Moguće je i da su merkali koja je strana jača, pa da se njoj na vreme pridruže. Pomalo nenadano, Dubrovnik im ponudi savez za napad na Kotor, što je za Kotorane bilo veliko i neprijatno iznenađenje. Ovi pregovori nisu bili ni malo tajni, tako da se o njima vrlo brzo raščulo. Ovo je za Kotor bila realna opasnost i njihova dotadašnja relativna sigurnost je odjednom bila ugrožena. Naime, bilo je jasno da Dubrovnik nema tih efektiva kojima bi mogao Kotor napasti sa kopna dok sa mora nije bilo moguće izvesti takav napad. No, sada se situacija iz osnova menjala, jer su Balšići predstavljali realnu opasnost. Samo ponašanje Balšića, koji su bili nominalno podanici cara Uroša, jeste za svaku osudu, jer oni bez razmišljanja prelaze na stranu neprijatelja svoga cara, ali istovremeno to je prvi konkretan znak da vlast cara Uroša postepeno posustaje i u starim srpskim zemljama. To je sada bio i definitivan raspad srpskog carstva. Primer Balšića je bio zarazan jer uskoro još neki carski gradovi, koji su spadali pod vlast cara Uroša, naglo prelaze na stranu Dubrovnika. Izrazit je primer za to grad Budva, gde se odjednom osamostalio neki vlastelin po imenu Površko. Dubrovnik ga je pridobio tako što mu je dao kamenu kuću unutar dubrovačkih zidina i pravo građanstva. Slično je uradio i grad Ulcinj. Ovi pregovori između Balšića i Dubrovnika nisu stigli da se oživotvore, tako da mi danas samo možemo da pretpostavimo da li bi Balšići zaista napali Kotor. Na kraju, oni su i dalje mirovali ne pomažući ni jednu stranu, ali gorak ukus je ipak ostao. Bilo je očigledno da se radi o porodici na koju niko nije mogao da računa, a knez Vojislav im nije zaboravio ovu izdaju.

U leto 1361. godine počinju i ozbiljni pregovori o sklapanju mira, a inicijator je bio Kotor. Tada se Dubrovnik osetio dovoljno jakim da odbije njihovu ponudu, ali Republika je sve učinila ne bi li se izmirila sa knezom Vojislavom. Sa srpskog dvora stigne u Dubrovnik poslanstvo, i to pod vodstvom sina Vukašina Mrnjavčevića koji se zvao Marko (kasnije poznati Kraljević Marko). U suštini, samo poslanstvo nije izgleda uspelo u svojoj misiji, jer mir nije bio sklopljen, ali je ono na neki način ipak bilo uspešno, pošto su Dubrovčani nastavili sa svojim mirovnim delatnostima. Naime, oni tada mole za posredovanje caricu Jelenu i Vukašina Mrnjavčevića, koji je izgleda imao odlučujuću ulogu na srpskom dvoru. Simptomatično je da se Dubrovčani ne obraćaju za pomoć caru Urošu, što samo po sebi dovoljno govori ko sada ima najveću moć na dvoru. Mir nije sklopljen odmah isključivo zbog toga što je knez Vojislav naglo počeo tvrdoglavo da ističe neke zahteve koje Dubrovnik niti je mogao, niti je hteo da prihvati. Tokom aprila 1362. godine Dubrovnik ponovo pokušava preko cara Uroša i carice Jelene da privoli kneza Vojislava na mir, ali uzalud. U maju ponovo pokušavaju, ali ovaj put samo preko carice i Vukašina Mrnjavčevića. Ovaj pokušaj je već mnogo uspešniji i uskoro počinju pregovori o utanačenju mira.

Upravo ovi pregovori i ovaj rat sa Dubrovnikom izbacuju na površinu dva nova imena među srpskom vlastelom. Prvi od njih je Vukašin Mrnjavčević, koji je tada u naglom usponu i predstavlja, pored kneza Vojina, kome je snaga već u padu, najjaču figuru na srpskom dvoru. Istovremeno, mirovni pregovori na scenu dovode jednu tada i više nego minornu ličnost pred kojim je sjajna budućnost, mada to tada tako ne izgleda. Bio je to Lazar Hrebeljanović, tada samo stavilac, koji doduše ne učestvuje direktno u pregovorima, ali na čiju pomoć Dubrovnik i te kako računa. U avgustu 1362. godine biva potpisana u Onogoštu povelja o miru, pa je i ovaj sukob sa Dubrovnikom konačno završen. U samoj povelji o miru pokušao je car Uroš da sebe uzdigne u nekakvog pomiritelja obeju strana, iako je i on na neki način bio učesnik u ovom sukobu, pa stoga naređuje da povelja o miru istakne njegovu ulogu ovim rečima: "Behu se Dubrovčani poplašili od carstva mi, i svadili s bratom carstva mi, s knezom Vojislavom...i smirih ih s bratom mi carstva mi knezom Vojislavom". Time nije bio završen samo ovaj nadasve iscrpljujući sukob Dubrovnika i kneza Vojislava, već je postignuto i nešto više.

Najpre, u potpunosti je izašla na videlo nemoć cara Uroša u čije ime je knez Vojislav vodio rat sa Dubrovnikom, ali za svoj račun. S druge strane, tada je po prvi put došlo i do otvorenog sučeljavanja oblasnih gospodara i to onog najjačeg kneza Vojislava Vojnovića i oblasnih gospodara u usponu, Balšića. Do sada se ovako moćni oblasni gospodari nisu sukobljavali, ali to sada više nije bio slučaj. Isto tako, car Uroš je bio sasvim nemoćan da bilo šta učini ne bi li kaznio Balšiće, kao i gradove Budvu i Ulcinj za očiglednu izdaju. Treće, pojavljuje se u punoj snazi Vukašin Mrnjavčević i uz kneza Vojina postaje najmoćniji oblasni gospodar u Srbiji. I konačno, četvrto, na sceni je i nova ličnost u liku budućeg kneza Lazara. Tada ga niko nije bog zna koliko primećivao, i on predstavlja samo jednog od mnogobrojnih carevih dvorana. Međutim, vredno je zabeležiti da su ga Dubrovčani ipak primetili i da su računali na njegovu pomoć pri sklapanju ovog mira. Dakle, očigledno da je već tada pokazivao neke osobine koje će mu pomoći da za nekoliko godina postane najznačajniji srpski velikaš.

Treća ličnost, tada veoma značajna bila je carica Jelena, koja je tada bila uveliko monahinja Jelisaveta, ali nikako nije imala nameru da se povuče u tišinu manastirskih zidova. Oblast kojom je ona upravljala, o tome smo već govorili, bila je Ser. Ona se u Seru sasvim dobro osećala, budući da je u blizini bila njena rodna Bugarska, ali i Vizantija prema čijoj je kulturi osećala veliku naklonost. Do 1360. godine ona je, mada ja vladala velikim delom samostalno, priznavala vrhovnu vlast svoga sina, cara Uroša. No, vremenom i njena se oblast počinje sve više osamostaljivati, tako da uskoro i ona samostalno istupa.

45. Braća Mrnjavčević

No, svakako najznačajnija ličnost koja se tada javlja u svojoj punoj snazi jeste Vukašin Mrnjavčević, za koga se smatra da je 1361. godine bio najmoćniji velikaš na dvoru cara Uroša. Samo poreklo ove porodice je mutno, pa se uglavnom samo pretpostavlja. Po Orbinu, rodonačelnik ove porodice bio je neki Mrnjava, siromašni vlastelin, koji je imao tri sina i to Vukašina, Gojka i Uglješu. "Oni su se rodili u Livnu, od oca Mrnjave, koji je u početku bio siromašni vlastelin, ali ga je kasnije, s njegovim sinovima, car Stefan mnogo uzdigao" (Mavro Orbin). Po Orbinovim navodima Mrnjava svoje uzdizanje ima da zahvali samo sretnom slučaju. Naime, jedne noći car Dušan se zaustavio pod Blagajem, gde ga je ugostio u svojoj kući pomenuti Mrnjava. Budući da mu se dopalo Mrnjavino ponašanje, uzme ga car zajedno sa sinovima na svoj dvor. "Kad je car Stefan kasno jedne večeri došao pod Blagaj i nije hteo ući u grad, Mrnjava ga ljubazno primi u svoju kuću. Videvši tu car njegovo otmeno ponašanje, uze ga, zajedno sa ženom, tri sina i dve kćeri na svoj dvor. Sinovi se zvahu Vukašin, Uglješa i Gojko" (Mavro Orbin). Mi danas ne znamo da li je treći Mrnjavin sin Gojko zaista i postojao ili je samo plod Orbinove mašte ili pogrešnog podatka. Osim ova tri (dva?) sina, Mrnjava je imao i još jednu ćerku koja se zvala Jelena i koja je bila udata za Nikolu Radonju, jednog od sinova rodonačelnika Brankovića, sevastokratora Branka Mladenovića.

Uspon braće Mrnjavčevića (Vukašina i Uglješe) nije moguće pratiti, a izvori koji se odnose na njih nisu uvek pouzdani. Tako je diskutabilan navod Halkokondila da je Vukašin na Dušanovom dvoru bio peharnik, a Uglješa konjušar, mada nije ni sasvim nemoguće. Ono što je sigurno jeste to da oko 1346. godine Uglješa jeste namesnik cara Dušana, i da kao takav upravlja nekim krajem oko Dubrovnika (Konavli i Trebinje ?). No, ovde se on nije dugo zadržao te ga odjednom, nakon smrti cara Dušana, zatičemo u serskoj oblasti. U to doba je već oženjen ćerkom kesara Vojihne, koja se zvala Jelena, ali je poznatija po svom monaškom imenu – Jefimija. Sama Jefimija je izuzetno interesantna ličnost, rođena oko 1349. godine, veoma obrazovana, tako da se sa sigurnošću zna da je znala da čita i piše i to kako srpski tako i grčki. Istovremeno je naručivala, ali i izradila sama dosta umetničkih predmeta. Iako rođena u poznatoj porodici i udata za jednog od najjačih velikaša u srpskom carstvu, njena sudbina je u pravom smislu te reči nesrećna. Udata je za Uglješu veoma mlada i u tom braku je rodila sina (jedinca) Uglješu Despotovića, koji je sa samo četiri godine umro. Ovaj dečak je sahranjen u Hilandaru u istom grobu sa svojim dedom (Jefimijinim ocem) Vojihnom. Ova nesretna žena je između 1368. i 1371. godine poslala na grob svog sina jednu ikonicu na kojoj je na spoljašnjoj njenoj strani u metalu bio urezan natpis pun bola i nežnosti za tako rano umrlim sinom. Između ostalog stoji zapisano: "Udostoji, Gospode Hriste, i ti, prečista Bogomati, i mene jadnu da se svagda brinem za razlučenje duše moje, koje ugledah na onima koji su me rodili i na rođenom od mene mladencu" i sve svoje misli upućuje svom umrlom sinu koga nikako ne može da prežali "za kojim žalost neprestano gori u srcu mome". No, to nije bio jedini udarac koji joj je sudbina namenila budući da uskoro (1371.) njen muž Uglješa gine na Marici, a ona sa samo 22 godine ostaje udovica i mora da se sklanja iz Sera. Ostaje tako bez matere, bez oca, bez deteta i na kraju i bez muža pa se uskoro zamonašila pod imenom Jefimija. Sve do kosovske bitke boravi kod kneza Lazara i kneginje Milice u Kruševcu. Međutim, ni tu je nije sačekao spokojan život, jer nova iskušenja dolaze nakon kosovske bitke (1389.), a zadnje godine života provodi u manastiru Županjevcu, od koga su danas ostale samo ruševine.

U vreme kada se oženio za Jelenu (Jefimiju), Uglješa postaje već dosta jaka ličnost, nešto svojom zaslugom, ali dosta zahvaljujući i tome što je bio zet kesara Vojihne sa kojim zajedno istupa. U svakom slučaju, njegova delatnost u jugoistočnoj Makedoniji će kasnije biti osnova njegove celokupne snage. "A ćesar Vojihna sa svojim zetom Uglješom zagospodari čitavim krajem na granici Romanije" (Mavro Orbin). U to doba (1358.) po svemu sudeći (to nije sigurno) Uglješa nosi titulu velikog vojvode što znači da mu ugled nije bio nikako mali. Postoje izvesni izvori (opet nesigurni) koji nagoveštavaju da je nešto pre 1365. godine on čak imao susrete sa vizantijskim carem Jovanom V, gde ga ovaj spominje kao "nećaka despine Srbije", odnosno kao rođaka carice Jelene. Uglješa naravno nije bio nikakav rođak caričin, ali zauzimao je očigledno veoma visoko mesto u Seru, gde je carica vladala, pa ga ovo navođenje kao caričinog rođaka zapravo samo želi uzdići u očima savremenika i u svakom slučaju predstavlja veliku čast. Njega kasnije u jednoj povelji vizantijski car Jovan V, naziva "voljeni nećak preuzvišene despine Srbije... presrećni despot Srbije Kir Jovan Uglješa". (Povelja iz 1365.). Dakle, kada se govori o Uglješi onda se mora reći da se radilo o jednoj politički veoma spretnoj ličnosti.

Vukašinov put je bio nešto drugačiji i njegov je uspon u prvo vreme mnogo sporiji, ali kasnije neuporedivo brži. On se spominje tek 1350. godine kao župan prilepskog kraja i kasnije je njegov uspon vezan upravo za taj deo Makedonije. Zapravo, Vukašinu je u odnosu na Uglješu napredak bio i mnogo teži, budući da se on nalazio na dvoru cara Uroša koji je bio prepun moćnih velikaša (poput kneza Vojislava) pored kojih se nije moglo baš tako lako istaći. S druge strane, dvor carice Jelene je ipak bio srazmerno mnogo manji, sa manjim brojem jakih ličnosti, što je Uglješi opet davalo veće šanse. Isto tako, ne treba zaboraviti ni to da je Uglješa bio zet kesara Vojihne, koji mu je sigurno znatno pomagao i to bi mogli biti razlozi njegovog relativno bržeg napretka u odnosu na Vukašina. U okviru toga ostao je veoma tajanstven pokušaj Manojla Kantakuzena da sruši caricu Jelenu u Seru, gde mu je veliku pomoć pružio baš kesar Vojihna, mada uloga samoga Uglješe ostaje veoma diskutabilna. No, o tome smo već govorili. Vukašin je bio oženjen jednom vlastelinkom koja se zvala Jelena (Aljena, Jevrosima) i o njoj ne znamo mnogo. Nadživela je Vukašinovu pogibiju na Marici i zamonašila se pod imenom monahinja Jelisaveta. Umrla je oko 1388. godine. Vukašin i Jelena su imali šestoro dece, a od toga četiri sina (Marko, Andrija, Ivaniš, Dmitar), i dve ćerke Milicu i Oliveru, koja je bila udata za Đurđa Balšića. Sam Vukašin je u svojim postupcima bio mnogo pragmatičniji i taktičniji od Uglješe. Ako već nije mogao da ostvari jači uticaj na cara Uroša, to nije sprečavalo Vukašina da barem svoje teritorije proširi što više može. Poput drugih moćnih velikaša on je iskoristio sva sredstva ne bi li ostvario svoje ciljeve, pa mu je jedan od ne baš pohvalnih poteza bio i to što je velikog vojvodu Nikolu Stanjevića 1365. godine oterao u manastir i preuzeo mu teritorije kojima su do tada zajednički upravljali vojvoda Stanjević i Vukašinov sin Marko (poznati Kraljević Marko). Takvim svojim postupcima, nekim promišljenim, a nekim podmuklim, ali uvek energičnim, Vukašin je postepeno sabirao i povećavao svoje teritorije.

No, pravi uspon za Vukašina počinje tek od 1361. godine u vreme već opisanih ratnih sukoba Dubrovnika i kneza Vojislava Vojnovića. I inače to je doba kada velikaši u starim srpskim zemljama naglo počinju da se osamostaljuju i da pribiraju ogromne teritorije pod svoju kontrolu. Naravno, u tim borbama za teritorije stradavala je slabija vlastela, a jačala ona krupna. U tim obesnim nastupima posebno su se isticali baš Vukašin i knez Vojislav (Balšići nešto kasnije). Sigurno da to nije moglo promaći carevoj okolini, onoj dobronamernoj, kojoj je bilo savršeno jasno kakva se borba za moć odvija između Vojnovića i Mrnjavčevića. Navodno da je tada car Uroš dobio i nekoliko saveta da likvidira Mrnjavčeviće, ali i kneza Vojislava. "U to vreme neki velikaši Raške, koristeći smrt cara Stefana, nastojali su da postanu veći nego što su bili. Među njima je bio despot Vukašin i njegov brat Uglješa, koji su bili humska vlastela, i knez Vojislav, sin Vojnov, od kojih je svako bio na upravi najvažnijih zemalja kraljevstva. Stoga su neki Uroševi ljudi koji su mu bili veoma verni savetovali caru da zatvori u tamnicu despota Vukašina, i kneza Vojislava i neke druge koji su u svim svojim delima pokazivali veliku oholost i bili preko mere ponositi" (Mavro Orbin). Očigledno da je careva okolina shvatila o kakvoj se pogubnoj za carstvo, ali i za samog cara borbi za vlast radi. Ti saveti nisu bili usmereni samo na uklanjanje Mrnjavčevića i kneza Vojislava, već i na neke druge moćnike "koji su u svojim delima pokazivali veliku oholost i bili preko mere ponositi". Želja careve okoline je bila da se od ovih moćnih velikaša otmu imanja, te da se sve to podeli siromašnoj vlasteli koja je i dalje bila verna caru Urošu. "Ti ljudi su takođe podsticali cara da njihove pokrajine preda na upravu siromašnoj vlasteli koja ga je volela i bila mu verna, dokazujući mu ispravno da ako to ne učini na početku, dok pomenuti, ne sumnjajući nimalo u njega, slobodno dolaze na dvor, kasnije, kad se oni budu učvrstili i kad postanu jaki, neće moći to izvršiti bez velikih teškoća i opasnosti" (Mavro Orbin). I više nego očigledno da su ovakvi saveti mogli doći samo od dalekovidih političara kojima je veoma brzo bilo jasno da će osiljeni velikaši uskoro da otkažu poslušnost caru. Isto tako, radilo se o veoma odlučnim ljudima koji su predlagali caru najjednostavnije, ali zato najdelotvornije sredstvo: likvidaciju protivnika. No, šta se desilo. "Međutim, Uroš ne samo da nije hteo slušati ove savete nego ih je otkrio, i time upozorio te ljude da se dobro paze, pa su oni retko dolazili na dvor. Zato oni koji su davali dobre savete Urošu, videći da su otkriveni, ubuduće se okaniše toga da ne navukli na sebe zlovolju i mržnju velikaša" (Mavro Orbin).

Ovaj odlomak ipak govori i malo više od toga. Naime, Orbin navodi da Mrnjavčevići, knez Vojislav i ostali na koje se ova pretnja odnosila, budu upozoreni od strane samog cara Uroša da imaju brojne neprijatelje na dvoru, te su od tog momenta oni počeli da se paze. To bi trebalo da znači da je omraza na carskom dvoru dostigla takav stepen da su Vukašin i knez Vojislav bili u stvarnoj životnoj opasnosti, bilo od noža, bilo od otrova ili nekog drugog načina likvidacije. Ovako moćni velikaši se uopšte nisu osećali sigurnim na carskom dvoru, pa su stoga počeli na njega i da ređe dolaze. Očigledno je da je car Uroš ipak imao moćnu okolinu koja je na njega, ali i na sebe pazila, kao što je isto tako očigledno da su ovi oblasni gospodari bili strahovito omrznuti. Stoga se stiče utisak da oni nisu imali tako veliku moć na dvoru, te da je dvorska okolina za njih ipak povremeno bila veoma opasna. To opet, izgleda da znači da njihova moć nije poticala iz dvorskih odnosa već isključivo iz veličine teritorije kojom su vladali. Zapravo, oni na cara Uroša i nisu možda imali veliki uticaj u smislu da utiču na njega da donese ovakvu ili onakvu odluku, već je njihova snaga bila u tome da ne sprovode na svojim teritorijama zahteve cara Uroša. Dakle, u svojim oblastima oni su bili apsolutni gospodari, ali do cara Uroša su ipak malo teže dolazili. Tu je bilo malo sposobnijih spletkara nego što su to oni sami bili. Upravo zato trvenja između onih koji su okruživali cara Uroša i pojedinih oblasnih gospodara bila su stalna, a rezultati su očigledno bili promenljivi. Naime, sasvim je nejasno kako je nestao moćni Oliver koji je bio najsnažniji velikaš za vreme cara Dušana. Imajući u vidu Orbinove navode o mržnji koja je pratila Vukašina i kneza Vojislava, sasvim je blizu pameti da je i Oliver stradao u dvorskim spletkama. Zaista, zbog čega tražiti njihov nestanak isključivo na bojnom polju ili u njihovom prisilnom zatvaranju u manastire. Verovatno da je veći broj njih nestao zahvaljujući otrovu ili nožu u kakvom mračnom hodniku. To su inače bile sasvim uobičajene stvari na svim evropskim dvorovima, a posebno u Vizantiji, pa zaista ne postoji razlog da se takve stvari nisu dešavale i u Srbiji.

Moglo bi se postaviti i pitanje kako se sam car Uroš osećao između ovakvih različitih struja. S jedne strane su bili oblasni gospodari koji su ga formalno priznavali, ali na koje on nije imao nikakvog uticaja, dok je s druge strane bila njegova okolina koja ga je po svemu sudeći poštovala, ali koja opet nije imala one količine teritorija i moći koje su imali oblasni gospodari. Samim tim car Uroš je bio moćan u dvorskoj okolini, ali nije imao nikakvih sredstava (jer ih nije imala ni njegova okolina) za bilo kakvu samostalniju akciju. Na oblasne gospodare je imao sve manje uticaja i to je razlog zašto su se tu u Uroševoj okolini sudarale razne ambicije i spletke. Oblasni gospodari su pokušavali da ostvare uticaj na cara ne bi li istisli svoje takmace (druge oblasne gospodare), dok bi ostala sitnija vlastela, koja se poput rojeva kupila oko cara, pokušavala da na cara takođe izvrši uticaj ne bi li pomoću njegove milosti uspela da formira svoju oblast. On se ni sa jednima nije mogao nositi i po svemu sudeći osećao je odvratnost i prema jednima i prema drugima, pa ih je verovatno u par navrata pokušao i međusobno sukobiti ne bi li tako sebi pribavio veću snagu. U tom smislu bi se mogao shvatiti i Urošev postupak kada je obavestio Mrnjavčeviće i kneza Vojislava da im se na dvoru sprema klopka. Time je otkrio jedne drugima. "Zato oni koji su davali dobre savete Urošu, videći da su otkriveni, ubuduće se okaniše toga da ne navukli na sebe zlovolju i mržnju velikaša" (Mavro Orbin). Zapravo radi se o tome da ovakvoj prevejanoj okolini i njenim marifetlucima i spletkama car Uroš jednostavno nije dorastao. On nije imao onaj prefinjeni osećaj za politiku koji je imao njegov predak Stefan Prvovenčani, ali ni grubost koju mu je imao pradeda Milutin, a još manje snagu koju mu je imao otac Dušan. Stiče se utisak da se radi o pogrešnom čoveku u pogrešno vreme koji pokušava da nabujale strasti i, što da ne, razularenost koja će uskoro da do kraja upropasti državu, smiruje razgovorima i savetima. Tu je trebala čvrsta pesnica poput Milutinove, koji sigurno ne bi dočekao da ga okolina savetuje da se sa oružjem razračuna sa silnicima. To bi on sam davno obavio. Uroš kao da je zaboravio na koji se način njegov otac razračunao u par navrata sa pobunjenicima, ne očekujući da se velikaši sami urazume.

Nakon svega, svima je bilo jasno da je Uroš u potpunosti nemoćan da se suprotstavi Vukašinu i knezu Vojislavu, kao tada najmoćnijim oblasnim gospodarima, a stiče se utisak kao da im se pokušao umiliti, pa to i Orbin konstatuje. "Štaviše, car, kao da mu ni to nije bilo dovoljno, uzdizao je optužene na još veće časti i položaje". No, u tom košmaru knez Vojislav se mnogo bolje snašao od Vukašina. "Još je na veće dostojanstvo uzdigao kneza Vojislava Vojnova kad je uzeo jednu njegovu kćer za ženu, a otpustio prvu ženu, kćer vlaškog vojvode Vlajka. Mada je gorko osetila ovu nepravdu, ne želeći da neprestano ima pred očima svoju suparnicu, ona svojevoljno napusti dvor i vrati se u dom svoga oca" (Mavro Orbin).

U svakom slučaju, knez Vojislav je do kraja svoga života ostao veran caru Urošu i nije ga nikada ni po jednom osnovu ugrožavao. Kakvi su bili planovi Vukašinovi u to doba teško je reći, jer o tome ne postoje bilo kakvi tragovi. Njegovi kasniji postupci su jasno govorili da se radilo o čoveku sa veoma jakom voljom i što je još važnije, čovekom koji ume da čeka. Uostalom strpljivo čekanje i jeste najveći dar političara. Svestan da, dok je knez Vojislav živ, on neće moći imati na Uroša više uticaja nego što ga ima knez, Vukašin je odlučio da čeka. Uzimao je učešća u državnim poslovima gde god je to mogao, postepeno šireći svoj uticaj, što je jasno vidljivo i iz toga što ga 1361. godine Dubrovčani i te kako dobro poznaju. Oni ga možda ne cene kao čoveka, ali veoma cene njegov politički uticaj i njegovu tadašnju snagu. Od toga Vukašin ništa više nije ni mogao poželeti, no još uvek mu je onaj odlučujući uticaj van dometa. No, tada je i srećan slučaj za Vukašina odigrao svoju ulogu.

Nakon mira u Onogoštu (1362.) godine, na koji je kneza Vojislava po svemu sudeći bio prisilio car Uroš, situacija se u Srbiji naglo zaoštrava. "Naime, svako od vlastele poče nastojati i truditi se da se dočepa većih položaja i preduzimati sve kako se ne bi pokorio sebi ravnima." (Mavro Orbin). Svemoćnom knezu Vojislavu sigurno nije moglo biti pravo to što su u prošlom ratu sa Dubrovnikom braća Balšići istupali protiv njega, a na strani Dubrovnika. S druge strane, Balšići su tada pokazivali i veliku ekspanziju, zauzimajući okolne teritorije, otvoreno pokazujući da ne priznaju nikakvu vlast cara Uroša nad sobom. U suštini, oni su bili prvi od oblasnih gospodara u Srbiji koji su otvoreno otcepili svoje teritorije od carske vlasti. Oni bi verovatno, da su nastavili tim tempom da jačaju, uskoro mogli postati i takmaci samom knezu. Da njihova moć raste, videlo se iz toga što je istog dana (3. juli 1362.) i kneza Vojislava i Balšiće kao svoje građane primila Venecija. U samom postupku primanja u građanstvo Venecijanci su napravili razliku (knez je dobio povelju sa zlatnim pečatom, a Balšići sa srebrnim), međutim to nije mnogo menjalo na stvari. Bilo je više nego očigledno da braća postaju sve moćnija, ali i sve drskija, ne poštujući nikoga. Stoga je knez Vojislav odlučio da sa Balšićima raskrsti i počne odmah da sprema vojnu akciju na njihovu teritoriju. Znajući da su oni ipak tvrd orah, prišao je pripremama za pohod veoma detaljno. Naime, želeo je da izvrši napad i sa kopna i sa mora, ali se baš tu ukazao problem. Knez Vojislav uopšte nije imao flote, pa je stoga morao da se obrati Dubrovniku za pomoć. Tokom marta 1363. godine njegovo poslanstvo se nalazi u Dubrovniku, gde traži galiju, ali oni ga diplomatski odbijaju, govoreći da mu ne mogu pomoći, budući da su i on i Balšići pod jednim gospodarom (carem Urošem), pa ne bi bilo zgodno da se oni u to mešaju. Time su pripreme za rat na trenutak zastale, a za njihov nastavak knez više nije imao vremena, budući da je krajem 1363. godine umro.

Osim ovih priprema imao je knez Vojislav i drugih aktivnosti. Naime, već je rečeno da su njegove oblasti bile zaista veoma velike, ali da nisu predstavljale jednu prirodnu celinu, već su bile razvučene, tako da ih je bilo veoma teško kontrolisati i što je naročito bitno, kao takve bile su veoma izložene udarima sa strane. Znači, nije ih bilo lako braniti. Upravo tih godina (1362-1363.) većina njegovog delovanja je usmerena baš ka zaokruživanju teritorija koje je držao. To zaokruživanje je radio na različite načine, odnosno, nešto silom, a nešto zamenom sa drugim vlastelinima. Naročito je poznata njegova zamena teritorija sa čelnikom Musom kome je prepustio grad i župu Zvečan za grad i župu Brvenik, a kao jedan od učesnika u ovoj zameni pominje se i (budući knez) Lazar, tada samo kaznac. Ne treba misliti da je čelnik Musa pristao na ovu zamenu svojom voljom, biće da ga je knez na indirektan način prisilio.

Upravo njegov rad na zaokruživanju oblasti, odnosno teritorija koje je držao pod svojom vlašću može da ima i jedno posebno značenje i da bude deo budućih planova koje je možda tada imao. Naime, on do tada, što je već rečeno, nije pokazivao nikakvih ambicija ka caru Urošu i ni jednog momenta mu nije ugrožavao carsku vlast. Moguće je da mu je tada palo na pamet da, pošto car Uroš nije imao dece, postane ovome savladar i uzme učešće u vlasti. U okviru toga bi se mogle posmatrati i pripreme za obračun sa Balšićima, što bi zapravo značilo da on želi da sa scene ukloni one koji otvoreno nisu priznavali carsku vlast. Shodno tome, ako već nisu priznavali autoritet i vlast cara Uroša, verovatno bi još manje priznavali i njega kao savladara. S druge strane, kada se govori o Balšićima, mora se reći da se radilo o veoma lukavoj i na sve spremnoj porodici, koja bi mu mogla napraviti mnoge neprilike i to naročito onoga momenta kada bi se proglasio kraljem (savladarem). Prema tome, bilo je mnogo mudrije ukloniti ih dok još nisu ojačali i dok su još bili bez jačih saveznika. Nakon toga bi verovatno došao na red i Vukašin, da se i on slomi. Ovakvo razmišljanje jeste samo pretpostavka, ali sasvim moguća, jer zašto bi Vukašin bio taj koji se prvi dosetio i primetio da caru Urošu treba savladar? Zašto ne bi knez Vojislav, kao i te kako sposoban čovek, bio prvi kome je ta ideja pala na pamet? Sasvim je druga stvar to što knez svoju moguću ideju nije uspeo i da izvede. S druge strane, knez je bio veoma blizak caru i sigurno da je mogao mnogo lakše da izvrši na Uroša uticaj u pravcu mogućeg savladarstva, nego što je to kasnije imao priliku Vukašin. U prilog tome ide i da su možda bili i rođaci, i konačno, knez je bio najmoćniji feudalac u celoj Srbiji, sa mnogobrojnom zavisnom vlastelom. Ništa normalnije nego da on bude taj koji će biti carev savladar. Isto tako, teško da bi i sam car Uroš mogao imati bilo šta protiv takve solucije. Osim što nije imao dece, prema tome ostalo je otvoreno pitanje nasleđa prestola, bilo je više nego očigledno da on nije u stanju da se nosi sa razularenom vlastelom. Balšići su se već sasvim otvoreno otcepili, a uskoro će i drugi. I do sada se car Uroš održavao delom zahvaljujući vekovnom autoritetu imena Nemanjića, ali još više time što je knez Vojislav stajao iza njega i što je već tada vršio faktičke dužnosti savladara. Proglašavanjem kneza za savladara stvarno stanje stvari samo bi se legalizovalo. Sam natpis na njegovom grobu u manastiru Banji kod Priboja na Limu govori da je knez bio svestan svoga značaja i snage: "Meseca oktobra, 25. dana, prestavi se rab Hrista boga Stefan, a zovom veliki knez Voislav sve srpske, grčke i pomorske zemlje". To što ga na nadgrobnoj ploči označavaju kao velikog kneza sve srpske, grčke i pomorske zemlje može da potvrdi da je on imao i veće ambicije no što je bila njegova tadašnja titula velikog kneza. Osim toga bilo je tu i ime "Stefan" koje su uzimali samo članovi vladarske kuće Nemanjića, pa bi to govorilo u prilog ovoj tezi.

Ovo je naravno samo razmišljanje koje uopšte ne mora biti tačno, ali izgleda sasvim mogućno. S druge strane ako knezu Vojislavu tada nije pala na pamet takva ideja, sasvim sigurno bi mu to sunulo u glavu samo da je poživeo koju godinu duže. To bi bilo sasvim normalno jer je i on bio u stalnoj ekspanziji i verovatno bi mu ubrzo dosadilo da on, koji jedini drži pravu moć u Srbiji, stalno saginje koleno pred jednim slabićem i čovekom kojeg u Srbiji niko ne poštuje zbog njegove snage. I u dosadašnjoj istoriji kuće Nemanjića i više je nego vidljivo da su najjači vladari bili upravo oni koji su znali da udare gvozdenom pesnicom i nisu se bojali da na sebe obuku pancir. Neko je od Nemanjića bio sposobniji na bojnom polju, neko u potajnom udarcu nožem iz mraka, ali odlučnosti su svi imali. Samo takve ljude je srpska vlastela poštovala, i to isključivo zato jer ih se bojala. Cara Uroša se niko nije bojao, a ponajmanje knez Vojislav. Ono malo poštovanja prema imenu Nemanjića koje je car Uroš nosio, verovatno da je i tada kod kneza bilo smanjeno, a vremenom bi sigurno sasvim iščezlo. I šta bi bilo normalnije nego da on sam, pošto je već najjači, ponese najpre kraljevsku, a onda možda i carsku krunu. Ako ne on onda njegovi sinovi, jer ne zaboravimo, car Uroš nije imao dece. Možda je tada razmišljao da je došlo vreme da dođe do smene dinastije na srpskom prestolu. Kakve bi reperkusije to izazvalo, ostaje samo da se pretpostavlja, ali knez nije bio slabić i verovatno da bi takav njegov pokušaj imao i te kakve šanse za uspeh.

Bilo kako bilo, knez Vojislav i da je imao ovakve namere nije uspeo da ih izvrši, jer već u toku decembra 1363. godine on je kako se navodi mrtav. Pretpostavka je da ga je kuga pokosila, budući da je ova opaka bolest u to doba harala po jadranskoj obali. Da li je baš kuga bila uzrok smrti, ne zna se ali je sigurno da je on tada bio mrtav. Međutim, moguć je i drugačiji rasplet događaja. Ako je knez Vojislav zaista imao planove da postane savladar cara Uroša, sigurno je da to nije moglo ostati nepoznato ostalim oblasnim gospodarima. Plašeći se da bi mogli kroz kneza Vojislava dobiti odlučnog carskog savladara (kralja), nije nemoguće da se desila i kakva urota među velikašima i da je knez pao kao njihova žrtva. To ne bi bilo ništa novo, jer su i evropski dvorovi prepuni takvih obračuna, pa ni srpski po tom pitanju nije nikako mogao da bude izuzetak. Sigurno je da ostalim oblasnim gospodarima nikako ne bi knez odgovarao kao savladar, ne samo zato što on nije Nemanjić (to je manji problem za njih), već više zato što je bio jak i odlučan i što bi možda skršio njihovu samovolju. Njima je idealno odgovarao car Uroš sa svojom neaktivnošću i neodlučnošću, budući da su pored njega, iako su mu formalno priznavali da im je on gospodar, mogli slobodno da se bave svojim poslovima i da ratuju međusobno proširujući i gubeći teritorije. Malo je ko od njih imao kakvih vladarskih ambicija (jedino kasnije Vukašin), jer takvim vladarskim zahtevima jednostavno nisu bili dorasli, a s druge strane (i to će se videti), njihovi pogledi i razmišljanja nikako nisu išla dalje od granica njihovih poseda. Njima je bilo jedino u glavama kako da od najbližeg suseda otmu koje selo ili župu, dok ih sama država i njena sudbina nije ni najmanje interesovala. Stoga i nije čudo što, do Vukašina, niko nije pokušao da se dočepa carskog prestola. Sve to plemstvo koje je okruživalo cara Uroša i nije bilo sposobno za takvo razmišljanje (videćemo kako su se ponašali pred maričku bitku), budući da bi carska kruna nosila i veliko breme odgovornosti, a oni nisu bili spremni za to. Ovako im je bilo mnogo lakše. Međutim, svi oni iako nisu bili sposobni i spremni da preuzmu breme državne vlasti, znali su vrlo dobro kako da spletkama nekome slome vrat. Nikoga oni nisu poštovali, jer za takvo nešto i nisu bili sposobni. Jedino što su poštovali bila je snaga i vladar koji je u stanju da vitla buzdovanom iznad njihovih glava. Car Uroš ili za to nije bio spreman, ili jednostavno nije bio takav čovek. Međutim, knez Vojislav je bio baš takav silnik koji nije imao nikakvog poštovanja prema bilo čemu kada napreduje ka svome cilju. Takav čovek bi možda slomio oblasne gospodare. Stoga bi pretpostavka o nasilnom kraju kneza Vojislava možda i mogla imati smisla.

Sam knez je iza sebe ostavio ženu Goislavu sa dva maloletna sina: Stefanom i Dobrovojem. Međutim, bila je tu i gomila problema. Sasvim je sigurno bilo da sama udovica neće uspeti da se održi na tako velikoj teritoriji, nešto zbog nepogodnog položaja teritorija, ali daleko više zbog tadašnje situacije. Tada je naime bila prava jagma za tuđim teritorijama, pa je i kneževa smrt bila idealna prilika za neke da se osamostale, a za druge da se dočepaju njegovih teritorija. Među njima nisu Goislavi i njenim sinovima bili najveći neprijatelji Vukašin i Uglješa, kako bi se to možda moglo očekivati. Njihov najopasniji suparnik bio je iz njihovog vlastitog doma. Radi se Nikoli Altomanoviću, sinu Altomanovom (rođeni brat kneza Vojislava). On je u to doba bio veoma mlad (rođen oko 1348. godine) i već je pokazivao crte svoga naprasitoga karaktera. U svakom slučaju, radi se o jednoj samosvojnoj i veoma interesantnoj ličnosti, kojoj ne nedostaje izvesne romantike i tajanstvenosti. Njegovi potezi su uzbuđivali savremenike, a i danas Nikola Altomanović uživa, pomalo i nezasluženo, ugled opasnog grubijana, mada on sa svojim postupcima nikako nije odudarao od ostalih srpskih velikaša. No, o njemu će kasnije biti mnogo više reči.

U to vreme iznenada nestaje i despot Oliver, nekada najmoćniji velikaš na dvoru cara Dušana. Od dolaska na vlast Uroša, njemu skoro da se gubi trag i nije poznato šta se sa njime dešavalo. Verovatno da je ostao na svojim teritorijama, ali nije imao više bilo kakvog udela u političkom životu. Na njega bi se možda mogao odnositi navod Pajsija Janjevca, u kojem komentariše da car Uroš od svog dolaska na vlast nije obraćao pažnju na savete starijih, već se okrenuo isključivo ka mladima. "Bio je toliki razumom, da su se svi divili, uspevao je iz dana u dan u dobroti i razumu, ne primajući savete starih, a držeći savete mladih" (Pajsije Janjevac). Isto to navodi i "Letopis Pećki" kada kaže: "I rodi sina Uroša četvrtoga, godine 1337. Taj Uroš krasan i doista divan izgledom, ali mlad razumom beše, i odviše krotak i milostiv, savete starih odbacivaše, a savete mladih primaše i voljaše" (Letopis Pećki). O tome je dočuo čak i janičar Konstantin Mihailović koji u "Janičarskim uspomenama" komentariše: "a posle njega je ostao sin njegov Stevan Uroš, koji je loše upravljao carstvom: zbog greha oca njegova Gospod Bog mu je oduzeo razum, jer napustivši verne zaslužne sluge, on se prikloni novima i nevernima, koji ga pak prozvaše Ludi Uroš". Dakle, moguće je da se Oliver nije mogao nametnuti Urošu, osetio se suvišnim, a možda i ugroženim i stoga se sklonio sa dvora. Od tada je uglavnom boravio na svojim imanjima. Međutim, on je kontrolisao velike komplekse teritorija i sasvim je shvatljivo da je morao uskoro postati trn u oku naglo ojačalim oblasnim gospodarima i to prvenstveno Vukašinu. U to vreme Vukašin je već veoma jak i uticajan na dvoru i car ga je udostojio i titulom despota. "Ovaj Vukašin udostoji se od njega časti despotskog čina,.." (Letopis Pećki). Tada je već morao Oliver da Vukašinu zasmeta u njegovim teritorijalnim ambicijama (ne političkim, jer se Oliver politikom malo bavio). Uglavnom na sceni odjednom Olivera više nema, a ako se stvarno sklonio u manastir (zamonašio se), kako se negde pretpostavlja, onda je to jedino mogao učiniti zato što ga je na to neko naterao. Taj neko je mogao biti po svemu sudeći baš Vukašin, kome je nakon Oliverovog nestanka i pripao najveći deo njegovih teritorija. Koliko je Vukašin zagrabio Oliverovih poseda vidi se iz toga što Oliverovim sinovima Krajku i Rusinu nije ostalo skoro ništa, pa su morali da Lesnovo oduzimaju od Hilandara iako ga je njihov otac (Oliver) još davno poklonio manastiru. Ukoliko je smrt ili povlačenje u manastir despota Olivera došla baš u to vreme (dakle negde oko smrti kneza Vojislava) onda se može reći da je Vukašina pratio izuzetno sretan (mada je verovatnije da je u pitanju mnogo više s p r e t a n slučaj. Sve se to desilo nekako u kratkom razmaku vremena da bi se moglo reći da Vukašina služi samo "sreća". S jedne strane, smrt najmoćnijeg velikaša na dvoru cara Uroša (kneza Vojislava) odjednom otvara Vukašinu mogućnost da stekne najveći mogući uticaj na cara, a s druge strane, nestanak despota Olivera stvara šansu da se Vukašinov teritorijalni posed po Makedoniji nesmetano širi.

No, nije jedini despot Oliver bio taj koji je tajanstveno nestao omogućujući Vukašinovo širenje. kao što ni on nije bio taj koji je jedini koristio sva moguća sredstva. Slično Vukašinu, radio je i njegov brat Uglješa, koji je iskoristio nestanak despota Dejana. Despot Dejan je držao veoma prostranu oblast koja se prostirala između skopske Crne gore i gornjeg i donjeg toka reke Strume. Pošto je bio oženjen sa Teodorom, sestrom cara Dušana, car Dušan mu je dodelio titulu sevastokratora, a car Uroš kasnije i titulu despota. Nakon smrti Dejanove, njegove teritorije, izuzev župe Žegligova i Gornjeg postrumlja, prisvojio je vlastelin Vlatko Paskačić. Postoje opravdane sumnje da je u komadanju despotovih teritorija tada učestvovao i Uglješa. On je iskoristio veoma povoljnu priliku da prisvoji uglavnom one oblasti koje su se graničile sa serskom oblašću, gde se opet on nalazio. Nikome tada nije padalo na pamet da vodi računa o maloletnim sinovima despota Dejana koji su se zvali Dragaš i Konstantin i koji će kasnije biti i te kako bitni. Od smrti despota Dejana koristi su izvukli i Vukašin i Uglješa, ne toliko možda kroz proširenje svojih teritorija (što i nije sigurno), koliko kroz to što je despotovim nestankom nestalo i poslednje iole jače ličnosti koja bi mogla da u tom kraju parira Mrnjavčevićima. Doduše, bilo je još oblasnih gospodara koji su se tada uzdizali ili su padali (Nikola Stanjević, braća Golubići), no oni za našu priču nemaju neki posebni značaj, kao što nemaju ni neku posebnu ulogu u događajima koji sada slede.

Smrt kneza Vojislava je otvorila neka pitanja u srpskoj carevini. Možda se očekivalo da će car Uroš sada da odahne, jer se oslobodio tutorstva ovog moćnog velikaša, međutim to se nije desilo. Upravo je caru najviše nedostajao knez Vojislav, tako da nije nikakvo čudo što je on postao uskoro plen Vukašinovih ambicija. Uopšte nije bilo sumnje da će, ako to iko bude, baš Vukašin biti onaj velikaš koji će preuzeti onu ulogu koju je do tada imao knez. Vukašin je tada zaista i bio najjači, a uz podršku svoga brata Uglješe, koji je stvarno vladao Serom (carica Jelena tek formalno, ali ni to neće još dugo), takmaca jednostavno nije imao. Doduše, teško da je bilo ko od ostalih iole jačih velmoža imao želje i ambicije da stekne odlučujući uticaj na cara Uroša. I oni preostali sitniji i krupniji vlastelini koji su možda očekivali da bi milošću cara Uroša mogli nešto postići, uskoro su se mogli uveriti da na carskom dvoru nema više ničega radi čega bi se vredelo potruditi. Tu se još jedino moglo dobiti visokih titula koje su bile "prazne", jer nikome više nisu ništa značile. Skoro sve teritorije i bogatstva držali su oblasni gospodari i ko je želeo uspon, morao je tražiti milost kod njih, a ne kod cara. Tada je došlo i do potpunog rascepa među srpskom vlastelom na onu koja je iz starih srpskih zemalja (Raška, Travunija, Hum) i onu koja je iz grčkih zemalja.

Do tog momenta vlastela iz grčkih zemalja se pokazala kao ambicioznija, jer je posedovala i više titule (despot Dejan, sevastokrator Vlatko Paskačić, despot Vukašin, kesar Vojihna itd.) i više samostalnosti (istina i daleko veće posede, a samim time i bogatstva) u odnosu na vlastelu iz starih srpskih zemalja. Doduše, za života kneza Vojislava, na cara Uroša, zahvaljujući knezu, imali su više uticaja velmože iz starih srpskih zemalja. No, nakon kneževe smrti sve se to izmenilo. Vukašin odjednom dobija presudni uticaj na cara, što vlasteli iz starih srpskih zemalja za prvo vreme nije mnogo smetalo, ali Vukašinova ambicija i njegovi sledeći potezi naglo sa raspalili dugo uspavljivani antagonizam. No, ne treba misliti da je samo Vukašinova beskrajna ambicija i častoljublje njemu prokrčilo put ka vrhu u srpskoj državi. Imao je on dosta podrške od strane druge vlastele koja je u svemu tome nalazila i neku svoju računicu.

Najpre, podršku Vukašinu, ali i Uglješi, pružala je carica mati Jelena. Kakvu je ona računicu u svemu ovome nalazila nije baš tako lako otkriti, tim više što će nju, samo par godina nakon smrti kneza Vojislava, baš Uglješa, kojeg je tako svesrdno pomagala, nemilosrdno oterati iz Sera i preuzeti tu oblast. Ona je pružala podršku Mrnjavčevićima isključivo zbog svoga samoljublja, a da je ono bilo veliko, videlo se iz njenog celokupnog života. Dok je car Dušan bio živ, ona je imala i te kako veliku ulogu u političkom životu Srbije, a nakon njegove smrti požurila se da zavlada serskom oblašću i time na sebe navukla mržnju kesara Vojihne, koji je imao istu takvu ideju. Od samog početka ona je sa novim carem, svojim sinom, Urošem sarađivala veoma dobro, ali su vremenom ti odnosi između njih ipak zahladneli, no ipak nikada u tolikoj meri da bi ih potpuno raskinuli. No, vremenom carica Jelena se potpuno osamostalila u serskoj oblasti, ali to je imalo za posledicu da je izgubila sav uticaj na svoga sina, cara Uroša. Ona je verovatno najbolje od svih poznavala svoga sina i bila i te kako svesna da se radi o neodlučnom čoveku, pored kojeg će se carstvo rasuti. Verovatno je i to razlog da je požurila da zavlada serskom oblašću što pre znajući da njen sin neće imati snage da je u toj njenoj nameri spreči. Na kraju je u tome i uspela, međutim sada je bila suviše daleko od sina na kojeg odlučujući uticaj ima knez Vojislav. Osim onog najnužnijeg poštovanja prema njoj kao bivšoj ženi svoga gospodara, cara Dušana, kojem može da zahvali svoj sadašnji uspon, knez Vojislav nije pokazivao ništa više. To je osetila i ona, ali zbog toga što je knez imao odlučujući uticaj na cara Uroša, carica je bila potpuno nemoćna. Dakle našla se odjednom izvan svih odlučujućih događaja u kojima je sve do tada uzimala tako rado punog učešća. Tada je i te kako osetila koliko je politička sudbina prevrtljiva, no prave posledice tek će da doživi. Ostale su joj samo spletke, što je ona i iskoristila.

Ona nije mogla da drugačije utiče na to da smanji vlast i uticaj kneza Vojislava, osim da pronađe nekog drugog velikaša kojeg bi podržala i na taj način ga suprotstavila moćnom knezu i time ga postepeno istisnula. Najpogodnija ličnost za to je bio Vukašin, koji je baš u to vreme u Makedoniji formirao svoju oblast i nije bio daleko od serske oblasti. S druge strane, on je bio rođeni brat Uglješe, koji je boravio kod nje u Seru i čiju sposobnost ona nije mogla a da ne primeti. Najverovatnije da je preko Uglješe ona i nešto bolje upoznala Vukašina, koga je do toga momenta mogla znati samo površno. Tu je njoj sigurno sunulo kroz glavu da bi svojom podrškom mogla Vukašina da uzdigne na dvoru cara Uroša i da preko Vukašina ostvari na sina uticaj koji do tada nije imala. Ipak, nije nikako nemoguće ni to da su lukavi Mrnjavčevići uspeli da njoj nametnu tu ideju, pa je ona celu tu stvar gurala misleći da je njena. Međutim, tu se očigledno preračunala, jer su i Vukašin, ali i Uglješa imali svoje sopstvene planove pa se do kraja desilo da umesto da ona iskoristi njih, oni su iskoristili nju. No, u to prvo vreme nakon smrti kneza Vojislava oni sarađuju veoma dobro i činilo se da je sada pravi trenutak da se Vukašin progura na ono mesto koje je do tada držao knez Vojislav.

S druge strane, ni braća za sve ovo vreme nisu sedela skrštenih ruku. Osim što je Vukašin postepeno, ali ipak nešto usporeno, proširivao svoju teritoriju, Uglješa je postao veoma bitna ličnost u Seru i postepeno istiskivao caricu Jelenu. Isto tako, oni su pomoću porodičnih veza na svoju stranu privlačili i jedan značajniji deo važne vlastele. Na prvom mestu, sam Uglješa, bio je oženjen sa ćerkom kesara Vojihne koji je gospodario Dramom. Sa Balšićima su uspostavljeni odnosi zahvaljujući ženidbi Vukašinove ćerke Olivere sa Đurđem Balšićem. "S kraljem Vukašinom su živeli u miru, jer je Đurađ imao za ženu njegovu kćer Milicu,..." (Mavro Orbin). Orbin greši ovde u imenu, budući da se Vukašinova ćerka zvala Olivera, a ne Milica. Vukašinov sin Marko (Kraljević Marko) bio je opet oženjen sa ćerkom Hlapena koji je bio namesnik u severnoj Grčkoj. Po svemu sudeći bila je uspostavljena i porodična veza Uglješe i sevastokratora Vlatka. Sva ova vlastela, povezana porodičnim vezama, međusobno se pomagala u formiranju svojih oblasti, tako da su oni predstavljali i te kako jak blok. Što je još važnije, oni nisu ni malo oklevali, tako da nakon smrti kneza Vojislava počinje odmah i pohod Vukašina ka glavnoj poziciji u Srbiji. Doduše, tu sada i nije trebalo mnogo toga učiniti da bi se to postiglo, jer i do tada je Vukašin bio najsnažniji nakon kneza Vojislava, tako da je nakon kneževe smrti trebalo samo zauzeti njegovo mesto. To je učinjeno toliko brzo da pomalo i iznenađuje sa koliko je lakoće car Uroš pao pod uticaj Vukašina.

Već četiri meseca nakon smrti kneza Vojislava (januar 1364.) imamo svedočanstvo nove snage Vukašinove. Naime, Dubrovnik je pokušavao da na neki način otvori trgovačke puteve kroz Zetu, koju su držali Balšići i da bi to uspeli oni se obraćaju Balšićima, što je normalno jer su oni držali ovaj kraj. Međutim, pomalo iznenađuje to što se oni obraćaju ni manje ni više već Vukašinu, tražeći od njega da se on zauzme kod Balšića. Dakle, Dubrovnik to ne traži od cara Uroša, jer zna da je on nemoćan, ali kao veoma spretni političari, znaju ko im može stvarno pomoći, odnosno znaju ko je prava snaga u Srbiji. Osim toga što je najmoćniji u Srbiji i što može učiniti i ono što car ne može, Vukašin ima i porodične veze sa Balšićima, što ga čini još pogodnijim za pomoć Dubrovniku.

46. Vukašin kao kralj

U tom prvom periodu nakon smrti kneza Vojislava uspon Vukašina je ipak tek postepen, tako da nije privlačio neku posebnu pažnju i podozrenje kod vlastele u Raškoj. S jedne strane, njih nisu posebno zanimali događaji u Makedoniji, gde se Vukašin širio, još manje ih je interesovala serska oblast, a čini se da ih ni događaji oko cara Uroša nisu mnogo bunili. Zapravo, i sama vlastela koja se dizala baš tada u Raškoj, naročito Lazar Hrebeljanović, Vuk Branković i Nikola Altomanović, otimala se međusobno za pojedine teritorije, tako da nisu imali ni volje, a ni neke posebne snage da se interesuju za događaje u dalekoj Makedoniji. Pitanje je i koliko su imali političke mudrosti i dalekovidosti da razumeju šta se to sve događa oko cara Uroša. Ipak se mora priznati i to da je Vukašin bio izuzetno taktičan u svojim potezima, ne radeći ništa suviše naglo, kako ne bi izazvao podozrenje. Ovakva taktika, mudro smišljena, teško da je bila njegovo delo, a imajući u vidu kasniji razvoj događaja, sasvim je sigurno da je duhovni otac svega bio Uglješa.

Upravo tada dolazi do jednog događaja koji ni do danas nije do kraja razjašnjen i koji će izazvati mnogo više posledica no što se uopšte moglo i misliti. To je bilo proglašenje Vukašina za kralja, odnosno njegovo proglašenje za savladara cara Uroša. Ovaj događaj pada negde u vreme avgust – septembar 1365. godine i obuhvata ne samo krunisanje Vukašina za kralja, već i uzdizanje Uglješe na zvanje despota. Vukašinovo uzdizanje, odnosno njegovo krunisanje za kralja, desilo se na nekom od sabora srpske vlastele, uz prisustvo cara Uroša. Na ovom saboru sigurno nije bilo prisutno svo srpsko plemstvo, već samo jedan njegov deo, budući da Raška vlastela nikada nije priznala Vukašina za kralja. Stoga i pretpostavka da oni ovom saboru nisu prisustvovali, što znači da su se otvoreno izjasnili za Vukašinove protivnike. Isto tako, moguće je da je ovom događaju prisustvovala i sama carica Jelena koja je i do tada davala punu podršku Mrnjavčevićima, pa se može pretpostaviti da ona sigurno ne bi propustila ovaj događaj. Ako već nije bila na tom saboru, ono je za njega sigurno znala i odobravala ga sasvim otvoreno. Dugo se mislilo da je Vukašin uzurpator, odnosno da je titulu kralja sam uzeo bez Uroševog odobrenja. Međutim, danas je sigurno da je to učinjeno po Uroševoj volji i da nije postojala nikakva prisila da bi se obavio taj čin. U tadašnjoj situaciji car Uroš je bio u zaista teškom položaju budući bez novca, bez vojske, bez autoriteta. Njemu samome najviše od svega je trebala podrška jednog jakog velikaša, a od Vukašina on tada stvarno nije imao boljeg izbora. Ako se pretpostavi da je i carica Jelena pružila ovakvom potezu svoju podršku, onda se zaista ne vidi kako se car Uroš uopšte mogao odupreti i ne dati pristanak da mu Vukašin bude savladar.

Ovaj događaj je veoma uzbudio savremenike i to iz više razloga. S jedne strane, što je možda i najveći razlog, Srbijom je već skoro dva veka vladala jedna dinastija: Nemanjića. Jednostavno niko nije mogao da zamisli da Srbijom vlada bilo ko drugi osim ove porodice. Koliki je autoritet Nemanjića bio, vidi se iz toga što je i tako neodlučan vladar poput Uroša vladao, a da mu za celo vreme njegove vladavine ni jednog momenta nije pretila opasnost da ga neko sruši sa prestola. Nezadovoljstva njegovom vladavinom bilo je na pretek, ali to još uvek nije stvaralo takve nezadovoljnike koji bi išli na rušenje jednog od Nemanjića. Sada se odjednom pojavljuje Vukašin koji ruši celu tu vekovnu tradiciju i njega je zato malo ko mogao da trpi na prestolu (makar i sa vladarskom). Vukašina su podržavali praktično samo oni koji su imali neke koristi ili su bili u odnosu zavisnosti, tako da su se pravi sukobi tek mogli da očekuju. S druge strane, Vukašinovim uzdizanjem na kraljevski presto, srpska vlastela iz grčkih zemalja je dobila apsolutnu prevagu, a odnosi između njih i vlastele iz Raške nikada nisu bili dobri. Konzervativna Raška, jezgro srpskih zemalja, koja je očuvala staru tradiciju i običaje, nikako nije mogla da prihvati da im vlastela iz grčkih zemalja sada vodi državu. Sve do tog momenta Raška je bila ta koja daje osnovni ton srpskoj politici, no sada se to odjednom izmenilo.

Sve je to Vukašin morao znati onoga momenta kada je primio kraljevsku krunu na glavu. Ako već on nije bio toga svestan, bio je verovatno Uglješa. To se odmah osetilo. Naime, Uglješa, kao izuzetno vispren čovek, vešt i inteligentan političar, koji nikako nije bio grubi siledžija, znao je da se Mrnjavčevići moraju najpre učvrstiti na vlasti. Vukašin je imao veliki deo teritorija kojima je vladao, jedan deo vlastele (Balšići, sevastokrator Vlatko, kesar Vojihna) bio mu je naklonjen zbog porodičnih veza (ne iz ljubavi), ali sam Uglješa nije imao ni jednu oblast kojom bi vladao. Doduše, u Seru on već duže vreme u potpunosti drži vlast, a carica se vodi samo formalno kao gospodar Sera, ali to ipak slabi njegov položaj. Stoga neposredno nakon krunisanja Vukašina za kralja, a njegovog proglašenja za despota, Uglješa otera caricu Jelenu iz Sera i zagospodari ovom oblašću. Osim što je konačno postao gospodar jedne značajne oblasti, Uglješa se konačno ratosiljao i carice Jelene, od koje se izvuklo sve što se moglo. Sada je ona mogla da bude samo smetnja, a bila je toliko beznačajna i bez uticaja u Seru da bi bila ludost ne iskoristiti njenu slabost.

Šta su dobili Mrnjavčevići time što je Vukašin proglašen za kralja – savladara cara Uroša? U samom početku skoro ništa, a kasnije samo probleme koji su na kraju rezultirali ratom protiv raške vlastele. Šta je dobilo carstvo? Verovatno još manje negoli sam Vukašin. Naime, veliki deo srpske vlastele nije uopšte priznavao cara Uroša za svoga gospodara (za cara da, ali ne i za gospodara), tako da je sitnija vlastela priznavala za svoga gospodara nekoga od moćnih oblasnih gospodara, a oni sami nisu ni do koga držali, a ponajmanje do kralja Vukašina. Na taj način Vukašinovo krunisanje je samo ubrzalo proces cepanja carstva na oblasti. Ono malo što je priznavalo Uroša, svakim danom se sve više smanjivalo, a naročito od trenutka kada je Vukašin krunisan. Pomalo ironično deluje konstatacija da je najviše dobio ni manje ni više već sam car Uroš, koji bi po logici stvari, pošto je dobio savladara, trebao biti u svojim pravima okrnjen. Međutim, on je kroz Vukašina dobio priliku da dobar deo poslova carstva, koje on sam nije bio sposoban da obavi i koje je do nedavno obavljao knez Vojislav, jednostavno prebaci na Vukašina. Možda je to njemu bilo olakšanje, ali samo u početku, jer se uskoro uverio da Vukašin nije knez Vojislav i da je krunisanje Vukašina samo jedan deo Vukašinovih ambicija i to onih početnih. Tačnije rečeno, Vukašin samim krunisanjem još uvek nije do kraja otkrio koje su mu namere, on će to učiniti tek kasnije. Sada je bilo drugih briga.

Odmah nakon Vukašinovog krunisanja krenuli su Mrnjavčevići da povećavaju svoje oblasti. Uglješa je preuzeo sersku oblast tako što je oterao caricu Jelenu. Za to vreme Vukašinovi potezi su bili daleko širi. Najpre je oterao velikog vojvodu Nikolu Stanjevića u manastir i preuzeo mu oblasti. Nakon toga završio je sa osvajanjem zapadne Makedonije, zadržao je i Skoplje i Prizren. Zatim je krenuo na sever, zauzimajući Prištinu i Novo brdo, u suštini pokušavajući da se probije u Rašku. Tada je i Priština postala njegov prestoni grad. "Kralj Vukašin odredio je Prištinu kao prestoni grad i držao svu okolnu zemlju" (Mavro Orbin). No, u prodoru ka severu, na Rašku, nije imao više skoro nikakvog uspeha. Sada su se isprečili raški vlastelini poput Vuka Brankovića, Nikole Altomanovića i čelnika Muse. Izgleda da je u dotadašnjim akcijama Vukašin istupao kao kralj i svoje napade opravdavao time da zavodi red i poslušnost među nepokornom vlastelom, odnosno da je zapravo istupao u ime cara Uroša. "Pripojivši, naime despotu Vukašinu mnoge pokrajine, dade mu takođe titulu kralja. Tim povodom Vukašin poče ugnjetavati mnoge ličnosti toga kraljevstva, istupajući kao da to čini po uputstvu cara i radi učvršćenja njegova carstva" (Mavro Orbin). Teško da je Vukašinu pomagalo to što se pozivao na cara Uroša, nepokorna vlastela nije više uopšte marila za cara, a još manje za njega kao kralja.

U dosadašnjoj priči nisu spominjane okolne zemlje, tako da se stiče utisak da su one na događaje u Srbiji imale veoma malo uticaja i da su sve događaje koji su se tamo dešavali samo gledale sa strane. Takvo zapažanje bi dobrim delom moglo biti i tačno. Sa severne strane, Ugarska je osim kratkotrajne ekspedicije tokom 1359. godine, koja je završena traljavo, uglavnom samo registrovala šta se dešava po Srbiji, nemajući bilo kakve namere da se upliće u tamošnje događaja. Za to vreme Bugarska, drugi sused Srbije, bila je u strašnim previranjima i stoga više obuzeta sopstvenim problemima, tako da nije bila u stanju da brine i o tuđim. Treći sused, Vizantija, raspadala se, nemajući ni snage, a ni volje da iskoristi naglo raspadanje srpske carevine, ne bi li sebi obezbedila barem delimični povratak ranije izgubljenih teritorija. Vizantijska nespremnost ne treba da iznenadi, budući da je ona na svojim granicama imala novu silu koja se do sada tek sporadično pojavljivala. Bili su to Turci. Koliki je bio turski zamah vidi se iz toga što su se već 1359. godine oni pojavili i pod zidinama Carigrada. Za utehu, Carigrad još uvek nije bio u opasnosti, budući da je bio okružen jakim bedemima, pa ga Turci nisu ni pokušavali da zauzmu. No, za uzvrat su preplavili Trakiju, a zatim zauzeli Dimotiku (1361.) i konačno sledeće godine uzeli su i Jedrene. Tokom 1363. godine pada i Plovdiv, a sultan prenosi svoju prestonicu iz Azije, najpre u Dimotiku, a onda u Jedrene.

Da ovo više nisu samo sporadični upadi, već da se radi o sistematskom osvajanju moglo je biti jasno iz najmanje dva razloga. Prvi je bio taj što su Turci sve osvojene teritorije naglo naseljavali svojim stanovništvom, dok je domaće stanovništvo uglavnom oterano kao roblje u Malu Aziju. Drugi razlog je bio u tome što je sultan sasvim otvoreno preselio prestonicu u Evropu, očigledno želeći da bude što bliži mestu ratnih operacija koje su očigledno tek trebalo da se razmahnu, a što je trebalo da znači da će turska sila uskoro iz sve snage da zakorakne na Balkan, a kasnije i dalje. Vizantija je odahnula kada je tokom 1362. godine umro turski sultan Orhan, od neke zaraze izgleda, očekujući da će sada Turci da se nađu u zbrci, u borbi oko prestola. Oni su naivno verovali da su ova osvajanja vizantijskih teritorija plod Orhanove nasrtljivosti, te da će njegovom smrću Turci da se vrate u Malu Aziju. Međutim, desilo se to da se sultanskog mesta dočepao Orhanov mlađi sin (prestolonaslednik Sulejman je umro 1357.) Murat I (1362-1389.), izuzetno preduzimljiv vojskovođa i vladar, još spremniji i vlastoljubiviji vladar i ratnik od svoga oca Orhana. Murat je verovatno osećao strašnu netrpeljivost prema Vizantiji i zbog svojih ličnih razloga, budući da su Vizantijci spletkarili čak i po pitanju sultanskoga prestola nakon Orhanove smrti. Oni su naime priželjkivali da Halil, zet vizantijskog cara Jovana, postane turski sultan. No u tome ne uspevaju, a Murat se suprotno njihovim željama i potrošenom novcu dočepa sultanata. Odmah po sedanju na sultansku stolicu, on obnavlja vojne pohode i na vizantijske teritorije. Muratov vojskovođa Lala Šahin zauzima Jedrene, a sultan Murat uskoro svoju prestonicu Bursu seli baš u Jedrene ne bi li bio bliže sledećim događajima. Međutim, već je tada bilo vidljivo, a sultanu Muratu i sasvim jasno, da on sa svojom vojskom, kakva je tada bila, još uvek nije spreman za udar na Carigrad. On je ipak bio suviše utvrđen za njih, a Murat suviše mudar da to ne bi uvideo, stoga je pravac turskih prodora usmeren prema Bugarskoj i srpskim zemljama koje su se nalazile oko Strume i Vardara. U okviru toga najpre je osvojena Kumucina, sedište vizantijske pokrajine Volerona. Sada je bilo više nego otvoreno prikazana turska namera.

Samo seljenje turske prestonice u Evropu trebalo je da bude dovoljna opomena za sve one koji su se nalazili na meti turskog udara, ali očigledno da nije. Istini za volju, Vizantijci su dobro shvatili kakva opasnost preti od Turaka, pa su u okviru toga poznati uzaludni pokušaji cara Jovana Paleologa da pokrene Evropu na krstaški rat. On je tražio pomoć u Italiji i Francuskoj, ali uzalud. Car traži kasnije pomoć i od Ugara (1366.), pa se do kraja ponizio odlazeći im na noge, ali i tu bez ikakvih rezultata. Niko nije imao razumevanja za vizantijske probleme, ali ni sluha za nadolazak turske plime. Posebno iznenađuje kratkovidost Ugarske, čiji se kralj zaplitao u sve moguće spletke i ratove po Evropi, ne videći neprijatelja na pragu svoje kuće.

U to vreme pada i jedan veoma interesantan pokušaj carigradske patrijaršije, a koji je vezan za izmirenje sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Pravilno uviđajući da su Vizantija i serska oblast podjednako izložene turskom udaru, te da je savezništvo između njih pitanje opstanka, povedeni su pregovori o mogućoj saradnji. Inicijator je bila Vizantija. Tokom 1364. godine carigradski patrijarh Kalist je doputovao u Ser, gde je još uvek vladara carica Jelena. U planu su bili pregovori o budućoj borbi sa Turcima, međutim da bi se ovi pregovori mogli uspešno obaviti, bilo je potrebno prethodno ukloniti jednu prepreku koja se nalazila u crkvenom raskolu između Srpske i Carigradske pravoslavne crkve. Raskol je došao zbog toga što je carigradski patrijarh (i to baš Kalist) svojevremeno anatemisao srpskog patrijarha i cara Dušana, a zbog toga što je Dušan, prilikom svoga krunisanja za cara, uzdigao Srpsku pravoslavnu crkvu na stepen patrijaršije, a da za to nije imao dozvolu od carigradskog patrijarha. U suštini, razlozi za anatemu su bili manje kanonske ili verske prirode, a više političke, budući da je to Kalist uradio pod pritiskom Kantakuzena, koji je u to doba navaljivao na Srbiju, pa mu je trebao ovakav crkveni raskol. Iako ga je imala u veoma neprijatnoj uspomeni (što je sasvim razumljivo), carica Jelena se pokazala na visini i primila lepo patrijarha koji je njoj i njenom mužu (caru Dušanu) napravio toliko neprilika. Interesantan je taj pokušaj carigradskog patrijarha. On je progutao svoj ponos i došao na dvor carice onog cara (Dušana) na kojeg je ne baš tako davno bacio crkveno prokletstvo. Pitanje je kako se on osećao dok je prilazio dvoru u Seru, verovatno pomalo se pribojavajući kako će ga carica primiti. A ona je imala i te koliko razloga da se seća njegovog prokletstva i svih onih neprilika koje je imala tada, ali koje je i sada osećala.

Sasvim su jasni motivi kojima su se rukovodili Vizantijci, ali nije baš najjasnije koje su bile namere carice Jelene. Da su Vizantijci bili svesni opasnosti od Turaka, van sumnje je, ali pitanje je da li je i carica Jelena bila toliko politički dalekovida? Da li je ona iz Sera mogla shvatiti kakva opasnost dolazi iz Male Azije ? Sudeći po svemu, trebala je biti svesna, jer je Jedrene palo 1362. i od te godine sultan Murat boravi u Evropi, veoma blizu Sera. Međutim, njeni motivi za razgovore sa patrijarhom Kalistom bili su moguće ipak sasvim druge prirode. Nju je možda više interesovalo crkveno pomirenje i prevazilaženje raskola srpske i carigradske crkve, koje je kao ljuta rana trajalo skoro dvadeset godina. Ona je bila već starija žena kojoj je vlast u Seru polako izmicala iz ruku, više naklonjena razmišljanjima o uspomenama o dalekoj prošlosti kada je bila carica i imala stvarnu moć. Iz tih dalekih dana njene i muževljeve moći ostala je kao ružna uspomena anatema koju je bacio patrijarh Kalist, koji eto baš sada dolazi, kao odjek dalekog vremena, i to baš kod nje na dvor. Ipak, ona nije mislila da se osveti. Osetila je da bi to mogla biti prilika da ispravi ono što nije uspeo da popravi ni njen muž car Dušan, iako se zaista trudio da postigne pomirenje dve crkve. Bilo kako bilo, ako je tako i mislila, nije uspela da svoje namere do kraja i sprovede. Na serskom dvoru, već dobro ostareli Kalist, iznenada umire. Carica Jelena ga sahrani u crkvi serske mitropolije uz najveće počasti. Time je crkveno pomirenje srpske i carigradske crkve ostavljeno za druga vremena, i bez carice Jelene.

U navedenim pregovorima morao je učestvovati i Uglješa, kao najznačajnija politička ličnost Sera, a tada je mogao čuti od patrijarha Kalista nešto više detalja o turskoj opasnosti. Da podsetimo, u to doba još uvek Vukašin nije postao savladar cara Uroša, niti je Uglješa despot, a serskom oblašću vlada carica Jelena. Dakle, ni Uglješi tada ovi pregovori o savezu sa Vizantijom i pomirenju crkava ne znače mnogo i on sa njima sigurno nije bio opsednut u onoj meri kao carica Jelena, budući da su pred njim i Vukašinom sasvim drugi planovi. Koliko je on o Turcima tada znao i koliko je shvatao opasnost od njih ostaje samo da se pretpostavlja. Ipak, imajući u vidu njegove kasnije poteze, sasvim je moguće da je njemu već tada bilo jasno sa koje strane ide prava opasnost, ali tada on nije imao onu snagu koju će imati kasnije. S druge strane, što je veoma važno, on se upoznao iz prve ruke sa problemima crkvenog raskola, shvatio ne samo snagu crkve već i dobru volju carigradskog patrijarha za pomirenje. Upravo njegovi kasniji potezi na pomirenju crkava kao da su inspirisani ovim pregovorima sa patrijarhom Kalistom. Na kraju, smrt patrijarha Kalista označila je kraj bilo kakvih pregovora između Vizantije i Sera o mogućem savezništvu i pomirenju crkava, ali Uglješa nije zaboravio ovaj susret.

Nakon krunisanja Vukašina za kralja bilo je veliko pitanje kakva će biti saradnja između Vukašina kao kralja i cara Uroša. U samome početku bila je veoma dobra. Doduše i to treba shvatiti samo uslovno, jer prave saradnje tu nije moglo ni biti. Ovlašćenja i cara i kralja su skoro ista, tako da je Vukašin, iako samo kralj, mogao samostalno da deluje što je on na kraju krajeva i činio. U tom svom delovanju on odaje dužno poštovanje caru Urošu, ali samo to. Tada se javlja i problem koji preti da postane ozbiljan, budući da je njegova vlast kao kralja u Srbiji vrlo diskutabilna. Naime, Vukašina ne priznaje vlastela, izuzev one koja mu je lično podložna. No, to Vukašinu nije bilo posebno ni važno i u prvo vreme nije bio time posebno opterećen očekujući da nepokornu vlastelu natera oružjem na poštovanje. Doduše, u prvim svojim vojnim akcijama, čija je svrha bila ograničena samo na to da poveća svoju nezavisnu oblast, istupa kao kralj, ali sve je to sa ograničenim ciljem. To zato što ta osvajanja nisu imala kao posledicu učvršćenje carevine ili carske vlasti, ili konačno vlasti kralja, već samo Vukašinove lične vlasti, odnosno, kao što je već navedeno, širenje Vukašinove nezavisne oblasti. U suštini Vukašin još uvek nastupa kao oblasni gospodar, a ne kao kralj koji štiti državu. Šta je car Uroš očekivao od svoga savladara Vukašina teško je reći. Ako je mislio da će pomoću Vukašina da učvrsti vlast i da osnaži svoju poljuljanu poziciju, onda se grdno prevario. Vukašin je od samog početka sasvim samostalan u svom delovanju i radi isključivo u svoju korist, mada odaje dužno poštovanje caru niti jednog momenta ne osporavajući njegovu vlast. Sve i da je hteo, car Uroš nikako nije mogao Vukašina sprečiti u njegovim namerama, budući da su mu novčana sredstva bila ograničena i samim time i njegova vojna samostalnost je bila minimalna. Tačnije rečeno, car Uroš više nije imao u službi stranih plaćenika budući da nije bio u stanju da ih plaća, a domaću vlastelu nikako nije mogao da natera na poslušnost. Upravo zahvaljujući tome car Uroš je sigurno bio u podređenom položaju u odnosu na Vukašina, koji je bio i te kako vojno jak.

Ipak, Uroš je imao titulu cara i samim time u hijerarhiji je bio iznad Vukašina koji je bio samo kralj. Tu situaciju ni sam Vukašin nikada nije osporavao, a da je to tako vidi se iz portreta u crkvi sv. Nikole u Psači, koju je podigao vlastelin Vlatko Paskačić. Sam Vlatko je bio u veoma dobrim odnosima sa Mrnjavčevićima, ali i sa carem Urošem, pa na taj način freska u njegovoj zadužbini govori dovoljno sama po sebi. Naime, na severnom zidu manastira u Psači naslikani su car Uroš i kralj Vukašin zajedno, ali tako da je Uroš sa desne strane, a Vukašin sa leve strane, čime je caru Urošu (zato što je sa desne strane) data automatski prednost u hijerarhiji. Praktično, to znači da se Vukašin u to doba (1365-1370.) još uvek nije drznuo na sam carski presto. Po svemu sudeći, on i nije nameravao da po bilo čemu (izuzev vlasti) ugrozi samu carevu ličnost, verovatno budući svestan da bi bilo kakvo nasilno uklanjanje Uroša moglo izazvati vlastelu u Raškoj. Sa te strane car Uroš je bio bezbedan, ali od njegove carske vlasti ostalo je veoma malo. Zbog takvog odnosa prema caru, kao i zbog samog čina krunisanja za savladara, Vukašin je navukao strašnu mržnju protiv sebe, a ta mržnja čini se traje i danas. Doduše, izgleda da je i sam Vukašin dobrim delom zaslužan za takav odnos prema sebi. Naime, umetnik koji je slikao figuru cara Uroša i kralja Vukašina u manastiru Psači nije uspeo da izbegne svoju nesimpatiju prema Vukašinu slikajući ga kao kržljavog starca sa dugom belom bradom i kosom, kako stoji pored cara Uroša koji je opet naslikan kao krupan, lep muškarac. Čitava Vukašinova figura odiše nečim lukavim, podmuklim, dok je Uroš svetački miran i uzvišen. Time je i na više nego očigledan način prikazano šta se o Vukašinu u to doba zapravo mislilo, a što opet nije daleko od stvarne istine. U vreme kada je ovaj portret slikan, između cara Uroša i Vukašina sigurno da više nije postojao ni minimum bilo kakve saradnje, budući da Vukašin nije prema Urošu više imao bilo kakvog poštovanja. U kakvom se bednom položaju tada car Uroš našao vidi se iz toga što je morao da se tokom 1367-1368. godine skloni u Solun, i to kod nekih bivših činovnika pokojnog cara Dušana. Da li se on tu sklonio od Vukašina ili je njegov boravak u Solunu imao neku drugu svrhu, ostaje stvar procene, ali sam carev postupak može da predoči njegov stvarno jadan položaj u to vreme.

Takav položaj cara Uroša i Vukašinovo otvoreno nametanje sigurno nisu mogli ostati neprimećeni i bez reakcija vlastele iz raških zemalja. S jedne strane, njima je odgovarala zauzetost Vukašinova po Makedoniji, gde je ovaj učvršćivao svoju vlast, tako da nije posvećivao suviše pažnje severnoj strani carstva (Raškoj), što je opet omogućilo nagli uspon novih oblasnih gospodara. U prvom redu tu su bili Lazar Hrebeljanović, Vuk Branković i nadasve Nikola Altomanović. Ova trojica su se naglo probila među najmoćnije srpske oblasne gospodare, što naravno nije moglo da izmakne budnom Vukašinovom oku. S druge strane i ovi novi raški oblasni gospodari su dobro znali da će Vukašin onoga momenta kada sredi stvari po Makedoniji da udari i na njih, te da ih jednog po jednog slomi. Da stvar za njih bude još gora, on će to učiniti sasvim legalno, budući da je Vukašin njihov (ma koliko se oni sa time ne slagali) kralj i na neki način gospodar, koji ima pravo da od njih traži punu poslušnost. To što Vukašin nije odmah nakon krunisanja krenuo da po Raškoj sređuje stvari bila je velika sreća za njih, budući da oni ne bi bili u stanju da ga zaustave. Možda se Vukašin tada pomalo i preračunao, želeći da na prvom mestu zaokruži svoje posede po Makedoniji. Zapravo u njemu je na prvom mestu proradila sitna svest oblasnog gospodara, dok je kraljevska uloga za trenutak ostala u drugom planu. Moguće je da raški oblasni gospodari i nisu za Vukašina predstavljali neku posebnu pretnju pa je on računao da će sa njima izaći lako na kraj onda kada zaokruži svoje posede. Bilo kako bilo, to je međuvreme dobro došlo raškoj gospodi da proširi svoje oblasti. Zbog daljnjeg toka priče, o ovim oblasnim gospodarima biće na ovom mestu nešto više reči.

Svakako najinteresantniji za daljnju istoriju Srbije jeste Lazar Hrebeljanović. Samo poreklo njegove porodice nije baš najjasnije, tako da se rodonačelnik ne zna. Ono što se o njima zna je veoma malo. Lazarev otac se zvao Pribac i njegova baština se nalazila negde oko Novog brda. "Ovom pređerečenom knezu Lazaru bi roditelj veliki sluga carev Pribac, koji velikom caru Stefanu pribliz bivaše usrdnošću i ljubavlju, telesnim uzrastom i vrlim navikama, tako da su obojica kao jedan izgledali, ili, takoreći, vezani behu ljubavlju kao da su jedna duša u dva tela" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila). Pribac je službovao na dvoru cara Dušana, ali sa skromnim titulama logoteta, a onda peharnika (veliki sluga). Sama titula koju je Pribac uživao sigurno ga nije mogla dovesti u takvu blizinu i prisnost sa carem kako to ovi navodi pokušavaju da objasne, tako da se ti podaci mogu uzeti tek sa velikom dozom rezerve. Zapravo, Pribac je pripadao sitnoj nepoznatoj vlasteli koju je car Dušan jednim delom uzdigao, ali sam Pribac nije uspeo da u toj hijerarhiji dopre nešto više, no i to je bilo sasvim dovoljno da obezbedi njegovom sinu Lazaru pristup u carsku službu. U svakom slučaju to je bio i vrhunac dvorske karijere Lazarevog oca Pribca.

Sam Lazar se rodio oko 1329. godine u Prilepcu oko Novog brda, a oženio se oko 1353. godine Milicom koja je bila ćerka kneza Vratka, a koji je opet poticao od loze Vukana Nemanjića (bio mu praunuk). Na taj način Lazar je preko ženske strane ušao u lozu Nemanjića, što možda nije njemu samome bilo toliko bitno, ali će kasnije biti njegovim potomcima. "Druga grana: Vukan veliki knez rodi Stefana, Stefan Dimitrija, postade inok. Dimitrije rodi sinove i kćeri; prvi Vratko knez. Vratko knez rodi Nikolu župana i kneginju Milicu, i bi udana knezu Lazaru" (Pajsije Janjevac). Sa njom je imao dva sina (Vuka i Stefana) i pet ćerki (Maru, Jelenu, Draganu, Teodoru i Oliveru), mada ima i drugačijih mišljenja. "A ova postade supruga velikoga kneza Lazara i rodi tri sina: tj. velikoimenitoga ovoga despota Stefana, i Vuka i Dobrovoja" (Konstantin Filozof). Sama Lazareva služba na dvoru cara Dušana nije bila bog zna kako uspešna, budući da od titule stavioca nije mrdnuo. Stoga svi navodi o njegovim izuzetno bliskim vezama sa carem Dušanom jesu samo legenda, koja nema nikakve veze sa istinom. "A veliki knez Lazar iz detinjstva bejaše mnogo u svim blagim delima ukrašen i u svim vrlinama pokazivaše se plemenit, veleuman, krotak i muževan. Videvši ovo veliki car Stefan da je mladić odličniji od svih u svim izvrsnim lepotama, beše začuđen i udivljen i mnogo mišljaše o tome šta će ovaj mladić postati, i predvide bogodanim razumom svojim" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila). Veoma slični su i sledeći navodi: "Kada je odrastao, dadoše ga tadašnjemu caru Stefanu na službu, i zbog tihosti, i blagih navika, i vrlina njegovih i hrabrosti činom bi odlikovan od cara i postavljen za prvoga u palati njegovoj. Tako po zapovesti samodrščevoj, uze sebi za sadružnicu srodnicu carevu, kćer nekoga velmože. I ona od roda svetla, i slavna, i osobita, kolena nekog carskog, od plemena svetoga Simeuna Nemanje, prvoga gospodina Srbima" (Povesno slovo o knezu Lazaru). Isto preterivanje nalazimo i u Pećkom letopisu gde se navodi: "Roditelji njegovi bejahu velmože i prvi u palati pređerečenih careva, i činom časni, i vladahu u domovima carskim. Po srodstvu bejahu neki bližnji samodršcima... A žena njegova bejaše od same krvi carske". Čini se da je tu najobjektivniji upravo Orbin koji veoma kratko navodi: "Knez Lazar bio je sin Pribca Hrebeljanovića, vlastelina i velikaša u vreme cara Stefana. On je u mladosti bio dvorjanin pomenutog cara,..." (Orbin).

Zapravo Lazar nema neku posebnu ulogu na dvoru cara Dušana i on je tek jedan od mnogih koji su muvaju oko cara, pokušavajući da privuku njegovu pažnju i obezbede daljnji napredak. To izgleda Lazaru nije pošlo za rukom, tako da je i smrt cara Dušana dočekao sa titulom stavioca. Situacija se nije mnogo izmenila ni kada je carski presto preuzeo Dušanov sin Uroš. Osim njegove, na kraju ipak ne tako značajne uloge, pri sklapanju mira sa Dubrovnikom u Onogoštu (1362.) i pri promeni poseda između kneza Vojislava Vojinovića i čelnika Muse (1363.), Lazar se ne spominje više. No, i ovakva titula, ma kako niska po rangu bila, ipak je otvorila Lazaru put ka stvaranju velike oblasti.

U vreme kada je Vukašin krunisan za kralja (1365.) Lazar ima 36 godina i nije više toliko mlad, već čovek sa dosta iskustva. Po svemu sudeći, baš tada Lazar je napustio dvorsku službu kod cara Uroša. Šta je bilo uzrok takvoj njegovoj odluci ne zna se, mada se može pretpostavljati da je sa dvora otišao, uverivši se da na njemu više ne može ništa postići ili je to možda bio znak neslaganja sa Vukašinovim krunisanjem. Mora da je tu bilo i ličnih razloga, budući da je između Vukašina i Lazara postojala i lična netrpeljivost, pošto je moćni Vukašin od Lazara oteo baštinu oko Novog brda. Za života Vukašinova po tom pitanju se nije moglo ništa uraditi, ali odmah nakon njegove pogibije na Marici (1371.) Lazar je svoju baštinu povratio. "Kad je umro kralj Vukašin, oduzeo je veliki deo njegove zemlje, tj. Prištinu, Novo Brdo i druge župe, čime se on mnogo uzveličao" (Orbin). Sudeći po tome, Lazar je ne samo povratio svoju oduzetu baštinu, već je zagrabio daleko više, uvećavajući svoju oblast novim teritorijama. Bilo kako bilo, baš od tada (od odlaska Lazarevog sa carskog dvora) počinje njegovo naglo snaženje. Po svemu sudeći, daljnji boravak na carskom dvoru bio bi za njega ne samo ograničavajući faktor za daljnji uspon, već bi ga možda doveo i u životnu opasnost.

Samo njegovo uzdizanje nema ničega spektakularnog u sebi i ono je tek postepeno, što ne treba da iznenadi, jer se Lazar i do toga momenta držao veoma suzdržano. Njegova vernost caru Urošu ni tada nije došla u pitanje, tako da se njegovo ime ne spominje nikada nasuprot carevom. Verovatno da je Lazar za sve godine koje je proveo na dvoru cara Uroša imao bezbroj prilika da uđe u različite spletke, no on se po svemu sudeći toga posebno čuvao. Radilo se o čoveku koji je očigledno umeo da čeka, tako da njegovi kasniji politički i ratnički potezi u sebi imaju mnogo toga promišljenog. Tako je i njegova oblast formirana veoma oprezno, a drugačije nije ni moglo biti, jer ih on stvara između oblasti kralja Vukašina, zatim oblasti Rastislalića i kneza Vojislava (kasnije Nikole Altomanovića). Sve su to bile veoma moćne ličnosti, koje Lazar nikako nije smeo izazivati suviše naglim postupcima.

Druga značajna ličnost koja je bila u naglom usponu bio je Vuk Branković. Nasuprot Hrebeljanovićima, radilo se o staroj i uglednoj porodici, tako da je poznato da je Vukov otac Branko bio sevastokrator u Ohridu. Kako su titulu sevastokratora nosili samo oni koji su bili carevi rođaci, to se može sa sigurnošću reći da su Brankovići bili u rodu sa Nemanjićima. No, ova porodična veza sa Nemanjićima izgleda da nije sa muške strane, već je neki od Brankovića bio oženjen sa nekom nemanjićkom princezom. Rodonačelnik ove porodice bio je vojvoda Mladen, koji je zauzimao visoka mesta na dvoru kralja Milutina, a potom kod kralja Stefana Dečanskog. Tako je poznato da je vojvoda Mladen godine 1323. bio gospodar Trebinja, gde ga je kasnije zamenio sin Branko. Baš on se naročito istakao u ratu Stefana Dečanskog i Dubrovnika (1326-1328.) kada je harao po Dubrovačkoj okolini. Od cara Dušana dobio je Branko titulu sevastokratora i bio postavljen za poglavara u Ohridu. Nakon smrti sevastokratora Branka, kada je carstvo već bilo uveliko u raspadu, povlače se Brankovići sa carskog dvora i od tada deluju iz svoje matične oblasti, koja se nalazila na Kosovu, u Drenici. U doba stvaranja velikih oblasti, najistaknutiji predstavnik ove porodice bio je svakako Brankov sin Vuk Branković (imao brata Nikolu, Grura i sestru Teodoru) i od tog vremena i potiče njihova snaga. Sam Vuk je bio oženjen Marom, ćerkom kneza Lazara, tako da je ova kuća (Hrebeljanović) jačala ne samo preko osvojenih teritorija već i putem porodičnih veza. "Mara je bila udata za raškoga vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog čoveka i veoma poslušnog prema svome tastu Lazaru, koji je zajedno s ovim svojim zetom živeo u miru sa svim svojim susedima, tj. s kraljem Bosne i s Balšićima, zadovoljavajući se svojim posedima i ne tražeći putem rata tuđe" (Orbin). Tako se prvi spomen Vuka u poveljama nalazi tek 1365. godine, a postoje neke indicije da je car Uroš nalazio upravo kod Vuka utočište u vreme kada se otvoreno sukobio sa Vukašinom. Očigledno se radilo o veoma kulturnom čoveku, koji je istovremeno vodio i dosta suzdržanu politiku, ali nekako stalno u senci Lazarevoj. S druge strane, Vuk po Orbinu nikako nije bio nasilan čovek, koji bi halapljivo otimao svaki onaj posed za koji bi mu se ukazala prilika, već je bio veoma smotren i pažljiv u odnosima sa susedima. Dakle, i Vuk je tek postepeno sabirao svoju moć, bez naglih uspona, što je verovatno bio uticaj tasta Lazara, sa kojim je, sudeći po Orbinu, Vuk bio u veoma dobrim odnosima. Njegov nagli uspon dolazi tek negde oko 1373. godine i to onda kada je sa scene nasilno sišao župan Nikola Altomanović. Sama priča o porodici Brankovića bez ikakve sumnje spada u najlepše stranice srpske srednjovekovne istorije i ova porodica je možda najznačajnija koja se na srpskom tlu (izuzev Nemanjića) i pojavila. Narodno predanje ovoj porodici nije bilo naklonjeno, tako da su Brankovići kasnije bili optuženi za mnogo onoga što nikada nisu učinili, pa su tako u Srbiji postali sinonimom izdaje koju nikada nisu počinili.

47. Veliki župan Nikola Altomanović

Najznačajnija figura koja se tada pojavila i naglo izronila među oblasnim gospodarima bio je svakako Nikola Altomanović, koji predstavlja jednu zaista izuzetnu ličnost, koja je u sebi uspela da ujedini mnogobrojne, toliko suprotstavljene osobine. On je bio optuživan za raznorazne zločine, koje uglavnom nije počinio; ostao je u istoriji poznat kao grubijan i nasilnik naklonjen potajnim ubistvima, mada se u suštini ni po čemu nije razlikovao od ostalih svojih savremenika. Jedino po čemu je od njih odskakao jeste njegov nagli uspon i njegova mladost, budući da je jedva imao 20 godina kada je bio najmoćniji u Raškoj. Bio je veoma spretan ratnik, ali isto tako snalažljiv u raznoraznim spletkama, pa i naklonjen potajnim ubistvima.

Poreklom je iz poznate porodice Vojinović, a njen rodonačelnik je bio vojvoda Vojin, inače gospodar Gackog. Vojvoda Vojin je bio u krugu najbližih saradnika Stefana Dečanskog, a kasnije se od njega otcepio, priključujući se krugu nezadovoljnika oko njegovog sina Stefana Dušana (kasnijeg cara). To podržavanje Dušana nasuprot Stefanu Dečanskom kasnije je omogućilo Vojinu, ali i njegovim sinovima Milošu, Vojinu i Altomanu, zavidan napredak. Nakon smrti vojvode Vojina, njegovi sinovi razdele humsku oblast kojom je ovaj upravljao. Otac Nikole Altomanovića, Altoman, bio je oženjen ćerkom vojvode Mladena, koja se zvala Vitoslava. Ona je imala brata Branka Mladenovića, od kojeg potiče poznata porodica Brankovića, što će reći da je sa Vukom Brankovićem bila u najbližim srodničkim odnosima (bila mu je tetka). Negde oko 1340. godine Altoman nosi titulu župana, a da je uživao zavidan ugled vidi se iz toga što mu je Dubrovnik, sasvim suprotno svojim dotadašnjim običajima, za svadbu iznajmio jednu ratnu galiju. Sam Nikola se rodio u drugoj polovini 1348. godine, a već 1359. (?), ostao je bez oca. Tu priliku je iskoristio njegov stric knez Vojislav, da bi mu preoteo teritorije koje je nasledio od oca Altomana, ostavljajući njemu i njegovoj majci Vitoslavi verovatno jedan manji deo za izdržavanje. Već u ranoj mladosti, sa jedva 11 godina života, Nikola je osetio svu gorčinu međusobnih sukoba, a proterivanje sa očevih imanja u njemu je sigurno ostavilo dubokoga traga. Tada se verovatno mogao uveriti koliko malo znače srodnički odnosi u borbi za veću moć, budući da je u jednoj takvoj borbi bio žrtvom. Isto tako osetio je šta znači biti apsolutno nemoćan pred silnikom tipa kneza Vojislava, a što je kasnije i on isto tako primenjivao. No, bio je takođe dovoljno pametan da se za života kneza Vojislava suviše ne zaleće, već da nauči da čeka svoj trenutak. I nije dugo čekao, jer već 1363. godine knez Vojislav iznenada umire.

U vreme kada je knez Vojislav umro (1363.) imao je Nikola oko 14 godina i u to prvo vreme nije izgleda ništa preduzimao. Imanje kneza Vojislava nasledila je tada njegova udovica kneginja Goislava, sa maloletnim sinovima Dobrovojem i Stefanom. U prvo vreme ona se uspevala održati na ogromnim teritorijama koje su joj ostale od muža uglavnom zahvaljujući tome što je imala kakvu – takvu podršku cara Uroša, ali i tome što je neke svoje teritorije i interese žrtvovala. Sam Nikola Altomanović se odjednom pojavljuje na sceni tokom 1366. godine kada se spominje kao jedan od značajnijih velikaša srpskog carstva, da bi već naredne godine (1367.) zagospodario Rudnikom. Tokom sledeće (1368.) godine on uspeva da skoro celokupnu oblast koju je ranije držao knez Vojislav stavi pod svoju kontrolu. U to doba on je imao tek 20 godina i bio je po svemu sudeći veoma hrabar i odlučan čovek. "Pomenuti Nikola kao momak beše velika junačina i držaše onu pokrajinu Huma koju je držao njegov otac Altoman za života cara Stefana. Kasnije, kad je umro njegov stric čija se oblast prostirala od Dubrovačkog primorja do Užica, zauze (kako rekosmo) i njegove zemlje; dobi i neke druge krajeve, sve do Srema, i vladaše do granice Bosne na Drini" (Orbin). Izgleda da se župan Nikola nije ograničavao samo na zauzeću starih očevih teritorija i onih na kojima je vladao njegov stric knez Vojin, već je, poput drugih oblasnih gospodara, zauzimao sve što je mogao. Takve svoje poduhvate sigurno nije mogao preduzimati a da sam nije imao sve one potrebne kvalitete, na prvom mestu ratničke, koji su za tako nešto neophodni. "Bio je veliki junak na oružju i spretan, ali drzak, nepostojan u svim svojim delima i veroloman; vrlo lako se laćao oružja i započinjao rat sa svim vladarima svojim susedima" (Orbin). Sigurno je isto tako da je bio bezobziran i nemilosrdan u svojim osvajanjima, no drugačije se nije ni moglo. On se uplitao u ratove ne razmišljajući mnogo o tome kakvu snagu imaju njegovi protivnici, a verovatno svestan sopstvene moći.

Poznato je njegovo uplitanje u stvari Bosne, kojom je tada vladao ban Stjepan Tvrtko. "Verujući, dakle, da nema na svetu hrabrijeg i moćnijeg od njega, poče ratovati i harati granice Bosne prema Drini, pričinjavajući velike štete bosanskom banu Tvrtku" (Orbin). Osim toga, Nikola Altomanović je neprestano potpirivao pobune protiv Tvrtka (posebno one koje je vodio Tvrtkov brat Vuk), a naročito je sarađivao sa Tvrtkovim vlastelinom Sankom, što je do kraja rezultiralo time da se tokom 1367. godine i sam Sanko odmetnuo od bana Tvrtka. "Između ostalog dođe jedared, po nagovoru i za ljubav Miltenova sina Sanka, u Humsku zemlju; udari u Bišću na okolinu podgradija i zauze je, a zatim ode do Loporina i njegovih sela. Pomenuti Sanko bio je velikaš bana Tvrtka i držao je svu Humsku zemlju od primorja do Konjica i Nevesinja sa Gornjim i Donjim Vlasima" (Orbin).

U ovim sukobima naročito su učešće uzeli Dubrovčani, želeći da pomire Sanka sa Tvrtkom, ubeđujući Sanka da se ostavi Altomanovića jer "trijumf ovoga Nikole je za kratko vreme i nikako nije trajan, dok je bosanski banat večan". Sanko nikako nije pristajao da se pokori Tvrtku pa ga je do kraja ovaj vojnički slomio, a Sanko je morao pobeći u Dubrovnik. "Prešavši u Humsko Kneštvo, opustošio je i poharao celu Sankovu zemlju, kao i zemlju njegovih sledbenika. Kako mu se Sanko nije mogao odupreti, a i bojao se da mu ne dopadne ruku, pobegao je u Dubrovnik. Kad je to čuo Tvrtko, krene s vojskom prema Dubrovniku, ne bi li ga uhvatio. Ali je Sanko, obavešten prethodno o tome, umakao pre nego što je Tvrtko stigao, pa otišao županu Nikoli Altomanoviću s kojim je (kako smo gore kazali) pustošio Humsko Kneštvo" (Orbin). Ovde Orbin utoliko greši što se Sanko ipak izmirio sa Tvrtkom (druga polovina 1367.), ali se već sledeće godine (1368.) ponovo zavadio sa njim i ponovo prešao kod Altomanovića. Kasnije se Sanko opet pomirio sa Tvrtkom i napustio Altomanovića, međutim ni tu nije bio bolje sreće. Onoga momenta kada je Altomanović zaratio sa Lazarem Hrebeljanovićem odlučio je Tvrtko da mu kao pomoć pošalje upravo Sanka, koji se sada odjednom našao nasuprot Altomanoviću. Na kraju, to mu je bilo i poslednje što je uradio, pošto je u jednoj od pljački po Altomanovićevim zemljama upao u klopku koju mu je ovaj namestio i tu i poginuo. "Posle izvesnog vremena Tvrtko je, na traženje kneza Lazara, poslao svoju vojsku protiv Nikole Altomanovića. S ovom vojskom i s onom koju su slali Dubrovčani u pomoć pod zapovedništvom Đurđa Martinušića uputio je Sanka. Harajući po Nikolinoj zemlji, Sanko je došao u Trebinje i u jednom klancu, zbog svog neopreznog nastupanja i slabe brige za vlastiti život, bio je ubijen od tamošnjih brđana" (Orbin). I ovo je diskutabilno, budući da se ovaj rat odvijao 1373. godine, a Sanko se u jednom od dokumenata iz 1372. godine već pominje kao pokojnik. No, to sada i nije toliko bitno, budući da je svrha ovog prikaza bila samo u tome da se vidi sa koliko je spremnosti i odlučnosti Nikola Altomanović ulazio u sukobe, ne obazirući se mnogo ko je protivnik.

Stoga pomalo čudno deluju sve one negativne osobine koje mu Orbin prebacuje i na kojima mu tako žestoko zamera. Sve te osobine koje Orbin navodi za župana Nikolu Altomanovića, u samoj svojoj suštini negativne, zapravo jesu bile neophodne za to vreme i nema niti jednog jedinog oblasnog gospodara koji ih nije imao više ili manje izražene. Stoga je pomalo čudno što se prevrtljivost, agresivnost i nepostojanost pripisuje samo županu Nikoli, jer nema sumnje i ostali su imali iste takve "kvalitete". Istovremeno, Orbin optužuje župana Nikolu za jedan izuzetno grub postupak prema svojoj strini, Vojislavljevoj udovici Goislavi i njenoj deci. On naime navodi da se župan Nikola nije zadovoljio samo time da zauzme većinu onih oblasti koje je držala udovica Goislava, već je nju i njene sinove bacio u tamnicu i posle izvesnog vremena dao otrovati. "Kad je Vojislav umro, njegov sinovac Nikola, sin Altomana, koji je umro za života Vojislavljeva, prevazilazeći u svakom zlu i deda i strica, nezadovoljan delom koji je prilikom deobe pripao njegovom ocu, zauze oružjem i deo svoga strica Vojislava. I da ne bi oko toga ubuduće imao kakvih sukoba ili ratova, uhvati Vojislavljeve sinove Dobrovoja i Stefana i njihovu majku, te ih baci u tamnicu, u kojoj su posle punih sedam godina bedno završili život. Drugi vele (kako je gore rečeno) da ih je nakon kratkog vremena otrovao" (Orbin). Dakle, po Orbinu, radilo se o jednom čudovištu koje je nemilosrdno likvidiralo sve na svom putu, ne gledajući pri tome na bilo šta drugo osim na sopstveni interes.

Ipak, istina je sasvim drugačija. Najpre, ne sme se ispustiti iz vida kako je nemilosrdno knez Vojislav, nakon smrti Nikolinog oca Altomana, dok je ovaj imao tek 11 godina, prisvojio od svoga sinovca sve one teritorije koje je on trebao da nasledi. Smešno je očekivati da bi župan Nikola kasnije mogao imati bilo kakvog rođačkog obzira prema udovici kneza Vojislava i njegovim sinovima kada ni knez Vojislav nije imao nikakvog obzira prema njemu. S druge strane, to su bili tada sasvim uobičajeni okršaji, koji nisu ni u kom slučaju odudarali od toga vremena (pa i današnjeg). Toliko sa te čisto etičke strane. Same činjenice opet govore u korist župana Nikole. Naime, nakon smrti kneza Vojislava, njegova udovica kneginja Goislava se pokušavala na razne načine održati na teritorijama koje su joj ostale od muža. Međutim, svi okolni oblasni gospodari su jedva dočekali smrt njenog muža budući da su se otresli nesnosnog pritiska i pretnje od strane moćnog kneza, dok su s druge strane dobili priliku da od njegovih teritorija za sebe prigrabe što više. Po svemu sudeći, njih je Nikola Altomanović sve preduhitrio, osvajajući za sebe najveći deo kneževih teritorija, pa je i to bio razlog divlje mržnje i zavisti svih okolnih velmoža. No, ne treba misliti da je udovica Goislava bila baš tako bespomoćna i da je tek tako posmatrala kako joj se posed kruni. Konačno, na svojim teritorijama držala se punih pet godina što svakako nije bilo baš tako kratko vreme. Ona je najpre uživala, ne zna se zašto, punu podršku cara Uroša, i ta je podrška ipak imala neki značaj, barem za izvesno vreme. S druge strane i Dubrovčani su joj redovno isplaćivali onu svotu novca za zakupninu koju je primao i knez Vojislav. Isto tako dobar deo vlastele na njenim zemljama pružao joj je podršku, no vremenom je ta podrška sve više slabila, tako da je ona bila primorana da tokom 1367. godine, kada je bio vrhunac sukoba sa Nikolom Altomanovićem, od Dubrovnika zatraži svoju riznicu sa zlatom. Time je trebalo da plati vojsku koju je koristila u ratu sa županom Nikolom. No, ipak sve je to bilo suviše slabo da bi zadržalo Altomanovića, tako da je već sledeće godine (1368.) godine ona morala da se sa sinovima sklanja u Dubrovnik. Međutim, ni tu nije bila baš suviše rado viđen gost, budući da su se Dubrovčani pazili da se ne zamere županu Nikoli, čije su teritorije potpuno okruživale Dubrovnik, pa je uskoro morala da pređe negde u arbanaške zemlje, gde joj je verovatno bila i rodbina. Tek tu joj se i konačno gubi svaki trag.

Dakle, sama istina oko ovog sukoba kneginje Goislave i župana Nikole ima malo toga romantičnog i tajanstvenog, kako to pokušava Orbin da prikaže. Niti je župan bio toliko čudovište, niti je kneginja bila toliko nemoćna. Jednostavno, radilo se o sukobu dve osobe oko nasleđa kneza Vojislava, a župan Nikola se pokazao kao ratoborniji i snalažljiviji. Svakako da mu se to ne može uzeti nikako za slabost karaktera niti za greh, što Orbin upravo čini. U svakom slučaju, od te 1368. godine župan Nikola Altomanović jeste svakako najjači u starim srpskim zemljama, (Raška) iako ima tek 20 godina. Veoma je interesantno uporediti njegov stvarno eksplozivni uspon sa onim laganim i veoma promišljenim koje su imali Vuk Branković, a naročito Lazar Hrebeljanović. Kasniji sled događaja će pokazati da župan Nikola ipak nije bio u stanju da se održi među tolikim svojim neprijateljima, koje je dobrim delom i sam stvorio. Zapravo, njemu je mač bio preči nego diplomatija, tako da je više vremena proveo lomeći neprijatelje, negoli stvarajući prijatelje. To mu se kasnije grdno osvetilo.

Za sve vreme ovih događanja, naglog uspona Nikole Altomanovića i postepenog uspona Lazara Hrebeljanovića i Vuka Brankovića, kralj Vukašin je privodio svoje osvajanje po Makedoniji kraju. Njemu svakako nije moglo izmaći sve ono što se dešavalo po Raškoj, ali on ne reaguje i ništa ne preduzima. Ako je i mislio da su Lazar Hrebeljanović i Vuk Branković, i pored sveg uspona, ipak suviše slabi da bi ga mogli ugroziti, ostaje nejasno zašto je dopustio da Nikola Altomanović sabere toliku snagu. Nemoguće je da se Vukašin prevario u proceni, misleći da je sav taj uspon Altomanovićev tek slučajnost i da će jedna odlučnija akcija slomiti župana Nikolu. Razlog ove Vukašinove neaktivnosti u to vreme je verovatno u tome da je on bio suviše zauzet ratovanjima po Makedoniji, tako da nije bio u stanju da prebacuje svoje snage i u Rašku. S druge strane, ne treba izgubiti iz vida ni mogućnost da je on želeo da se Raška vlastela između sebe dovoljno iskrvari, pa da kasnije postane njegov lak plen. No, treba napomenuti da je uspon Nikole Altomanovića bio toliko silovit i nagao, da Vukašin možda nije ni imao vremena da interveniše sve i da je hteo. U svakom slučaju, sada su Mrnjavčevići, a posebno kralj Vukašin, protiv sebe imali u Raškoj izdefinisane veoma jake protivnike u ovoj trojici velmoža. Niti su oni hteli njega da priznaju za kralja, niti je on hteo da ih ostavi da budu nezavisni u svojim oblastima, želeći da i na njih proširi svoju kraljevsku vlast. Sukob je postao neizbežan do njega je moralo uskoro doći.

U dosadašnjim opisima događaja koji su tekli ime cara Uroša se skoro i ne pominje i stiče se utisak kao da on više i ne postoji. Od njega pomoć više niko ne traži i ne očekuje, ali, interesantno, on nikome i ne smeta, tako da se još uvek niko nije drznuo da na njega udari. Ta njegova relativna sigurnost jeste najvećim delom plod toga što se on skoro i ne meša u sve te sukobe, već uglavnom sve posmatra sa strane. Ako se i mešao, to je bilo uglavnom savetima i prekorima, a to nikoga nije posebno uzbuđivalo. S druge strane, tokom 1367. i 1368. godine uglavnom nije boravio u Srbiji, već je bio u Solunu, kod nekih bivših službenika svoga pokojnog oca, cara Dušana. On se verovatno tokom 1368. godine vratio u Srbiju, a to je i vreme kada je Vukašin završio sa svojim osvajanjima po Makedoniji, gde je uspeo da na neki način zaokruži svoje oblasti i učvrsti svoju kraljevsku vlast. Sada je to trebalo isto da uradi i u Raškoj. Tu su sada svakako glavne prepreke bili upravo župan Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović, kao dva najjača oblasna gospodara. Istovremeno, toga su bila svesna i ova dvojica, pa su i oni očekivali sukob sa Vukašinom, pa su stoga počeli i sa pripremama. Predstojao je sukob u kojem se i sam car Uroš morao konačno opredeliti, a više nije bilo mogućnosti da se drži onako neutralno kao do sada. Ovaj period i sledeći događaji nemaju istorijsku podlogu i više su plod nagađanja no što su sigurni. Jedini izvor jeste Mavro Orbin, pa je čitava konstrukcija zasnovana uglavnom na njegovim navodima.

Orbin navodi da su Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović nevoljno gledali na sve one uspehe koje su do toga momenta uspeli da ostvare Vukašin i Uglješa. Ne mogavši to više trpeti, oni izvrše pritisak na cara Uroša da sa njima sklopi savez, pa da tako zajedničkim snagama slome Mrnjavčeviće. Da bi lakše pridobili cara Uroša, oni mu obećaju da će sve ono što osvoje u ratu protiv Mrnjavčevića da predaju njemu pa će on zahvaljujući tome pridobiti barem deo onoga što mu je ostavio otac, car Dušan. "Lične uspehe Vukašina i Uglješe nisu mogli da trpe knez Lazar i župan Nikola Altomanović, posle njih prvi velikaši u Raškoj. Zato odlučiše među sobom da ih ponize i podrežu krila njihovoj oholosti. S tim ciljem priđoše caru Urošu podstičući ga na sve moguće načine protiv pomenute braće" (Orbin). Očigledno je da su i Altomanović i Hrebeljanović osećali Vukašinovo i Uglješino uzdizanje kao pretnju, očekujući da će i oni sami uskoro biti njihov plen. Tim više što su verovatno znali da je Vukašin završio svoja osvajanja po Makedoniji. Logičan daljnji predmet zanimanja Mrnjavčevića mogla je biti samo Raška, odnosno pokoravanje najmoćnijih oblasnih gospodara iz tog dela države, a to su bili upravo oni. Budući da se nisu želeli pokoriti Vukašinu, koga nisu priznavali ni za savladara, a ni za kralja, za očekivati je bilo da će Vukašin na njih da udari sa vojskom. Dakle, bilo je potrebno spremiti se za rat. U traženju saveznika naročitu su pažnju obratili na cara Uroša, koji nije predstavljao neku posebnu snagu, naročito vojnu, ali ipak je bio car, naslednik moćnog cara Dušana, čija je uspomena još uvek bila veoma jaka i bilo je još uvek mnogo onih koji su i te kako poštovali uspomenu na moćno carstvo i njegovog vladara. Nešto slično nalazimo i kod Pajsija Janjevca. "Đavo, podiže rat između mladoga cara i Vukašina, i bio je veliki metež i raspre između njih u te dane. Jedni su bili pomagači caru Urošu, a tako je i po pravdi, a drugi Vukašinu po nepravdi, tako da je bio veliki metež i raznoglasice i nepravde. Pored nepravednog suda beše i velika žalost, pošto s nasiljem ugrabi njegov presto, posle tolike zakletve i zaveštanja opet se pokaza kao prestupnik" (Pajsije Janjevac).

Sam car Uroš je i do sada bio nagovaran od strane niže vlastele da se obračuna sa Vukašinom i knezom Vojislavom, međutim on je to iz nekih razloga uporno odbijao verovatno znajući da bi to značilo građanski rat. Moguće je da je car Uroš onoga momenta kada je proglasio Vukašina za savladara, odnosno za kralja, zaista mislio da će Vukašin svim snagama raditi na tome da se carstvo sačuva. No, za ovih nekoliko godina bilo je sasvim jasno da je Vukašin uglavnom okrenut ka svojim ciljevima, koji nemaju nikakve veze sa jačanjem carstva nego isključivo sa njegovim ličnim uzdizanjem. Mora da je u to vreme već bilo i nekih sukoba između cara Uroša i kralja Vukašina, te da je i to bio razlog zašto je car proveo jedno vreme (1367-1368.) u Solunu. To je bio onaj momenat na koji su zaigrali i Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović. Oni su predočili caru da Vukašin nema nameru da se menja i da će onoga momenta kada svoju vlast proširi i na Rašku, njega samog skinuti sa prestola. Sada se odjednom pred carem Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović pojavljuju kao spasioci, predlažući mu savez i slamanje Mrnjavčevića. Da bi cara uverili u svoje dobre namere, oni mu obećavaju da će sve one teritorije koje u budućem savezu otmu od Mrnjavčevića predati upravo njemu, caru Urošu. Veoma primamljiva ponuda, a sam savez je imao i dosta šansi za uspeh.

Kolebljivi car Uroš u to vreme zapravo više nije imao kud i morao je pristati na ovaj savez. Sa Vukašinom više nije bio u dobrim odnosima i kod njega nikako nije smeo, a ukoliko odbije ovaj savez sa raškom gospodom onda će izgubiti i njih. Na taj način bi ostao potpuno sam i jedini izlaz bio bi neki od manastira. Kako još uvek nije imao nameru tamo da ide, odluči se za savez sa Nikolom Altomanovićem i Lazarem Hrebeljanovićem. Od tog momenta stvoren je totalni raskol među srpskim plemstvom, a država je padala u sve veću provaliju, praktično, počeo je građanski rat. Međutim, savez je još uvek bio suviše slab za Vukašina. Po Orbinu uspeli su car Uroš, Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović da sakupe veliku vojsku, ali na Kosovu polju nalete na Vukašinovu vojsku koja ih razbije. Tokom bitke Lazar Hrebeljanović odjednom sa svojim ljudima napusti borbu, ostavljajući saveznike da se sami vade kako znaju i umeju. Cara Uroša je ubrzo zarobio Vukašin, dok se jedini borio Nikola Altomanović, ali kao slabiji, jedva izvuče živu glavu. "Pripremivši, dakle, moćnu vojsku, pođoše da napadnu kralja Vukašina i Uglješu. Ovi rasporediše svoju vojsku i susretoše se s neprijateljem na Kosovu polju. Kad se tu zametnula bitka, knez Lazar se povuče sa svojim četama i pobeže. Nikola Altomanović pak, koji se hteo boriti, beše poražen, njegovi ljudi poubijani, te se sam jedva uspeo spasti. Car Uroš beše uhvaćen živ s nekolicinom vlastele svoga dvora dok su drugi bili poubijani" (Orbin).

Ovi navodi Orbina za sada nemaju i istorijsku podlogu, tako da se ne može sa sigurnošću reći da li je do ovoga sukoba i došlo. Na ovom mestu nema svrhe upuštati se u raspravu o tome da li su njegovi navodi tačni ili ne, navoditi one činjenice koje govore u njegovu korist ili koje govore suprotno, no mora se primetiti da je do takvog sudara Vukašina sa raškom vlastelom zaista moglo doći. Za nas je ovde najinteresantniji sam car Uroš i odnos koji su imale obe zaraćene strane prema njemu. Ne treba misliti da su Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović, bez obzira na to da li su gornji Orbinovi navodi tačni, imali prema caru Urošu nešto bolji odnos negoli što je to imao Vukašin. I oni su nesretnoga cara gledali da iskoriste za svoje ciljeve, a on je, što je sasvim neshvatljivo, dopuštao da ga razvlače na sve strane, ne pokušavajući da se otme. O tome Orbin navodi: "Kukavni car, koji je za svoga života pustio da velikaši zauzmu carstvo, boravio je neko vreme kod kralja Vukašina, koji mu je bio dodelio jednu malu oblast za izdržavanje. Posle boravka kod njega, pođe ka knezu Lazaru. Kad je ovaj na sličan način rđavo s njim postupao, ponovo se vrati kralju Vukašinu". Po njemu car se potucao od Vukašina do Lazara pa onda opet do Vukašina, trpeći na taj način poniženja, a nemajući snage da bilo šta preduzme. Da je život cara Uroša zaista bio pun tegoba i poniženja od strane srpskih velmoža potvrđuje i Povesno slovo o knezu Lazaru, onda kada piše o njegovoj smrti. "Pošto je prošlo malo vremena, ostavi i on život, u mnogoj tuzi i napasti od svojih" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Ipak, Orbin ne žali mnogo nad sudbinom cara Uroša, smatrajući da je upravo on za sve to najkrivlji. "Život ovoga vladara može zaista da posluži kao pravi primer sudbine: ona ga je nekom varljivom dobrotom još kao mladića zdravog i veoma poštovanog, a da se sam nije oznojio, uzdigla tako visoko da se po bogatstvu, moći i veličanstvu mogao meriti s najvećim vladarima; skinuvši odjedared lažnu obrazinu, ta ista sudbina sasvim ga je dotukla bez nekog nasilja spoljnih neprijatelja i dovela do takve bede da je gotovo bio prisiljen da moli i prosi u ime božje kod svojih ljudi koricu hleba i komad odela". Čini se da su još jedino Dubrovčani bili ti koji su prema njemu iskazivali dužno poštovanje isplaćujući mu ono što su se obavezali još caru Dušanu. "Dubrovčani su mu za života svake godine slali šest stotina dukata, kako su bili ugovorili s njegovim precima, te se tim novcem izdržavao" (Orbin). Nešto kasnije Orbin ima još jedan interesantan navod o odnosu kralja Vukašina i Dubrovnika, a u vezi cara Uroša. On navodi da je za sve vreme svoga života Vukašin bio u dobrim odnosima sa Dubrovnikom, ali da se jednom sa Republikom zavadio zbog toga što je posumnjao da su oni cara Uroša podstakli da zarati sa Vukašinom. "Takav je bio kraj kralja Vukašina, koji se za čitavog života pokazivao prijatelj Dubrovčana, sem što se 1369. godine rasrdio na njih zbog cara Uroša, verujući da su ga oni podstakli da digne oružje protiv njega" (Orbin). Tek kasnija intervencija dubrovačkog poslanstva zaustavila je Vukašina da sa sakupljenom vojskom ne napadne na Dubrovnik. Ovaj navod Orbinov uklapa se u opis bitke na Kosovu koji je dao nešto ranije, tako da izgleda da je car Uroš zaista jednog momenta (uz verovatnu pomoć Altomanovića i Hrebeljanovića) pokušao da ukloni svoga savladara, kralja Vukašina. Posledica ove bitke nije bila samo to da je autoritet cara Uroša spao na najniže moguće grane i da je on od tada sa kraljem Vukašinom bio u smrtnoj zavadi, već i nešto drugo što će imati dalekosežnije i za srpsku državu daleko katastrofalnije posledice. To je bila zavada u raškoj između najjačih oblasnih gospodara.

Ova bitka na Kosovu dodatno je zakomplikovala stvari i stvorila još veći razdor među srpskim velmožama. Sada je i u Raškoj, koja je bila do tog momenta koliko-toliko složna onda kada se trebalo suprotstaviti Vukašinu, došlo do rascepa. Župan Nikola Altomanović nikako nije mogao Lazaru Hrebeljanoviću da zaboravi i oprosti bekstvo sa Kosova, kada on umalo nije poginuo. Stoga je odlučio da se Lazaru osveti. S druge strane, verovatno da Lazaru Hrebeljanoviću ni u kom slučaju nije odgovarao ovaj sukob i to iz više razloga. Glavni protivnik i njemu i Nikoli Altomanoviću bio je svakako kralj Vukašin i ovakvi međusobni sukobi su ih samo nepotrebno iscrpljivali. Isto tako, Lazar Hrebeljanović je u odnosu prema Nikoli Altomanoviću ipak bio u podređenom položaju, pa bi bilo veliko pitanje kako bi se njihov sukob završio. To su sve bili razlozi što je Lazar pokušavao ovaj sukob da izbegne po svaku cenu. Zbog toga je on verovatno lako pristao da se sastane sa Nikolom Altomanovićem na neutralnom terenu. Svaki od njih bi na taj sastanak doveo po petoricu svojih ljudi i to bez oružja. Čini se da Lazar Hrebeljanović nije slutio nikakvu klopku, iako Altomanoviću nimalo nije verovao. Da mu je do pomirenja sa Altomanovićem i te kako stalo vidi se iz toga što je olako pristao na uslove sastanka koje je Altomanović postavio. "A da ne bi bilo nijednog zlodela kojega se ne bi latio, odluči da ubije kneza Lazara i zauzme njegove oblasti. U tom cilju pozva ga na razgovor. Knez Lazar, koji je dobro poznavao njegovu zlobu, nije se pouzdavao u nj mnogo. I mada među njima nije bilo otvorenog rata, ipak su mrzeli jedan drugoga. No uprkos tome ugovoriše sastanak na određenom mestu kako bi se međusobno razgovorili. Knez Lazar je došao samo sa petoricom ljudi i Nikola sa isto toliko. Ni jedan ni drugi nije nosio uza se oružje" (Orbin).

Sam Altomanović nije mislio da vodi bilo kakve razgovore sa Lazarem Hrebeljanovićem, već je sastanak zakazao isključivo zato ne bi li ovoga nekako namamio i likvidirao. Stoga je još ranije na zakazano mesto sastanka sakrio oružje pod sneg. Kada su se njih dvojica sastali iznenada Altomanovićevi ljudi zgrabe oružje iz snega i navale na Lazara i na njegove ljude. Već u prvom naletu probodu Lazara, ali oštrica mača udari u zlatni krst koji je ovaj nosio tako da ga ne ubije, već samo lakše rani. Izgleda da Altomanovićevi ljudi to nisu primetili pa navale na Lazarevu pratnju, a Lazar to iskoristi da se dočepa konja i da sa njime umakne. "Ali Nikola, koji je bio došao samo zato da oduzme život knezu Lazaru, pre nego što se sastaše, poslao je neke svoje pouzdanike da sakriju oružje pod panjeve drveća i u sneg kojega je bilo na tome mestu. Kad su, dakle, obojica stigli i raspravili ono što su imali raspraviti, Nikola izvadi sakriveno oružje i jedan od njegovih ljudi rani u grudi kneza Lazara. Udaraj je bio tako jak da je Lazar pao na zemlju kao mrtav. Ali rana, u stvari, nije bila smrtonosna, jer železo ne prodre skroz, pošto se njegov vrh sudario sa zlatnim krstom koji je knezu Lazaru visio o vratu. Nikola i njegovi ljudi, verujući da je Lazar sigurno mrtav, navališe na njegovu pratnju. Tom prilikom su bili ubijeni Mihajlo Davidović i Žarko Merešić, vlastela Raška. Kako se sve više podizala graja, paž koji je držao Lazareva konja potrča tamo gde je ležao njegov gospodar. Kad je Lazar ugledao konja, smesta se podiže i uzjahavši pobeže. Ovo nije primetio ni Nikola ni iko od njegovih ljudi, jer su, kako rekosmo, pouzdano verovali da je mrtav, pa su se bacili da poubijaju ostale. Kasnije, pak, kad su to primetili, nisu se usudili da pođu za njim u poteru, jer su ljudi kneza Lazara bili u blizini i već su mu dolazili u pomoć. Stoga je Nikola bio prisiljen da beži, a knez Lazar je zbog rane ostao mnogo dana u krevetu" (Orbin).

Sudeći po ovom navodu, sastanak između Nikole Altomanovića i Lazara Hrebeljanovića je ipak održan i oni su imali neku raspravu. O čemu, ostaje tajna, a Orbin nedvosmisleno kaže da je između njih dvojice bila neka mržnja, ali koja se još uvek nije pretvorila u otvoreni rat. Moguće je da je njihova rasprava tekla oko grada Rudnika, koji je do tada držao u svojim rukama Nikola Altomanović, ali nakon sloma na Kosovu izgleda da ga je Lazar Hrebeljanović, koristeći trenutnu Altomanovićevu slabost, jednostavno od njega preoteo. Po svemu sudeći, nisu uspeli ništa da se dogovore, jer je tek po završetku razgovora Altomanović navalio na Lazara. Znači, tek onda kada razgovor nije doveo do onog cilja koji je želeo Altomanović da postigne, krenulo se na ovo krajnje sredstvo. Očigledno da nakon neuspelog dogovora nisu postojale nikakve šanse da se njihov spor reši mirnim putem, a da bi se izbegao rat pokušan je atentat. Na prvi pogled izgleda da je Nikola Altomanović postupio krajnje podmuklo i bezobzirno, međutim pitanje je da li je to baš sve tako. Najpre, ne sme se ispustiti iz vida način na koji je Lazar Hrebeljanović ostavio Nikolu Altomanovića na bojnom polju samog pred Vukašinovom silom kada umalo nije izgubio glavu. To na neki način znači da je Lazar bio taj koji je prvi počeo sa radnjama koje su razbijale njihov savez. S druge strane, u blizini mesta na kome su se ova dvojica sastali muvalo se dosta Lazarevih ljudi, a bilo ih je toliko da je nakon izvršenog atentata Altomanović morao hitro da beži, što otvara neka pitanja. Naime, ili je Lazar nešto podozrevao, pa je stoga bilo njegovih ljudi u okolini, što je manje verovatno jer da je stvarno sumnjao u mogućnost Altomanovićevog napada sigurno ne bi došao nenaoružan i izložio se pogibiji. Moglo bi pre biti to da ni njegove namere prema Altomanoviću nisu bile čiste, te da je on županu spremao klopku, ali tek posle održanog sastanka. No, župan ga je očigledno preduhitrio, mada sa tek delimičnim uspehom. Ovim događajem stvoren je takav jaz da ga više nije bilo moguće prebroditi bez propasti jednog od njih.

Svi ovi događaji nemaju istorijske podloge, i o njima znamo samo iz Orbinovih navoda, pa je stoga čitava ova priča o atentatu sumnjiva. No, bez obzira na sve to, nikako nije nemoguće da je do ovakvog sastanka i došlo, što je bilo sasvim uobičajeno u to vreme. S druge strane, sasvim je moguć i pokušaj atentata, jer je i to bilo sasvim uobičajeno i nimalo ne odskače od duha tog vremena i tih ljudi. Ako se pak pretpostavi da sve to nije tačno i da je plod preterivanja Orbinovog, ipak njegovi opisi događaja u Srbiji dovoljno govore o haosu koji je tamo vladao. Svaki od oblasnih gospodara, kako oni stari tako i oni novi, bili su jedino obuzeti sobom i time kako da prošire svoje oblasti. Sudbina države ih nije interesovala, a da bude stvar još i gora njihova teritorijalna proširenja nikako nisu išla na štetu stranih zemalja, već isključivo na račun domaće vlastele. Izgledalo je da niko nije svestan kakva opasnost dolazi iz Male Azije. Ipak, i među ovom uskogrudom i neodgovornom vlastelom postojao je neko ko je dalekovidiji i ko je video ono što oni nisu videli ni tada, a neće ni za još dosta godina. Taj neko bio je Uglješa Mrnjavčević.

48. Despot Uglješa Mrnjavčević

On je bio veoma sposoban administrator, tako da je sersku oblast koju je preuzeo od carice Jelene uspeo da očuva od bilo kakvog haosa. Sam Uglješa je održavao dosta kontakata sa vizantijskim carstvom, a naročito sa svojim bratom Vukašinom, sa kojim je bio u veoma dobrim odnosima. Po svemu sudeći, Uglješa je odmah nakon preuzimanja vlasti u serskoj oblasti bio načisto sa tim sa koje strane preti najveća opasnost. On je bio prisutan i onda kada je carigradski patrijarh Kalist (1364.) dolazio u Ser kod carice Jelene, koja je tada vladala Serom, pokušavajući da izgladi spor između Carigradske i Srpske pravoslavne crkve. Moguće je da bi do pomirenja i došlo da iznenada Kalist nije umro u Seru, gde je i sahranjen. Sama Kalistova misija kod carice Jelene nije imala samo tu, pomiriteljsku nameru, već je trebalo da pripremi i teren za politički i vojni savez već posustalog vizantijskog carstva i serske države. Vizantijci su već tada jasno videli da opasnost od Turaka sve više raste i želeli su da stvore neki odbrambeni savez, a kako je Ser možda bio i izloženiji turskom udaru negoli sama Vizantija, očekivali su da će carica Jelena pristati na savez. No, smrt Kalistova sve je to omela, ali Uglješa ovu posetu nije zaboravio. Tada je mogao da se uveri da i sami Vizantijci veoma ozbiljno shvataju nadiruću tursku opasnost, ali da se neće nikako ostvariti bilo kakav vojni savez ako mu ne prethodi crkveno izmirenje. Nama može danas da izgleda čudno koliko su Vizantijci obraćali pažnju na jedan takav detalj kao što je crkveno izmirenje, koji je ipak drugostepene važnosti ostavljajući opasnost od Turaka u drugi plan i u zavisnost od njega. No, to je u to vreme tako bilo, i Uglješa ovaj detalj nikako nije mogao zaobići. Njegove prve aktivnosti upravo su i krenule u tom pravcu.

Još tokom 1366. (ili 1367?) od Uglješe je krenula ka Vizantiji inicijativa za sklapanje vojnog saveza protiv Turaka. Sigurno je da nije samo jedno poslanstvo putovalo iz Sera ka Carigradu, pa se u okviru toga može reći da je Uglješa bio dosta uporan. Međutim, ove ponude nisu naišle na pogodno tlo, a mogući razlozi su vidljivi iz jednog govora koji je održao Dimitrije Kidon, visoki vizantijski službenik. On je govorio da Vizantija može da očekuje pomoć jedino sa Zapada, a kada govori o Srbima, tvrdi da radi o "ljudima sličnim nama i odanim Bogu, koji kroz mnoga vremena u mnogim stvarima behu u zajednici s nama" (Kidon). Međutim razlog što se od Srba ne može očekivati pomoć protiv Turaka jeste to da su Srbi ne samo siromašni, već i nedovoljno jaki, a uz to osvojili su i dosta vizantijskih gradova po Makedoniji. Sam Uglješa se nije libio da svoja poslanstva šalje i na bugarski dvor kao i na pojedine dvorove najjačih srpskih velikaša, međutim nigde nije nailazio na razumevanje.

Ipak, Uglješa nije odustajao, a pregovori su nastavljeni. U okviru toga početkom 1368. godine on je poslao carigradskom patrijarhu Filoteju povelju u kojoj proglašava izmirenje dveju crkava. Ova povelja vrvi od neumerenih izraza kojima se kritikuje car Dušan "zanevši se u svome srcu visinom dostojanstva i veličinom vlasti", "lakomim očima gledao i nepravedni mač protiv najnedužnijih podigao", "usudio se da stare crkvene odredbe i propise otaca zlobno zgazi, razbija i razara... pa je stvorio nekanonski samorukopoloženog patrijarha, i drsko otevši ne malobrojne mitropolije od saborne Hristove crkve, predao njemu, zbog čega se i desilo da je nastala ne mala shizma u crkvi", a koje je opet veoma teško opravdati. Uglješu su pri izdavanju takve povelje verovatno vodili praktični razlozi. Kao što su carigradskog patrijarha politički razlozi naterali da baci anatemu na srpsku crkvu, tako su i Uglješu isti razlozi prisilili da ponudi izmirenje takvim rečima. U tom okviru i treba shvatiti sve njegove napade na ličnost cara Dušana i ne treba im se čuditi. Jednostavno, Uglješa je želeo da obezbedi saveznika za budući rat sa Turcima i sve je podredio tome, navodeći u povelji sve ono što je očekivao da će prijati uhu Vizantijaca. Svestan svega toga, a ne želeći da se ovaj dokument shvati kao napad na najvećeg srpskog vladara, cara Dušana, i uopšte da se njegovi izlivi retorike ne bi shvatili kao napad na sve što je srpsko, on ga je potpisao, iako je dokument napisan na grčkom jeziku, veoma napadno, na srpskom. Time je ipak na neki način sebe ogradio od mogućih pogrešnih tumačenja. Uostalom on je bio daleko bliži Vizantijcima i bio je upoznat na koji način sa njima treba komunicirati.

Interesantno je koliko su dugo Vizantijci oklevali sa ovim pomirenjem, punih tri godine, tako da je tek tokom maja 1371. godine carigradski patrijarh ovo pomirenje potvrdio, označavajući mitropolita za Uglješinu oblast. Verovatni razlog ovog oklevanja je bio u protivljenju pećkog patrijarha Save IV, koji nikako nije želeo da pristane na već utanačene uslove. U tom dokumentu carigradski patrijarh označava Uglješu kao "čovek mudar, odličan, dobra ponašanja i savesti, pun straha božijega". Na kraju, mora se reći to da je povelja kojom je carigradski patrijarh Filotej potvrdio pomirenje dveju crkava, iako sadrži sve ono što i Uglješina povelja, u onom delu gde se navode razlozi koji su doveli do njihovog rascepa u izrazima daleko suzdržanija, ne napadajući u tolikoj meri cara Dušana. No, zato se uloga Uglješina pri utanačenju ovog pomirenja naglašava sa izrazima koji su isto tako neumereni kao i oni kojima se u Uglješinoj povelji napada car Dušan. Ipak, ovo pomirenje je bilo tek delimično i odnosilo se samo na sersku oblast, kojom je vladao Uglješa, a nije se prostiralo i na one oblasti kojima je vladao kralj Vukašin, a pogotovo ne na one gde su bili drugi oblasni gospodari. Time je problem tek delimično rešen, ali za Uglješu cilj je bio postignut, tako da je on mogao biti sasvim zadovoljan onim što je učinio. Ipak, to je bio tek deo posla koji je trebalo da bude obavljen, budući da je crkveno pomirenje trebalo da bude samo preduslov za političku, a naročito vojnu saradnju.

Vizantijci su ove nove ponude za vojnu saradnju shvatili mnogo ozbiljnije, a delimično i zato što je Uglješa ponudio novac za finansiranje vojnih akcija novog saveza. Isto tako, ponuđeno je Vizantiji da se novi savez učvrsti nekim ženidbenim vezama između članova vladajućih dinastija. S druge strane, opasnost od Turaka je bila sve veća, a Đenovljani već znaju da će Turci uskoro napasti i o tome obaveštava papu. Do sklapanja saveza na kraju ipak nije došlo, verovatno zato što je sam vizantijski car Jovan V bio na putovanju po Zapadnoj Evropi, gde se uzalud ponižavao tražeći pomoć. Na vizantijskom dvoru se niko nije usudio da bez cara ulazi u jedan takav krupan potez kao što je vojni savez sa Serom, dok s druge strane dobar deo vizantijskog plemstva i nije bio za sklapanje ovog saveza. Čitavu situaciju trebalo je da razreši sam car, međutim on nije bio tu. Na kraju se pokazalo da je Uglješin trud u pregovorima sa Vizantijom ipak bio uzaludan i da sa njima neće biti nikakve vojne saradnje. S druge strane, nije bilo više nikakvog vremena za čekanje.

Do sada, kada je govoreno o Uglješi, bilo je jedino reči o njegovim diplomatskim i političkim potezima, a njegove ratničke osobine su stavljane u drugi plan. Stoga se mora napomenuti da je Uglješa naporedo sa svim svojim do sada opisanim političkim aktivnostima bio u neprestanim vojnim sudarima sa Turcima. "Braća Vukašin i Uglješa bili su jači i izvežbaniji u oružju od drugih velikaša, posebno Uglješa, koji je vodio rat s gradom Solunom i doterao ga dotle da mu je morao plaćati danak; i da ga nije smrt omela, njime bi potpuno zagospodario. Bio je zatim u neprekidnom ratu s Turcima koji su bili na granici njegove oblasti, i svaki put kad se potukao s njima, uvek je ostao pobednik. Turci su stoga bili izgubili svu snagu i odvažnost koju su ranije pokazivali u ratu" (Orbin). Vidi se da Orbin navodi da su Vukašin i Uglješa u odnosu na ostale srpske velikaše bili daleko vojnički spremniji, ali smatra da je Uglješa bio spremniji ratnik od Vukašina, a prvenstveno zato što je bio u neprestanom boju sa Turcima. U tom vojevanju sa Turcima izlazio je Uglješa uvek kao pobednik, tako da su Turci već odustali od napada na sersku oblast. No, to bi se moglo shvatiti tek uslovno. Nema sumnje da je Uglješa bio u neprestanim sudarima sa pojedinim turskim odredima, koji su pokušavali da zađu dublje u sersku oblast radi pljačke i da ih je on uspešno suzbijao. To njegovo vojevanje donelo mu je dosta iskustva u ratovanju, tako da je on vojnički život, ali i Turke dobro poznavao. S druge strane, mora se primetiti i to da to još uvek nije turska vojska koja organizovano kreće u napad, već su to mahom pljačkaški odredi, mada često jaki, čiji je cilj bio ograničen na pljačku. Prema tome, sa dotadašnjim pobedama se nikako nije moglo zadovoljiti i očekivati de će se Turci uplašiti tih početnih neuspeha. Glavni udar je tek morao da dođe, a sama situacija je zaista bila veoma ozbiljna. Još tokom 1366. godine jedna krstaška vojska koju je vodio grof Amadeo Savojski istera tursku vojsku iz Galipolja i ovaj grad preda Vizantijcima. No, oštrica ovog napada odjednom skreće sa Turaka na Bugare i grof Amadeo nastavlja svoju akciju osvajanjem bugarskih primorskih gradova. Nakon što je Bugare naterao na neke teritorijalne ustupke Vizantijcima, grof Amadeo se vraća nazad u Veneciju. Time je ova kratkotrajna epizoda završena, ali Galipolje je ostalo u vizantijskim rukama. Upravo će Galipolje nekoliko godina kasnije odlučujući uticati na Uglješu da započinje rat sa Turcima.

Kao iskusan ratnik, Uglješa je znao da nije mudro čekati Turke da napadnu i onda se braniti od njihove navale. Čak i pobeda u tim uslovima ne bi mogla mnogo da znači, budući da bi Turci, odmah nakon oporavka, mogli opet da udare. Jedino je rešenje bilo da se oni izbace iz Evrope, a to se moglo jedino ako ih se prvi napadne. Nikako se nije smelo čekati da Turci napadnu. Uskoro je sva njegova aktivnost bila usmerena upravo ka tom cilju: napadačkom ratu protiv Turaka. Već od početka 1371. godine ta misao je kod njega bila sazrela i on ju je počeo sprovoditi. U okviru tih priprema za rat Uglješa je obišao manastire Lavru, Vatoped i Hilandar u Svetoj Gori, potvrđujući im stare i dajući nove privilegije. Istovremeno, iskoristio je boravak u Hilandaru da bi obišao grob svog rano preminulog sina Uglješe Despotovića. Da je on već tada čvrsto rešio da zaratuje sa Turcima vidi se iz povelje koju je izdao manastiru Vatopedu, gde se kaže: "I prethodnici moji triblaženi i slavni carevi, i oci moji, nisu s druge strane imali vlast da caruju i da pokoravaju neprijatelje koji bi na njih ustali nego od savezništva i junaštva prečiste moje gospođe Bogorodice. Stoga je i carstvo mi, nošeno istom nadom, dižući se na oružje protiv bezbožnih Muslimana, svesno bilo da treba da poseti Svetu Goru i da prinese ovoj Bogorodici molitve i ropsko poklonjenje, a od nje da primi bogatstvo njene milosti a preko nje i samog Slova i Boga našeg. Jer njihovom pomoću carevi caruju i vladari vladaju zemljom".

Već je rečeno da su Galipolje držali Vizantijci, ali turski zahtevi za njegov povraćaj su bili sve glasniji i agresivniji. Videći da ga Vizantijci neće vratiti mirnim putem, mada je bilo dosta onih u Carigradu koji su mislili da će povratkom Galipolja smiriti Turke, Turci su se izgleda počeli spremati da ga uzmu oružjem. Odatle i ona poruka Đenovljana kojom rimskom papi dojavljuju da se Turci spremaju za neki napad. To je znao i Uglješa, koji je po svemu sudeći planirao da u samo proleće 1371. godine udari, međutim on tu odluku iznenada pomera i za trenutak se sa pohodom zaustavlja. Od saveznika nije imao nikoga izuzev brata Vukašina tako da ga čak ni Vizantija koja je bila životno zainteresovana za uspeh njegove akcije nije nikako pomogla. Kasnije ćemo videti šta su u vreme bitke na Marici radili ostali srpski velikaši.

Videći da je pohod na Turke odložen za izvesno vreme, Vukašin se odlučio da sa sakupljenom vojskom udari na Nikolu Altomanovića i da sa njim raščisti sve račune. Još tokom jeseni 1370. godine župan Nikola Altomanović je poslao svoga zastavnika Radina Dubravčića da uništava okolinu Dubrovnika, sa kojim je imao neki spor oko plaćanja svetodmitarskog dohotka. Županovi ljudi su divljački opljačkali okolinu i strahovito se svetili nekim pohvatanim dubrovačkim trgovcima čupajući im zube. "Nikola Altomanović (kako smo gore kazali) ratovao je i sa gradom Dubrovnikom. Tako 1371. godine, kad je uhvatio neke dubrovačke trgovce i plemiće, stavio ih je na muke vadeći im zube, te im je na kraju silom iznudio četiri hiljade fjorina" (Orbin). No, ni njemu ovaj sukob nije doneo baš mnogo sreće, jer u jednoj akciji umalo nije i sam poginuo. "Te iste godine, kad je dolazio s velikim brojem ljudstva da hara po Župi Dubrovačkoj, sačekao ga je Pasko Martinusić između Trebinja i župe Dubrovačke. U nastaloj bici Nikola bi poražen i izgubi mnogo svoje vlastele" (Orbin).

U svakom slučaju, Vukašinu mora da je već dodijao župan Altomanović, koji je bio sve drskiji i čiju je moć trebalo slomiti. S druge strane, župan je ugrožavao i Balšiće, preko čijih poseda je takođe prelazio. Sam Dubrovnik je pokušavao da preko ugarskog kralja Ludviga I utiče da se Altomanović obuzda, ali na ugarskom dvoru (koji je ga je po svemu sudeći stalno pomagao), Altomanović je imao moćnu zaštitu mačvanskog bana Nikole Gorjanskog. Uskoro je Altomanović uspeo da pribavi i brodove kojima je napadao na dubrovačke trgovačke lađe pa je sada ugrožavao Republiku onako kako to niko do sada nije. Ko zna kako bi se to sve završilo, jer su Dubrovčani već pali u očajanje, da se iznenada nije počeo formirati savez kralja Vukašina i Balšića, usmeren ka uništenju Altomanovića. Na neki način, Altomanović je to uspeo da sazna, pa je počeo da na brzinu pribira svoje snage. U okviru toga počeo je da pregovara sa Dubrovnikom o miru, ali sada Dubrovčani počnu da otežu sa pregovorima, očekujući da vide šta će se desiti. Oni su zapravo igrali neku čudnu igru u kojoj su priželjkivali da savez Vukašina i Balšića slomi Altomanovića, pa su ovima obećali brodove za prevoz vojske Balšića, ali nikako im nije odgovaralo da im brodovi učestvuju u ratnim dejstvima, pa su predlagali da se njihova uloga svede na to da brodovima samo štite pomorski put. O čemu se zapravo radilo? Trebalo je da Dubrovčani prevezu vojsku koju dovedu Balšići na teritoriju koju drži Altomanović, ali i da štite taj morski put ukoliko sve krene naopako, pa se bude moralo na brzinu povlačiti. Upravo to je bilo ono što je brinulo Dubrovčane. I više je nego očigledno da saveznici nisu bili baš uvereni u sigurnu pobedu, što je moralo Dubrovčane još više uplašiti, jer bi tada Altomanović mogao da im se strašno osveti. Zato su želeli da se njihova uloga svede samo na to da obezbeđuju morski put, ali da ni u kom slučaju ne učestvuju u ratnim akcijama, pa makar se to svelo samo na prevoz trupa. Po tome se dovoljno vidi kakav im je strah župan Altomanović uterao, i konačno, kojom je on snagom raspolagao.

Uskoro su počele da se pribiraju snage saveznika. Tokom juna meseca Vukašin je stigao sa sinom Markom pod Skadar, gde se ulogorio sa vojskom i tuje očekivao Balšiće, pa da onda tako ujedinjeni krenu ka Onogoštu, da potraže župana Altomanovića. Verovatno da Altomanović nikada nije bio u takvoj opasnosti kao što se tada našao. Nije bilo iole jačeg velikaša iz njegovog okruženja koji nije želeo njegovu propast. Bio se zamerio svima. Mrzeli su ga i Lazar Hrebeljanović, i bosanski ban Tvrtko, Dubrovnik, dok su kralj Vukašin i Balšići sa vojskom otvoreno išli na njega. Međutim, tada je iznenada Vukašinu došao hitan poziv od Uglješe da što pre pokrene vojsku, ali ne na Altomanovića, već ka Jedrenu i da se konačno krene na Turke. Bez razmišljanja Vukašin napusti ideju o napadu na Altomanovića i krene bratu Uglješi, ali Balšići se ne pridruže ovom pohodu. Ovakva iznenadna Uglješina molba verovatno da je spasla Altomanovića od propasti, ali on njoj ipak nije uspeo umaći. Katastrofa je samo odložena.

Pomalo zbunjuju svi ovi događaji i ne ukazuju na neki logičan raspored. Naime, čini se kao da Vukašin uopšte nije u toku stvari i da postupa isključivo onako kako to želi njegov brat Uglješa. Jedno vreme pohod na Turke je bio planiran za proleće 1371. godine, da bi ga onda Uglješa iznenada odložio, ali po svemu sudeći na neodređeno vreme, jer Vukašin se odjednom upušta u akciju protiv Nikole Altomanovića. Napad na Altomanovića je zamišljen veoma široko, sa napadom i sa kopna i sa mora, uz učešće nekoliko saveznika. To zapravo znači da je Vukašin očigledno mislio da ima dovoljno vremena i da napad na Turke neće doći tako brzo. I onda u samom početku, kada je trebalo još samo par dana pa da se krene na Altomanovića, i kada se vojska već bila skoro sakupila, stiže od Uglješe poziv i Vukašin bez razmišljanja napušta dotadašnje planove i hita Uglješi. To može da nametne najpre pitanje zašto je pohod od proleća, kako je planirano, bio pomeren za kasno leto, skoro jesen. Neki odgovor koji bi bio zadovoljavajući i ne postoji, a najbliže istini jeste to da je Uglješa verovatno mislio da će uspeti da Vizantiju privuče na svoju stranu, pa je stoga odložio prolećni pohod za jesen. S druge strane, po svemu sudeći Uglješi je Vukašin u potpunosti prepustio da odredi vreme napada na Turke i to iz više razloga. Najpre, ovaj pohod je bio Uglješino životno delo, on ga je bio u potpunosti osmislio, on je sprovodio sve one diplomatske aktivnosti potrebne za obezbeđivanje saveznika i na njemu je bilo da odredi i sam početak akcije. Isto tako on je bio u samoj blizini Turaka, pa je najbolje mogao znati pravo vreme za početak ratnog pohoda, a osim toga on je već i do tog momenta imao dosta sukoba sa njima pa ih je dobro i poznavao. I pored svega ovoga zaista iznenađuje koliki je uticaj Uglješa imao na svoga brata Vukašina, jer ga ovaj sluša i sprovodi bez pogovora ono što Uglješa smisli, što opet može samo da posvedoči o Uglješinim kvalitetima. Čak i svi turski izvori, kada spominju ovaj pohod, navode stalno Uglješino ime, "da se silni Despot (Uglješa) dogovorio s kraljevima Bosne, Ugarske i Vlaške da muslimane protera iz Rumelije" (Sead Edin), a za Vukašina kao da Turci i ne znaju. To sasvim dovoljno govori da je Uglješa bio duša čitavog ovog pohoda, mada je sasvim sigurno i to da Vukašin nije bio ni u kakvom odnosu podložnosti prema njemu i da su se o svemu dogovarali. No, Uglješa je taj koji je imao inicijativu u ovom pohodu.

Čini se da je u to vreme turski sultan Murat sa glavninom vojske ratovao po Maloj Aziji i da u Evropi nije bilo značajnijih turskih snaga. Muratov vojskovođa Lala Šahin je boravio u Jedrenu sa nešto malo vojske koja nije bila dovoljna ni da se ovaj grad odbrani, a kamoli za nešto više. Moguće je da je Uglješa tako nešto načuo i da je stoga tako hitno pozvao Vukašina, ne bi li napali dok se Turci nisu povratili iz Male Azije i to bi možda bio razlog žurbe koju je Vukašin pokazao napuštajući već započeti rat sa Altomanovićem. U svakom slučaju, vojna armada je krenula ka Turcima. "I podiže despot Uglješa sve srpske i grčke vojnike, i brata svoga Vukašina kralja, i mnoge druge velmuže, oko šezdeset hiljada izabrane vojske, i pođoše u Maćedoniju na izgnanje Turaka,..." (Isaija monah). Uglješin je plan bio ne da se Turci pobede u jednoj bitki, te da im se koliko – toliko podrežu krila, već da se u potpunosti istisnu iz Evrope. Veoma smeo plan, ali isto tako i dalekovid. Sa jednom pobedom ili čak i sa nekoliko njih, a bez istiskivanja i proterivanja u Malu Aziju, Turci se nisu mogli zaustaviti. To bi bilo tek delimično rešenje, samo za kratko vreme. Uglješa je bio spretan političar, koji nije preduzimao polovične poteze, a što se vidi već iz toga što nije imao nameru da Turke čeka i da brani svoju oblast od njih, već je odlučio da ih napadne. To što je želeo da ih istisne sa Balkana, odnosno iz Evrope, samo je logičan sled njegove politike koja nije znala za delimična rešenja.

Sama armija koja je pokrenuta, pa makar se uzelo da Isaija monah malo i preteruje, bila je zaista velika, a to potvrđuje i ovaj navod: "I kada se vojska skupila i bi trčanje i vapaj, da se zemlja tresla, konjanika i pešaka," zatim nešto dalje kaže "i popisaše koliko će ih se boriti sa Agarenima i nađoše da će biti oružanih konjanika oko 70.000 vojnika i više" (Pajsije Janjevac). Takvoj moćnoj armiji mogla je za cilj da bude samo turska prestonica Jedrene, a to su znali i Turci, nimalo se ne zavaravajući svrhom Uglješine akcije. "Nevernički kraljevi u dogovoru sa srpskim vladaocem Despotom ustali da Drenopolje razore, da muslimane unište i Lala Šahina iz Rumelije isteraju, misleći da će svojom velikom vojskom moći očistiti iz Rumelije ono što su verni podigli i da će moći proterati u Anadoliju (Malu Aziju) vojsku sultansku" (Idris Bidlisi).

Na ovom mestu će biti interesantno videti šta su radili ostali srpski velikaši i kako su oni shvatili ovu opasnost od Turaka. Videli smo do sada da je Uglješa već odavno radio na tome da se suzbiju turski upadi i da je on jasno predosećao šta sve od nadirućih Turaka može da dođe. Vukašin možda nije bio toliko suptilan koliko Uglješa, ali je brata sledio u svim njegovim zamislima ne suprotstavljajući se. Za to vreme za cara Uroša se ne zna ni da je živ i on boravi ko zna gde. Njegova uloga u srpskom carstvu nije sada više čak ni beznačajna, ona jednostavno ne postoji. Niko ozbiljan njega ne uzima u obzir pri bilo kakvim kombinacijama, a njega izgleda kao da sve to i ne brine mnogo, pa je potpuno neaktivan. Istoričari su pronašli neke njegove povelje u kojima se on žali Veneciji na odmetnuće Balšića (1369.), itd., međutim sva njegova aktivnost se izgleda upravo i svodi na rad njegove kancelarije. Konkretnih aktivnosti nema.

S druge strane, najveći srpski oblasni gospodari su i te kako aktivni, ali jedino u onim poduhvatima koji njima donose neke koristi, a carstvo ih ne interesuje, Turci još i manje. Videli smo iz dosadašnjeg prikaza da Nikola Altomanović, kao najjači velikaš, brine svoje brige, ratujući sa Dubrovnikom, pomalo sa Balšićima i gledajući kako da dođe do glave Lazara Hrebeljanovića. Balšići su vodili svoje ratove i bili su spremni da zajedno sa Vukašinom udare na Nikolu Altomanovića, ali nisu bili spremni da sa njim idu i na Turke. Lazar Hrebeljanović nije mogao da smisli Vukašina, a naročito nakon poraza na Kosovu polju (1369.). Vuk Branković je opet suviše slab da bi bez dozvole Lazara Hrebeljanovića smeo bilo šta samostalno da uradi. Braća Dragaš i Konstantin Dejanović takođe nisu prišli Vukašinu dok se za sevastokratora Vlatka Paskačića i Radoslava Hlapena ne može bilo šta određenije reći. Raška vlastela, budući daleko na severu, bila je još uvek izvan dometa turskog halakanja, pa je to bio i razlog zašto ih Vukašinov pohod nije mnogo uzbuđivao. Uglavnom, svi brinu svoje sitne brige, a Turke ostavljaju onima kojima oni tog momenta najviše smetaju, odnosno Uglješi i Vukašinu. Još manje je bio zainteresovan za ovaj pohod Toma Preljubović, koji od 1366. godine drži Janjinu, gde ga je kao svoga zeta poslao Simeon Paleolog (polubrat cara Dušana, poznatiji kao Siniša). Za samog Simeona Paleologa je veliko pitanje da li je u to vreme uopšte bio i živ, budući da je poslednja vest o njemu iz 1370. godine.

Na kraju se mora još nešto navesti, što je verovatno dodatno opteretilo odnose u srpskom carstvu. Naime, negde neposredno pred maričku bitku, Vukašin je krunisao svoga sina Marka za "mladoga kralja", što će reći za svoga, odnosno kasnije naslednika cara Uroša. Time nije obavljeno samo prosto proglašavanje naslednika, već, što je sada izuzetno važno, pošto car Uroš nije imao dece, pokušao je Vukašin da preko Marka formira i novu dinastiju, dinastiju Mrnjavčevića, koja će da zameni već izumrle Nemanjiće. Kasniji tok događaja će ovo proglašavanje Marka kraljem da potpuno obezvredi, budući da je Vukašin poginuo i nije uspeo da sprovede ono što je želeo. Međutim, da se pohod na Marici završio drugačijim ishodom i da je Vukašin zajedno sa Uglješom preživeo ovaj pohod, odnosno da je njihova akcija bila pobedonosna, onda bi Srbija sasvim sigurno imala dinastiju Mrnjavčevića. Da su Uglješa i Vukašin uspeli da savladaju Turke, ko bi mogao da ih tako moćne spreči u sprovođenju ovoga nauma. O tome da su i u ovom svome naumu (formiranje dinastije Mrnjavčevića) radili sporazumno nema nikakve sumnje, jer su to i do sada činili i svi njihovi potezi su sinhronizovani. Bilo bi veoma interesantno znati da li su Mrnjavčevići imali u vidu formiranje sopstvene carske dinastije namesto Nemanjića, onoga momenta kada je Vukašin proglašen kraljem, odnosno savladarem cara Uroša. Ako je to tako, onda je proglašavanje Vukašina za kralja bio samo jedan deo zaista opširnog političkog programa koji su imala braća Mrnjavčevići. Tada se može samo diviti čvrstini zamisli i sigurnosti sa kojom su Mrnjavčevići išli ka svome cilju. Oni su tada bili verovatno jedini koji nisu svoju energiju, poput baš svih drugih srpskih oblasnih gospodara, usmerili samo ka proširenju svojih oblasti. Istina i oni su to radili, ali sa određenim ciljem, širenjem svoje vlasti oni su pripremali Srbiju za promenu vladalačke dinastije. Ko zna kakva bi bila sudbina srpskog carstva, a Balkana sigurno i možda dobrog dela Evrope, da su Mrnjavčevići uspeli da slome Turke i sateraju ih u Malu Aziju. Sledeći korak bi bio (krunisanjem Marka za "mladoga kralja" on je već započeo), uzdizanje nove dinastije, a onda i lomljenje nezavisnosti oblasnih gospodara. Srpsko carstvo bi bilo sačuvano, a tada bi sasvim sigurno došla na red i Vizantija i dugo sanjani san cara Dušana da Srbi osvoje Carigrad i da Vizantijom konačno zavlada srpska dinastija. To ne bi bili Nemanjići, ali u osnovi ta ideja bi na kraju bila ostvarena. Izuzetno politički samosvesna porodica Mrnjavčevića ipak nije uspela svoje zamisli da sprovede do kraja, a da je uspela danas bi pisali o sasvim drugačijoj istoriji Srbije i dobrog dela Evrope. Tada je Srbija mogla Evropi, da je pobedila Turke, da obezbedi jedan sasvim drugačiji put u naredne vekove, a trebalo je tako malo. No, da se vratimo započetom pohodu na Turke.

49. Bitka na Marici

Po svemu sudeći svaka od vojski, i Uglješina i Vukašinova, išle su posebno. Tačnije, Uglješa je krenuo iz Sera, a Vukašin je išao središtem Trakije, verovatno od Skoplja a to na neki način potvrđuje i Pajsije Janjevac, kada govori o tome šta je Vukašin naredio Uglješi. "Zapovedi da se ubrzo skupi vojska i posla ka bratu Uglješi da bude spreman, i odredi mesto, gde će se obojica sastati". Nešto dalje navodi: "i dođoše do mesta zvanoga Črmenski Lugovi blizu Andrijanopolja dan hoda i više, zvano Mostar, a posle se nazva Mustafa-pašina Ćuprija. I tu negde sastadoše se obojica, ovi od srpske zemlje, a Uglješa od grčkih predela" (Pajsije Janjevac). Ostaje nejasno da li su ove armije imale miran put do mesta sastanka, ili su usput ipak imale ratnih dejstava. Sudeći po Orbinu, ratnih dejstava je bilo i to dosta. "Pripremivši, dakle, vojsku od dvadeset hiljada boraca, krenuše u potragu za Turcima sve do Trakije, koju su velikim delom bili zauzeli" (Orbin). Sigurno je da većih sudara nije bilo, najviše zbog toga što Turci nisu imali dovoljno snage, ali ratnih dejstava je bilo. Sa tim, tek pojedinačnim otporima, ova armija je lako izlazila na kraj, što je moguće stvorilo sliku o lakom pohodu. Turci su veoma brzo saznali kakva se armija valja prema njima i odmah su znali šta je cilj ovoga pohoda. U Jedrenu je u to doba boravio Lala Šahin, veoma sposoban vojskovođa, koji je odmah poslao Muratu glasnike u Malu Aziju, po kojima mu javlja šta se sve događa i od njega moli pomoć. Na ovom mestu dolazimo do najinteresantnijeg i najnejasnijeg dela ove priče. Istorijski fakat je da su se u petak na dan 26. septembra 1371. godine sudarile dve vojske, turska i srpska, a da je srpska doživela pravi pravcati masakr u kojem su život izgubili i despot Uglješa i kralj Vukašin. To je rezultat same bitke i krajnji ishod ovog pohoda. Međutim, uopšte nije jasno kako je došlo do ovakve katastrofe srpske vojske kao što se ništa ne zna ni o samoj bitki, tako da je sve ono što se po knjigama navodi uglavnom samo plod nagađanja i razmišljanja koja mogu biti više ili manje utemeljena. Stoga i sve ono što sada bude rečeno o samoj bitki jeste jedino zbir opisa iz najrazličitijih izvora koji su o tome nešto rekli, pa se svemu tome može verovati, ali i ne mora.

Već je rečeno da su se dve srpske armije (Vukašinova i Uglješina) najverovatnije (to nije sigurno) kretale sasvim odvojeno i da su se kod Černomena sastale. Moguće je da je njihovo ujedinjenje izvršeno i nešto ranije, a da je Černomen bio mesto gde su se ulogorili i gde je trebalo da se izvrše poslednje pripreme i dogovor za napad na Jedrene, koje se nalazilo udaljeno jedva nekih četrdeset kilometara. Već tada je sigurno svima bilo poznato da u Jedrenima boravi mala turska posada, koja nema nikakvih šansi da se održi pred ovakvom armadom. Isto tako, i dosadašnje odsustvo jačeg turskog otpora davalo je veliku nadu na lako ostvarenje cilja pohoda. To je izazvalo različite reakcije. Srbi su se razveselili, očekujući da će uspeti lako da savladaju Turke i ovaj pohod završiti mnogo brže no što su se i nadali. "I bi veliko veselje i radost i piće vina i jela, i svako neupravljanje i neuređenje" (Pajsije Janjevac). S druge strane, reakcija Turaka je bila sasvim drugačija, budući da su se uplašili videvši kakva se sila na njih valja. "A agarenski načelnik čuvši za dolazak kralja Vukašina sa velikom silom i behu u velikoj nedoumici i ne malom užasu, i dogovoriše se da daju danak i da šalju izabrane svoje posrednike ka Vukašinu sa rečima: Ostavi nas da ovde ostanemo i mi ćemo ti biti kao i sluge, i daćemo danak kako hoćeš" (Pajsije Janjevac). Baš njihov strah će biti uzrokom promišljenih odluka, koje će dovesti i do njihove pobede.

Turci, odnosno njihov vođa Lala Šahin, bili su savršeno svesni da se ne mogu odupreti srpskoj vojsci, pa su pokušali pregovorima da dobiju u vremenu, ne bi li sačekali povratak sultana Murata sa glavninom vojske iz Male Azije. U okviru toga, poslali su u srpski logor jedno poslanstvo koje je ponudilo Srbima sklapanje mira i plaćanje danka. Da se radilo samo o turskom lukavstvu, vidi se iz ovog navoda. "I dođoše kao posrednici i da uhode i da načine mir, i došavši do mesta gde beše ne malo vojnika, i prokleti Agareni uhodiše i sagledaše i videše neupravljanje i raznoglasice, i gde leže pijani, kao vojska bez glave i ikakvoga upravljanja" (Pajsije Janjevac). Po svemu sudeći, poslanstvo koje je poslao Lala Šahin i nije imalo neke ozbiljne namere da ugovara mir, već je bilo poslato više radi toga da vidi kakvo je stanje u srpskom logoru, koliko ima vojske, raspored, raspoloženje i sve drugo što bi možda moglo da bude značajno. Mora da su Turci bili najviše od svih iznenađeni onim što su videli. Vojska se izopijala, nije bilo prave komande, a izgleda da su počinjale i međusobne svađe. Sada je to sasvim menjalo situaciju i bilo je očigledno da ova vojska nije spremna da izdrži iole ozbiljniji napad na svoj logor. Prema tome, bila bi neoprostiva greška ne iskoristiti ovu situaciju koja kao da se sama nudi.

Ovi navodi Pajsija Janjevca koji govore o pijanstvu i opštoj raspuštenosti u srpskom logoru nalaze svoju potvrdu i u navodima turskih hroničara (Idris Bidlisi), ali i pored svega sva ta priča je više naklapanje, no što bi mogla da odgovara istini, a evo i zašto. Sa srpske strane, Pajsije Janjevac je za poraz na Marici optužio isključivo kralja Vukašina, prebacujući mu i za opijanje i sav onaj nered koji je, po njemu, vladao u vojsci. Time je nađeno idealno opravdanje za ovaj poraz, a sva je krivica bila jedino na Vukašinu. S druge strane, Turci su se kao muhamedanci grozili nad običajem hrišćana da piju vino i želeli su da eto i time pokažu nadmoćnost svoje vere nad hrišćanskom, jer da su i hrišćani imali običaj da ne piju vino ne bi im se desila takva katastrofa. No, istina je ipak izgleda negde na sredini. Moguće je da su Turci slali uhode da izvide kakva je situacija u srpskom logoru i sasvim je sigurno da je atmosfera bila opuštenija no što je trebalo da bude. S jedne strane, dve vojske su se spojile (Vukašinova i Uglješina) pa je to proslavljeno, dok s druge strane čuvši da se u Jedrenu nalazi mala posada i da je pobeda nadomak ruke (koliko već sutra), ratnici su unapred proslavljali svoju pobedu. Mora se reći i to da je i inače u svim hrišćanskim vojskama red u logoru obavezno bio slab i hrišćani će kasnije većinu svojih poraza protiv Turaka doživeti baš zbog nediscipline. Ni ovaj srpski vojni logor nije bio ni u kom slučaju izuzetak, a nered je moguće bio veći i zbog toga što se nije moglo ni pretpostaviti da bi Turci mogli napasti, jer ih nije bilo dovoljno ni Jedrene da odbrane. A opet, kod hrišćana nije bilo baš uobičajeno da se napada noću, pa nikome nije na pamet moglo pasti da će Turci, koji su i inače u malom broju, napasti po mrklom mraku.

Kod Turaka je bila sasvim drugačija situacija. Oni su bili naspram srpske vojske u manjini i nisu imali nikakve šanse, ali toga su bili savršeno svesni. Samo je neka iznenadna promena situacija mogla da ih spase, međutim bilo je tako malo vremena. Već sutradan može se očekivati napad na Jedrene i siguran poraz, a sam sultan Murat je još daleko i neće stići na vreme, da spreči katastrofu. Praktično, Lala Šahin nije imao šta da izgubi, stoga nije ni malo čudno da se odlučio za noćni napad. Sve ili ništa. Moguće je da se ni on sam nije nadao da će njegov noćni napad napraviti takav dar – mar u srpskoj vojsci i da je želeo samo da ih zbuni, tek toliko da dobije u vremenu dok ne stigne sultanova vojska. U svakom slučaju, noćni napad Turaka se više može shvatiti kao akcija očajnika koji nisu imali više šta da izgube, mada ne treba isključiti ni snalažljivost i odlučnost Lala Šahina. Tim više što on očigledno nije niti jednoga momenta očajavao i nije trebalo mnogo pa da se odluči na akciju. To naročito onda kada je čuo od svojih uhoda koje su išle tobož na pregovore, da je red u srpskoj vojsci vrlo slab. "I ubrzo se natrag vratiše ka svome načelniku i pripovedahu mu sva neupravljanja i neurednosti i raznoglasice i pijanstva, i rekoše: danas će naše biti" (Pajsije Janjevac).

Bilo kako bilo, Turci izvrše u ranim jutarnjim satima na dan 26. septembra 1371. godine (bio je petak) napad na srpski logor. Izgleda da je u srpskom logoru nastala strahovita panika i nered. "I podigoše se jednodušno svi Agareni, i dođoše do mesta gde vojska beše bez uprave i iznenada napadoše na njih. A oni nisu znali za ovo, pošto je bilo rano jutro, i razbiše srpsku vojsku i moglo se videti čudo, gnev Gospodnji napade na njih i strahovanje i bežanja, jedan drugoga obilažahu, jedan drugoga na stizahu, dadoše se u beg i ustremiše se u bežanje božjim dopuštenjem zbog nepravednoga ubistva" (Pajsije Janjevac). Zatim, biograf optužuje Vukašina zbog poraza mnogobrojne srpske vojske od malobrojnih Turaka. "Kada ne bi Gospod dopustio, kako bi mogli 4 tisuće i 500 vojnika odoleti 70.000?" (Pajsije Janjevac), smatrajući to božjom kaznom zato što je Vukašin ubio cara Uroša i na takav način se dočepao srpskog prestola. O navodnom Vukašinovom ubistvu cara Uroša će biti kasnije više reči, no ovde je interesantan ovaj navod, zato što biograf tvrdi da je Turaka bilo tek nešto više od četiri hiljade, dok je Srba bilo oko 70.000. Da li je nešto tako stvarno bilo moguće? Da li je zaista tako mala množina, bez obzira o kakvom se iznenađenju radi, mogla da natera u divlji beg i uništi toliku vojsku kolika je bila srpska? Po grčkom piscu Halkokondilu bilo je Turaka još i manje: tek oko 800. Sve to liči pomalo na bajku, a turski izvori opet ubacuju jednu svoju verziju po kojoj čak ni sam Lala Šahin nije taj koji je napao srpski logor, već je to učinio neki Hadži Ilbekija. Naime, Lala Šahin je ovoga Hadži Ilbekiju poslao samo da osmotri srpski logor pa da mu onda dojavi šta je tamo video. Međutim, kada je Hadži Ilbekija video loše stanje kod Srba, odluči se da sam napadne i da o tome ne obaveštava Lala Šahina, procenjujući da mu je i to malo vojske što je ima kod sebe dovoljno da izvrši napad. Na kraju je to i uradio i ostvario veliku pobedu, ali ga je nešto kasnije Lala Šahin dao zbog zavisti otrovati.

Dakle, tu je očigledno više legendi negoli istine. Prosto je neverovatan podatak da je 800 Turaka (po Halkokondilu) moglo da uništi logor od skoro 70.000 ljudi. Vojni logor sa tako velikim brojem ljudi morao se prostirati na ogromnom prostoru, budući da je tu bilo mnoštvo šatora, kola, stoke i čega sve ne što obavezno ide uz logore srednjovekovne vojske. Uništiti sa samo 800 ljudi (ili čak 4.500) jedan takav logor prosto je nemoguće. Ili je Turaka bilo znatno više ili Srba nije bilo tako mnogo. A moguće je da su Turci sa jednim brojem (sigurno većim no što to izvori navode) ratnika stvarno napali srpski logor i uz efekat iznenađenja, ali i uz žestoku bitku uspeli da slome srpsku vojsku. Sigurno je da strahoviti pokolj koji se desio Srbima nisu mogli da učine tako malobrojni Turci, a da je katastrofa bila velika, to je van sumnje. To posebno komentariše Isaija monah govoreći kako Uglješina i Vukašinova ideja o proterivanju Turaka sa Balkana nije uspela. "Njih, dakle, ne izgnaše, nego sami od njih biše ubijeni, i onde njihove kosti padoše, i ostaše nepogrebene, i veliko mnoštvo od njih umre od oštra mača, neki biše odvedeni u ropstvo, a neki od njih, izbegavši, i dođoše" (Isaija monah). Slično kaže i Pajsije Janjevac, s tim što on dodaje da je u opštoj panici mnoštvo srpskih ratnika zašlo u reku Maricu i tamo se podavilo. "Jedni se dadoše u begstvo, druge odvedoše u ropstvo, i mnoga telesa padoše, a najviše se udaviše u reci,.." (Pajsije Janjevac). Smešna je zaista pomisao da samo 800 ratnika (ili 4.500) može tako da uništi vojsku od 70.000 potpuno opremljenih vojnika.

Turska pobeda je bez ikakve sumnje potpuna, bilo je mnoštvo zarobljenika koji su kasnije za zlato otkupljivani. "A Agareni se vratiše ka Adrijanopolju gradu sa pobedom i radošću, a naši u skrbi i tesnoti: jedni brata željahu, drugi roditelje, drugi decu svoju, drugi srodnike, i bi vapaj i plač i ridanje, kao što Rahila plakaše za decom svojom i ovde se dogodi. I koji u ropstvo behu odvedeni, sa sramom iskupljivahu ih, a koji izbegoše smrti i dođoše kući, tužni i posramljeni mašući glavama jedan ka drugome govorahu: Jaoj nama!" (Pajsije Janjevac). Ovakvu pobedu Turcima sigurno nije mogla doneti tako malobrojna vojska kako se po legendi navodi, već će biti prije da je Lala Šahin uspeo da sakupi svoju celokupnu vojsku (sigurno ne tako malobrojnu kako navode biografi) i da uz efekat iznenađenja udari na srpsku vojsku te da je nakon žestokog boja savlada. Isto tako, Turaka je, bez obzira kako je veliki morao biti efekat iznenađenja zbog noćnog napada, moralo biti približno isto koliko i Srba (moguće i manje, ali ne drastično). Drugačije stvarno nije moglo da bude.

Na ovom mestu treba obavezno spomenuti i jedan drugi opis bitke, koji je neopravdano stavljen u drugi plan. Naime, ono što o samoj bitki daje Mavro Orbin odudara od svega dosada navedenog i nije jasno na koji je način on došao do podataka koje iznosi. Istina on je imao nekih greški poput pogrešnog navođenja imena turskog sultana (Sulejman III umesto Murat I), itd., no to ne menja mnogo na samoj suštini. Po njemu, Uglješina i Vukašinova vojska je poharala Trakiju, ali Turci su stalno uzmicali. Ne mogavši ih stići, a već sasvim zadovoljni onim što su i do tada učinili (ovde nema govora o tome da je cilj akcije proterivanje Turaka sa Balkana, već sve to više liči na neki kazneni pohod protiv Turaka) odluče se Srbi da se vrate natrag u Rašku, slaveći svoje dotadašnje lake pobede. "Pripremivši, dakle, vojsku od dvadeset hiljada boraca, krenuše u potragu za Turcima sve do Trakije, koju su velikim delom bili zauzeli. Pošto ih nisu našli, poharavši i popalivši njihovu zemlju, vratiše se u Rašku ne vodeći računa o bilo kakvom vojničkom redu" (Orbin). Međutim, Turci su, iako nisu prihvatali otvorenu borbu, bili Srbima stalno za petama, pažljivo prateći šta ovi rade i čekajući pogodan trenutak da napadnu. "Turci, koji su se bili povukli u planine i pažljivo pratili njihovo kretanje, izabraše tri hiljade svojih najodvažnijih ljudi koji upadoše u pozadinu neprijateljske vojske sastavljene od Uglješinih ljudi, te ih u besnom napadu razbiše. Laonik piše da je Sulejman treći po redu i prvi ovog imena noću napao ljude kralja Vukašina i njegovog brata Uglješe, koji su se tada nalazili nešto malo udaljeni s drugim delom vojske" (Orbin).

Ovo je jedan veoma interesantan momenat, koji bi mogao biti i tačan. Orbin navodi da su Turci napali noću i to samo jedan deo srpske vojske, koji je logorovao izdvojen od glavnog logora u kojem se nalazio veći deo vojske i sa kojima su bili Vukašin i Uglješa. Po svemu sudeći, radilo se o manjem delu vojske i Turci su ga verovatno zato i napali, očekujući da će ga lakše savladati no da udare na glavninu. To se uklapa sa ranije iznetom misli da je Lala Šahim moguće želeo samo da zbuni srpsku vojsku ne bi li dobio na vremenu dok iz Male Azije ne dođe sultan sa celokupnom armijom. Stoga je sa svojim malim snagama napao slabiji deo srpske vojske, današnjim rečnikom rečeno imao je ograničen ratni cilj koji u sebi nije sadržavao pobedu (jer je nije zbog malog broja svojih vojnika mogao očekivati), želeći da uskomeša i ostatak vojske. Kako kaže Orbin, u napad je krenulo oko tri hiljade Turaka, ali kako je napad izveden noću i iznenada, to je kod Srba izbila panika i oni su počeli masovno da beže u drugi srpski logor gde se nalazila glavnina srpske vojske sa Vukašinom i Uglješom.

Haos u susednom logoru su čuli Uglješa i Vukašin i odmah im je bilo jasno o čemu se radi, pa su pokrenuli svoj deo ratnika da pomognu drugovima. "Stoga priskočiše sa svim svojim ljudstvom da pomognu svojima..." Međutim, šta se desilo. Uglješa i Vukašin pokreću svoje ratnike ne bi li direktno udarili na Turke, ali uz put naleću na begunce koji sa svojim konjima bezglavo uleću u njihove redove i prave haos. "Koji su puštenih uzdi bežali pred Turcima ne uspevajući da srede svoje redove kako su bili dužni, tako da su se u gužvi sudarali s Turcima" (Orbin). S druge strane, Turci su celo vreme bitke održavali bojni red, pa su uspeli da primete na vreme kako se Vukašin i Uglješa približavaju sa svojom vojskom. Stoga su Turci uspeli da sasvim organizovano dočekaju taj njihov prvi udar. "Kad su Turci videli izdaleka da Vukašinova i Uglješina vojska ide protiv njih, sačekaše ih i ponovo zbiše redove" (Orbin). Savršeno održan bojni red Turcima je pomogao da slome taj prvi udar srpskih ratnika, koji je već bio poremećen time što je masa begunaca uletala i kvarila juriš konjice. Nakon toga Turci primećuju svoju šansu i koristeći neopisivu gužvu među Srbima, od kojih su jedni napadali Turke, a drugi bežali pa se sudarali sa onima koji su napadali, sve bez ikakvoga reda, izvrše i konačni napad razbijajući srpsku vojsku. "Odupreše se, dakle, odvažno i boriše se junački, tako da se stvorila velika pometnja u vojsci Rašana, koji u borbi nisu održavali nikakav red niti su znali kako ni s kim imaju da se bore. Turci su ovu okolnost veoma dobro iskoristili te udarili na njih. Pošto su to izveli s velikom žestinom, razbiše ih i nateraše u bekstvo..." (Orbin).

Ovakva verzija bitke na Marici, iako nema nekih posebnih potvrda kroz neke druge dokumente, izgleda nekako i najbliža istini. Poraz srpske vojske je došao uglavnom zbog nediscipline i pomalo olakog shvatanja čitavog pohoda. To je simptom koji se i ranije pojavljivao dok je car Dušan ratovao sa Turcima, a biće ga kasnije još i više. Što je još interesantnije i druge hrišćanske vojske (ugarska, francuska, itd.) pokazivale su iste takve nedostatke u sudarima sa muslimanima, kako u Evropi tako i u Svetoj zemlji (krstaški ratovi). Turci su pobeđivali ne zbog toga što su bili hrabriji ili vojnički sposobniji (mada im se ni taj kvalitet ne može osporiti) već uglavnom zahvaljujući svojoj čvrstoj organizaciji, što će kod hrišćana još dugo vremena da bude glavni nedostatak. Stoga spisi Orbina koji navode samo 3.000 Turaka, zatim navodi koji govore da je bitke između Srba i Turaka bilo, te da je srpski otpor krvavo slomljen, možda mogu da ukažu na neke stvari. Najpre na to da napad Turaka jeste bio iznenadan i da je napravio zbrku kod srpske vojske, ali da su se Srbi žestoko borili i da su na kraju ipak snagom oružja bili slomljeni. Dakle, da je iznenađenje imalo svoga udela, ali nikako odlučujućeg, te da je prevagu odnelo oružje. S druge strane, to dalje znači da ni srpska vojska nije bila onako brojna kako se to navodi kod Pajsija Janjevca, kada se ide čak do 70.000 srpskih ratnika. Takvu brojnu vojsku u Evropi nije mogao niko da pokrene i neće moći još dugi niz godina, pa nisu mogli ni Vukašin i Uglješa. Dakle, srpske vojske je bilo mnogo manje, tim više što je 3.000 Turaka moglo da je savlada i to nakon bitke (opet, bez obzira na to koliko je turski napad bio iznenadan). Sve ostalo, poput pijanstva itd. jeste samo besmislica i narodna legenda.

Same vođe srpske vojske, kralj Vukašin i despot Uglješa su poginule u opštoj gunguli, ali njihova tela nikada nisu pronađena tako da i način smrti ove dvojice velikaša predstavlja idealan materijal za stvaranje legendi. Samome Vukašinu legenda nije bila naklonjena, jer mu je opisala smrt na nimalo dostojan način, dok je Uglješina smrt prikazana daleko uzvišenije. No, i tu postoji više verzija. Jedna od njih tvrdi da su se Vukašin i Uglješa hrabro borili jedno vreme, pokušavajući da zaustave one borce koji su bežali. "Ali kad nisu mogli ništa učiniti, i oni se, da bi spasli život, dadoše u bekstvo. Gonjeni od Turaka i naterani do reke Hebra, sada Marice, baciše se u nju s konjima da ne bi pali u ruke neprijatelju" (Orbin). Dakle, tek onda kada su videli da je sve izgubljeno obojica su krenuli da se spašavaju i to tako da su zagazili u Maricu. Za njima je krenulo mnoštvo druge vlastele, ali veliki deo njih se u nabujaloj Marici podavio, a između njih i sam Uglješa. "To isto učiniše i mnoge druge istaknute ličnosti, od kojih se veći broj udavi u pomenutoj reci. Tu se udavi takođe i Uglješa i njegov brat Gojko, koji je zapovedao vojskom" (Orbin).

Druga verzija kaže da se Uglješa hrabro borio, ali je zadobio ranu i stoga bio primoran da se izvuče iz bitke. Nije uspeo daleko da odmakne i već slab od rane zaustavio se na jednoj uzvišici, gde je od slabosti pao sa konja i tu umro. Na istom mestu su ga našle i sluge koje su ga tu i sahranile. Kasnije su neki monasi izvadili telo iz humke i odneli ga u neki manastir u blizini Sera. "A Uglješa, kada je bio u ratu, zadadoše mu ljutu ranu i dade se u begstvo, i kada je krv tekla i ne imajući uvoja ni kuće (stana) i nikako ne imajući gde glave skloniti, uzišavši na neke humke, i pade s konja i tu mu dođe kraj života, duh Bogu predade, i pogreboše ga njegove sluge, a za njegov grob zna se i do danas, i neka čudna znamenja pokazuje i ljude ostavljaju belege. A telo njegovo odnesoše neki inoci u manastir blizu Sereza, koji je od njega sazdan od osnovanja, čineći isceljenja, a grob njegov bi više Harmanlije i do danas je kamenjem obeležen" (Pajsije Janjevac).

Vukašinova smrt nije opisana tako uzvišeno, kao Uglješina budući da je on smatran ubicom cara Uroša, pa je shodno tako niskom činu i njegova smrt morala biti isto tako niska. Po jednoj verziji, Vukašin i Uglješa su krenuli preko Marice, ali su se u tom pokušaju prelaza oni razišli. Uglješa se udavio (to smo videli), a Vukašin je uspeo da pređe Maricu. Međutim, osetio je veliku žeđ pa se zaustavio na jednom od izvora da se napije vode. Tu je priliku iskoristio njegov paž Nikola Hrsojević pa ga je sa leđa ubio ne bi li se dočepao skupocene ogrlice koju je Vukašin nosio oko vrata. "Kad je kralj Vukašin prešao reku, osetivši veliku žeđ, poče piti na jednom izvoru, ne silazeći sa konja. Dok je tako nagnut pio, ubi ga njegov paž Nikola Hrsojević zbog ogrlice koja mu je visila o vratu. To se desilo kod sela Karamanli blizu grada Černomena u Trakiji, gde su Rašani zametnuli bitku s Turcima. Odatle kasnije njegovo telo bi preneseno u crkvu Sv. Dimitrija u Sušici, koja je u Raškoj. Telo Uglješe i Gojka nikada se nije našlo. Druge ličnosti koje ne pogiboše u bici behu zarobljene žive i odvedene u ropstvo. To se zbilo 26. septembra 1371. godine" (Orbin).

Po drugoj verziji (Pajsija Janjevca) Uglješa je poginuo od rana zadobijenih u boju (to smo videli), a u Marici se udavio Vukašin. "A najviše se udaviše u reci, tako da je i sam Vukašin tu davljenjem izmenio svoj život, i množina vojnika s njim, tako da mu ni uspomena nije ostala među živima, ni grob mu se ne zna ni do danas" (Pajsije Janjevac).

Dakle, to bi bile legende o tome kako su njih dvojica izgubila život na Marici. Bez obzira koliko mi verovali ovakvim opisima, oni su kao takvi skoro i jedini, ali su barem u jednom jedinstveni. Srpska vojska je bitku izgubila, a Vukašin i Uglješa su poginuli. U svakom slučaju, Turcima je bio otvoren put ka unutrašnjosti Balkana, a same razmere katastrofe opisao je najvernije ovaj zapis. "I tolika nevolja i nesreća obli sve gradove i strane zapadne, koliko niti uši čuše, niti oči videše. Po ubistvu ovoga hrabroga čoveka, despota Uglješe, rasuše se Ismailćani, i poleteše po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i neke od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu, a ostale nemila smrt požnje. Zaostali od smrti glađu biše pogubljeni, jer takva glad bi po svima stranama, kakva ne bi od stvorenja sveta, niti potom da bude, Hriste milostivi, a koje glad ne pogubi, ove popuštanjem božjim, vuci, noću i danju napadajući, proždirahu" (Zapis Isaije monaha). Tu, na Marici, nije izgubljena samo jedna bitka, tu nije samo srpsko carstvo doživelo i konačni slom, desilo se nešto i više. Turcima je put u Evropu bio sada potpuno otvoren i oni započinju uspešni ratni pohod koji će narednih nekoliko vekova nastaviti da bi na kraju skoro zauzeli i sam Beč. No, to tada Evropa nije shvatala, što i ne treba da mnogo iznenadi, jer su svi ovi događaji ipak bili veoma daleko od granica tadašnjih najjačih država, i stoga su delovali relativno beznačajno, mada će se posledice ove bitke veoma brzo osetiti i u Evropi.

Prave razmere Maričke katastrofe najpre je osetila Srbija, koja je ovom bitkom započela petovekovno ropstvo pod Turcima. Kasnija kosovska bitka (1389.) nije mogla da izmeni mnogo dalji sled tragičnih događaja koji su nezadrživo nadirali, niti su pokušaji kneza Lazara mogli da zaustave tursku ekspanziju. Mada su Srbi, po svemu sudeći, na Kosovu ipak uspeli da pobede Turke, ta pobeda je bila u suštini poraz Srbije, jer ona iz toga nije izvukla nikakvu korist. Sama Kosovska pobeda nije mogla da spreči tursko osvajanje Srbije budući da je, iako na kraju krajeva pobeda, ona ipak došla suviše kasno da bi mogla nešto da izmeni. I baš je tu jasno vidljivo koliko je Uglješa bio dalekovid, kada je pokrenuo ovaj pohod na Turke, želeći da preduhitri tursko snaženje. U to vreme Turci su bili tek jednom nogom u Evropi i mogli su se savladati i potisnuti nazad u Malu Aziju, dok na Kosovu to više nije bilo moguće, jer su bili već suviše jaki da bi ih jedna izgubljena bitka mogla slomiti. Sigurno da je takav razvoj situacije još uvek mogao biti u Vukašinovo i Uglješino doba, ali u vreme kneza Lazara (samo dvadeset godina kasnije) to više nije bilo mogućno. Stoga bi se moglo slobodno konstatovati da je upravo maričkom katastrofom istoga momenta bilo slomljeno srpsko carstvo, ali da Srbija još uvek nije pala pod ropstvo. Međutim, to je sada bilo samo pitanje vremena.

50. Legenda o smrti cara Uroša

Šta je radio car Uroš za sve to vreme nije poznato, a samo dva meseca nakon maričke katastrofe on je umro u dobu od 35 godina na dan 4. decembra (četvrtak) 1371. godine. Sa njime se ugasila i dinastija Nemanjića. Jedan veliki period za Srbiju je bio završen i to period pun uspeha i uspona, a nailazilo je jedno strašno vreme stradanja i patnje. Dugo je vladalo mišljenje da je Vukašin bio taj koji je u borbi za vlast likvidirao cara Uroša i tek u novije doba ta je zabluda konačno prekinuta. Legende o stradanju cara Uroša uzbuđivale su maštu vekovima, stvarajući od Vukašina čudovište koje se iživljavalo na nemoćnome caru. Veoma često one su bile potpuno neumerene, iskrivljavajući i najobičnije istine. Pajsije Janjevac je navodio čak da je car Dušan, zbog toga što je Uroš bio maloletan, ostavio Vukašinu regenstvo. "I ostavi sina svoga mladoumnoga, još mlada uzrastom, i uruči skiptar države Vukašinu, i zakletvama zakle (ga) da čini nasilja sinu njegovu, dok ne dostigne do uzrasta i postane naslednik otačastvu svojemu, koje mu po rodu i kolenu ostade od pradedova" (Pajsije Janjevac). Interesantno je kako Janjevac Uroša naziva "mladoumnim" što ne znači samo da je Uroš bio mlad već na neki način nedovoljno umno razvijen, što će se kasnije pojavljivati i kod drugih pisaca. Po Pajsiju Janjevcu vladao je Vukašin sve dok Uroš nije napunio 17 godina, a onda je došlo do njihovog međusobnog sukoba, budući da je Uroš hteo preuzeti carstvo, a Vukašin to nije dozvoljavao. Stoga izbije rat u kojem se srpska vlastela podeli na Uroševu i Vukašinovu stranu. "Po isteku mnogih godina, vladao je Vukašin, dok ne postade hrabar car Uroš i dok mu ne bude 17 godina. Bio je toliki razumom, da su se svi divili, uspevao je iz dana u dan u dobroti i razumu, ne primajući savete starih, a držeći savete mladih. Radi toga onaj koji od iskoni mrzi dobro: đavo, podiže rat između mladoga cara i Vukašina, i bio je veliki meteže i raspre između njih u te dane. Jedni su bili pomagači caru Urošu, a tako je i po pravdi, a drugi Vukašinu po nepravdi, tako da je bio veliki metež i raznoglasice i nepravde" (Pajsije Janjevac).

Nakon toga opisuje Pajsije Janjevac sabor koji se držao u Prizrenu i na kojem se Vukašin želeo dočepati carske krune, ali u tome ne uspeva pa "Vukašin razdeli (carstvo) na tri dela: Uglješi dade Serez i nazva ga kesarem, Gojka despota u Trapezuntu tj. Trnovu, a sam u srpskoj zemlji" (Pajsije Janjevac). No, i to mu je bilo malo pa se odluči da ni manje ni više već da ubije cara Uroša i tako ukloni ovu prepreku u želji da se sam zacari. Ubistvo je izvršeno dok su zajednički lovili, a evo kako je izvršeno "I prođe nekoliko godina, a Vukašin rasvirepivši se, jaoj nepravedni sude, i uputi đavo, koji od iskoni mrzi dobro, Vukašina ratoborca, te on uputi svoje sluge na ubistvo (Uroševo). Posle nekoliko dana iziđoše (Vukašin i Uroš) u lov kao što su običaj imali, i tamo (Uroš) primi kraj života, ubiše ga potpuno nevina" (Pajsije Janjevac).

Orbinova verzija je nešto drugačija. Ostavši bez ikakvih imanja, pošto mu ih je Vukašin preoteo, car Uroš je bio prisiljen da boravi kod njega. "Kukavni car, koji je za svoga života pustio da velikaši zauzmu carstvo, boravio je neko vreme kod kralja Vukašina, koji mu je bio dodelio jednu malu oblast za izdržavanje" (Orbin). Međutim, kako je prema njemu bilo loše postupano odluči se car da pređe kod Lazara Hrebeljanovića, sa kojim stupa onda u savez (u kojem bio i Nikola Altomanović) i zajedno napadaju Vukašina. Orbin zatim opisuje bitku koja je na Kosovu polju vođena između Nikole Altomanovića, Lazara Hrebeljanovića i cara Uroša, sa jedne strane, protiv kralja Vukašina sa druge strane (to je u prednjem tekstu detaljno opisano) i navodi kako je tu bitku dobio Vukašin. Sa bojnog polja je pobegao Lazar Hrebeljanović, Nikola Altomanović se borio dok je mogao i jedva je živu glavu izvukao, dok je cara Uroša zarobio kralj Vukašin. Nadalje je kralj Vukašin cara Uroša odveo kao kakvog ratnog zarobljenika u neki deo svoje oblasti i tamo ga držao u nekom stanju koje je bilo jedva malo bolje od statusa zatvorenika. Kako je sa njim Vukašin postupao isto onako rđavo kao i prije, odluči se car Uroš da prebegne u Dubrovnik, ali neki sluga ga oda Vukašinu koji ga onda u nastupu besa udari buzdovanom i ubije. "Videći da s njim postupa kao pre, odluči da pobegne u Dubrovnik. Kad je o tome neki sluga obavestio kralja Vukašina, Vukašin ga udari buzdovanom po glavi tako da na mestu osta mrtav. Zamotavši ga zatim u jedan ćilim, dade ga pokopati u Šareniku, u oblasti Skoplja" (Orbin).

Očigledne su razlike u opisima nasilne smrti cara Uroša, ali dve stvari su zajedničke. Prva je da je direktni izvršilac caroubistva bio baš Vukašin (doduše, postoji i jedna bugarska verzija koja careubistvo pripisuje Uglješi), a druga stvar koja im je zajednička jeste to da niti jedna nije tačna. Car Uroš je možda i ubijen, ali to nikako nije mogao da učini kralj Vukašin, budući da je tada on već bio mrtav puna dva meseca. Međutim, ono što posebno privlači pažnju i kod Orbina i kod Pajsija Janjevca jeste mesto na kome je car Uroš sahranjen. Orbin nedvosmisleno navodi mesto Šarenik u oblasti Skoplja (to isto radi i jedan drugi istoričar, Lukarević), dok Pajsije navodi: "I kada je došlo duboko veče, odnesoše ga u manastir zvani novi hram Uspenje presvete Bogorodice, u potkrilju grada Petriča više Nerodimlja", a nešto kasnije navodi da se u blizini manastira nalazi selo Šarenik. "A pri tom manastiru je reka koja silazi sa gore, selo zvani Šarinik i tu donesoše telo mladoga cara Uroša, kao što i rekosmo napred, a niko nije o ovom znao, samo oni zločinci i nastojatelj obitelji sa klisijarhom. I položiše ga u grobnicu u unutrašnjosti crkve, gde se vrše božastvene (službe), koja je još od praroditelja načinjena. I pokriše je kamenom pločom i opelo noću svršiše, a niko nije za ovo znao, samo Vukašin i oni zločinci" (Pajsije Janjevac). Verovatno se radi o selu Šarenik istočno od Prizrena, gde se u blizini nalazio i carski dvor Nerodimlje. Kako je car Uroš stvarno završio ostaje tajna, odnosno ne zna se da li je umro prirodnom smrću ili možda nasilnom, kako uporno pokušavaju da to proture biografi. Isaija monah se nije izjašnjavao kako je car Uroš umro već je to samo krajnje lapidarno konstatovao. "U to vreme i pleme srpske gospode, mislim sedmi rod, propade" (Isaija monah). Interesantno je to da Isaija monah uopšte ne žali zbog smrti cara Uroša, niti misli da ta smrt nešto posebno znači za srpsku državu. To bi moglo da dovede na pomisao da je car Uroš u to vreme bio toliko potisnut u stranu od političkog života da njegova smrt nije značila skoro ništa. Isto tako, uopšte nije nemoguće da ga je stvarno neko od vlastele i likvidirao, jer neće biti samo slučajnost i legenda što Orbin, Lukarević, Dimitrije Kantakuzen (Žitije sv. Jovana Rilskog) i drugi toliko insistiraju na nasilnoj njegovoj smrti. Moguće je da je i bilo nešto od toga, a da je kasnije predanje svu krivicu bacilo na omrznutog Vukašina.

No, legenda o caru Urošu još uvek nije gotova. Već je rečeno da se ne zna na koji je način umro, ne zna se ni gde je sahranjen i uopšte o njemu se veoma malo zna, tako da je sve prepušteno legendarnim tumačenjima. Isto onako kako je legendarno i nesigurno opisana njegova smrt, tako je opisano i kasnije otkrivanje njegovih posmrtnih ostataka. Radi se o veoma interesantnoj priči. Naime, vremenom je manastir u kojem je Uroš sahranjen počeo propadati i na kraju je i opusteo. "I beše manastir konačno zapusteo i grad razoboren, kao što se i do danas može videti,..." (Pajsije Janjevac). Car Uroš je polako počeo zapadati u zaborav, sve dok u neko okolno mesto koje se nalazilo u blizini opustelog manastira, nije došao neki čoban moleći stanovnike da mu pomognu te da ga svi zajedno očiste od otpada i prljavštine. "I dođe u selo Šajkovce blizu manastira, plačući i ridajući i moleći da dođu i da mu pomognu da počisti crkvu i otrebi i izbaci đubre" (Pajsije Janjevac). Stanovnici ovog sela se odazovu i očiste manastir. "I dođoše ljudi sa ženama i decom na mnogo dana i očistiše crkvu, a ćemer crkveni beše propao" (Pajsije Janjevac). No, nepoznati čoban se nije zadovoljio samo sa time, već iznenada počne da traži od meštana da mu pomognu izvaditi mošti cara Uroša. Naravno, niko mu nije verovao već počnu da ismejavaju ovoga čobana. "I umirivši se malo, opet vikaše govoreći ljudima: Hodite i pomozite mi da izvadim mošti svetoga Uroša i mladoga cara! I rugahu mu se kao nekoj ludi..." (Pajsije Janjevac). Većina je mislila da je čoban poludeo, ali ipak mnoštvo se ljudi ipak skupilo na nedeljni dan u crkvi. Tada je došlo do pravoga čuda. U jednom delu crkve čoban podiže veliki kamen i otkrije mošti cara Uroša, a kako je biograf to opisao veoma dramatično to prenosimo tekst u celini. "I došavši u crkvu, beše nedeljni dan, i sabraše se okolna sela, i bio je ne mali sabor, i povika: Hodite i zajedno pomozite. I podiže kamen veliki od groba unutra u crkvi, i nađoše krasne mošti, rastvorene gde ispuštaju dobromirisne mirise tako da su se svi divili i na mnogo časova zaboravivši se radi neverovanja, jedva nekada dođoše k sebi, i povikaše: Gospode, pomiluj i prosti našem neverstvu. I izvadiše krasne mošti iz bokova zemlje i sabraše sve kosti dobromirisna mirisa, i odnesoše ih na reku Šareničku da ih omiju, pošto su od mnogo vremena bile u zemaljskom blatu i omiše ih, i sabravši sve i unesoše u crkvu. I tu se slučiše neki rukodelci i načiniše krasan kivot od orahova drveta, i položiše mošti u kivot, pun dobroga mirisa i krasota, tako da su se svi divili. I te noći poče vikati onaj pastir: Jaoj meni, jer su ostale mošti u reci. I svi potražiše usrdno i ne nađoše ništa. Opet vikaše i odvratiše reku na drugu stranu i svi priležno potražiše i nađoše jedan zub koji beše ispao. I svi proslaviše Boga i staviše (zub) na svoje mesto" (Pajsije Janjevac). Tokom 1705. godine kosti su prenesene u manastir Jazak u Fruškoj gori.

Sa smrću cara Uroša izumrla je dinastija Nemanjića, ali je umrlo i srpsko carstvo. Srpska država je još uvek postojala, budući da najveći njen deo je još uvek bio na okupu, doduše rascepkan, ali još uvek nezavistan. Čak bi se moglo reći da je država imala legitimnog kralja u Vukašinovom sinu Marku. Međutim, i on je sada bio samo forma kao što je to pred kraj bio i sam car Uroš. Po nekoj logici, cara Uroša je sada trebao da nasledi Marko Mrnjavčević, ali njega niko nije imao nameru da prizna, tim više što je on izgleda odmah nakon maričke bitke postao i turski vazal. No, to nije sada više naša tema.

Sama vladavina cara Uroša jeste uglavnom pregled najpre formiranja, a zatim sukoba i propasti mnogih velikih vlasteoskih kuća u Srbiji. To je zapravo period kada se u Srbiji iz sve snage razvija feudalizam sa svojom karakterističnom rascepkanošću i svim onim negativnim osobinama koje je on i inače pokazivao. Uvek se može postaviti pitanje da li bi neki vladalac drugačiji od cara Uroša kojeg Pajsije Janjevac opisuje kao "mladoumnoga, još mlada uzrasta", mogao da održi Srbiju u onoj snazi na koju su je doveli raniji Nemanjići. Šta bi bilo, recimo, da je nemanjićka loza uspela da stvori još dve generacije vladara tipa kralja Milutina ili cara Dušana. Da su se događaji razvijali onim tempom kao i do tada, do koje bi snage Srbija došla teško je i pretpostaviti, a opet možda ni oni ne bi bili u stanju da kontrolišu ogromnu državu (više po suprotnostima veliku nego li po teritoriji). I, stvarno, kolika je Uroševa krivica za raspad ogromnog carstva, a koliko je to jedan normalan proces na koji pojedinac, ma kako jak bio, nema veći uticaj. U svakom slučaju, Srbija je izgubila jednu sjajnu dinastiju Nemanjića, svu predanu vlasti i državi, jednu dinastiju koja je stvorila sve ono čime se može samo ponositi. Stvorena je država, samostalna crkva, autohtona kultura, mnoštvo plemićkih porodica, bezbroj spomenika (nažalost mnogo ih je tokom vekova uništeno, pa o tome tek delimično svedoče). Svega je tu bilo, ali je uvek bilo malo prave sloge koju su raniji Nemanjići uspevali da održe održavajući tako i Srbiju jakom. Međutim, car Uroš to ili nije umeo, ili jednostavno nije mogao i stoga je propast carstva upravo i vezana za njegovo ime. Sav taj period Nemanjića Srbija je tesno bila vezana za Vizantiju i mnogobrojni događaji u Srbiji se mogu razumeti samo u kontekstu razvoja prilika u Vizantiji. Međutim, onoga momenta kada su Turci zagazili u Evropu i naročito nakon poraza na Marici, sudbina Srbije se tesno vezuje za Turke. Sada su to sasvim novi uslovi, novi odnosi, ali i novi ljudi, koji donose drugačija rešenja. Ništa više nije bilo, niti će biti kao prije. Srbija je ulazila u nova iskušenja.

Bivša Sveta Srbija (pogovor Mirka I. Nanića)

Dešava li se u životu, u istoriji, u postojanju ljudi i naroda, svake tvari, išta slučajno i bez nekog smisla? I može li se zamisliti da je slepi slučaj uzrok svih nas, i svega što se događa sa nama i u nama. Ili za sve to ipak treba tražiti neki dublji uzrok, izvor svega i svih. I onda, spoznajom tog Uzroka, razumevanjem Njegovih istina i zakona, tražiti u životu, u istoriji, u svemu onom u čemu jesmo, smisao bitisanja i uzroke događanja.

Od izgnanja prvih ljudi iz Raja, kada je smrt zavladala svetom, i kada je tvorevina postala vremena i ograničena trajanjem, sve je imalo pored početka i svoj kraj. Sve se rađalo, raslo, doživljavalo svoj procvat, i onda po neumitnom zakonu smrti, prilazilo svome kraju, i prestajalo da postoji u ovom svetu. Sve slovesno i neslovesno.

I narodi, kao zajednica ljudi, vezanih teritorijom na kojoj žive, poreklom, jezikom, kulturom, i svim ostalim osobinama koje ih spajaju, su kroz vekove i nepoznate, a i poznate istorije, nastajali i nestajali. Kao i pojedine vrste živih bića, i narodi su se održavali lakše ili teže kroz vremena. Jači su opstajali, osvajali slabije, dok ovi ne bi jednom postali snažniji, i zauzeli njihovo mesto.

Božjim promislom, razvojem čovečanstva, rodio se i nastao nekada davno i srbski narod. Pre petnaestak vekova iz prastare postojbine iz okoline Karpata, vođen Božjom rukom, doselio se u krajeve gde i danas uglavnom živi. Da li su ga primili sa radošću i dobrodošlicom? Ne! Jer da bi se naši preci naselili u južne krajeve sadašnje srbske države, morali su da nekog pomere odatle. Takav je zakon prirode. Zakon jačeg. Ali, sve po promislu i dopuštenju Božjem.

I već početkom 12. veka na Balkanu postoje dve oblasti pod srbskom vlašću, Zeta i Raška. Prva pod jakim uticajem rimskog pape, a druga okrenuta Vizantiji i Pravoslavlju, stalno raspete između zemlje i neba. I početkom druge polovine toga veka, jedna ličnost rođena u Zeti, krštena po rimokatoličkom obredu, prešavši u Rašku, prima Pravoslavlje, i postaje oganj iz koga se razvila slavna srednjevekovna Srbija. Beše to Stefan Nemanja.

Sticajem političkih okolnosti, ili nečeg nepojmljivo višeg i tajnovitijeg, vizantijski car Manojlo između svih srbskih velmoža, izabira Nemanju za saveznika. I od tada počinje njegov politički uspon. Da li ona ljudska, pomalo grešna crta, sticaj okolnosti, ili i jedno i drugo, rađaju u njemu jednu misao i ideju, da Srbi, koji su tu, na Balkanu, već više od pet vekova, bi mogli da budu i jača i značajnija država i sila, nego što to do tada behu Zeta i Raška.

Da li mu za to Gospod i podaje između ostalih sinova, i duhovnog diva, Rastka, potonjeg svetog Savu, koji će za navek nakalemiti Srbe na debelo stablo Pravoslavlja. Mladi plemić, u cvetu mladosti, umesto lepotice sa nekog dvora, za nevestu sebi izabira Gospoda Isusa Hrista. Beži u Svetu Goru, beži Bogu u naručje. I Bog ga, kao nekada Jevrejima praoca Avrama, stavlja pred Srbe, kao duhovnog vođu i putovođu. Nemanja, do pred samu starost, a potom sin mu Stefan Prvovenčani, radiše na političkom i ratničkom polju, a sveti Sava na duhovnom. Videći i osećajući da srbski narod može i mora da opstane na prostorima na kojima živi samo ako je duhovno zdrav, sveti Sava je nebo na zemlju sveo, i ubacio ga za sve vekove u dušu Srbskog naroda. U Pravoslavlju kao jedinoj i istinitoj religiji, Bogom otkrivenoj, sveti Sava je video jedini spas, večni spas, i za sebe, a i za narod, kojem je pripadao. Stoga se svim svojim zemaljskim silama, uz Božju pomoć trudi da organizuje Crkvu Hristovu u svim Srbskim zemljama. Podiže manastire, crkve, prosvećuje i osvećuje narod. U skladu s tim, od carigradskog patrijarha sveti Sava 1219. godine, Sava zadobija samostalnost Crkve, na nivou arhiepiskopije, postavši prvi arhiepiskop Srbski.

Dobivši dobre temelje, ali ne i bez unutrašnjih i spoljašnjih trzavica, Srbska država je polako počela da se razvija i ekonomski i teritorijalno, pogotovo u vreme kralja Milutina. On je od male državice stvorio jednu moćnu i snažnu državu. U njegovo vreme počinje da se razvija i rudarstvo u Srbiji.

Vizantija, koja je bila na umoru, ipak je još bila dovoljno jaka, da bi imala dovoljno uticaja na Srbiju, pogotovo na kulturnom planu. Vizantijsko freskoslikarstvo po Srbskim manastirima ostalo je i do danas neprevaziđeno. Srbija je disala vizantijskim, pravoslavnim duhom. Uticaj zapada, koji je bio uvek prisutan, ipak nije imao tu snagu.

I onda, polovinom 14. veka, na političku scenu stupa jedna od najkrupnijih ličnosti Srbske istorije. Car Dušan. Proširio je Srbsku državu u granice koje nikada posle nije imala. Može biti da je tu i pogrešio, što se je širio uglavnom na jug, ka Vizantiji. Možda je bilo bolje da je pod okrilje svoje države stavio i Srbski narod koji je živeo preko Drine, u Bosni.

A da bi Srbska Pravoslavna Crkva imala kanonsko jedinstvo na svim novoosvojenim teritorijama, morala je da bude dignuta na nivo patrijaršije. Samim tim i Dušan je pomazan kao car Srbije. U početku, carigradski patrijarh, a i vizantijski car, se nisu bunili zbog toga. Međutim, posle nekoliko godina, zbog političkih nesuglasica sa Vizantijom, carigradski patrijarh baca anatemu na Srbsku Pravoslavnu Crkvu, koju je tek knez Lazar uspeo da skine sa Crkve i naroda.

Da li je ta kletva bila i početak kraja slavne Srbske države, ili je njen kraj bio uslovljen onim zakonom, po kome sve nastaje i nestaje? Turci su možda bili samo oruđe u rukama viših sila, kada su u drugoj polovini 14. veka započeli osvajanje i drobljenje Srbije.

Nama, koji živimo mnogo vekova posle tih slavnih vremena, kada se i ovo malo Srbske države ruši ispod nas, uglavnom našom krivicom, ostaje samo da se nekom setom sećamo tih davnih i zlatnih vremena Srbske istorije. Da se sećamo slavne porodice Nemanjića, koja je sebe utkala i na nebo, i za zemlju, za sva vremena. Da budemo ponosni na svoju prošlost, i da u srcu pomalo tužimo i želimo da se ta vremena ponovo vrate, i da slavni duh nemanjićke Srbije ponovo zaživi u nama.

Đurđevdan, 1998. g.

Pogovor >>

// Projekat Rastko / Istorija / Sveta loza Stefana Nemanje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]