Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

1. Mladost Stefana Nemanje

Početkom XII veka na Balkanu stoje nasuprot jedna drugoj dve srpske oblasti – Raška i Zeta. Obe su međusobno imale dovoljno različitosti da bi bile u stalnim neprijateljstvima, a razlog je bio jednostavan – prevlast. Osim drugačijeg etničkog sastava i različite religije, Raška i Zeta su trpele različite uticaje što se i te kako osetilo u kulturnom pogledu. Njihovi međusobni odnosi bili su samo ponekad skladni, a najčešće je stalna netrpeljivost dovodila i do krvavih sukoba. Ono što im je bilo zajedničko bilo je to da nijedna oblast nije bila nezavisna, već su obe pod stranom vlašću.

Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izražen uticaj romanske kulture, a bila je, osim srpskim življem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovništvom koje je imalo i priličan politički uticaj. Zeta je jedno vreme nosila ime Dioklitija ili Duklja, to je bio naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane (ovo ime potiče verovatno od imena rimskog grada Doclea ili možda od naziva ilirskog plemena Docleatina). Sam naziv Duklja je u upotrebi od X veka i negde od XI veka ova se oblast počinje nazivati Zetom. Naziv Duklja (Dioklitija) se kasnije samo upotrebljava u vladarskim titulama.

Oko 1077. godine Zeta je uzdignuta na rang kraljevine time što je rimski papa Grgur VII odobrio da se knez Mihailo kruniše za kralja. Istovremeno, kralj Mihailo je radio i na tome da Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju, što je na kraju, 8. januara 1089 urodilo plodom tako da je u Baru osnovana zetska (Dukljanska) arhiepiskopija. No, tada već nije vladao Mihailo, već njegov naslednik Bodin. Barska arhiepiskopija je imala prilično veliku nadležnost i kontrolisala je episkopije u Baru, Skadru, Drivastu, zatim pulatsku episkopiju, srpsku, bosansku i trebinjsku, a i svi manastiri u zemlji bili su pod njenom kontrolom. Zahvaljujući ovome katolički uticaj je bio izuzetno jak, tako da mnoge oblasti u Zeti nisu imale uopšte pravoslavnog sveštenstva. Da je uticaj rimske kurije bio veliki vidi se i iz toga što su sva dokumenta pisana isključivo na latinskom jeziku. Samo stanovništvo u Zeti nije bilo homogeno, budući da se ova država nalazila na granicama različitih plemena, koja se jesu mešala, ali koja su i zadržavala mnoštvo svojih plemenskih običaja.

Raška se nalazila u unutrašnjosti, okružena planinama i neprohodnim šumama koje su joj predstavljale dugo vremena štit teško prolazan za strane osvajače. U ovoj oblasti živelo je pretežno srpsko stanovništvo uz veoma malo drugog etničkog elementa tako da je Raška uspela da sačuva mnogo toga patrijarhalnog i konzervativnog. Tu su u najvećoj meri očuvani narodni jezik i drugi običaji, a pravoslavna crkva je imala isključivi uticaj. Raška se uglavnom bavila svojim poslovima, ali to nije smetalo njenog vladara da kada god to može usmeri svoju vojsku ka Zeti. Pogranične čarke su bile neprestane, ali ni jedan od vladara nije pokazivao neke veće ambicije prema drugoj oblasti, pa su svi sukobi završavali uglavnom pljačkama stoke i paljenjem useva.

Ova stalna trvenja su dostigla vrhunac nakon smrti zetskog vladara Bodina, oko 1101. godine, kada ga je trebao da nasledi sin Mihailo, ali zbog nemoralnosti njegove majke izbila je sveopšta pobuna u kojoj se najbolje snašao Bodinov brat Dobroslav i iskoristio ogromni metež da se dočepa prestola. Uspeh mu je bio tek polovičan jer ga nikako nije umeo i očuvati. Do tog momenta Zeta je bila koliko – toliko mirna zemlja, bez nekih većih trzavica koje bi omele stalni uspon ove oblasti, ali od pojave Dobroslava istorija Zete postaje poprište divljih obračuna za vlast. Da je situacija u Zeti veoma nesigurna, prvi je osetio Vukan, tadašnji raški veliki župan, pa sa vojskom upadne u Zetu. Već rasklimana Zeta nije bila u stanju da se brani, a izgleda da ni Dobroslav nije pokazivao naročitu volju, još manje snalažljivost, pa nekog otpora nije ni bilo. Takvog vladara nije bilo teško oboriti, tako da Vukan nije imao većih problema pri hapšenju Dobroslava i naturanja svoga kandidata Kočapara Branisavljevića.

Raški župan je želeo da dovođenjem Kočapara na zetski presto dobije odlučujući uticaj u ovoj oblasti. Sudbina Zete, a ni sudbina Kočapara njemu nije bila bitna, bitna je bila vlast i prilika da je proširi preko granice Raške. U tome nije uspeo u potpunosti jer se Kočapar pokazao nezahvalnim, a verovatno i prevrtljivim, pa se veoma brzo odvojio od Vukana. Uskoro su između njih vladali toliko loši odnosi da je Vukan, ne mogavši više nikako da povrati uticaj nad svojim štićenikom, čak pokušao i da ga ubije "Potom je Vukan sa Rašanima postavio zasjede Kočaparu da bi ga ubio" (Letopis pop Dukljanina). Kočapar se pokazao kao veoma spreman na Vukanove podvale pa ih je do kraja sve izbegao.

Sve u svemu Kočapar se pokazao kao odlučan vladar koji je imao nameru da Zeti povrati raniju snagu i važnost. Njegovi pokušaji su bili okrenuti uglavnom ka zauzimanju humske zemlje, no u jednom od pohoda pogine. Sada je opet raški župan Vukan imao potpun uticaj nad zetskim unutrašnjim stvarima pa je to iskoristio isturajući i podržavajući novog kandidata za zetskog vladara koji se zvao Vladimir, inače sin najstarijeg Bodinovog brata, takođe Vladimira. Ovaj se potpuno prepustio Vukanu i čak mu postao i zet. Zahvaljujući tome Zeta je proživela nekoliko godina bez dinastičkih borbi što je i te kako ostalo u sećanju. "I zemlja je dvanaest godina živjela u miru" (Letopis pop Dukljanina). Verovatno je da bi ovakvo stanje trajalo duže vreme da u Raškoj Vukan iznenada ne umire, čime je zetski vladar Vladimir izgubio sigurnu podršku.

To je bila prilika da se odmah pridignu njegovi neprijatelji pa tako pobunu diže Bodinov sin Đorđe, a na nagovor svoje matere Jakvinte. Inače, ova žena je ostala u predanju poznata kao nadasve opaka i zla. Ona je kao žena Bodinova još za njegova života bila u stalnim sukobima sa Branislavljevićima jer se bojala njihovog jačanja predviđajući da će oni nakon Bodinove smrti preuzeti presto. Pop Dukljanin njoj čak pripisuje u zaslugu odsecanje glave rodonačelniku Branislavljevića, knezu Branislavu, a koje je na njen nagovor naredio Bodin. Tada su pogubljeni i Branislavljev brat Gradislav i Branislavljev sin Berinja: "Kralj Bodin bi pobijeđen od žene kao Irod od Irodijade" (Letopis pop Dukljanina).

Đorđeva pobuna je na kraju uspela (izgleda da je Vladimir otrovan), ali ni on se nije dugo nauživao na vlasti. Uskoro ga Branisavljevići uz Grčku pomoć potisnu, a mater mu Jakvintu uhvate u Kotoru i pošalju na zatočenje u Carigrad. Sada je na prestolu Grubeša Branisavljević, podložnik Grka. Đorđe nemajući kud pobegne u zaštitu kod svojih doskorašnjih neprijatelja, u Rašku.

Grubešina vladavina je trajala sedam godina i ostala je u lepom sećanju. "Za to vrijeme zemlja je bila u miru i veoma se oporavila. Tada je bog dao žita i vina na pretek i zemlja bi napunjena svakim izobiljem" (Letopis pop Dukljanina). Mir ponovo poremete Rašani koji sa vojskom upadnu u Zetu. Kod Bara dočekuje ih Grubeša, ali bitku gubi i sam gine. Zetski presto preuzima ponovo Đorđe, ali sada je on već stariji i mnogo iskusniji pa mu je jasno da se mnoge stvari u politici i borbi za vlast mogu mnogo lakše steći mitom nego oružjem. Stoga pokušava da se izmiri i sa Branisavljevićima, svojim najvećim neprijateljima, nudeći im pojedine županije na vladanje. Verovatno je računao da mu je bolje da ih kao svoje podložne župane drži na oku nego da stalno sa strahom gleda prema Grčkoj odakle bi oni mogli naići. Uspeh mu je bio samo delimičan. Neki od Branisavljevića mu dolaze i prihvataju ponudu, dok drugi ostaju u Grčkoj, a opet neki odlaze u Rašku gde spletkare. Za to je sada Raška idealno tlo, jer u njoj se dinastičke borbe nakon smrti Vukanove još uvek ne smiruju. To je idealna prilika za Zećane i njihovog vladara Đorđa, da sada oni počnu da se mešaju u raške poslove. Đorđe je toga svestan i on to koristi, pa gura svog kandidata Uroša, inače sinovca Vukanovog. Kako je Uroš bio u tamnici u Raškoj to ga je trebalo najpre osloboditi iz nje. "Kralj sakupi vojsku i ode u Rašku, pa je oružjem zadobije i poplijeni. Tu naiđu na Uroša koji je bio u zatvoru, u koji su ga bili stavili njegovi rođaci, pa ga, izvukavši ga odatle pošalju za župana u Raškoj". (Letopis pop Dukljanina).

Ove dinastičke borbe u Raškoj su izbile odmah nakon smrti velikog župana Vukana. U međuvremenu, dok se Uroš nije dočepao vlasti, neki Zavida je izgleda vladao jedno vreme (stoga postoje pretpostavke da je on možda Vukanov sin ili bliski rođak), ali on nije bio ličnost većeg značaja i formata u Raškoj tako da nije uspeo da se održi na prestolu i odmah je podlegao pobuni svoje braće. Zavida se navodno sa svojom braćom sporečkao oko imanja i budući da nije došlo do mirnog rešenja ovoga spora, došlo je do teških reči, zatim pretnji i na kraju do otvorenog sukoba. "Ipak sam slušao da je bio veliki metež u ovoj strani zemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu braća mu zavišću oduzela zemlju". (Stefan Prvovenčani). Zavida nije mogao drugačije odgovoriti već samo bekstvom. On je imao nekih imanja u Zeti, poznato je Ribnica kod Podgorice, i tu se sklonio za izvesno vreme.

Za to vreme u Raškoj besne dinastičke borbe koje traju duže vreme što omogućuje da se u njih umeša i zetski kralj Đorđe želeći da on bude taj koji će da odluči o tome ko bi mogao biti novi župan. U tome je na kraju precenio svoje snage jer se odjednom raška vlastela udružila sa nezadovoljnom zetskom vlastelom, pa onda tako udruženi pozovu u pomoć Grke. Naravno, Grci su osetili povoljnu priliku da ponovo dobiju uticaj u srpskim poslovima i pristanu. Kao rezultat ovog saveza ostvarena su dva vojna pohoda protiv Đorđa. Prvi pohod Đorđe je suzbio, ali u drugom podlegne. Vojska mu se raziđe i on, nemajući kuda, za prvo vreme se skloni u Crmnicu. Sada je cela zemlja buknula protiv njega, najpre Kotor, a zatim i ostali. Jedno vreme je lutao po zemlji tražeći utočište dok ga konačno nisu, prezrenog od svih, uhvatili i odveli najpre u Drač, a zatim u Carigrad. U Carigradu je, poput svoje majke nekoliko godina ranije, i on umro u zatočeništvu. Grci su tada kao svoga pretendenta na presto u Zeti doveli Gradihnu iz kuće Branisavljevića.

Ove dinastičke borbe dovele su Zetu dotle da je ona od nezavisne pretvorena u državu koja je zavisna od Vizantije. Verovatno je da je narod Zete tuđinsko osvajanje dočekao kao olakšanje, jer ga je osvajač konačno oslobodio beskrajnih dinastičkih borbi koje nisu imale nikakve svrhe, osim borbe za vlast. Izdajstvo je postalo obična stvar, a da je uzelo maha potvrđuje i pop Dukljanin: "Tada su oni koji su se smatrali prijateljima i veoma bliskim kralju, i koji su jeli njegov hljeb, podigli protiv njega svoje potčinjeno ljudstvo, tako jedni spolja a drugi iznutra predadoše tvrđavu i kralja vojskovođi gospodinu Aleksiju, koji uzevši kralja, povede ga sa sobom u Drač, a odatle ga, okovanog i u pratnji stražara, pošalje u Carigrad, gdje je preminuo u zatvoru." (Letopis pop Dukljanina). Osim nezavisnosti, Zeta je izgubila i druge privilegije koje su Bodin, a kasnije i Mihailo teško stekli. Sredinom XII veka ukinuta je i barska arhiepiskopija, a i vladar više ne nosi naziv kralja već naziv "veliki knez".

Upravo nekako oko tog vremena, pretpostavlja se 1113. godine, Zavida je dobio sina kome je dao ime Nemanja. Kako je u to vreme Zavida boravio u Ribnici kod Podgorice, to se pretpostavlja da se Nemanja rodio upravo tu. Odmah po rođenju deteta postavilo se i pitanje njegovog krštenja. Zavida je bio pravoslavne vere i bilo je za očekivati da se i dete tako krsti, no tu je bilo problema jer je Zeta bila pod snažnim katoličkim uticajem tolikim da u njoj skoro da nije bilo pravoslavnog sveštenstva. Kako je Zavida bio praktičan čovek, odlučio je da mu dete krsti katolički sveštenik. "A kako su u zemlji toj latinski jereji; to se po volji božjoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krštenje" (Stefan Prvovenčani).

O Nemanjinom detinjstvu i ranoj mladosti ne znamo ništa, ali na osnovu onoga kako se živelo u Zeti u to doba može se sa velikom sigurnošću rekonstruisati i to kakav je on imao život. Zavida je, iako bez značajnije političke uloge u životu Zete ili Raške, pripadao porodici velikog raškog župana a bio je u srodstvu i sa zetskom dinastijom. Bio je verovatno i dobrostojeći o čemu govori i to što je mogao iz Raške prebeći u Zetu. Izgleda da je najveći deo vremena provodio u Ribnici koja se nalazila blizu dva velika grada – Kotora i Dubrovnika. Oba grada imala su široku autonomiju, koja je u sebi podrazumevala da postoje tačno određene granice gradske teritorije, sopstveni zakoni, sudije, razni činovnici i magistrati koji su svake godine birani i menjani, imala su svoje episkopije, mada je što se tiče crkvenih stvari, grad Bar imao nesumnjivu prednost u odnosu na Dubrovnik i Kotor jer je u njemu bilo sedište arhiepiskopije.

Bar se nalazio na brdu iznad oštrog grebena Sutormana i Rumije i upravo zahvaljujući tome što je bio sedište arhiepiskopije smatran je politički važnijim od ostalih. Ovaj grad je živeo od trgovine maslinovim uljem i zahvaljujući tome bio je gusto naseljen, a sama varoš je bila prilično velika. Ipak, Kotor je bio ekonomski jači i sigurno je da ga je Nemanja često posećivao i posmatrao snažnu tvrđavu na steni koja se dizala visoko u nebo, dok se ispod nje prostirala varoš sa oko pet stotina kuća. Oko njih se pružao isto tako snažan kameni bedem, koji je služio kao zaštita od nenadanih napada. Kotor je bio tipična primorska varoš sa tesnim ulicama u kojima su se nalazile kuće od kamena (ređe od drveta), prekrivene slamnatim ili drvenim krovovima. Skoro svaka kuća je imala po jedan balkon koji se nalazio sa glavne strane kuće. Grad je bio pun zanatlija, uglavnom kožara, cipelara, zlatara, voskara i naravno ribara. Sa Dubrovnikom, Kotor nije imao posebno srdačne odnose iz razumljivih konkurentskih razloga. No, sve to nije bila velika smetnja da se građani ova dva grada međusobno mešaju, trguju, pa čak i venčavaju. Ipak, malo je primera da se Dubrovčanin preselio u Kotor dok je u obrnutom smeru bilo dosta selidbi. Kotor je obuhvatao relativno veliki prostor koji je zauzimao poluostrvo između drugog i trećeg zaliva. Sva oblast je bila gusto naseljena, a zemljište je bilo marljivo obrađivano, što je rezultiralo brojnim voćnjacima, vinogradima, baštama među kojima je bilo sagrađeno i mnoštvo vila. U samom gradu znalo se ko na kom mestu živi, pa je u severnom delu (Dobrota i Perast) bila naseobina zanatlija (bačvari, lađari, krečari, ciglari).

Dubrovnik je bio srazmerno jači grad u odnosu na Kotor što se moglo odmah videti i po kućama koje ne samo da su bile skoro sve od kamena, već su bile uglavnom dvospratne ili trospratne, a nisu bile retke ni četvorospratne. Gradile su se uglavnom od kamena ili opeke, ali kao i u Kotoru bile su gusto zbijene. Prozori su zatvarani drvenim kapcima, dok je staklo bilo prilično retko. Skoro svaka kuća je imala otkrivenu ili pokrivenu galeriju, gde se držalo cveće. Ove galerije su služile i za mnogo prozaičnije stvari, kao što je smeštaj nužnika i to na prednjoj strani kuće tako da sav izmet pada direktno na ulicu. To je bio razlog zašto su ionako uzane ulice bile pune smeća. Kaldrmisane ulice su bile retkost, a stanovnici su slobodno držali svinje i drugu stoku na ulici. Isto tako u mnoge kuće se ulazilo sa stepeništa koje su bile spolja, na ulici, što je još više sužavalo ionako tesne ulice. Po ovakvim ulicama bila je prava avantura ići noću; uvek je postojala opasnost da se upadne u jamu koja je puna nečistoće ili da se strada od pljačkaša i neprijatelja, a moglo se naići i na kakav ljubavni par za koji su ovakve ulice bile idealne. Stoga je bilo malo onih koji su se usudili da bez fenjera šetaju kada padne mrak.

Bilo je zabranjeno da se izvan gradskih zidina prave kamene kuće, već su se pravile uglavnom od drveta sa slamnatim krovom. To je bilo iz vojničkih razloga, odnosno zato što bi se te kuće u slučaju napada spolja odmah zapalile i ne bi mogle da neprijatelju pruže zaklon. Zbog pomenute neurednosti širile su se i mnoge bolesti od kojih je svakako bila najprisutnija lepra. I u Kotoru i u Dubrovniku zaraženima leprom bio je zabranjen ulazak u grad i oni su morali da žive na tačno određenim mestima, da ne bi preneli bolest na ostale građane. Osim toga, u Dubrovniku su morali da nose i bela odela kako bi bili primetni sa veće razdaljine. Bilo je još ljudskih nakaza, poput onih koje su sami ljudi napravili kažnjavajući kriminalce sečenjem ušiju, nosa, smuđenjem kose, oslepljenjem, itd. Česta kazna bila je i čupanje brade, a zbog običaja da ljudi nose duge kose i brade, pa je čak bila velika sramota biti ćosav.

Budući da je Nemanja bio iz dobrostojeće kuće, to mu je i život bio daleko lagodniji no što je to bio život običnih građana. No, to ne treba preuveličavati, jer ni tadašnja visoka vlastela nije imala neki bog zna kako ugodan život. Verovatno je da je kuća Nemanjinih roditelja bila sva od kamena, bez velike udobnosti. Moguće je da su i u njoj kao i kućama drugih bogatijih pod i vrata bili prekriveni šarenim prostirkama, a verovatno je da su imali platnene zavese ili pamučne, koje su služile kao zaklon od sunca. Ukoliko su imali skupocenog pribora čuvali su ga, kao i sve druge vrednije stvari, u kovčezima od kojih je ključ imao samo starešina porodice. Kuća je bila osvetljavana svećnjacima ili fenjerima, dok su u siromašnijim kućama koristili luč. Čak i u najbogatijim kućama u to vreme je bila retka postelja, već se spavalo na podu, gde bi se rasprostrlo neko krzno, a kasnije se upotrebljavao dušek, perjanice i slamarice. Hrana nije bila jednolična kako se to danas često neopravdano misli. Preovlađivala je biljna hrana. Koristio se hleb, pogača, kaša, pita sa mesom ili sirom. Zapravo najviše je u upotrebi bio sir, ali i svinjsko i ovčje meso. Od svinjskog mesa na ceni je bila naročito šunka i slanina. Jela se riba, ali i divljač mada samo na trpezi znatnije gospode. Kao piće korišćeno je vino i medovina.

Nemanja se verovatno najviše zabavljao odlazeći u lov i to na prepelice, jarebice i druge ptice, što se tada smatralo posebno otmenim. Dobijalo se mnogo na prestižu ukoliko bi se u lov išlo sa sokolovima. Tada su se u okolini Kotora po brdima hvatali sokolovi mrežama i oni su bili obučavani za lov. Bili su veoma skupoceni, tako da su često vođene parnice oko vlasništva nad ovim pticama. Osim lova bile su omiljene i neke zabave koje su bile vezane za korišćenje bojnog oružja. Najčešće se vežbalo u gađanju strelom i lukom, ručnim balistom kao i sa mačevima.

Gozbe su bile česte, a gostoprimstvo je bilo poslovično. One bi se uvek završavale žestokim pijankama, što i nije bilo čudno jer su neprestano za sve i svašta dizane razne zdravice. Na takvim veseljima igranje je bilo obavezno, posebno kolo. Korišćeni su frula, gusle, gajde i rog kao instrumenti. Bile su česte i zabave pod maskama, a najčešće su se nosile životinjske maske. Kada nije bilo takvih zabava, odlazilo se u krčme gde su najčešće radile žene zbog kojih su stalno izbijale tuče. Pevanje je bilo veoma omiljeno i pevalo se u svakoj prilici, i u svadbi ali i na sahrani, dok su epske pesme bile nerazdvojni deo života.

2. Raška u borbama za nezavisnost

Vreme vladavine velikog župana Uroša vezano je za uplitanje Raške u veliki rat između Ugarske i Vizantije koji je počeo 1127. godine. Ugari su najpre osvojili Hrvatsku i veliki broj dalmatinskih gradova koji su do toga momenta bili pod Venecijom. No, njihovi planovi su išli i dalje ka jugu. Na tom putu oni su naišli na Rašku koja je bila, i pored svojih neprestanih borbi, ipak protivnik za respekt i saveznik oko kojega se trebalo potruditi i pridobiti ga. Koristeći to što su Rašani bili izrazito netrpeljivi prema Vizantiji želeći se osloboditi od vizantijske zavisnosti ugari ih pridobiju za saveznike.

Oko 1127. godine Ugari su počeli sa napadom i prvom naletu osvajaju Beograd, ali izgleda da nisu bili sigurni da će ga uspeti i zadržati, te su počeli da ruše gradske bedeme i da kamenje prenose u Zemun pojačavajući njegove bedeme. Uskoro su stigli do Niša i Sofije, a ima nekih indicija da su se pojedini odredi zaletali čak do Filipopolja. Vizantija je uzvratila udar i uspela da ih porazi na levoj obali Dunava, kod Hrama. Nakon ovog poraza Ugri su još jednom pokušali ratnu sreću i napadaju na Braničevo. Imali su uspeha, ali samo dok se vizantijski car nije pojavio sa vojskom. Međutim i vizantijska vojska se uskoro morala povući zbog bolesti i nedostatka hrane.

U međuvremenu, Srbi navale na Ras gde se nalazila vizantijska posada, osvoje ga i pale (1129.). Tada je zapovednik vojne posade u Rasu pobegao, a vizantijski car, razljućen, osramoti ga tako što ga obuče u žensku odeću, posadi na magarca i provede ga po Carigradu. Kako je ovaj ustanak bio prilično ozbiljna stvar to je vizantijski car Jovan Komnin morao da lično dovede vojsku i da ovaj ustanak umiri. Ustanak je ugušen, a Grci su se žestoko osvetili tako što su mnoštvo zarobljenih Srba odveli u razne krajeve Grčke. Župan Uroš je tada morao da ponovo prizna vrhovnu vizantijsku vlast.

U ovom ratu Srbi su žestoko stradali, ali njihova želja za oslobođenjem od Vizantije nije prestala, kao što je i njihovo prijateljstvo sa Mađarima ostalo. Želeći da Srbe što više veže za sebe, ugarski kralj je došao na ideju da svoga sina oženi ćerkom velikog župana Uroša. Tako je godine 1131. došlo do braka između srpske princeze Jelene i budućeg mađarskog kralja Bele II.

O ovome Beli postoji interesantna priča. Ugarski kralj Koloman (1095-1116), jedna nakaza od čoveka, razrok, rutav, ćorav, grbav, hrom i jecav, imao je brata Almoša koji ga je pokušao srušiti sa prestola. Pokušaj nije uspeo, a Koloman se grozno osvetio naredivši da se Almoš oslepi, i što je još groznije naredio je da se oslepi i petogodišnji Almošev sin, Bela. Kasnije je Kolomanu sunulo kroz glavu da je i to mala osveta pa je dao naređenja da se obojica pogube. Međutim, redovnici nekog samostana sakriju i Almoša i Belu, tako da je Koloman i umro ubeđen da su ova dvojica, shodno njegovoj želji, mrtvi.

Kolomana je nasledio Stjepan (1016-1131.), veoma sličan svome ocu, razbludnik, koji je doveo u Ugarsku Kumane (Polovci) i živeo sa njihovim ženama. Ovo je bekrijanje uzelo tolikog maha da je Stjepan u svojoj tridesetoj godini umro, iscrpljen od takvog života ličeći na osušenog starca. Još dok je on bolovao, počele su smutnje oko prestola, budući da nije imao naslednika. Ipak, nekako Stjepan sazna da je nesrećni kraljević Bela živ (iako slep), silno se obraduje, dovede ga na dvor i proglasi za naslednika. U isto vreme ugovori sa velikim županom Raške, Urošem, ženidbu Bele i Uroševe ćerke Jelene. Godine 1131. Stjepan je umro, a naslednik ugarske krune je postao Bela dok je Jelena postala ugarska kraljica. Jelena je potpuno uzela pod svoje Belu koji je bio slabić, neodlučan i koji je svoje strahove sakrivao u neprestanim pijankama. Jelena je čak na ugarski dvor dovela i svoga brata Beloša, koji je dugo vodio glavnu reč u svim državnim poslovima, a jedno je vreme imao titulu bana Hrvatske i titulu palatina. Bela II je vladao samo deset godina, a 1441. godine je umro. Celo to vreme Jelena je bila ta koja je zapravo vodila Ugarsku i njoj se pripisuju nemilosrdni obračuni sa svim protivnicima njene vlasti, pa je tako čak jednom prilikom namamila u dvor oko stotinu plemića koji su bili protiv nje i njenog muža, a onda ih dala nemilosrdno pobiti. Bela i Jelena su imali četiri sina: Gejzu, Ladislava, Stjepana i Almoša, a presto je nasledio najstariji sin Gejza (1141-1162.).

Rat Vizantije i Ugarske je znatno izmenio celokupnu balkansku situaciju jer Ugri počinju shvatati Balkan kao svoju uticajnu zonu. Kako su Hrvatsku osvojili, deo dalmatinskih gradova isto, a oko nekoliko gradova vode neprestano borbe sa Mlecima to je njihov pogled sada otišao prema istoku, tamo gde je Vizantija. Jedini saveznik koji im može pomoći jesu Srbi, a njima su Mađari opet potrebni ne bi li se oslobodili nesnosnog prisustva Vizantije.

Verovatno je da su i Srbi imali veoma sličnu računicu kada su ulazili u savez sa Mađarima. Očekivali su da se uz pomoć Mađara oslobode Vizantije koja je bila sve slabija i sa sve manjim mogućnostima da izdržava vojsku koja bi kontrolisala tako ogromnu državu koja je zalazila na dva kontinenta. Isto tako, prostor na kojem su Srbi živeli nikada nije bio prvorazredni interes Vizantije, tako da se očekivalo da Vizantija neće biti u stanju da pored toliko važnijih frontova na ovaj šalje veliku vojsku. Teren na kome su Srbi živeli bio je veoma težak – sa puno šuma, klanaca i litica, gde je bilo potrebno dugo vremena da bi se nešto osvojilo. Sve je to tražilo mnogo sredstava kojih je Vizantija tada imala sve manje. To su i Srbi i te kako osetili i samo se tako može objasniti strašna upornost sa kojom su oni stalno dizali bune protiv Vizantije iako su se one veoma često svršavale teškim srpskim katastrofama. Udajom Uroševe ćerke Jelene za Ugarskog kralja Belu II i dolaskom njenog brata Beloša na ugarski dvor, Srbi dobijaju jednog iskrenog saveznika koji je uz to i veoma moćan. U toj političkoj i borbenoj igri ni Mađari nisu suviše žurili. Nakon rata 1127-1129. i oni su shvatili da je Vizantija, mada poljuljana, još uvek veoma snažna i stoga je politika koju je vodio ugarski dvor mnogo smotrenija i postepenija. Čitava vladavina Bele II (1131-1141.) protekla je u postepenim osvajanjima Bosne, kada je uzeta Rama, a po nekim izvorima i cela Bosna.

Situacija se naglo komplikuje kada na vizantijski presto dolazi car Manojlo Komnen (1143-1161.), jedna izrazito vojnička ličnost, ali sa dosta diplomatskoga dara. Ovaj car je imao velike planove, no već iscrpljena država mu je to samo donekle omogućila. Manojlo I Komnen je bio sin cara Jovana II, njegov četvrti i najmlađi sin. Ovo je bio car koji nije ličio na dotadašnje vizantijske samodršce. Bio je svestan svoga, ali i značaja vizantijskog Carstva pa se u skladu sa tim ponašao. Pod velikim uticajem zapadnjačkog modela viteštva, kao i samog zapadnjačkog načina života bio je u duši ratnik koji je više od svega voleo direktne vojne sukobe u kojima i lično učestvuje, ali isto tako i zanesenjak koji se sa velikom strašću upuštao u zamršene teološke diskusije. Oba puta se ženio zapadnim princezama koje su sa sobom takođe donosile dah Zapada. Živeo je u Vlahernskom dvorcu na kojima se živelo u vedroj i lakoj atmosferi bez poznate vizantijske ceremonijalnosti i ukočenosti. Viteški turniri su bili česti i na njima je car uzimao učešće gde je u sudarima sa drugim vitezovima često padao u prašinu što, naravno, konzervativnim Vizantijcima nije bilo ni malo prijatna scena. To mu niko nije smeo reći, ali i sam car je to osećao pa se okružio uglavnom strancima.

Od svoga oca Jovana II, car Manojlo je nasledio sukob sa Normanskom kraljevinom koja se nalazila nasuprot Vizantije u južnoj Italiji. Ovaj sukob za vreme cara Jovana II je bio uglavnom lokalnog karaktera, između same Vizantije i samih Normana, međutim Manojlo ga je proširio do neslućenih razmera. U želji da se jednom za sva vremena obračuna sa Normanima, car je krenuo u stvaranje široke koalicije koja bi mu omogućila invaziju južne Italije i konačan slom Normana. U tom pravcu sklapao je saveze sa Nemcima i Venecijom. S druge strane stvarala se koalicija na strani Normana i u nju su ulazili francuski kralj, Ugarska i Raška, a imala je i podršku rimskog pape.

Pripreme za napad na južnu Italiju su već bile u toku, kada je došlo do, za cara Manojla, iznenadnog pokretanja II krstaškog rata. Pod pritiskom Bernarda od Klervoa od 1147. godine francuski i nemački kralj pokreću armije u želji da ih prebace u Malu Aziju i tako oslobode Hristov grob. Na putu za Malu Aziju krstaše je put vodio najvećim delom preko vizantijskog Carstva. To je samo po sebi donosilo ogromne probleme. Osim što su razulareni krstaši, više nalik na drumske razbojnike nego na svete Hristove ratnike, pljačkali i napadali sve što im se našlo na putu, oni su bili i veoma moćna armija spremna na sve. Jedna takva horda u srcu države značila je samo probleme.

Prva grupa krstaša pod vođstvom nemačkog kralja Konrada III je pravila celim putem strašne nerede. Manojlo je čak izbegao i da se susretne sa Konradom III, iako su oni bili saveznici protiv Normana, a Manojlo je bio čak i oženjen Konradovom rođakom Bertom od Zulebaha (u Vizantiji dobila ime Irina). Vizantijski car je zapravo žurio da Nemce prebaci što pre za Malu Aziju, dok nije došla i druga grupa krstaša koju je vodio francuski kralj. Postojala je realna opasnost da bi se ove dve armije mogle sukobiti između sebe na vizantijskom tlu, pa bi se i krstaški pohod završio pre no što je i stvarno započeo. Čini se da se Konrad toga dosetio, pa je bez većih problema prešao u Malu Aziju.

Sa Francuzima i njihovim kraljem Lujem VII je već bilo teže budući da je sa njima Vizantija bila u neprijateljskim odnosima zbog sukoba sa Normanima, čiji su saveznici bili Francuzi. Između Francuza i Manojla je bilo dosta natezanja, pa su čak Francuzi razmišljali da napadnu i sam Carigrad i da baš tu završe sa svojim pohodom, ali ipak francuski kralj popusti i prevede vojsku u Malu Aziju. Sada je i car Manojlo mogao da odahne, tim više što su obe vojske odmah po dolasku u Malu Aziju doživele sve same poraze. Pogibelj je bila tolika da su se i nemački i francuski kralj ubrzo vratili kući, ostavljajući svoje armije njihovoj sudbini.

Za to vreme car Manojlo je nastavio svoju politiku prema Normanima i ovaj sukob se tokom 1147. godine počeo sve više zahuktavati. U ovom ratu inicijativu odmah preuzimaju Normani i pod vođstvom svog kralja Rožera ubrzo osvajaju Krf, Korint i Tebu. Ovi gradovi su bili centri svilarstva i zbog toga bili najbogatiji u Vizantiji. Odmah po osvojenju ovih gradova, Normani najpoznatije svilare odvode u Palermo gde su otvorili fabrike svile. Vizantijski car Manojlo je brzo odgovorio na napad Normana i to tako što se prvo izmirio sa nemačkim kraljem Konradom III, a u savez je ubrzo uveo i Veneciju. Tokom 1149. godine car Manojlo je povratio Krf i spremio se za prelazak u južnu Italiju, sa namerom da izvrši invaziju i slomi Normane.

Uskoro se i car Manojlo uverio da u normanskom kralju Rožeru ima dostojnog protivnika, kako u ratu tako i u spletkama. Rožer najpre u Nemačkoj pravi smutnje nemačkom kralju Konradu, tako što protiv njega podbunjuje vojvodu Velfa. Sada Konrad u srcu Nemačke ima pobunu i on nema više vremena za savez sa Vizantijom, već žuri kući ne bi li smirio sopstvenu pobunu. Pošto je eliminisao jednog protivnika, Rožer isti recept primenjuje i u pozadini Vizantije nagovarajući Mađare i Srbe da napadnu Vizantiju.

U Mađarskoj na prestolu je Gejza II (1141-1162.) koji tada ima tek nešto više od deset godina i državu vode njegova mati Jelena (ćerka raškog župana Uroša) i njen brat Beloš. U Raškoj na vlasti je Uroš II, sin Uroša i brat Jelenin, koji samo čeka priliku da se otrese vizantijskog jarma. Ovo se Urošu sigurno učinilo pogodnom prilikom da konačno u svome naumu i uspe. Sve šanse su, tako je njemu izgledalo, na njegovoj strani. S jedne strane nalazi se Vizantija bez saveznika (Nemci su otpali, Venecija je daleko) dok se sa druge strane nalaze Normani, Mađari i Srbi. Ni to nije sve, jer francuski kralj Luj VII obećava krstaški rat protiv Vizantije a tu ideju podržavaju verski zatucani Bernar od Klervoa i papa Eugenije III. Kako Vizantija može da se odupre ovakvom napadu koji ide sa svih strana? No, to su samo obećanja koja vrede samo onoliko koliko se i ispunjavaju, a ni Francuzi ni papa nemaju nameru da bilo šta od onoga što obećavaju ispune. Konačno, oni to ni ne mogu i Luj VII ima veoma neprijatne scene sa svojim vitezovima kada pokušava da ih ubedi da krenu u novi krstaški rat, ali ne da bi oslobodili Hristov grob, već da bi uništili Vizantiju. Pošto oni to burno odbijaju, nasuprot Vizantije ostaju samo Mađari i Rašani.

I upravo u to vreme Zavida se sa porodicom vraća u Rašku. Sa njime su i njegovi sinovi Tihomir, Stracimir, Stefan Miroslav i Stefan Nemanja. Ne zna se tačno kada se vratio, ali se zna da je to bilo nakon pada Đorđa u Zeti. Ono što pomalo zbunjuje jeste da je Zavida nakon povratka u Rašku dobio i sva imanja koja su mu svojevremeno oteta. Stoga i pretpostavka da ih je pozvao veliki župan Uroš II želeći ih pridobiti za veliki rat protiv Vizantije za koji se upravo spremao.

Srbi su iznenada napali na susedne vizantijske teritorije 1149. godine. U to doba car Manojlo se pripremao za pohod na Siciliju i ovaj srpski napad je izgleda bio ozbiljan jer se car odmah odlučio na odlaganje pohoda na Siciliju i sa svojom vojskom krenuo je odmah na Rašku. U samom početku rata Srbi su imali dosta uspeha, a kako su izgleda očekivali i Mađarsku pomoć to se i car ozbiljno zabrinuo, pa se time može objasniti brzina kojom je reagovao na srpski napad i što je lično poveo vojsku. Ovakva brza reakcija iznenadila je i Mađare, tako da je u odsudnom momentu veliki župan Uroš II ostao sam. Mađari nisu uspeli tako brzo da opreme i pošalju vojsku.

Sam Uroš II nije imao dovoljno snage da se u direktnom sukobu nosi sa vizantijskom vojskom i toga je bio savršeno svestan. Kako je bio na vreme obavešten da se približava velika carska vojska, on se odmah povukao u neprohodna brda i šume. Car Manojlo nije imao ni jedne prilike da se direktno sudari sa srpskom vojskom i stoga razara glavni grad Ras, kao i sve one oblasti kroz koje je prošao. Jedini pravi sukob se desio kod grada Galiča (okolina Zvečana) koji se odupirao nekoliko dana, ali je na kraju ipak zauzet.

U međuvremenu, veliki župan Uroš II je napao na garnizon u Rasu koji je car ostavio pod Konstantinom Anđelom kao i druga manja odeljenja Vizantijaca koja su bila rasuta po Raškoj. Konstantin Anđelo se našao u veoma opasnoj situaciji i pretila je opasnost da ga Srbi savladaju, pa se car još jednom vraća u Ras. Ovaj put car umalo nije zarobio Uroša II, ali je župan ipak uspeo da izmakne, mada mu je jedna od prestonica potpuno spaljena. Ponovo su se Srbi povukli u planine, a naišla je i zima, tako da je bilo nemoguće voditi daljnje operacije. Stoga car Manojlo obustavlja ratna dejstva i odlazi u Carigrad.

Ova ratna godina nije ništa donela ni Srbima, ali ni Vizantiji, šahovski rečeno pat pozicija. Srbi nisu imali dovoljno snage da prime otvorenu borbu sa Vizantijom, ali ni ovi nisu imali snage da Srbe traže po planinama. Ovakva situacija uopšte nije odgovarala caru, budući da je morao da drži velike snage u Raškoj, koje bi mogao upotrebiti za napad na Siciliju. Baš zahvaljujući ovakvoj upornosti Rašana car je u potpunosti obustavio sve pripreme za napad na normansku Kraljevinu. Očigledno da su Srbi bili ipak teži protivnik, za kojeg nije dovoljna samo jedna jesen. Stoga car Manojlo, nimalo zavaran delimičnim uspesima u ovom ratu, spremi za sledeću jesen mnogo ozbiljniji pohod. On je znao da se sa Srbima ne može nositi tokom letnjih meseci, kada se ovi mogu nesmetano skloniti u duboke šume, već to mora biti akcija u vreme kada šume ostanu bez lišća. To je značilo spremiti vojsku za zimski pohod i raskrstiti sa Raškom za duže vreme. "A iduće godine, već pred kraj leta, kada putevi za Srbiju postaju najpogodniji za vojsku koja napada, jer tada drveće već počinje da gubi lišće, sakupi car vojsku kod Niša". (Jovan Kinam).

Za rat u sledećoj godini spremali su se i Srbi i Mađari. Župan Uroš je marljivo sakupljao saveznike, tako da se spominje da je na svojoj strani imao i odrede župana Grdeše i Vučine. Možda su tu bili i Zavidini sinovi koji su stigli na poziv Uroša. Očekujući da će Mađarska vojska krenuti kroz moravsku dolinu, car Manojlo je svoju vojsku koncentrisao u Niš. No, zakasnio je i Mađarska vojska se spojila sa srpskom.

U blizini Valjeva, kod rečice Tare, došlo je do direktnog sudara vizantijske vojske i udruženih Srba i Mađara (1150.). Ovo je bila izuzetno žestoka bitka, a Srbi i Mađari su doživeli poraz. Sam car Manojlo lično je uzeo učešće u bici. "Naime, približivši se neprijatelju što je brže mogao, Jovan stade da udara arhižupana Vakhina po plećima želeći da ga probode kopljem. Međutim, ne bi kadar da to učini jer se suprotstavljao oklop. I ovaj Vakhin se okrenu, i spazi da su mu za petama dva čoveka. Bili su car i onaj drugi Jovan Duka, koga već spomenuh. Pošto Vakhin prikupi oko sebe sedmoricu svojih, stupi u okršaj sa Kantakuzinom i nastade borba prsa u prsa. I kad varvari počeše sa raznih strana stalno da pristižu, Kantakuzin se nađe u krajnjoj opasnosti i da ga car, stigavši u neposrednu blizinu, ne izbavi iz nevolje, mislim, da je malo nedostajalo da ovaj čovek postane žrtva varvarskog mača." Nešto kasnije car Manojlo je direktno podelio megdan sa ugarskim vođom Vakhinom, a evo kako je to izgledalo: "Posle toga stupi car s njim u borbu izbliza. A sam Vakhin i oni oko njega spazivši to, napustiše Jovana tamo i ustremiše se na cara. Prizor beše pun strave. Ali car baci koplje i isukavši mač koji mu je visio sa strane žestoko je na njih nasrtao neprestano zadajući i primajući udarce, dok se čitava bitka, pošto se ostali rasturiše, ne svede na njega i Vakhina - čoveka izuzetno hrabrog i telom preterano golemog. Posle dužeg okršaja Vakhin zamahnu mačem i udari po licu cara, ali nije mogao da probije zaklon na kacigi pričvršćen iznad očiju. Toliko je bio jak udarac da su kolutovi čvrsto se utisnuvši u meso, dugo ostavljali traga. Međutim, car odseče mačem varvarinu ruku i predade ga nećaku živo želeći da ponovo krene na neprijatelja." (Jovan Kinam)

Iako su potere jedno vreme gonile i župana Uroša, on je ipak uspeo da izmakne. Vizantijci su zarobili mnogo Srba od kojih su svakako najznačajniji župani Grdeša i Vučina. Jedan od glavnih razloga za katastrofalan poraz Srba i Mađara bila je strahovita nedisciplina u boju, nasuprot Vizantijcima koje je čvrstom rukom vodio car Manojlo koji je, to smo videli, i lično bio u najvećem kreševu bitke i tamo dobio udarac po glavi.

Veliki raški župan Uroš II je na vreme izmakao zarobljavanju, ali poraz je bio tako potpun da je i on sam uskoro uvideo da je bilo kakav otpor u toj situaciji potpuna besmislica. Stoga je odlučio da se pokori caru Manojlu i zatraži oproštaj. Tako je i bilo. Uroš, u pokajničkom odelu i sa konopcem oko vrata, jednoga dana dođe u vojni logor cara Manojla i padne pred njima na kolena tražeći oproštaj. "Uskoro dođoše u logor poslanici županovi tražeći da mu se nedela zaborave. Po carevoj naredbi ubrzo stiže i sam župan držeći se smerno i ponizno. Primivši molitelja, car mu oprosti krivicu. A ovaj se malo pridiže sa zemlje gde je, ničice se bacivši pred carevim nogama ležao i zakletvama zajemči ono što je bilo ugovoreno uveravajući da će za sva vremena biti potčinjen Romejima." (Jovan Kinam)

Na kraju car mu oprosti, ali Uroš je morao da pruži novu zakletvu vernosti pod uslovima koji su začudo bili tek nešto teži nego do tada. Do tog momenta Uroš je kao vazal cara, morao ovome da daje ratnike za njegove pohode. Ta je obaveza ostala ista za ratove u Evropi – ukupno 2.000 ratnika, dok je obaveza davanja ratnika za rat u Aziji povećana sa 300 na 500 ratnika. "On je pristao da će, ako bi car ratovao na zapadu, učestvovati sa dve hiljade vojnika, a ako se vodi vojna u Aziji, da će pored tri stotine, koje je ranije slao, poslati još dve stotine". (Jovan Kinam). Ostaje tajna zbog čega je car ovako blago postupio prema svome nevernome vazalu. Ne samo što je car ostavio župana na vlasti, već mu ni vazalske obaveze nije značajno pogoršao. Pretpostavlja se da je razlog tome bio daljnji nastavak rata koji je Vizantija sada okrenula prema Mađarima i car je verovatno hteo da mu pozadina ostane sigurna. Računao je sa tim da je Uroš dobio dovoljno dobru lekciju i da će bar za vreme dok on ne obavi kažnjavanje Mađara biti miran. Teško da je Manojlo verovao ovoj novoj Uroševoj zakletvi. Kako nije održao ni prvu vazalsku zakletvu, tako verovatno ne bi održao ni drugu. No, sada je bilo prečeg posla, a zabavljati se oko novoga župana u Raškoj mogao je biti mukotrpan i dugotrajan posao. Naći nekog novog župana kojeg bi Srbi primili bez pobuna, nije bio lak posao i stoga je bilo bolje zadržati ovoga koji je već dovoljno oslabljen da za izvesno vreme neće predstavljati nikakvu opasnost. Samo ponašanje prema županu u kasnijem periodu će ovo potvrditi.

Sada je i Manojlo nastavio rat prema Mađarima i to tako što je godine 1151. zauzeo Beograd i Zemun, a Srem opustošio. Nekih većih sukoba nije bilo i iste godine sklopljen je mir po kojem je Ugarskoj ostao Srem, a Vizantija je povratila Zemun i Beograd. Godina 1152. je prošla mirno, iako je bilo nekih znakova da bi Ugarska mogla da obnovi neprijateljstva.

U svim ovim događanjima Srbi iz Zete nisu imali nikakvog učešća, ne želeći da pomognu Srbima iz Raške. Po završetku sukoba sa Raškom (1149.), zetski knez Radoslav je čak dolazio kod Manojla i kao veran vazal bio lepo primljen. Tada ga je u zvanju kneza Zete car Manojlo samo potvrdio i ostavio ga da vlada i dalje.

3. Krštenje Stefana Nemanje

U to vreme Stefan Nemanja je verovatno već bio u Raškoj, kao i njegova cela porodica. Po povratku u Rašku, ne znamo da li odmah ili malo kasnije, Nemanja se krstio u hramu sv. Petra i Pavla. Ovaj hram se nalazi na ušću reke Deževe u Rašku, na ulazu u današnji Novi Pazar. Podignut je između VI i VIII veka, a obnovljen je tokom IX veka. Kao takav on je najstariji sačuvani spomenik u Srbiji iz vremena od pre Nemanjića. Na Nemanju je ovaj hram ostavio moćan utisak i upravo zahvaljujući njemu on će postati važan duhovni centar. Tu činjenicu još je više uvećavalo i to što je to bila jedina episkopska crkva u Raškoj.

Nemanjino prekrštavanje ne treba da iznenadi. On je došao iz Zete koja je bila katolička zemlja i to što je tamo kršten po katoličkim običajem jeste sasvim normalno, kao što je i prekrštavanje takođe sasvim u skladu sa običajima koji su tada vladali u Raškoj, koja je u odnosu na Zetu bila mnogo konzervativnija zemlja i u kojoj katolika skoro da i nije bilo. Osim toga Nemanja je pripadao jednoj izuzetno ambicioznoj porodici kojoj ništa nije bilo strano kada je u pitanju njihov lični interes. Nemanja i nije mogao drugačije napredovati na političkoj sceni; u Raškoj se nije mogao zauzeti iole važniji politički položaj bez podrške pravoslavne crkve. Sama porodica Zavidina nikako ne može biti primer skladnih porodičnih odnosa jer su tu sukobi između braće oko vlasti bili sasvim uobičajeni (kasnije će da bude i ubistava). U tom okviru menjanje vere, odnosno prekrštavanje, spada svakako među manje prevrtljive poteze. Uostalom, sa mnogo argumenata se može reći da je ovo bio veoma uspešan politički potez: Nemanja menjanjem vere nije ništa izgubio, ali je zato mnogo toga dobio.

Može se zamisliti kakva je to bila predstava za neuke gledaoce – najmlađi sin bivšeg velikog župana se vraća iz katoličke Zete i ponovo prihvata pravoslavlje. Kakav je to poen za crkvu, ali i za Nemanju, kome je crkva beskrajno zahvalna. Zar se ovim nije dokazalo koliko je pravoslavna crkva u odnosu na katoličku moćnija, kada katolički pokrštenici hoće da se ponovo prevedu u pravoslavlje. Nemanja je sklon ovakvim predstavama, a zašto i ne, one mogu da budu ubedljivije i od same stvarnosti. On je verovatno imao više problema oko navikavanja na nov život u Raškoj koji je bio u mnogome različit od onoga u Zeti. Rođen u Zeti, najraniju mladost je tamo proveo, obilazeći bučne i prometne dalmatinske gradove susrećući se sa mnogim strancima i osećajući uticaje romanske i delimično evropske kulture. Sada se odjednom sve to izmenilo, sa dolaskom u brdovitu i sa svih strana zatvorenu Rašku.

To je bila planinska zemlja, prepuna šuma, mračnih i dubokih klanaca, brzih reka i pomalo divljih ljudi. Ovde nije bilo prestonice u onom klasičnom smislu reči, a nije ni moglo biti jer je veliki župan neprestano putovao, odlazeći iz jednog dvora u drugi, zadržavajući se toliko koliko su zalihe hrane to dozvoljavale. Ipak, prestonicom je na neki način smatran grad Ras, mesto koje se nalazilo u Pazarištu (nešto zapadno od Novog Pazara). Ovaj grad se nalazio u uzanoj kotlini između stenovitih i strmih bregova. Ras nije bio veliki, što uostalom ni kotlina u kojoj se nalazio nije dozvoljavala, ona sama je bila oko 300 m dugačka i oko 150 m široka. Zato se i ne može shvatiti kao grad u klasičnom smislu već kao utvrđenje gde su često boravili raški veliki župani, a jedno vreme i vizantijski garnizoni.

Sam naziv Raška (Rassia, Rascia) sreće se tek krajem XII veka. Vladalac Raške je nosio titulu velikog župana, a zemlja je bila podeljena na manje oblasti koje su zvane župe ili županije. Središte svake župe je bio grad, odnosno utvrđeno mesto. Veliki župan je bio ne samo glavni vojskovođa, već glavni sudija, zakonodavac, ali i najveći zemljoposednik. Svi su mu dugovali poslušnost, mada nisu nepoznati ni periodi kada su oblasni župani sticali veliku nezavisnost u odnosu na velikog župana. Sve je to zavisilo od njegove snage, koliko je bio jak toliko je imao i vlasti. Uostalom, onaj koji nije bio dovoljno jak brzo bi pao pod naletom onoga koji je od njega bio moćniji.

Pogranične župe su se zvale krajine i imale zadatak da paze na granice te su shodno tome uživale posebnu organizaciju. Gradovi u Raškoj nisu bili ni malo nalik na one u Zeti, pogotovu ne na one koji su se nalazili u primorju – bile su to samo skupine drvenih kuća sa slamnim krovovima razbacane bez ikakvog reda. Tu nije bilo ulica, nije bilo nikakvih okolnih zidova koji bi okružili te naseobine pomoću kojih bi se stanovnici odbranili od neprijatelja. Za te svrhe je služila neka utvrda koja bi se sastojala od nabijene zemlje i zabijenog kolja. Raška je oskudevala u tvrdim gradovima i utvrđenja su bila uglavnom građena od balvana i kolja, dok su ona zidana od opeke ili kamena bila vrlo retka. Ovo je veoma čudilo Gijoma Adama (1332): "Ova država ima malo, ili skoro nikakvih tvrdih gradova ili utvrđenih mesta, nego su u njoj sami salaši i sela, bez rovova i sasvim bez zidova". Srbi u Raškoj nisu ni upotrebljavali naziv "grad" već su takva mesta, tek nešto veća od običnog sela, zvali "trg". Kao najstariji trg spominje se Brskovo.

Raško stanovništvo se bavilo uglavnom stočarstvom, a poljoprivredom mnogo slabije. Rudarstvo je tek bilo u začetku, a i ono što je postojalo bilo je jako primitivno. Same naseobine nisu stalne, kao što ni vlasništvo na zemlji nije nikada sigurno pošto su bila česta otimanja. Zbog toga je bilo dosta iseljavanja stanovništva u dalmatinske gradove, a kao razlog spominjala se nerodna godina, ali ozbiljniji razlog čestim migracijama bile su pljačke i otimačine kao i veliki tereti koji su svaljivani na podložno stanovništvo. Na prostorima Raške je uvek vladala velika nesigurnost, jer su razne vojske često nalazile svoj put kroz nju, pa kada se tome dodaju i stalni domaći sukobi oko prestola, onda se vidi da su bile retke godine koje su mogle proći spokojno. Upravo je to bila ona najveća muka koja je terala ljude na uzmak u Dalmaciju gde je bilo mnogo manje sukoba i uništavanja. Sam način na koji su se vodili ratovi je veoma doprinosio tome da ljudi beže u mirnije krajeve. Svaka strana vojska koja bi ušla na rašku teritoriju nije gledala samo da savlada rašku vojsku ili da opljačka ono što joj je za preživljavanje potrebno, već je uništavala sve što je imala pred sobom. To je značilo paljevinu kuća i useva, sečenje voćnjaka i drugih zasada te ubijanje stoke i ljudi, ukoliko bi se na njih naišlo. Zapravo, retko kada je prošlo više od par godina, a da se ne desi nešto ovakvo i stoga se ljudi nisu mogli nigde duže ni zadržavati, niti se baviti nečim što bi ih za duže vreme vezalo za jednu teritoriju. Stoga ni poljoprivreda nije mogla da uhvati korena, jer je zemljoradnik samom prirodom svoga posla vezan dugoročno za zemlju, a kako su bila česta pomeranja stanovništva zbog stalnih ratova, to se ovakvi preduslovi nisu mogli ostvariti. Jedino zanimanje koje je obezbeđivalo stalnu pokretljivost, a davalo i kakvu – takvu sigurnost bilo je stočarstvo.

U vreme Nemanjinog dolaska u zemlju upravo je takva situacija i bila. Vizantijci su gotovo redovno svake godine upadali u Rašku i uništavali sve na šta su naišli. Narod se povukao u planine i nerado se spuštao u doline gde je bio stalno na udaru. Ovakva situacija nije omogućavala ni razvijanje zemljoradnje, a još manje rudarstva. Zemlja je bila u stalnom ratu i bežanije u planinu i neprohodne šume su bile obična pojava. Naravno da ni o nekoj kulturi nije moglo biti govora, pa su spomenici iz toga doba prava retkost. Sve je to uništeno tokom besnih sukoba, nekada sa Vizantijom a nekada i u međusobnim otimanjima za vlast.

Kako je bilo Nemanji kada je sve ovo video i doživeo možemo samo da pretpostavimo. Njegova snažna ličnost se izgleda ipak svemu ovome brzo prilagodila. Jedan od znakova da se brzo snašao u novoj sredini jeste i njegovo brzo prekrštavanje. Veoma je brzo shvatio gde se nalazi i kakva je njegova okolina, kao i šta on od nje može očekivati i šta njoj za ono što od nje očekuje, mora da pruži. Nikada nije bio sanjar, a ni tvrdoglav čovek koji od svojih principa ne odstupa. Znao je da ukoliko želi da uspe on se Raškoj mora i prilagoditi, a čekati da se okolina njemu prilagodi je mukotrpan i uzaludan posao. Nemanja je želeo najviše što se u Raškoj može postići, a za to je bilo potrebno i mnogo toga žrtvovati i oko mnogo čega se pomučiti. Bio je spreman i za njega nije bila baš teška stvar da se ponekad i savije da bi se kasnije još ponosnije uspravio, popuštanja su donosila više nego što su mu oduzimala. Raški župan Uroš II nije dugo držao zakletvu vernosti koju je dao vizantijskom caru, već je opet počeo da tajno šuruje sa Mađarima i da priprema novu pobunu. I ovaj put to je trebalo da bude usaglašena akcija Srba i Mađara. Međutim, kada je tokom 1153. godine trebalo da dođe do novog napada na Vizantiju, Mađari se iznenada predomisle i sklope novi mir sa Vizantijom. Razlog za ovo naglo predomišljanje je bio u tome što je car Manojlo načuo šta se sprema pa je ponovo pokrenuo armiju. Mađari su, uplašivši se, poslali caru u Serdiku poslanstvo da mole za mir. Manojlo je pristao, i mir je sklopljen. Istovremeno, veliki župan Uroš II je ponovo morao da ide kod Manojla i da moli za oprost, što mu ovaj opet učini. I sami događaji kao da su mu išli na ruku.

Carev srodnik Andronik Komnen, koji je upravljao oblašću koja se graničila sa Ugarskom (Braničevo, Niš i Beograd) počne da priprema svrgavanje Manojla sa vlasti. Nekim načinom stupio je u vezu sa Ugarskim dvorom kao i sa nemačkim carem Fridrihom I Barbarosom. Na oba mesta dobio je obećanja kao i odrede vojske. Ne zna se da li je župan Uroš II u svemu tome učestvovao, ali teško da je tako krupna stvar mogla proći mimo njegovoga znanja. Ugari uz podršku Andronika, iznenada udare na Braničevo. U to vreme car Manojlo je znao sve o izdaji i dao je da se uhapse zaverenici, a među njima i Andronik. Vizantijska vojska je u narednih godinu dana (1154-1155.) branila svoju severnu granicu i na kraju je ovaj ugarsko – vizantijski rat završen sklapanjem mira. Vizantiji su ostale sve teritorije, odnosno granica na Dunavu nije pomerena.

Odmah nakon toga u Raškoj su izbili nemiri u kojima je sa vlasti skinut veliki župan Uroš II, a na njegovo mesto je došao njegov brat Desa. To je pomalo iznenadno jer se zna da je on od 1150. godine vladao Dukljom, Trebinjem i Zahumljem. Onda se iznenada odlučio da svoju vlast proširi i na Rašku (i obori Uroša II), a verovatno na nagovor raške vlastele, kojoj je dosadilo da u službi mađarske politike neprestano ratuju sa Vizantijom i isto tako neprestano doživljavaju katastrofe. Ovaj uspeh mu je bio samo delimičan jer su obojica, i Uroš i Desa, morali da idu kod cara Manojla koji je trebalo da odluči ko će da bude na raškom prestolu. Zapravo, u ovoj borbi oko prestola niko nije pobedio i sada je trebalo neko treći da odluči ko će biti raški župan. Možda ni Manojlo nije želeo da trpi da se njegovi vazali međusobno tuku, pa je stoga rešio da ih obojicu pozove kod sebe da vidi šta je sporno između njih. Nesumnjivo je da je Desa uživao podršku vizantijskog cara, ali, ne zna se zašto, car nije želeo da remeti već postojeće stanje u Raškoj i donosi odluku da Uroš ostane veliki župan. O sceni međusobnog objašnjavanja Dese i Uroša pisali su grčki pisci, navodeći da su se ova dvojica žestoko svađala između sebe pa su čak i oružje jedan na drugoga potezali.

Iako je Urošu ostavio Rašku, car nije zaboravio ni Desu, dajući mu jedan deo vizantijske teritorije na upravu. Taj deo se nazivao Dendra i bio je veoma bogat i šumovit, no Desa ovo nije dobio na stalno uživanje, već samo privremeno. Car je sa njim imao i drugih planova, pa se dolazi do zaključka da je i carevo potvrđivanje Uroša u nazivu velikog župana bilo isto tako privremeno. Verovatno da Manojlo nije verovao Urošu i da je samo čekao pogodniji momenat da ga obori. Zapravo, Desino postavljanje za carevog poverenika u Dendri je moglo da Urošu posluži i za opomenu.

U Raškoj se sa ovim nije smirilo unutrašnje previranje i samo par godina kasnije Uroš je pao. Zašto, ne zna se, a pretpostavka je da je uzrok u njegovom ranijem promađarskom delovanju i da je to caru, ostavljajući Uroša na prestolu, bio samo kratak predah koji je trebalo da posluži Manojlu za bolju procenu situacije. Bio je Manojlo dovoljno jak da Uroša skine sa vlasti još i pre. Careve simpatije su sigurno bile na strani Dese, međutim ovaj verovatno nije imao dovoljno podrške u samom raškom plemstvu, tako da je njegov dolazak na vlast možda mogao izazvati unutrašnje pobune. Careva procena je bila da nije pogodno da Desa odmah preuzme vlast, trebalo je da prođe izvesno vreme koje je popunio novi župan po imenu Prvoslav. No, on je bio vrlo kratko vladar i kako ga je doveo, tako ga je car odmah i smenio. Opet car postavlja novog župana, nekog Beluša (Prvoslavov mlađi brat?), koji je došao u Rašku bežeći iz Ugarske, ali je ubrzo zaključio da mu je mnogo bolje da se vrati u Ugarsku. Ostavlja Rašku i župansku titulu, i vraća se u Ugarsku.

Sada se car setio Dese i od godine 1162. on postaje veliki župan Raške. Car Manojlo se teško prevario procenjujući Desu i njegovu naklonost ka Vizantiji. Desa možda jeste protiv približavanja mađarskom dvoru i zbog toga se sukobio sa Urošem, ali isto tako njegovo kasnije delovanje pokazuje da je on još i više protiv Vizantije. On je kroz celo svoje vladanje pokušao da Rašku stvori nezavisnom u odnosu na bilo koga, slično kao Nemanja u kasnijem periodu. Desin rad je u početku bio usmeren ka tome da se stvore jaki saveznici pa je shodno tome članove svoje porodice pokušao da ženidbenim vezama spoji sa evropskim dvorovima. No, tu mu je uspeh bio više nego jadan. Raška je bila suviše mala i neugledna da bi predstavljala dobru partiju za neku razmaženu princezu ili princa.

Ipak njegove su prve znatnije aktivnosti bile usmerene ka Zeti gde je neke oblasti oteo od kneza Radoslava. Ovaj Radoslav je sin Gradinje kojeg je nakon 11 godina vladanja on nasledio. Radoslava je na prestolu potvrdio i vizantijski car Manojlo. "Zatim knez Radoslav ode kod cara Emanuela koji ga dobro primi i dade mu da gospodari i upravlja čitavom zemljom koju je ranije posjedovao njegov otac. Kad se zatim knez Radoslav vratio od cara, poče da, skupa sa svojom braćom, gospodari i vlada zemljom. Potom ustaše neki zlotvori, koji bijahu neprijatelji od davnine, i odmetnuše se od njega i dovedu Desu, Uroševog sina i njemu dadoše Zetu i Travuniju" (Pop Dukljanin). Dukljanin ovde greši samo u tome što Desa nije bio Urošev sin već njegov brat. Nakon ove pobune Radoslavu je ostala primorska oblast i grad Kotor, sve do Skadra.

Tokom 1162. godine na vizantijskom dvoru su počeli sukobi po pitanju carskog nasleđa, kada car Manojlo nije uspeo da kao naslednika naturi svoga kandidata. To je bio znak da i Desa podigne glavu i to tako da ponovo zauzme oblast Dendru koju je dolaskom na raški presto vratio caru. Ipak, Desa nije preduzimao nikakve otvorene vojničke akcije, a kada je car Manojlo godine 1163. pokrenuo vojsku na Ugarsku, Desa je otezao da mu se kao vazal pridruži. On je nešto očekivao, ne zna se šta, ali kada se car pojavio sa svom svojom armijom u Nišu i Desa je morao da se odluči i da ipak dođe. U Nišu je on morao da se pravda pred carem i izgleda da mu je to dobro išlo, tako da Manojlo nije ništa preduzeo. To je Desu ludo ohrabrilo i on je ni manje ni više, nego počeo da kontaktira sa Mađarima, bukvalno caru pred očima. Sada je i caru dosadilo da se objašnjava sa Desom, pa ga hapsi i vodi sa sobom u Carigrad gde biva i zatočen.

4. Uspon Stefana Nemanje

U to doba Nemanja je već značajna ličnost u Raškoj. On je nešto ranije, shodno običajima, dobio i deo srpskih zemalja na upravljanje. To je bila prilično velika teritorija i obuhvatala je prostor Toplice, Ibra, Rasine sve do Morave – krajnji istok srpskih oblasti. Sami izvori o tome veoma su škrti i u priličnoj meri i nerazumljivi. Teško je proceniti i koliko je imao godina. Ukoliko bi se uzelo da mu je godina rođenja 1113. tada je imao blizu četrdeset godina. Prema tome on nije bio ni u kom slučaju mlad i mora da je imao već dosta i ratnog i političkog iskustva. Stefan Prvovenčani navodi "A kad je odrastao do mladićstva i primio čest otačastva svojeg po imenu Toplicu, Ibar i Rasinu i zvane Reke..".

Bio je i oženjen nekom plemkinjom koja se zvala Ana. Domentijan navodi: "Kada je dospeo do mladićkog reda, sjediniše ga ka zakonitom braku i bi mu dan deo njegova otačastva, istočna zemlja." Po ovome bi se moglo izračunati i to kada je Nemanja oženjen. Reč "mladićstvo" je označavala jedan period života od 15 pa sve do 22 godine, a shodno srednjovekovnom verovanju da život čoveka ima sedam perioda. To znači i da se Nemanja oženio najkasnije do 22 godine, odnosno do 1135. godine.

Shodno svemu ovome imao je sasvim dovoljno vremena da za njega čuje i sam car Manojlo koji ga je prilikom svog dolaska u Niš 1162. godine (neki kažu i ranije, 1158.) pozvao na razgovor. "A kad ču bogoljubivi car Manojlo iz Konstantinova grada o izvrsnoj čistoti i smernosti i krotosti ovoga nezlobivog, približiv se niševskoj strani, želeći ga videti, posla po nj da dođe na viđenje." (Stefan Prvovenčani)

Na ovom bi se trebalo sada malo zaustaviti. Rečeno je da je Nemanja upravljao istočnim delom raške županije i da je ta oblast bila prilično velika obuhvatajući oblasti Toplice, Ibra i Rasine i neke oblasti nazvane Reka. Ovu teritoriju Stefan Prvovenčani naziva "čast otačastva svojeg" što asocira da je Nemanja ovaj deo dobio kao član Zavidine porodice, odnosno kao deo koji njemu pripada. Od koga je on to zapravo dobio? Da li zaista od Zavide? Zavida nije bio veliki župan, ali je bio iz županske porodice, no to nije dovoljno. I sam povratak Zavide u Rašku je nedovoljno jasan, da li se, kao jedan od uslova za povratak kući, on morao odreći svih pretenzija na mesto velikog župana?

Svi sinovi Zavide, među njima i Nemanja, stiču veliki ugled, čak u toj meri da je za Nemanju čuo i sam car. To je išlo čak dotle da će i najstariji sin Zavide uskoro da postane veliki župan Raške (Tihomir). Pitanje je opet, na osnovu čega su oni doživeli takvo carevo poverenje. Da li su možda Zavidini sinovi bili ti koji su pružali Desi podršku onda kada je trebalo ukloniti Uroša, a to ne bi trebalo da čudi jer posle bitke na Tari Uroš više ne predstavlja ono što je on možda nekada bio. Ako su i podržavali Uroša u samome početku, dok je trebalo da se obezbedi povratak u Rašku i povrate imanja, nije nemoguće da su Zavidini sinovi okrenuli stranu i prišli Desi kada su videli da je Uroš izgubljen i da je sada potrebno sve učiniti da bi se stečeno sačuvalo. Ako su podržavali Desu od samoga početka, onda bi se moglo doći do zaključka da su, pošto je Desa bio carev kandidat, Zavidini sinovi zapravo vodili progrčku politiku. Jednostavno su osetili koja strana pruža više prednosti i sigurnosti i odlučili se. U tom okviru bi se možda moglo potražiti poreklo njihovog velikog ugleda u Raškoj. To što su oni iz velikožupanske porodice, moglo je da znači nešto za ugled u Raškoj, ali ni u kom slučaju toliko koliko je to bilo u njihovom slučaju. Oni su morali imati još kakvih delatnosti za koje mi ne znamo.

Ugarska u to doba nije imala neki veći uticaj u Raškoj, barem ne onoliko veliki da može da rešava problem župana. To je bio delokrug vizantijskog cara i on je često dolazio sa vojskom u Srbiju, dok su Mađari bili samo Rašanima saveznici u borbi za oslobođenje od Vizantije. Ako je Manojlo i imao izvesnih simpatija za ovu porodicu, te su simpatije mogle doći onoga momenta kada je Desa dolazio na vlast. Tada je on dobio poziv od raških plemića koji su bili nezadovoljni Uroševom promađarskom politikom i kojima su dosadili stalni ratovi sa Vizantijom koje su uvek gubili. Verovatno su i sami ocenili da je Vizantija dovoljno jaka da se oni, čak i uz pomoć Mađara ne mogu još uvek osloboditi. Da li su i Zavidini sinovi bili među tim nezadovoljnicima? Kako bi inače drugačije Tihomir postao veliki župan? Samo snagom oružja bez političke podrške cara, on to nije mogao da uradi.

Bilo kako bilo, Nemanja se odjednom našao sa svojom oblašću u blizini Vizantije i on je to odmah iskoristio. Njegov susret sa carem će kasnije biti od velikog značaja – zapravo osnova celokupnog kasnijeg uspona. Poziv cara Nemanja je jedva dočekao, pravilno osećajući da mu je to šansa života, "I on, pohitav dođe k njemu" (Stefan Prvovenčani). Carev doček je bio veoma srdačan: "A kad ga ovaj ugleda, primi ga s carskom ljubavlju i poljubi ga". Izlazi da je car zvao Nemanju, ne da bi ga upoznao ili za nešto kontrolisao, ne, on je bio uveren u Nemanjinu vernost i vrednost, carev cilj je bilo nešto drugo. Trebalo je Nemanju još više učvrstiti u vernosti, jer zašto bi se on bunio protiv nekoga ko ga tako lepo dočekuje, da ga čak i ljubi pri susretu. Ovaj navod Stefana Prvovenčanog mnogo govori. Vizantijski car, možda najmoćniji vladar Evrope toga vremena, naslednik Rimskoga Carstva, u susretu sa jednim relativno nepoznatim i, što da ne, potpunim autsajderom na raškoj političkoj sceni, ovoga dočekuje na nečuveno srdačan način tako što ga poljubi. Setimo se ukočene etikecije vizantijskoga dvora. Mada sam car Manojlo nije patio od formalizma, ovo je ipak sasvim neuobičajeno. Tako se dočekuju samo najveći prijatelji ili oni koji to tek treba da postanu, a tako se dočekuje i neko ko je jednako moćan. Nemanja niti je bio tako moćan, niti bio carev prijatelj, oni se i ne poznaju i verovatno se po prvi put u životu vide. Pre će biti da je car hteo da stvori jednog vernog, ne prijatelja, već slugu.

S druge strane, ovakav doček Nemanji stvara ogroman ugled u Raškoj, jer koga je još car dočekao tako lepo da ga je čak i poljubio. No, ne zavarajmo se. Nije car Manojlo tako naivan, zna on da sa Nemanjom ne može biti prijatelj i on isto tako zna da i Nemanja slično misli. Suviše je veliki jaz između njih. Manojlo je car Vizantije, a Nemanja tek knez jedne udeone kneževine, bedno male naspram onoga nad čim car ima vlast. Nikada oni ne mogu ni biti prijatelji, jer Manojlo vlada nad Nemanjom i ovaj poljubac je samo careva milost, koja i treba da posluži samo Nemanji da mu podigne ugled među Rašanima.

Verovatno da ni Nemanja nema nekih posebnih iluzija oko prijateljstva sa carem, on je u Nišu po carevom naređenju. Prijatelji se tako ne pozivaju, ali to može dobro doći u budućnosti. Nije za potceniti politički kapital ovakvoga carevog dočeka. Malo pozorišta može samo dobro doći, ljudi su naivni, najčešće veruju u ono što vide, ne razmišljajući šta se iza toga krije. No, to Nemanju ne može mnogo zavarati, zna on sa kime ima posla. Ovo je idealna prilika da se izdigne iznad svoje braće koja su već počela da mu dosađuju i da se mešaju u njegov način upravljanja nad njegovom oblašću, želeći da od njih traži za sve dozvolu. Za takve stvari nije teško izdržati ovo pretvaranje, u kome su Vizantijci nedostižni majstori. Pretvaraju se oni i sada, ali i Nemanja se pretvara.

Do toga momenta Nemanja možda i nije imao vladarskih ambicija, možda on i nije mislio o tome da bi se mogao dočepati županskoga dostojanstva. Možda mu je car Manojlo to na indiskretan način došapnuo ili tek nagovestio, a Nemanja ako ima dovoljno pameti dosetiće se. Nemanja je i dotle pokazivao neke osobine samodršca ne želeći da se sa bilo kime konsultuje kada je u pitanju način na koji on upravlja svojim posedom. Pri tome je pokazao i neke kvalitete koji su se dopali caru Manojlu. Možda je Manojlo tada i tražio nekog kandidata za župansko mesto u Raškoj, nekoga koji će biti dovoljno siguran i koji neće prvom prilikom napasti na Vizantiju i pokušati da se otcepi. Caru je sigurno već dosadilo da se lomata po raškim klisurama i mračnim šumama, za koje u Evropi malo ko zna. Pobede u takvim ratovima su uvek jako teške, sa mnogo napora i žrtava, a sa malo slave i skoro ništa plena. Sa takvim pobedama Manojlo se ne može ponositi po Evropi, suviše je to sitno za takvu državu kao što je Vizantija. S druge strane porazi u takvim ratovima su vrlo lako mogući, a porazi uvek donose ili podsmeh stranih dvorova ili neprilike kod kuće kada tajni pretendenti na presto odjednom postaju javni i koji takve poraze žele da iskoriste prikazujući ih isključivom krivicom cara. Onda oni ističu da takvog nesposobnog cara treba smeniti, a gomili nije potrebno mnogo puta ponavljati, ona priznaje samo uspeh.

Manojlo je možda Nemanju ocenio kao dovoljno častohlepna i ambiciozna da na njega može izvršiti jedan tih uticaj i usmeriti ga na otimanje prestola i tu je pogodio. Međutim, ljuto se prevario ako je mislio da bi Nemanja, onoga momenta kada sedne na presto, osetio takvu zahvalnost prema caru, da će mu biti do kraja veran. Car je mislio da iskoristi Nemanju, ali Nemanja je iskoristio njega.

Susret je za Nemanju završen neočekivano lepo. Dobio je od cara titulu "carskog sana", što je neka od dvorskih titula, ali i velik komad vizantijske zemlje. To je bio jedan kraj oko Leskovca (Dubočica). Iz ovoga se zaključuje da je Nemanja ostavio na cara povoljan utisak i da se uklapao u njegove planove. "I, zadiviv se mudrosti ovoga junoše, odlikova ga carskim dostojanstvom i različitim darovima. I, odvojiv mu od svoje zemlje, dade mu zvanu Dubočicu, govoreći" Tebi budi i potomstvu tvojemu po tebi u vekove, ni s kim u zajednici, ni sa mnom, ni sa srodnicima mojim po meni" (Stefan Prvovenčani). Nemanja u vreme ovoga susreta nije bio ni malo mlad, kako se to možda na prvi pogled može učiniti. Njega Stefan Prvovenčani naziva "junošom", a to je period od 23 do 44 godine. Najbliže istini jeste da je Nemanja imao oko četrdeset godina ili čak nešto i više.

Nemanja je iz Niša morao otići zadovoljan, jer je osim što je od cara dočekan lepo, što nije uspelo do tada niti jednome od Rašana, dobio još i lep komad zemlje koji je car samo njemu, Nemanji, poverio. Na tom, ne tako malom prostoru, Nemanja je vladao ne odgovarajući nikom, osim samome caru. Ograničenje ipak postoji, budući da je car ovu zemlju dao isključivo Nemanji to on njome upravlja samo za života i ta zemlja nakon Nemanjine smrti se vraća caru. Znači da tu zemlju ne mogu da naslede Nemanjini potomci. Ovo je tipično vazalski odnos. Car je verovatno mislio da je uspeo da postigne ono što je hteo.

Ne može se oteti utisku da je car Manojlo i pored svoje lukavosti u odnosu na Rašane ipak bio naivan. I do sada su raški župani dolazili kod njega, molili za oprost obećavajući sve, on im je uvek ili skoro uvek opraštao, a oni su se opet bunili. Zašto bi i Nemanja bio izuzetak? Car je morao znati da raškim velikodostojnicima data reč ne vredi mnogo, pa što bi Nemanja bio neki izuzetak? Sa ovom zakletvom car nije stekao vernog vazala, naprotiv, stvoren je samo još jedan jak pretendent na velikožupanski presto. Možda je car upravo želeo da se to i desi. Nemanju je trebalo ubediti u to da mu ni županski naslov nije nedostižan, a ovo je bio najbolji način. Uz to, takav Nemanjin doček trebao je da natera i tadašnjeg velikog župana u Raškoj da se dobro zamisli i potrudi da očuva carevu milost, jer ukoliko ne bude veran caru, Nemanja je tu da ga zameni.

Naravno, ostaje pitanje kako je carev izbor pao baš na Nemanju. Teško da je car poznavao Nemanju pre nego što su se susreli u Nišu. Suviše je Nemanja bio sitan za tako nešto i suviše beznačajan da bi se car Manojlo njime bavio i da bi ga proučavao. Ovde je sretan slučaj za Nemanju odigrao veliku ulogu. Položaj udeone kneževine koju je Nemanja dobio odigrao je odlučujuću ulogu. Ova njegova oblast se nalazila odmah uz Vizantiju i bila prvi sused izuzetno značajnog vojnog puta koji vodi ka Dunavu, ka Ugarskoj, sa kojom je u to doba car Manojlo neprestano ratovao. Istovremeno, Nemanja je, ukoliko bi se pobunio protiv cara, mogao veoma lako da ugrozi putno čvorište koje se nalazilo u Nišu. Ne bi on mogao značajno da ometa carsku vojsku, ali bi joj mogao stvoriti dosta neprilika i zadržati je za duže vreme dok ona ne bi sebi prokrčila put ka Dunavu. Videli smo da je u dosadašnjim ratovima sa Ugarskom značajna prednost cara bila upravo u tome što je on insistirao na brzini pokreta, kao i da je neke pobede upravo tom prednošću ostvario. Sama bitka na Tari je za cara bila tako teška, da car umalo nije život izgubio, baš zbog toga što carska vojska nije uspela da se dovoljno brzo probije do Dunava i spreči spajanje ugarskih i raških trupa. Ukoliko bi car imao nekoga ko je dovoljno veran da čvrsto drži oblasti pored ovih puteva, tada bi za njega bilo mnogo lakše da kontroliše Balkan i da uvek ima otvorene puteve.

U tom cilju car je želeo da od oblasnog gospodara dobije sigurne garancije i tog čoveka da pridobije za sebe. To što se tada baš Nemanja nalazio na toj poziciji jeste stvar slučaja, i to sretnog za njega. Da je bilo ko bio na Nemanjinom mestu bio bi verovatno isto tako pozvan kod cara u Niš. No, treba ipak znati da ma koliko car Manojlo često bio lakomislen, ipak nije bio naivan. Baš iz razloga da proceni kvalitet čoveka koji se nalazi na ovom strateški važnom mestu, car je pozvao Nemanju na razgovor u Niš. I tu je izgleda Nemanja uspeo da kod cara stvori pogodnu sliku o sebi, pogodnu u toj meri da mu je car dao i dvorsku titulu i jedan deo zemlje na upravljanje. Zapravo, dao mu je taman toliko koliko je Nemanji bilo potrebno da u odnosu na ostalu gospodu u Raškoj dobije prestiž. Istovremeno, dao je Nemanji i slobodu delovanja.

Nemanjina braća sigurno nisu rado gledala ovaj Nemanjin uspon. Po nekom pravilu, on je, kao najmlađi, trebalo da u svemu sluša svoju stariju braću i nije mogao imati neku samostalnu politiku, a da njih prethodno o tome ne pita. Jedan od braće, Stracimir, upravljao je oblašću oko Zapadne Morave, Miroslav je upravljao Zahumljem, odnosno, jednim delom Polimlja, a bio je oženjen i sestrom bosanskog bana Kulina. Ne zna se da li je u to vreme najstariji brat Tihomir već bio veliki župan Raške (izgleda da nije), ali iz tog se može zaključiti da je on tada imao i najveći uticaj među braćom. Sam položaj Nemanjinih zemalja nije bio ni najmanje pogodan, nalazio se odmah uz Vizantiju i, sledeći logiku dotadašnjih događaja, to je bio najistureniji raški položaj koji ima zadatak da prvi primi udar Vizantije u slučaju nekog novog rata. Dakle, Nemanja je imao jako težak teren za upravu i braća su mu dala očigledno najgoru moguću zemlju, dok su za sebe zadržali bolju. No, šta se sada odjednom dešava? Umesto da najmlađi brat, koji ima najmanje reprezentativnu zemlju bude i najmanje bitan u raškoj hijerarhiji, odjednom baš zahvaljujući tom nepogodnom položaju, on postaje carski štićenik koji dobija dvorsku titulu, proširenje zemlje i što je još važnije dobija carsku milost. Osim toga, na zemlji koju je dobio od cara Nemanja ima privilegiju da potpuno samostalno upravlja ne pitajući nikoga za dozvolu ili savet. To što Nemanja ima i posebne vazalske obaveze nije nikakva smetnja, konačno i cela Raška je u tom odnosu prema caru. Za samu zemlju Rašku odnos vazalstva prema Vizantiji nije neka posebna pogodnost, ali za gospodu koja je željna vlasti biti vazal vizantijskog cara jeste odlučujuća prednost u borbi za vlast. To su Nemanjina braća dobro znala.

Ovo je bila i večna opomena za njih, a pogotovu za velikog župana – car ima svog čoveka u Raškoj. Mora da je vest o Nemanjinom uspehu kod cara kod njih izazvala ogromnu pometnju. Najmlađi brat o kome niko do sada nije vodio posebnog računa stiče odjednom veliku carsku milost. Šta će biti sledeće? Stoga se mora povesti računa o tome šta Nemanja radi i šta sprema. Mora se izvršiti pritisak na Nemanju i naterati ga na poslušnost, ako treba i oružjem i dati mu do znanja da se ništa nije promenilo u njihovom odnosu. On je najmlađi brat i bez obzira na carsku milost kojom je obasut, on mora da sluša stariju braću i velikog župana. Upravo je to car Manojlo i hteo. Stvoren je razdor među raškom gospodom, sada će se oni više baviti međusobnim namirivanjem računa, nego što će imati vremena da se bave razmišljanjima o novom ratu sa Vizantijom. S druge strane, ako se i pobune, oni nikada više neće biti jedinstveni. Nemanja će biti na carevoj strani i obezbeđivati mu put ka Dunavu. Na taj način Mađari Raškoj više ne mogu pomoći, pa će i manje carske snage moći da održavaju situaciju.

Uskoro je carska politika prema Raškoj i milost prema Nemanji pokazala rezultate. Tokom 1163/1164. godine car dva puta upada u Ugarsku. Zemun je zauzet dok je Srem spaljen. Istovremeno u Dalmaciji su zauzeti gradovi, sve od Splita pa do Bara (ukupno 57). Pod vizantijskom vlašću su sada Srem, Bosna i veliki deo Dalmacije. Snažne utvrde u Beogradu, Zemunu i Braničevu čuvaju granicu. Rašani prema Vizantiji uredno izvršavaju svoje vazalske obaveze i šalju vojne odrede koji učestvuju u ovim akcijama. Ovakvo verno ispunjavanje vazalskih obaveza je izgleda bio rezultat carevog postupka prema Nemanji. Veliki župan sada ima u svojoj državi stalno spremnu zamenu ukoliko se bude po bilo kom pitanju ogrešio o cara. Mora da je i Nemanja pojačao svoju aktivnost po Raškoj u pokušajima da stekne što više pristalica. Rascep među raškom vlastelom je postignut.

Dok je ovaj rat trajao, odjednom se na mestu velikog župana u Raškoj javlja ponovo Desa. Kako je on došao na vlast i kada tačno, ne zna se. Iako je pomagao Vizantiju, izgleda da mu je stalno na pameti bilo kako da se nje i oslobodi.

Ugarska nije mogla tek tako da prežali poraze iz prethodnog rata (1163/1164.) i 1166. godine započinje vojne akcije, tako da kod Sirmijuma potuče neke vizantijske odrede. Car Manojlo odmah pošalje tri vojske na Ugarsku. U jednoj od tih vojski (koja je bila pod vođstvom Andronika Kontostefana) opet su bili srpski odredi. Ova vojska je rat i zaključila sjajnom pobedom kod Sirmijuma. Ipak, ovaj rat nije imao konačnog pobednika. Obe su strane bile toliko iscrpljene da nisu imale snage a za daljnji nastavak akcija (1168.).

Nakon razgovora sa carem Nemanja je osetio svoju šansu i verovatno malo i preuveličao svoj položaj i samim tim precenio svoju snagu. On je nema sumnje do tada bio veran carski vazal. To potvrđuje i Stefan Prvovenčani: "Jer, iako ovoga Svetoga ljubljaše car, i on gledaše carske ljubavi, srce se njegovo raspaljivaše.....". Dakle, jasno je da je Nemanja svoje vazalske obaveze shvatio veoma ozbiljno i uredno ih izvršavao. Sigurno je da je obezbeđivao put carskoj vojsci, onda kada je ona išla na Mađare. Da li je on lično učestvovao u ovom ratu, ne zna se, mada ne postoji niti jedan razlog da nije učestvovao. Naime, Nemanja je bio carski vazal, zato je i dobio Dubočicu, i u vazalsku obavezu nije išlo samo to da on šalje svoje vojnike, već je veoma često bilo potrebno da ih on i lično vodi. Isto tako Nemanja je imao mnogo vojničkog dara i znanja koje je negde morao steći. Verovatno je da je on učestvovao u dosta vojnih pohoda jer njegovo kasnije komandovanje vojskom je bilo u maniru iskusnoga vojskovođe. Nema pogodnijeg mesta za sticanje takvog znanja nego u okviru vizantijske vojske, koja je bila prava armija, sa razrađenom taktikom, iskusnim i disciplinovanim vojskovođama.

Baš zahvaljujući svom posebnom položaju kod cara, ili je on to tako mislio, Nemanja je počeo da na svom posedu vodi sasvim nezavisnu politiku od one koja je vođena u Raškoj. Istovremeno, on više ne želi da sarađuje sa svojom braćom. Nemanjina politika je bila u potpunosti vezana za Vizantiju, što verovatno da raškom županu nije moglo biti pravo, jer Raška je bila pod Vizantijom i stalno je pokušavala da se od nje otme. U tome do sada nije uspevala, ali se stalno čekala povoljna prilika. Međutim, sada Nemanja odjednom slabi taj, do sada uglavnom jedinstveni front prema Vizantiji. Stefan Prvovenčani je pokušao da taj razdor prikaže kroz versku prizmu, navodeći da je Nemanja počeo graditi hramove, a da to nije bilo po volji njegovoj braći. Radi se o dvema crkvama koje su izgrađene u Toplici. Prvi je hram sv. Nikole (kod Kuršumlije), a druga je crkva svete Bogorodice koja se nalazi na ušću reke Kosanice. Dok je trajalo podizanje hrama sv. Nikole došlo je do sukoba Nemanje i njegove braće. Po Stefanu Prvovenčanom: "Opet braća njegova, podsticanjem đavoljim i zlom revnošću i ljutim gnevom obuzeta, dođoše da ožaloste Svetoga, govoreći: "Šta radiš to, ne dogovoriv se o tome s nama, što ti ne liči da radiš".

Braća su se očigledno naljutila na Nemanju i izgleda da su došla kod njega. On verovatno nije kod njih hteo da ide, možda iz straha, a možda jednostavno sa njima nije želeo da razgovara. S jedne strane, videćemo, ubistva među rođacima u Nemanjinoj porodici nisu bila tako retka, postojala je dakle realna opasnost da ga braća možda i likvidiraju. Takav rizik mu nije bio potreban, jer ionako nije nameravao da im se pokori. S druge strane, on sa njima nema o čemu da razgovara, njegove su ambicije mnogo veće nego što su razgovori o tome šta on sme da radi, a šta ne sme. Možda su ga braća i opominjala zbog njegove progrčke politike, tada u Raškoj potpuno neuobičajene stvari, što u Raškoj nije moglo tako lako proći. Rašani sa Vizantijom mogu samo da ratuju, ali ne i da sarađuju kao što to čini Nemanja. Zar nije sramota Nemanjina saradnja sa Grcima, umesto da kao većina razmišlja o tome kako da se oslobode Vizantije. Sve su ovo braća Nemanjina možda njemu kazala. Nemanjin je odgovor izuzetan: "Braćo moja draga, kako smo jednorodni, neka ne bude na gnev ovo delo moje, koje počeh u Gospodu i dovrših ga. Ja ga svrših, pa, ako je dobro, neka je meni, a ako je zlo, neka opet bude meni." (Stefan Prvovenčani).

Možemo ga shvatiti dvojako, kao čisto verski odgovor na kojem Stefan Prvovenčani insistira ili kao čisto svetovni koji je daleko bliži istini. Ne može se verovati u to da su braću Nemanjinu povredili Nemanjini građevinski poduhvati. Ne smeta njima to što Nemanja gradi crkve, njih ne interesuju Nemanjini verski motivi. Da je Nemanja bio toliko verski revnostan ne bi oni njega ni primetili. Opasno je to što Nemanja iza verskih motiva krije svoje prave namere, a to je uzimanje vlasti u Raškoj. Suviše je Nemanja slab da bi to uradio samostalno, ali zato je tu Vizantija i Nemanja na nju računa. To braću Nemanjinu buni i toga se oni boje. Oni njega okrivljuju za saradnju sa Vizantijom, okrivljuju ga (pa to se tako jasno vidi) da želi da se dočepa županskoga prestola. Neka on zida i dalje, ali neka prestane da računa na cara i da mu se dodvorava. Nisu oni naivni, znaju oni da Nemanja zidanjem crkvi pokušava da zadobije pomoć crkve, veoma uticajne tada, u pohodu ka prestolu.

Nemanjin odgovor, onako kako ga je predstavio Stefan Prvovenčani, verovatno da ne odstupa mnogo od onoga kojeg je stvarno i dao. Nemanja se svoje braće ne boji, oseća da se oni njega plaše, konačno oni su došli kod njega, a ne on kod njih. Iza njega stoji moćna Vizantija, a uskoro će i crkva kojoj on daje tako obilne darove, te stoga može da "pogledav na njih s krotošću i s osmehom oko usana" (Stefan Prvovenčani) odgovori onako kako to njemu odgovara. Nemanja je potpuno smiren i nema u njemu nimalo straha ili zbunjenosti, on se smeška i izigrava naivka. Izašao je on na kraj i sa carem, a da neće sa svojom braćom koja se ne mogu meriti sa njime. Oseća se jakim i blizu cilja. Ipak, oseća da su pred njim njegova braća, jedne su krvi "Braćo moja draga, kako smo jednorodni,...", oseća on da su oni donekle i u pravu kada ga pitaju "Šta radiš to, ne dogovoriv se o tome s nama." Možda oni hoće da sarađuju, bilo bi dobro kada bi imao njihovu podršku, ali osim pitanja oni upućuju prekor "što ti ne liči da radiš". Ovaj prekor je sve rekao, nisu oni došli da bi mu ponudili saradnju, oni su došli da ga odvrate od njegovog nauma. Zapravo oni ga neće za župana, imaju oni i svojih planova. Ovo je bio raskid između Nemanje i njegove braće, oni više ne mogu zajedno. Nemanja ne odustaje i pruža im gore naveden odgovor, traži da se braća na njega ne naljute, ali on nastavlja svojim putem ma kakav on bio. Kad već neće da mu se pridruže, neka znaju da neće ni uživati u plodovima njegovog uspeha, oni će pripasti samo njemu "ako je dobro, neka je meni.". Isto tako on od njih ne očekuje ni pomoć, onda kada sve krene po zlu "a ako je zlo, neka opet bude meni".

Tako je ovaj razgovor završio i braća su se razišla u većoj neslozi nego što je to ikada bilo. Nemanja je nastavio svojim putem, a braća su sprovodila svoje planove koji će na kraju završiti dovođenjem najstarijeg brata Tihomira na vlast, na mesto velikog župana Raške. Istorijski gledano, ovaj razgovor je vođen ne dugo nakon Nemanjinih pregovora sa carem Manojlom. Naime, odmah nakon ovih razgovora, Nemanja je počeo da gradi i manastir svete Bogorodice, a manastir svetog Nikole je građen u isto vreme. Od Stefana Prvovenčanog saznajemo da su braća zatekla Nemanju pri zidanju hrama sv. Nikole, prema tome nije prošlo mnogo od razgovora Nemanje i cara. Od tog momenta Zavidini sinovi više ne sarađuju, već svako kreće svojim putem. Nemanja je svoje hramove završio, ali događaji važni za njega, naglo su uhvatili drugi tok. On je verno služio caru Manojlu, obezbeđivao mu je put kojim je car slao vojsku na Ugarsku. Možda je poslao i svoje vojnike u ovaj rat, a nije isključeno da je u njemu i lično učestvovao.

Rečeno je da je baš nekako u to vreme Desa bio ponovo veliki župan raški. Možda je to bila politika Vizantije. Na presto je Desa došao ponovo. On je to mogao samo uz vizantijsku podršku. Oni su ga ranije oborili sa vlasti i sada je zahvaljujući njima ponovo veliki župan. Kako car nije bio siguran u njegovu vernost, sasvim se da zamisliti da je uzdizanje Nemanje bilo zapravo u funkciji opominjanja Dese da pazi na svoje ponašanje, jer car ima i drugog čoveka koji može Desu da zameni. No, to za Desu nije izgleda bila posebno ozbiljna opomena, on je i dalje šurovao sa Mađarima. Sada je i caru dosadilo da se sa svojim nevernim vazalom stalno nateže, stoga Desa biva uhapšen i opet odveden u Carigrad. Da li je umro u toku zatočeništva, ne zna se, ali na osnovu nekih izvora posredno se može zaključiti da je on ipak na kraju pušten i da je umro u Trebinju. Ovo potkrepljuje i jedan nepoznat grob u crkvi sv. Petra i Pavla (7 km jugoistočno od Trebinja) za koji se pretpostavlja da bi mogao biti Desin.

5. Veliki župan Stefan Nemanja

Nakon ovog rata sa Ugarskom car je verovatno očekivao da mu ovi uzvrate napad i stoga se morao za to i pripremiti. Mađarski napad je došao godine 1166., a Raška je opet na strani vizantijskog cara i čak jedan odred srpske konjice učestvuje u pobedi Vizantije kod Sirmijuma. Na raškom prestolu sada sedi kao veliki župan Tihomir, Nemanjin najstariji brat. Ovo je mimo očekivanja, jer svi znaju da je Nemanja taj koji je carev ljubimac.

Veoma je teško reći šta je bilo to što je cara Manojla ubedilo da iz svojih kombinacija izostavi Nemanju i da Tihomiru pomogne da postane župan. Možda su Nemanjina braća ipak uspela nekako da istisnu Nemanju kod cara? Možda car nikada nije ni računao ozbiljno na Nemanju, koristeći se njime samo za neke ograničene ciljeve? Ovakav carev postupak mora da je strašno razjario Nemanju, čak u tolikoj meri da on odlučuje da od najvećeg prijatelja Vizantije postane njen neprijatelj. Postoji pretpostavka da je car Manojlo doveo Tihomira na mesto velikog župana iz razloga što je među braćom najstariji i da je to bilo u skladu sa tadašnjim običajem da najstariji sin dobija županski presto, pa je time car poštovao princip legitimiteta koji je vladao u Raškoj. O tome periodu se zna jako malo, više se pretpostavlja. Sigurno je da je u ovom novom ugarsko – vizantijskom sukobu, koji je počeo 1166. godine veliki župan Tihomir bio na carevoj strani i u okviru toga slao mu je kao pomoć vojne odrede. Baš u periodu 1167/1168. u Raškoj naglo izbija nezadovoljstvo, praćeno pobunom, zbog toga što župan daje Vizantiji pomoć. Jedan od glavnih nezadovoljnika (možda i organizator) jeste baš Nemanja. Pobuna ne uspeva i Nemanju župan Tihomir hvata i baca u tamnicu. Iz tamnice Nemanja uskoro beži i uspeva da Tihomira skine sa vlasti i da on sam postane veliki župan (1166?). To su istorijske činjenice. A šta stoji iza toga?

Nemanja je izgleda ipak precenio svoj značaj kod cara Manojla a onaj lep doček kod cara je bio izgleda samo trenutna politička potreba, a ne i stvarno stanje. Možda je car o Nemanji toga dana u Nišu stekao i pravu sliku videći u njemu veliku opasnost za Vizantiju. Možda je on u Nemanji video sve ono što drugi raški župani nisu imali. Sa svim dotadašnjim županima Manojlo je izlazio na kraj, no ovaj se ipak razlikuje od drugih. Nemanja bi mogao biti veoma opasan, a car nije smeo dozvoliti jednom takvom čoveku da uhvati vlast u stalno buntovnoj Raškoj. Car je njegov uticaj morao ograničiti na jedan određeni predeo i tako ga učiniti bezopasnim. Sa braćom je dovoljno zavađen da se neće više pomiriti, barem ne toliko da mogu sarađivati u kakvim pobunama. S druge strane, možda je car sa svojim sjajnim postupkom prema Nemanji želeo da izazove surevnjivost ostale braće i tako ih privuče k sebi. Ako je to želeo, u tome je i uspeo. Nemoguće je da je Tihomir došao na vlast bilo kako drugo već sa pristankom i uz pomoć cara Manojla. Tihomir je morao caru biti zahvalan na ukazanoj pomoći, tim više što su svi očekivali da će car Nemanju da protežira, a ispalo je sasvim drugačije. Car se priklonio Tihomiru, a Nemanju je zaboravio.

Međutim, Nemanja nije to zaboravio, a nije zaboravio ni braću. Nisu oni tako naivni, a ni tako veliki protivnici Vizantije kako su se pravili. Slični su oni njemu, radi vlasti su na sve spremni. Nemanja je ispao u ovoj situaciji pomalo i naivan. Ipak je Manojlo bio daleko lukaviji no što je to u početku izgledalo. Konačno on je Vizantijac, a ko se sa njima mogao meriti u političkim spletkama? Stoga sada ostaje samo jedan put, pobuniti se i iskoristiti kao sredstvo protiv Tihomira baš ono za šta se do sada i Nemanja zalagao. Do sada on je bio najveći grkofil, od sada on će biti najveći protivnik Grka, a za grkofilstvo će da optuži Tihomira. Baš u to doba Tihomir je Vizantiji i dao neke pomoćne odrede u ratu sa Ugarskom i to je bila idealna prilika. Zar nisu Mađari do sada bili najveći prijatelji Raške, pomažući joj da se oslobodi Vizantije? Kako može Tihomir da pomaže Vizantiju protiv Mađara? Takav čovek ne može biti veliki župan Raške, on mora da se otera.

Ova pobuna je izgleda uspela u samom početku i imala je toliku snagu da je bilo pitanje da li takvu pobunu može Tihomir sam da umiri. O tome je i car obavešten i može se zamisliti njegova reakcija kada je čuo da je jedan od pokretača ove pobune ni više ni manje već njegov do tada verni vazal Nemanja. Grčki izvori su navodili Nemanju kao nezahvalnog čoveka koji ne zna da ceni carsku milost. On je isto tako nezajažljiv, zar mu nije dosta to što ima? Istovremeno, Nemanja je za njih i drzak, jer je usudio da se pobuni protiv carskog izbora velikog župana. Ko je on pa da tako nešto sme da uradi? Zar nije do sada bio samo jedan od sitnih vazala koji samo carskoj milosti ima da zahvali svoj uspon? Mora da dobije lekciju koju će da zapamti.

Pobuna do kraja nije uspela i Tihomir udružen sa ostalom braćom hvata Nemanju i baca ga u tamnicu. Izgleda da su Nemanju braća uhvatila zahvaljujući nekom lukavstvu. Naime, oni su njega namamili "jer se dogovoriše s najstarijim od braće njegove, koji je tada vladao ovom srpskom zemljom, i, dozvavši ovoga celomudrenog i svetog muža, uhvatiše ga, i okovaše mu ruke i noge, i vrgoše ga u pećinu kamenitu.." (Stefan Prvovenčani). Nemanja im je poverovao, ali se prevario. Nešto slično navodi i Domentijan: "Jer savećaše zli savet, govoreći:"Svežimo pravednika, jer nam je neugodan, i uništimo sa zemlje njegovu uspomenu, jer nije u jedinstvu sa nama." I savećavši se sa najstarijim bratom svojim, koji je tada vladao srpskom zemljom, sazvaše neki veliki savet, tako da se nije mogao od njih ukloniti". Izgleda da je to bio skup najveće gospode Raške i po tome se vidi da je Nemanjina buna ipak uhvatila jak koren i bila veoma opasna za župana. Toliko opasna da on nije mogao sam da je savlada i da je morao da skupi svu rašku gospodu i da autoritetom toga skupa privoli Nemanju da dođe i da se opravda. Nemanja je morao da prihvati ovaj poziv i sa svojim pristalicama on je došao na skup. Sam tok skupa je nepoznat, ali krajnji je rezultat bio da je Nemanja, zajedno sa svojim pristalicama bio uhvaćen, okovan i zatvoren. "Uhvatiše ga i svezaše ga, položiše mu na ruke i noge železne okove, i sa njima njegove izabrane sluge.." (Domentijan).

Oružanih sukoba izgleda da nije bilo, verovatno da je Nemanja bio iznenađen ovakvim postupkom svoje braće. On izgleda nije očekivao da bi mu se braća mogla poslužiti ovakvim sredstvom. Ovde se on gorko prevario, baš su ga braća okovala i bacila u tamnicu. Možda se on opet osećao i dovoljno jakim sa velikim brojem pristalica koje će ga odbraniti od napada velikog župana Tihomira i braće mu. Ako je tako mislio i tu se prevario. Prevrtljiva vlastela se uvek okretala onome ko je jači, a procena je bila da je jači Tihomir, kojeg podržava Vizantija. Prema tome, Nemanja je samo smetnja koju treba nemilosrdno ukloniti. Kasnije će ovakva praksa među Nemanjićima biti uobičajena. Nije nemoguće ni to da je Nemanja došao na ovaj skup u nameri da vodi polemiku i da pokuša da ubedi Rašane da je pravi protivnik Vizantija (to što je on do sada bio njen verni vazal nije bitno), a da su Mađari ti koji su pravi prijatelji. Rasprava nije pokazala rezultate i oni koji su bili slabiji morali su u lance. Ovaj put Nemanja je bio slabiji, njegove pristalice su malobrojnije i stoga moraju da idu u tamnicu. U to doba Nemanja ima između četrdeset i pedeset godina.

Nemanja je verovatno pre toga imao nekih kontakata sa Mađarima i mora da je održavao sa njima jake veze. To stoga što se on veoma brzo i relativno lako oslobodio tamničenja. Neko mu je morao pomoći sa strane. To su mogli biti samo Mađari. Isto tako sigurno je i to da je Nemanja imao mnogo pristalica među raškom vlastelom; mnogo godina oni su ratovali protiv Vizantije i mnogo su oni godina proveli pod njenom vlašću da bi se to tek tako zaboravilo. Raška nikada nije bila verni vizantijski vazal i većina raških župana je i padala sa vlasti stradajući u stalnim pobunama protiv Vizantije. Stoga nije čudno da je Raška vrvela nezadovoljnicima, koji nikako nisu odobravali savezništvo sa Vizantijom. Svi su oni sada u Nemanji videli onoga koji je mogao da napravi preokret u Raškoj, da se ona konačno oslobodi vizantijskog ropstva.

Ne zna se gde je Nemanja tamnovao. Stefan Prvovenčani kaže "vrgoše ga u pećinu kamenitu", dok Domentijan kaže i nešto više "a ovaj prepodobni otac naš bi odveden od istočne zemlje u ljutu tamnicu, u pećinu na zapadu". Nemanja je bio zatvoren negde u Raškoj u pećini koja je bila u kamenu (da li tvrđava u Rasu?). Iz nje se on oslobodio, relativno brzo. Kako, ostaje tajna. Kasnije predanje je ovo povezalo sa nebeskim čudesima. U svakom slučaju, Nemanjine pristalice ga nisu zaboravile i nakon izlaska na slobodu Nemanja je mogao da krene konačno ka svom dugo očekivanom cilju. Trebalo je da svrgne Tihomira i da uzme velikožupanski naslov. Lakoća sa kojom je Nemanja izašao iz svoje tamnice veoma jasno govori da Tihomir nije imao jaku podršku u Raškoj, odnosno on kao vizantijski štićenik nije bio omiljen i stoga je morao pasti.

Kasniji letopisi su Nemanjino oslobođenje tumačili legendarno. "I ovoga opet, zbog krotosti i pravde, i divne smernosti, i zbog svih dobrih običaja, Vladika premilostivi rukom svojom krepkom i mišicom visokom izvede iz kamenite pećine, i uzvede ga na presto otačastva njegova i podiže ga za gospodara velikoga svemu svetu" (Stefan Prvovenčani). Naravno da nije Nemanja zahvaljujući nebeskim silama uspeo da se izvuče iz tamnice, odlučujuća je bila njegova politička genijalnost. Da sve ipak nije išlo tako lako i da ovo oslobođenje kao i samo Tihomirovo rušenje sa prestola nije proteklo bez borbe svedoči Domentijan: "I gospod posla s visina svoju pomoć i zajedno se pobori sa slugom svojim, i rastoči neprijatelje oca našega po tuđim stranama.."

Nemanja se oslobodio tamnice, ali ni Tihomir nije želeo tako lako da ustupi svoj naslov župana. Sa svojim pristalicama pružio je otpor, no biva slabiji. Plašeći se Nemanjine osvete, Tihomir i braća mu pobegnu "po tuđim stranama", a sklonište pronađu u Vizantiji. Verovatno da je odmah nakon pobede Nemanja potražio čvršće savezništvo sa Mađarima. Bilo je jasno da sada treba od Tihomira očekivati protivudar, a znajući da Vizantija nije sklona Nemanji, trebalo je očekivati da bi Vizantija mogla i vojno intervenisati. Imao je protiv sebe vizantijskog cara i to iz najmanje dva razloga. Prvo, bio je carev vazal (dobio je Dubočicu) i njegova saradnja sa Mađarima bila je otkazivanje poslušnosti senioru. Za tako nešto ide kazna i to samo ona najteža. Drugo, sa vlasti je srušio župana kojeg je lično car postavio i podržavao. Ovakav nastup bio je uvreda za cara i predstavljao je težak oblik neposlušnosti, tim više što je cara izložio podsmehu. Obaranjem župana Tihomira, Nemanja je teško potcenio carev izbor i jedan car moćne, božanske Vizantije nije smeo dopustiti da se jedan sitan raški plemić ismejava sa njegovom politikom. Tako nešto zaslužuje samo najtežu kaznu.

Uskoro su Tihomir i braća mu stigli na dvor cara Manojla i ispričali mu događaje koji su se desili u Raškoj, verovatno preuveličavajući celu situaciju iz jednostavnog razloga da opravdaju sebe. To nije bilo lako, jer svi znaju da je Nemanja bio u tamnici okovan, a da je dobar deo njegovih pristalica takođe bio utamničen. Car Manojlo se verovatno malo zamislio nad celom ovom situacijom. Očigledno je da je on Nemanju potcenio, čim je ovaj bio u stanju da se izvuče iz tamnice i da nakon toga rastera župana i njegove pristalice, verovatno je u stanju da uradi i veće stvari. Možda se toga momenta Manojlo i pokajao što je njegov izbor za velikog župana bio Tihomir, a ne Nemanja. Da je pravilnije razmislio sada ne bi slušao ove kuknjave i molbe za pomoć, jer Nemanja sigurno ne bi dozvolio ovim nespretnjakovićima da mu učine ono što je on njima učinio. Pokušati sada sa njim ponovo pregovarati uzaludan je posao. To sada Nemanja ne samo da ne bi hteo, već ne bi ni smeo. Baš zahvaljujući tome što je raspaljivao mržnju prema Vizantiji Nemanja se oslobodio tamnice i srušio župana zauzevši njegovo mesto. Kada bi se okrenuo ponovo prema Vizantiji, verovatno da bi doživeo Tihomirovu sudbinu.

Problem je u tome što se caru više ne ide u tu zlokobnu Rašku. Ponovo jahati po gudurama, planinama i verati se liticama i ganjati sa tim poludivljim narodom, on više ne želi. Niti je više mlad kao nekada, niti više ima volje za to. U takvom ratu on nikada nije uspeo da stekne slavu, samo muke. Isto tako, zašto bi se on mučio da osvaja presto Tihomiru kad mu ga je jednom već dao. Neka se malo pomuči i sam; izgubio ga je, pa neka ga i osvaja. Ako uspe dobro je, ali ako ne uspe sva sramota pašće na Tihomira, a ne na cara. Ovo je za Tihomira poslednji test, jer ne osvoji li raški županski presto sam je kriv i znači nije ga ni zaslužio. Biće jedan nespretnjaković manje. Uostalom, to je politika, gubitnike ne treba žaliti. Istorija pamti samo pobednike.

Car Manojlo je bio čovek kod kojeg je viteštvo bilo izuzetno razvijeno i on je znao da proceni šta je dobar protivnik. Verovatno da se tada kod njega morala pojaviti i iskra divljenja za toga Nemanju koji je uspeo da se iščupa iz tamnice i da skoro ni iz čega osvoji za sebe naslov župana Raške. Svoga protivnika treba mrzeti, ali mu se treba i diviti i poštovati ga. Nemanja je bio carev ljubimac i kao takav živeo je nekoliko godina u iščekivanju da mu car ponudi naslov župana Raške, ali kada to ovaj nije učinio i kada je na to mesto postavio drugog, Nemanja nije očajavao. Naprotiv, odmah ja napravio pobunu u kojoj nije uspeo i posle koje je dospeo u tamnicu. Ni tu nije očajavao, uspeva iz tamnice da se iščupa i da nakon toga otme Rašku, pri tome ne razmišljajući da baci Vizantiji rukavicu izazova u lice. To ne može svako. Takvog čoveka treba poštovati, ali ga se treba i bojati. No, to još uvek nije dovoljno da bi car lično poveo vojsku na Nemanju. Car će Tihomiru da pruži vojnu pomoć, ali u ovaj pohod neće ići.

Kolika je to bila armija, ne zna se, jedino što je poznato jeste da se radilo o najamničkoj vojsci u kojoj su bili Grci, Franci i Turci. "A oni nadajući se na svoju silu, sabraše množinu naroda: Grke, Fruge, Turke i mnogu silu drugih naroda, i tako žureći se sa mnogom silom, uđoše u zemlju Svetoga do mesta zvanoga Pantina" (Domentijan). Vojska koju je vodio Tihomir bila je izgleda veoma velika, i sudeći po imenima naroda koji su je sačinjavali izgleda da se radilo o prvoklasnoj vojsci. Nemanja nije oklevao i odmah pošto je čuo da se približava ova vojska, krenuo joj je u susret. Uostalom on je ovo i očekivao i njega vojna akcija Vizantije nije nimalo iznenadila. Nije se zavaravao da se u ovome momentu može nešto postići pregovorima. Sada je govorilo samo oružje. Znao je da županski presto neće uspeti da sačuva ako se povuče u planinu i ako prepusti gradove Tihomiru. Sada se igralo na sve ili ništa. Znao je isto tako da je ovo možda jedini carev pokušaj da spasi Tihomira. Ako ova vojna ekspedicija ne uspe, car će od Tihomira dići ruke i prihvatiti faktičko stanje stvari na terenu, a to znači pobednika. Prema tome potrebno je u ovoj bici odneti pobedu, sa njom dobiće i od cara priznanje. Što ubedljivija pobeda, to će i carevo priznanje biti brže. Car ne voli slabiće; i on je više ratnik, vitez, no što je diplomata. Takav čovek će znati pravilno da oceni jednu pravu vojnu pobedu i stoga samo ona može da očuva Nemanju. Tihomira zato treba dočekati i u otvorenoj bitki uništiti. Nemanja pokrene svoju vojsku i kod Pantina na Kosovu dočeka Tihomira i njegovu vojsku.

U ovoj bici Nemanja je izgleda lično vodio vojsku jer po Domentijanu on neposredno pred bitku kaže svojim vojnicima: "Kao što mene vidite, takođe i vi činite". Ovo govori da je situacija bila veoma ozbiljna, čim je Nemanja stao u prve redove. Nadmoć vizantijske vojske je bila tolika da je župan morao da pruži lični primer ne bi li rasterao strah svojoj vojsci koji je ove obuzeo kada su videli toliku množinu protiv sebe. Bitka je bila žestoka "Sutradan odmah stekoše se na bitku snažnu i silnu" (Stefan Prvovenčani). U ovoj bici pobede Srbi, a pogibija Vizantijaca je bila velika "i padoše od oružja svi, i nestade im pomena sa zemlje" (Stefan Prvovenčani). Bilo je i mnogo zarobljenih "Jedni padoše od oružja, a druge silom povedoše" (Domentijan). Sam Tihomir se nije izvukao, poginuo je i on i to tako što se u bekstvu udavio u reci Sitnici "Učiniv bitku tu, jedan od zakonoprestupne braće njegove svrši, utopiv se u vodi.." (Stefan Prvovenčani). Osim Tihomira, Sitnica je progutala i mnoge druge "i veći deo njih potopi reka, više od onih koji su pali od oružja" (Domentijan). Tumačeći ovo mesto Domentijana dolazi se do zaključka da je Nemanja naterao u strašno bekstvo Tihomirovu vojsku tako da je pri bežanju mnogo njih u panici zagazilo u Sitnicu i tu se podavilo. Time je bitka za županski presto bila gotova.

Pri povratku u vizantijskoj vojsci je nakon poraza došlo do neke svađe. "A oni koji su od njih ostali, nevidljivom silom Božjom i svetim njegovim anđelima i molitvom prepodobnoga oca našega bivši pobeđeni, i sami među sobom učinivši borbu, sa stidom i bezdelni budući vraćahu se svako svojoj kući" (Domentijan). Verovatno da je izbio sukob između samih Rašana koji su se međusobno okrivljavali za strašan poraz. To nije ni malo čudno, jer je njihova sudbina bila potpuno neizvesna. Caru nisu smeli više izići na oči, upropastili su mu jednu veliku vojsku dok s druge strane njih kao gubitnike sada car više nije ni trebao. Bilo je pitanje kako će se i Nemanja od sada ponašati prema njima, ima on mnogo razloga da im se osveti. Osim što su ga bacili u tamnicu na kraju su protiv njega i vojsku poveli. Da su oni bitku dobili ko zna kako bi kaznili Nemanju. U svakom slučaju većina njih, ne smejući da ode ponovo u Vizantiju "vraćahu se svako svojoj kući". Nemanjina pobeda je bila toliko ubedljiva da su se verovatno prepustili sudbini i Nemanjinoj milosti. Tako su verovatno mislila i uradila i oba Nemanjina brata, Stracimir i Miroslav nadajući se da kod Nemanje još uvek postoji neki bratski osećaj. I nisu se prevarili, Nemanja im se nije svetio.

Nakon ove pobede Nemanja je postao gospodar Raške, ne apsolutni, to će postati nešto kasnije, ali u svakom slučaju on je taj koji je veliki župan Raške i to mu niko ne osporava. Sada je trebalo vladati, a uvek je lakše vlast osvojiti nego li je očuvati.

6. Nemanja u Carigradu

Po svemu sudeći Nemanja je u to doba imao jasnu ideju šta treba dalje činiti. Današnjim rečnikom bi se reklo – imao je jasan politički program: trebalo je ujediniti dve najjače srpske zemlje: Rašku i Zetu. Ipak, Nemanji se pogled još više otimao ka istoku, ka teritorijama koje je kontrolisala Vizantija, ka onim teritorijama koje su nekada bile u okviru bugarskog Carstva. Na taj način je usmerio i kasnije srpske vladare. Svi su oni kasnije ostvarivali Srbiji teritorijalna proširenja na račun vizantijskih teritorija.

Ujedinjavanje srpskih zemalja je bio Nemanjin prvenstveni cilj; najpre u Raškoj da se stavi pod kontrolu sve ono što je nekada raški veliki župan imao pod svojom vlašću. Nakon toga ujediniti Rašku sa srpskim zemljama koje se nalaze u primorju, dakle sa Zetom, pomoću kojih bi izašao na more i obezbedio sebi ulazak u Evropu. Takva država, koja je naslonjena na more sa kojeg može stizati pomoć, može svoje armije da okrene i da udari na Vizantiju. To je bila politika koja je zahtevala prodore na dva fronta i za koje Raška objektivno nije imala snage ukoliko bi nastupala frontalno. No, to je i Nemanja znao; ako se ne može udariti direktno, onda se mogu koristiti povoljne prilike kada je neko od suseda dovoljno slab da bi mu se mogao otkinuti deo teritorija. Taj deo mora biti dovoljno veliki da opravda napor, ali ne i toliko velik da izazove susedovu reakciju.

Jedno od značajnih sredstava za postizanje ovih ciljeva Nemanja je video u religiji. Pomoću pravoslavlja on je sebi učvrstio položaj u Raškoj, do sada crkva nije imala tako darežljivog župana, pomoću vere on će ostvariti i lakši prodor u vizantijske krajeve. Sa Zetom će već biti drugačija situacija, tu se pravoslavlje ne sme isticati suviše i sa katoličkom crkvom se neće dolaziti u sukobe. Iako nikada nije imao ideja da se prikloni rimskoj crkvi, Nemanja isto tako nije želeo ni da sa njom dolazi u sukob. Suviše je duboko ona bila ukorenjena u Zetu da bi se njen uticaj mogao tako lako prenebregnuti. Zeta je dugo bila i državni i verski centar Srba i nikako nije bilo moguće da se to zaboravi. To je i razlog zašto Nemanja u kasnijem periodu održava srdačne veze sa papom, čak u tolikoj meri da mu je najstariji sin Vukan bio gorljivi katolik.

Naravno, bilo je i pitanje koja će srpska zemlja biti centar ujedinjenja: Zeta ili Raška? Zeta je bila katolička zemlja, imala je već državnu tradiciju pa čak i kraljevsku krunu, otvorena je ka moru i daleko jača što se tiče kulture. Sve prednosti su bile na strani Zete, a Nemanja se ipak odlučio da Raška bude ta koja će da bude centar okupljanja srpstva i centar koji će stvoriti državu. Samim tim što se odlučio za Rašku, Nemanja se opredelio i za pravoslavnu veru, tu sada više nije bilo dileme.

Centar svih važnijih događaja u Raškoj, političkih a naročito verskih, pomera se u manastir svetih apostola Petra i Pavla gde je bilo i sedište raškog episkopa. Tu su održavani i državni sabori. Grad Ras je dugo bio središte oko kojeg se koncentrisalo sve ono što iole nešto znači u srpskom pravoslavlju, tek nakon pojave Svetog Save, Ras će da postepeno izgubi svoj prvobitni značaj. Nemanja je vešto uspeo da poveže srpsku državnu ideju sa verskom idejom i da ih za dugo vreme učini nerazdvojnim. Svi raniji i kasniji Nemanjini radovi oko podizanja pravoslavnih hramova, kao i stalno jačanje uticaja pravoslavne crkve, vezani su upravo za to.

Pre bitke kod Pantina Nemanja je započeo sa izgradnjom manastira Đurđevi stupovi: "pa ovaj sveti gospodin moj poče hitno, nimalo ne zadocnev, zidati hram svetoga i preslavnog i velikog mučenika Hristova, Đorđa, s revnošću i ljubavlju" (Stefan Prvovenčani). Ovaj manastir je sagrađen kod Novog Pazara, na uzvišenju iznad dolina reke Raške i Deževe. On ima veoma čudan položaj, na samom vrhu uzvišenja i izgleda da takav njegov položaj simboliše Nemanjin trijumf u ratu sa braćom. Baš gradnja ovog hrama na neki način predstavlja početak svih kasnijih Nemanjinih aktivnosti oko ujedinjavanja srpstva. Gradio je on pravoslavne hramove i ranije, zbog toga je dolazio u sukob sa braćom, ali tada je to imalo druge ciljeve. Raniji njegovi građevinski poduhvati trebali su da mu posluže pri dobijanju crkvene podrške u prodoru ka vlasti, a sada treba da mu ostvare duhovno jedinstvo u državi koju ima nameru da stvori.

Na kraju se može reći da je Nemanja bio taj koji je bukvalno stvorio srpsku državnu ideju, ali on nije bio u stanju da je i intelektualno, duhovno, uobliči. Nemanja je dobro osetio da bi pravoslavlje na tom putu moglo da odigra odlučujuću ulogu i išao je svesno ka tome. Bio je i te kako svestan da će sve ono što on učini biti učinjeno snagom oružja i njegovim ličnim zalaganjem, ali pitanje je šta će se desiti nakon njegove smrti. Najverovatnije da će se sve raspasti i da će krvavi partikularni obračuni rasturiti celo njegovo delo. On nije smeo dozvoliti da Srbiju drži ujedinjena snaga jednoga čoveka, tu je trebalo nešto i više. Bila je potrebna jedna ideja koja će Srbe da drži na okupu, ta ideja je bila pravoslavlje i neko je morao da joj stvori onaj oblik koji će biti prihvatljiv za sve. Taj zadatak on nije mogao sam obaviti. To je morao neko drugi. Nekako u to doba rođen je i najmlađi Nemanjin sin po imenu Rastko (Sveti Sava).

Uskoro se Nemanji ukazala prilika da počne da vodi aktivnu politiku prema Vizantiji. Zbog nekih međusobnih sporova car Manojlo je naredio da se svi mletački trgovci koji su se zatekli u Vizantiji uhapse, a da se njihova roba kao i svi brodovi zaplene (1171.). Venecija je brzo reagovala šaljući veliku flotu od oko 120 brodova da napadnu na vizantijske posede. Ovu flotu je vodio lično sam venecijanski dužd Vitale Mikijeli, ali flota nije krenula ka Grčkoj već je usput napala na vizantijske gradove Dubrovnik i Trogir. U Dubrovniku je tada za kneza postavljen Ivan Rajneri i po nekim izvorima on je bio taj koji je uspeo da Nemanju ubedi da Srbi napadnu Grke. Po tome bi trebalo zaključiti da Nemanja nije od samog početka učestvovao u ovom ratu, odnosno savezu, već da se naknadno pridružio. No, to je diskutabilno. Kasniji razvoj događaja govori da je Nemanja još od ranije bio u toku svih ovih događaja i da je njegovo delovanje bilo u skladu sa akcijama Venecije.

Ovu priliku Nemanja je samo čekao i odmah se pridružio frontu koji su sačinjavali Venecija, Ugarska i Nemačka. Već u to vreme Evropa je bila pomalo umorna od stalnih ambicija vizantijskog cara Manojla i pokušavala je da mu konačno stane na put. Vizantija je naročito nakon smrti njenog starog neprijatelja Rožera II (1154.) pokazivala velike pretenzije. Tada je car Manojlo ispunio svoju staru želju i godine 1155. zauzeo u Italiji celu oblast od Ankone pa sve do Tarenta. To je uplašilo ostale evropske zemlje i odmah nakon toga svi su se ujedinili protiv njega. Nemačka, Ugarska i Venecija čak uspevaju da zajedničkim silama istisnu Vizantiju iz Italije. Inspirator čitavog saveza protiv Vizantije je bio nemački car Fridrih Barbarosa. Od tada njega Manojlo smatra za najvećeg neprijatelja. U kasnijem periodu car Manojlo je počeo da spletkari po Italiji privlačeći na svoju stranu Đenovu i Pizu, a nešto pre je anektirao Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Srem (1167.). Time je do kraja izazvao Veneciju. U savez protiv Vizantije odjednom ulazi i Nemanja. On je još od pre imao snažne veze sa Mađarima i moguće je da je posredstvom njih i stupio u kontakt sa Nemcima koji su ga ubedili da im se pridruži i da uzme učešća u vojnim akcijama protiv svoga staroga neprijatelja Vizantije.

Po prvobitnom planu Nemanja je trebalo da uznemirava moravski put koji vodi od Niša ka Beogradu i koji je kontrolisala Vizantija, a druga njegova vojska je trebalo da krene ka Dalmaciji i tamo napadne vizantijske posede. Zapravo, Nemanjini vojni odredi je trebalo samo da uznemiravaju i otežavaju prolazak moravskim putem, da bi se njime potpuno ovladalo trebala je mnogo veća sila kojom Nemanja nije raspolagao. Ono što je Nemanju verovatno najviše privuklo bila je ideja da on sa svojom vojskom sa kopna krene ka Dalmaciji. To je bila idealna prilika da se ostvari Nemanjina želja o ujedinjavanju Srba iz Zete sa Srbima u Raškoj. Stoga je on posebnu pažnju posvetio napadu na Kotor. U ovom napadu Venecija bi ga sa svojim brodovima pomagala sa mora.

Da su Srbi bili veliki protivnici Vizantije vidi se iz jednog zapisa Arnolda iz Libeka. On je opisivao putovanje Hajnriha od Lava (saski herceg) koji je išao u Svetu Zemlju i kojeg je put vodio kroz neke srpske zemlje koje su bile pod vizantijskom vlašću. Grci su mu odobrili prolazak i kod Braničeva ga čak dočekali, davši mu pratnju radi sigurnijeg prolaska. U to doba Nemanja je već započeo svoje akcije u Dalmaciji, kao što je i poslao neke odrede da uznemiravaju put kroz moravsku dolinu (Niš-Beograd). Kada je saski herceg stigao kod grada Ravno, koji se nalazi na ušću Ravanice u Moravu, trebalo je da u gradu prenoće. Međutim, stanovništvo ovoga grada ih nije pustilo, smatrajući saskog hercega za vizantijskog prijatelja i Nemanjinog protivnika. Iako se taj deo nalazio pod direktnom vlašću Vizantije i sam grad je bio vizantijska teritorija, ništa nije vredelo i herceg je morao da noći u šumi. Tu su ga oko ponoći napali Srbi tako da je došlo do prave bitke. Hercegova pratnja je bila dosta brojna i najviše zahvaljujući tome (bilo je oko 1200 ratnika) napad je odbijen, tako da je herceg mogao nastaviti put. Celo vreme puta ipak nije mogao biti spokojan jer su Srbi pratili ovu grupu i stalno vrebali, mada se nisu više usudili i da napadnu. Ovaj napad je imao i dosta pljačkaških motiva u sebi, ali je isto tako nedvosmisleno govorio koliko je vizantijska vlast neomiljena i da Nemanja ima mnogo pristalica.

Sam rat za Srbe nije imao neki posebno povoljan tok. Srbi nisu bili vični dužem ratovanju kao što nisu umeli da zauzmu neki utvrđeni grad, tako da su njihove akcije po Dalmaciji bile tek delimično uspešne. Očekivala se mađarska pomoć, ali u međuvremenu u Mađarskoj umre kralj Stefan III (1172.) i Mađari brže – bolje potraže cara Manojla koji je već krenuo ka Ugarskoj. Da bi zadobili mir, Mađari pristanu da im Manojlo postavi za kralja svog kandidata Belu III, koji je boravio već dugo vreme u Vizantiji i tamo već stekao titulu kesara. Bela III je stupio na presto (krunisan tek 1173. godine zbog nemira) i odmah se obavezao da će voditi samo onu politiku koja odgovara Vizantiji.

Za to vreme i Mleci su doživeli pravi pomor među vojskom koja je zimovala na ostrvu Hiju. Od neke bolesti veliki broj vojnika poumire i dužd biva primoran da se vrati kući, gde ubrzo gine u nekoj od spletaka. Sada su Srbi odjednom ostali sami naspram vizantijske velike vojske koja je bila pokrenuta ka Ugarskoj. Kako su Ugari ispali iz igre to su ostali jedino Srbi i car Manojlo sada okreće armiju na Nemanju.

Ovo je sada bila prvoklasna vizantijska armija koju vodi car Manojlo lično. Mora da je i njemu sada već dosadila Nemanjina nasrtljivost. Od jednog nezadovoljnika koji je očekivao da će njemu car poveriti župansku stolicu u Raškoj, Nemanja se pretvorio u opasnog napadača koji sasvim jasno pokazuje nameru da prema Vizantiji vodi aktivnu osvajačku politiku i koji želi teritorijalno proširenje Raške baš na račun Vizantije. Da Nemanja nije naivan videlo se i iz masovne podrške koju mu je pružalo ono stanovništvo srpskog porekla koje je živelo pod direktnom vlašću Vizantije. Epizoda sa saskim hercegom jasno govori. Srbi su se u tom delu, koji nije bio baš tako blizak mestima gde su se vodile vojne operacije, i te kako uzbunili i odmah prešli na stranu Nemanje, napadajući ne samo Grke već i sve one koje smatraju njihovim saveznicima. Da li je Manojlo već tada video u Nemanji vladara koji bi mogao krenuti da nacionalno ujedinjuje Srbe, teško je reći. Sama nacionalna ideja nije bila baš razvijena u to doba. Postojalo je osećanje pripadnosti jednom plemenu, ali ne u tolikoj meri da se traži ujedinjenje svih koji su jedne nacije.

Izgleda da Nemanja nije bio u tolikoj meri opterećen nacionalnom idejom. Iz njegovih kasnijih osvajanja i napora vidi se da on nikada nije ni pomišljao da pokuša da ujedini u srpsku državu krajeve u Mačvi, Sremu, Posavini, donjem Podrinju i Bosni, krajeve koji su naseljeni skoro isključivo srpskim stanovništvom. Ti krajevi su bili tada pod Ugarskom i Nemanja je celo vreme svoje vladavine sa ovima imao dobre odnose. Da li je to razlog što se njegov pogled nije okretao na tu stranu? Možda se on plašio zavade sa dva svoja najmoćnija suseda, i sa Vizantijom i sa Ugarskom. Bilo kako bilo, Manojlu nije moglo nikako promaći to da je Nemanja svoje armije usmerio ka Zeti, gde je srpsko stanovništvo sa simpatijama dočekalo Nemanju smatrajući ga oslobodiocem. To što Zeta nije pala, to što se Kotor održao, bilo je samo zbog toga što Nemanja nije imao armiju spremnu za duže ratovanje i što njegova armija nije umela da zauzima utvrđene gradove. To je tek trebalo da nauči. Imponovala je više spremnost Nemanjina da uđe u savezništvo sa Mlecima i sa Nemcima, kao i sigurnost sa kojom je Nemanja odredio ciljeve svojih akcija. Odmah je bilo jasno da on ratuje za svoj račun, niti jednoga momenta ne pristajući da bude slepo oruđe Mletaka tako da je verovatno da Kotor, da ga je osvojio, ne bi prepustio Mlecima.

Caru Manojlu se izgleda žurilo da se obračuna što pre sa Rašanima i stoga nije dočekao da se sakupi cela armija, već tek sa nekoliko odreda (jedva nekoliko hiljada ljudi) provali u Srbiju. Računao je da će to biti sasvim dovoljno jer sada armiju vodi on lično, a ne neka šeprtlja. Tako je isto osećao i Nemanja i čuvši da car nadire kroz raške klance, povuče se u planine, a da nije prihvatio niti jednu ozbiljniju borbu. Ma koliko ovo povlačenje u planine izgledalo kao strah od prihvatanja borbe, kasnije se pokazalo kao jedan od boljih Nemanjinih poteza.

Nemanja je znao da je car na njega posebno ljut zbog njegovog odmetanja, rušenja Tihomira, zbog toga što mu je jednu carsku vojsku razjurio i konačno zbog saradnje sa Venecijom, Ugarskom i Nemačkom. Bio je to dugačak spisak Nemanjinih greha i samo jedan od njih bio bi dovoljan da car Nemanju sruši. Da prihvati otvorenu bitku sa carskom vojskom i to sada kada je car lično vodi, bilo bi glupo junaštvo koje ne donosi ništa osim pogibije, a Nemanja nije bio taj tip. Bitka da, ali samo onda kada postoje realne šanse za uspeh, a da Nemanja nije plašljiv i da se ne plaši kreševa do sada se već dovoljno videlo. Prema tome, mnogo je pametnije ne dražiti cara, stoga se treba povući ispred njegove vojske i od njega zatražiti milost.

Nemanja se odluči i jednog dana on gologlav, bos i golih ruku do lakata, sa konopcem oko vrata i mačem koji je predao caru, uđe u vizantijski logor. Vizantijci ga odvedu kod cara pred kojim Nemanja padne na zemlju nudeći mu svoj mač da car uradi sa njim šta hoće. Ovo mora da je bila ogromna satisfakcija za samoga cara, konačno taj nepokorni Nemanja se do kraja ponizio i moli za milost. Da li je cara ganuo taj prizor, ne znamo, ali se pouzdano zna da Nemanja nije tek tako došao u carski logor i caru ponudio svoju glavu. Nije on tako naivan, znao je Nemanja jako dobro da je car prema njemu milostivo raspoložen i da će mu dati milost ako mu se dovoljno duboko pokloni. Kako je to Nemanja saznao, ne zna se. Možda je imao špijuna u vizantijskom logoru koji je tako nešto od cara načuo i odmah dojavio Nemanji. S druge strane i sam car je možda namerno takvu svoju nameru javno izrekao, očekujući da Nemanja to dočuje i učini ono što je već učinio. Verovatno da je ovo drugo bliže istini i da je caru već dosadilo lomatanje po raškim gudurama gde nikada nije bilo kraja ratovanju. Stoga je smatrao da je pametnije da Nemanju ponizi, ali i da ga sačuva na raškom prestolu, te da onda može mirno očekivati da će mu Nemanja do kraja ostati veran.

Na kraju, Nemanju je car ne samo poštedeo već ga je i milostivo dočekao što je sigurno i samoga Nemanju vrlo iznenadilo. Međutim, u krajnjoj liniji mogao je biti sasvim zadovoljan, sačuvao je ne samo živu glavu već ostaje i dalje raški župan. Malo pozorišta i teatralnog padanja ničice pred carem jeste poniženje, ali raški presto vredi toga. Ionako će se to brzo zaboraviti. Bitno je sada samo vratiti se u Rašku i sprečiti svako mešetarenje oko prestola.

Ipak, car je smatrao da ovo nije dovoljno dobra lekcija za Nemanju, trebalo je pokazati i sa kakvom snagom raspolaže Vizantija, treba ga odvesti u Carigrad. Tu u Carigradu će ovaj poglavica divljih Rašana konačno videti sjaj i bogatstvo vizantijske prestonice i konačno se uveriti da su svi njegovi pokušaji da ratuje sa Carstvom samo trošenje snage. Treba Nemanji omogućiti malo luksuznoga života u carskim palatama pa da se ovaj uveri da nije sve u ratovanju. Isto tako treba Nemanju, za kojeg se znalo da je veoma religiozan, provesti po pravoslavnim crkvama i pokazati veličanstvenu Aja Sofiju. Tu će moći da vidi fresko slikarstvo, veličanstvene procesije i mnoštvo sveštenika.

S druge strane car je bio još jednom zadivljen Nemanjinom pojavom. Sam car je bio vitez, snažan čovek koji je cenio one koji su bili slični njemu, a to je upravo bio Nemanja. Takvog protivnika treba provesti kroz Carigrad i pokazati narodu ovoga visokog, naočitog župana, da se sa njim uveća trijumf carev. Treba svi da vide kakav protivnik je došao kod cara da moli za milost.

Tu je car pogodio. U trijumfalnoj povorci u Carigradu Nemanja je hodao iza carskih kočija iz kojih je Manojlo milostivo odmahivao oduševljenome narodu. Nemanjina pojava je odmah bila uočena, ali iako su mu se svi divili to ga ipak nije spasilo pogrda i podsmeha iz carigradske svetine. Uskoro se i to završilo. Car Manojlo je opet od Nemanja uzeo zakletvu vernosti, odnosno vazalsku obavezu i vratio ga u Rašku. Boravak u Carigradu nije trajao dugo, ali za Nemanju je bio i te kako značajan. Uverio se on, baš kako je to Manojlo i predviđao, da se protiv Vizantije ne vredi boriti barem dok je Manojlo car. S druge strane Nemanja je bio svestan brojnih slabosti koje je Raška pokazivala i to počev od same unutrašnje organizacije države pa sve do borbene sposobnosti raške vojske. Raška, takva kakva je sada, ne može ratovati ni protiv male sile, a ne protiv jedne Vizantije. Mogu se dizati pobune, ali one su unapred sve osuđene na neuspehe. Prema tome, potrebno je prvo urediti unutrašnje prilike, pa tek onda razmišljati o većim poduhvatima. Sigurno je da se Nemanja u Vizantiji naučio mnogim stvarima i videvši njenu čvrstu organizaciju pokušao je da nešto od toga ostvari i u Raškoj. Za sve vreme dok je boravio u Vizantiji Nemanja je živeo u manastiru sv. Bogorodice Evergetide (Dobrotvorka). Kasnije se on jako vezao za Bogorodicu smatrajući da je njena zasluga za sav njegov uspeh. U svojoj zadužbini u Studenici, kao uspomenu na ovo, Nemanja je sagradio crkvu sv. Bogorodice. "Nazidaću i hram prečiste i preneporočne matere tvoje dobrotvorke, i tu ću ti ispuniti zavete moje, koje izrekoše usta moja" (Stefan Prvovenčani).

U to vreme Nemanja nije više mlad čovek i ima oko 60 godina. Sa ženom Anom ima on sada dva sina: Vukana i Stefana, kao i tri ćerke: Vuku i dve za koje ne znamo kako se zovu. Baš nekako u to vreme, 1175. godine, rodio se najmlađi sin Rastko, kasnije sveti Sava. Domentijan opisuje kako su Nemanja i žena mu Ana, već u godinama, svesrdno molili boga da im pokloni još jedno dete. Bog je im molbu uslišio. "I potom zače bogoljubiva Ana u svojoj utrobi, i rodi po božjoj volji sina, dobro iznikli izdanak od dobroga korena, u kome roditelji njegovi primivši bogosvetlu radost, blagodariše dobrotvora svoga, koji ne previde moljenja njihova" (Domentijan).

Prva stvar po povratku bila je da se srede prilike u samoj Raškoj. Osim što je suzbio partikularizme svojih podložnih župana, Nemanja je i svoju braću Stracimira i Miroslava naterao na poslušnost. U to vreme Stracimir je držao oblast oko Zapadne Morave, dok je u Zahumlju vladao drugi brat Miroslav. Izgleda da oni nisu Nemanji više pružali otpora i da nije bilo između njih posebnih sukoba. Stracimir je čak stekao veoma visok položaj i spominje se u nekim poveljama odmah posle Nemanje. On se pominje i kao osnivač Bogorodičinog manastira u Gradcu (danas Čačak). Drugi brat Miroslav osnovao je manastir Svetog Petra i snabdeo ga mnogobrojnim imanjima. Bio je oženjen sestrom bosanskoga bana Kulina, koja je izgleda bila naklonjena bogumilima.

Nakon učvršćenja vlasti u Raškoj Nemanja je nenadano naišao na problem bogumilstva. Već je rečeno da je jedna od njegovih osobina bila velika pobožnost i naklonjenost pravoslavnoj crkvi, no tu mu nije smetalo da toleriše, pa čak i pomaže, katoličku crkvu. Jedna od njegovih osnovnih poluga pri ujedinjavanju srpskih zemalja trebala je da bude religija i to je bio jedan od razloga zbog kojih je on toliko naklonjen pravoslavnoj crkvi. U to doba nacionalna ideja nije bila razvijena i Nemanja nikako nije mogao da računa da sa tom idejom ostvari ujedinjenje. Postojalo je snažno osećanje pripadnosti jednom plemenu, ali to je još uvek bilo daleko od onoga što bi se moglo nazvati nacionalnim osećajem koji je toliko jak da može poslužiti za cilj ujedinjenja. Trebalo je tražiti drugu ideju koja će biti snažnija i iza koje će biti jedna snažna i cenjena organizacija. Ta ideja je mogla da bude samo pravoslavlje, a crkva kao veoma moćna i od strane Nemanje neprestano potpomagana i jačana, trebalo je da posluži za njeno učvršćenje. Katolička crkva nije bila neka posebna smetnja u Raškoj, bila je suviše slaba za to i Nemanju ona nije zabrinjavala.

Mnogo opasniji protivnik je bila patarenska crkva, bogumili, a zbog svog učenja. Bogumili nisu imali crkvu pa su se na molitve i obrede sakupljali po privatnim kućama ili na skrovitim mestima. Osuđivali su crkvenu raskoš, sami su živeli veoma siromašno, izbegavali su krčme i bilo kakve oblike veselja. Isto tako izbegavali su sve ono što bi moglo da liči na javna zvanja i nisu se bavili trgovinom, već isključivo zemljoradnjom i zanatima. Odeća im je bila jednobojna bez jakih boja, hrana isključivo biljna, zabranjeno im je meso, mleko, sir, jaja. Živeli su isključivo od hleba, voća i povrća. Stoga su uvek bili bledi i ozbiljni. Na čelu njihove hijerarhije stajao je starešina koga su zvali "djed".

Bogumili su smatrali da je ceo materijalni svet delo đavola kao predstavnika zla, dok je bog tvorac duhovnog sveta koji je jedini dobar. Sve događaje iz Starog zaveta smatrali su delom đavola i stoga su Mojsija i sve proroke videli kao prokletnike. Po njima ljudske duše mogu doći u nebo tek kad se očiste molitvom i postom. Nisu verovali u strašni sud kao što nisu verovali ni u uskrsnuće tela.

Samo poreklo ove sekte je nejasno, tako da iako samo ime bogumili ukazuje na verovatno slovensko poreklo, nije još uvek jasno odakle ona potiče. Mišljenje je da su bogumili došli iz Bugarske i to oko X veka i njihovo učenje je od bogumila napravilo jednu sektu koja je u sebi imala više društvenih nego li verskih elemenata. Njihova socijalna učenja su više privlačila sledbenike nego samo versko učenje. Bili su protiv bogatstva i propovedali su jednakost među ljudima i to su oni elementi koji su privukli masu sledbenika.

U Srbiju bogumili su došli iz Makedonije i tu našli veoma mnogo pristalica. Iz Srbije bogumili su brzo prodrli u Zetu, kao i u oblasti Hum i Trebinje (tada spadali pod Zetu). Ova sekta se jako raširila po Raškoj, i izgleda da je njihovo učenje u Raškoj imalo posebnih karakteristika. Stefan Prvovenčani spominje da su oni koristili žrtvenike i kumire: "I ne mogući trpeti smrada gluhih kumira i mrske jeresi". Oni, koliko se za sada zna, nisu imali nikakvih žrtvenika niti su se klanjali idolima, mada postoji mogućnost da su upravo u Raškoj odstupali od svog učenja i da su upražnjavali različite obrede.

Svojim delovanjem bogumili su rušili ono duhovno jedinstvo koje je Nemanja pokušao sa pravoslavljem da postigne. Učenje bogumila rušilo je u potpunosti ugled crkve, a znajući da je Nemanji crkva bila jedna od najjačih poluga u stvaranju srpske države, to je time posredno i država došla u pitanje. Ono što je bilo posebno opasno kod bogumila je bilo njihovo odbijanje da učestvuju u javnom životu, propovedali su anarhiju i u svakom pogledu bili su radikalno buntovnički nastrojeni. Odbijali su da služe u vojsci i time slabili Nemanjinu ionako ne baš impresivnu vojnu moć. To je bio pokret protiv države i protiv bogatih. Međutim, ono što je Nemanju posebno zabrinulo bilo je to da pristalice bogumila nisu bili samo siromašni, naprotiv, veliki broj njihovih pristalica bio je baš u redovima bogatih, vlastele.

Stefan Prvovenčani opisuje kako je Nemanja saznao da mu se u Raškoj širi bogumilstvo. Po njemu jedan od njegovih vojnika je došao i saopštio mu: "usudih se javiti tvojoj moći da se mrska ti i trikleta jeres već ukorenjuje u državi tvojoj". Nemanja se iščuđava što se jeres zavukla u Rašku. "I nikako nisam mislio da je on u oblasti mojoj, a već sad čujem da se lukavi brzo ukorenio i da hulu nanosi na svetoga Duha i deli nedeljivo božanstvo..".

Nije moguće da je Nemanja tako iznenada saznao za ovu jeres, i time ga Stefan Prvovenčani zapravo samo opravdava što je dopustio da se ona toliko duboko zavuče u Rašku. Bogumili i bogumilstvo su se vremenom tako duboko ukorenili da su kasnije preduzete radikalne mere jedva uspele da ih suzbiju. Nemanjino konstatovanje "a već sad čujem da se lukavi brzo ukorenio" jasno govori da je situacija u Raškoj bila zabrinjavajuća, čak u tolikoj meri da je Nemanja morao da sazove državni sabor. Na tom saboru su bile prisutne sve iole važnije velmože u Raškoj, kao što su bili prisutni i crkveni poglavari "A Sveti, izvedav ovu pred sabor svoj, sabran protivu te lukave jeresi, izobliči krivoverje njihovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, ..." (Stefan Prvovenčani).

Bogumili su duboko prodrli u sve društvene slojeve Nemanjine države, pa tako Stefan Prvovenčani govori da je u pauzi ovoga sabora pred Nemanju došla jedna plemkinja koja se žalila da je njen muž bogumil i da je ona stoga od njega pobegla: "uistinu, gospodine moj, u oca mojega, bih isprošena po bračnom zakonu, u oca mojega, sluge tvoga, koji je mislio da je jednoverstvo u tvojoj državi. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine, da zaista služe otpadniku od slave božje, samome sotoni". Stoga je pobegla od muža i moli Nemanju da iskoreni ovu jeres "istrgavši se iz ruke njihove i prebegavši, vapijem državi tvojoj:porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine".

Ovaj odlomak govori mnogo toga. Na prvom mestu vidi se da je jeres uhvatila tolikog maha da je Nemanja bio prinuđen da sazove sabor na kome su prisutne i velmože, ali i crkveni velikodostojnici. Prisustvo velmoža znači da su bogumili prestali biti samo stvar crkve, ona sa njihovim učenjem više ne može da se nosi, bogumili su toliko ojačali da su postali sada opasnost i za samu državu. To opet znači da bogumili nemaju uporište samo u raškoj sirotinji, mnogo jače uporište imaju i među samim velmožama. Upravo zbog njih i jeste sazvan ovaj sabor. Lako bi se izašlo na kraj sa sirotinjom, ono što Nemanju brine jeste to da se veliki broj raške vlastele priklonio bogumilima. Sam njegov razgovor sa ženom koja je kod njega govori dovoljno. Iz toga dijaloga, gde ona objašnjava Nemanji kako je pobegla od muža zato što je on bogumil, vidi se koliki je jaz ova sekta napravila. Čak i u porodicama pucaju veze zbog bogumila, u tolikoj meri da sama žena poziva Nemanju da se oružjem obračuna sa njenim mužem i njegovim istomišljenicima.

No, ni bogumili nisu bili tako slabi, oni su pružili i te kakav otpor. Po Stefanu Prvovenčanom, velmože – bogumili se nisu ni trudili da sakriju svoju pripadnost i veoma slobodno iskazuju svoje verovanje. Čak u tolikoj meri da se na saboru svađaju i prete "I dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka..", pa izgleda da ne žele ni Nemanju da saslušaju. Nisu svi oni koji se sa županom svađaju bogumili. Neki jesu, ali dobar deo njih trpi među svojim podložnicima ovu jeres jer im to na neki način odgovara.

Uskoro je Nemanjina armija prošla Rašku tražeći bogomile "i nimalo ne zadocnev, posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih.." (Stefan Prvovenčani). Ova vojna akcija se pretvorila u pravi građanski rat koji je besneo jedno vreme po Raškoj. Bogumila je bilo dosta i njihova jeres se do kraja pretvorila u bunt protiv vlasti. Stefan Prvovenčani navodi da je vojna akcija stigla na vreme "i nimalo ne zadocnev..", mada se čini da on time više pravda samoga Nemanju negoli što ga hvali za pravovremenu akciju. Moguće je da je i sam on bio iznenađen tolikom snagom bogumila, verovatno nije mislio da je njihova brojnost i upornost tako velika.

Vojna akcija je od Nemanje bila iznuđena, ili on ili bogumili. Stoga je ovaj rat dobio obrise građanskoga sa strahovitim, nečovečnim postupcima. Nemanjina ljutnja je bila strašna, a kazne užasne. Bogumili su paljeni, proterivani a imanja su plenjena: "jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupi, razda prokaženim i ubogim" (Stefan Prvovenčani). Uskoro je Nemanji dopao šaka i sam vođa bogumila koji je morao da istrpi strašnu kaznu: "Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu , što ne ispoveda Hrista, sina božjeg" (Stefan Prvovenčani).

U ovim okršajima stradale su i bogumilske knjige, što je svakako velika šteta, jer bi one danas bile neprocenjive vrednosti, budući da bi predstavljale najstarije spomenike raške i makedonske škole. Tako surov progon bogumila i uništavanje njihovih knjiga i jeste razlog što se danas o njima toliko malo zna i što sva znanja dolaze upravo iz knjiga njihovih neprijatelja.

Stefan Prvovenčani, nadalje, hvali Nemanju da je uspeo da iskoreni ovu jeres, slično i Domentijan "i istrebi uspomenu zloslavnih jeretika po svome otačastvu". Iako je mnoštvo bogumila stradalo, mnoštvo ih bilo proterano, ipak Raška je ostala i dalje njihovo stecište. Njihovi ostaci su još dugo živeli u Raškoj i to tako da su se uglavnom pritajili, tako da će i naredni srpski vladari imati sa njima problema, doduše nikada više u tako izrazitoj meri kao Nemanja. Veliki deo bogumila je tada iz Raške prebegao u Bosnu i u narednim godinama tamo će biti njihov centar, a bosanski ban Kulin će imati zbog njih mnoštvo problema sa papom i Ugarskom.

7. Smrt vizantijskog cara Manojla

To je bila uglavnom sva ratna aktivnost Nemanjina do 1180. godine i smrti cara Manojla. Do tog vremena on je bio caru veran vazal i nije se više bunio, a svoje obaveze je verno izvršavao. Između ostalog, slao je caru vojne odrede, pa je tako 1176. godine jedan srpski odred konjice učestvovao u carevom pohodu na Ikoniski sultanat u Maloj Aziji. Tu su Vizantijci doživeli masakr u frigiskim klancima kod Miriokefalona (17. septembar 1176.), a sa njima i srpski ratnici. Da je to bio strašan poraz sa katastrofalnim posledicama svedoči i poređenje samoga cara Manojla koji ovaj poraz sa njegovim posledicama izjednačuje sa onim od pre 105 godina kod Mancikerta. Ovo je strašno srušilo carev ugled, čak toliko da je nemački car Fridrih Barbarosa poslao Manojlu pismo u kome traži da mu ovaj ukaže poslušnost.

Iznenadna smrt cara Manojla 1180. godine izazvala je odmah ogromne promene na Balkanu. I do tada je Vizantija držala veliki deo teritorija pod svojom vlašću više zahvaljujući gvozdenoj Manojlovoj pesnici nego bilo čemu drugom. Sad njega više nema, a nasleđuje ga njegov dvanaestogodišnji sin Aleksije II. Kako je on bio maloletan, regenstvo je vršila carica – majka Marija, inače antiohijska princeza, poreklom Francuskinja. Preko nje vlast je držao Aleksije Komnin, caričin ljubimac, a inače sinovac pokojnog cara. U Vizantiji je tada vladala strašna mržnja prema Latinima i kako je i sama carica – majka bila latinka, to je sada mržnja bila i jača. Krivci za to bili su Mletački trgovci koji su živeli u Carigradu i koji su se veoma obogatili, kao i najamničke trupe koje su uglavnom bile sa Zapada.

Ovakvu napetu situaciju je iskoristio Andronik Komnin, tada već šezdesetogodišnjak, čiji je život bio pun romantičnih pustolovina. Bežeći ispred cara Manojla, koji ga je opravdano sumnjičio da želi da mu preotme carski presto, Andronik je dobar deo života proveo u pustolovinama po jugozapadnoj Rusiji, gde je dosta vremena bio na dvoru galicijskog kneza, zatim u prednjoj Aziji kod muhamedanskih vladara; bio je čak jedno vreme i zatočen u Carigradu. U vreme careve smrti bio je namesnik jedne od pograničnih provincija. On se odmah pobunio i već 1182. godine stigao u Carigrad gde je smesta dao da se uhapsi Aleksije Komnin. Odmah nakon hapšenja Aleksije je i oslepljen. Za prvo vreme Andronik se pretvarao da želi samo da vrši regenstvo i da hoće da zaštiti interese legitimnog cara. U ime toga izvršio je pravi pomor među vizantijskim plemstvom, likvidirajući sve one koji su mu se na neki način zamerili.

Uskoro je Andronik, vešto koristeći tadašnju netrpeljivost prema Latinima, dao da se uhapsi i sama carica – majka (Manojlova udovica), pod optužbom da je izdajnik. Ono što je bilo posebno monstruozno jeste to da je Andronik čak naterao carevića Aleksija II, da on sam potpiše smrtnu presudu za svoju majku koja je neposredno nakon toga udavljena. To je bio znak da u Carigradu počne strahovit pokolj svih Latina, a Andronik se proglasi za savladara.

Nakon smrti cara Manojla odahnuli su mnogi vladari koji su bili podložni njemu lično i koji se nisu sada više smatrali obaveznim prema Vizantiji. Između ostalih to je bio i ugarski kralj Bela III, kojeg je car Manojlo doveo na vlast i koji je sada sebe smatrao oslobođenim bilo kakvih obaveza. Carevu smrt je hitro iskoristio i odmah nakon njegove smrti (1181.) otme od Vizantije jedan deo Hrvatske, Dalmaciju i Srem.

Vizantija, tada zauzeta unutrašnjim previranjima, nije ništa preduzimala. Na vest da je zatvorena, a kasnije i pogubljena Manojlova udovica Marija (Belina svastika), Ugari otpočnu sa otvorenim i širokim napadom na granicu Vizantije. Godine 1182. Bela III naređuje napad na Beograd i Braničevo. Sam napad je bio dosta traljav, a obe tvrđave branile su iskusne vojskovođe iz doba cara Manojla, Aleksije Vranas i Andronik Lampardas. U prvo vreme Ugari nikako nisu mogli da probiju ovu odbranu.

Za to vreme u Vizantiji događaji idu svojim tokom, carica – majka je zadavljena, izvršen je pokolj Latina, a uskoro je i sam carević Aleksije II po naređenju Andronika zadavljen i bačen u more. Sada u Vizantiji počinje da bukti nezadovoljstvo, svima je pomalo već i dosta samoga Andronika koji je, ogrezao u krvi i ludilu za vlašću, likvidirao svakoga onoga ko mu je iole i malo bio sumnjiv. O ovoj krvavoj orgiji u Vizantiji i Androniku govori i Stefan Prvovenčani: "Posle ovoga ustade u Konstantinovu gradu drugi car, ljut i krvoprolitnik, i pokvari mir s Prečasnim i Svetim. Razvaliv usta svoja, mišljaše da proguta i države drugih, što ne učini, bezumnik, niti postiže takve namere, nego, hoteći nauditi Nezlobnome i Svetome, nanese na se pogibao svoju, i hulu na carstvo svoje, i opustošenje na zemlju svoju." Veliki deo vizantijskog plemstva se tada razbežao po celoj Evropi. Andronik je pokušao da sprovede neke reforme u Vizantiji okrenute ka ograničenju feudalnog sistema, a to je verovatni razlog zašto mu je plemstvo pružilo toliki otpor. U slamanju njihovog otpora Andronik je bio nemilosrdan pokazujući znake ludila: "ustade u Konstantinovu gradu neki ljut car i prolivač krvi i razruši mir sa prepodobnim ocem našim, uzdigavši visoku svoju misao da će uzeti svu zemlju i otačastvo Svetoga, što ne dobi bezumni.." (Domentijan).

Onoga momenta kada se Andronik proglasio vizantijskim carem raspala se odbrana na Dunavu. Kada su načuli da se Andronik krunisao za savladara, a malo kasnije i za cara, vojskovođe Vranas i Lampardas posvađaju se međusobno i odluče da se povuku. Beograd i Braničevo padnu u šake Ugarima i Srbima, koji su već tada uzimali učešća u ovim akcijama.

Nemanja nije od samog početka, odnosno odmah nakon smrti cara Manojla počeo sa ratnim operacijama. Tek kada su Mađari napali Beograd i Braničevo i Nemanja se pridružio ovoj vojnoj akciji. "A prepodobni otac naš, uzevši ugarskoga kralja, ode tamo u unutrašnjost grčkoga carstva, i zemlju poplenivši satre mnoge gradove i učini krajnju pustoš" (Domentijan). Sada se pokazala prava Nemanjina slika i tek sada su došle do izražaja sve njegove ambicije. Ugarska i srpska vojska su veoma brzo prodrle kroz moravsku dolinu i stigle čak do Sofije (Sredec)."Jer pođe prečasni sveti Simeon sa ugarskim kraljem, i dođe do grada, po imenu, Sredca, i razruši ga i opustoši do kraja." (Stefan Prvovenčani). U ovom pohodu stradali su Beograd, Braničevo, Ravno i Niš (1183.). Nikada srpska vojska nije tako duboko prodrla u vizantijsku teritoriju. U svom pohodu Ugri i Srbi strašno su sve ove gradove opustošili i razrušili, tako da se još dugo vremena oni nisu oporavili: "poplenivši satre mnoge gradove i učini krajnju pustoš" (Domentijan).

Verovatno po prvi put srpska vojska je nastupala disciplinovano i sa nekim redom i čvrsto određenim ciljem. Nemanja je uspeo da za proteklo vreme stvori armiju sa kojom može da se upusti u ozbiljnija osvajanja. Iako su Srbi išli u savezu sa Ugarskom, a protivnik je bila sada već oslabela Vizantija, uspeh se nikako nije mogao potceniti. Po prvi put Srbi su ispred sebe terali u bekstvo vizantijsku armiju i zauzimali utvrđene gradove. Nemanja je dobro osetio priliku i svoju šansu, tako da nije imao nameru da napusti vojni pohod čak i onda kada su Ugri, nakon osvajanja Sredeca (Sofija), prestali sa pohodom i zadovoljili se osvojenim. Oni su u Sredecu uzeli mošti bugarskog sveca Ivana Rilskog, vratili se kući, i pokopali ih u Ostrogonu.

Nakon odlaska Mađara Nemanja je imao još dosta dejstava po južnom delu i u njima je bilo dosta uspeha. U ovim akcijama srpska vojska je sišla na Kosovo i doprla sve do Vranja i Lipljana. O tome je bilo i vrlo pohvalnih zapisa: "A kad se Ugarski kralj vrati u svoju državu, rastav se od njega, otide sa silom svojom na grad Pernik, pa i njega razruši silom svojom i opustoši i grad Stob, i grad Zemln, i grad Velbužd, i grad Žitomitski, i grad Skoplje, i grad Leški u Donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i grad slavni Niš, i grad Svrljig, i grad Ravni, i grad Kozli. Te gradove poruši i do kraja temelja ih iskoreni, jer ne osta kamen na kamenu koji se ne poruši. I ne podigoše se do danas" (Stefan Prvovenčani). Sudeći po ovom nabrajanju i opisu akcija, kao i njihovim posledicama, uspeha je bilo dosta, ali i žestokih razračunavanja sa Grcima. Srpska vojska je izgleda uništavala sve pred sobom proterujući Grke sa tog terena, a ovi prostori su i prisajedinjeni Raškoj: "Zemlje njihove, i bogatstva njihova, i slavu njihovu priloži bogatstvu i slavi otačastva svoga, i slavi velmoža, i naroda svoga" (Stefan Prvovenčani). Ovo su bili do sada uvek vizantijski krajevi i Srbi nikada nisu na njih polagali pravo, ali Nemanja ipak "dodade ka zemlji otačastva svoga mnoge zemlje od oblasti grčkoga carstva, i silom Božjom i pospešenjem svetoga duha pobedi neprijatelje svoje.." (Domentijan).

Nakon ovih uspeha, Nemanja odluči da nastavi svoja osvajanja. Sada je imao dovoljno vremena, a i izvežbanu vojsku da ostvari davno željeni cilj: da ujedini srpske zemlje. Stoga usmeri vojsku ka Zeti (Duklja) i uspeva da i nju za relativno kratko vreme osvoji.

Ne zna se tačno vreme kada su osvajanja po Dalmaciji i Zeti bila sprovedena, ali se zna da su otprilike oko 1186. godine bila završena. Od tada Nemanja u svojim rukama drži celu Zetu, Skadar i čitavo bokeljsko primorje. Stefan Prvovenčani je pun pohvala za ova Nemanjina osvajanja: "Povrati Dioklitiju i Dalmaciju, otačastvo i rođenje svoje, pravu dedovinu svoju, koju je nasiljem držao grčki narod, i gradove u njoj, sazidane od ruku njihovih, tako da se prozvala grčka oblast, a kojima su imena: Danj grad, Sardoniki grad, Drivast, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svač, grad Ulcinj, grad slavni Bar." Interesantno je kako sve oblasti Stefan Prvovenčani navodi kao "otačastvo" i "pravu dedovinu" Nemanjinu. Zapravo on navodi da je Nemanja smatrao osvojene oblasti svojom "dedovinom" koja je nepravedno oduzeta od strane grka. Tim više što je Nemanjina porodica imala tesne rodbinske veze sa zetskom dinastijom i smatrano je za sasvim normalno da Zeta uđe pod Nemanjinu vlast. Nešto slično navodi i Domentijan "a Dioklitiju i Dalmaciju, otačastvo i rođenje svoje, istinitu dedovinu svoju, koje su trpele nasilje od grčkoga roda, i gradove sazidane od njih razruši i izmeni slavu njihovu u sliku pustoši,...".

Ima se utisak da možda Stefan Prvovenčani opravdava ovo osvajanje, zapravo manje se pravda otimanje ovih oblasti od Grka, a više to što je Nemanja ove oblasti odmah pripojio Raškoj. On nigde ne spominje tadašnjeg vladara Zete, velikog kneza Mihaila, pravog predstavnika stare zetske dinastije. Nemanja ga je nemilosrdno uklonio i Mihailovo pravo na Zetu, nesumnjivo jače od Nemanjinog, Stefan Prvovenčani nigde ne napominje. Zapravo Nemanja jeste oslobodilac Zete od vizantijske vlasti, ali odmah nakon toga on se pokazao i kao njen osvajač isterujući legitimnog vladara, a Zetu anektirajući. Kasniji postupak prema Mihailovoj udovici Desislavi ne može Nemanji da bude na čast. Ova žena je morala da se 1189. godine skloni u Dubrovnik, verovatno se uklanjajući od Nemanje. U njenoj pratnji se tada nalazilo dosta zetske vlastele, a među njima je svakako najznačajniji barski arhiepiskop Grgur. On je bio poznat od ranije kao Nemanjin protivnik i veoma je lako moguće da se Desislava uz njegovu pomoć pokušala ponovo vratiti na zetski presto, no u tom pokušaju su bili po svemu sudeći otkriveni, te su morali da se sklanjaju ispred Nemanjinog gneva. Postoje neke indicije da je barski arhiepiskop tražio pomoć u tom svome naumu, pa se tako navodi da se obraćao Splitu za pomoć, no ovi to odbiju. Očigledno da je Nemanja tada bio suviše jak da bi mu se usudili suprotstaviti.

Osvajanja u Dalmaciji i Zeti su praćena sa mnogo nasilja i uništavanja. "Ostale gradove poobara, i poruši, i pretvori slavu njihovu u pustoš.." (Stefan Prvovenčani). Slično govori i Domentijan: "gradove sazidane od njih razruši i izmeni slavu njihovu u sliku pustoši, i ime njihovo ne nazva se više tamo u oblasti toj", mada izgleda da o tome ima i mnogo preterivanja. Od svih gradova Nemanja je izrazitu naklonost imao prema Kotoru, on jedini nije imao nikakvih razaranja. "A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj, koji je to i do danas" (Stefan Prvovenčani). Zna se da je Nemanja već 1186. godine boravio u Kotoru i iz toga doba datira jedna odluka kotorske opštine u kojoj stoji da je doneta u vreme velikog župana Nemanje.

Grci su strašno stradali u Zeti i Dalmaciji. Izvršen je njihov nemilosrdan pokolj "istrebi grčko ime, da se nikako ne pominje ime njihovo u toj oblasti." (Stefan Prvovenčani). Od samog početka Nemanja je imao savršeno jasan cilj, ove oblasti pripojiti Raškoj i učiniti ih sastavnim delom jedne jedinstvene srpske zemlje. Tom cilju grčko stanovništvo bi samo smetalo. Moguće je da je Nemanja očekivao i reakciju Vizantije, kao i njene kasnije pokušaje da Zetu ponovo osvoji. Tada bi grčko stanovništvo u Zeti predstavljalo veliki problem jer bi sigurno listom bilo na strani Vizantije, a Nemanja nije više imao namere da vraća Zetu. Stoga je trebalo sve što je grčko nemilosrdno očistiti i ovaj prostor pretvoriti u čisto srpski. Tako je i učinjeno.

U ovom naletu Nemanja nije bio opterećen time što su Grci bili iste, pravoslavne vere kao i Srbi. Versko je ovaj put bilo zapostavljeno, a nacionalno je istureno u prvi plan. Tim više što je skoro celo zetsko stanovništvo bilo katoličko, dok su Grci bili jedini pravoslavni element u njoj. Nije slučajno što Stefan Prvovenčani navodi: "Narod svoj u njima nepovređen ostavi da služi državi njegovoj, sa strahom, i sa urečenim dankom od Svetoga". Srbi u Zeti, iako u katoličkoj veri, ali pod uslovom da su Nemanjine pristalice, nisu dirane. Grcima to što su pravoslavne vere nije pomoglo, oni su bili nemilosrdno istrebljeni. Doduše, ni Srbi katolici nisu bili sasvim sigurni. Stefan Prvovenčani jasno navodi da su oni ostali "sa strahom" i da su morali da plaćaju Nemanji danak. Domentijan je tu još jasniji kada kaže "a narod svoj, koji je u njima, sačuva nepovređen, tako da je sa strahom služio njegovoj vladavini". Sudeći po ovome izgleda da Srbi katolici nisu baš sa nekim oduševljenjem dočekali Nemanju, jer Domentijan jasno navodi da su ga kasnije služili sa strahom.

Nemanja jeste bio duboko odan pravoslavlju, ali nikada nije bio i fanatik, zahuktani bojovnik pravoslavlja, on je bio na prvom mestu političar koji je znao šta je za državu najvažnije. Osvajanjem Zete Raška je dobila veliko teritorijalno proširenje, ali je dobila i srbe katolike. Nemanja ih nije shvatao kao posebno veliku opasnost, mada je pokazao izvesno neraspoloženje i nepoverljivost prema njima. No, jasno im je stavio do znanja da zna da su oni Srbi i da nemaju razloga da se plaše. Sa Grcima je već bila druga situacija, oni su bili uljezi u državi koju je stvarao.

Vidi se da Nemanja stvara srpsku državu u kojoj pravoslavlje predstavlja osnovnu, ali ne i jedinu ideju. To nije verska država, već država Srba u kojoj pravoslavlje predstavlja onaj idejni amalgam koji treba da Srbe drži na okupu i da sprečava nove separatističke atavizme. Ovo je dozvoljavalo da u državi Srbiji postoje i druge verske ideje, osim pravoslavnih, ali samo do onog momenta dok ne ugrožavaju državu. Moguće je da Nemanja ne bi proganjao ni bogumile, on je dugo oklevao dok se nije odlučio da ih oružjem istrebi, da oni nisu postali opasnost za samu državu. Sa katoličanstvom je bila druga situacija, dobar broj Srba je bio u toj veri, ali to je ipak bio manji broj, koji nije predstavljao neku posebnu opasnost i Nemanjina procena je bila da će jednim stalnim radom pravoslavne crkve i katoličanstvo da se postepeno povuče. S druge strane i rimska kurija je bila dosta jaka da bi se sa njom ušlo u veća zameranja.

Sva osvajanja Ugarske i ona osvajanja koja je ostvario Nemanja nisu ni Vizantiju ostavila ravnodušnom. Andronikovo divljanje počelo je da plaši i njegove pristalice. Nije bilo sredstva kojim se on nije poslužio ne bi li odgodio propast. Jedan od njegovih suludih poteza bila je i njegova ženidba sa ženom carevića Aleksija kojeg je dao zadaviti i baciti u more. Ova devojčica od 13 godina po imenu Agneza (Ana, ćerka francuskog kralja Luja VII) trebalo je da svojom udajom za Andronika ovoga koliko-toliko prikaže kao legitimnog cara Vizantije. No, to je sada bilo sve uzalud.

Stari neprijatelji Vizantije, Normani, godine 1185. iz južne Italije udaraju na Vizantiju. Normanski napad je dobrim delom bio koordiniran i sa Nemanjinim akcijama. Brzo su zauzeli Solun (tada drugi grad carstva) i Drač. Kao osvetu za pokolj Latina u Carigradu Normani strašno masakriraju stanovništvo Soluna. Istovremeno oni se počinju pripremati i za napad na Carigrad.

Sada je u Carigradu izbila panika, svi su optuživali cara Andronika za svu nesreću koja se sručila na Vizantiju. U uličnim neredima, na dan 12. septembra 1185. godine, svetina se na ulici dočepa cara, ista ona svetina koja ga je pre samo nekoliko godina obožavala, i živa ga rastrgne na komade. Ova užasna smrt prekinula je agoniju Vizantije. Sada se sreća konačno i Grcima nasmešila. Normani koji su imali ideja da napadnu Carigrad zabavljali su se pljačkom oko Soluna, izgubili su potrebnu disciplinu, zadesila ih je i neka bolest koja ih je desetkovala i u dve bitke (Mosinopolj i Dimitrica) budu od vizantijskog vojskovođe Aleksija Vranasa potučeni. Sada je i njima bilo dosta rata, pa sklope mir sa Vizantijom i odmah potom napuste sve ono što su osvojili. Vizantija je mogla da odahne, neposredna opasnost po Carigrad je bila izgleda prošla. U Vizantiji u to vreme car je Isak II Anđel koji je došao na presto više slučajem nego svojom zaslugom. Ipak, dobro se snalazio otklanjajući opasnosti, jednu po jednu.

Kada je opasnost od Normana, a bila je najneposrednija, konačno prestala, car je počeo pregovore sa Ugarskom. Tu se car pokazao kao dobar pregovarač i njegova diplomatska akcija se završila dosta povoljnim ishodom za Vizantiju. Sa Ugarskom je sklopljen mir, a car Isak II Anđel se oženio sa ćerkom kralja Bele. Kao miraz caru su obećani svi oni gradovi koje je Ugarska osvojila u prethodnom ratu, Beograd i Pomoravlje. Sada se tu pojavio jedan veliki problem. Moravska dolina je bila pod kontrolom Nemanjine vojske i ovaj nije imao nikakvu nameru da te teritorije prepusti ponovo Grcima.

Baš tu, na tom mestu, nastaje raskid do tada skladnih odnosa Nemanje i Ugarske. Mađari su pokušali da slobodno raspolažu sa onim osvajanjima koja su učinili zajedno sa Srbima, nudeći te teritorije Vizantiji iako ih nisu faktički držali. Tu su sada bili Srbi. Zapravo, Mađari su na neki način smatrali da su sada na Balkanu oni ti koji su preuzeli ulogu Vizantije i gurali su svoje interese ne obraćajući pažnju na Rašku. Tim putem su išli i onda kada su ne pitajući Nemanju odlučili da Vizantiju ponovo puste u moravsku dolinu.

Sada se Raška našla u jednoj dosta neobičnoj situaciji. Ona više nije bila toliko slaba da bi tako olako napustila dotadašnja osvajanja po Pomoravlju, ali ni toliko jaka da bi se sama suprotstavila Vizantiji. Trebalo je dakle naći saveznike. Ugarska to više nije mogla biti jer su sada interesi Raške i Ugarske bili dijametralno različiti. Niti je Ugarska želela da ispusti svoju novu ulogu na Balkanu, niti je Raška želela da se prepusti Ugarskoj, što bi značilo samo da je vizantijsko gospodstvo nad Raškom zamenjeno ugarskim. Nemanja se našao u situaciji da sada sve ono što je osvojio, mora i da sačuva. To je veoma često mnogo teže od samoga osvajanja.

Dok su se svi gore navedeni događaji odvijali, Nemanja je svoje aktivnosti širio po Dalmaciji pokušavajući da se dočepa i Dubrovnika (1184.). Nije lično učestvovao u ovim akcijama već je njihovo vođenje poverio svojoj braći, Miroslavu i Stracimiru. Najpre je Stracimir napao sa flotom na Korčulu, ali je tu ljuto stradao, brodovi su mu izgoreli, a on sam jedva izbegao zarobljavanje. Iste godine Miroslav sa flotom od 13 brodova napadne Dubrovnik sa morske strane, ali prođe isto kao brat. Flota mu je spaljena, a on se jedva spasao bekstvom.

Sledeće godine još jednom je pokušan napad na Dubrovnik, a napad je vodio Nemanjin brat Miroslav. Dubrovnik je opkoljen sa kopnene strane, a Miroslav je raspolagao izgleda sa mnoštvom ljudstva i sa dosta opsadnih mašina. To je sada očigledno bila jedna sasvim druga vojska u odnosu na onu od pre nekoliko godina. Ipak, Dubrovnik je bio suviše tvrd orah za Rašane, opkoljen jakim zidinama on je bio nerešiva enigma. Iako su opsadne mašine sedam dana bacale na Dubrovnik kamenje i drvlje, nisu mu mnogo naudile. Međutim, okolina Dubrovnika je strašno stradala, sve je spaljeno i opljačkano. Baš u to vreme Dubrovčani su sa Normanima vršili pregovore u želji da priznaju njihovu vrhovnu zaštitu, što se na kraju i desilo, ali ta zaštita je trajala samo kratko vreme (1185-1192). Mora da je Miroslav nešto saznao o tome i plašeći se da bi Normani mogli da pošalju svoju flotu, on već sedmog dana opsade spali sve opsadne mašine kojima je napadao Dubrovnik i žurno se povuče.

Sada je i Nemanji bilo jasno da on Dubrovnik ne može osvojiti, te stoga tokom 1186. godine sklapa mir sa njegovim predstavnicima. Sklapanju mira bili su prisutni Nemanja sa oba brata, predstavnici Dubrovnika i zastupnici normanskoga kralja. Ovaj ugovor je regulisao mnoštvo međusobnih odnosa poput onih koji su vezani za trgovinu, garantovanje teritorija itd.

Nekako istovremeno sa sklapanjem mira između Ugarske i Vizantije pojavilo se novo žarište sukoba i to u Bugarskoj. Braća Teodor i Asan Belgun, vođe ustanka, obezbede pomoć Kumana i za dve godine uspevaju da se oslobode Vizantije. Ovaj ustanak je imao i početni neuspeh (1186.), ali je na kraju ipak krunisan uspehom tako da je na kraju 1187. godine Vizantija digla ruke od Bugarske i ona je formirana kao nezavisna država. U to vreme ovaj ustanak je neizmerno pomogla i činjenica da se vojskovođa Vranas proglasio carem pa je car Isak Anđel veliki deo svojih snaga morao da usmeri na njega. Vranas je stigao pod zidine Carigrada, ali je tu i umro ne ostvarivši cilj (1187.).

8. Bitka na Moravi

Uskoro je Nemanja dobio priliku da se umeša i u krupnije političke događaje koji su tada potresali Evropu. Godine 1187. Jerusalim je pao pod naletom Saladina i Hristov grob je bio ponovo pod kontrolom muhamedanaca. Na glas o tome Evropa se uznemirila i počeo je da se priprema novi krstaški rat. Vođa ovog krstaškog rata trebalo je da bude nemački car Fridrih Barbarosa, tada verovatno najmoćniji vladar u Evropi. Nemačkom caru trebalo je da se pridruže i engleski kralj, Ričard (Lavlje Srce) i francuski kralj Filip II Avgust. Engleska i francuska vojska je trebalo da se morskim putem prebace do Svete zemlje dok je nemačka vojska odabrala kopneni put koji će preko Ugarske i Vizantije da ih odvede do željenog cilja. Baš ova maršruta preko Vizantije, silno je uznemirila vizantijskog cara, koji je sa nemačkim carem bio u veoma lošim odnosima zbog sukoba u Italiji koji su još nekada imali pokojni car Manojlo i nemački car Fridrih. Postojala je realna opasnost da bi Nemci onoga momenta kada se nađu na vizantijskoj teritoriji pokušali i nešto više od običnog prolaza ka Svetoj zemlji.

Nemanja je već bio dočuo da se priprema novi krstaški pohod, kao što je isto tako znao i ostale detalje oko sastava vojske i njenog puta. Istovremeno je dobro znao da Vizantijci nisu baš raspoloženi prema Nemcima i nerado gledaju ne samo na to da će ova armija proći kroz Vizantiju već su bili i protivnici samoga krstaškoga rata. Teritorije koje su krstaši i do tada osvajali oni su smatrali za svoje i na njih polagali pravo, tako da su na neki način krstaški rat videli kao posredni napad na samu Vizantiju. Bilo je realno za očekivati da bi između Grka i Nemaca moglo doći do sukoba, a Nemanji je izgleda palo na pamet da te moguće sukobe iskoristi. Stoga odluči da stupi u kontakt sa nemačkim carem i da ga upozna sa stanjem u Raškoj, kao i da caru ponudi svoje usluge.

Ostaje tajna kojim se načinom Nemanja uspeo približiti caru Fridrihu, da li je to bilo preko istarskog krajiškog grofa i titularnog vojvode Hrvatske i Slavonije po imenu Bertold Andeks ili nekim drugim putem ne zna se. Bilo kako bilo, Nemanjini pregovarači su za Božić 1188. bili u Nirnbergu na dvoru cara Fridriha. Caru su predali Nemanjino pismo u kojem on izražava zadovoljstvo time što će imati priliku da pozdravi nemačku armiju i samoga cara na njihovom pohodu u Svetu zemlju. Istovremeno, Nemanja traži da se lično sastane sa carem i za taj sastanak predlaže Niš, koji je njegov najpoznatiji grad i koji namerava da učini prestonicom.

Veliko je pitanje da li bi samo ovako kurtoazna poruka izazvala Fridrihovu radoznalost i da li bi se on zaista i sastao sa Nemanjom, da tu nije bilo nečeg drugog. Suviše je car Fridrih bio zauzet sa drugim stvarima da bi obraćao veću pažnju na ovakve poruke kojih je on verovatno dobijao po nekoliko na dan. Za armije onoga doba, pa i za današnje, najveći problem na njihovim pohodima bilo je snabdevanje hranom. Ovo se rešavalo na različite načine, a najčešći je bilo pljačkanje okolnog stanovništva. Razlog za pljačku je bio u tome što je okolno stanovništvo retko kada pokazivalo volju da trguje sa razularenim ratnicima, dok s druge strane retko je kada bilo dovoljno hrane i za sopstvene potrebe, a kamoli i za tako veliki broj ljudi. Nemajući dovoljno ni za sebe, seljaci su sklanjali ispred krstaša, a oni su, nemajući drugoga izlaza, otimali. U takvim otimačinama uvek je bilo sukoba koji su bili veoma krvavi i koji su zadržavali armiju u pohodu. Da se ne bi takvi sukobi pretvorili u direktan rat sa državom kroz koju prolaze, uvek se pokušavalo da se sa lokalnim vođama postigne neki sporazum koji će garantovati uredno snabdevanje vojske i otkloniti opasnost otimanja.

Sve je to znao i Nemanja, pa je stoga njegovo poslanstvo obećalo caru Fridrihu uredno snabdevanje krstaša hranom, a izgleda da su i uslovi (cene) koje su oni ponudili bili veoma povoljni za Nemce. Ovde se Nemanja pokazao i kao diplomata, ali i kao dobar trgovac. Bio je on svestan i toga da će Nemci morati najpre da prođu jedan deo teritorije (od Beograda) koji drže pod svojom kontrolom Grci, gde će biti ispoljena strašna mržnja prema Nemcima. S druge strane, Vizantijci verovatno neće uspeti da Nemcima obezbede uredno snabdevanje i time će izazvati kod cara Fridriha ogorčenje. To treba iskoristiti tako što će se u Raškoj prema Nemcima ispuniti sve ono što je obećano i tako Fridrihovu ljutnju prema Vizantiji još više uvećati i onda konačno, već tako pripremljenog cara Fridriha, lakše pridobiti za sopstvene ciljeve.

Sam Nemanjin nastup i slanje poslanika na nemački dvor govori da Nemanja sebe već smatra dovoljno jakim da može da stupi u pregovore i sa tako poznatim vladarima kao što je Fridrih. Isto tako, on se oseća u Raškoj toliko sigurnim da može caru da garantuje ne samo bezbedan prolazak kroz Rašku već i uredno snabdevanje hranom i ostalim potrepštinama. Istovremeno i car Fridrih lepo dočekuje raške poslanike, dajući im jasno do znanja da on zna za raškog župana i da želi i ceni njegovu ponuđenu pomoć. Očigledno da car respektuje Rašku i da ne želi nikakve sukobe sa njom, te stoga šalje bogate darove Nemanji i poruku da pristaje na sastanak sa njime.

Ovo je za Nemanju bio veliki uspeh i pomalo podseća na njegov sastanak sa vizantijskim carem Manojlom. Ipak ima i mnogo razlike. U ono vreme Nemanja je bio Manojlov podložnik koji na Manojlov poziv mora do dođe u Niš i da se pokloni caru. Sada je situacija značajno različita, Nemanja ima državu i on sam ne odlazi u Nirnberg kod cara Fridriha, naprotiv, on šalje svoje izaslanike koji nude caru sastanak sa Nemanjom i koji već unapred imaju odabrano mesto za taj susret. To je opet Niš. Mora da se i sam Nemanja prisetio svoga prvoga dolaska u Niš, upravo tome on i duguje ceo svoj uspon. Upoređujući ondašnje uslove pod kojima je pregovarao sa vizantijskim carem i sadašnje pod kojima treba da razgovara sa nemačkim carem, vidi se velika razlika. Međutim, cilj je još uvek sličan, to je uspon Nemanje i same Raške. Vidi se da je Nemanja u dobroj meri svestan svojih kvaliteta, kao i svoje pozicije. Nesumnjivo da mu je ugled za proteklih dvadeset godina strahovito porastao, kao što mu je porasla i moć.

U maju sledeće godine (1189.) nemački krstaši su se pokrenuli, ova ogromna vojska od oko 100.000 ljudi valjala se niz Dunav ka Braničevu. U Ostrogonu cara Fridriha dočekao je i ugarski kralj Bela III i ovaj susret je samo na prvi pogled bio prijateljski. U potaji Bela III je naredio ugarskim krstašima da se na prvi sukob sa Grcima odmah vrate kući. Ugarski kralj nikako nije želeo da se njegovi krstaši na bilo koji način nađu u sukobu koji bi mogao nastati između Nemaca i Grka. Zapravo, Bela III je tako nešto i očekivao, a kako mu je ćerka bila udata za vizantijskog cara to su mu interesi svakako bili na strani Vizantije.

Kada su stigli do Beograda, Nemce dočeka vizantijski predstavnik (braničevski zapovednik)i pozdravi ih kao najveće prijatelje, obećavši im sve moguće olakšice na njihovom putu kroz teritorije koje on kontroliše. Da je to bilo puko pretvaranje pokazalo se ubrzo. Kada su krstaši zašli u guste šume kroz koje su ih vodili ugarski vodiči, iz zasede budu iznenada napadnuti sa otrovnim strelama. Ovaj napad je bio posebno usmeren na krstašku komoru, zapravo bilo je jasno da se radi o tipično pljačkaškim motivima, jer su napadači otimali prtljag. Napad je bio odbijen, a kasnije se od zarobljenika čulo da je napad izveden po naređenju samog braničevskoga zapovednika, dok su sami napadači bili regrutovani od Srba, Grka, Bugara i Vlaha. Na osnovu toga car Fridrih je došao u ubeđenje da braničevski zapovednik ne bi bio u stanju da takav napad naredi bez odobrenja iz Carigrada. Da bude još gore, celo vreme puta krstaška kolona je bila neprestano uznemiravana, a uredno snabdevanje od strane Grka je ostalo samo njihovo obećanje. U takvom mračnom raspoloženju i ogorčenosti krstaši stignu i na teritoriju koju je kontrolisao Nemanja.

Ovde je doček bio sasvim drugačiji. Krstaši su bili uredno snabdevani tokom celog puta i nekih većih sukoba nije bilo. U Nišu caru Fridrihu Nemanja priredi svečani doček, gde su krstaši bili dočekani sa vinom, ječmom, mesom i svim ostalim ponudama. Čak se tvrdi da je Nemanja poklonio caru i pripitomljenih jelena i morskih pasa. "Car Fridrih prvi ovog imena, idući s vojskom protiv azijskih Turaka i prolazeći kroz Srbiju, stigao je u Niš. Tu mu je izišao u susret Nemanja s velikom svojom svitom noseći caru mnogo kraljevskih darova. Car ga je ljubazno primio, pa pošto su vodili pregovore o raznim stvarima, i on je njega kraljevski darovao i potvrdio u državi Srbiji" (Orbin). Naravno sve je to imalo svoje svrhe. U razgovoru Nemanje i cara (prisustvovao i Nemanjin brat Stracimir) bila su pretresana pitanja oko odlaska krstaša u Svetu zemlju, o urednosti njihovog snabdevanja, ali tu je priliku Nemanja prvenstveno iskoristio da cara upozna sa svojim delatnostima i planovima (27. juli 1189.).

Car je najpre saznao kako je Nemanja osvojio od Vizantije Niš i svu oblast oko njega sve do Serdike. Postoji želja da se osvajanja nastave, ali im je potrebna i podrška jedne takve velike sile kao što je Nemačka. Koliko sutra, Nemanja je spreman da nastavi osvajanja ukoliko Nemačka zarati sa Vizantijom, a kao znak zahvalnosti Nemanja je spreman da postane i nemački vazal, i u okviru toga nudi caru za rat sa Vizantijom na raspolaganje 20.000 vojnika. Od cara očekuje da za uzvrat prizna sva ranija osvajanja vizantijske teritorije, kao i ona koja će tek uslediti. Ovde je Nemanja ipak precenio svoje snage, ne zna se šta je car odgovorio Nemanji, verovatno neko neodređeno obećanje i time je razgovor bio završen. Bilo je još nekih ceremonijalnih poteza, poput ženidbe Toljena (sina Nemanjinog brata Mladena) sa ćerkom Bertholda od Andeksa i detalja u vezi sa time. No, to je bilo manje važno.

Na kraju ovog razgovora izgledalo je da Nemanjina diplomatska aktivnost nije uspela. Car Fridrih je dao neka neodređena obećanja bez ičeg konkretnog što bi ga kasnije na bilo šta obavezivalo. Izgledalo je da se Nemanja nalazio u istoj situaciji u kojoj je bio i pre ovog sastanka. Car Fridrih u to doba nije imao nameru da ratuje sa Vizantijom, njegove misli su bile u Svetoj zemlji. Tamo su već bili i engleski i francuski kralj i trebalo je požuriti ne bi li se uzelo udela u osvajanju Hristovog groba. Nemački car je i inače bio u veoma lošim odnosima sa katoličkom crkvom i ovaj pohod je bio na neki način njegovo iskupljivanje za sve one svađe koje je on imao sa papom. Istovremeno, možda to Nemanja nije znao, Nemačka i Vizantija su imale sklopljen ugovor iz jeseni 1188. godine po kojem se Vizantija obavezala da dozvoli krstašima nesmetan prolaz kao i što se obavezala da će ih uredno snabdevati. Prema tome, cilj cara Fridriha nije bio u tome da se ratuje sa Vizantijom, već da se ide u Svetu zemlju i stoga se i njegova obećanja Nemanji bila tako neodređena. S jedne strane nije želeo da zarad Nemanjinih ciljeva zarati sa Grcima, dok s druge strane nije želeo da se zamera sa njim jer mu je ovaj obezbedio nesmetan prolazak kroz Rašku. To je tako izgledalo spolja. Međutim, analizirajući ovu situaciju, dolazi se do zaključka da je Nemanja ipak uspeo u svojoj nakani.

Vizantija je u to doba bila u jako lošim odnosima sa Nemcima i to zbog nekih njihovih ranijih razmirica u Italiji. To je bio razlog zbog kojeg Grci nisu rado gledali na nemačku vojsku koja je prolazila. S jedne strane oni su predstavljali realnu opasnost, mogli su se svakog momenta okrenuti i pokušati da osvoje Carigrad u kojem ih čeka više plena negoli u celoj Svetoj zemlji. S druge strane krstaši su uvek pravili strašne nerede dok su prolazili kroz Vizantiju, a tako je bilo i sada. Same zemlje u Maloj Aziji koje su krstaši išli da osvoje bile su veliki kamen spoticanja. Te zemlje su nekada pripadale Vizantiji i ona je na njih polagala pravo tražeći od krstaša da kada osvoje te zemlje, iste predaju Vizantiji. Naravno, ovi su to uvek odbijali i Vizantija ih je smatrala osvajačima, stoga je i bio takav odnos prema krstašima. To je bio osnovni razlog što se u Evropi stalno podgrevalo razmišljanje da je Vizantija protivnik krstaških ratova i da uvek pokušava da ih sabotira. Svega toga bio je svestan i Nemanja.

Odlazak njegovih pregovarača u Nirnberg kod cara Fridriha nije mogao ostati nezapažen u Vizantiji, mada je malo verovatno da je to Nemanja uopšte pokušao i da sakrije. Naprotiv, njemu je odgovaralo da ti pregovori budu što javniji i da za njih svi znaju. Osim što dobija na prestižu, Nemanja na taj način upućuje jasan znak upozorenja Vizantiji koja još uvek smatra Rašku delom svoje teritorije i ne želi da je prizna za samostalnu državu. Ovi pregovori su trebali da budu u dvostrukoj funkciji. S jedne strane Nemanja pokušava da sebi obezbedi pomoć jedne tako jake sile kao što je Nemačka, dok se s druge strane Vizantiji skreće pažnja da Raška više nema nameru da ponovo dođe pod njenu vlast. Dolazak cara Fridriha u Rašku (Niš) Nemanja koristi kao priliku da se lično sastane sa carem Fridrihom i da mu ni manje ni više ponudi Rašku kao vazala. Za uzvrat traži od njega da Nemačka zarati sa Vizantijom. U tom ratu Raška će pomagati cara Fridriha sa svojim trupama. Zapravo Nemanja ima svoje sopstvene planove. Dok car Fridrih bude osvajao Carigrad, on će ratovati za svoj račun i proširiti Rašku.

Ovakvi pregovori i ovakva Nemanjina ponuda Nemcima, izazvali su pravu buru negodovanja u Vizantiji. Oni su već od ranije bili ogorčeni na Nemce zbog natezanja oko Italije, sada se situacija još više pogoršava. Nemci, kao krstaši, odlaze u Malu Aziju gde će pod zastavom krstaškog rata da osvajaju posede koji po svim pravilima pripadaju Vizantiji. Ni to nije sve. Car Fridrih direktno pregovara sa raškim županom, za Vizantiju jednim pobunjenikom, o tome kako da je napadnu. Takvu nemačku armiju Vizantija treba da pusti u svoje granice i da je još snabdeva hranom i ostalim potrebama. Ogromno nepoverenje se sada uvuklo u Vizantiju. Sasvim je sigurno da je Nemanja ovakvu reakciju i očekivao i možda je on namerno i širio neke vesti koje bi mogle da dodatno uplaše vizantijskog cara. Mada nije uspeo da ubedi nemačkog cara na intervenciju, još ima vremena. Nemačke trupe treba da prođu kroz Vizantiju i od Grka treba da dobiju brodove za prebacivanje u Malu Aziju. Ako se kod Vizantije izazove dovoljno velika doza nepoverenja koja će da pređe u otvoreno neprijateljstvo, eto caru Fridrihu problema i dovoljno razloga da ipak zarati sa Vizantijom. Moguće da je Nemanja namerno radio na tome da izazove što veću zategnutost između dva cara; uz već postojeće njihove nesporazume, to i nije bilo posebno teško. I pre no što je car Fridrih krenuo iz Niša, Vizantija je već sve dočula i preduzela već neke svoje poteze.

Nemanjina ovakva pozicija i ovakvo spletkarenje ne bi trebalo ni malo da iznenade, to je politika, a on je bio vizantijski učenik i ovakvi potezi su sasvim u skladu sa vizantijskim gledanjem na vođenje državnih poslova.

Baš u vreme dok je Nemanja pregovarao sa carem Fridrihom u Nišu i nudio im Rašku kao vazala, a cara ubeđivao da zarati protiv Vizantije, pojavljuju se i predstavnici Bugara. I oni su tražili prijem kod cara Fridriha i ponudili isto ono što i Nemanja, da Nemci zarate sa Vizantijom, a oni će postati nemački vazali. Da li je Nemanja koordinirao sve ovo? Verovatno da jeste. Raška je i ranije pomagala Bugare u njihovom ustanku protiv Vizantije, oni će i kasnije sarađivati, i veoma lako je moguće da su ovi sinhronizovani diplomatski napadi na cara Fridriha i od strane Raške i od strane Bugarske, bili Nemanjina ideja. Uostalom, on je i bio smislio da se sa nemačkim carem sastane u Nišu, verovatno ne samo zato da se upoznaju (to u politici ne postoji) već očekujući neku korist iz toga.

Bilo kako bilo, car Fridrih nije bio još uvek pokoleban u svojoj ideji da osvoji Svetu zemlju i nije pristao da napadne Vizantiju. No, Vizantijci dobro zaplašeni svim ovim događajima o kojima su bili dobro obavešteni, povlače svoje poteze. Njima ništa drugo nije ostalo već da stupe u kontakt sa najvećim neprijateljima cara Fridriha. To je u tom momentu bio vođa Saracena, Saladin. Sa njim je sklopljen ugovor po kojem Vizantija uzima obavezu da ne dopusti krstašima prelazak preko njenih teritorija kao i to da ni pod kakvim uslovima ne obezbedi ovima brodove za prelazak u Malu Aziju.

Krstaši su nakon Niša krenuli preko vizantijske teritorije ka Serdiki (Sofija). Od samog početka ovaj put je praćen samim neprilikama i problemima. Nemci su celo vreme napadani, nailazili su na zakrčene puteve, opustele gradove. Sukobi su bivali sve žešći a krstaši su za odmazdu vešali sve ono što bi mogli uhvatiti. Dolazak u Serdiku je bio još jedno razočarenje, grad je bio potpuno pust. Ovaj mukotrpni put je trajao oko šest nedelja. Nakon toga krstaši stignu u plovdivsku ravnicu očekujući da će konačno strahovanju i gladovanju doći kraj. Međutim u Trakiji dođe i do otvorene borbe između vizantijske i nemačke armije. Car Fridrih odluči da napadne Plovdiv, kojeg i osvoji, a odmah zatim opsedne Jedrene (novembra 1189.). Tada se odluči da pozove Rašane i Bugare i da prihvati njihovu raniju ponudu za saradnju. To je značilo da će uskoro da dođe i do napada na Carigrad.

Do ponovnog susreta Nemanje i cara Fridriha ipak nije došlo, jer je Nemanja u to vreme već bio u ratnim akcijama tako da su pregovori išli preko posrednika. Nemanja je obećao caru 20.000 vojnika dok su Bugari obećali oko 40.000. Izgledalo je da više ništa ne može spasiti Vizantiju od napada udruženih Nemaca, Rašana i Bugara. Nemačka vojska je već išla na Carigrad, a car Fridrih je naredio i svome sinu Henriku da pokrene flotu i da blokira Carigrad i sa morske strane. Sada su i Grci osetili da situacija postaje neizdrživa, tim više što je neumorni Nemanja već osvojio Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk i Stob. On je tada već imao više od sedamdeset godina i može se misliti kakav je to napor bio za njega. No, isto tako znao je da je to možda poslednja prilika da Raškoj obezbedi značajna teritorijalna proširenja. Ko zna dokle bi ova njegova osvajanja išla da nije iz Adrijanopolja stigla vest da se car Fridrih nagodio sa Vizantijom koja mu je obećala brodove za prebacivanje u Malu Aziju. U proleće 1190. godine Vizantijci prebacuju Nemce brodovima u Malu Aziju. Sada je odjednom Raška ostala bez moćnog saveznika i mogao se očekivati protivudar Vizantije.

Odmah nakon što se otresao Nemaca, car Isak Anđel pokrene vojsku na Bugarsku (1190.). Međutim Bugari su se dobro pripremili tako da opsada njihovih gradova nije donela nikakvih uspeha vizantijskom caru. Nakon nekoliko neuspeha Grci se počnu povlačiti, a Bugari ih na povratku dočekaju i žestoko potuku. Sav svoj gnev sada car Isak Anđel okrene prema Srbima. Novi pohod bude dobro pripremljen i krajem 1190. ili početkom 1191. godine krene car na Nemanju. Ovo je bila veoma bitna ratna akcija za vizantijskog cara Isaka Anđela; do sada su svi njegovi ratni pohodi bili uglavnom neuspešni, ovo je mogla biti prekretnica.

Nemanja se u prvo vreme povlačio pred carskom vojskom koju je car lično vodio, a kod Morave prihvati direktnu bitku. Sudeći po svemu ovo je bila žestoka bitka. Srbi su se borili koliko su mogli, ali na kraju su ipak poklekli. Da li je Nemanja bio lično prisutan u tom kreševu, ne zna se. Sam vizantijski car je pod punom bojnom opremom lično rukovodio ovom bitkom. Nakon ovog poraza Nemanja se povukao, a car je nastavio napredovanje ka Nišu i kasnije prema Beogradu. Celim svojem putem Grci su uništavali i palili po Raškoj, pa je između ostalih spaljena i jedna Nemanjina prestonica. U Beogradu se car sastao sa ugarskim kraljem pokušavajući i ovoga da uvuče u rat sa Raškom.

Vojnički gledano bitka na Moravi je bez ikakve sumnje pripala Vizantiji. Međutim u kasnijem se periodu pokazalo da ona od ove pobede nije izvukla mnogo koristi. Ostvarena je jedna pobeda, ali rat nije dobijen. Za tako nešto je trebalo još mnogo vremena i snage. Sve to Vizantija nije imala. Bilo je očigledno da je Nemanja toliko jak, a sa njim i sama Raška, da jedan poraz za nju nije katastrofa. Do sada su vizantijske pobede nad Rašanima najčešće značile i samu županovu propast ili njegovo padanje u prašinu pred carem i moljenje za milost. Sada to nije bio slučaj. Nemanji na pamet nije padalo da se pojavi pred carem. Za tako nešto on nije imao potrebe. Vojska mu je uglavnom bila sačuvana, a on još uvek nije morao da se povlači u planine. Konačno i sam vizantijski car je ubrzo ograničio ciljeve svoje vojne akcije samo na obezbeđenje sigurnosti puta Niš – Beograd.

Sva Nemanjina osvajanja su bila praćena isterivanjem Grka sa tog terena i naseljavanjem Srba, što se sada i te kako primetilo. Iako su Niš i Ravno ponovo bilo u vizantijskim rukama, stanovništvo u tim krajevima bilo je skoro isključivo srpsko. To stanovništvo nije nikako trpelo Vizantijce i bilo je spremno da se svakog momenta ponovo digne na ustanak. Znajući da su ovi osvojeni krajevi jako nepouzdani, a da se ne može više zadržavati u Raškoj car Isak Anđel se odluči da pozove Nemanju na pregovore o miru. Ovo je sada bio bitno nov momenat u odnosima Raške i Vizantije, car poziva župana da se pregovara. Završeno je sa klečanjem pred carem, sada se pregovara na ravnopravnoj nozi. Nemanja ništa više od toga nije ni mogao poželeti, sve ono što se on trudio za protekle godine sadržano je u ovom pozivu. Car više ne shvata Rašku kao deo svoje teritorije i župana kao svoga vazala sa kojim može da radi šta hoće, već Rašku vidi kao nezavisnu državu i Nemanju kao njenog vladara.

Nemanja je odmah prihvatio ove pregovore verovatno zadovoljan sa ovim pozivom. Ovaj poziv ga je morao obradovati iz više razloga. Osim što ga je car na taj način priznao kao nezavisnog vladara, Nemanja je dobio priliku i da ovaj rat sa Vizantijom na vreme prekine. Iako Raška nije poražena, izgubila je samo jednu bitku, postojala je realna opasnost da Vizantija ipak smogne snage ili da se pojavi neki darovit vladar (što u Vizantiji nije bila retkost) koji bi uspeo da ovog gorostasa ipak trgne iz letargije. Tada bi sve ono što je on stvarao više od dvadeset godina došlo u opasnost. Pretila je istovremeno i opasnost od Ugarske, a car Fridrih Barbarosa se u međuvremenu u Svetoj zemlji u nekom nabujalom potoku udavio. Raška nije imala niti jednoga saveznika tako da upuštanje u bilo kakve ratove za sada nije imalo nikakvog smisla. Stoga je mnogo pametnije primiriti se i prihvatiti one uslove koje diktira Vizantija, koji ionako ne mogu biti suviše teški jer ni Vizantija ne sme suviše rizikovati sa diktiranjem teških uslova. Možda bi suviše teški uslovi odbili Rašku od mira i prisilili je da nastavi rat, a Vizantija nema ni snage, a ni volje da dalje ratuje. Kroz ove kalkulacije, kojima se mora priključiti i to da je Nemanja bio veoma star, preko sedamdeset godina, te da je i on verovatno težio smirenju i učvršćenju svojih tekovina, prolazio je verovatno raški župan.

Mora da je i vizantijskom caru bilo mučno pregovarati sa raškim županom, sa istim onim koji je pre dvadesetak godina dolazio kod cara Manojla bosonog i sa konopcem oko vrata moleći za milost. Sada isti taj župan dolazi na pregovore, ali ovaj put kao ravnopravan partner. Sami pregovori nisu dugo trajali, niti je Vizantija tražila nešto što Raška nije mogla ispuniti, a isto tako ni ovi nisu mnogo zatezali već su pristali na sve ono što je vizantijski car tražio. Nemanja je morao da vrati Vizantiji samo ono što je osvojio u poslednjih nekoliko godina, ali mnogo toga je i ostalo. Vizantija je kao pogranična mesta imala sada Beograd, Ravno, Niš, Skoplje, Prizren, Kroju i Lješ.

9. Nemanja ustupa presto sinu Stefanu

Nemanjina država je obuhvatala na severu oblast između Zapadne i Velike Morave, na istoku je to Zagrlata, Dubočica, oblast oko Vranja. Na jugu Srbija se širi na Kosovo i Lab, Hvosno i Gornji i Donji Pilot na putu od Prizrena u Skadar. Na zapadu, to je možda i najvažnije. Pod Nemanjinu vlast spadaju Zeta, Trebinje i Hum. Sada je Srbija izlazila na more, ali i na tri velike doline: moravsku, kosovsku i metohijsku. Bila je to sada velika država sa sigurnim i jakim temeljima. Sam položaj dozvoljavao je Srbiji da ona sada postaje odlučujući faktor stabilnosti na Balkanu. Ništa se od sada na Balkanu ne može desiti, a da to prođe mimo Srbije.

Srbija je Vizantiji ulivala veliko nepoverenje i vizantijski car je takav popustljiv stav prema Nemanji zauzeo isključivo zbog same njegove snage i vlastite slabosti. Da su se Grci pribojavali Srbije vidi se iz jednog njihovog ugovora kojeg su sklopili sa Dubrovnikom. Jedno vreme Dubrovčani su priznavali vrhovnu vlast normanskoga kraljevstva, ali kada su Normani zaratili sa Nemcima, njima se normanska zaštita učinila nesigurnom. Stoga odluče da opet pristanu uz Grke. Godine 1192. Dubrovčani su svoje odnose sa Vizantijom regulisali ugovorom. Iz ugovora se jasno videlo koga se sve Vizantija pribojava, odnosno koga smatra glavnim protivnicima. Tako se Dubrovčanima, dok su pod zaštitom Vizantije zabranjuje da sklapaju saveze sa Nemcima, Ugarima, Normanima, Venecijom, ali sa i velikim županima Raške. Ovo je bilo veliko priznanje za Rašku. Od vazalne države za kratko vreme, po sopstvenom priznanju Vizantije, ona se pretvorila u jednog od glavnih njenih protivnika.

Car Isak Anđel je bio svestan da ni ovaj ugovor koji je sklopljen sa Nemanjom, neće ovoga dugo držati na miru. Onoga momenta kada se oseti dovoljno jakim Nemanja će opet udariti ne bi li povratio ono što je morao Vizantiji vratiti. Odnosi snaga su se bitno izmenili. Raška neprestano jača dok Vizantija strašno slabi. Sam ugovor ne predstavlja nikakvu sigurnost za Vizantiju. Potrebno je Srbe vezati, ali kako se to ne može učiniti sa pretnjom i vojnom silom, ostaju samo ženidbene veze. I inače ovo sredstvo je bilo omiljeno Grcima onda kada nisu bili u stanju nekoga da zadrže pod kontrolom. Stvarajući rodbinske veze između vladajućih porodica, odnosno ženeći i udajući međusobno princeze i prinčeve, ostvaruje se mnogo čvršća veza no što bi se ostvarila bilo kakvim ugovorom. Vizantija ponudi Nemanji da se njegov sin, Stefan (kasnije Prvovenčani) oženi sa sinovicom cara Isaka II Anđela po imenu Jevdokija (ćerka carevog brata Aleksija i Eufozine Dukene).

Osim što je dobio za ženu jednu od vizantijskih princeza Stefan je dobio i titulu sevastokratora koja se davala samo carskim rođacima. Sa tom titulom Stefan je dobio pravo da u svečanim prilikama nosi sjajnu dvorsku uniformu, što je trebalo da ima psihološki efekat na okolinu. U tim pregovorima, čini se, pao je i dogovor da Nemanjino mesto velikog župana nasledi upravo Stefan, iako je on bio mlađi sin. Najstariji sin Vukan je, po tome, bio obavezan da prizna starešinstvo mlađeg. To je bilo nešto sasvim novo u Srbiji. Velikožupanski presto je do sada uvek nasleđivao najstariji sin, a u nekim prilikama vladala bi sva braća dok bi najstariji opet bio prvi po starešinstvu. No, sada se od toga odstupilo. Zašto?

Interesantno bi bilo znati zbog čega su se Vizantijci pri pregovorima oko udaje njihove princeze odlučili za mlađeg Nemanjinog sina Stefana, a ne najstarijeg Vukana. Bilo je jasno da Grci pokušavaju da sa ženidbenim vezama ostvare ono što nisu uspeli na vojnom planu. Srbe oni viši nisu mogli vojno savladati i ostala im je jedina mogućnost u stvaranju rodbinskih veza sa vladajućom dinastijom u Raškoj. Oženivši naslednika raškog prestola sa svojom princezom i davši mu neku od svojih visokih dvorskih titula, Grci su mislili da ostvare odlučujući uticaj na poslove u Raškoj. Sledeći tu logiku bilo bi za očekivati da za svoga zeta odaberu Vukana, pošto je on najstariji sin Nemanjin koji će po svim dotadašnjim pravilima da postane vladar Raške. Međutim, mimo svih očekivanja u carsku porodicu Vizantije ne ulazi Vukan već to mesto zauzima mlađi brat njegov, Stefan. To što je u to doba Vukan bio katolik ne menja mnogo na stvari. U Nemanjinoj porodici ne bi bilo prvi put da se zarad državnih interesa promeni vera. Jedini logički odgovor na ovo pitanje jeste da je u doba pregovora Vukan verovatno već bio oženjen, dok Stefan to nije bio. Po tome Vizantijcima i nije ostalo mnogo da biraju. Najstariji Nemanjin sin Vukan je oženjen. Najmlađi sin Rastko je suviše mlad i već okrenut ka svešteničkom pozivu. Ostao je još samo jedan sin, srednji Stefan.

Da bi ušao u porodicu vizantijskog cara Nemanja je morao da ostvari i izvesne uslove. Najvažniji je bio taj da onaj sin koji postane vizantijski zet mora da nasledi i velikožupanski presto. Tu se sada otvaralo nekoliko problema. Najstariji sin Vukan bi trebalo po svim pravilima da nasledi Nemanju, ali on kao oženjen ne može da se sada ponovo ženi vizantijskom princezom. Jedini koji to može jeste Stefan, ali on opet kao mlađi ne može da nasledi Rašku. U toj, dosta komplikovanoj situaciji, Nemanja je jednostavno odlučio. Za carskoga zeta ide Stefan koji će biti i naslednik velikožupanskoga naslova u Raškoj. Prema tome, Nemanjin naslednik će biti Stefan, iako je mlađi, a ne Vukan koji je stariji i kome bi trebalo da pripadne Raška. Nemanja je tada presekao tu situaciju i odredio da Stefan bude taj koji će naslediti Rašku i koji će biti veliki župan Raške. Ovde nije u pitanju nikakva veća naklonost Nemanjina prema Stefanu, kako to možda može da izgleda, već državna potreba. Nemanji je bilo i te kako stalo da neki od njegovih sinova uđe u carsku porodicu Vizantije, a kako je to mogao biti samo Stefan to je i njegova odluka bila u tom smislu. S druge strane i sam Vukan je u to doba bio katolik kome je izgleda čak i žena bila katolikinja, što bi možda izazvalo kasnije i veće potrese. Verovatno je da bi Vukan pokušao da potisne pravoslavlje i da katoličanstvu pruži sve uslove za razvoj u Raškoj. Kako je jezgro države, Raška, bila duboko pravoslavna zemlja, to je veliko pitanje kako bi se sve to završilo. Verovatno nekim sukobima i kasnije raspadom države. Sve ovo uzimajući u obzir, Stefan je bio bolji kandidat za župana. Imajući u vidu prvenstveno državni interes Nemanja je žrtvovao mnoge do tada ukorenjene običaje, shvatajući srpske zemlje kao jednu celinu čije se jedinstvo ne sme ničim ugroziti.

Sam Nemanja, iako je ratovao celoga svoga života protiv Vizantije, video je u njoj i jedinog mogućeg pravog uzora za daljnji nastavak srpskog državnog života. On je bio pod velikim uticajem vizantijske kulture i mnoge stvari koje je sprovodio bile su direktno inspirisane baš primerom iz Vizantije. Postavljanje Stefana za naslednika i njegovo vezivanje rodbinskim vezama za Vizantiju govori baš u prilog tome. Vizantija, ma koliko mu do sada bila neprijatelj, jeste onaj uzor kojem je on stremio, tim više što je to bila pravoslavna zemlja iz koje je i Srbima došla ova vera.

Starijem sinu Vukanu, kao neko obeštećenje za izgubljeno mesto velikog župana, Nemanja je dodelio Zetu i Trebinje. Zeta je do ujedinjenja sa Raškom bila samostalna. Ona je pre Raške bila nezavisna država, i kao takva bila je puna separatističkih težnji. Sa dobijanjem posebnog vladara, koji je ipak morao da priznaje župana za starijeg, u Zeti su donekle bile zadovoljene želje za samostalnošću. S druge strane, bilo je sigurno da u Zeti, koja je bila katolička, ima mnogo onih koji žele tešnje veze sa Zapadom i koji nisu odobravali Nemanjino vezivanje uz Vizantiju. Vukan se nekako od 1195. godine naziva kraljem tih oblasti, a u to doba Nemanja je još bio živ. Ova titula kralja nije nikako pripadala Vukanu jer mu je Nemanja dodelio titulu velikog kneza. Pretpostavlja se da je Vukan došao do naziva kralja tako što se oženio nekom od devojaka koje su pripadale staroj zetskoj kraljevskoj lozi, pa je uz ženu dobio i tu titulu. Da Nemanja nije bio ni malo naivan i da je očekivao da će se Vukan ipak pobuniti protiv Stefana, vidi se iz toga što je Zahumlje, koje je uz Zetu i Trebinje, kojima je vladao Vukan, držao Vukanov stric i Nemanjin brat Miroslav. Ovaj je trebalo da iz najbližeg susedstva motri na Vukana i na njegove ambicije To je sve bilo dosta dobro zamišljeno, ali situacija nije išla baš onako kako je to Nemanja hteo.

Nedugo nakon toga došlo je i do promena odnosa između Vizantije i Ugarske. Iako je zahvaljujući Vizantiji došao do ugarskoga prestola, Bela III je pred kraj svoje vladavine odjednom izmenio svoju politiku prema ovima. Do tog momenta on je uglavnom sarađivao sa Grcima. Međutim uskoro je osetio da je Vizantija toliko oslabila da bi Ugarska mogla da ostvari ekspanziju ka jugu. Na tom putu nalazila se i Srbija. Godine 1192. ili 1193., Mađari su napali na srpske granice. Kakav je to bio napad, gde su se tačno vojne operacije odvijale, kao i sam epilog svega toga, nije poznato. Jedino što se zna jeste da su Srbi branili svoje granice, a da su im Vizantijci pomogli sa nekoliko vojnih odreda. Tom prilikom vizantijski car je tražio od pape Celestina III da utiče na svog štićenika Belu III i da ga zaustavi u ofanzivi. Po svemu sudeći ovaj se odazvao pozivu i zaustavio Mađare. Ovo je bilo i poslednje Nemanjino učestvovanje u ratnim događajima.

Tokom 1194. godine vizantijski car Isak Anđel pokrenuo je nov rat protiv Bugarske, ali u ovom ratu osim nekoliko poraza nije ništa drugo postigao. To je i bio razlog da ga u godini 1195. njegov brat Aleksije Anđel (tast Stefana Prvovenčanog) sruši sa prestola i sam postane car pod imenom Aleksije III.

Nekako u to vreme i sam Nemanja, već star i umoran, odluči da se povuče sa prestola i da mesto raškog župana prepusti sinu Stefanu: "izabra blagovernoga sina svoga Stefana, i učini ga samodržavnim gospodinom sve svoje vladavine, i ustavši sa prestola svoga predade ga njemu sa svakim svojim blagoslovom, i blagoslovi ga govoreći:Čedo moje ljubimo, ovaj presto moje vladavine darovan mi je od Vladike nebesnoga cara, i nikako nisam uzeo silom mojom, no šta više Gospod Bog moj pogleda na moju smernost, i nizloži silne sa ovoga prestola, a mene smernoga uznese na nj. I njegovom silom vladah na ovom prestolu do sada" (Domentijan).

Čitav ovaj događaj odvijao se na državnom saboru (mart 1196.). Iako je bilo mnogo žaljenja što se on povlači, kao što je bilo i mnogo ubeđivanja da od svoje odluke odustane, on to nije učinio. "A mnogi inoplemenici ustadoše na me i opkoliše me kao pčele sat, no imenom Gospodnjim protivljah im se i odoleh njima" (Sveti Sava). Ko je sve bio prisutan na ovome saboru opisuje Stefan Prvovenčani: "prizva k sebi ženu svoju, i sinove svoje, i arhijereja svojega po imenu Kalinika, i starešine, i knezove zemlje svoje koji upravljahu, vojvode, vojnike.." Ne zna se pravi razlog Nemanjinog i pored svega iznenadnog povlačenja sa prestola. Postoje dve mogućnosti i izložićemo ih redom.

Nemanjin sin Stefan bio je od 1191. godine oženjen Jevdokijom, ćerkom Aleksija, koji je inače bio brat vizantijskog cara Isaka II Anđela. Godine 1195. iznenada je u Vizantiji došlo do prevrata kada je car Isak bio srušen od strane svoga brata Aleksija (Stefanov tast), koji se sada počinje nazivati Aleksije III. Time je Stefan automatski postao carev zet i kao takav dobio odmah i visoku titulu sevastokratora. Ta titula je davala Stefanu pravo da u svečanim prilikama nosi sjajnu dvorsku uniformu, a nosila je i drugih preimućstava. Moguće je da je tada sam car Aleksije III izvršio na Nemanju pritisak da se povuče i da presto prepusti Stefanu, a sve iz želje da vidi svoju ćerku kao vladaricu u Raškoj. Zapravo, u pozadini bi bili isključivo politički razlozi. Evo zašto. Titula sevastokratora Stefanu nije davala samo neke povlastice, ona je istovremeno davala i obaveze i prema samome caru Vizantije. Titulu sevastokratora Stefan je dobio od cara što je podrazumevalo i idealnu suprematiju, odnosno nadmoćni položaj cara u odnosu na Stefana. Ako bi Stefan postao veliki župan Raške, a kako je već sevastokrator, to bi značilo da je on samim tim podložan i vizantijskom caru. Makar samo formalno, to bi značilo da je Raška u nekoj vrsti vazalnog odnosa prema Vizantiji. Znajući i to da bi tada vizantijska princeza Jevdokija bila vladarica Raške, to bi vizantijski uticaj bio obezbeđen i sa te strane. Stoga ne bi trebalo da iznenadi ako je car Aleksije vršio stalni pritisak na Nemanju da abdicira u korist svoga sina. Raški župan je tada već imao i dosta godina, preko osamdeset, i on verovatno nije imao više dovoljno snage da se nosi sa ovim problemima.

Drugi razlog koji je moguć pri Nemanjinoj abdikaciji je možda i verovatniji. Radi se o uticaju njegovog najmlađeg sina Rastka (Sveti Sava) koji se tada već nalazio u Svetoj Gori odakle je neprekidno pozivao oca da mu se pridruži.

Već je rečeno da su Nemanja i žena mu Ana u kasnim godinama dobili sina kojeg su nazvali Rastko (1175.). Najmlađi sin je bio očigledno ljubimac već ostarelim roditeljima: "a ovaj prepodobni otac naš takođe imađaše najmlađega sina među svom decom svojom, po imenu Rastka, koji je posle bio Sava, i ljubljaše ga najviše od sviju". (Domentijan) Od samog početka Rastko je bio naklonjen religiji, mada ga je izgleda i sam Nemanja namenio za tačno određenu ulogu: "A kada je dete ojačalo, dadoše ga da se uči svetim knjigama". (Teodosije)

Nemanjina osvajanja su tada bila na neki način zaokružena i on je pod svojom kontrolom držao dosta veliku teritoriju koja je na severu obuhvatala oblast između Zapadne i Velike Morave, na istoku je to Zagrlata, Dubočica, oblast oko Vranja. Na jugu Raška ide na Kosovo i Lab, Hvosno i Gornji i Donji Pilot na putu od Prizrena u Skadar. Na zapadu pod Nemanjinu vlast spada Zeta, Trebinje i Hum. Sve ovo je sačinjavalo veoma raznovrsnu oblast, jer Raška je izlazila na more, ali i na tri velike doline: moravsku, kosovsku i metohijsku. Sve ove oblasti su bile između sebe veoma različite i bile su na okupu samo zahvaljujući Nemanjinoj čvrstoj ruci. Među njima još uvek nije postojala neka ideja koja bi bila u stanju da ih drži zajedno. Sama nacionalna ideja tada nije razvijena i nije se moglo sa njom pokušati ujediniti ove srpske oblasti. To je morala biti neka druga ideja, koja je trebalo da bude dovoljno jaka i čvrsta i koja će napokon biti dovoljno jasna da je svi shvate. Istovremeno ta ideja mora imati i jednu čvrstu i definisanu organizaciju koja će je moći zastupati, ali i koja će biti sama dovoljno poštovana, da bi bila uopšte u stanju da obavi ovaj zadatak. Ta ideja je mogla da bude samo ideja pravoslavlja, a crkva je trebala biti ta organizacija koja će se starati da se pravoslavlje raširi po celoj zemlji i učvrsti se. To je bio osnovni razlog zbog kojeg je Nemanja toliko i pridavao značaj crkvi i što je bio neumoran darodavac i graditelj pravoslavnih hramova.

U svom delovanju na jačanju crkve, osim izgradnje hramova, Nemanja se u jednom momentu tokom svoje vladavine žestoko obračunao i sa bogumilima koji su predstavljali strašnu opasnost ne samo za crkvu, nego i za samu državu. Okršaji sa bogumilima su se kasnije pretvorili u pravi građanski rat, no ova jeres je ipak bila toliko suzbijena da kasnije nije predstavljala neku značajniju opasnost, mada nikada nije iščezla iz tih prostora. Katoličanstvo za Nemanju nije predstavljalo privlačnu ideju, ali ni neku posebnu opasnost, tako da ono nije bilo nikada predmet nekog njegovog posebnog zanimanja.

U sprovođenju državne ideje u Srbiji Nemanja je imao problem što on sam nije bio u stanju da ovu ideju osmisli i u duhovnom smislu. On je bio taj koji će neke stvari progurati i silom, ali duhovni deo državne ideje koji je morao da se učvrsti pomoću pravoslavlja morao je da uradi neko drugi. Taj "drugi" izgleda da je trebao da bude baš Rastko i stoga je verovatno od samog njegovog rođenja on bio postepeno upućivan na učenje "svetim knjigama". Da je Rastku bio namenjen ovaj zadatak vidi se iz toga na koji je način on bio tretiran na Nemanjinom dvoru "Bejaše i dete blagoobrazno i veselo dušom, i napredovaše u učenju, i izazivaše divljenje svojim razumom u detinjem uzrastu, tako da su svi govorili:Ovo će dete biti neko novo znamenje". (Teodosije) Rastko je od početka bio naklonjen kontemplaciji: "Rasuđivaše da su carstvo i bogatstvo, slava i sjaj, i svaka sreća puni meteža i nestalni; smatraše vidljivu lepotu i obilje ovoga sveta kao senku, i razumevši da je mnogo jelo i veselje i sve što je ljudsko na zemlji sujetno i nestvarno, desnoga puta se dohvati pa se bavljaše proučavanjem knjiga, i nije se lenio da u crkvi na svima službama stoji. Ljubio je post, izbegavajući sujetno praznoslovlje i neumestan smeh, sramotne i štetne pesme mladićkih požuda, što slabe dušu, sasvim mrzeći. Dobar, krotak, svima ljubazan, ništeljubiv kao malo ko drugi, monaški čin isuviše poštovaše, tako da su i sami roditelji njegovi zazirali i stideli se, takvu brižljivost i zakon vrline videvši u mladom uzrastu. I smatrahu kao da nije od njih rođen, već da je zaista od Boga dan". (Teodosije)

I sam Rastko od same mladosti pokazuje neke izuzetne osobine i veliku naklonjenost ka monaškom životu. Istovremeno Rastko je izuzetno poštovao Nemanju, ali i sami njegovi roditelji nisu mogli da mu se nadive: "Gledajući sva ova dobra dela gospodina mi svetoga, sin njegov mlađi, uistinu celomudreni mladić, življaše nedostupno, veseleći izvrsnim razumom oca svojega i mater.". (Stefan Prvovenčani)

Navršivši sedamnaest godina Rastko iznenada odluči da ode u manastir, a na ovu odluku ga je ubrzala želja njegovih roditelja da ga ožene: "Kada je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga, roditelji njegovi stadoše razmišljati da ga po zakonu ožene. A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga" (Teodosije) Ovaj opis pomalo liči na legendu i malo je verovatno da je to zaista bio onaj razlog koji je Rastka naterao da ode u manastir. Moguće je da je Nemanja na neki način usmeravao Rastkova interesovanja ka duhovnom životu i želeći da on bude taj koji će pravoslavljem da potpomogne razvoj srpske države. Međutim, Nemanja izgleda nikako nije imao nameru da Rastka šalje i u manastir i da se ovaj zamonaši. Vremenom je kod njegovog najmlađeg sina ovaj religiozni žar uzeo tolikog maha da je i Rastko sam odlučio da ode u manastir i da se u potpunosti posveti monaškom životu. Da Nemanja stvarno nije hteo da ovaj ode među monahe vidi se i iz kasnijih opisa u žitijima Savinih biografa.

Rastko se tajno iskrao iz roditeljskog doma i pazeći da nikoga ne uzbudi odlazi u Svetu Goru "Jer beše slušao o Svetoj Gori Atonskoj i o isposnicima u njoj, i o ostalim mestima pustinjačkim. Jer dolažahu ka ocu njegovu odasvud da prime što im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji prepodobno žive, jer beše dobar čovek koji deli milostinju i daje mnogo. A Bog, gotov da usliša molitvu i želju slugu svojih, i njegovu želju ispuni i podstače ga da dođe k roditeljima iz kraja danoga mu". (Teodosije). Na Nemanjinom dvoru su se okupljali monasi i Rastko je mogao da ih svakodnevno vidi i da razgovara sa njima. Tim više što je Nemanja posebnu pažnju posvećivao crkvi kojoj je bio izuzetno naklonjen i koju je nesebično pomagao. Bilo je tu verovatno i dosta političkih interesa, ali opšte poznato je i to da je Nemanja bio zaista duboko religiozan. Između ostalih monaha na Nemanjin dvor je stigao i jedan sa Svete Gore, koji je svojim pričama kod Rastka izazvao jaku želju da se i on povuče u manastir. Sveta Gora je zaista mogla i da izazove kod osetljivog Rastka bujne slike. Atos (Sveta Gora) jeste jedan od tri kraka poluostrva Halkidike na kojem negde od X veka žive isključivo monasi. Cela ova oblast je gusto prekrivena manastirima, ćelijama i isposnicama. Osim grčkih manastira, među kojim je svakako najstariji manastir Velika lavra koji je osnovan 963. godine, tu se nalaze i ruski Pantelejmon i bugarski Zograf (kasnije će ovde biti izgrađen i srpski Hilandar). Ovo mesto je bilo svetski čuveno i predstavljalo je čuveno svetilište onoga doba. Stoga i jeste moguće da su priče o pustinjaštvu, postu i samotnom usamljeničkom životu bile veoma ubedljive i Rastkova reakcija nije izostala: "A mladiću, dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za Boga i njihovim dobrim zanimanjima, izvori suza izlivahu se kao reka iz očiju njegovih" (Teodosije)

Mora da je i njegovim roditeljima on bio u poslednje vreme sumnjiv i da su se oni pribojavali da bi im sin mogao potajno pobeći u manastir. To je bio osnovni razlog zašto se Rastko morao poslužiti lukavstvom. S druge strane on je znao da njegov beg ne može ostati dugo neprimećen i da će Nemanja sigurno odmah za njim poslati poteru na brzim konjima. Njima on ne bi mogao daleko pobeći i sigurno bi ga stigli i vratili nazad. Zato on ubedi roditelje da želi da ide u lov i da će se verovatno u lovu duže zadržati, te da oni zbog toga ne brinu: "Gospodari moji, rekoše mi da u onoj gori – i pomenuto joj ime – ima mnogo zveri; ako nađem milost, vi ćete me blagosloviti i pustiti da idem u lov. Ako zakasnimo, nemojte se ljutiti, jer sam čuo da tamo ima mnogo jelena". (Teodosije)

I ostali biografi navode da je Rastkov odlazak u Svetu Goru ličio na bekstvo: " iziđe iz sveta, a ovo nije niko znao osim voditelj njegov, Isus Hristos Spasitelj sviju, i izabrane njegove sluge koji zavoleše da sa njime idu za Hristom" (Domentijan). Koliko je to istina, ostaje za procenu. Pomalo zbunjuje činjenica da Rastko u Svetu Goru nije pobegao sam. Njega su pratile "izabrane njegove sluge". Nešto slično kaže i Teodosije :"A kada nasta noć, i blagorodni što se s njim veseljahu pospaše, sa malo svojih ljudi koji su čuvali tajnu njegovu, za vodiča Boga sa inokom imajući, begom bežeći pobeže". Baš ta činjenica da on nije sam pobegao, već da je pri tome poveo i neke svoje prijatelje svedoči da je ovo bekstvo ili pripremano ranije ili možda taj odlazak uopšte nije bio tajan već je to kasnije vremenom usvojeno da bi pospešilo legendu.

Ipak, ovaj Rastkov odlazak nije bio dugo tajna, o njemu je Nemanja ubrzo saznao i za najmlađim sinom odmah poslao potere "I posla u sve zemlje svoje slavne svoje velmože i knezove svoje da potraže dečka ovoga" (Stefan Prvovenčani). Rastkovo bekstvo je na njegove roditelje ostavilo veliki utisak i ožalostilo ih: "I svi plakahu i ridahu mnogo i neutešno; roditelji sina, braća brata, sluge gospodara sa krikom dozivahu radi utehe u žalosti, padajući sve više u očajanje, jer ih do bezumlja dovođaše stradanje njihova gospodara i krasota mladoga uzrasta" (Teodosije).

Rastko se sa svojima saputnicima ubrzo obreo u Svetoj Gori u ruskom manastiru Pantelejmonu, gde ga je potera koju je Nemanja poslao i pronašla "I obišavši krajeve zemlje Grčke, nađoše ga gde se uselio u Svetu goru, u dom svetoga Pantelejmona, u ruski manastir, i gde se pribrojao ka svima svetima,.." (Domentijan). Ovaj manastir se nalazio u brdima i osnovan je još 1169. godine. Njegovi osnivači su bili monasi prvoga ruskoga manastira u Svetoj Gori, Ksilurga (Sv. Bogorodica), a rukovodio je iguman Lavrentije. Slično Hilandaru kasnije, i Pantelejmon je podignut na temeljima starijeg grčkog manastira. Neposredno pre Rastkovog dolaska ovaj manastir je obnovljen, mada nije isključeno da su ti radovi trajali i tada. Upravo opisani manastir sv. Pantelejmona ne treba mešati sa novim manastirom sv. Pantelejmona koji je sagrađen oko 1765 godine i koji se nalazi na otprilike tri kilometra od ovog starijeg Pantelejmona ("Stari Rusik").

Nemanja je i pretpostavljao da bi se Rastko mogao baš u Svetu Goru skloniti i stoga je u poteru poslao ugledne ljude "a napisa i poslanicu iparhu solunske oblasti, da ga otrgne i iz same Svete Gore, i da ga njemu vrati". (Teodosije). Solunski iparh je pristao da pomogne Nemanjinim ljudima i dao im je vodiče koji poteru odvedu u Svetu Goru. U to doba Sveta Gora je predstavljala vizantijsku oblast, ali je uživala administrativno-duhovnu samostalnost, mada je ipak bila pod suverenitetom cara.

Rastka nije bilo teško pronaći i svetogorski monasi poteru upute u Pantelejmon. Mora da su se obradovali kada su konačno pronašli Rastka i kada su ga videli "u manastiru gde hoda s nepostriženim vlasima i s mekim haljinama, .." (Teodosije). To je zapravo značilo da se Rastko još uvek nije zamonašio i da su stigli na vreme. Činilo se da će čitava ova potera ipak završiti sa uspehom "i grleći ga ljubazno ga sa suzama celivahu, tako da su od radosti zaboravili toliku udaljenost mesta i tolikih dana i noći trudna putovanja, jer dobiše što su želeli" (Teodosije).

Može se samo zamisliti kakvo je bilo Rastkovo preneraženje kada je video upravo pristiglu poteru. On nije ni krio svoje razočarenje tako da su progonioci počeli razmišljati o tome da Rastka čak i vežu da im ne bi pobegao. Ipak, to nisu učinili plašeći se kako bi Nemanja reagovao na to da mu sin, kao poslednji drumski razbojnik, bude doveden na dvor u Rašku vezan. Ipak, oko Rastka postave stražu i odluče da odmah krenu sa njim put Raške. U tom naumu ih je sprečilo to što su i konji, a i oni sami bili veoma umorni, te stoga je trebalo da se odmore i da nakon toga nastave put Raške. Rastko je pokušao da ih ubedi da ga ostave u manastiru, a da će on napisati pismo svome ocu u kojem će mu objasniti svoj naum. No, vođa potere nije o tome hteo ni da čuje, pa je čak i pripretio: "Ako li što protivno pomišljaš, i nećeš da pođeš s nama, prisilićeš me da te vežemo. Teško meni, to mi nije zgodno reći, ali se bojim oca tvojega, pa ću te povesti silom. Takvu sam zapovest i primio." (Teodosije).

Kada je video da se lepim ništa ne može postići i da je potera čvrsto rešila da ga odvede nazad u Rašku, Rastko se opet posluži lukavstvom, odlučivši da ih zavara. "I razveselivši se zagrli vojvodu, uveravajući ga da će sa njima poći" (Teodosije). Kako je ovo lukavstvo izvedeno Teodosije opisuje veoma detaljno navodeći da je sve bila isključivo Rastkova zamisao. "Zamoli igumana, i zapovedi da se spremi sjajna trpeza, da se sa vojvodom i sa onim blagorodnima počasti, a ujutru da pođu kući. Svoju zamisao reče igumanu i zamoli ga da se s večeri počnu jutarnje pesme i da se načini veliki pir da iguman počasti vojvodu s blagorodnima, a mladić je ove i sam svojim rukama služio i veselio. Pošto su se na večeri dugo zadržali, zapovedi iguman da se udari u bilo, jer bejaše dan nedelje. Ustade iguman i s njime mladić, i odoše u crkvu na molitvu. A ustade i vojvoda sa blagorodnima, da stoje u crkvi, jer ga nisu smeli pustiti sa svojih očiju,. A kako se pojanje produžilo, i opet po zapovesti dugo čitanje pročitavalo, svi oni koji su zajedno sedeli i oni momci koji su ga čuvali s vojvodom, zbog umora od puta i svečanog pira tvrdo zaspaše. I kada je osetio da su zaspali, božastveni mladić, budno oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarem i dade svoje obete Gospodu, pošto ga blagoslovi iguman, i uze jednog starca, odlikovana svešteničkim činom, te uziđe na veliki pirg u manastiru. Zatvorivši ga za sobom, reče blagodarivši Boga: Uzneću, te Gospode jer si me podigao. A jerej očita molitvu i postriže vlasi glave njegove i u rizu ga obuče anđelskoga obraza, i promeni mu ime Rastko u Sava". (Teodosije). Ovde je Sava iskoristio pomalo i naivnost potere. Naime, po svetogorskim liturgijskim običajima, uoči nedelje (subota uveče), služi se bdenije koje predstavlja večernja i jutrenja zajedno. To praktično znači da služba počinje subotom oko 22 časa i traje sve do zore. Sava je jasno video da su njegovi gonioci umorni i stoga ih je najpre obilnom gozbom počastio i takve umorne odveo na službu koju oni nisu mogli do kraja izdržati, pa su svi zaspali. Baš to je Sava i čekao i dok su oni spavali on se zamonašio. Izvršeno je ritualno podrezivanje kose (četiri pramena krstoobrazno-s potiljka, više čela, pa desno i levo). Dobio je i "rizu anđelskoga obraza", koja predstavlja odeću prvoga stepena monaštva.

Sada je Rastko postao monah Sava i potera ga više ni na kakav način nije mogla na silu odvući iz manastira. Kada se vođa potere probudio i kada je primetio da nema Rastka, počeo je da tuče sveštenike terajući ih da mu kažu gde je Rastko. Ko zna kako bi se sve ovo završilo, jer je vođa potere počeo već da preti monasima "Sad će vam glave poleteti" (Teodosije), da se nije umešao Rastko i sprečio ih u daljnjem zlu. Može se misliti kako su se oni prenerazili kada su videli da je Rastko već zamonašen "i javi se svima anđelskim inočkim obrazom ukrašen. A kada ga oni tako ugledaše u takvom obrazu, ne znađahu šta sebi da učine, nego plačem i ridanjem obuzeti na zemlju padahu". (Teodosije)

Uskoro se i potera morala vratiti u Rašku, neobavljena posla, noseći Savino pismo ocu Nemanji. Vest da se Rastko zamonašio ostavila je dubok utisak na njegove roditelje, kao i na ceo dvor, "A roditelji njegovi čuvši reči poslanih, žalosno zaplakaše sa svima izbranima, i obukoše se u haljine žalosti sami i sve sluge njihove. Po celoj zemlji države njihove nastade velika žalost i užas, videvši što dotle nije viđeno i čuvši što nije čuveno..." (Domentijan).

Od tog momenta počinje i fascinantan duhovni život Rastka Nemanjića, monaha Save. Danas je teško dati pravi odgovor na to šta je to bilo što je njega, raškog princa, navelo da se oda monaškom životu. Da li je to bila isključivo njegova želja ili ga je možda Nemanja tamo namerno poslao, a kasnije je čitav taj događaj opisan legendarno. U momentu Rastkovog zamonašenja situacija u Raškoj nije bila nimalo jednostavna. Vizantija je odnela veliku pobedu nad Srbima na Moravi i još uvek se nisu videle jasno posledice ovoga poraza. Pregovori sa Vizantijom nisu bili ni malo laki, a uslovi koji su postavljeni Nemanji mogli su da izazovu građanski rat u Raškoj. Tek tada se videlo da čitav Nemanjin trud može u momentu da se obezvredi. Da je srpski državni organizam ipak dosta slab za velika iskušenja i da među Srbima ne postoji neka ideja koja bi ih držala u čvršćoj zajednici videlo se onda veoma jasno. Oduzimanje prava Vukanu na županski presto i davanje prednosti mlađem sinu Stefanu, a samo zbog toga što to Vizantija traži kao uslov da bi se Stefan oženio vizantijskom princezom, moglo je biti pogubno. Moguće je da je i Rastko shvatio ono što je Nemanji od samoga početka bilo jasno. Srpsko jedinstvo jedino može održati pravoslavna crkva, ali ne ona koja je postojala do tog momenta, već jedna mnogo snažnija na čijem čelu stoji jaka ličnost koja zna šta hoće. Možda je Rastko u tome video svoju političko-kulturnu misiju. Ne sme se zaboraviti da su tada sve srpske oblasti, izuzev Zete, bile strahovito kulturno zaostale, a ni crkva nije bila u mnogo boljem stanju. Ona nije imala takve sveštenike i vođe koje bi bile u stanju da (kao nekoliko vekova kasnije) budu ti koji će održavati srpsku misao i kulturu. U to doba i crkva je bila pod strahovitim uticajem grčkog sveštenstva. Srpskog sveštenstva nije bilo mnogo, a uz to ona nije bila ni samostalna, već pod upravom Carigrada. Takva crkva nije mogla biti u biti i srpska narodna crkva, koja će nesebično pomagati srpsku državu vezujući svoju sudbinu sa njenom.

Verovatno da je i Rastko uvideo mnogo toga i zato njegov odlazak u Svetu Goru nije bio isključivo zbog toga da se posveti samotnjačkom životu koji nosi monaški poziv. Time on ne bi nikome koristio, a Sava nije bio takva ličnost. Njegov je zadatak bio daleko važniji i uzvišeniji. On je trebalo da formira nezavisnu crkvu. Takva crkva će biti najvažniji temelj srpske državnosti, ali i nosilac kulturnih shvatanja i čuvar srpske kulture. Koliko je to bio važan zadatak, videće se tek onda kada Srbi ostanu bez države, pod naletom Turaka.

Savin dolazak u Svetu Goru izazvao je veliko interesovanje i među monasima i pustinjacima. Kako i ne bi, on je bio sin jednog vladara koji je napustio bezbrižan život menjajući ga za ovaj mnogo teži. "I govorahu: Zavolevši da živi s nama, došao je" (Teodosije). Tokom 1192 godine Sava prelazi u manastir Vatoped koji je predstavljao tada jedan od najvećih i najznačajnijih manastira u Svetoj Gori i koji je osnovan u periodu 972-980 godine za života sv. Atanasija Atonskog (on je osnovao prvi veliki manastir u Svetoj Gori, Veliku lavru godine 963). I danas Vatoped predstavlja izuzetno značajan manastir, prvi u drugoj tetradi. Ispred njega je Velika lavra, a iza njega su Iviron, Hilandar i Dionisijat.

Prvo što je Sava uradio bilo je da dobro upozna Svetu Goru i u tom svom nastojanju upoznao je većinu manastira kao i sam život u njima. Istovremeno, obilazio je i pustinjake koji su živeli na vrhu Atona. Ovi isposnici su na njega ostavili poseban utisak "i sagledavši na padinama gore i u njezinu podnožju mnoge isposnike, sišavši sa gore ispitao je njihov najsuroviji život, i videvši njihovo pustinjačko i bezmetežno življenje čuđaše se i veseljaše si i u duši uzrastaše što se udostoji videti takve Božije ljude" (Teodosije). Po Teodosiju Sava je čak pokušao da od igumana Vatopeda dobije dozvolu da se i on prepusti ovome životu, no ovaj to nije dozvolio, a između nekoliko razloga koje je iguman naveo verovatno je najinteresantniji ovaj: "O tebi se, uostalom, pročuo glas među mnogima – čiji si sin. Tvoj dolazak nama nije nepoznat onima koji sada caruju. Pa ako se tebi dogodi štogod nenadano od opšteg neprijatelja ljudi ili od krvnika u pustinji, svi će nam prebacivati što smo se pokorili tvojoj volji". Ovo čuvanje Savino izaziva neka pitanja.

Savin dolazak u poznati Vatoped nikako nije slučajan, jer da se on zaista hteo posvetiti isključivo monaškom životu to nije moralo biti baš u njemu. Kasniji Savini postupci o tome dovoljno govore. Obilazak manastira po Svetoj Gori nije bio samo rezultat Savine radoznalosti, naprotiv, on je u svojim obilascima upoznavao uticajne manastirske starešine, a istovremeno je upoznavao i sve političke i kulturne probleme ondašnjeg sveta. S druge strane, Sava je proučavao crkvene , ali i druge knjige. "Predloži pred oči svoje živote starih svetih i, gledajući na njihovu smrt.." (Domentijan). U Pantelejmonu ovakva njegova široka aktivnost, obrazovanje i upoznavanje crkvenih starešina, sigurno ne bi mogla bita provedena na tako potpun način na koji je mogla da bude u Vatopedu. Stoga se čini da je on u to vreme ipak imao sasvim određenu svrhu svoga delovanja, želeći da najpre sebe dobro obrazuje i zadobije uticajne crkvene starešine. Nakon toga će biti spreman za zadatak koji ga čeka u Srbiji. Onoga momenta kada je u njemu prevladalo religiozno osećanje i kada je pod tim utiskom želeo i sam da postane isposnik, iguman njegovog manastira se isprečio toj želji podsećajući ga na Nemanju i time posredno na ono za čega se i sprema. On je sistematski pripreman za svoju buduću ulogu, stoga mu nikako nije smelo biti dozvoljeno da krene životom srednjovekovnog zanesenjaka, askete posvećenog sebi. Sava je morao da bude razuman čovek čiji je prvenstveni cilj da upozna ona sredstva i one mogućnosti koje mu trenutno stoje na raspolaganju, a sve zato da bi ih kasnije upotrebio za dobrobit srpske države. Nakon što ga je iguman blago opomenuo Sava se pokorio.

Ipak, Sava je bio duboko pobožan i njegov odlazak u manastir je bio duboko iskren. Za sebe nije tražio nikakve privilegije i osim što je proučavao knjige, on je obavljao i ostale poslove koji su vezani za život u manastiru. "I mogli su ga videti gde vredno žuri da posluša bratiju, i svima pomaže u potrebnim rabotama i da se s njima mnogo trudi. Zbog velikog smirenja svi su ga voleli i divili su mu se. Danju je služio bratiju u telesnim potrebama, a noću, po svu noć, mnogo je stojao na molitvi, da je izgledalo da nema tela ili ga ima od bronze, a živo." (Teodosije). Istovremeno provodio je post i druga iskušenja za telo "svagda je jeo suv hleb, i toga pomalo, i pio je vodu u meru, i neprestano žedneći vina i masla po malo kušaše" (Domentijan).

Od svog dolaska u Svetu Goru, Sava se neprestano dopisivao sa ocem i stalno mu upućivao pozive da se i on (Nemanja) zamonaši "no dođi ovamo u mesto spremljeno tvome prepodobiju, i tu ćeš me videti slatkim viđenjem, da će divno biti gledati nebesnima i zemaljskima tvoju previsoku smirenost, kojom ćeš primiti previsoku blagodet od darodavca Hrista, koji po činovima razdaje dobra dela" (Domentijan). Napokon i već dobro ostareli Nemanja se odlučio i tokom 1196. godine abdicira u korist svoga sina Stefana i u crkvi sv. Petra i Pavla u Rasu zamonaši se. Isto to je učinila i njegova žena Ana, tada dobila ime Anastasija, i povukla se u Bogorodičin manastir kod Kuršumlije. Ova abdikacija je obavljena na državnom saboru "prizva k sebi ženu svoju, i sinove svoje, i arhijereja svojega po imenu Kalinika, i starešine, i knezove zemlje svoje koji upravljahu, vojvode, vojnike, pa im govoraše..." (Stefan Prvovenčani). Teodosije je mnogo detaljniji u opisivanju ovoga događaja: "I odmah dozva svojega sina Stefana. Ovoga Stefana dobrodetelji i vojničku hrabrost i bogosaznanje sada nije moguće ispričati. Ovoga uzevši otac samodržac, sa sveosvećenim Kalinikom episkopom i sa svima blagorodnima, uđe u crkvu svetih i prvoprestolnih apostola Petra i Pavla. Za vreme službe i molitve, samodržac otac i sveti episkop časnim krstom i polaganjem ruku obojice na glavu blagosloviše Stefana za velikog župana , vladara i samodršca sve srpske zemlje".

Za prvo vreme Nemanja je (inače dobio ime Simeon) bio u Studenici, verovatno zbog toga da bi video kako će njegov odlazak sa prestola biti prihvaćen. Mora da je i on predosećao da bi sa Vukanove strane moglo da bude neprilika, tim više što je bio katolik i što je vladao u nepouzdanoj Zeti gde su još uvek separatističke težnje bile i te kako izražene. Baš u to vreme u Vizantiji su bila previranja kada je car Isak Anđel srušen od strane Andronika III (Stefanovog tasta), i mnogi Nemanjinu abdikaciju povezuju upravo sa tim.

Krajem 1197. godine Nemanja, videvši da njegova abdikacija nije imala nekih posebnih potresa, odluči da ode na Atos (Svetu Goru) i da se pridruži sinu Savi: "i dođe u Svetu Goru ka Svetoj Bogorodici Vatopedskoj, vodeći sa sobom 300 odabranih slugu, osim drugih." (Domentijan). Osim što je sa sobom poveo veliku pratnju Nemanja (Simeon) je sa sobom poneo i veliki tovar zlata. Na ovaj oproštajni put ispratio ga je i sin Stefan: "Posle kratkog vremena uzevši veliki tovar zlata i sasude zlatne i srebrne, radi deljenja manastirima i pustinjacima, pođe odmah na put. A sin njegov samodržac Stefan i visoki blagorodnici čak do granice grčkoga predela ispratiše ga, pa se, izljubivši se s velikim plačem i ujedno poslednji put, vratiše svojoj kući" (Teodosije).

O dolasku Nemanjinom u Vatoped bila je obaveštena ubrzo i cela Sveta Gora i on je kao takav privlačio veliki interes. "Prota, i sva braća svetogorska, i časni igumani, i sva braća, i pustinjaci, dođoše da ga pohode, i kleknuvši jedan pred drugim, ljubljahu se sa suzama, i govorahu s njim o krasoti duševnoj, a on ih ispitivaše o životu njihovu i pravilima kaluđerskim" (Stefan Prvovenčani). Tokom svog boravka očigledno da je Nemanja stvorio uticajna poznanstva sa najvišim svetogorskim velikodostojnicima, što će mu kasnije i te kako koristiti.

U to doba u Svetoj Gori nije bilo niti jednog srpskog manastira, mada je bilo nekoliko srpskih monaha. Da je Nemanja imao nameru da ovu malu srpsku koloniju ojača, videlo se odmah pri njegovom dolasku u Svetu Goru. Obišao je celu ovu oblast, upoznajući manastire i njihove prilike, došao je na ideju da se osnuje i jedan srpski manastir. Domentijan tvrdi da ovo nije bila ni Nemanjina, a ni Savina ideja, već da se toga prvi setio neki starac koji im je došao u posetu. On im je tada navodno rekao: "Takođe i ti ne kasni, no satvori manastir u Svetoj Gori da bude istinito pribežište tvome otačastvu, da i posle vas oni, koji su u zemlji otačastva tvoga koji se nađu da ljube Boga i njegovu prečistu mater i koji žele istinitoga života, došavši tu, da ga nađu, i pretrpevši do konca da budu spaseni". Postoji i jedno veoma interesantno gledište o dolasku ovoga starca kod Save i Nemanje. Sam manastir Vatoped je imao ogromne koristi od boravka Nemanjića u njemu. Za kratko vreme od njihovog dolaska, manastir je dobio velikih poklona i veoma ojačao u odnosu na ostale manastire u Svetoj Gori. To je automatski dovelo i do zavisti ostalih manastira kojima se to nije dopadalo i stoga su odlučili da na neki način ubede i Nemanju i Savu da izađu iz Vatopeda. Nije bilo drugog načina osim da ih ubede da osnuju svoj, srpski manastir. Stoga i pretpostavka da je ovaj starac bio poslan upravo od zavidnika i svrha njegovog razgovora sa Savom i jeste da im se nabaci ideja o formiranju njihovog manastira. Ova teza nije neverovatna, a što opet može da potvrdi i to da iguman vatopedski nije bio voljan da dozvoli da se osnuje srpski manastir. Znao je on da bi to značilo odlazak i Savin i Nemanjin iz Vatopeda, što vodi ka tome da će ovaj manastir da izgubi mnogobrojne prednosti koje je imao zahvaljujući prisustvu ove dvojice.

No, sada se nije smelo odustati, stoga Sava "otišavši u Mes u sabor karejski, i saveća sa bogonosnim ocem protom i sa drugima koji ga ljube o toj molbi. A oni obećaše dati mu manastir, rekavši: Izaberi sebi manastir koji hoćeš" (Domentijan). To je bilo dovoljno da Sava i Nemanja krenu u obilazak Svete Gore tražeći pogodno mesto. U to doba Nemanja je već bio toliko slab da nije mogao ni da hoda, a ni da jaši na konju, te su ga nosili na nosiljci. U tom svom traženju oni naiđu na Hilandar, koji je bio u to doba opusteo, jer su ga gusari strašno uništili i predstavljao je već ruinu. "I došavši u manastir, nađe ga zapustela od bezbožnih gusara, i gde se preklonio ka poslednjem padu" (Domentijan). On je tada predstavljao samo ostatke grčkog manastira Hilandara koji je bio podignut oko 985. godine. Već 1076. on se spominje kao ugašen i potpuno pust, a nad njim je tada vršio upravu manastir Kastamonit. Kasnije je ovaj manastir obnovljen, ali je stradao od gusara oko 1169. godine i na njegove ostatke su tada naišli Nemanja i Sava.

Njima se ovo mesto dopalo i stoga odluče da se na tome mestu podigne srpski manastir. Car Aleksije im to dozvoli i pokloni im ovo zemljište proizvodeći ga u "carski manastir", "i izmoli u cara Alekse, prijatelja svoga, pusto mesto radi ustrojenja manastira u Svetoj Gori" (Stefan Prvovenčani). Radovi na izgradnji ovog manastira su počeli odmah: "i prvo obnovi crkvu, jer crkva beše od prvih dana koja je i danas, no bi ukrašena od ovih prepodobnih i rasprostranjena koliko trebovaše na počast državi i otačastva njihova" (Domentijan).

Radove je finansirao uglavnom župan Stefan, Nemanjin sin kojeg ovaj poziva da pošalje novac što pre. "Ne leni se, nego pohitaj svom snagom svojom da ga podigneš, da se sazida hram Presvete u spomen moj , i opet po meni da bude tebi i čedima tvojim i unučadima, u vašem rodu do veka" (Stefan Prvovenčani). Tada su sazidane crkva koja je posvećena Bogorodici, zatim visoki zidovi i kule koje su trebale da štite od napada razbojnika, kao i stanovi za smeštaj monaha: "odmah ga ozida gradom i trpezariju podiže iz osnova, i ćelija dovoljno za bratiju sazida, a crkvu obnovi i zlatom oslika, ikonama i zavesama i sasudima svetim dovoljno je ukrasi, te uz Božju pomoć i bogatom rukom sve uspešno svrši" (Teodosije). Istovremeno otkupljeni su mnogobrojni vinogradi i maslinjaci koji su okruživali Hilandar. Uz to i sam Stefan je poklonio mnoga imanja Hilandaru. "A ovaj hristoljubac veoma se obradova zbog toga, i od svoje zemlje dade mnoga i najbolja sela, koja se i do sada čuvaju neizmenjeno pod vlašću manastira zvanog Hilandar, obogativši ga ljudima i priplodnim konjima i svakakvom stokom, kao što su mu i bili zapovedili prepodobni" (Teodosije). Zna da je tako tokom 1199. godine ili 1200. Stefan poklonio 14 sela Hilandaru. Ova sela su se nalazila u Srbiji, kao i ona koja je tokom 1198. godine manastiru poklonio car Aleksije III (ukupno devet sela).

Odmah nakon završetka manastira Nemanja se preseli u njega: "I kad je bio svršen manastir, dođe sveti Simeon iz Vatopeda u Hilandar" (Domentijan). Već 13. februara 1199. godine umro je u svojoj zadužbini bivši veliki župan raški Stefan Nemanja, monah Simeon. U to doba on je imao 86 godina, a u Hilandaru je bio tek osam meseci. U vreme smrti Nemanja je pod glavom imao kamen, a ležao je na rogozini. Dok je umirao bio je okružen monasima koji su pred njim držali sliku majke božije "Prinesi mi, čedo, mater Gospoda mojega Isusa Hrista, da joj, kao što obećah, predam u ruke njene duh moj" (Stefan Prvovenčani).

Tako je završio, u dubokoj starosti, svoj životni put Stefan Nemanja, sveti Simeon, veliki raški župan. "Kako ćemo ovoga nazvati? Vladarem li, a uz to i učiteljem?" ( Sveti Sava). Nemanja može biti i jedno i drugo.

Bio je prvi koji je uspeo da ujedini najveći deo srpskih zemalja i da ih održi u jedinstvu. Nemanja je uspeo da Rašku proširi i na većinu srpskih zemalja uglavnom zahvaljujući oružju, i po tome bi se on mogao nazvati vladarem. Na okupu je uspeo da ih održi najviše zahvaljujući svojoj tesnoj vezi sa pravoslavnom crkvom i znajući da sa oružjem neće uspeti da održi tako sjedinjene srpske zemlje, on je to učinio uz pomoć pravoslavlja. Po tome je on učitelj.

Na svom putu ka prestolu velikog raškog župana, Nemanja je nailazio na mnoge prepreke među kojima jedna od prvih, ali i najtežih beše njegov rođeni brat Tihomir koji je kao najstariji među braćom smatrao da presto pripada njemu. Već tada Nemanja je pokazao da njega ne interesuju dotadašnji načini po kojima se presto nasleđivao. On ga nije poštovao ni tada već je sa Tihomirom zaratio i pobedio ga, a sam Tihomir je poginuo. Nije Nemanja ni posle poštovao običaje oko nasleđa prestola, stoga njega samoga nije nasledio najstariji sin Vukan, već srednji Stefan. Kada je bila u pitanju njegova lična vlast, ali i interes države, Nemanja je bio nemilosrdan. Kroz njegovu vladavinu protežu se mnoge situacije koje možda nisu bili uzvišene, ali su bile korisne. Nemanja je dolazio kod cara Manojla i za njegovu milost bio je spreman da bude i grčki podložnik, ali isto tako bio je spreman da zarati i sa samim carem onda kada je video da od njega nema koristi.

Imao je on mnogo situacija kada je izgledalo da je sve izgubljeno. Zar ga nisu braća bacila u tamnicu, zar nije išao bos i gologlav sa konopcem oko vrata kod cara Manojla nudeći caru mač i sebe na milost i nemilost. Ipak, uvek je uspeo da se izvuče i da iz svih tih sukoba izađe čak i jači no što je u njih ulazio. Ono što se kod Nemanje mora naročito ceniti jeste osećaj za političku realnost, bez bolovanja nekim iracionalnim idealima. Njemu niko ne može da porekne da nije umeo i da nije znao da se bori, što je on pokazao u mnogim bitkama. Ali, Nemanja isto tako nema niti jednu besmislenu bitku u kojoj je jasno da se ne može ništa dobiti, osim "hrabre smrti". Znao je on da takva smrt i takva stradanja ni njemu, a ni državi ne mogu da koriste. Stoga se on i izlagao situacijama koje mogu na prvi pogled da izgledaju kao njegovo ponižavanje, međutim niti jedno od tih njegovih ponižavanja nije bilo uzaludno. Nije on bio samo ratnik, on je bio prvi srpski političar koji je uspeo da pregovara i sa najjačim vladarima Evrope. U tim pregovorima se idealno snalazio. Njegovo korištenje prolaska nemačkih krstaša kroz Vizantiju sasvim dovoljno govori. Upravo zahvaljujući njima on je uspeo da isprovocira sudar Vizantije i Nemačke te da na osnovu toga dođe i do priznanja Srbije.

Moravska bitka je bila velika pobeda vizantijskog oružja nad srpskim, čak u tolikoj meri da su Grci uspeli da povrate i neke izgubljene teritorije, koje je Nemanja morao da vrati. Istovremeno, to je bila i velika politička pobeda Nemanjina. Izborio je ne samo priznanje Raške kao države već je došlo i do ulaska jednog od Nemanjića u carsku porodicu. Uspeh je time veći što je to učinjeno na molbu samoga cara kome nije bilo poniženje da vizantijsku princezu "rođenu u purpuru" pošalje na raški dvor za ženu jednom srpskom princu. Samo par godina ranije tako nešto bi bilo nezamislivo; setimo se, Nemanja je tada u prašini tražio milost od cara Manojla. Sada Manojlov naslednik Nemanji nudi grčku princezu za snaju.

Najveći Nemanjin uspeh je ipak ostvarenje ideje da pravoslavlje bude ključni činilac koji će Srbe održati na okupu. Možda to za njegovog života nije izgledalo tako ubedljivo, možda je izgledalo da on u tome preteruje i da crkvu koristi samo zato da bi svoju vlast učvrstio. Bilo je sigurno i toga. Ipak, da je pravoslavlje u stanju da održi Srbiju ujedinjenu videlo se nakon Nemanjine smrti. Krvavi neredi i sukobi između Vukana i Stefana (Nemanjini sinovi) sigurno bi doveli do ponovnog raspada ove srpske države, da nije bilo pravoslavne crkve i nadasve da nije bilo svetog Save. Da je Nemanja dobro znao šta je radio kada je dozvolio sinu Rastku da se zamonaši i da je bio dalekovid kada je izdašnim poklonima i stalnim izgradnjama pravoslavnih hramova jačao crkvu, videlo se kasnije. Bilo je tek tada jasno zašto se Nemanja onako krvavo obračunao sa bogumilima koji su pretili da uguše pravoslavnu crkvu. Bilo je jasno i zašto nije progonio katoličku crkvu. Nije bio razlog samo u tome što je jedan deo srpskih zemalja i stanovništva bio katoličke vere. Bitniji su bili politički razlozi. Rim je dovoljno moćan da Nemanji pravi stalne smetnje, dok se s druge strane od njega moglo izvući i koristi. Ma koliko se navodila Nemanjina pobožnost i vernost pravoslavnoj crkvi, on nikada nije bio pravoslavni fanatik koji likvidira sve one koji nisu njegove vere. Nemanja je na prvom mestu bio političar koji se brine o državnom interesu. Njega ništa nije sprečavalo da tesno sarađuje sa katoličkim Ugrima ili katoličkim Nemcima, protiv pravoslavne Vizantije. Državni interes Srbije je bio preči i ako je Srbija mogla da ima koristi od saradnje sa katolicima on je i na to pristajao. Sve to nikada nije dovodilo u pitanje pravoslavnu veru u Srbiji, ona je bila i ostala pravoslavna zemlja.

Do Nemanje Rašku na političkoj sceni na Balkanu niko nije uzimao preterano ozbiljno. Ona je bila jedna mala brdska i veoma divlja zemlja u koju su zalazili, mada nerado, samo Vizantijci kada su išli da guše neke od mnogobrojnih ustanaka. Iz tog vremena skoro i da nema nikakvih kulturnih spomenika i o Srbima se uglavnom zna iz tuđih izvora. Nemanjinom vladavinom sve se to menja. On sam je neumoran graditelj. Izgradio je mnoštvo hramova (Đurđevi stupovi, Studenica itd.) i svakako najznačajniji Hilandar koji je sledećih vekova možda najznačajniji rezervoar srpske kulture. Pisani spomenici su tek od njegovog vremena nešto češći, a oni najvredniji potiču baš iz tog doba i pod njegovim su uticajem (Miroslavljevo jevanđelje, Vukanovo jevanđelje).

Nemanja je taj koji je stvorio prvu nezavisnu srpsku državu, koja je ostala u takvom sećanju da se veoma dugo vreme u istoriji na spomen srpske države mislilo upravo na tu, Nemanjinu državu. Kako to kaže Stanoje Stanojević: "I danas još Srbin, kad pomisli na svoju istoriju, on se prvo i najviše seća te države. Istorija te države, to je glavna sadržina istorije srpskog naroda u srednjem veku; to je država Dušanova carstva, to je država Kosovske bitke, iz te su države gotovo sve narodne tradicije, i sve ličnosti, koje se pominju u srpskoj istoriji i tradiciji srednjeg veka, igrale su ulogu u toj državi. Sve što je u srpskom narodu ponosa o narodnoj prošlosti odnosi se na tu državu, i obnavljanje te države bila je sadržina težnji i želja srpskog naroda kroz vekove". Osim države Nemanja je ustanovio i samu lozu Nemanjića koji će u narednih nekoliko vekova da upravljaju Srbijom. Među tim vladarima bilo je onih koji su bili uspešni ili manje uspešni. Ipak, Srbija nikada nije više uspela da ponovi tako sjajne vladare kao one koji su došli iz dinastije Nemanjića. Da je ova loza vladara u Srbiji ostala najcenjenijom videlo se i iz toga što su mnoge vlasteoske porodice pokušavale da se na neki način povežu sa njenim članovima dobijajući samim time veliki kredibilitet.

Nemanja je iza sebe ostavio jaku državu sa relativno čvrsto uređenim odnosima. Međutim odmah nakon njegove smrti je došlo do izbijanja krvavih sukoba koje je on za svoga života uspeo da koliko – toliko suzbije. Glavni pokretači sukoba su bili baš njegovi sinovi, stariji Vukan i mlađi Stefan, koji je i nasledio županski presto. Taj običaj razračunavanja između članova porodice nije ni do tada bio stran ovoj porodici, međutim u narednom periodu on će posebno doći do izražaja.

Nemanja je ipak uspeo da za života udari snažne temelje srpskoj državi, stvarajući osim države još i snažnu crkvenu organizaciju koja će biti u stanju da održi državno jedinstvo onda kada ono bude poljuljano. Možda je on i očekivao da će doći do sukoba između njegovih sinova Vukana i Stefana, stoga i toliko jaka njegova želja da se stvori čvrsto crkveno jezgro. Možda je baš i to razlog zbog kojeg se on pridružio Savi u Svetoj Gori. Sam Sava ne bi mogao da za tako kratko vreme uradi ono što je urađeno odmah nakon Nemanjinog dolaska u Vatoped. Otvaranje srpskog manastira Hilandara je bio završni Nemanjin čin u njegovoj vladavini kojim je on Srbiji stvorio centar njene kulture i učenosti. Sva prosvećenost koja će u Srbiju početi da dolazi svoje ishodište našla je baš u Hilandaru. S druge strane, baš zahvaljujući Nemanji, a kasnije Savi, stvoriće se srpska pravoslavna crkva koja će imati tesne veze sa vlašću, odnosno sa kasnijim kraljevima. Ova će crkva biti uvek privržena kralju, ali isto tako biće mu veoma poslušna. Za uzvrat svetovna vlastela će prema crkvi biti veoma uviđavna. Ništa više od toga Nemanja nije mogao ni da poželi. Srpska vlastela je uvek pokazivala veliku razuzdanost i samovolju. Zarad svojih interesa oni su bili u stanju da žrtvuju i državu. Konačno za par vekova to će da bude i osnovni uzrok propasti srpske države. Samo jak vladar je mogao njih da kontroliše i da ih drži u zaptu. Međutim ni ti vladari nisu bili svemoćni. Njima je i te kako trebala crkva da ih podržava. Kako je zahvaljujući Nemanji, kasnije Savi, crkva stekla zaista ogroman ugled, to je njena podrška bila neprocenjiva. Upravo period iza Nemanjine smrti biće prvi test kroz koji će crkva morati da prođe. Tada se zaljuljala celokupna državna tvorevina preteći da se raspadne na sitne delove. Upravo zahvaljujući podršci crkve mogao je veliki župan Stefan da se nosi sa svojim protivnicima.

Nemanja je svome sinu Stefanu ostavio državu koja je bila bremenita mnogim teškoćama. Baš u doba neposredno pred Nemanjinu abdikaciju i sa Mađarima su počeli odnosi da se postepeno zatežu. Do tog momenta Ugari i Srbi su sarađivali u neprestanim borbama sa Vizantijom, no nakon srpskog poraza na Moravi koji su pretrpeli od Vizantije, situacija je počela naglo da se menja. Vizantija jeste Srbe dobila u vojničkoj bitki, međutim tokom političkih pregovora bilo je vidljivo da Vizantija nema više one snage koje je do tada imala i da njene pretenzije na ceo Balkan polako gube dah. Oni su svoja osvajanja ograničili na to da sačuvaju putni pravac Niš-Beograd, ne pokušavajući da više bilo šta teritorijalno zauzmu. To su Mađari jasno osetili i smatrali su da ulogu Vizantije na Balkanu sada oni preuzimaju. Njihova dotadašnja uspešna osvajanja po Hrvatskoj i Dalmaciji dala su im veliki podstrek. Iako sami po sebi moćni, Ugri su imali još jednu snažnu podršku koja je dolazila iz Rima. Sam papa je posebno držao do Mađara budući da su oni bili upravo na granici prema pravoslavcima i papa ako bi želeo da dalje širi katoličku veru to može činiti samo pomoću Ugarske. Stoga ih je papa uvek pomagao i oni su mogli da računaju na njegovu svesrdnu, kako finansijsku, tako i na svaku drugu pomoć.

Dok je u Ugarskoj vladao kralj Bela III pretenzije prema Raškoj se i nisu tako jako osetile. No, nakon njegove smrti 1196. godine situacija se osetno menja. Ugarski presto preuzima novi kralj Emerik (1196-1205). i ubrzo postaje najbolji papin saveznik u pokušaju da ovaj Srbe i Bugare dovede u okvir katoličanstva. Baš od Emerika između Ugarske i pape stvara se neka vrsta alijanse koja je bila stalno usmerena na Srbe i Bugare, odnosno Balkan uopšte. No, udar iz Mađarske nije došao odmah i to samo zahvaljujući tome što je kod samih Ugara došlo do borbe za presto. Ugarski kralj Bela III još za života je imao nekakav zavet da će ići u krstaški rat i za te potrebe on je sakupio i veliku količinu novca. Iznenadna bolest ga je u tome sprečila i stoga je od Emerikovog brata Andrije uzeo obavezu da će ovaj umesto njega obaviti ovu obavezu i otići u krstaški rat u Svetu zemlju. Za te namene Bela III je kako smo rekli obezbedio i pozamašna novčana sredstva, međutim on sam nije stigao da svoj naum izvede jer ga je smrt u tome sprečila. Ipak, mislio je da će biti dovoljno ako njegov sin Andrija ratuje po Svetoj zemlji umesto njega. To je bio koristan potez i sa druge strane. Odlaskom Andrije smanjila bi se i tenzija u samoj Ugarskoj, budući da su i u njoj kao i u Raškoj sukobi između članova porodice oko vlasti bili uobičajena stvar. Ako bi Andrija otišao u krstaški rat, Emerik bi mogao da vlada na miru.

Andrija je prihvatio sve obaveze koje mu je otac nametnuo i pristao da ide u krstaški rat. Za te namene je dobio veliki novac sa kojim je nakupio dosta najamnika. Tu armiju on je odjednom okrenuo na svoga brata – ugarskoga kralja Emerika, tražeći od njega da mu da na vladanje Hrvatsku sa Dalmacijom, Ramu ili Bosnu. Očigledno on nikada nije ni imao nameru da ide u Svetu zemlju zarad sumnjive slave krstaškoga ratnika. Sa sakupljenom vojskom u Ugarskoj je dobit bila mnogo sigurnija. Naravno, na ovaj Andrijin zahtev Emerik se samo nasmejao ne želeći da krnji državu, tako da je od 1197. godine počeo u Ugarskoj građanski rat (baš u to doba Nemanja je otputovao u Svetu Goru). Emerik je bio neuporedivo slabiji jer je Andrija sa novcem koji je njegov otac skupio za krstaški rat uspeo da sakupi šareni, ali mnogobrojni skup zapadnoevropskih najamnika, koji su bili mnogo spremniji za rat od Emerikovih ratnika. Ubrzo je on pod svojom vlašću držao Dalmaciju i Hrvatsku i uskoro napao i na Hum.

Stoga je Emeriku ostalo da se obrati papi, što je on i učinio pisavši papi Celestinu III moleći za pomoć. Ovaj je odmah reagovao tako što je pripretio Andriji da će ga zajedno sa njegovim pristalicama isterati iz okrilja crkve ako odmah ne prekine sa građanskim ratom i ako ne krene za Svetu zemlju. Andriju to nije mnogo brinulo i on je i dalje terao po starom. U međuvremenu, umre i papa Celestin III, a nasledi ga Inoćentije III. I on je, poput svoga prethodnika Celestina III, pretio Andriji i terao ga u krstaški rat, ali sa istim rezultatom. Andrija se uopšte nije osvrtao na ove pretnje i tokom 1198. godine nazvao se "Božjom milošću herceg Zadra, čitave Dalmacije i Hrvatske, i Humske zemlje".

Sam napad Andrije na Hum, s početka 1198 godine, imao je ogroman uticaj na događaje koji će se uskoro desiti u Raškoj. Ulaskom u Hum Andrija se odjednom našao u susedstvu Vukanovom koji je držao Zetu. Sam Vukan, verovatno duboko nezadovoljan time što mu je izmakao županski presto u korist mlađeg brata Stefana i to samo zato što se ovaj oženio vizantijskom princezom, bio je odmah spreman na saradnju. On je bio revni katolik, oženjen katolikinjom. Upravljao je Zetom koja je takođe bila pod uticajem rimske kurije i u kojoj su stalno postojale separatističke težnje. S druge strane i sama Zeta se sigurno osećala zapostavljena što je Raška ta koja je centar okupljanja srpskih zemalja, a ne Zeta, iako je ova još od ranije bila država i kraljevina. Verovatno da je tada došlo do kontakta Andrije i Vukana i do sklapanja sporazuma o saradnji. To je uskoro dovelo i do otvorenog neprijateljstva između Vukana i župana Stefana. U to vreme Nemanja je počeo sa izgradnjom Hilandara i slao je igumana Metodija da od Stefana dobije novac za radove. Verovatno da je i on načuo šta se dešava između braće i da je bio zabrinut zbog toga. Stefan ga umiruje govoreći: "I milošću Gospoda tvojega Isusa Hrista, izvršenom naukom i blagoslovom usta tvojih, neću se uplašiti onih koji me odasvud napadaju, niti huke inoplemenih varvara" (Stefan Prvovenčani). U samoj Raškoj situacija nije bila tako jednostavna kako ju je Stefan prikazivao ocu.

U samome početku izgledalo je da će Vizantija zahvaljujući tome što je njihova princeza Jevdokija bila udata za župana Stefana, imati veliki uticaj u Srbiji, tim više što je i Stefan nosio vizantijsku titulu sevastokratora, a njegov tast Andronik III je bio vizantijski car. No, to se nije desilo. Razlog za to je bio u velikoj slabosti Vizantije koja je u to doba prolazila kroz veliku krizu. Sa jedne strane, ona je bila izložena strašnim udarima od strane nemačkog cara Henrika VI, naslednika Barbarosinog, dok je s druge strane napadala Bugarska. U tom momentu Vizantija nije mogla ni sebi pomoći, a kamoli bilo kome drugome. Videvši sve to Stefanu je bilo jasno da od strane tasta iz Vizantije nema nikakve podrške, te da će biti mnogo bolje da se na drugoj strani potraže saveznici. U ovim momentima očigledno da se Srbija sve više približavala Evropi i da su politički događaji koji su se tada događali imali direktnog odraza i na način na koji će Stefan da vodi politiku. Bilo je sve jasnije da Srbija više ne može da vodi izolovanu politiku, obraćajući pažnju samo na jednu stranu, Vizantiju, već da su politički procesi mnogo složeniji i samim tim i političke odluke srpskih vladara i mnogo kompleksnije. S druge strane, Srbija više nije predstavljala beznačajni deo teritorije na koji osim Ugarske i Vizantije više niko ne obraća pažnju. Naprotiv, Srbija je i te kako prisutna u svim događajima kroz koji prolazi ovaj region. Stoga Stefanova politika doživljava veliki preobražaj i on više ne može da pazi samo na događaje na vizantijskom dvoru, eventualno ugarskom. Potrebno je pratiti čitav splet tadašnjih burnih političkih događaja i tek na osnovu toga donositi prave odluke. To je značilo da se mora biti prisutan i na drugim evropskim dvorovima i da se pažljivo moraju osluškivati svi događaji na njima. Tradicionalna dotadašnja vezanost Srbije za Vizantiju baš u periodu Stefanovog početka vladavine morala je da doživi radikalni preobražaj. Vizantija nije više bila ono što je bila pre samo desetak godina. Sada je to više ruina od države koja je u bukvalnom raspadu. Tu više Stefan nije mogao očekivati pomoć. Mnogobrojni neprijatelji Vizantije su krenuli u njeno komadanje.

Nemački car Henrik VI je tokom 1194. godine oduzeo od Vizantije kraljevinu Siciliju i krunisao se za kralja sicilijanske Kraljevine. Nakon toga zatražio je od Vizantije celu oblast od Drača do Soluna, zatim plaćanje velikog danka i konačno obavezu da će Vizantija sledeći krstaški pohod pomagati sa svojom flotom. Vizantijski car Aleksije III, potpuno nemoćan, pristao je da plaća Nemcima danak koji je bio toliko veliki da novac nije mogao nikako sakupiti. Stoga su Vizantijci morali da iz grobnica mrtvih careva vade nakit. Jedno vreme nemački car je razmišljao o tome da osvoji i sam Carigrad i ta je opasnost bila toliko neposredna da se vizantijski car morao obratiti samome papi za pomoć. Izgleda da je papa nalazio neki svoj interes u tome da nemački car ostavi Vizantiju na miru te uspeva nekako da primiri Nemce. Pitanje je koliko bi to dugo trajalo da Henrik VI iznenada tokom 1197. godine ne umre. Time je najneposrednija opasnost po Vizantiju bila uklonjena i može se misliti kakva je radost bila tamo kada su čuli da je car umro.

U Bugarskoj je takođe u to vreme bilo velikih previranja. Najpre je tokom 1196. bugarski kralj Asen poginuo od zavere boljara Ivanka. U taj prevrat je bila umešana Vizantija, koja sama nije imala snage da se vojnički nosi sa Bugarima, ali je putem dvorskih prevrata pokušala da obezglavi Bugare. Ivanko je preuzeo vlast. Međutim, na njoj se nije mogao dugo zadržati bez vizantijske pomoći koju je očekivao. Ovi su stvarno i poslali Ivanku jednu vojsku, ali se ona pobunila i tako je ovaj poduhvat propao. Kako pomoć nije stigla, Ivanko pobegne u Carigrad gde dobije jednu oblast na upravu. Tada je u Bugarskoj vlast preuzeo Petar, koji je samo nakon godinu dana bio takođe ubijen. Ni Ivanko nije mirovao u Vizantiji, već se pobuni i otcepi rodopsku oblast, no nakon nekog vremena Vizantijci ga na prevaru uhvate. Od godine 1197. presto u Bugarskoj preuzima novi vladar Kalojan (1197-1207.).

Makedonija je takođe bila u pobuni, jer se tamo vojvoda Dobromir Hrs otcepio i gospodario strumskom oblašću, da bi je kasnije proširio sve do Vardara. Vizantija ni sa njim nije mogla da ratuje, pa je pokušala da ga pridobije time što mu je dala carevu rođaku za ženu, ali sve je bilo uzalud. Kada su Vizantijci konačno sakupili dovoljno snage i vojskom napali Hrsa, ovaj uz pomoć Bugara odbije napad i još osvoji Prilep i Bitolj i napravi dubok prodor u vizantijske teritorije.

U isto vreme na papsku stolicu je stupio Inoćentije III (1198-1216.). Ovaj sjajno obrazovani papa naglo se počeo mešati u celokupnu evropsku politiku, izražavajući učenje da je papska vlast najviša na svetu. Kao takav, on je iznad svih vladara u svetu koji su papi samo vazali, koje on može da smeni ako ne budu verno izvršavali njegova naređenja. Interesantno je da je on vlast cara i pape poredio sa Suncem i Mesecom. Kako Mesec dobija svetlost od Sunca tako i car svoju vlast dobija od pape. Njegove prve aktivnosti su bile da se konačno slomi moć nemačkih careva koji su i do tada pružali veliki otpor papi, te da ih istisne iz Italije. Nakon smrti Henrika VI u Nemačkoj su vladali neredi oko prestola, a papa je za cara krunisao Otona IV, čineći ga time direktno zavisnim i podložnim. Osim toga i sama katolička crkva je reorganizovana od samog dna pa sve do vrha, posebno obraćajući pažnju na papske finansije, ali i na samo papsko sudstvo. Koliko je bio i uspešan političar svedoči i to da su vazalnu zavisnost od pape priznali aragonski kralj, portugalski kralj, bugarski car, Švedska, Danska, Poljska i Jermenija. Njegove kasnije aktivnosti su bile vezane za pokretanje IV krstaškog rata, zatim rata protiv Albižana u južnoj Francuskoj, protiv pribaltičkih "pagana" i protiv Mavara u Španiji. S druge strane, arbitrirao je u većini sukoba među evropskim kraljevima. Tada se i rimska kurija strahovito obogatila, koristeći sve moguće načine za zgrtanje novca. Skoro da nije bilo države u Evropi koja nije slala papi velike novčane iznose. Osim toga, u njegovo vreme je počela i prodaja "indulgencija" koje predstavljaju papska pisma kojima se opraštaju gresi. U njegovo vreme formiraju se i prosjački redovi "franjevci" i "dominikanci". Ovaj papa je i te kako bio zainteresovan da se katoličanstvo što više proširi. Krajnja granica katoličanstva na Balkanu je bila Ugarska, koja se graničila sa tri pravoslavne zemlje Vizantijom, Srbijom i Bugarskom. Papa, moćan kao što je bio, mogao je vrlo lako da pošalje ugarskog kralja u napad na neku od ovih zemalja. To je odgovaralo i samim Ugarima, budući da su pod izgovorom proširenja katoličke vere i uz pomoć pape i ostalih katoličkih dvorova iz Evrope, mogli za sebe da ostvare značajna teritorijalna proširenja. Prvi cilj Ugara su bili vizantijski gradovi na obali Dunava (Beograd, Braničevo), kao i Niš i Velbužd (gradovi na putu za Carigrad). No, i Srbija je imala granicu prema Ugarskoj.

10. Sukobi među braćom

Župan Stefan nalazeći se u takvom okruženju morao je veoma brzo odlučivati. Bilo je jasno da se od Vizantije ne može nadati pomoći, a s druge strane brat Vukan ga je počeo ugrožavati. Oblast Hum je tokom 1198 godine pala pod vlast Ugara, a tome je neizmerno doprinela i sama nesloga humske vlastele. Nakon smrti Nemanjinog brata Miroslava tu su izbili sukobi oko vlasti između kneževa Andrije i Petra. Iako je Andriju podržavao Stefan, to nije mnogo pomoglo, budući da se Petar obratio Ugrima za pomoć. Uskoro je Hum bio pod kontrolom Ugarske. Daljnja ekspanzija Mađara je bila zaustavljena prevashodno činjenicom da je u to doba opet došlo do sukoba kralja ugarske Emerika i brata mu Andrije, koji je napadao na Hum. U tom sukobu papa Inoćentije III je izbacio Andriju iz crkve i to je verovatno imalo dosta uticaja na to da on jedno vreme miruje.

Za to vreme Vukan se naveliko dopisivao sa papom. On se nalazio u dosta dobroj poziciji prema papi, jer je njegova oblast bila uglavnom katolička, a on sam revan katolik. Istovremeno, on je isticao i neko svoje srodstvo sa samim papom. Njegova pisma papi otkrivaju da se ovome žalio kako se po Bosni u kojoj je vladao ban Kulin širi jeres (bogumilstvo) te da je i sam ban sa svojom ženom jeretik. Navodio je da se u Bosni trenutno nalazi više od 10.000 duša koje su jeretici. U to vreme kod bana Kulina bila je i udovica Nemanjinog brata Miroslava, inače Kulinova rođena sestra, takođe bogumilka. Dalje, Vukan optužuje bana Kulina da prikazuje pred narodom u Bosni da je papa odobrio ovu jeres i to sa nekim pismima koje je falsifikovao. Stoga, zaključuje Vukan, jedini izlaz je da papa pošalje ugarskog kralja da oružjem istrebi ovu jeres, tim više što je Bosna tada priznavala ugarsku vlast i što nije primereno jednoj tako katoličkoj zemlji kao što je Ugarska da trpi u svojoj oblasti ovakvu jeres. Isto tako, Vukan je za sebe tražio od pape kraljevske znake, što samo po sebi dovoljno govori o njegovoj pobuni prema bratu Stefanu. Ovo nezadovoljstvo Vukanovo sigurno nije izbilo odjednom, ono je bilo pritajeno i trajalo još od dana kada je Nemanja presto prepusti Stefanu, a ne njemu. "I veliki knez Vukan beše neprijatelj brata svojega samodršca Stefana zbog blagoslova očeva. Jer prepodobni Simeon, odlazeći u Svetu Goru, uze sina svojega Stefana, i meste sebe za vladara i samodršca sve zemlje srpske postavi, i utvrdivši ga molitvama i blagoslovom, reče: Koji te blagosilja neka je blagosloven, a koji te proklinjaše neka je proklet. I da ti se poklone sinovi oca tvojega, i neka ruke tvoje budu na plećima neprijatelja tvojih, i bićeš gospodar bratu tvojemu. Posle očeva odlaska Vukan obuzet nepokornošću i postavši rob zavisti, reče u sebi: Približiće se kraju dani oca mojega, i tada ću svoju odmazdu izvršiti." (Teodosije). Zapravo, Vukanovi napadi na Stefana, za života Nemanjinog, nisu bili toliko otvoreni i bili su više tajna spletkarenja. Tako je Vukan sa Andrijom, bratom ugarskog kralja Emerika, godine 1198. kada je ovaj osvojio Hum imao neki tajni dogovor, kao što su i sva pisma Vukanova rimskom papi bila uglavnom tajna. U tim pismima on je tražio ugarsku intervenciju u Bosni, zapravo želeo je što veće prisustvo ugarske vojske blizu srpske granice.

Vukanovi početni uspesi su ipak bili tek polovični. Rimski papa Inoćentije III je bio mnogo lukaviji političar no što je to Vukan mislio. U sukobima u ugarskoj, papa je bio na strani ugarskog kralja Emerika, protiv uzurpatora Andrije. Sam Vukan sa svojim željama bio je u suštini isto tako uzurpator naspram legitimnog vladara Stefana. Baš to i jeste verovatni razlog zašto papa nije hteo da podržava Vukana, jer konačno, papa i jeste čuvar legitimiteta i morao je da Vukana zaustavlja u njegovim napadima na Stefana. To je i Stefan osetio, a to se kasnije videlo i iz njegovog približavanja papi. Ne može se verovati da njemu nisu bile poznate Vukanove aktivnosti, a pomalo buni i njegova relativna staloženost koju je on pokazivao onda kada su se Ugari već nalazili u Humu. Sigurno je i to da je Stefan znao za Vukanove pregovore sa Andrijom i morao je isto tako znati da je sve to okrenuto protiv njega, ali ipak on Nemanji na njegov upit kako stoje stvari u zemlji odgovara: "I milošću Gospoda tvojega Isusa Hrista, izvršenom naukom i blagoslovom usta tvojih, neću se uplašiti onih koji me odasvud napadaju, niti huke inoplemenih varvara" (Stefan Prvovenčani). Doduše u vreme ovih njegovih kontakata sa Nemanjom, Vukan još nije imao nekih većih podrški od strane pape i moguće je da on još nije u potpunosti razvio svoje delatnosti. Ipak, neki predznaci su postojali, jer Stefan kaže "neću se uplašiti onih koji me odasvud napadaju", a zatim dodaje "niti huke inoplemenih varvara". Ovaj prvi deo se verovatno odnosi na spletkarenja u zemlji, dok se drugi deo odnosi na napad Mađara. Mora da je i sam Nemanja nešto načuo i brižan interesuje se šta se to zbiva. Stefan ili ne shvata opasnost ozbiljno, ili možda ne želi da uznemirava ostarelog i tada već bolesnog oca. Bilo kako bilo, u tim prvim momentima nije bilo nekih otvorenijih sukoba. Verovatno plašeći se Nemanje, ni Vukan nije smeo da udari otvoreno i stoga su i njegove akcije bile dosta prikrivene. To i Teodosije komentariše kada navodi Vukanova razmišljanja: "Približiće se kraju dani oca mojega, i tada ću svoju odmazdu izvršiti".

Papa je bio veoma nevoljan da pruži Vukanu pomoć, jer nije želeo da udara na legitimnog vladara Stefana. Vukan nije nikako odustajao tako da je zatražio od pape da pošalje svoje legate na crkveni sabor, koji je on organizovao u Zeti. Papa zaista pošalje dva legata (1199.). Ovaj sabor trebalo je da ojača katoličku crkvu u zemljama koje je Vukan kontrolisao. Radilo se o tome da crkva u Zeti bude nezavisna u odnosu na svetovne vlasti. To je podrazumevalo i da crkvena lica budu izuzeta od podložnosti svetovnom pravosuđu koje je i na njih primenjivalo postupak sa usijanim gvožđem i vrelom vodom (tzv. božji sud), zatim je zabranjeno da svetovna lica fizički mogu napasti sveštenike. Uz to spominjali su se problemi oko sklapanja brakova, discipline sveštenika, celibata, brijanja brade itd. Uglavnom sva ona pitanja koja su bila vezana za učvršćivanje i snaženje položaja crkve. Istovremeno, ovde je i rešeno pitanje barske arhiepiskopije na koju je Dubrovnik stalno pretendovao i ovaj spor je rešen u korist Bara. Sa ovim saborom Vukan je postigao samostalnost barske arhiepiskopije i svoj veći uticaj na verske poslove. Istovremeno ovaj sabor dao je i najveća moguća prava i povlastice katoličkoj crkvi, što je svakako papi moralo da bude na volju. Svakako da je ovaj sabor imao zadatak i da Vukana pred papom pokaže kao revnosnog katolika i da mu kod njega osigura simpatije. Stoga i ovolika popustljivost Vukana u odnosu na crkvene zahteve.

No, na kraju Vukan je opet morao da bude samo delimično zadovoljan svojim uspehom. I pored toga što je na svojoj teritoriji obezbedio crkvi sve moguće privilegije, ipak papa se prema njemu ponašao pomalo rezervisano. Iz Rima su došli legati koji su predali svoje preporuke od strane pape Vukanu i njegovoj supruzi, ali su istovremeno to isto učinili i prema Stefanu i njegovoj supruzi. Zapravo, papin je postupak prema obojici, i prema Vukanu i prema Stefanu, bio isti. Niko od njih nije imao prednost, što mora da nije bilo pravo Vukanu. Istovremeno, to je Stefana nateralo da se dobro razmisli i otvorilo mu prostor za delovanje. Bilo je jasno da mu papa za sada nije protivnik i da trenutno on neće stvarati neki katolički savez prema Srbiji. To je zapravo značilo politički neuspeh Vukanov, no to je bilo ipak samo trenutno, ali sasvim dovoljno da Stefan povuče svoje poteze. Stoga on lepo dočeka papske legate i pošalje pismo Inoćentiju III u kome ga nazove svojim "duhovnim ocem". Istovremeno, on papi šalje i poruku da će mu uskoro poslati posebno poslanstvo u Rim po kojem će papi izneti svoje zahteve. Sada je izgledalo po svemu da se Stefan počinje približavati Rimu, iako je Raška bila isključivo pravoslavna zemlja. Papi je tako nešto bilo sasvim dovoljno, njegove želje su se i inače kretale samo ka tome da Rašku pretvori u zemlju u kojoj će Rim da ostvari isključivi uticaj. Njemu samome svejedno je ko je na prestolu, bitno je samo da štiti interese Rima. Ukoliko Stefan bude taj koji će Rašku da prevede pod uticaj pape, tim bolje jer je on već legitimni vladar, a papa nije imao volje da se upliće u raške dinastičke borbe. On je već planirao daleko veće poduhvate. Sve ove momente je i Stefan dobro osetio i samo se time može objasniti njegovo približavanje Rimu. Koliko je on bio u tome iskren jeste stvar za diskusiju, no kao dobar političar osetio je da može od zavade sa Rimom imati više neprilika no što može imati od toga što će mu se približiti.

Osećajući nemoć Vizantije, kao i sve veću snagu i uticaj rimskoga pape koji je mogao da kontroliše i ugarskoga kralja, Stefan se odjednom odluči da pokuša od Rima dobiti kraljevsku krunu. Povlači pomalo iznenađujući potez time što od pape Inoćentija III zatraži da ga ovaj kruniše. Sa krunom iz Rima, računao je Stefan, biće zaštićen dvostruko. Sa jedne strane papa će da spreči ugarskoga kralja u njegovim napadima dok će ovaj morati da kontroliše Vukana. Ovo je i papi odgovaralo jer bi samim Stefanovim krunisanjem on označio svoju superiornost u odnosu i nad ovim svetovnim vladarem. Molba Stefanova je bila primljena u Rimu sa velikim zadovoljstvom, izgledalo je da će Rim još jednu državu dobiti pod svoje okrilje. Stoga papa već odredi i legata u ličnosti kardinala, episkop Jovan iz Albana u Laciju, koji će obaviti Stefanovo krunisanje. No, događaji uzmu drugi tok.

O Stefanovom uspehu kod pape dočuje i Vukan koji se nakon toga strašno uzbuni i o tome odmah obavesti i ugarskog kralja Emerika. Ni kralju Emeriku nije moglo biti pravo to što je papa pristao da Stefana kruniše, budući da je to u znatnoj meri moglo poremetiti postojeći odnos snaga na Balkanu. Do tog vremena Ugarska je bila ta koja je bila Rimu, budući jedina katolička zemlja na tom prostoru, uzdanica i krunisanjem Stefana za kralja postojala je opasnost da papa sve svoje interesovanje usmeri ka Srbiji. To bi automatski dovelo do toga da Ugarska bude kod pape bačena u drugi plan, a to nikako nije odgovaralo Emeriku, jer je on do sada od Rima dobijao mnogo pomoći i podrške. Stoga on napiše papi pismo u kojem je naveo da Ugarska smatra Srbiju već više od sto godina svojom zemljom te traži od pape da odustane od svoje želje da Stefana kruniše. S druge strane Emerik se kao pokrovitelj Srbije obavezuje da će srediti njene unutrašnje probleme. Verovatno da je ovakvom Emerikovom stavu u dobroj meri doprineo i sam Vukan.

Ostaje činjenica da je Stefan pokušao sve ne bi li izbegao sudar sa Ugarskom. Međutim niti jedan njegov potez se nije pokazao uspešnim. U tim svojim nastojanjima on je čak svoju ženu, vizantijsku princezu Jevdokiju, uskoro na veoma drastičan način oterao sa dvora. Bilo je mišljenja da je Stefan to učinio samo zato da dokaže da je Srbija zaista raskinula sa Vizantijom. U motive Stefanove teško je sada ulaziti, a ostaje činjenica da u samoj Vizantiji ovaj njegov postupak nije dobio političku boju, Grci su smatrali da je ovo bio lični sukob između ovih dvoje supružnika. Tim više, što i njihov dotadašnji život nije bio baš skladan i obilovao je stalnim svađama i teškim scenama. Između ostalog oni su se strašno međusobno optuživali za obostrano neverstvo, a u jednom takvom trenutku Stefan otera Jevdokiju golu u samoj košulji. Kao razlog naveo je njeno neverstvo, ali i to da je bila šugava. Jevdokija nije odmah otišla za Vizantiju, već se prvo zaputila kod Vukana koji ju je lepo primio i zatim otpravio za Drač, iz kojega je otputovala u Carigrad. Ne zna se tačno godina ovoga sukoba, 1201. ili 1202. Uglavnom, Vizantija nije oko toga postavljala neko pitanje i ovaj se brak smatrao razrešenim. Ovaj događaj Vukan je iskoristio veoma spretno i osim što je Jevdokiju primio sa svim počastima on je uputio Stefanu teške prekore zbog ovakvog ponašanja.

Strana 2 >>

// Projekat Rastko / Istorija / Sveta loza Stefana Nemanje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]