Наивна уметност

Ковиљка Смиљковић

Рађање модерне уметности није условило настајање наивне уметности, али је својим антиакадемизмом допринело њеном признавању и прихватању. Ипак, од самог почетка ову уметност и у Србији прате многа питања и дилеме: од разилажења у терминолошком одређењу (изворна, народна, примитивна, самоука, рурално аматерска, наивна...) до суштинског дефинисања. О свему томе може се расправљати, али се наивној уметности, никако, не могу спорити свежина и изворност. она има своју естетску егзистенцију и духовну улогу.

Појаву наивне уметности у Србији везујемо за почетак четврте деценије овог века, када се с првим сликарским радовима огласио Јанко Брашић, сликар из села Опарић.

Социјална нога и горак призвук сталешке неједнакости обележили су тридесетих година прве радове наших наиваца. Ти радови су носили поруку незадовољства и револта због свих животних недаћа.

То је карактеристично и за Јанка Брашића, најстаријег српског "наивног" сликара и представника опарићког круга. Он је тумач изворног колективног живота руралне средине, илустратор народних обичаја и традиције и веома добар портретиста. За 60 година рада створио је богат опус: више стотина слика, цртежа, фрески, икона и скулптура. Основне ознаке његовог стваралаштва јесу спонтаност и непосредност ликовног израза као и у већине наивних уметника Србије. Жанр-сценама и портретима представља свакодневни живот људи из своје средине - радове у пољу, сетве, жетве, орање, косидбе, празнике, легенде, обичаје, предања. Његова дела, уз то, имају у себи нешто од оне непосредне нарације и веродостојности. Око њега се годинама окупљала група млађих аутора којима је био узор.

Крајем четрдесетих година овог века велике друштвене промене нису мимоишле ни Србију. Технички, економски и цивилизацијски развој земље, промене услова живота као и ослобађање личности повукли су сељаке да напусте село и "нагрну" у град, где, заробљени у "бетону", тугују за амбијентом који су оставили. У градском окружењу и атмосфери појавиће се педесетих година више самоуких сликара који ће, неспутани ликовним правилима и формулама, просликати самосвојно и искрено, уносећи у своја платна осећања за архаично и митолошко.

Било је то време експанзије наивне уметности. Сликали су многи, али су само најдаровитији постигли успех. Неколицина њих достигла је врх наивне уметности Србије и света.

Пре свега, три сликара изузетне даровитости и маште који су се појавили шездесетих година дали су печат и обележје српској наивној уметности. То су Милан Рашић, Милосав Јовановић и Душан Јевтовић. Заједничко им је сељачко порекло и трагање за одбеглим детињством, прошлошћу народа, и изгубљеним рајем. Спадају у најзначајније ауторе аутентичног и специфичног ликовног говора. Мноштвом детаља, с минуциозном и плошном обрадом вертикалних и хоризонталних површина, стварају слике које су драматичне и експресивне (Јевтовић), импресивне, слојевите и митске (Јовановић) те лирски надахнуте и сензибилне (Рашић).

Милан Рашић у вертикалном формату приказује живот сељака и колективна збивања на селу. Бојом и традиционалном иконографијом Рашић даје описе пуне ведрине, идиле и рајског декора. Архитектуром и темама - своје слике смешта у поднебље свог краја, слике наглашене идеализације, имагинације и сновиђења, декоративног стилизовања флоре, познавање традиције и обичаја.

Милосав Јовановић је један од ретких сликара који своје мотиве налазе у народној митологији. Машта и снови основе су одреднице његовог сликарства. Његов ликовни језик је згуснут, метафоричан, сведен на гному и симбол. Он не прича, не препричава, већ консултује, открива и подстиче на размишљање.

Душана Јевтовића многи критичари сматрају "најдоследнијим експресионистом у нашој наиви". На његовим сликама живот је славље. Коњи - бели, плави и црвени - динамично и у ритму касају и лете на његовим сликама, симболишући снагу, пркос и јунаштво. Мењао је колорит и план слике. Од зеленог кретао се према плавом тоналитету, а касније прелази на горуће тонове боје крви и младог вина. Површине пресеца полукружним плановима попут рељефа свог завичаја, а хоризонт помера високо у горњи део слике.

У Србији се издваја неколико различитих седишта у којима се наивни уметници појављују као групе. Поред опарићке, позната је и у свету група сликара банатског села Ковачица, које је насељено етничким Словацима. Изолован и херметизован, тај етнос брижљиво чува и негује моралне, друштвене и историјске особености својих предака. То је сликарство за које се може рећи да се највише ослања на традицију и фолклор. Представљају га Јан Сокол, Михал Биреш и Мартин Палушка, али је највећи успех постигао Мартин Јонаш. Његов ликовни говор згуснут је у неколико пречишћених потеза, у симбол и метафору лишену нарације, у призор и анегдоту. Стављајући човека у средиште свог света и приказујући живот у природним бојама, несвесно је створио формулу "хипертрофирања екстремитета", заустављао их и бележио на сликама сажимајући и поједностављујући своју стваралачку мисао.

Недалеко од Ковачице, у етнички румунском селу Уздин, шездесетих година просликала је група жена, заменивши иглу и конац кистом и бојом. Ликовни критичари сврставају их у руралне аматере, а и њихово сликарство дефинишу као фолклор. И данас се значај њиховог сликарства види само у поетском транспоновању унутрашњег лирског доживљаја света, улепшаног и чистог. Најзначајније међу њима су: Анујка Миран, Марија Балан, Флорика Пуја, Илеана Олђе и друге. Њихове слике одупиру се забораву фолклора и обичаја.

Након оснивања Музеја наивне уметности (некада Галерије самоуких ликовних уметника), 1960. године, формира се група сликара из Јагодине и околних села. На њиховим сликама видљиви су утицаји градитељства Моравске школе и "рашићевског манира" сликања. Најзначајнији су Добросав Милојевић, Слободан Живановић и Владимир Кепић.

Још једна група наивних уметника јавља се шездесетих година у Војводини, у Новом Бечеју. Названа је "Село", основао ју је Драгиша Буњевачки. Без чврсте концепције и јасног опредељења, ентузијасти, занесењаци и ликовни аниматори допринели су буђењу ликовног укуса и ликовног осећања у свом крају. Поред Буњевачког, значајнији су и језиком препознатљиви Јанош Месарош и Тивадар Кошут.

Изван поменутих група, у Србији постоје и сликари које не одваја само географска удаљеност већ и разлика у ликовном изразу, избору тема и техничком поступку. То су: Емерик Фејеш, Сава Секулић, Илија Башичевић Босиљ, Сава Стојков, Пал Хомонаи и Добривоје Стевановић.

Нарочито место припада Емерику Фејешу, из Новог Сада, који је попут француског уметника Вивена, у имагинарним путовањима по метрополама сликао на изразито оригиналан начин чувене градове с чудесном и нестварном архитектуром. Изузетан је већ и по томе што његова инспирација није имала за извориште живот и обичаје. Његове слике личе на магичне измаштане дописнице. Сањарећи, путовао је широм света не мичући се из Новог Сада.

Сава Секулић је сликар слојевите оригиналности, која пулсира у свим слојевима његове слике, прожима његове теме, његову стилизацију и његов дах. Многи критичари су га сврстали у рубне сликаре, сликаре л'арт брут-а.

Илија Босиљ, сликар из Шида, по много чему је посебан и јединствен. Његово дело је спој архаичног и модерног, на раскрсници наиве и л'арт брута, али и дечјег сликарства. Изнад свега резултат једне исконске мудрости изражене поједностављеним рукописом и инфантилним знацима, који тако делују само на први поглед. обухвата неколико тематских целина, међу којима су најзначајније оне чији су корени у Светом писму, с темама из српских средњовековних легенди и епова, као и с призорима из света животиња. Значајан је и циклус "Илијада", који није настао по Хомеровом епу, већ из тајанствене властите визије света.

Скулптура наивних уметника - као део наивне уметности - не представља усамљен феномен. Она се појављује на почетку шесте деценије. Неправедно је дуго била потиснута, јер су у њој створена прва ремек-дела. Због својих естетских вредности ужива изузетан глас у свету.

Негујући монументалну пластику и пластику мањих димензија, користећи најчешће дрво као ликовни материјал (ређе камен, глину и метал), наши наивни вајари богатом и стваралачком маштом уобличавају визије сопствених и врло различитих доживљаја света. Међу најстаријим и најзначајнијим је Богосав Живковић из Лесковца, села крај Степојевца, надомак Београда, затим Милан и Драгиша Станисављевић, Илија Филиповић, Милован Мијајловић Поп, Драгутин Алексић и други. За разлику од наивног сликарства - које има еволутиван пут и доживљава преображај стила, израза и иконографије - скулптура остаје у свом почетном облику и изразу. Као и наивно сликарство, и скулптура се у почетку јавља у руралној средини. Уклопљена у амбијент, традицију и наслеђе, настала из нагона и исконске потребе за изражавањем доживљаја света, скулптура наивца је разноврсна у садржају, форми, изразу, поруци и теми.

Богосав Живковић, својом магично-поетском пластиком, представља изузетну појаву и свакако је најзначајнији представник српских наивних вајара. На тотемским стубовима стабала ниже своја митска сновиђења и ређа главе и фигуре у хармоничном ритму и складу. Упркос деформисаној и фантастичној форми, његова дела у бити изражавају и реални свет и свет бајки, предања, властитог детињства. Плитким рељефом и једноставним резачким алатом постиже дубинске ефекте светла и сенки. Елементима танане орнаментике уоквирује поједине сцене, ликове и одећу, издвајајући их из целине и масе, што је и последица ранијег бављења ћурчијским занатом.

Укратко, наивна уметност Србије као сегмент савремене ликовне уметности представља жив организам у коме ништа није коначно, у коме је све у кретању и развоју.

Своју пуну афирмацију српска наивна уметност почиње представљањем на светској изложби наиве 1961. године у Баден Бадену. Потом је за три деценије представљена на преко сто изложби у свету, од којих су најзначајније Светски тријенале у Братислави, међународне изложбе у Франкфурту, Минхену, Стокхолму и Цириху.

Посебна улога у афирмацији ове уметности припада Музеју наивне уметности из Јагодине, јединој установи те врсте у Југославији и једној од највећих у свету. Овај музеј је организовао изложбе наше наиве у великим светским центрима као што су Буенос Ајрес, Токио, Рим, Бон, Париз, Лондон, Вашингтон и Мелбурн.

// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]