|
||
Naivna umetnostKoviljka SmiljkovićRađanje moderne umetnosti nije uslovilo nastajanje naivne umetnosti, ali je svojim antiakademizmom doprinelo njenom priznavanju i prihvatanju. Ipak, od samog početka ovu umetnost i u Srbiji prate mnoga pitanja i dileme: od razilaženja u terminološkom određenju (izvorna, narodna, primitivna, samouka, ruralno amaterska, naivna...) do suštinskog definisanja. O svemu tome može se raspravljati, ali se naivnoj umetnosti, nikako, ne mogu sporiti svežina i izvornost. ona ima svoju estetsku egzistenciju i duhovnu ulogu. Pojavu naivne umetnosti u Srbiji vezujemo za početak četvrte decenije ovog veka, kada se s prvim slikarskim radovima oglasio Janko Brašić, slikar iz sela Oparić. Socijalna noga i gorak prizvuk staleške nejednakosti obeležili su tridesetih godina prve radove naših naivaca. Ti radovi su nosili poruku nezadovoljstva i revolta zbog svih životnih nedaća. To je karakteristično i za Janka Brašića, najstarijeg srpskog "naivnog" slikara i predstavnika oparićkog kruga. On je tumač izvornog kolektivnog života ruralne sredine, ilustrator narodnih običaja i tradicije i veoma dobar portretista. Za 60 godina rada stvorio je bogat opus: više stotina slika, crteža, freski, ikona i skulptura. Osnovne oznake njegovog stvaralaštva jesu spontanost i neposrednost likovnog izraza kao i u većine naivnih umetnika Srbije. Žanr-scenama i portretima predstavlja svakodnevni život ljudi iz svoje sredine - radove u polju, setve, žetve, oranje, kosidbe, praznike, legende, običaje, predanja. Njegova dela, uz to, imaju u sebi nešto od one neposredne naracije i verodostojnosti. Oko njega se godinama okupljala grupa mlađih autora kojima je bio uzor. Krajem četrdesetih godina ovog veka velike društvene promene nisu mimoišle ni Srbiju. Tehnički, ekonomski i civilizacijski razvoj zemlje, promene uslova života kao i oslobađanje ličnosti povukli su seljake da napuste selo i "nagrnu" u grad, gde, zarobljeni u "betonu", tuguju za ambijentom koji su ostavili. U gradskom okruženju i atmosferi pojaviće se pedesetih godina više samoukih slikara koji će, nesputani likovnim pravilima i formulama, proslikati samosvojno i iskreno, unoseći u svoja platna osećanja za arhaično i mitološko. Bilo je to vreme ekspanzije naivne umetnosti. Slikali su mnogi, ali su samo najdarovitiji postigli uspeh. Nekolicina njih dostigla je vrh naivne umetnosti Srbije i sveta. Pre svega, tri slikara izuzetne darovitosti i mašte koji su se pojavili šezdesetih godina dali su pečat i obeležje srpskoj naivnoj umetnosti. To su Milan Rašić, Milosav Jovanović i Dušan Jevtović. Zajedničko im je seljačko poreklo i traganje za odbeglim detinjstvom, prošlošću naroda, i izgubljenim rajem. Spadaju u najznačajnije autore autentičnog i specifičnog likovnog govora. Mnoštvom detalja, s minucioznom i plošnom obradom vertikalnih i horizontalnih površina, stvaraju slike koje su dramatične i ekspresivne (Jevtović), impresivne, slojevite i mitske (Jovanović) te lirski nadahnute i senzibilne (Rašić). Milan Rašić u vertikalnom formatu prikazuje život seljaka i kolektivna zbivanja na selu. Bojom i tradicionalnom ikonografijom Rašić daje opise pune vedrine, idile i rajskog dekora. Arhitekturom i temama - svoje slike smešta u podneblje svog kraja, slike naglašene idealizacije, imaginacije i snoviđenja, dekorativnog stilizovanja flore, poznavanje tradicije i običaja. Milosav Jovanović je jedan od retkih slikara koji svoje motive nalaze u narodnoj mitologiji. Mašta i snovi osnove su odrednice njegovog slikarstva. Njegov likovni jezik je zgusnut, metaforičan, sveden na gnomu i simbol. On ne priča, ne prepričava, već konsultuje, otkriva i podstiče na razmišljanje. Dušana Jevtovića mnogi kritičari smatraju "najdoslednijim ekspresionistom u našoj naivi". Na njegovim slikama život je slavlje. Konji - beli, plavi i crveni - dinamično i u ritmu kasaju i lete na njegovim slikama, simbolišući snagu, prkos i junaštvo. Menjao je kolorit i plan slike. Od zelenog kretao se prema plavom tonalitetu, a kasnije prelazi na goruće tonove boje krvi i mladog vina. Površine preseca polukružnim planovima poput reljefa svog zavičaja, a horizont pomera visoko u gornji deo slike. U Srbiji se izdvaja nekoliko različitih sedišta u kojima se naivni umetnici pojavljuju kao grupe. Pored oparićke, poznata je i u svetu grupa slikara banatskog sela Kovačica, koje je naseljeno etničkim Slovacima. Izolovan i hermetizovan, taj etnos brižljivo čuva i neguje moralne, društvene i istorijske osobenosti svojih predaka. To je slikarstvo za koje se može reći da se najviše oslanja na tradiciju i folklor. Predstavljaju ga Jan Sokol, Mihal Bireš i Martin Paluška, ali je najveći uspeh postigao Martin Jonaš. Njegov likovni govor zgusnut je u nekoliko prečišćenih poteza, u simbol i metaforu lišenu naracije, u prizor i anegdotu. Stavljajući čoveka u središte svog sveta i prikazujući život u prirodnim bojama, nesvesno je stvorio formulu "hipertrofiranja ekstremiteta", zaustavljao ih i beležio na slikama sažimajući i pojednostavljujući svoju stvaralačku misao. Nedaleko od Kovačice, u etnički rumunskom selu Uzdin, šezdesetih godina proslikala je grupa žena, zamenivši iglu i konac kistom i bojom. Likovni kritičari svrstavaju ih u ruralne amatere, a i njihovo slikarstvo definišu kao folklor. I danas se značaj njihovog slikarstva vidi samo u poetskom transponovanju unutrašnjeg lirskog doživljaja sveta, ulepšanog i čistog. Najznačajnije među njima su: Anujka Miran, Marija Balan, Florika Puja, Ileana Olđe i druge. Njihove slike odupiru se zaboravu folklora i običaja. Nakon osnivanja Muzeja naivne umetnosti (nekada Galerije samoukih likovnih umetnika), 1960. godine, formira se grupa slikara iz Jagodine i okolnih sela. Na njihovim slikama vidljivi su uticaji graditeljstva Moravske škole i "rašićevskog manira" slikanja. Najznačajniji su Dobrosav Milojević, Slobodan Živanović i Vladimir Kepić. Još jedna grupa naivnih umetnika javlja se šezdesetih godina u Vojvodini, u Novom Bečeju. Nazvana je "Selo", osnovao ju je Dragiša Bunjevački. Bez čvrste koncepcije i jasnog opredeljenja, entuzijasti, zanesenjaci i likovni animatori doprineli su buđenju likovnog ukusa i likovnog osećanja u svom kraju. Pored Bunjevačkog, značajniji su i jezikom prepoznatljivi Janoš Mesaroš i Tivadar Košut. Izvan pomenutih grupa, u Srbiji postoje i slikari koje ne odvaja samo geografska udaljenost već i razlika u likovnom izrazu, izboru tema i tehničkom postupku. To su: Emerik Feješ, Sava Sekulić, Ilija Bašičević Bosilj, Sava Stojkov, Pal Homonai i Dobrivoje Stevanović. Naročito mesto pripada Emeriku Feješu, iz Novog Sada, koji je poput francuskog umetnika Vivena, u imaginarnim putovanjima po metropolama slikao na izrazito originalan način čuvene gradove s čudesnom i nestvarnom arhitekturom. Izuzetan je već i po tome što njegova inspiracija nije imala za izvorište život i običaje. Njegove slike liče na magične izmaštane dopisnice. Sanjareći, putovao je širom sveta ne mičući se iz Novog Sada. Sava Sekulić je slikar slojevite originalnosti, koja pulsira u svim slojevima njegove slike, prožima njegove teme, njegovu stilizaciju i njegov dah. Mnogi kritičari su ga svrstali u rubne slikare, slikare l'art brut-a. Ilija Bosilj, slikar iz Šida, po mnogo čemu je poseban i jedinstven. Njegovo delo je spoj arhaičnog i modernog, na raskrsnici naive i l'art bruta, ali i dečjeg slikarstva. Iznad svega rezultat jedne iskonske mudrosti izražene pojednostavljenim rukopisom i infantilnim znacima, koji tako deluju samo na prvi pogled. obuhvata nekoliko tematskih celina, među kojima su najznačajnije one čiji su koreni u Svetom pismu, s temama iz srpskih srednjovekovnih legendi i epova, kao i s prizorima iz sveta životinja. Značajan je i ciklus "Ilijada", koji nije nastao po Homerovom epu, već iz tajanstvene vlastite vizije sveta. Skulptura naivnih umetnika - kao deo naivne umetnosti - ne predstavlja usamljen fenomen. Ona se pojavljuje na početku šeste decenije. Nepravedno je dugo bila potisnuta, jer su u njoj stvorena prva remek-dela. Zbog svojih estetskih vrednosti uživa izuzetan glas u svetu. Negujući monumentalnu plastiku i plastiku manjih dimenzija, koristeći najčešće drvo kao likovni materijal (ređe kamen, glinu i metal), naši naivni vajari bogatom i stvaralačkom maštom uobličavaju vizije sopstvenih i vrlo različitih doživljaja sveta. Među najstarijim i najznačajnijim je Bogosav Živković iz Leskovca, sela kraj Stepojevca, nadomak Beograda, zatim Milan i Dragiša Stanisavljević, Ilija Filipović, Milovan Mijajlović Pop, Dragutin Aleksić i drugi. Za razliku od naivnog slikarstva - koje ima evolutivan put i doživljava preobražaj stila, izraza i ikonografije - skulptura ostaje u svom početnom obliku i izrazu. Kao i naivno slikarstvo, i skulptura se u početku javlja u ruralnoj sredini. Uklopljena u ambijent, tradiciju i nasleđe, nastala iz nagona i iskonske potrebe za izražavanjem doživljaja sveta, skulptura naivca je raznovrsna u sadržaju, formi, izrazu, poruci i temi. Bogosav Živković, svojom magično-poetskom plastikom, predstavlja izuzetnu pojavu i svakako je najznačajniji predstavnik srpskih naivnih vajara. Na totemskim stubovima stabala niže svoja mitska snoviđenja i ređa glave i figure u harmoničnom ritmu i skladu. Uprkos deformisanoj i fantastičnoj formi, njegova dela u biti izražavaju i realni svet i svet bajki, predanja, vlastitog detinjstva. Plitkim reljefom i jednostavnim rezačkim alatom postiže dubinske efekte svetla i senki. Elementima tanane ornamentike uokviruje pojedine scene, likove i odeću, izdvajajući ih iz celine i mase, što je i posledica ranijeg bavljenja ćurčijskim zanatom. Ukratko, naivna umetnost Srbije kao segment savremene likovne umetnosti predstavlja živ organizam u kome ništa nije konačno, u kome je sve u kretanju i razvoju. Svoju punu afirmaciju srpska naivna umetnost počinje predstavljanjem na svetskoj izložbi naive 1961. godine u Baden Badenu. Potom je za tri decenije predstavljena na preko sto izložbi u svetu, od kojih su najznačajnije Svetski trijenale u Bratislavi, međunarodne izložbe u Frankfurtu, Minhenu, Stokholmu i Cirihu. Posebna uloga u afirmaciji ove umetnosti pripada Muzeju naivne umetnosti iz Jagodine, jedinoj ustanovi te vrste u Jugoslaviji i jednoj od najvećih u svetu. Ovaj muzej je organizovao izložbe naše naive u velikim svetskim centrima kao što su Buenos Ajres, Tokio, Rim, Bon, Pariz, London, Vašington i Melburn. // Projekat Rastko / Istorija srpske kulture // |