|
|
 |
|
 |
| Živan Grbić: Unutrašnjost seoske kuće u Jadru |
Ova monografija i izložba o prvoj izložbi fotoamatera u Srbiji 1901. godine, pojavljuje se u - za fotografiju jubilarnoj - 1989. godini, kada se navršava 150 godina od svečane sednice Francuske akademije nauka, održane 19. avgusta 1839. godine, na kojoj je zvanično objavljen svetu pronalazak fotografije, najepohalnijeg izuma čovečanstva za sva vremena.
Dugogodišnjim i mukotrpnim eksperimentima, Žozef Nisefor Nieps (Joseph Nicephore Niepce, 1765-1833) i Luj Dager (Louis Jacues Mande Daguerre, 1787-1851) pronašli su fotografiju. Ovim otkrićem ostvaren je susret i međusobno dopunjavanje dva, u istoriji čovečanstva dugo vremena poznata, fenomena sa dva različita područja prirodnih nauka - fizike i hemije.
Stvaranje slike u kameri opskuri pomoću svetlosnih zraka, poznat je bio još Aristotelu u IV veku pre Hrista. U doba renesanse ovaj fenomen je već imao široku primenu kao pomoćno sredstvo za crtanje po prirodi.
Uticaj i hemijsko dejstvo svetlosti na materiju zanimali su još Vitruvija u starom veku, koji je u svojim spisima (De Architectura, libri decem) savetovao da se slike u galerijama okrenu prema severu. U X veku Xafar iz Mesopotamije, poznavao je već osetljivost srebrnih soli na svetlost.
Ova dva principa, svaki za sebe, korišćeni su vekovima u najrazličitije svrhe sve dok ih oštroumni i uporni rad, prvo Niepsa a zatim Dagera, nije spojio u ingeniozni pronalazak koji je izazvao pravu revoluciju u načinu dotadašnjeg beleženja likovnih predstava. Period od 150 godina ispunjen je bezbrojnim istraživanjima i dopunskim pronalascima koji su fotografiju dovele do ovog savremenog obima i oblika u kome ona čovečanstvu predstavlja nezamenljivo i univerzalno sredstvo. Ona je pomoćna nauka svih nauka koje se osnivaju na direktnom posmatranju prirode, što znači skoro za svekolike nauke čovečanstva (Potonniee).
Primena fotografske slike kao ličnog i opšteg sredstva vizuelnih komunikacija a još više njene dinamične forme, najpre filma a danas televizije i video tehnike, postaje sve više fenomen neslućenih mogućnosti koji vrši duboki uticaj na savremeno društvo. Fotografija je izrasla u silu koja je ovladala predstavama, osećanjima i mislima stotinama miliona ljudi u svetu. Njen razvoj ne jenjava, pa je verovatno da će ona postojati dokle god budu civilizovani ljudi nastanjivali ovu zemaljsku kuglu (Potonniee).
 |
| Kosta Hadži-Lazić: Kula Nebojša u beogradskom gradu |
Prvobitni povod za ovu monografiju i izložbu bila je 85. godišnjica održavanja prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. godine. Proslava jubileja je pomaknuta u 1989. godinu u čast 150 godišnjice pronalaska fotografije. Ovim pomeranjem se ipak uspostavila interesantna brojka od 88 godina, koja predstavlja ujedno godinu rođenja fotoamaterskog pokreta u Srbiji.
Iste godine osnovan je "Klub fotografskih amatera" u Beogradu, kao i "Klub amatera fotografa" u Kragujevcu (list radikala "Jedinstvo", od 11. marta 1904. godine).
Monografija se sastoji iz:
1. Fototipskog izdanja originalnog kataloga prve izložbe iz 1901. godine koji je bio, kako na njegovoj naslovnoj strani i stoji, samo "Spisak slika" bez ilustracija;
2. reprodukcija fotografija sa izložbe, koje sam uspeo da pronađem;
4. faksimila govora Mihaila Valtrovića sa stranica "Nove iskre", kojim je otvorio izložbu;
5. tekst monografije.
 |
| Geodetski zavod velike škole: Manastir Studenica |
Ilustracije u monografiji kao i izložene fotografije najvećim delom su reprodukcije sa stranica ilustrovanog lista "Nova iskra", objavljene u toku 1901-1905. godine. Srpska fotografija je imala veliku sreću što je urednik lista, književnik Rista Odavić, bio ljubitelj amaterske fotografije, pa ih je objavljivanjem sačuvao za budućnost.
Jedine originalne fotografije na izložbi su radovi Tome M. Leko. To su moderne kontakt-kopije sa sačuvanih originalnih ploča. Fotografije Marka Stojanovića su reprodukcije sa originalnih kopija sačuvanih u porodici. Isak Levi, beogradski trgovac, i Marko Stojanović bili su intimni prijatelji, pa sam dosta fotografija koje je Levi snimio - bar sam ja tako protumačio - našao u albumu M. Stojanovića. Fotografiju na kojoj je pored Anri Barbisa (Henri Barbusse), francuskog književnika i ratnog dopisnika iz balkanskog rata, njegova žena i M. Stojanović, snimio je Isak Levi (str. 35). Postoji još fotografija iste grupe na kojoj je i Isak Levi sa aparatom i M. Stojanović. Nju je snimio Anri Barbis, koji na slici sa str. 35. drži svoj fotoaparat.
 |
| Toma M. Leko: U apoteci |
Od porodice prof. Vojislava Stefanovića dobio sam neke originalne fotografije, samo one su sve kasnijeg datuma. One koje su bile na izložbi, kao i druga nagrada - album fotografija sa izložbe, stradale su u požaru. Originali izloženih fotografija za sada još nisu pronađeni, mada mislim da postoji verovatnoća da oni negde postoje. Tako sam, na primer, u svojoj knjizi iz 1977. godine "Stara srpska fotografija" pisao o fotoamaterima u Kragujevcu i njihovom klubu, na osnovu kazivanja fotoamatera Svetozara Nikolića-Šoše. Istraživanjem Predraga Mihajlovića i Miloja Minića, fotografa i dokumentariste Narodnog muzeja u Kragujevcu pronađene su ne samo tri lepe zbirke kragujevačkih fotoamatera nego i vest iz štampe o osnivanju kluba. Kustos Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu, Milanka Todić, pronašla je u Univerzitetskoj biblioteci neke radove Vojislava Jovanovića koji je izlagao na ovoj izložbi, ali one su kasnijeg datuma. Meni se, na žalost, događalo i drugojačije. Kada bih i pronašao potomke nekog fotoamatera i polazio, pun nade, da ću otkriti neku lepu zbirku, vraćao sam se kući razočaran i bez slika. Fotografije nisu bile sačuvane.
 |
| Mileta Rajković: Čovek s "Kodakom" (detalj s jedne fotografije iz Soko Banje). |
Više je uzroka tome. Najčešće je ratni vihor, bežanije, okupatorske pljačke i slično, a zatim i prirodne katastrofe, požari, poplave. Jedan od vrlo čestih uzroka je poslovična indolentnost porodice prema "hobiju" svoga člana familije. U ono doba, kada su fotografije bile načinjene svi su bili oduševljeni. Vremenom ove nagomilane fotografije postaju balast. Nestankom autora obično su, one prve, kada se kuća sređuje ili seli, koje idu na tavan, podrum ili se bacaju. Oni koji su na slikama već su nepoznati i niko ih ne pamti.
Fotografska zaostavština talentovanog i produktivnog Marka Nikolića stradala je prilikom bombardovanja 1941. godine. Iste godine unuci Isaka Levija sami su uništili njegove fotografije bojeći se okupatora.
Međutim imao sam i lepe trenutke. Krajem 1973. godine upoznao sam slučajem, porodicu Marka Stojanovića, viceguvernera Narodne Banke. Radove ovog strasnog i plodnog amatera stavila mi je na uvid njegova predusretljiva i ljubazna kćer poč. stra gđa Olga Marinković, koja je iz poštovanja prema svome ocu sredila posle rata preostale fotografije u jedan album. Zapisani su bili i svi podaci o svakoj slici u albumu, kojih je bilo preko pet stotina (kontakt-kopije kopirane su na dnevnoj svetlosti formata 9 h 12).
 |
| Nepoznati autor: Marko Nikolić na ogradi Saborne crkve za vreme krunisanja Kralja Petra I. |
Verovatno je u ovom sređivanju učestvovao i svekar Pavle Marinković, političar, biv. ministar prosvete, novinar i pravnik koji je imao neko svoje određeno mišljenje o vrednosti fotografije, bar po rečima istoričara Slobodana Jovanovića, u eseju o Pavlu Marinkoviću (u knjizi Moji savremenici, Vindzor, Kanada, 1962) koji na str. 173 navodi: "Još pre nego što je nastalo doba fotoreportera, Pavle Marinković je dolazio na misao da se posluži fotografijom za političku reklamu".
Bilo kako bilo, fotografski opus Marka Stojanovića koji beleži ličnosti i život Beograda s kraja XIX i početka XX veka predstavlja dragocenu dokumentaciju, pogotovu što je Marku Stojanoviću stvarnost bila važnija od estetike, što nam stvara sliku o nekom našem svojevrsnom srpskom "Lartigu" (Lartigue).
Na ovom mestu želim da odam priznanje poč. gospođi Olgi Marinković, koja mi je dozvolila da foto-zaostavštinu M. Stojanovića ne samo razgledam i celokupnu snimim, nego mi je i neke fotografije poklonila. U neko dogledno vreme, izložba radova Marka Stojanovića pokazaće svoju pravu vrednost i umetničko dostignuće.
 |
| Marko Stojanović: Čovek s "Kodakom", pred "Srpskom krunom" |
Radove svoga čike Tome M. Leko, dokumentarne i srcem rađene, predusretljivo mi je stavio na raspoloženje još pre više godina Dr Marko Leko, čime je obogatio izložbu i monografiju na čemu sam mu veoma zahvalan, kao i porodici Postić i Mariji Bakić, unuci, za obaveštenja o V. Stefanoviću, u čemu sam obavezan i lik. kritičaru Nebojši Rajčeviću koji me je na njih uputio.
Završavajući ovaj uvod rečima Vil Duranta, da u istoriji nema ništa definitivno, dodajem da treba čuvati stare fotografije, jer su one naše kulturno nasleđe.
Beograd, 16. januara 1989. godine
Branibor Debeljković
Nikada nećemo saznati kako je reagovao onaj Srbin kada je prvi put ugledao svoj lik na dagerotipiji. Da li se ponašao kao Nanuk sa Severa koji je hteo da pojede gramofonsku ploču sa svojim glasom, da bi ponovo došao do njega ili se uzbudio kao sijamski poslanik 1861. godine u fotografskom ateljeu Nadara, kada ga je ovaj snimio iz profila, jer se bojao da će oni koji budu gledali sliku misliti da on ima samo jedno oko. Smirio se tek onda, kad mu je Nadar na slici, pismeno potvrdio da ima dva oka.1
 |
| Marko Stojanović: Kralj Milan s fotoaparatom "boks" |
Iako hroničari toga doba - novinari Srbskih novina i drugih novina sa strane, štampanih za Srbe - nisu ostavili neke beleške o tome šta se govorilo o novom pronalasku, ipak su zabeležili podvig prvog fotoamatera na tlu Beograda. Serbske narodne novine iz Pešte donose 12. maja 1840. godine sledeću vest:
"Sa srbske granice od 6-og maja našeg... Prošaste godine bavio je se G. Dimit. Novaković, Srbin, trgovac rodom iz Zagreba poslom svoim u Parizu, i tamo je udivljenija dostojnu onu veštinu likove različni predmeta sunčanim zracima izobražavati, naučio od samog otca veštine ove G. Dagerra. On je se ovo dana ovde bavio, i snimio je neku čast Beograda na posrebreniji list bakara. Snimak taj podneo je on Nj. Svetlosti Gospodaru Mihailu Serbije Knjazu na dar, a mnogima je ovde ne samo mašinu, nego i samu veštinu pokazivao, i to sve s velikom njemu svojstvenom učtivostju, i blagodušijem. I Serblji dakle imaju već jednog sina upoznatog s onom veštinom, koja je po pravdi udivljenije Evrope na sebe privukla."2
 |
| Toma M. Leko: Beograd-Vasina ulica |
Prema ovoj vesti, prvi snimak Beograda fotoamater Dimitrije Novaković je napravio negde krajem aprila, jer na početku rubrike stoji "od 6-og maja našeg", a zatim "On je se ovo dana ovde bavio", što znači da je sigurno trebalo izvestan broj dana dok je sve stiglo do redakcije. U vesti stoji takođe "i dostojnu onu veštinu". To znači da redakcija smatra da se publika seća njenog članka iz prošle godine kojim je ona obavestila publiku o pronalasku dagerotipije.3
Upotrebivši reč fotoamater, bojim se, da sam preuranjeno upotrebio jedan termin za nešto što u to prvo doba fotografije nije ni bilo definisano u pravom smislu reči. Andre Žam (Andre Jammes) u katalogu radova prvih francuskih fotografa, iz perioda od pronalaska dagerotipije pa do invencije fotografske vizitkarte, smatra da su ovi pioniri već od prve težili prilagođavanju novoj tehnici i njenim čudima, pokušavajući da iz nje izvuku što je moguće bolje rezultate. Oni su se oslanjali kako na svoj instinkt, tako i na svoj talent. "Ovi primitivci (kako ih on naziva) nisu ni amateri ni profesionalci, oni su i jedno i drugo u periodu kada ovo zanimanje još nije ni uspostavljeno. Većina od njih su slikari za koje je fotografija bila način da obogate svoju umetnost ili način da prežive".4
 |
| Toma M. Leko: Dečija soba |
U pravom smislu prethodnog navoda ovde možemo svrstati i prvog srpskog litografa Anastasa Jovanovića. Njega je knez Miloš Obrenović uputio u Beč 1838. godine da izučava bakrorez. Anastas je u bečkoj likovnoj Akademiji video dagerotipije izložene 1839. godine, koje je Dager poslao caru Ferdinandu još pre zvaničnog objavljivanja pronalaska (19. avgusta 1839. godine). One su Anastasa fascinirale. Godine 1840. imao je prilike da se upozna sa litografijom, grafičkom tehnikom tada vrlo popularnom za pravljenje portreta. Izučavajući u Akademiji crtanje i bakrorez, pipavu i mukotrpnu tehniku, on dolazi do zaključka da se posveti litografiji čiju tehniku vrlo brzo i savladava. Njome je on već počeo i da zarađuje precrtavajući i umnožavajući popularne likove iz srpske istorije. Kao promućuran i "realan duh, čovek koji je umeo da pronicljivo sagleda suštinu stvari",5 Anastas je odmah povezao svoje potrebe za likovima popularnih savremenika sa dagerotipijom, koja bi mu omogućila da do njih na lak način dođe. Anastas je dobro crtao, ali je bio svestan, da su portreti, a naročito postizanje sličnosti nešto što prevazilazi njegove moći.6
 |
| Franjo Šistek: U rudniku |
Njegovo ushićenje dagerotipijom ("stalno sam mislio na to"7) prema tome je sasvim razumljivo. Ta želja je još više narasla kada je video prve dagerotipske kamere koje je 1. januara 1841. godine izložio u svojoj radnji bečki optičar Foigtlender (Voigtlaender). Uz velike novčane žrtve Jovanović nabavlja dagerotipsku kameru.
O njegovom radu na dagerotipiji imamo samo podatak iz njegove autobiografije, gde kaže da je "dagerotipirao" kneza Mihaila u Beogradu.8 Iako je imao dozvolu kneza Mihaila da sa ove dagerotipije može da pravi litografije, Anastas je nije koristio. Ova dagerotipija, kako kaže u autobiografiji, nije "osobito" uspela pa je litografiju napravio po slikanom portretu Jovana Popovića. Po mome mišljenju, dagerotipija je uspela, ali ono što nije uspelo to je njeno prenošenje na kamen. O korišćenju dagerotipije slikar Delakroa (Eugen Delacroix) kaže 1850. godine da je dagerotipija izvanredno sredstvo u nastavi crtanja, međutim, ujedno i konstatuje da se čovek deprimira kada vidi savršenstvo nekih detalja, koji se nalaze na metalnoj pločici. "Ukoliko se više trudi, utoliko više otkriva sopstvenu nemoć da ih postigne".9
 |
|
Isak Levi: Portret
M. Stojanovića s fotoaparatom |
Ova nemoć da se dagerotipije koriste za litografske likove, verovatno je uzrok da se Anastas prestao njome baviti. Jedan od dokaza je i to što su se u njegovoj zaostavštini očuvale mnogobrojne talbotipije, fotografije i stereosnimci, a nema nijedne dagerotipije.
Talbotipija je prvi pravi fotografski postupak koji ima i negativ (na hartiji) i pozitiv. U četrdesetim godinama je ona još u povoju. Nju u Beč donosi Talbotov učenik Taner (Tanner). Žorž Potonije (Georges Potonniee) govoreći o kvalitetu kalotipije navodi: "slike su uvek sa puno defekata, bez finesa, transparentnosti i polutonova, a i sam proces nije uvek konstantan".10
 |
| Toma M. Leko: U hemijskoj laboratoriji (u dnu Marko Nikolić) |
Prvi ateljei koji koriste talbotipiju pripadaju slikarima, i ovi doteruju loše pozitive bojama i ulepšavaju ih. Iako njihov kvalitet daleko zaostaje za preciznošću i bogatstvom detalja jedne dagerotipije, ipak one imaju svoj šarm i prednost jer na hartiji nema refleksija koje inače uništavaju likovni efekat dagerotipija.
Anastasu je talbotipija verovatno, mnogo više odgovarala zbog prenošenja na kamen i on je već 1847. godine napravio jedan od svojih najuspelijih talbotipskih portreta - vladiku Petra Petrovića-Njegoša. Pored Njegoša, za vreme svoga boravka u Beču, sve do 1858. godine kada je dinastija Obrenovića ponovo vraćena na presto Srbije, kroz atelje Anastasa Jovanovića je prošao ogroman broj najpoznatijih Srba toga doba. Zahvaljujući njegovoj kameri svi oni su ostavili za potomstvo svoje verne likove. Deo ovih talbotipija predstavlja inkunabule ne samo fotografije, nego i celokupne srpske umetnosti. Anastas Jovanović je bio profesionalni litograf ali nikada nije bio komercijalni fotograf (bar do sada to nije utvrđeno) niti je njegov fotografski atelje bio protokulisan.11
 |
| Toma M. Leko: Seljak iz okoline Beograda |
Povratkom u Beograd, a posle smrti kneza Miloša 1860. godine, on postaje upravnik dvora kod kneza Mihaila. Njegovo bavljenje fotografijom se ograničava na snimanje prijatelja i društva u bašti dvora, gde mu je u blizini i atelje pa može bez komplikacija da nalije kolodijumsku ploču u mračnoj komori i da je odmah razvija. To je doba kolodijuma, kada se bez fotografskog šatora mračne komore ne mogu vršiti snimanja napolju.
Posle ubistva kneza Mihaila 1868. godine, Anastas Jovanović se povukao iz dvorske službe u penziju. O njegovom radu na fotografiji iz toga doba skoro da nema nekih značajnijih podataka.12
 |
| Franjo Šistek: Tvrđava "Ram" |
U Srbskim novinama iz 1849. godine pojavio se oglas komercijalnog dagerotipiste Adolfa Dajča koji pored snimanja portreta nudi: "svaki ljubitelj hudožestva može kod potpisatog hudožestvo ovo za kratko vreme, za umerenu nagradu naučiti kao i odobrenu, čerez njega, spravu kupiti"13.
 |
| Franjo Šistek: Na rudarskom terenu |
Sledeće, 1850. godine u istim novinama čitamo oglas:
"Prestojećim objavljujem da sam od G. Adolfa Dajča naučio portreta dagerotipirati. Zato ovom gospodinu javno blagodarim, i izjavljujem da sam od njega i dobru mašinu kupio i ovaj posao za 14 dana naučio".
U Beogradu, 15. aprila 1850.
Pop Milija Marković
istorički živopisac14
Ovaj se oglas tri puta ponavljao u novinama. Šta je i koliko pop Milija sa svojim dagerotipom snimio ostaće, bar za sada, tajna. Ali on je svakako naš treći "fotoamater" ili bolje reći pionir, u onom dobu kada fotografsko zanimanje nije još uvek bilo društveno određeno. Pavle Vasić konstatuje uticaj fotografije, jer se na njegovim freskama u Rači Kragujevačkoj opaža težnja ka nečemu kompaktnom - materijalnom.15
 |
| Toma M. Leko: "Sokolci |
Godine 1851. Frederik Skot Arčer (F. Scott Archer) pronalazi novi način snimanja. Na staklenu ploču naliva tanki sloj kolodijuma - rastvor nitro celuloze u mešavini alkohola i etera uz dodatak kalijum jodida. Ovaj sloj se senzibilizuje na svetlost potapanjem u rastvor srebrnog nitrata, pri čemu u sloju nastaje, na svetlost osetljiv. srebrni jodid. Eksponirana u kameri, ova je ploča posle razvijanja davala savršeno bistre, transparentne negative sa puno detalja. Najveća prednost nove, kolodijumske ploče je bila njena veća osetljivost u odnosu na dagerotipiju i talbotipiju. Međutim, ona je imala lošu stranu jer je ploča morala da se nalije, eksponira i razvije u vrlo kratkom vremenu, naime dok je još uvek vlažna. Sušenjem ona je gubila svoju osetljivost. Zbog toga je fotograf morao, ukoliko nije u ateljeu u blizini svoje mračne komore, da ako snima napolju ima mračnu komoru u obliku šatora, specijalna kola ili neki slični uređaj. Ovaj nedostatak "mokrog" postupka nije baš davao elana komercijalnim fotografijama da mnogo snimaju napolju. Iako je i do pronalaska kolodijuma bilo veoma mnogo komercijalnih dagerotipista (kroz Beograd i Srbiju do osnivanja stalnih ateljea prošlo je dvadesetak tzv. putujućih fotografa), tek novi pronalazak tzv. vizitkarta - smanjeni format fotografije, otvorio je širom vrata demokratizaciji fotografije. Dok je vizitkarta ubrzo stvorila bogatstvo mnogim promućurnim fotografima, retki ljubitelji-entuzijaste su isprobavali sve moguće načine kako bi došli do što bolje fotografije.
 |
| Toma M. Leko: Porodična grupa |
Da su oni svoje vreme provodili u daljem usavršavanju fotografskih postupaka možemo videti u časopisima iz 50-tih pa sve do 80-tih godina XIX veka. Sadržaj tekstova posvećen je uglavnom iznošenju uspelih i neuspelih pokušaja iz svih područja fotografije. Istraživanja ovih entuzijasta dovodilo je često i do veoma značajnih otkrića koja su fotografiji olakšavali i osiguravali budućnost.16 Fotoamaterski entuzijasti su bili agilni i u snimanju svega što ih je okružavalo i što dotada nikada ljudskom rukom nije ni bilo zabeleženo. To su činili u najtežim uslovima i uz opremu koju današnji fotoamateri sebi ni približno ne mogu da predstave. Ona je težila više desetina kilograma.17 Profesor fotoamater Tauler (Towler) karikira sebe 1866. godine: "Tako opremljenog ljudi su me smatrali za putujućeg orguljaša, nedostajao mi je samo majmun. 'Stoj, stari moj - viče mi kondukter na stanici - ne možeš ti sa svojim majmunom i svim tim drangulijama u putnički vagon; eno u vagonu za stoku, tamo pozadi, ima mesta'."18 Na drugom mestu ovim se ljudima i njihovim herojskim vremenima odaje priznanje: "ovi fotografi su bili spomenici izvanrednog strpljenja i izdržljivosti".19
 |
| Marko stojanović: Anastas Jovanović |
I u istoriji fotografije u Srbiji je zabeleženo o jednom takvom pioniru i fotoljubitelju, ali, nažalost, samo kroz pisani tekst. To je Moisilo Živoinović, fotograf iz Beograda. On moli ministra prosvete i crkvenih dela da mu izda "jedno otvoreno Objavlenije na kasatelne vlasti, pošto je namerio poći kroz sva okružija našeg Otečestva da Srbske starine i spomenike snimi, pa da ih posle u vidu Albuma javnosti preda". Da mu i pored preporuke nije sve dobro išlo na tome putu, čitamo u njegovom drugom dopisu, istom ministru, od 24. oktobra 1863. godine. U ovom dopisu on iznosi da je mislio da će troškove snimanja manastira i starina moći nadoknađivati snimanjem privatnih portreta. To mu se, izgleda izjalovilo. On saopštava da je snimio oko 30 negativa a da je 10 već na putu kopirao, pa ih podnosi ministarstvu na uvid. Vrlo živopisno izlaže teškoće snimanja kolodijumom: "izmučeni hemikali, lokal, rasejana svetlost koja bez ateliea nestoji u vladi fotografa (...) Kad se pomisli da naši Manastiri a najviše Razvaline i druge znamenitosti leže na strani, po šumama i neprohodnim gotovo Gudurama, pak kad treba jednom fotografu poneti sve oprave za mračnu komoru, hemikale, laboratoriju sa aparatima, a razumeva se da se taj podvoz platiti mora...".20 Ministarstvo je odbilo da pruži novčanu pomoć, u njihovom odgovoru stoji da mu se slike vrate, preko šabačkog načelstva. Šteta da mu nisu izašli u susret, možda bi danas raspolagali sa nekom galerijom fotografija naših starih spomenika u stanju od pre više stotinu godina.
Moisila Živoinovića uvrštavam u "fotoamatere" jer sam čitajući štampu iz onog doba našao i u listu "Šumadinka"21 jedan oglas kojim se objavljuje da će se na licitaciji prodavati sve imanje Mois. Živoinovića, bivšeg pisara okružnog načelstva u Požarevcu. On se, izgleda, posle svoje finansijske propasti bacio na fotografiju, finansijski unosno zanimanje, pokušavajući da se novčano oporavi. Ako jedan prilično visoki činovnik prelazi u fotografe, a pre toga mu je sve imanje prodato "na doboš" licitaciji, to znači, da nešto nije bilo u redu. Pogotovo što napušta Požarevac i seli se u Beograd, odnosno Šabac. Kako se to dalje odvijalo nisam istraživao. Međutim, s njegovim prezimenom pronašao sam fotografski atelje (oko 1900) Dušana M. Živoinovića Šapčanina u Požarevcu. Očigledno je to njegov sin.
Na izložbi "Slikarstvo XIX veka" (autor N. Kusovac, Beograd, Sajmište, februar 1982. godine), autor slike br. 85, "Nalaz Mojsija", je neki Moisilo Živoinović. Slika je pravljena oko 1840. godine. Evo jedne zagonetke za nekog mlađeg istoričara umetnosti. Međutim, još jednom se srećem u najnovije doba s prezimenom, sada Živojinović. U Politici22 u rubrici "Među nama" je dopis nekog Miće Stojadinovića iz Smedereva o Čedomiru Živojinoviću, fotografu iz sela Partizanskog Drugovca. Ovaj Živojinović (imao je onda 80 godina) sprema monografiju iz NOB-e sa 1.500 fotografija, "što je samo manji deo onoga što je Čedomir snimio u šest decenija drugovanja s fotoaparatom". Smatrajući da bi ovo mogao biti neki unuk Moisilov, uputio sam dva pisma (jedno preporučeno) na adresu u Smederevo, ali nikad nisam dobio odgovor.
* * *
 |
| V. Tešić: Skočića most na reci Đetinji |
Među fotografijama koje čame po muzejima i arhivama naših institucija smatram da ima dobar broj onih čiji su autori neki naši nepoznati fotoamateri. Moje istraživanje fotografije XIX veka ni u kome slučaju ne smatram konačnim ni završenim. U njemu postoje prilične praznine i pukotine koje očekuju da ih popune istraživanja nekih mlađih fotoistoričara. Međutim, gledajući unatrag i proučavajući istorije i razvoj fotografije drugih naroda i zemalja, mi u Srbiji možemo prilično da budemo zadovoljni. Iako smo u toku XIX veka bili turski vazali dugo vremena i vodili mnoge ratove, na polju fotografije smo ipak, prilično, održavali korak s Evropom. Od 50-tih do 80-tih godina, i u Evropi i Americi - sa izuzetkom Engleske a donekle i Francuske - fotoamateri su bili retki.
 |
| Toma M. Leko: Seljanke iz okoline Beograda |
Kao što sam već u ranijim redovima napomenuo, pojam fotoamatera u užem smislu nije ni postojao jer ni sama profesija fotografa nije bila definisana. Setimo se samo pop Milije koji je nudio svoje dagerotipske portrete, što su radili i ljubitelji po drugim zemljama. Njima nisu činili nikakve prepreke komercijalni portretisti. Bilo je dovoljno da se čovek oseća sposobnim za fotografiju pa da otvori komercijalni atelje. Fotografija je bila slobodna profesija, i nije ni čudo da se posle pojave prvih portretnih fotografija, tipa vizitkarte (carte de visite)23 broj komercijalnih fotografa naglo povećao. Po jednoj anketi iz 1861. godine u Parizu se komercijalnim portretiranjem bavilo 23.000 lica. To je početak industrijalizacije fotografije koja ujedno vodi i do pada dotadašnjeg visokog kvaliteta fotografskog portreta. Međutim, snabdevanje fotografskim priborom, hemikalijama i drugim potrebama u ovom vremenu biva organizovanije, pa se stiču svi uslovi za jedan komercijalni sistem koji ovu novu profesiju regularno opskrbljuje svim potrebama. Međutim, zbog teških uslova snimanja "mokrim" kolodijumskim pločama, i visokih cena fotografskih hemikalija i drugih potreba, ljubiteljsko bavljenje fotografijom ostaje privilegija prvo bogatih entuzijasta, a zatim onih najzagriženijih. Retki ljubitelji uključuju se u rad prvih fotografskih društava koja formiraju komercijalni fotografi radi rešavanja svojih profesionalnih i staleških problema. Jedno od prvih je osnovano u Londonu 1853. godine (ono 1897. godine postaje Royal Photographic Society), a zatim iste godine i u Parizu.
 |
| Isak Levi: Na pivu "Krune" (danas Gradska biblioteka) |
Eksperimentalna priroda fotografije zahtevala je od ovih ljubitelja da imaju i neko znanje iz hemije i fizike, da budu obrazovani, a naravno i imućni. Oni su u fotografiji videli i nauku i umetnost, a njihovi eksperimenti, kao što sam i ranije isticao, bili su dragoceni za napredak fotografske tehnike i tehnologije.24
Prve izložbe fotografija datiraju, takoreći, već posle obznanjivanja dagerotipije 1839. godine. Cilj ovih prvih izložbi bio je popularizacija dagerotipije i njeno predstavljanje publici, kao i trgovina materijalom za njeno obavljanje. Izložba dostignuća 1851. godine u Londonu imala je i sekciju "Philosophical Instruments" (filozofski instrumenti), gde su izlagani fotografski radovi, dagerotipija i kalotipija. Ovde je publika već mogla da se divi dostignućima Davida Oktavijusa Hila i Adamsona, kao i izvanrednim američkim dagerotipijama čije su ploče Amerikanci glačali mašinama na paru, a ne ručno. Izlagane su zajedno fotografije najrazličitijeg sadržaja. Nije se pravila razlika između fotografija estetsko-umetničkog sadržaja (naročito posle 1850. godine) i naučnog, topografskog ili ilustrativnog karaktera. Uvid u karakter izloženih slika daju nam i nagrade koje su bile dodeljivane. "Lepe slike" ovde nisu igrale nikakvu ulogu; većinu nagrada su dobijale slike koje su se isticale bilo kakvom dobrom ili novovrsnom tehnikom, upotrebom neke nove kamere ili veštačke svetlosti, veličinom originalnog formata ili xinovskim uveličanjem. Visoke pohvale dodeljivane su čak i dobrim reprodukcijama umetničkih uljanih slika ili umetničkih predmeta. Kod toga je nastajalo neobično preplitanje umetničkih vrednosti reprodukovanog predmeta sa vrednošću fotografskog prevođenja. Ponekad se govorilo o "umetničkoj fotografiji" kada se mislilo na reprodukciju umetničkog dela. U katalogu londonske izložbe iz 1862. godine nalazimo 38 slučajeva gde je zbog tehnike, dodeljena nagrada, a u 16 slučajeva to su bile reprodukcije; 20 imena su zaslužila nagradu za "umetničko" ili "lepo prikazivanje".25 Međutim, iz ovoga svakako ne treba izvlačiti zaključak da je ono "umetničko" ili bar što je za takvo važilo, "preobražena stvarnost" kako je austrijski pesnik i prijatelj umetnosti H. Rolet (H. Rollett) krstio, nalazilo na manju pažnju. On je čak izražavao i žaljenje, što su najviši dometi koje je fotografija mogla postići bili tako retki. Ipak se ne može poreći da su tehničkoj strani postupka pridavali mnogo više interesa, što je opet bilo uslovljeno vremenskim periodom u kome su se stalno pojavljivali novi postupci i aparati koji su dovodili u nesigurnost kreaciju slika. Onaj koji mora da se muči osnovnom tehnikom ispušta bitno.
"Sasvim je razumljivo što je tehničko savršenstvo slika dobijalo naročito priznanje, mada bi tehničko savršenstvo, na izložbi, moralo biti samo po sebi razumljivo", piše časopis Fotografski arhiv (Photographisches Arhiv), 1863. godine u Drezdenu.26
 |
| Marko Stojanović: Dečaci sa periferije |
Vremenom, u fotografskim društvima počeli su razgovori o uspostavljanju nekog reda i pravila za primanje radova na fotografske izložbe. Jedna od glavnih tema je bila "da li je fotografija umetnost i da li njena dela mogu da budu ravnopravna sa drugim umetnostima"? Rezultat ovih razgovora je značio početak ere tzv. fotografije "visoke umetnosti" (High Art Photography). Pravi početak je, međutim, nastao primenom tehnike tzv. "kompozitnog" kopiranja. Kolodijumska ploča, jako osetljiva na plavu boju, nije mogla da savlada veliki kontrast između plavog neba s oblacima i predela. Dovoljno izeksponirani predeo davao je nebo potpuno crno, odnosno, u pozitivu potpuno belo. Da bi se ovaj kontrast savladao pravljena su dva negativa, jedan s kraćom ekspozicijom za nebo i drugi s dužom za predeo. Duplim, kombinovanim, kopiranjem dobijala se slika predela sa oblacima. Otuda i naziv "kompozitna" fotografija. Nije se, naravno, ostalo na ovome. Najeminentniji fotograf toga doba u Engleskoj, Oskar Gustav Rejlander, pravi na osnovu prethodno nacrtane skice 30 različitih fotografija koje montira zajedno i stvara sliku "Dva životna puta"("Two Way of Life") koju izlaže na salonu u Mančesteru 1857. godine, na izložbi "Umetničko blago". Sliku koja zbog svoje alegorijskog sadržaja ima više nagih ženskih figura, kupuje kraljica Viktorija za deset gineja (funti), što i nije bilo tako mnogo s obzirom da je autor na njoj radio šest nedelja. Interesantno je da puritanski, viktorijanski moral nije dozvolio da se ova fotografija izlaže u Edinburgu u okviru izložbe Škotskog fotografskog društva, zbog nagih žena kojima je bilo ilustrovan lakomisleni život bludnoga sina. Kao kompromis prihvaćeno je rešenje da polovina slike, na kojoj su aktovi, bude za vreme izložbe prekrivena crnim platnom. Mnogo veći uticaj na pravac umetnosti u fotografiji je izvršio Henri Pič Robinson (Henry Peach Robinson), slikar i fotograf, ne samo svojim mnogobrojnim "kompozitnim" fotografijama (od kojih mu je najpoznatija "Devojka na samrti" -"Fading Away"iz 1858. godine, sastavljena na osnovu crtane skice, od pet negativa) već mnogo više svojom knjigom Piktorijalni efekti u fotografiji (Pictorial Effects in Photography) iz 1869. godine. Ona je prevedena na više jezika i u njoj Robinson daje fotografima pravila o kompoziciji, koja su bila bazirana na tradicionalnim raspravama renesanse i postrenesanse. Ova pravila su bila standardi edukacionog sistema izučavanja umetnosti Kraljevske akademije u Londonu. Osnovna pravila reda i kompozicije, kojih su se i slikari pridržavali, data su i fotografima. U modernom dobu ova knjiga je bila osuđena kako od praktičara i teoretičara fotografije, tako i od istoričara fotografije koji su u njoj videli samo zastarele principe kompozicije.
 |
| Marko Stojanović: Komšinica |
U fototipskom izdanju iz 1972. godine. Robert Sobišek (R. Sobieszek) direktor Istmen muzeja (Eastman) u Ročestru završava predgovor rečima: "Dolaskom sve savršenije opreme i filmova i opšte prihvatanje doktrine prave (straight) i nemanipulisane fotografije bio je Robinson u većem delu postavljen u odbačenu i zaboravljenu prošlost našeg stoleća. Skoro sto godina posle prvog objavljivanja knjige Piktorijalni efekti u fotografiji, fotografi oslobođeni ukočenosti "straight" fotografije ponovo ispituju mnoge od njegovih ideja i tehnika, najviše one koje su od značaja za osećanja, koja pričaju storije i govore o "kompozitnom" kopiranju. Međutim, od opštijeg je značaja kada Robinson kaže, da su njegove želje "da pokaže da je posao fotografa da vidi" (str. 13); on govori o onome što je od najvitalnijeg značaja za svakog fotografa čije slike treba da budu nešto više nego prost dokumenat".27
 |
| Toma M. Leko: Beograd-ulica Miloša Velikog |
Tokom trideset godina svog pionirskog postojanja, od pronalaska 1839. godine pa do kraja sedamdesetih godina ("rano doba fotografije" - P. Polak), fotografija je utirala svoje puteve kako u estetskom, tako i u privrednom i društvenom odnosu. "Vrhunac portretne fotografije neosporno leži na početku ovog perioda. Uvođenjem 1855. godine "vizitkarte" Dizderija i njenom masovnom produkcijom otpočeo je kič i kvarenje portreta. Ovo se dovršava primenom retuširanja negativa od strane bečkog fotografa E. Rabendinga u 1860. godini. Društvo, sa svoje strane, želeći da izgleda drugačije nego što jeste, čini svoje, te kvalitet fotografskog portreta stalno opada. Stav onih koji se portretišu i dekor oko njih istiskuju čestitost prvih vremena fotografije upotrebom lažnih ateljejskih kulisa i izretuširanih "porcelanskih" glava. Jedino fotografija arhitekture i predela dokazuje, svojim realizmom i profinjenošću tehnike, tokom ovog ranog doba, iznenađujući kvalitet.28
 |
| Isak Levi: Marko Stojanović, u šetnji |
Izložbe se često održavaju, pa i na internacionalnom nivou. To su mesta gde se procenjuje i dolazi do izražaja kvalitet fotografskih radova profesionalaca, kao i retkih ljubitelja, fotoentuzijasta.
Među retke fotoentuzijaste u prvom redu spada Engleskinja Margaret Kamerun (J. M. Cameron) koja izlaže portrete neobične za to doba. Ona izlaže "groplanove" glava svojih prijatelja i čuvenih ljudi toga vremena: Heršela, Darvina, Karlajla, Tenisona, Longfeloa i dr. Njene fotografije velikog formata su kontakt kopije 26 x 31 cm, sa kolodijumskih negativa.
 |
| Marko Stojanović: Kralj Milan, komandant aktivne srpske vojske |
"Tehnički pune grešaka, ali umetnički interesantne" - skromni je komentar sa internacionalne izložbe 1865. godine u Berlinu, dok su u Parizu 1867. godine, samo rekli da su njene velike studijske glave izazvale poseban interes i načinile iznenađujući utisak.29 Ovi portreti su više delovali na obične gledaoce nego na profesionalce, jer su ih ostavljali hladnim zbog njihove loše tehnike. Portreti su bili ili neoštri ili dvostrukih kontura usled dugačkih ekspozicija (po 8 minuta) kojima je M. Kamerun htela "da dobije dušu čoveka pred kamerom". Ovi portreti su, međutim, izlazili iz okvira svega onoga što se onda na izložbama izlagalo. Izvanrednu pažnju izazvali su njeni radovi i na Bečkoj izložbi 1873. godine.
 |
| Marko Stojanović: Zaspali bozadžija |
Te godine Anastas Jovanović ima 54 godine i on je kao penzioner "pratio razvitak fotografije" kako to realno konstatuje njegova kći i biograf Katarina.30 Ovo je jedini podatak iz toga doba o njegovoj vezi s fotografijom. Ovaj skromni i uopšteni podatak iz njegove najbliže okoline frenetično je potenciran: "Anastas Jovanović, koji je toliko voleo fotografiju i, slobodno možemo reći, bio strasno vezan za nju"31 izaziva pitanje: pa kako onda da Anastas Jovanović ništa ne zna o izložbama fotografije niti uzima učešća na njima, a pogotovo na ovoj u Beču, kada je on, opet prema jednom slobodnom zaključku "često odlazio u Beč, naročito kasnije, i negovao veze s poznatim naučnicima i fotografima".32 Međutim, ono što sigurno znamo jeste da je Anastas Jovanović 19. decembra 1876. godine predložen za člana Fotografskog društva (Photographische Gesellschaft) u Beču, jednog od najstarijih u Evropi, osnovanog 1846. godine.33 Kako takođe iz njegove autobiografije znamo da je voleo da ističe kako je on sve nešto prvi uradio, čudno je zašto on nikada nije učestvovao ni na jednoj evropskoj fotografskoj izložbi, a imao je šta da pokaže: svoje talbotipske portrete iz ranog doba fotografije - Vuka (u više verzija), Njegoša, T. V. Perišića i mnoge druge, kako iz doba talbotipije, tako i iz doba kolodijuma, snimljenih mnogo pre M. Kamerun i drugih.
 |
| Isak Levi: Anri Barbis (Henri Barbuse) francuski književnik, ratni dopisnik iz Balkanskog rata (sasvim levo: M. Stojanović) |
Evo opet jedne tajne koja čeka mlađe istraživače koji bi trebalo da utvrde: da li je Anastas ipak učestvovao na izložbama i kojim, ili, u protivnom, da utvrde razlog njegove apstinencije.
Doba fotografske alhemije kao i avanture snimanja "mokrim" kolodijumskim slojem okončano je 1871. godine pronalaskom "suve" ploče Ričarda Lič Madoksa (vidi napomenu 16). Emulzija od želatina i srebrnih soli nalivala se na staklenu ploču i sušila. Ova "suva" ploča imala je istu osetljivost i kvalitet kao i "mokra" kolodijumska ploča. Dobivši veću osetljivost zagrevanjem emulzije ploča je omogućavala snimanja s trenutnom ekspozicijom u delovima sekunde. Najveća prednost ovog novog pronalaska sastojala se u tome što se ploča nije morala pripremati na mestu snimanja, a mogla se razvijati i posle snimanja u vreme kada je to snimatelju najbolje odgovaralo. Znači, nisu više bili potrebni ni šator, ni sve one hemikalije, ni voda za ispiranje u neposrednoj blizini mesta snimanja.
 |
| Anđa Magdalenić: Turski nizami pred Prepolačkom kulom |
Industrija već od 1878. godine počinje masovno da proizvodi želatinske "suve" ploče, taj najznačajniji pronalazak u istoriji fotografije.
Veća osetljivost "suve" ploče omogućava kraću ekspoziciju, pa time i veću pokretljivost fotografa koji više ne mora da uvek snima sa stativa. Ova nova okolnost utiče i na konstrukciju novih fotoaparata čije se i dimenzije smanjuju (formati 13 x 18 cm, 12 x 16,5 cm, 9 x 12 cm). Postavši stvarnost, momentna fotografija izaziva i proizvodnju sasvim novih tipova fotoaparata, bez meha, u obliku kutije u koju može da stane i tuce ploča. Ove kamere bile su poznate pod imenom "boks" kamere ili "detektivske" kamere, zbog toga što su ih, navodno, koristili "neprimetno" i detektivi. Isto tako razvila se i moda kamera manjih formata sakrivenih u najrazličitije upotrebne predmete: u šeširu (polucilindru), u knjizi, u obliku paketa, u štapu za šetnju, u kravate, doglede i drugo. Sve ovo je trebalo da posluži da se okolina i ljudi snime neprimetno, jer društvena etiketa s kraja XIX veka nije podnosila da neko nepoznati pristupi nekom da bi ga zamolio za jedan fotografski snimak. Dozvola za jedan fotografski snimak pretpostavljala je da se fotograf najpre predstavi.34
 |
| Marko Stojanović: Ana Lozanić-Marinković, slikarka, u beog. otvorenom tramvaju. |
Industrijska proizvodnja fotomaterijala, koji od sada stoji uvek na raspolaganju kako u količini tako i u kvalitetu, oslobodila je amatera pravljenja negativskog materijala. On može da se posveti praktičnoj tehnologiji i likovnom kvalitetu svojih slika. Fotoamaterstvom su obuhvaćeni kako milioni onih koji fotografiju žele samo zbog svojih ličnih i privatnih beleženja, tako i grupe amatera koji fotografiju uzimaju kao nešto ozbiljno, u čemu žele da ostvare visoki tehnički kvalitet i određeni estetski efekat, ispunjavajući time neke svoje umetničke ambicije.
Sredinom osamdesetih godina ovaj novi koncept amaterske fotografije radikalno menja istoriju fotografije, što se u ranijim vremenima nije moglo ni naslutiti. Postalo je jasno da nove snage ulaze u svet fotografije. I sama reč amater, koju sam izbegavao u prethodnom tekstu nastala je tek krajem sedamdesetih godina. Ona, takoreći, u užem smislu nije ni postojala. Godine 1870. a specijalno 1880. bilo je vreme amaterskih aktivnosti na mnogim poljima. Sve do 1870. godine "Union List of Serials" ("Jedinstveni spisak časopisa") nije beležio nijedan britanski časopis sa naslovom koji bi počinjao rečju amater. Počev od toga vremena imena mnogih časopisa imaju u naslovu reč amater.35 "Novog amatera treba shvatiti kao proizvod ne samo ekonomskih i tehnoloških faktora, već i narasle profesionalizacije, aktivnosti koje su do tada bile područje ličnosti iz kulture".36
 |
| Marko Stojanović: Pesnik Dragiša Stojanović (prepevao poemu "Bijesni Rolando" od Ariosta) |
U ranijem periodu, videli smo, da između komercijalnog fotografa i ljubitelja nije bilo trvenja. Povećanjem broja fotoamatera počela je da se stvara neka vrsta opozicije u odnosu na profesionalne fotografe, pri čemu se razvija diskusija o statusu amatera. "Razlika između jednog amatera i profesionalca je u tome, što profesionalac živi od svoje umetnosti, a amater ne"... Drugi su isticali "Amater je, pretpostavlja se, čovek kultivisanijeg obrazovanja i sa više slobodnog vremena od profesionalnog fotografa i bilo bi sasvim razumljivo da se očekuje da on ima dublja osećanja za estetske principe, kao i više znanja te istorije i nauke o umetnosti, nego li njegov profesionalni brat".. Treći su, pak, tvrdili: "Profesionalni su fotografi, u stvari, oni koji su temeljito prostudirali jednu granu fotografije". Nije u pitanju novac ovih "profesionalaca i amatera" već je u pitanju znanje i sposobnost. Amater je šeprtlja bez cilja, bez znanja i bez sposobnosti, bez obzira koliko on može od svoje produkcije da proda".37
 |
| Isak Levi: Pred ulazom na Kalemegdan (M. Stojanović) |
Nepregledni niz najraznovrsnijih novih fotoaparata u 1888. godini upotpunjuje "boks" ("kutija") kamera Xorxa Istmena (George Eastman, 1854-1932) iz Ročestra u Americi. Kamera je dobila izmišljeno ime "Kodak". Kako je Istmen objasnio, ime "Kodak" ne znači ništa, ali dobro zvuči na svim jezicima i lako se pamti. Velika novina kod ove kamere je bila ta što je umesto staklene ploče koristila "film". Isprva s podlogom od hartije, a godinu dana kasnije sa filmom na celuloidnoj traci. Kamera sa filmom, dužine koja je davala oko stotinu snimaka, koštala je 25 dolara, što za to vreme nije bilo malo. Kamera sa snimljenim filmom se vraćala fabrici, odnosno njenoj ekspozituri gde se film razvijao i kopirao. Ponovo napunjena kamera i gotove slike, vraćala se amateru koji je sada plaćao samo 10 dolara. Iz ovoga vremena je i poznata Kodakova krilatica: "Vi pritiskate na dugme, mi radimo ostalo".
 |
| Vojislav Stevanović: Domaći zadatak |
Oduvek se u svim fotoistorijama i člancima tvrdilo da je ova kamera naročito doprinela omasovljenju i popularizaciji fotografije. Najnovija fotosociološka istraživanja nekih austrijskih istoričara fotografije, međutim, tvrde suprotno. Kroz analize cena svakodnevnih životnih potreba i cena fotomaterijala, kamera i ostalog, kao i prihoda raznih kategorija zaposlenih građana utvrdilo se da je fotografija bila vrlo skup hobi koji su sebi mogli da dozvole samo imućni. Ni rad sa "Kodakom" i rolfilmom nije bio ništa jeftiniji od rada sa drugim foto aparatima.38 U svakom slučaju ova laka kutijasta "boks" kamera sa većim brojem snimaka na rolfilmu, koja nije bila teža od jedne staklene ploče, doprinela je, ipak, širenju amaterske fotografije.39.
 |
| Vojislav Stevanović: Iz topčiderskog parka |
Industrijska želatinska ploča menja u velikoj meri prirodu amaterske fotografije i biva indikator širih transformacija kako u statusu amatera tako i celoj tehnologiji, a pogotovo u sistemu proizvodnje i trgovine. Ispočetka skupe želatinske ploče, kao i sav ostali pribor, velikom konkurencijom proizvođača, postaju jeftiniji a time i pristupačniji i širim slojevima građanskog društva, što uz druge društveno-tehničke faktore stvara eksploziju novih amatera drugačijih stremljenja.
Nizak nivo komercijalne fotografije, naročito portreta, izretuširanih do krajnje mogućih granica, šablonizovanih u obliku vizitkarte i kabinet formata40 pada u isto vreme sa izvanrednim napretkom tehnike. Ljudi sve više otkrivaju da je zabavnije i da pruža više zadovoljstva kad čovek sam pravi svoje slike nego kad ide kod fotografa. Većina ljubitelja od fotografije pravi svoj hobi, koji ga rekreira i ispunjava mu vreme snimanjem ličnih i porodičnih događanja, kao što su rođendanske i svatovske svetkovine, izleti, letovanja i putovanja. Sve ovo stvara zanimljivu ikonografiju ovih novih amatera koji ostavljaju za sobom tragove svoga vremena i života. Ovo doba je, takođe, vreme otkrivanja prirode i njenih čari (biciklizam je bio jako u modi), kao i zadovoljstva od putovanja. Slanje razglednica, koje popunjavaju prazninu ilustracija u štampi, su najnoviji "hit" toga vremena. Isto tako vrlo je rano nastala moda da fotograf koji putuje prikazuje sebe ispred nekog čuvenog predela, kao što je Ajfelova kula, vodopadi Nijagare ili Bruklinski most što služi kao vidljivi dokaz da je neko bio tu.41 Za ovaj ogromni broj korisnika fotoaparata, za koje je reč "Kodak" postao sinonim za fotoaparat uopšte, fotografija je bila novi put za zadovoljavanje osnovnih, ličnih, egocentričnih potreba.
 |
| Vojislav Stevanović: Starost (II nagrada; gumitipija) |
Za drugu, manju grupu ljubitelja, fotografija postaje ozbiljno umetničko zanimanje. U svome eseju U. F. Keler daje jednu sociološku analizu ove pojave: "Umetnička fotografija se pojavljuje u specifičnoj kulturnoj konstelaciji: brzom porastu industrije i masovne proizvodnje jeftinije robe, što donosi dotada neslućene udobnosti na domak viktorijanskom građanstvu. Ovaj ekonomski progres, neminovno, daje poleta materijalističkim navikama smanjujući estetske standarde što sve alarmira 'prosvećene' članove gornje srednje klase"42. Ispred "vulgarnog" i "industrijskog" oni se povlače u svoje, građanskom atmosferom kultivisane domove, prepunjene najrazličitijim artefaktima, negujući i baveći se diletantski umetnošću: poezijom, muzikom i slikarstvom. A kada su, oko 1880. godine, "suva" ploča i ručne kamere radikalno pojednostavile bavljenje fotografijom, fotografija vrlo brzo ulazi u domen interesa ovih umetnički informisanih amatera. Rađa se i amaterski pokret koji brzo uvodi u fotografiju estetske reforme, što je bilo u potpunoj suprotnosti i strano komercijalnoj foto industriji.43 Njihovo bavljenje fotografijom postepeno dobija umetničke dimenzije koje potpomažu novo osnovani foto klubovi, foto časopisi i izložbe.
 |
| Vojislav Stevanović: Starica (gumitipija) |
Ovaj fotoamaterski pokret dobija široke dimenzije, naročito u Engleskoj (gde je, ionako, klubaštvo jako razvijeno), pa oko 1900. godine u njoj radi oko 256 klubova, dok u celoj Evropi ima samo 23 kluba, a u Americi 99.44 Pored ranije spomenutih socioloških i estetskih elemenata, jedan od razloga za osnivanje klubova jeste i želja za odvajanje onih koji se "ozbiljnije" bave fotografijom, od ogromne mase koju je fotografija interesovala samo kao zabava i sredstvo za čuvanje ličnih uspomena. Ove fotoklubske grupe, ugledajući se na druge umetnosti u tom dobu, najveći akcenat u svome radu postavljaju na individualnost umetnika.
Devedesetih godina u Srbiji, i pored svih društveno političkih trzavica vladala je duhovno sveža i iznijansirana klima u kulturno umetničkom životu. Srpska akademija nauka ulaže znatne napore u proučavanju starih srpskih spomenika kulture, počinje se sa skupljanjem arheoloških nalaza, formira se Narodni muzej i prve muzejske zbirke. Slikarstvom se bavi više slikara školovanih po inostranstvu, pa se održava i više izložbi. Književni rad je još i obimniji pa se književne prepirke i diskusije vode velikom žestinom. Pozorišni život je vrlo raznovrstan i ima svoju široku publiku. Međutim i pored svega, građanski mentalitet sredine ipak je pre konzervativan i ne iskazuje uvek dovoljno interesa niti daje podrške novinama koje pojedinci donose sa strane. Vlada, takođe daje brojne stipendije za studiranje na stranim školama i univerzitetima. Studirajući u svetu i prihvatajući dah zapadne kulture umom, srcem ostaju privrženi patrijarhalnim običajima i sredini. Oni su smatrali da su dužni da pri svome povratku u zemlju donesu po nešto u otaxbinu što će patrijarhalnu sredinu oživiti i približiti svetskom životu. Svet je, međutim, u ovom trenutku zaluđen magijskom kutijom iz koje ljudi bez ikakvih prethodnih znanja izvlače "lepe" slike. Prema tome nije ni čudo da su se i naši mladi stipendisti zaluđivali "Kodakom", svetskim modnim "hitom" u tom vremenu. Skoro svako od njih, naravno, poneo je pri povratku po neku kutiju koja tako jednostavno pravi slike. Tako je i svet u Srbiji otkrio da je vrlo zgodno kad čovek pravi sam svoje slike nego li da završava nedeljne porodične šetnje kod fotografa, što je onda bilo jako uobičajeno.
 |
| Branislav Nušić: Mesto pogibije Janka Hunjadskog (Na Kosovu) |
Tadašnja fotografska delatnost u Srbiji je prilično živa. U njoj radi preko pedeset profesionalnih fotografa. Njihov rad uglavnom je ograničen, s malim izuzecima, na portrete. Neki od njih počinju da se otresaju, i to s uspehom, šablona XIX veka, pa se njihovi radovi odvajaju od proseka. U Srbiji ovog vremena izlazi preko 217 listova i novina45 koje sasvim retko objavljuju i po koju fotografiju. Mnogo više se koristi fotografija na razglednicama koje krajem devedesetih godina preplavljuju Srbiju motivima najrazličitijeg sadržaja. Broj fotoamatera neverovatno je porastao u odnosu na ranija vremena zahvaljujući jednostavnom rukovanju foto aparatom. Broj amatera, prema rečima M. Valtrovića,46 trebalo bi da bude oko 140, razumljivo, najviše u Beogradu. Ovde treba dodati i fotografsku delatnost Generalštaba i Državne štamparije koji su imali fotografska odeljenja.
 |
| Marko Stojanović:Aleksa Krsmanović, beogr. trgovac |
Na prelomu stoleća, 1900. godine u Parizu, održava se svetska izložba koja treba da prikaže dostignuća XIX veka. Na njoj učestvuju sve nacije, pa i Kraljevina Srbija. Odbor za pripremu izložbe radi već od 1897. godine. Pravi se i poseban srpski paviljon. Naši slikari - Paja Jovanović, Marko Murat i drugi izlažu svoje slike u Granpaleu (Grand Palais). Na ovu izložbu odbor je pozvao kao izlagače i dva poznata beogradska fotografa, Milana Jovanovića i Leopolda Keniga. Jovanović se izvinjava, što zbog kratkoće roka nije u stanju "odgovoriti delom iako bi rado učinio".47
 |
| Marko Stojanović: ćerka Olga (udata, Marinković) |
Na ovoj izložbi, međutim, izlaže fotografije foto-odeljenje Generalštaba. Da ovi fotografski eksponati izloženi u paviljonu nisu bili na visini, čitamo u knjizi La photographie d'Art a l'Exposition Universelles de 1900, izdatoj u Parizu posle izložbe i u kojoj se iznose ocene i mišljenja o svim izloženim fotografijama. Ocena o fotografijama u srpskom paviljonu je kratka, suva i nepovoljna. Ona glasi: "Srbija ima samo jednog izlagača, Ministarstvo rata u Beogradu, koje ima fotografski atelje. Cela kolekcija (fotografski izgledi, arhitektura itd, itd) teško da dostižu visinu onih fotografija koje su izložile zvanične ustanove drugih zemalja".48
 |
| Branislav Nušić: Sabor kod Gračanice |
Da li je ovaj prikaz izašao u štampi nije mi poznato, ali mislim da je ovo moralo bilo poznato našim "prosvećenim" fotoamaterima, hoću reći onima koji su imali veće ambicije u svojim fotografskim htenjima. Svakako da je to bilo i predmet razgovora onih koji su izložbu pripremali.
Bilo kako bilo - jer za sada nisam našao podatke kako je stvar tekla - tek 20. marta 1901. godine u dnevnom listu Mali žurnal (a verovatno i drugim) pojavila se sledeća vest:
"Radovi amatera"
Da bi prva izložba srpskih amatera bila što vernija slika fotografskih veština u nas, određeni odbor je pozvao sve amatere fotografe u Srbiji da za ovu izložbu izvole spremiti i poslati što veći broj svojih najboljih snimaka.
 |
| Marko Nikolić: Pred selom |
Svaki amater slaće svoje snimke odboru sa sprovodnim pismom, u kome će naznačiti naziv svake svoje slike. Sprovodno se pismo ne mora potpisivati, već valja obeležiti šifrom kuvertu, u kome je pismo sa pravim potpisom. Od svakog snimka treba poslati po dva nekartonirana snimka, a valja ih pratiti najdalje do 30. aprila.
 |
| Marko Stojanović: Portre |
"Ocenjivački sud". Da bi se pregledali i na izložbu pustili snimci od vrednosti, dobro izrađeni, odbor za priređivanje amaterske izložbe izabrao je ocenjivački sud, koji će snimke pregledati, za izložbu odabrati i oceniti. U tome sudu su: g. g. Mih. Valtrović, Andra Stevanović, profesori Vel. Škole, i gđa. Beta Vukanović i g. Marko Murat akademski slikari.
"Nagrade". Za najbolje snimke na amaterskoj izložbi izdaće se po izboru ocenjivačkog suda ove nagrade: povelja - originalan rad srpskog akademskog slikara; album od izabranih snimaka ove izložbe; pribor za mračnu komoru; uxbenik za fotografiju od Picigelija (Pizzighelli) i uxbenik od prof. dr. Miethe.
 |
| Marko Stojanović: Na pivu "Srpske krune" Milan Jovanović i Isak Levi |
Svi beogradski listovi sa pažnjom prate rad oko izložbe i svojim čestim vestima obaveštavaju interesente o toku priprema. Tako list Stare male novine opominje "da što pre pošalju adresu kako bi se dobio spisak svih amatera u Srbiji, odnosno one koji nisu još poslali svoje radove da je rok 30. april".49
I najzad iste novine 17. maja 1901. godine objavljuju u beogradskim vestima: "Izložba. Na prvi dan Duhova (20. o. m.) otvoriće se u 9 časova pre podne u prostorijama Građanske Kasine.50 Prva izložba Amaterskih fotografskih snimaka u Kralj. Srbiji u kojoj je preko 1000 fotografija. Izložbu će otvoriti naročitim govorom prof. g. Mih. Valtrović. Ulaznica za izložbu staje pola dinara a svaki posetilac dobija naročito spremljen izložbeni katalog".
 |
| Branislav Nušić: Most na reci kod Skadra |
Ima više razloga da se veruje da je glavni inicijator i organizator ove izložbe bio dr Marko Nikolić, upravnik Državne hemijske laboratorije. Ne samo što je on imao najveći broj radova na izložbi, nego se bavio i komplikovanim umetničkim tehnikama kao što su pigment i gumitipija, pravio uveličanja i koristio veštačku svetlost. Prvi srpski fotografski časopis Fotografski pregled51 povodom njegove rane smrti 1911. godine, naziva ga "jedan od naših najboljih amatera". Na žalost, o ovome nemamo nikakvih drugih potvrda jer su svi njegovi radovi a verovatno i dokumentacija, bile žrtve bombardovanja 1941. godine, u kući njegovog oca, na uglu Zmaj Jovine i Vasine ulice, gde se njegova zaostavština čuvala.52
 |
| Marko Nikolić: Topčider II. |
Izložbu je dužim govorom otvorio profesor Mihailo Valtrović, upravnik Narodnog muzeja, iznoseći podatke o opštem razviću fotografije, kao i izvesne detalje o stanju naše fotografije. Ceo govor je doneo časopis Nova iskra53 a on se, u faksimilnom izdanju, nalazi i u ovoj monografiji. Govoreći o stanju fotografije u Srbiji, prof. Valtrović je rekao: "Na izložbi nisu radovima svojim zastupljeni svi prijatelji fotografije u nas, u kraljevini Srbiji. Od svih učestvuju u izložbi samo trideset i pet, koji čine tek četvrtinu pravog broja amatera u Srbiji".
 |
| Isak Levi: Marko Stojanović sa svojom "detektivskom kamerom (marke "Erneman"?) |
"Iako na taj način" rekao je dalje prof. Valtrović, "ova prva izložba fotografskih radova srpskih amatera još ne pokazuje pravi obim i stupanj fotografije u nas, ipak ona već jasno ukazuje da je fotografija davno prestala biti igračka ili prosta zabava za srpske amatere. Ona već ima određen karakter svoj koji potiče iz amaterova smera, njegovog tehničkog umenja i ukusa.
Amateru su otvorena sva polja na kojima fotografija služi nauci, umetnosti i radinosti. Dok su stručnjaci i naučenjaci vezani za izučavanje svog naročito izabratog predmeta bavili se oni makro ili mikro-fotografijom dotle amater može spravom svojom da uhvati sve one razne pojave i prilike života i sveta, koje ga zanimaju"54.
Prvi deo izlaganja prof. Valtrovića možemo smatrati i kao prvu sažetu opštu istoriju fotografije napisanu kod nas. Iako u vrlo skraćenom obliku, ona daje vrlo pregledan razvitak istorije fotografije, od prvih saznanja, pa preko svih pronalazača i onih koji su fotografiju usavršavali, do pronalaska "suve" ploče i modernih načina štampe. U završetku svoga izlaganja, pored sumarnog pregleda primene fotografije u nauci i svakodnevnom životu, daje osvrt i na izložene radove: "Ozbiljan i zdrav pravac u primeni fotografije; poimanje važnosti i vrednosti izabratog predmeta sa njegova oblika i sadržine, sa dopadljivosti i lepote opaža se u znatnoj meri na slikama prve srpske amaterske izložbe."
 |
| Marko Stojanović: Kralj Milan snima generala Magdalenića |
To je prijatna pojava koja nas najpre uverava o zauzimljivosti amatera u fotografisanju, i zatim dalje da će se uspešno moći postići smer ovoj izložbi a to je: osnivanje amaterskog udruženja - kluba u kome bi se stvorilo sedište za uzajamno obaveštavanje i za zajedničko stvaranje da se tako lepo prema začetoj ljubavi, prema fotografiji dade živa i stalna opstanka, a sa patriotskom namerom: da fotografija bude priznata pomoćnica u narodnom, duhovnom, prosvetnom i materijalnom napredovanju"55.
Povodom ove izložbe oštampan je i katalog sa dvadeset stranica teksta i koricama na debljem zelenkastom kartonu.
 |
| Marko Nikolić: Topčiderska reka (I nagrada; gumitipija) |
Ovaj katalog sam slučajno pronašao 1959. godine, u biblioteci Narodnog muzeja u Beogradu. Snimio sam stranicu po stranicu i o ovoj prvoj izložbi fotoamatera u Srbiji napisao članak za Fotokino reviju 56 našavši u ilustrovanom časopisu Nova iskra i druge podatke o izložbi, reprodukcije fotografija sa izložbe kao i govor prof. Mihaila Valtrovića kojim je otvorio izložbu. Kao vrlo značajnom događaju za amatersku fotografiju u Srbiji, posvetio sam tome mnogo pažnje, istražujući svu štampu toga vremena, prilikom pisanja knjige Stara srpska fotografija i pripreme istoimene izložbe.
Smatram, da za ovaj događaj kao i osnivanje samoga kluba postoji još neotkrivene dokumentacije.
 |
| Marko Nikolić: Kraj puta |
Fotografije na ovoj izložbi odn. u monografiji delom su reprodukcije štampanih fotografija objavljenih u toku 1901-1905. godine na stranicama časopisa Nova iskra, dok su fotografije Marka Stojanovića i Isaka Levija takođe reprodukcije, ali pravljene sa originalnih fotografija 9 x 12 cm. Jedino fotografije Tome M. Leka su originalne kopije, na savremenoj hartiji, sa originalnih, sačuvanih ploča.
Neki od izlagača fotografija su i poznate ličnosti javnog i kulturnog života Srbije toga doba: Branislav Nušić, koji snima svoje fotografije i kao konzul u Prištini, prof. Pavle Sofrić, Dr. Vojislav Subotić, Toma M. Leko, Isak Levi, Marko Stojanović i mnogi drugi iz Beograda i unutrašnjosti. Svoje fotografije izlaže čak i jedan ženski amater, što je i danas retko, Anđa Magdalenić, supruga generala Magdalenića.
 |
| Vojislav Stevanović: Fotostudija "Ofelija" (gumitipija) |
Da je tačan broj od oko sto četrdeset fotoamatera, koje Valtrović u svome govoru pominje,57 potvrđuju brojne amaterske fotografije rasejane po raznim zbirkama i privatnoj svojini. Za neke fotografije se i zna ko ih je snimio: srpski konzul u Skoplju M. Ristić, prof. Vladimir Karić, prof dr Đorđe Stanojević, prof. dr Jovan Cvijić, nastavnik crtanja Dragutin Deroko, kralj Milan, prof. Mile Pavlović Krpa i dr. Isto tako postoje i mnoge fotografije čije snimatelje tek treba dešifrovati. Najbolji je primer za ovo izložba pronađenih fotografija dva amatera iz Kragujevca: Svetozara Nikolića Šoše i Čedomilja Pavlovića-Bojaxića.
Iznenađuje veliki broj radova, kao i broj radova koje pojedinci izlažu. Bilo bi pogrešno ako bi ih upoređivali sa radovima na savremenim izložbama gde se format obično kreće od 18 x 24 cm do 30 x 40 cm (pre drastičnog poskupljenja materijala, većinom 30 x 40 cm). Format materijala s kojim se tada snimalo bio je obično 9 x 12 cm, ali isto tako i 13 x 18 cm, pa i veći. Izložbene fotografije prema tome bile su, pretpostavljamo, samo kontakt kopije, kopirane na suncu, na aristo ili celoidin hartiji (hartija sa emulzijom srebrnog hlorida). Uveličane fotografije su bile retkost. Mada nemamo ni jednu sliku izgleda izložbe (možda ipak neka negde postoji!) znamo po slikama sa drugih izložbi toga doba da su sve bile izlagane u ramovima, jer XIX vek je uvek gledao na fotografiju kao nešto uramljeno. Da su sve bile kontakt kopije proizilazi i iz spiska slika Marka Nikolića koji izričito navodi i tri uveličane slike, pored koji izlaže i njihove, originalne kopije. Uz neke svoje naslove daje i napomene da su snimljene veštačkom svetlošću, magnezijumovom i Auerovom.58 Nikolić izlaže i nekoliko dijapozitiva. Devet fotografija predela on radi u tehnici "gumitipije" ili kako on to, po nemačkom zove, "gumidruk". Pored ovih on izlaže još 175 "normalnih" fotografija. Nikolić se, izgleda, bavio i akt fotografijom, mada nju ne izlaže (bar se ne može utvrditi po naslovima).58a Pored njega, "gumitipijom" se bavi slikar i pisac fotografskog uxbenika, profesor crtanja Vojislav Stevanović. Između svojih dvanaest radova on izlaže i tri portreta izrađena u tehnici "gumitipije".59 Jedino njih dvojicu zanima estetski domašaj fotografskog medijuma. Oni, znači, prvi koriste jednu od tehnika piktorijalizma, kojom se vrši transformacija originalnog motiva sa negativa. Piktorijalizam je verovao da "čista" fotografija, suviše perfektna, puna detalja, smeta izražavanju lične impresije. Originalni negativ se smatrao samo osnovom za sliku koja ima da nastane tek kroz manipulacije prilikom dobijanja pozitiva. Tek tako dobijena slika se smatrala za kreaciju i ličnu zamisao autora. Zato su i upotrebljavane tehnike "plemenitih postupaka" jer se samo kroz njih moglo uticati na krajnji rezultat, "sliku".
 |
| Vojislav Stevanović: Ašikovanje |
Sadržaj ostalih izloženih fotografija, sudeći po naslovima u katalogu a i kroz one korišćene u časopisu Nova iskra uglavnom ukazuju na dokumentaran karakter: predeli Srbije i inostranstva, kulturni spomenici i starine, manastiri i ruine, izgledi gradova i njihovi delovi, motivi antropogeografskog sadržaja (enterijeri seoskih kuća, oruđa za rad i dr.).
Branislav Nušić izlaže 58 fotografija, po naslovima a i po slikama u časopisu Nova iskra, sa motivima sa Kosova i Metohije jer je više godina kao konzul štitio srpske interese u tom delu Turske. Živan Grbić obrađuje selo i vedute gradova. Franjo Šistek, rudarski inženjer kod Đorđa Vajferta ostavlja nam svoje beleške o rudarskim istraživanjima po Majdanpeku i Istočnoj Srbiji. Izlažu i amateri iz unutrašnjosti Srbije: Jagodine, Pirota, Valjeva, Užica, Kostolca i Niša. Izlagača iz Kragujevca nema, iako u to doba rade dva dobra amatera, S. Nikolić i Č. Pavlović.60 Isak Levi, kao trgovac, stalno putuje po Evropi pa i izlaže preko devedeset fotografija sa putovanja. Izložio je i seriju od četrdeset stereofotografija Beograda. Na žalost, izgleda da su sve ove fotografije uništene. Za fotografije Tome M. Leka izložene na ovoj izložbi nisam siguran da su istih motiva kao i one naznačene u katalogu iz 1901. godine. Ove, sada izložene, moderno kopirane sa originalnih. Sačuvanih negativa (9 x 12 cm) pokazuju nam pravi domen interesovanja fotoamatera Leka. Pored fotografije, inspirisane dahom dečje sobe, Toma Leko nam predstavlja grupu gimnastičara, kao i izgled naših seljaka iz neposredne okoline Beograda. Marko Stojanović izlaže sve svoje radove pod sumarnim naslovom u katalogu: "Razne fotografije iz života ljudi, grupa i životinja". Koje su fotografije bile izložene to se, verovatno, nikada neće saznati. Tragajući za fotografijama sa izložbe pronašao sam pre 14 godina album u kome su one bile sređene. S dozvolom porodice napravio sam reprodukcije sa oko pet stotina kontakt kopija smeđega tona. Njegov bliski, intimni prijatelj i foto kolega bio je Isak Levi čiji se lik nalazi na mnogim fotografijama, isto kao što se na mnogima pojavljuje i sam Marko Stojanović. Ovo mi je dalo povoda da zaključim da je izvestan broj fotografija snimio Isak Levi. Na nekim fotografijama su i sa fotoaparatima, pa sam i utvrdio da obojica snimaju sa skoro identičnim fotoaparatima, iste marke.61 O njihovom fotografskom druženju ima dosta podataka u knjizi V. Đorđevića Ministar u apsu.62
 |
| Marko Nikolić: Pod Banovim brodom |
Fotografije Isaka Levija, Tome Leka i Marka Stojanovića nađene u originalu razlikuju se po svome sadržaju kako od onih objavljenih u časopisu Nova iskra a tako i od onih u katalogu, čije sadržaje nam sugerišu njihovi naslovi. Ovo mi je dalo povoda da se zapitam: nisu li izložene fotografije, na izložbi 1901. godine plod nekog nesporazuma ili su ljudi zaista baš samo snimali "ozbiljne" sadržaje? Nisam sklon da verujem da su sopstvenike kamera zanimale baš samo ove vrste sadržaja koje sam već nabrojao. Čitajte samo naslovne fotografije u katalogu! U katalogu nema naslova koji bi odgovarali više onome što je zaista zanimalo najveću većinu sopstvenika kamera i foto-diletanata: porodične i prijateljske svečanosti i događanja, majke i deca, izleti i sl. i sve ono zbog čega je na kraju većina i kupila fotoaparat, jednom reči trivijalniji sadržaji. "Grupa dece na krevetu" T. M. Leka bi mogla da tumači ono na šta je mislim. Izgleda da nije bilo fotografija sa istinskim šarmom i naivnošću prvih momentnih snimaka i bezazlenog gledanja fotografa zainteresovanih više za efemerno, nego li za istorijsko i večno. Naslovi takođe ukazuju da na izložbi nije bilo prave spontane fotografije koja bi kroz svoj sopstveni vizualni jezik otkrivala mnoge skrivene aspekte tadašnjeg života, fotografije koje nam dočaravaju novo otkrivenu moć sopstvenika kamera: sve što vidim mogu i da zabeležim. A da je takvih fotografija bilo dokaz je da ih tu i tamo srećemo u pojedinim zbirkama i privatno. One su, izgleda pale kao žrtva "ocenjivačkog suda", možda, u interesu nečeg "višeg" što je inicijatorima izložbe i "sudu" toga momenta bilo pred očima. Iskazuje li rečenica "ozbiljan i zdrav pravac u primeni fotografije, poimanje važnosti i vrednosti izabratog predmeta sa njegovog oblika i sadržine, sa dopadljivosti i 'lepote'" jedno mišljenje, ili je to već predlog programa, čiji je cilj, ako ne "možda još umetnička fotografija", a ono bar otresanje od trivijalne "škljocaroške" fotografije. Pretpostavka za "ozbiljan i zdrav pravac" korišćenja amaterske fotografije, ukazivanje "da ona ne sme da bude prosta zabava za srpske amatere", zahtev da fotografija ima "patriotske namere", i da "bude priznata pomoćnica, duhovnom, prosvetnom i materijalnom napredovanju" - nije li sve to iskazivanje nekih namera ka "umetničkoj fotografiji"?
 |
| Marko Nikolić: Na Savi |
A možda se ja i varam. Da li su "ocenjivačkom sudu" ovakve "neozbiljne" fotografije. spontano i bezazleno, intimno nastale beleške svakodnevnice uopšte i ponuđene? Poziv za izložbu mora da je mnoge one koji su se kamerom služili iznenadio i zbunio. Poziv je značio da se pred javnost iznese ono što je služilo zabavi i ono što je ispunjavalo dokone časove. "Fotografije imam, ali koje su to koje treba da pošaljem?" - bilo je pitanje koje, verovatno, da je mnoge u tom momentu mučilo. Trebalo je sad ove rukotvorine bez pretenzija, sentimentalne vizualne suvenire, "uspomene" na srećne trenutke, staviti pred oči publike i sud javnosti.
Osim nekoliko "posvećenih", nisam siguran da li je dobar deo od 140 fotoamatera Srbije u tom trenutku uopšte bio siguran da zna kako izgleda jedna izložba fotografija i šta na nju treba poslati. Možda su neki od njih i videli kakvu izložbu fotografija, jer u ovo vreme, po celoj Evropi one su počele da uzimaju maha.
 |
| Vojislav Stevanović: Zimnje doba (kuća u dnu, danas Pozorišni muzej) |
Rezultat toga su i poslate slike, slike sa "ozbiljnim" temama. Svako je, verovatno, želeo da publici, svoj rezon bavljenja fotografijom, prikaže u što ozbiljnijoj boji i tonu, da ono izgleda u drugim očima što intelektualnije i na što većoj visini interesovanja.
U otkrivanju intencija i ideja kojima su se rukovodili inicijatori izložbe kao i osnivanje kluba, pri današnjoj oskudici dokumenata teško je naći pravi odgovor. Jedan od takvih dokumenata mogao bi biti "Statut kluba fotoamatera" brošura koja je izašla 1901. godine63 ali kojoj, do sada, nisam ušao u trag.
Druga mogućnost je dokučiti misli i protumačiti uvodni govor prof. Valtrovića. Ideja organizovanja jedne izložbe fotografija i želja za osnivanje foto-kluba, nesumnjivo da je potekla od nekoga koji je bio vrlo zainteresovan za fotografiju. Ne samo za snimanje i pravljenje "slika za uspomenu" nego za negovanje fotografije kao umetnosti. To je mogao da bude samo Marko Nikolić (ev. i prof. crtanja i pisac fotografskog uxbenika Voj. Stevanović), koji je za ovu ideju, verovatno, pridobio i prof. Valtrovića, poznatog sa njegovih mnogobrojnih inicijativa na raznim poljima kulture i umetničkog kritičara.64 Da li se sam Valtrović bavio fotografijom do sada niko to nije istraživao, ali ne bi bilo ništa iznenađujuće da je on u svojim arheološkim istraživanjima koristio i fotografiju.
Već uvodni govor Valtrovićev i materija koju je on ovde obradio pokazuje njegovo iscrpno poznavanje istorijskih tokova fotografije, što nam daje puno prava da smatramo da je prof. Valtrović pratio i njen savremeni razvitak i njena kretanja, kao i da mu je bilo poznato šta se u Evropi na polju fotografije događa.
 |
| Marko Stojanović: Vladan Đorđević, biv. predsednik vlade na izdržavanju kazne, u apsansko dvorištu Uprave grada Beograda |
A savremena kretanja u svetskoj fotografiji krajem XIX veka su vrlo dinamična. Nepregledna masa fotoljubitelja privučena uprošćavanjem fotografskog postupka počinje da se raslojava na većinu koja u fotografiji vidi ličnu zabavu i na manjinu koja u fotografiji vidi mogućnosti i za izvestan estetski pristup. Prevaga estetskog momenta u sadržaju slike nad njenom aktuelnošću i informacijom nastaje pravac u fotografiji poznat pod imenom "piktorijalizam" ili "piktorijalistička fotografija" (u našem fotografskom žargonu: umetnička fotografija). Za piktorijalizam "lepo i priroda" su prevashodni elementi kojima treba u fotografisanju posvetiti najveću pažnju. Takav pravac je još 1886. godine inicirao začetnik novog, estetskog gledanja na fotografiju engleski lekar i izvanredni fotograf Piter Henri Emerson (Peter Henry Emerson). U njegovoj knjizi: Photography, A Pictorial Art (Fotografija -piktorijalna umetnost) osnovni postulat je: "piktorijalna umetnost je izražavanje pomoću slika onoga što čovek smatra da je u prirodi lepo".65 Koncept piktorijalizma u sebi krije i ideju za diferencijacijom između svakodnevne-upotrebne fotografije, sirove i neobrađene, više manje deskriptivne i one fotografije koja želi da bude "slika", interpretacija i analiza subjekta pred kamerom. Organizovan u fotoklubove i društva, fotoamaterski pokret, kroz piktorijalnu fotografiju reflektuje i mnogo dublje društvene interese i estetske vrednosti, u čemu treba videti i težnju da se fotografija veže za umetnost. Za ovakve težnje u Evropi najveće razumevanje pokazuje Alfred Lihtvark (A. Lichtwark), direktor umetničkog muzeja (Kunsthalle) u Hamburgu otvarajući izložbene dvorane muzeja fotoamaterskoj fotografiji. Prva izložba 1893. godine (a bilo ih je deset) prikazala je publici preko 6.000 fotografija. U svome stavu prema amaterskoj fotografiji A. Lihtvark ima u vidu dalekosežnije ciljeve, a ne samo promociju njene umetnosti. On u njoj vidi mnogo više: sredstvo za širenje estetske kulture kroz sve slojeve društva i jedan vid borbe protiv okamenjenih i šablonizovanih stavova tadašnje komercijalne fotografije.
Ovakva inicijativa A. Lihtvarka, koja je, imala velikog odjeka širom Evrope, svakako, nije mogla da promakne Valtroviću kao upravniku Narodnog muzeja. Njegove reči na otvaranju izložbe ne samo što imaju elemente pohvale fotoamaterizmu Srbije nego zvuče i kao poziv za neku višu formu fotografije (umetničku?) i skretanje pažnje na važnost oformljenja sadržaja: "poimanje važnosti i vrednosti izabratog predmeta sa njegova oblika i sadržine, sa dopadljivosti i lepote". U prethodnim redovima smo, međutim, videli da je "lepo" značajna koordinata piktorijalizma - umetničke fotografije, pa ovo ukazuje na intencije Valtrovića. Ako baš ne direktno na umetničku fotografiju a ono na fotografiju koja će biti: "priznata pomoćnica u narodnom, duhovnom, prosvetnom i materijalnom napredovanju". Ovaj, prilično, patriotski poziv, čini mi se, da se nije baš sasvim slagao sa Valtrovićevom ulogom promulgatora savremenih umetničkih strujanja u Srbiji toga vremena. Međutim, izgleda, nije moglo drugojačije. Bogdan Popović piše 1904. godine: "Naša je umetnost patriotska i to je bio stav epohe: intelektualno razbuđena generacija sa početka veka sanja o ujedinjenju južnoslovenskih plemena, izgrađuje plan kulturnog preporoda, podstiče herojsku tradiciju, unosi u građanski moral kategorije primera i žrtve, vrši duhovne pripreme za konačno nacionalno oslobođenje. Ko je tada mislio na pejsaže i mrtve prirode, prava potreba ovog društva iscrpljivala se u patriotskoj umetnosti i sve drugo ostalo je da tavori kao šačica zanesenjaka koja je živela za budućnost i zabavljala se slikajući pejsaže na Savincu i Savamali".66
Dnevna štampa u toku izložbe donosi u nekoliko navrata razne vesti o izložbi. Tako Stare male novine beleže:
"Amaterska izložba". "Posetivši ovu prvu izložbu naših amatera, mi smo se upravo iznenadili ne samo velikim brojem snimaka nego i velikim brojem čak i umetnički izabranih i izrađenih slika. Znajući u isto vreme i zamašne i patriotske namere Izložbenog odbora, koje su se u nekoliko već počele i izvoditi pripremnim radovima oko obrazovanja kluba naših amatera, mi moramo našim čitaocima da preporučimo da pohitaju i u što većem broju posete ovu izložbu i time pored svog lepog uživanja posredno i od svoje strane doprinesu ostvarenju lepih zamisli koje se tek imaju izvesti u toliko pre, što je izložba otvorena još samo do zaključno 9. o. m. Izložba je otvorena preko celog dana"67
 |
| Marko Nikolić: Topčider I. |
Na izložbi su dodeljene i nagrade najuspešnijim izlagačima. Nova iskra, objavljujući reprodukcije nagrađenih radova, komentariše:
"Motiv sa Topčiderske reke I i II (fotografski snimio dr. Marko Nikolić): Prva izložba srpskih amatera u prostorijama Građanske Kasine (od 23. maja do 10. juna) obratila je na se pažnju i brojem i izradom. Ocenjivački sud dodelio je prvu nagradu (naslikanu povelju rad gđe B. Vukanovićke) Dr. Marku Nikoliću za pejsaže. Izbor predmeta i način izrade (gumidruk) donesoše dr. Nikoliću ovu zasluženu pohvalu".
O drugoj nagradi kaže se:
"Starost" (fotografski snimio V. Stefanović).
Ovaj rad vrednog amatera g. V. Stefanovića (u katalogu Stevanović) dobio je na Amaterskoj izložbi drugu nagradu (album odabranih snimaka Amaterske izložbe). Hartiju za ovaj snimak preparovao je g. Stefanović od obične crtačke hartije, te je tim i crvenkasto akvarelskom bojom nagonio mnogog posmatrača na pomisao da ovaj rad nije fotografija već akvarelski crtački rad"
List komentariše i donosi i njegovu drugu sliku sa izložbe
"Ašikovanje".
Slika je iz pirotske okoline i predstavlja momenat kada se radnici vraćaju s polja. Koliko je teškoća za snimanje ovakvog momenta znaju svi koji se bave oko fotografske veštine. A kada se takav snimak domahne umetničkoj slici, onda mu i vrednost izlazi iz obima običnog fotografskog rada. Takav je i snimak "Ašikovanje".
Pored prve i druge, dodeljene su i jedna treća i četvrta nagrada kao i četiri pohvalnice, ali list Nova iskra to ne beleži. Međutim zahvaljujući katalogu, čiji je vlasnik bio vrlo pedantan, saznajemo i dobitnike ostalih nagrada: on ih je olovkom zapisao pored svake nagrađene slike. Treću nagradu dobio je Mih. Živković, profesor iz Valjeva, za svoj rad "Degurićki skok u reci Gracu" (kat. br. 137). Četvrtu nagradu Isak Levi, Beograd, za fotografiju "Labudovi na Gmundenskom jezeru" (kat. br. 217). Pohvalnice su dobili: Mijajlo Banković, "Vila u Abaciji"; Živan Grbić, "Unutrašnjost seljačke kuće u selu Vrmxi"; Vojislav Jovanović, "Na reci"; Franjo Šistek, "Staro groblje u Bankovcima".68
Dodeljene nagrade jasno su pokazale daje ocenjivački sud dao prednost piktorijalnom pristupu - konceptu koji je jasno razdvajao estetsko od utilitarnog, beleženje fakta od izražavanja lepog. "Izbor predmeta i način izrade (gumidruk) donesoše dr. Nikoliću ovu zasluženu pohvalu". Umetnička fotografija M. Nikolića "Motiv sa Topčiderske reke" u tehnici "gumitipije" sa izbalansiranom kompozicijom i harmoničnom raspodelom svetlosti i senke, ističe reku na tamnom valeru vrbaka. U ovoj, u katalogu štampanoj, pa reprodukovanoj fotografiji, sasvim je razumljivo, da ne možemo očekivati bogatstvo i kvalitet valera originala, kojim se, sigurno, odlikovala izložena fotografija koja kroz harmoniju valera gumitipije ističe romantičnu atmosferu topčiderskog pejsaža. Ne znamo, takođe ni format originala. Što se tiče sadržaja, obično se, danas, smatra da je piktorijalnoj fotografiji sadržaj bio irelevantan. U ovom slučaju, međutim, on ovde ima jasno dokumentarnu poruku. Pokazujući nam romantični predeo sa vrbama i rekom, ova fotografija nas tera da se zamislimo nad sudbinom ovog lepog topčiderskog pejsaža koji je danas postao samo kanal industrijskih, otpadnih voda.
Druga nagrada, takođe, "gumitipija", portret "Starost" Voj. Stevanovića bio je sasvim u duhu piktorijalizma. Cilj piktorijalističkog portreta nije sličnost sa određenom ličnošću, nego simbol nekog izmišljenog, idealnog tipa.69
Ne vodeći računa da li će njihov fotografski rad biti umetnost ili ne i da li će naići na odziv ocenjivačkog suda, Marko Stojanović i Toma Leko kao, verovatno, i drugi stvarali su fotografije sa sadržajem koji je za njih imao izvesnog značaja. Kroz to njihove fotografije postajale su svedoci vremena u kome su živeli i odraz svakodnevnog života. Kroz takve fotografije ocrtavao se, pokatkad, karakter epohe, koji obično ostaje nevidljiv za oči savremenika.
Piktorijalistički se pristup u tom pogledu razlikovao.
On se takvim temama nije bavio niti je bio angažovan u bilo kakvom beleženju društvenih nesporazuma. Motivi piktorijalizma bile su samo lepe i prijatne stvari koje su ga okruživale. U odnosu na ljude on je davao prednost mirnim i ljupkim scenama: poljski radovi, voda i pecaroši, majka i dete, deca u igri i sl. Najvažniji momenat je: pravo osvetljenje i "štimung".
Publika je, verovatno, bila više impresionirana faktom što beznačajne i ne naročito privlačne stvari, pored kojih ona svakodnevno prolazi odjednom u rukama Nikolića i Stevanovića prerastaju u nešto — u umetnost.
Procenjujući ove radove danas, naše fotografsko gledanje svakako drugojačije reaguje na podeljene nagrade (teško da bi bile podeljene onako kako su dodeljene). Međutim treba imati u vidu prvo da je izbor radova Stojanovića, Levija i Leka izvršio autor teksta, rukovodeći se ne samo onim što je imao na raspoloženju nego, verovatno, i nekim današnjim fotografskim senzibilitetom. Pitanje je, međutim, a ono se dosta provlači kroz poslednje pasuse ove monografije, da li su te i takve fotografije bile uopšte ponuđene ocenjivačkom sudu? I nije li nagrada i Leviju za sliku "Labudovi na Gmundenskom jezeru" neka potvrda šta je bilo izlagano i kako je to prihvaćeno od ocenjivačkog suda? Drugo, treba imati uvek naumu da je "ispitivanje prošlosti iz sadašnjeg vremena slično gledanju u krivo ogledalo a da prosuđivati ljude prošlih vremena, na osnovu savremenih kriterijuma znači padanje u sopstvenu zamku".70 Danas, ne mali broj onih koji se bave pisanjem o fotografiji čine ovu grešku.
U toku izložbe vršena je široka agitacija u korist osnivanja kluba. Preko štampe 31. maja 1901. izašao je poziv za prvi zbor amatera. Zbor se održao u prostorijama "Građanske kasine". Amateri iz unutrašnjosti priključili su se ovoj akciji, pismeno se izjašnjavajući o svom pristanku na članstvo u klubu. Drugi zbor amatera u Grand-hotelu 20. juna usvojio je nacrt "Statuta Kluba fotografskih amatera" koji je izradio uži odbor." U isto vreme ovaj zbor (prema odredbi čl. 14. i 31. usvojenog Statuta) izabrao je klupski odbor u koji su ušli ova lica: iz Beograda: gđa Anđa, đenerala Magdalenića, g. Dr. Marko Nikolić, upravnik drž. hem. laboratorije, Marko Stojanović adv., Dr. Jovan Cvijić, prof. Vel. Škole, Ljuba Krsmanović trg., Rista Odavić prof., Isak Levi trg., Marko Murat akademski slikar, Vojislav Stefanović učitelj crtanja, Dragutin Deroko predavač; iz unutrašnjosti g. g. Mihajlo Živković prof. iz Valjeva, Pavle Sofrić prof. iz Niša, Milan Vučić trg. iz Jagodine, Franjo Šistek inženjer iz Kostolca i Dimitrije Tešić tehničar iz Užica. U svojoj prvoj sednici od 25. jula o. g. odbor se konstituisao izabravši za predsednika g. Dr. Marka Nikolića, za potpredsednika g. Dr. J. Cvijića, za blagajnika g. Isaka Levija i za sekretara g. Dragutina Deroka. Izveštavaju se o ovome svi amateri i ostali prijatelji kluba i umoljavaju se svi, da pohitaju sa upisom u članstvo. Privremena adresa kluba: Kralja Milutina ul. 45".71
Ovi podaci o osnivanju i formiranju kluba, uzeti su iz tekuće dnevne štampe. Kasnije, štampa ne donosi više nikakve vesti o klubu, što je utoliko čudnije s obzirom, da je izložbi i osnivanju kluba posvećeno dosta prostora.
Međutim, verujem da negde postoji neka dokumentacija o životu kluba za koju bi, nekom istraživaču, polazna tačka moga biti privremena adresa kluba.
U dobu pre i posle izložbe fotografija, ulogu propagatora amaterske fotografije ima ilustrovani časopis Nova iskra (glavni urednik Rista Odavić, prof.) koji stalno, na svojim stranicama objavljuje radove fotoamatera. Već prve godine izlaženja (1899) redakcija poziva fotoamatere na saradnju. Časopis se ne zadržava samo na donošenju fotografija već u svakom broju, u rubrici "Naše dike" objavljuje i izvesnu, mada dosta puta i naivnu analizu fotografije. Od broja 6 u 1901. godini, na stranicama časopisa nalaze mesta mnoge fotografije sa izložbe. U 1902. godini objavljuje fotografije V. Stevanovića i M. Nikolića, koji 1904. godine snima za list i reportažne slike sa krunisanja kralja Petra. Međutim, 1905. godine list se u jednom tekstu žali: "Naše želje da objavljujemo i amaterske fotografske radove, još nikada ne može da se ostvari kako bismo želeli. Ovaj lepi sport i ako se dovoljno neguje pokazuje još vazda vrlo malo čisto umetničkog uspeha. Amatere i opet molimo da nam šalju svoje najbolje radove."72
Ovo je bio, izgleda, uzaludni apel jer su godišta 1905-1910. u fotografskom pogledu potpuno nezanimljiva. O klubu nema ni reči.
Tek 1911. godine dobijamo vrlo oskudne podatke o klubu i njegovoj sudbini. Te godine, marta meseca, pojavljuje se prvi fotografski časopis na srpskom jeziku u Srbiji i na Balkanu pod imenom Fotografski pregled. Osnivač i glavni urednik je bio fotografski entuzijasta Sreten Il. Obradović. Nepotpisani uvodni članak (verovatno od Obradovića) govori o prvoj izložbi fotoamatera 1901. godine i govoru prof. Valtrovića. Sam klub se uopšte ne spominje. Tek u rubrici "Beleške", u tekstu koji beleži ranu smrt Dr. Marka Nikolića kaže se: "koji je pokušao 1901. godine sa osnivanjem fotografskog amaterskog kluba, ali mu je već prvi neuspeh u ovom poslu oduzeo svaku dalju volju za rad. Klub je prestao da dejstvuje iste godine, ne pokazav nikakav uspeh sem pokušaja prve izložbe fotografskih snimaka."73
1) Michel F. Braive, Das Zeitalter der Photographie, Callwey, Munchen; 1965; 35.
2) Branibor Debeljković, "Die alte seibische Photographie"; Museum fuer angewandte Kunst; Beograd; 1980; 5
Serbske Narodne Novine, god. III, Pešta, nedelja 12. maja 1840, Čis. 37.
Podatak koji daje Zbornik Istorijskog muzeja Srbije br. 19; Beograd 1982; 226 u članku "Prvo snimanje Beograda dagerotipom", da je snimanje izvršeno šest meseci ranije nego što će se A. Jovanović "udivljavati obrazima dagerotipiskim” nije tačan. Svi se oslanjaju samo na podatke iz autobiografije A. Jovanovića, koju je on pisao kao vrlo star čovek oslanjajući se na svoje pamćenje. U svojoj istoriji fotografije (Die Geschichte der Photographie, Halle a. d. S. 1932; 315) J. M. Eder piše: "Dager je poslao knezu Meternihu dve dagerotipije još pre objavljivanja detalja njegovog postupka; jedna je bila namenjena austrijskom caru a druga je bila za kneza Meterniha. One su bile izložene u Akademiji u toku septembra 1839." Opis ovih dagerotipija donose novine Oesterreichische Zuschauer od 20. septembra 1839. Prema tome, A. Jovanović se prebacio u godini. Drugog septembra 1839. car Ferdinand izdaje naredbu o nagrađivanju Dagera "velikom zlatnom umetničkom medaljom" (Eder: str. 318).
3) Serbske narodne novine, god. II, Pešta, 27. avgusta 1839. Čis. 67: 267.
4) Katalog izložbe "French Primitive Photography"; Andre Jammes; Aperture 15, Number 1, Spring 1970. bez pag.
5) Pavle Vasić, Život i delo Anastasa Jovanovića, Narodna knjiga; Beograd 1962; 39.
6) Sve svoje litografske portrete on je radio sa tuđih portreta odn. sa talbotipija. O tome piše i njegova kći Katarina Jovanović u njegovoj biografiji "O životu i radu A. Jovanovića" u Srpskom književnom glasniku, knj. XIII, br. 7 i 8, od 1. i 16. decembra 1924, gde kaže: "mada je vrlo lepo izrađivao idealne glave na ikonama itd. on se, koliko mi je poznato, nije bavio i portretisanjem, za ovo je imao veštog portretistu Johana Besa (Johann Boess) pa je njega slao u Srbiju više puta, kada bi mu je bio potreban lik neke ličnosti van domašaja njegovog fotografskog objektiva".
7) Lj. Nikić, "Anastas Jovanović", Godišnjak Muzeja grada Beograda, III; 1956; 407.
8) Ovde želim da ponovo podvučem da je Anastas dagerotipirao kneza Mihaila, a ne kako se u katalogu izložbe "Anastas Jovanović prvi srpski fotograf" (Galerija Srpske akademije nauka iz 1977. godine), apsurdno tvrdi na str. 57 da je to "verovatno prvo kalotipsko delo". Anastas Jovanović u svojoj autobiografije jasno piše: "Ja sam jednom zamolio Knjaza ne bi li mi sedeo da ga dagerotipiram". To je bilo u jesen 1841. godine. Foigtlenderova (Voigtleander) kamera, koju je među prvima kupio i Jovanović, pojavila se januara 1841. godine.
Talbot je, sve svetske istorije to beleže, osigurao kraljevskim patentnim pismom br. 8892 od 8. februara 1841. godine (B. Newhall, The History of Photography, MOM N. Y. 1982; 43) svoj pronalazak. Znamo i to da je prve kalotipske portrete u svetu načinio u maju 1841. godine dr. Adamson u Škotskoj, gde se licenca nije plaćala, a da je prvi kalotipski studio otvorio Henry Collen u Londonu tek u avgustu mesecu 1841. godine. Tek 1843. nastali su u Škotskoj izvanredni portreti, inkunabule fotografske umetnosti, Davida Oktavijusa Hila i R. Adamsona. Sam Talbot, u cilju prikazivanja prednosti talbotipije nad dagerotipijom, izdaje 1844. godine prvu knjigu ilustrovanu originalnim kalotipijama, The Pencil of Nature. U Beč je kalotipiju doneo 1844. godine Taner (Tanner), Talbotov učenik. Prema tome da je Anastas Jovanović u jesen 1841. godine u Beogradu snimio kalotipski negativ veličine 112 x 122 mm je tvrđenje potpuno proizvoljno i bez ikakve osnove. Ova se dezinformacija preštampava u 1987. godini u, skoro identičnom, reprint izdanju kataloga iz 1977. godine.
9) G. Fieund, Photographie und buergerliche Gesellschaft, Rogne & Bernhardt: Muenchen: 1968; 98.
10) Georges Potonnife, Histoire de la decouverte de la Photographie; Paul Montel; Paris 1925; 248.
11) Ovde sam ja ubrojao u amatere i A. Jovanovića na osnovu tvrđenja njegove kćeri K. Jovanović koja u biografiji njegovoj piše: "Tako je Jovanović bio ne samo prvi Srbin koji se bavio fotografijom već on spada uopšte među prvake u fotografiji. Mada se on fotografijom zanimao uvek kao amater i da mu ona nikada nije služila kao zanat, njegovi su radovi bili značajni a njegovo je ime ušlo u istoriju fotografije". (podatak, vidi napomena 6)
Amaterom ga naziva i časopis Nova iskra koja u godini 1901. (br. 7) donosi Jovanovićev portret s potpisom "Prvi srpski fotoamater".
P. Vasić, međutim u svojoj knjizi (nap. 5) kaže za biografiju K. Jovanović: "U svojoj ljubavi prema ocu ona je idealizovala izvesne činjenice, koje osvetljene dokumentima Državnog arhiva u Beogradu, izgledaju drugojačiji i u izvesnoj meri korigiraju porodična predanja".
Fotografi–profesionalci 70-tih godina nisu predstavljali osobito cenjeno zanimanje, jer se u ovu profesiju, pronalaskom kolodijuma, slio veliki broj onih koji su težili brzoj i lakoj zaradi. Raznim poslovnim mahinacijama, lošim zanatskim radom i brzim bankrotstvom oni su vrlo štetili ugledu profesije i snizili joj nivo. Uostalom i već samo zavlačenje fotografa pod crnu maramu, na javnim mestima oduvek je izazivalo podrugljivo ponašanje prisutnih posmatrača. Nije onda ni čudo rezervisanost stare dame, koja je kćer knjaževskog domoupravitelja što želi da otkloni sumnju da joj je otac bio komercijalni fotograf. Pa i u našem vremenu, ne možemo se pohvaliti baš s velikim poštovanjem fotografije. Zar nam za to ne pruža dovoljno dokaza malo interesovanje profesionalne likovne kritike i štampe za fotografska zbivanja. Na katedri istorije umetnosti još uvek su prema fotografiji rezervisani i ne smatraju da treba fotografiji posvetiti neki semestar proučavanja.
12) Detaljnije o radu Anastasa Jovanovića:
B. Debeljković, Stara srpska fotografija, Muzej primenjene umetnosti Beograd 1977.
Katalog izložbe Anastas Jovanović, prvi srpski fotograf; Beograd, Galerija SANU 1977.
Radmila Antić, Anastas Jovanović; Muzej grada Beograda; Beograd 1987.
13) Srbske novine, 30. septembar 1849.
14) Srbske novine, 8. maj 1850, 11. maj 1850, 18. maj 1850.
15) Katalog izložbe: Anastas Jovanović, prvi srpski fotograf; Beograd Galerija SANU; 1977; 72. Pavle Vasić: "Uticaj fotografije na delo i stil Anastasa Jovanovića".
16) Za ilustraciju ovoga dovoljno je da navedemo pronalazak "suve" ploče – pretka naših savremenih, visokoosetljivih fotomaterijala. "Suvu" ploču je pronašao fotoamater, engleski lekar Ričard Lič Madoks (R. L. Maddox, 1816-1902). Vršeći probe kako bi kod "mokre" ploče uklonio alkohol i etar, čija su isparenja jako dražila njegova bolesna pluća, on je upotrebio želatin umesto kolodijuma. Povećanje osetljivosti želatinske emulzije, takođe je izvršio engleski amater Čarls Benet (Charles Benett) zagrevajući emulziju.
17) Erich Stengerm Die Photographie in Kultur und Technik, Verlag E. A. Seemann; Leipzig 1938.
18) Isto, 17.
19) Cecil Beaton & Gail Buckenland; The Magic Image: The Genius of Photography from 1839 to the present day, London 1975; 16.
21) Šumadinka, 8. maj 1856.
22) Politika, rubrika "Među nama": Život s kamerom”, 17. juli 1980.
23) "Carte de visite" je bila fotografija veličine cca. 6 x 9 cm prilepljena na karton-paspartu malo većeg formata. Ona je bila pronalazak pariskog fotografa A. Dizderija (A. Disideri), koji je, dotadašnji normalni format fotografije 16,5 x 21,2 cm podelio na više delova.
24) Prvi istraživači karakteristike fotografske emulzije bili su amateri Čarls Vero Drifild (Charles Vero Driffield) i Ferdinand Harter (F. Hurter) koji su 1876. godine senzitometrom, napravljenim od stare šivaće mašine i svećom, kao standardnim izvorom svetlosti utvrdili odnos između ekspozicije, razvijanja i gustine izlučenog srebra. Time su postavili temelje savremene senzitometrije. Poznata je njihova izreka: "napraviti perfektnu sliku pomoću fotografije je umetnost, a proizvesti perfektan negativ je nauka".
25) Wolfgang Baier, Die Geschichte der Photographie, Schinner/Mosel Verlag; Muenchen 1977; 525.
26) Isto, 25; 525.
27) Henry Peach Robinson, Pictorial Effect in Photography, Piper & Cartier; London 1869. Fototipsko izdanje: Helios (Pawlet) 1972; II Impr.
28) Peter Pollak, Die Welt der Photographie, Berlin-Wien 1962.
29) Pomenuto delo, 25; 520.
30) Pomenuto delo, 6.
31) Radmila Antić, Anastas Jovanović, Muzej grada Beograda; Beograd 1987. Ovom frenetičnom tvrđenju suprotstavlja se i jedno mišljenje Pavla Vasića (pom. delo 5; 128): "To je stav čoveka koji gleda na život realno, poslovno, koga interesuju prvenstveno politički i tehnički problemi, a ovaj posao (misli na ikone) mu je samo sredstvo za život".
32) Katalog izložbe Anastas Jovanović, Galerija SANU; 1977; 15.
33) Časopis Photographische Corespondenz; Wien; No. 154; 1877; 271.
33) Pomenuto delo, 28; 201
35) Grace Seiberling, Amateurs Photography and the Mid Victorian Imagination, The University of Chicago Press, Chicago 1986; 108.
36) Isto, 35; 108.
37) Isto, 35; 114.
38) Die Geschichte der Photographie in Oestereich - Band 2, Wien-Graz 1985. Tim Stail, "Die Verbreitung der Fotografie in 19. Jahrhundert".
39) Oko 1900. godine "Kodak" proizvodi jeftinu "Brownie" boks kameru od kartona za decu koja koristi celuloidni rol film. Kamera je umesto vizera imala s gornje strane dve ucrtane dijagonale koje su pokazivale zahvatni ugao formata. Doplatom od jednog šilinga dobijao se mali refleksni vizer. Ime "Kodak", vremenom postaje čak i sinonim za fotoaparat uopšte. Ranije se često puta moglo da čuje: "Jesi li poneo tvoj kodak." Vremenom, ovaj fotoaparat u obliku kutije proizvodile su mnoge fabrike. Njegova uprošćena konstrukcija i rukovanje, kao i niska cena dale su mu široku popularnost još više godina i posle završetka II svetskog rata.
40) O profesionalnoj fotografiji Lihtvark (Alfred Lichtwark, direktor Umetničkog muzeja u Hamburgu) je 1896. godine izrekao svoj sud: "Kada u nekom budućem vremenu budu uzeli u ruke portretnu fotografiju našega doba reći će: kakvo je to bilo varvarsko pleme, kome je bila potrebna poza, bez trunke osećanja za karakter". (O. Stelzer, Kunst und Photographie, Muenchen 1966; 47) Danas mi više ne prosuđujemo tako strogo divljanje retuša i određeni šablonski stav iz staklenih ateljea XIX veka. Vizitkarte i kabinet formati iz ovoga vremena ulivaju nam poštovanje svojim starinskim izgledom, dekorom i stavom kao i prohujalim vremenom a ništa manje i vrlo često izvanrednom zanatskom i čistom obradom.
41) Arthur Goldsmith, The Camera and its Images, A Ridge Press Book; New York 1979; 123.
42) Časopis History of Photography, No. 4; Vol. 8; 1984; 249-275. Ulrich F. Keller, "The Myth of Art Photography".
43) Isto, 42.
44) Helmuth & Alison Gernsheim, A Concise History of Photography, Thames & Hadson; London 1965; 168.
45) J. Skerlić, Istorijski pregled srpske štampe 1791-1911, Izdanje srpskog novinarskog udruženja; Beograd 1911; 73.
46) Nova iskra, br. 7, jul 1901. Iz govora M. Valtrovića na otvaranju prve izložbe fotoamatera 1901 godine.
47) M. Jovanović, "Svetska izložba u Parizu 1900. i beogradski fotografi", Fotokino revija; Beograd; mart 1971; 4.
48) La photographie d'Art a l'Exposition Universelles de 1900. Par O. Qary, redacteur en chef du journale "Photogramme" avec colaboration d'ecrivains francais et etrangers. Gauthier-Villars; Editeur de la biblioteque photographique; Paris.
49) Stare male novine, 3. april 1901.
50) Iz dela stranih pisaca; Beograd 1967; 65. Beograd u 19 veku "Gustav Raš:" "Kasina zauzima u današnjem Beogradu ceo prvi sprat jedne lepe, gospodstvene zgrade. Posle velike čitaonice na čijim se stolovima nalaze veliki broj francuskih, engleskih i slovenskih političkih listova i ilustrovanih časopisa nižu se jedna za drugom veoma lepo nameštene sobe za razgovor, bilijarska soba, soba za kartanje i dvorana za zabave." Prostorije "Građanske Kasine" bile su u zgradi na uglu Dubrovačke (sada 7. jula) i Knez Mihailove ulice – sada "Spasićeva zadužbina".
51) Pomenuto delo, 20; 55.
52) Ovo je meni usmeno saopštila gđa Vana Janić, njegova kći.
53) Pomenuto delo, 46; 166.
54) Isto, 53.
55) Isto, 53.
56) B. Debeljković, "Prva izložba fotografija u Srbiji", Fotokino revija, Beograd; br. 6; juni 1960; 26-27.
57) Pomenuto delo, 46.
58) "Auerova svetlost". Svetlost koju daju usijani gasovi petroleuma na specijalnoj "čarapici" impregniranoj oksidom torijuma, u tzv. "Petromaks" lampi. Danas je koriste ribari na moru, pri noćnom ribolovu.
58a) Prilikom jedne posete, negde 1975. godine, profesoru univerziteta dr Aleks. Leku, kod koga sam se interesovao o radu Tome M. Leka, saznao sam i nešto o radu Marka Nikolića. Pričalo se, kaže prof. Leko, da Marko snima u laboratorijumu i "ženske".
59) "Gumitipija" spada u jednu od tehnika "plemeniti postupci" čije slike daju utisak nekog grafičkog postupka a ne fotografije. Međutim, ove tehnike su najčistiji fotografski postupci koji se baziraju na svetlosnoj osetljivosti bihromatskih soli u prisustvu organske materije. Prema upotrebljenoj organskoj materiji one imaju i svoj naziv. Kod "gumitipije" organska materija je gumarabika, kod "pigmenta", želatin; kod "bromotipije" upotrebljava se bromosrebrna fotografska hartija koja se obrađuje tvrdom litografskom bojom. Prednost svih ovih postupaka je u tome što se za vreme razvijanja u toploj vodi može uticati na karakter slike. Danas se "gumitipija" ponovo mnogo koristi.
60) Predrag Mihajlović-Cile, fotograf Narodnog muzeja i Miomir Minić dokumentarista Narodnog muzeja u Kragujevcu pronašli su zaostavštinu ova dva amatera. Na osnovu nađenih negativa opremili su izložbu njihovih radova i prikazali je u Kragujevcu i Beogradu 1986. godine.
61) Koje su marke aparati, za sada još nisam mogao da utvrdim (Steinhefl?). Oba su tipa "detektivske" boks kamere, izrađene od orahova drveta, sa magacinom za 12 ploča 9 x 12 cm, svakako nemačke proizvodnje. Putujući stalno po Evropi, Isak Levi je donosio različite fotoaparate. U zbirci M. Stojanovića ima jedna kružna fotokopija sa šest kružnih fotografija (prečnika ca 2,5 cm). Ona je napravljena "tajnom" kamerom marke "Stim" u obliku diska i objektivom koji se proturao kroz rupicu za dugme na prsluku. Drugu kameru koju je Levi imao, bila je sa devet objektiva kratke žižne daljine. Ona je odjednom pravila sa neke fotografije devet malih reprodukcija u veličini poštanske marke.
62) Vladan Đorđević, Ministar u apsu, štampa St. M. Ivković i komp.; Beograd 1909.
63) Nova iskra, januar 1901. Oglas "Statuti kluba amatera fotografa", Štamparija "Dositej Obradović", Ace M. Stanojevića, Beograd 1901.
64) Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Nolit; Beograd 1973.
65) Peter C. Bunnel: A Photographic Vision, Peregrine Smith, Inc., Salt Lake City 1980.
66) Pomenuto delo, 64; 19.
67) Pomenuto delo, 20; 39.
68) Pomenuto delo, 20; 39.
69) Na žalost, obe nagrade su uništene. Diploma je stradala u bombardovanju 1941 godine, a druga nagrada, album sa odabranim snimcima sa izložbe, izgoreo je u požaru (po obaveštenju porodica).
70) Margaret Harker: The Linked Ring, A Royal Photographic Society Publication, London 1979; XI.
71) Pomenuto delo, 51; 39; 40.
72) Nova iskra, april 1905; 119.
73) Časopis Fotografski pregled, Beograd, mart 1911.
// Projekat Rastko / Fotografija
//
[ Promena pisma |
Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
