Kartoteka
jezičkih nedoumica

STRUKTURA KARTOTEKE JEZIČKIH NEDOUMICA

I. OPŠTEJEZIČKE NEDOUMICE *

I. OPŠTEJEZIČKE NEDOUMICE

1. Odbor je jednu od njih odbio proglasivši se na samom početku, i pre osnivanja, nenadležnim za nju. Zato je i ovde ostavljamo po strani. Reč je o nedoumici  da li je poželjno uopštiti ekavicu u celokupnome srpskom jezičkom standardu ili je neizbežno zadržati zauvek dvostruki (izgovorni i ispisni) srpski jezički standard, ekavski i ijekavski. Kad je posredi drugonavedena sintagma, ona koja počinje rečju neizbežno, u nauci o jeziku svako je ozbiljan mislio da se to pitanje uopšte ne postavlja, tj. u razgovornom stilu i u jeziku književnosti poželjno je i neizbežno supostojanje i ekavskog i ijekavskog izgovora i ispisa za večita vremena. Posle osnivanja Odbora za standardizaciju srpskog jezika, svako o toj dilemi može lično misliti i govoriti šta hoće, ali ona neće biti predmet kolektivne procene Odbora i njegovih radnih tela. Jednostavno, to pitanje skinuto je s dnevnog reda tekuće jezičke i kulturne zbilje, a naše nije da pogađamo hoće li ga aktuelizovati koja druga ili kakva drukčija buduća stvarnost.
2. Ni pitanje izbora pisma nije na dnevnom redu. Naša kulturna istorija izabrala je bila samo ćirilicu. Godina 1918. donela nam je i latinicu. Potonja je, očigledno, preživela slom jugoslovenske ideje, i nije zadatak Odbora da poteže dilemu između "punopravnosti" i "ravnopravnosti" dvaju pisama koja žive u srpskom jeziku, љto je otvara samo jedan od četiri ustava koji se bave srpskim jezikom i njegovim pismima.

2. Tvorci Slova o srpskom jeziku zloupotrebili su i nevolje navedene u tačkama 1. i 2. a otvorili su i dileme koje je na Balkanskom poluostrvu, više nego bilo gde u Evropi, razvejao 19. vek, izjednačujući veru i naciju uprkos jezičkom ujedinjavanju središnjeg dela našeg poluostrva. Na kraju 20. veka novo je samo to što je na tom području i treća vera (islam), koja načelno ne drži do etničkih razlika ni kad su one krupne (npr. Turci i Kurdi), proizvela "svoju" naciju, nazvavši je Bošnjacima. Njima su raspad srpsko-hrvatske jezičkokonvergencijske iluzije, priroda ratnog sukoba u BiH (1992 1995. g.) i njegov dejtonsko-pariski rasplet "pridružili" bosanski, a ne bošnjački, naziv jezika.

4. Razvoj prilika u pravopisnoj a možda i u opљtejezičkoj sferi opovrgnuo je svaku dilemu oko toga da li nam treba ona kulturnoistorijska misija koju od 1826. godine vrši Matica srpska, čije je sedište u Novom Sadu, "zavičajnom ležiљtu srpske kulture i duhovnosti", kako je izjavio nedavno jedan od tri ministra kulture na govornom prostoru srpskog jezika ("Politika", 23. 1. 1999, 13).

Prilikom svog osnivanja, u članu 5. Poslovnika, Odbor je potvrdio svoju privrženost Matičinoj misiji, ne priznajući joj monopol, jer se, kako stoji u toj tački Poslovnika, "kad je to u interesu jezičke standardizacije, Matici (...) mogu, kao kooperanti ili suorganizatori, odnosno kao suizdavači, pridružiti i drugi osnivači, odnosno druga pravna lica". Ako se dogodi da neko u Nemačkoj, Austriji ili Švajcarskoj ospori ulogu koju na govornom prostoru nemačkog jezika igra ime Duden, što je zaštitni znak Bibliografskog instituta i firme Brokhaus d. d. (Bibliographi-sches Institut  F.A. Brockhaus AG), možda će biti logično da se i govorni prostor srpskog jezika odrekne Matičine misije. A dotle Odbor ne bi smeo dopustiti da se na to pristane. Ta dilema može biti virtuelna, prividna, ali ne i realna, stvarna.

5. Priređivači ove kartoteke, zaduženi na sednici Odbora od 4. decembra 1998. godine da je sačine i podnesu na verifikaciju Komisiji za odnose s javnošću i reљavanje neodložnih pitanja, u skladu s tačkom 9. Programa rada Odbora u razdoblju koje je pred nama,  uzimaju slobodu da ponude na razmatranje članovima Odbora, njegovih komisija i njegovih osnivača jednu davnašnju nedoumicu: je li korisno da se u osnovnim i srednjim školama, u sve tri naše republike, pod nazivom predmeta srpski jezik skriva mnogo više književnosti, domaće i strane, negoli samoga tog jezika.

II. FONETIKA I FONOLOGIJA

1. Hoće li osnove srpske standardne fonologije, koje priprema prof. dr Dragoljub Petrović, član Odbora za standardizaciju srpskog jezika, obuhvatiti izgovor i akcentuaciju pozajmljenica i stranih vlastitih imena? Može li prof. Petrović dati odgovor na to pitanje već sada?
2. Kod glagola s prefiksima pre/prije i pred refleks jata redovno je  e  i u ekavskom i u ijekavskom izgovoru: može li se  e uopštiti i kod imenica s istim prefiksima, gde je sada čest dubletizam e/ije? Evidentiranom smanjivanju dvojstava u standardnom jeziku, što se ne mora nužno odnositi na njegov književnoumetnički stil, mogla bi prethoditi rasprava u stručnim krugovima u Republici Crnoj Gori i Republici Srpskoj.
3. Kakav je stav Odbora prema ijekavskim toponimima, hidronimima, antroponimima i drugim -onimima na ekavskome izgovornom području, i, obrnuto, prema ekavskim -onimima na ijekavskom izgovornom području? Ako je taj stav pozitivan,  može li se on uopštiti tako što bi se, u saradnji sa sekretarijatima za zakonodavstvo i zavodima za kartografiju, obezbedilo ozvaničenje toga pozitivnog stava? Normirani su na primer likovi Vlasotince i Predejane, što je ispravno ako se opredeljujemo za morfološku izvornost. To se verovatno desilo i bez saradnje zakonodavaca i jezikoslovaca, koja je preko potrebna, utoliko pre što, u Srbiji, postoji Zakon o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi, u kojem su popisana sva naseljena mesta. U njemu je i Bosilegrad, potpuno legitiman u bugarskom jeziku. Je li i u srpskom?
4. Pošto se pokazalo da jednačenje po zvučnosti  od kojega u pravopisu nismo imali naročite koristi, a njemu se strana vlastita imena odupiru  ne može izdržati apsolutističku vladavinu (u poslednje vreme u pitanje ga dovodi Mobtel, tj. Mobtel), može li Odbor, makar delimično, ispraviti nepoželjni apsolutizam odvajajući, makar unekoliko, ono što je svugde po svetu odvojeno,  fonetiku i fonologiju od (orto)grafije?
5. Ako se u drugim slovenskim jezicima uvažava neizbežno sistemsko dvojstvo predloga s(a) i k(a),  možemo li to razlikovanje uopštiti na način koji je primenjivao Vuk Karadžić, mada ni on u tome nije bio dosledan? Zar obrazac nije jasan: sa je obavezno samo ispred s, z, š i ž (sa sestrom, sa zetom, sa ženom, sa šurakom)? Kraći lik predloga s piše se i ispred zvučnih suglasnika (s golubom, s Dušanom, s Njegošem itd.), s tim što se izgovara  z uz zvučne suglasnike koji imaju bezvučne parnjake, ali ne i  š na primer uz  nj kao u nekim dijalektima  š njim . Međutim, Mitar Pešikan rekao je jednom prilikom da on oblik sa, pored slučajeva koji su ovde navedeni, upotrebljava i ispred reči koje počinju vokalom. Takvoj upotrebi sklon je i Ivan Klajn, iz eufonijskih razloga ("sa ispitom" njemu zvuči lepše nego "s ispitom"). Stoga normu u ovoj stvari treba pažljivo odmeriti.
6. Ako želimo jedinstven standardni jezik, treba insistirati na fonološkim rešenjima (uz pomoć morfologije i ortografije) što čuvaju funkcionalne razlike koje obezbeđuju veće leksičko i semantičko bogatstvo (oživ j eti : oživiti, pocr n/nj eti : pocrniti, požut j eti : požutiti itd.). Neizbežna i poželjna dvojstva moraju ostati, ali ne i ona koja ne donose bogatstvo, nego nesigurnost (spasti/spasiti : spasavati/spašavati; osim : sem; dobijati : dobivati; srećan : sretan; dat : dan; iskorišćen : iskorišten; orman : ormar i sl.). Potrebno je istražiti sve nefunkcionalne dublete i predložiti njihovo smanjivanje ili "ukidanje" u jezičkom standardu!

Fonetsko-fonološke sitnice

III. AKCENTUACIJA

1. Kada možemo očekivati gotovost za štampu akcenatskog rečnika srpskog jezika? Može li se poraditi na tome da istovremeno budu spremni akcenatski rečnik i osnove fonologije? Hoće li taj akcenatski rečnik polaziti od onih odrednica koje se nađu u jednotomnom rečniku standardnog jezika? Hoće li taj rečnik, pored popisa dosad uvažavanih akcenatskih dubleta, sadržati i "propis" za one akcente kojima se daje prednost?
2. Kakav je stav Odbora prema prenošenju akcenta na proklitiku?
3. Je li prihvatljiva konstatacija, koja se neretko čuje, da je završen proces "umiranja" postakcenatskih dužina? Može li se utvrditi elastična norma, koja bi prihvatila postojeće dužine ali bi dopustila fakultativnost u većini slučajeva?
4. Kakav je stav Odbora prema stranim akcentima, naročito francuskih reči, na poslednjem slogu ne samo vlastitih imena nego i odavno prihvaćenih pozajmljenica? Poslednjih godina naročito su sportski izveštači na radiju i televiziji uobičajili da izgovaraju "OlimpijaKOS", "u PanatinaiKOsu" i slično, što jeste grčki akcenat ali je kod nas potpuno neopravdan.
5. Može li Odbor štogod učiniti  i pre objavljivanja osnova fonologije i opisno-propisnog akcenatskog rečnika zasnovanog na Vuk Daničićevoj akcentuaciji  da se pripremi teren za stvarno predavanje akcentuacije u školama svih stupnjeva? Mogu li se izraditi regionalni priručnici ne samo za akcenat nego i za otklanjanje fonetskih i gramatičkih grešaka?
6. Može li Odbor preporučiti zavodima za udžbenike da se u nastavi akcenta štedro koriste elektronska pomagala (audio i video kasete, kompaktni diskovi i ce-de romovi), pošto je očigledno da mnogi nastavnici/profesori srpskog jezika nisu kadri predavati ni bezazlenije jezičke discipline, a kamoli akcentuaciju?

IV. LEKSIKA (S MORFOLOGIJOM I TVORBOM REČI)

1. Ostaje li Odbor i u pogledu preporuka koje se tiču izbora reči u standardnome jeziku odan onom modelu standardizacije koji je prihvaćen u prvoj odluci Odbora, izloženom posle obrazloženja treće preporuke u toj odluci? Pretpostavljamo da, u skladu s tim modelom, ne bi bilo prihvatljivo nastojati da se šire i jačaju leksičke ubice (npr. sipati uklanja liti i točiti; odložiti onemogućuje odgoditi, proglašavajući ga kroatizmom; prevazilazi se sve pa i ono što se može nadići/nadilaziti, savladati/savlađivati, prevladati, prebroditi, premostiti, zastar(j)eti/zastar(j)evati i sl.).
2. Za koje se sve determinativne oznake opredeljuju redaktori jednotomnog rečnika, pri čemu se podrazumeva da nijedna takva oznaka (arhaizam, varvarizam i sl.) neće ukazivati na apsolutnu diskvalifikaciju, čak ni onda kad se jasno ukazuje na leksiku koja je stilski obeležena, što znači da će ogromna većina leksičkih odrednica implicitno svedočiti o "bezbojnosti proseka"?
3. Pravih i potpunih sinonima u standardnom jeziku nema. Ako se pojave, oni su privremeni. Svesno ili nesvesno, govorna zajednica daje prednost jednima nad drugima, tako da jedni izrazi bivaju "bezbojno prosečni", a drugi "stilski markirani" ili "arhaični". Može li prof. Ivan Klajn ukazati na leksičke snopove koji svedoče o izloženim karakteristikama pojedinih sinonima, čak i onda kad bi se oni mogli obeležiti kao istoznačnice (npr. prilozi za vreme: ponekad, gdekad, kadikad, katkad, pogdekad, pokatkad, kadšto, pokadšto  imaju  gotovo istovetno značenje, ali je samo prvonavedena leksema stilski neutralna; istoznačnice su i uvek, vazda, svakad i svagda, ali je samo leksema uvek stilski neutralna; u sklopu istoznačnih leksema i sintagmi najzad, na kraju, naposletku, napokon i najposle samo su poslednje dve odrednice stilski markirane)?
4. Hoće li stav Odbora biti da se, s obzirom na sintetički karakter srpskog jezika, preporučuju nesinkretički likovi kosih padeža kada postoje i sinkretički (npr. s radošću, a ne s radosti; odredaba i naredaba, a ne odredbi i naredbi u genitivu plurala; dvaju, triju, četiriju i slično umesto analitičkih likova, čestih u publicističkom stilu  npr. odnosi dve zemlje umesto sintetičkog lika odnosi dveju zemalja ili odnosi među dvema zemljama )? Karakteristični su primeri pojedinih reči kod kojih se u genitivu množine javljaju čak tri lika (majki, majka, majaka; brojka, brojki, brojaka). Je li moguće standardizovati samo jedan od njih?
5. Zar ne bi bilo poželjno razmotriti mogućnost da se preporuči redovna upotreba apelativa gospođa uz zadržavanje "muškog lika" stranih ženskih imena i/ili feminizacija takvih imena, pogotovu kad ona imaju odavno posrbljene domaće ekvivalente (Suzan a , Brižit a , Katarina za Ketrin i sl.)?
6. Nemar prema standardnom jeziku ili nerazumevanje njegove prirode izazvali su mnoga uprošćavanja o kojima govori i profesor Živojin Stanojčić u svome prilogu objavljenom u knjizi Srpski jezik na kraju veka (Beograd, 1996). Ti procesi, ocenjivani i pozitivno u opisnim gramatikama književnoumetničkog stila, doveli su ili dovode do toga da upitno-odnosni prilozi gde, kuda i kamo budu svođeni na gde, da se predlog kod stane sve više pojavljivati i uz glagole kretanja (izuzimajući dobro razlučene izraze  bio sam kod kuće, ali  idem kući)! Hoće li Odbor podupirati ili će obesnaživati te morfološko-sintaktičke procese?
7. Hoće li profesor Ivan Klajn, pišući studiju o tvorbi reči u srpskom jeziku, ukazivati na prednost jednih tvorenica nad drugima, ne "skrivajući", razume se, ni one tvorbene likove zasvedočene u književnoumetničkom stilu?
8. Može li prof. Ivan Klajn iz svoga izvanrednog opisa razvojnih puteva srpske leksike u razdoblju 1945 1995. godine izlučiti one lekseme koje zaslužuju standardološku prednost (u knjizi Srpski jezik na kraju veka) ili, preciznije, u svojim godinama objavljivanim opisima aktuelnih srpskih književno-jezičkih prilika, kad ih bude prerađivao ili dopunjavao, na odgovarajući način voditi računa o propisima?
9. Terminologija je najbolnija tačka srpskoga jezičkog standarda. Može li se prosvetnim vlastima u svim trima republikama na govornom prostoru srpskog jezika uverljivije ukazivati na to da bi bilo krajnje neophodno, makar u razdoblju od narednih deset godina, osnovati zasebno odeljenje u (jedinom) Institutu za srpski jezik koje bi se bavilo isključivo terminološkim pitanjima jezičkog standarda? Šta Odbor može uraditi da se svest o toj neophodnosti na svim katedrama za srpski jezik digne na najvišu ravan? Bi li se, u saradnji sa zavodima za udžbenike, mogli izraditi školski terminološki rečnici pojedinih predmeta koji se predaju u osnovnoj i srednjoj školi? Možda bi trebalo početi od srpskog jezika i matematike!
10. Mogu li i Onomatološki prilozi, čiji je broj već impozantan, ubuduće držati na umu (više nego dosad) standardološke implikacije našega onomastikona bez suprotstavljanja individualnim pravima građana?

Morfološko-tvorbene sitnice

a) Imenice

b) Pridevi

v) Zamenice

g) Brojevi

d) Glagoli

đ) Tvorba reči

Leksičke i sintaktičko-semantičke dileme

V. PRAVOPIS (S INTERPUNKCIJOM)

1. Može li Matica srpska, makar približno, ukazati na to kad bi se moglo očekivati dopunjeno izdanje naučno-univerzitetske verzije Pravopisa srpskoga jezika (Novi Sad, 1993  1994 ), dopunjeno sa 1500 novih priloga Rečniku uz Pravopis, što je nagovešteno 1998. godine?
2. Kada bi dvojica živih priređivača naučno-univerzitetske verzije Pravopisa mogla pristupiti njegovoj restilizaciji, koja bi ga oslobodila od tereta što ga on nosi zbog nedovoljno definisanih sociolingvističkih prilika u kojima je nastajao?
3. Može li se otvoriti rasprava u Komisiji za praćenje i istraživanje pravopisne problematike o izmenama pravopisne norme koje bi bilo neophodno izvršiti bar do 2010. godine, tako da dobijemo drugo, izmenjeno i dopunjeno, izdanje Pravopisa?
4. Hoće li se u novom izdanju Pravopisa, dopunjenom i izmenjenom, pristupiti smanjivanju broja dubleta i nedvosmislenijem ukazivanju na bolja rešenja kad se dublete i moraju podnositi?
5. Mada mnoge dublete nisu samo pravopisno pitanje, sve se one očituju i u pravopisu. Može li, s tim u vezi, naučno-
   -univerzitetska verzija Pravopisa doneti makar samo sažetak srpske lingvističke terminologije, uključujući i rešavanje pitanja roda pojedinih termina (npr. onih umreženih u sistemu fonema, morfema, leksema, semantema, grafema, sintagmema, sintaksema, frazema i sl.) fiksirajući prednost ženskog roda?
6. Jedna od bolnih tačaka interpunkcije jeste pogrešna, isprav-na i alternativna upotreba zapete. Može li jedan zaključak Odbora biti posvećen sistematskoj, preglednoj i opsežnoj obradi ove teme? Naročito se zapinje oko nerazlikovanja apozitivnih, koje traže uparene zapete, od atributivnih klauza, koje isključuju zapete.
7. Kod mnogih uglednih autora različnih struka vlada neobaveštenost ili uzdržanost kad je posredi alternativna upotreba sličnih interpunkcijskih znakova. Zato uopšte ne upotrebljavaju parentetičke crte i zagrade, koje obezbeđuju različit stepen izdvojenosti od osnovnog toka misli (najviša izdvojenost digresivnog tipa sugeriše se pomoću zagrada, srednja pomoću crta, a najmanja pomoću zapeta, čija prevelika gustina upravo nameće upotrebu alternativnih znakova srodnog značenja). I u ovom slučaju bila bi poželjna preporuka Odbora ilustrovana brojnim primerima.
8. Pisanje kratkih fusnota u zagradama već se odomaćilo, naročito kad su posredi bibliografski podaci, ali mnogim autorima nije jasno da je u zagradi moguć i širi digresivni diskurs, koji se uvek završava tačkom pre završene zagrade. I ovde bi bila poželjna preporuka snabdevena nekolikim primerima.
9. U dosadašnjim pravopisima nije normirana upotreba navodnika za duže tekstove, one od više pasusa. U većini stranih jezika u takvom slučaju svaki pasus počinje navodnikom, a samo se poslednji i završava navodnikom. Bi li takav propis trebalo usvojiti i kod nas, jer, ako se navodnik stavlja samo na početku i na kraju teksta, čitalac lako gubi iz vida da je posredi citat?
10. Polunavodnici se retko sreću i u naučnom, a kamoli u publicističkom i administrativnom registru. Moderna kompjuterska tehnika unapređuje mogućnost rafinirane upotrebe i ovih interpunkcijskih znakova, kao i znakova navoda koji nisu oličeni u duplim otvorenim i dvostrukim obrnuto složenim zatvorenim zapetama (izvodima). Potrebna je preporuka koja će ovu temu zasebno obraditi, uz eventualno dopuštanje i prostijeg sistema.
11. Nerazlikovanje crtice (uvek spojnog znaka) od crte (koja je u načelu razdvojni znak), s dvema belinama (prethodnom i potonjom, pa i onda kada ona "spaja" sintagme u bliskim relacijama)  bolna je tačka i onih novinskih kuća koje raspolažu lektorskim aparatom (npr. "Politika"), a kamoli novih izdavačkih, novinskih i štamparskih preduzeća. Što je najgore, ni dobri pisci sličnih i različitih struka pa ni mnogi lingvisti ne razlikuju ova dva znaka niti drže do tog razlikovanja ako im je ono i poznato. Srećom, Pravopis srpskoga jezika, u obema svojim verzijama (naučno i školsko izdanje), dosledan je u razlikovanju ovih znakova, do kojega drže i publikacije Instituta za srpski jezik i Matice srpske, a naročito čovek koji kompjuterski "prelama" te publikacije. Štaviše, taj kompjuterista uvažava savet pok. Mitra Pešikana, koji je voleo i kraću crtu (što spaja datume, koautore ili združene autore  Vuk Daničićeva akcentuacija, Simić Kangrgin rečnik i putne relacije  pruga Beograd Bar ) od duže (u obavezno razdvojnoj, parentetičkoj, upotrebi, onoj koja zamenjuje uparene zareze, naročito podesnoj kad je reč o dužoj sintagmi ili rečenici upotrebljenoj parentetički). Treba, dakle, na sasvim određen način reći šta se na primer piše između brojeva u vezama kao "str. 17 21". Isto tako treba precizirati da li je matematički znak "minus" potrebno pisati kraćom ili dužom crtom, s belinama ili bez njih. Nažalost, pravopisi s alternativnim ambicijama, koje manje ili više osporavaju dudenovsku i larusovsku tradiciju Matice srpske, ne drže do razlikovanja crte od crtice, svojstvenog i anglo-američkoj (logičkoj) i germanskoj pa i ruskoj (formalnoj) interpunkciji. I ovde je potrebna jedna dobro razrađena preporuka Odbora.
12. Treba precizirati u kojim je slučajevima dopušteno mešanje brojki i slova u istom broju ili brojnom izrazu. Po našem shvatanju to bi trebalo dopustiti samo za milion i veće brojeve (npr. "12 miliona", "5,5 milijardi ljudi"), pošto su to imenice stranog porekla i ne uklapaju se potpuno u tradicionalni sistem brojeva kao vrste reči. Takođe se, sažetosti radi, moraju dopustiti složenice tipa 40-godišnji, 24-mesečni. Naprotiv, ne bi trebalo dopustiti pisanje "150 hiljada" (nego ili "150.000" ili sve slovima) niti dodavanje nastavaka uz cifre, tipa "u 14-oj godini" (treba: u četrnaestoj godini ili u 14. godini) niti "20-ak primera" (cifre ne služe pisanju približnih brojeva, zato se mora pisati dvadesetak).
13. Može li rečenica početi cifrom? Po dosadašnjoj novinarskoj praksi, izbegavaju se sve rečenice kao "285 tona cementa utrošeno je na ...", "1921. godine vratio se u Beograd ..." pa se brojevi ili pišu slovima ili se menja sklop rečenice kako bi se cifre sklonile s početka. Možda takva zabrana i nema opravdanja, ali treba čuti zvanično mišljenje.
14. Mislimo da bi trebalo izričito napomenuti da se nezavisne upitne rečenice uvek pišu s upitnikom na kraju. Sada se često sreću primeri kao "Jedna lepa manifestacija propala je ili je bar odgođena na neodređeno vreme. Je li tako moralo biti". Ovde bi druga rečenica morala imati upitnik na kraju, bez obzira na to što je pitanje retoričko. Tačku ili uzvičnik na kraju valjalo bi dopustiti samo u izrazima tipa što da ne, koji su samo formalno upitni: "Mogu li i deca prisustvovati? Mogu, što da ne." Treba videti da li ima još takvih izuzetaka.
15. Valja dodati i nekoliko napomena o transkripciji, pre svega što se tiče primene postojećih pravila u praksi. Nedavno su Ivanu Klajnu u kratkom razmaku došle dve osobe da ga pitaju za savet o transkripciji stranih imena, i, mada nisu jezički neobrazovane, ispostavilo se da nijedna od njih nije pojma imala da Pravopis (1993) sadrži osamdesetak stranica pravila za transkripciju svih važnijih evropskih jezika i nekoliko izvan-evropskih. U štampi se svakodnevno može videti da novinari prenose strana imena potpuno "napamet".
16. Kada (se) može/treba/mora/(ne) sme primenjivati izvorna latinička grafija? U Pravopisu iz 1960. to je bilo dosta jasno rečeno: u stručnim tekstovima obavezno je dodati izvornu grafiju prilikom prvog pominjanja, a u latiničkim u kojima se inače koristi izvorna grafija obavezno je dodati izgovor, takođe prilikom prvog pominjanja. U Pravopisu toga nema. U štampi (naročito u "Politici" i "Ninu") poslednjih godina se ukorenio loš običaj da se u prevedenim tekstovima, ili u onima prenetim iz hrvatske štampe, strana imena pišu izvorno latinicom  iako to nisu stručni tekstovi, a većina tih imena kod nas su odavno poznata u transkribovanom obliku. ("Kao što je još odavno napisala Simone de Beauvoir, uloga žene ..." itd.) Još je mnogo gore što se čak i fonetski transkribovana imena, bez ikakvog razloga, pišu latinicom ("Švajcarski list Noje cirher cajtung objavio je ..." itd.!) Naravno, ovo poslednje nije "nedoumica" nego teška nepismenost, ali ga navodimo kao dokaz da su opšte norme u ovoj oblasti neophodne.
17. Za koje bi još jezike trebalo dati pravila u novom izdanju Pravopisa? (Bogdan Terzić, na primer, piše rad o transkripciji imena iz jermenskog.)

VI. SINTAKSA

1. Neophodna bi bila jedna preporuka Odbora sračunata na to da se ublaži preterano dakanje u srpskom jeziku i (ne)opravdana primedba da je to i inače odlika govornog prostora srpskog jezika, koji je (kako je jednom napisala akademik Milka Ilić) "paušalno proglašavan dakavskim". Svojevremeno je pok. Mihailo Stevanović na mnogo desetina stranica toma II svoje gramatike opisao ogromnu "širinu upotrebe veznika da u funkciji vezivanja i srodnih i raznorodnih vrsta rečenica" (praktično u svima zavisnim rečenicama, odnosno klauzama, a ne samo u zavisnoupitnim, gde je takođe moguće izbeći veznike da), ali se uzdržao od preporuke za što suženije "dakanje", redovno redundantno i protivno jednom od merila jezičke pravilnosti, jezičkoj ekonomičnosti (Jezički priručnik, Beograd, 1991, 30 31). Misli li Odbor da je potrebno založiti se za suženije "dakanje"?
2. Ako je pozitivan stav Odbora prema nedoumici izloženoj u prethodnoj tački, onda se valja založiti za više preporuka s tim u vezi. Evo jedne. Možda je upitno-veznička sintagma da li neizbežna u zavisnoupitnim klauzama mada je i u njima makar minimalno redundantna (npr. Ne znam da li je uopšte pametno studirati/Ne znam da li ću uopšte studirati/Ne znam je li uopšte pametno studirati/Ne znam hoću li uopšte studirati). Ona je, međutim, sasvim redundantna prilikom upotrebe nezavisnih upitnih rečenica, odnosno u interogativnoj (upitnoj) deklinaciji svih sedam glagolskih vremena, gde je rečca li dovoljna za markiranje upitnosti (dolazimo li, dolažaše li, dođe li, hoćeš li doći, jesi li došao, bejaše li došao, budeš li došao i bi li došao  mogući način, potencijal, a ne glagolsko vreme ). Mada srpski jezik nije u širokoj međunarodnoj upotrebi, nije ni mali slovenski jezik; potrebno je, ne samo u priručnicima za strance nego i u domaćim udžbenicima i priručnicima, odrediti standardološki status sintagme da li.
3. Jedan od supriređivača Kartoteke jezičkih nedoumica pokazao je u jednom svom radu da jedna obična svakodnevna standardna rečenica Hoćeš li doći sutra k meni ima nekoliko istoznačnih standardnih transformacija (Hoćeš li doći sjutra k meni, Da li ćeš doći sutra k meni, Da li ćeš doći sjutra k meni + još četiri istoznačnice sa sintagmom kod mene + još četiri istoznačnice sa sintagmom do mene  koja eventualno nudi blagu dvosmislenost ) i nekoliko stotina supstandardnih transformacija (Da li će š da dođeš ..., Je li će š da dođeš, Da l će š dođeš, Je l će š dođeš itd.).

4. S prethodnim trima nedoumicama stoji u vezi i (često navodna) bezličnost glagola trebati, koju ugrožava činjenica da postoje brojne lične upotrebe tog glagola (Vaša mi pomoć ne treba, One vam uopšte ne trebaju), a u vreme priređivanja Kartoteke jezičkih nedoumica pročitali smo u jednom uglednom dnevnom listu da bezlična upotreba glagola trebati "gordo posrće" ( Što se tiče vojnih pitanja mi ne bismo trebalo da o njima sad raspravljamo.  Ta pitanja trebalo bi da sačekaju izbi-janje rata pa da ih onda razmotrimo.  Da, ali Vi biste trebalo da znate da smo mi spremni da ih razmotrimo.  Pa, možemo li reći da je to završeno /"Politika", 13. 1. 1999, 4, tekst pod naslovom Kisindžerova ćaskanja  u kojima mu je partner Mao Ce Tung, odnosno Mao Cedung, 1975 /). Dopisnik "Politike" i eventualni jezički redaktor (lektor) nisu krivi što se održava neodrživa "norma", koja na nelogičan i u suštini nedopustiv način ukršta očiglednu personalnost s bezličnošću. Jednostavno, personalizovanu konstrukciju moramo priznati kao legitimnu, osim ako trebati stoji na početku rečenice. Neodrživo je reći ono što se često sreće u razgovornom, pa i administrativnom stilu: Škole su trebalo da dostave popunjene tabele. Rečenicu valja rekonstruisati tako da počne sa  Trebalo je da škole ... ili Škole su trebale da  ... !

Na ovaj sitaktički problem blago je upozorio prof. Ivan Klajn u jednome od svojih priloga Jezičkom priručniku (Beograd 1991, 127 129), ali je sada došlo vreme da se, rasterećeni ranijih srpsko-hrvatskih jezičkih zavrzlama, posvetimo odrešitom uređivanju srpskoga jezičkog standarda. U konkretnom slučaju valja standardizovati bezličnu upotrebu, koja je logički moguća samo ako izostaje subjekat, tj. ako se bezlični likovi glagola trebati (naročito trebalo je i trebalo bi)  smeste na početku iskaza, dok se lično-bezlična upotreba prezentskog oblika treba (mi treba da dođemo/treba da dođemo) može podnositi i na početku iskaza.

U bolja vremena za standardizaciju srpskoga jezika, ona pre "ujedinjenja" (1918), glagol trebati zamenjivan je "normalnim" glagolom imati. Preporuka Odbora u vezi s ovom nedoumicom može legalizovati i zamenu imati u značenju glagola trebati, ali je najbolje osloboditi ljude od iluzije da trebati mora biti bezlično i kad nije bezlično. Potrebno je samo srediti i pojačati argumentaciju koju je pre osam godina već izložio Ivan Klajn.

5. Posebna preporuka Odbora potrebna je da bi se raščistile dileme u vezi s upotrebom infinitiva u futuru (gde bi morala biti obavezna osim u razgovornom stilu jezičkog  sup standarda), a preporučena uz modalne i druge glagole nepotpune predikacije, kao i uz izraze (obično bezlične) nepotpunog značenja (imeničke, pridevske i priloške sintagme, npr. vreme  nam je putovati, rad sam odgovoriti pozitivno, lepo  mi je živeti i u braku i izvan njega).

Razume se, u standardnojezičkom izrazu nije nužno ne samo pregoniti u "dakanju" nego ni preterivati u ulančavanju, odnosno nagomilavanju infinitiva (Nadam se da ću uskoro moći nastaviti glumiti/Nadam se da ću uskoro moći nastaviti da glumim/Nadam se da ću uskoro moći da nastavim da glumim).

Opsežna argumentacija za ovu preporuku izložena je u većem broju radova poslednjih decenija. Potrebno ju je samo prebaciti s terena opisa na teren propisa, razume se  u skladu s modelom standardizacije prihvaćenim u završnom poglavlju Odluke broj 1 Odbora za standardizaciju srpskog jezika, objavljene na više mesta (Jezik danas, Politika, Prosvetni pregled, K novoj pismenosti, Glas srpski, Spisi Odbora za standardizaciju srpskog jezika).

6. Poslednjih godina, otkako je vidljiv prodor žena na istaknute političke položaje, bolje se uočavaju i greške u kongruenciji (Plavšić je doputovala  ... , Savović prisustvovala sastanku u Dimitrovgradu, Prof. dr Marković stigla u Kinu, Glavni tužilac Haškog tribunala vraćena s jugoslovenske granice, Američki državni sekretar je izjavila ...). Neke od tih problema izaziva i činjenica da mnoga strana ženska imena imaju, s gledišta srpske morfologije, muški lik, a odavno je napuštena sklonost da se takva imena (ženska i muška) adaptiraju, osim kad je reč o krunisanim glavama (npr. Elizabeta Druga, britanska kraljica, redovno se javlja u delimično posrbljenom liku mada apelativ kraljica, u redovnoj upotrebi, olakšava kongruenciju; međutim, Elizabeta Tejlor jedino se javlja s likom bez -a  Elizabet ). Isto tako, treba rešiti može li se ikako tolerisati upotreba ženskih prezimena, prvenstveno stranih, u osnovnom obliku, dakle bez nastavaka -ova ili -ka. Takva upotreba sve je rasprostranjenija u jeziku novina, pogotovu u naslovima, očigledno usled težnje za kratkoćom: Olbrajt u Pekingu, Kembel i Kraford postaju glumice. (Bojimo se da bi malo koji novinar pristao da napiše "Kembelova i Krafordova", što zvuči izveštačeno, a još manje "Naomi Kembel i Sindi Kraford postaju glumice", što je predugačko.) Javlja se ponekad i s domaćim prezimenima ("Rakočević prikazala novu kolekciju"), pa čak i u padežu, iako su takva prezimena nepromenljiva ("Nema vize za Arbur"). O ovom problemu je pisao dr Egon Fekete, pa je samo potrebno pripremiti preporuku Odbora.
7. U našem jezičkom standardu red reči je u načelu slobodan osim kad su posredi enklitike (glagolske i zameničke). Odavno se prestalo insistirati na tome da enklitika ne može doći u naglašeni položaj, ali se, pogotovu u publicističkom stilu, često sreće i na najmanje dopustivom mestu  iza zapete (Mirko Marjanović, predsednik Vlade Republike Srbije, je predsedavao današnjoj sednici u Prištini umesto ... predsedavao je ...).

Vrlo je čest slučaj u službenoj korespondenciji i u administrativnom stilu uopšte da se u naglašenom položaju, posle kakve duge sintagme ili rečenice, stave enklitike je i su mada bi, umesto njih, morali stajati puni oblici  jest(e) i jesu (npr. uslovi koje propisuje zakon jesu, a ne su: 1, 2, 3. i 4; Ono što je nužno ispuniti jeste sledeće  ... a ne ... je sledeće). Treba precizirati da li su oblici jest i jeste ravnopravni u trećem licu jednine, tj. da li oblik jest treba svesti samo na izgovor skraćenice tj. Greške s enklitikom neki put se tiču i drugih reči, mada su daleko najčešće sa je i su. Vidi u Klajnovom "Rečniku nedoumica" primere pod odrednicama će i se.

Kontakt sa stranim jezicima i dijalekti u kojima se enklitički likovi i inače ne osećaju kao enklitički  razlog su gubljenja osećanja za klasičnu upotrebu enklitika. Šta je tu izlaz?  Ima ih više: 1) vratiti se klasičnoj normi i založiti se za što češću upotrebu punih glagolskih oblika umesto enklitičkih (da enklitika stoji na drugom mestu u rečenici, da slobodno razdvaja delove sintagme, a kada je posredi perfekat, enklitika da stoji iza radnog prideva, npr. Svi naši pokušaji da grejanje sredimo na vreme doživeli su neuspeh, gde bi obrnuti redosled u perfektu, su doživeli, bio izvan norme); 2) napustiti klasičnu normu i potpuno se predati praksi koja ne haje za nju; 3) nešto između ta dva stava. Šta je najbolje?

8. Mada je upotreba padeža uglavnom stabilna, vrlo se često dešava razbijanje uhodane rekcije, naročito uz predlog za (Brinemo se za njima umesto Brinemo se za njih; Upoznati smo o njihovim gledištima umesto  ... s njihovim gledištima; Po meni je to pogrešno umesto  ... po mome mišljenju; Volja za takmičenjem nikad ga nije napustila umesto Volja za takmičenje; Na silu je oženio tu devojku umesto oženio se tom devojkom; Razišli su se po tom pitanju umesto  ... na tom pitanju ili u tom pitanju).

Aktuelno je i pitanje može li se dopustiti upotreba instrumentala uz glagole oceniti, označiti, okvalifikovati, okarakterisati i još poneke sličnog značenja ("Njegovo istupanje je ocenjeno greškom", "Označili su ga izdajnikom", "Ministar je ovu tvrdnju okvalifikovao neistinitom")? Tradicionalno bi uz ovakve glagole trebalo da stoji kao + nominativ (... ocenjeno kao greška i sl.), a instrumental je verovatno došao usled kontaminacija s glagolima nazvati, proglasiti, koji su i ranije imali takvu rekciju.

9. S upotrebom glagolskih vremena nema naročitih teškoća: svih sedam vremena dobro se drži u književnoumetničkom stilu, ali je izvan tog stila imperfekat praktično odumro, što se ne bi moglo reći za aorist, naročito u razgovornom i publicističkom stilu. Razlozi za odumiranje sistemske su prirode jer perfekat obavlja sve poslove, a i sam je u doslovnom značenju i imperfekat kad se tvori od nesvršenih glagola.

Međutim, sve je češća upotreba prezenta svršenih glagola uz možda u nezavisnim rečenicama: Možda nešto nađeš. Mislimo da je ovakva konstrukcija došla ili iz kajkavskog, ili iz regionalnog mož da (= mož biti da, mož se desi da), ali u standardnom jeziku ovakve rečenice moraju imati futur (Možda ćeš nešto naći).

10. S pasivima ima teškoća: upotrebljavaju se i gde ne treba, npr. razgovarano je umesto razgovaralo se, a nema dovoljno svesti o tome da te probleme dobro rešava bezlična refleksivnost (kaže se, ne sme se plivati, ne bi se moglo reći, mora se ići na lice mesta), koja omogućuje bogatstvo sintakse svojstvene i drugim slovenskim jezicima.

11. Živorad Kovačević, sa svojim jednotomnim Srpsko-engleskim rečnikom idioma, izraza i izreka (Beograd, 1991) i opsežnim (dvotomnim) Englesko-srpskim frazeološkim rečnikom (Beograd, 1997), i Đoko Stojičić, sa svojim više puta objavljivanim, menjanim i dopunjavanim Sjajem razgovora (poslednji put  Beograd, 1994), mada nisu lingvistički profesionalci, mnogo su zadužili srpsku frazeološku leksikografiju. Potrebno bi bilo da Kovačević priredi i dvotomni rečnik s obratnim redosledom jezika i da se neko  na primer kakav leksikografski talenat  zaduži, recimo preko doktorske disertacije, da pomoću ovih vrednih ostvarenja i još nekih koje ne bismo ovde spominjali sačini veliki jednotomni rečnik srpskih frazeologizama, odnosno srpskih idioma ili frazema, tj. što celovitiji srpski frazeološki rečnik. Razume se, one frazeme što su, na primer kod Stojičića, date i u supstandardnom vidu, valjalo bi, ako je moguće (a da se ne ošteti njihova kakvoća)  "prevesti" na standardni jezik.

Sintaktičke sitnice

VII. STILISTIKA

1. Nažalost, kod nas nema opšteg, a kamoli stilskoga normativnog rečnika. Veliki i mali, ali srećniji, narodi i jezici sve to imaju. Stoga su mnoge tajne raslojavanja jezika na funkcionalne stilove (tematske, situacijske, profesionalne) nepristupačne mada ih, barem podsvesno, mnogo koji korisnik jezičkog standarda drži u glavi.

1. Nema nikakvog razloga da se, pored prečesto korišćene odnosne zamenice koji/koja/koje ne upotrebljava, kad god je moguće i stilski neophodno, i zamenica što s enklitičkom ličnom zamenicom (me, mi; te, ti; ga, mu; je, joj; nas; vas, vam; ih, im): Profesor što smo ga juče upoznali u auli našeg fakulteta nije osoba kojoj se može verovati; Naša zemlja, koja je mnogo propatila u dva svetska rata, sada je izložena žestokom pritisku i onih velikih sila što su joj nekada bile saveznice.

1. Slična prethodnoj stilskoj dilemi jest(e) i ona o variranju vezničkog kako s veznikom da (Njemu je potrebna pomoć da bi razumeo kako mu nije pametno da se ponaša osorno; Rekao je da će hitno otići u direkciju kako bi upoznao nadležne s bahatim ponašanjem naših službenika prema strankama).

1. Još se povremeno čuju primedbe da nam je nepotreban germanizam, odnosno galicizam, radi se o, kao da mi ne možemo podnositi kalkirane stileme dvaju tako važnih evropskih jezika. Nevolja je samo u tome što se ne umemo setiti da na raspolaganju imamo i druge dve sintagme, posredi je/su i reč je, savršeno podesne za stilističko variranje u istom diskursu ako baš i ne u istoj rečenici.

1. Mada, iako i premda veznici su s istim varijacijskim kapaci-tetom. A u toj trijadi premda se oseća kao stilski obeležen veznik.

1. S obzirom na to (da) i bez obzira na to (što) intelektualistički su kalkovi nemačkog postanja. Stilističke primedbe izaziva često izostavljanje manje sintagme na to, pa i predloga s. Hoćemo li se i dalje boriti protiv tih skraćivanja, koja ipak razaraju gramatički smisao rečenice?

1. U srpskome jezičkom standardu, kad se poštuje njegova (zapadnija) novoštokavska osnovica, dobro se razlučuju priloško-zameničke kategorije pune neodređenosti (gde, kada, kuda, kamo, ko/koga/kome/ s kim, šta/čega, čemu,  s čim, kako) od sličnih kategorija (moguće) delimične određenosti, koju uspostavlja prefiks ne- (negde, neko, nešto, nekako itd.).

• Jesi li ga gde video?  Nisam nigde.  Jesam negde.
• Jesi li ga kada upoznao?  Nisam nikada.  Nekada možda jesam bio u društvu s njim.
• Može li se do njega kako doći?  Valjda može nekako.
• Kuca li to ko na vrata?  Možda neko kuca.  Nema nikog, samo ti se pričinilo.

1. Nije redak slučaj nepažnje i vrlo pismenih korisnika standardnog jezika koji pobrkaju kakvoću i "kojinu". Evo primera iz štampe: Imamo takve stručnjake, koji poznaju vrednost dizajna ("Politika", 23. 1. 1999). Ako zanemarimo interpunkcijsku grešku (zapeta u toj rečenici nema smisla), stilski slabu rečenicu moguće je prekrojiti na dva načina: a) izostaviti zamenicu takve i zapetu posle imenice stručnjake; b) zadržati atribut takve, s ozbiljnijim prekrajanjem, npr. Imamo takve stručnjake, s izvanrednim poznavanjem vrednosti dizajna, kakvih nema nadaleko.

1. Razlikovanje određenog i neodređenog pridevskog vida (morfološko samo kod muškog roda, a akcenatsko kod ženskoga i srednjeg) dobro se drži u prvom padežu i kao imenski deo predikata, ali u kosim padežima iščezava čak i u književno-umetničkom stilu, pa i razgovornom, osim onde gde ga podupiru još živa svojstva pojedinih narodnih govora. Pa ipak, trebalo bi da gramatike standardnog jezika upozoravaju i na stilističku vrednost očuvanja tih kategorija onde gde je to moguće  u lepoj književnosti, u književnoumetničkom stilu, pa i u registru one discipline koja se naziva naukom o književnosti. Izvan tog standardnojezičkog ogranka  prirodno je ono što se dešava ili se već desilo. Nažalost, nastavnici gramatike, koja se malo i slabo predaje u školama, troše vreme na ono što je implicitna norma standardnojezičkog sistema, pa nemaju kada da se pozabave zanimljivom i suptilnom tematikom, niti ima specijalističkih priručnika koji bi u tom smislu pomogli ambicioznijim profesorima. Valja nam stoga dati i koju ilustraciju: jedan ozbiljni mladić sintagma je koju, kao i niz sličnih, možemo pročitati svakodnevno, ali možemo bar to reći da neodređeni atributi jedan i neki, kao svojevrsna zamena za neodređeni član u drugim jezicima, isključuju određeni vid, koji sam po sebi iziskuje pridevsku neodređenost. Tu se opet vraćamo na pitanje kakvoće, koja upućuje na neodređeni, i kojine, koja upućuje na određeni pridevski vid.

1. Podleganje anglicizmima ne pogađa nas samo kad je posredi leksika, obična i terminološka, prihvatljiva i neprihvatljiva, nego i kad je reč o stilistički neprihvatljivim sintagmatskim spojevima: kontakt grupa ne mora biti doticajna skupina, ali bi morala biti barem kontaktna grupa, što vredi i za kompakt(ni) disk. A kad je o samim pojmovima reč, disk je razumljiv i poželjan, i danas i sutra, a za kontaktnu grupu i slične kovanice nevina značenja a pogibeljna sadržaja bilo bi najbolje da odu u istorijsku ropotarnicu.

1. Stilsko je pitanje, naročito u književnoumetničkom registru, ne samo red reči nego i izbor reči. Navedimo dva primera. Kad se Na Drini ćuprija prevede na kakav drugi jezik (npr. na nemački, Die Brьcke ьber die Drina, ili na engleski, The Bridge on the Drina),  dobije se ono što bi na srpskome glasilo Most na Drini. Strani čitalac ostaje bez one boje i mirisa što ih u izvorniku donose inverzija i leksički izbor (turcizam ćuprija umesto slovenizma most). Nasuprot ovome slučaju stoji prevod čuvenog romana Margarete Mičel (Gone with the Wind) i istoimenog filma, koji na srpskome glasi Prohujalo s vihorom, što je u najboljem skladu sa sadržajem filma. Naš prevod znatno je bolji od bezazlenog Otišlo s vetrom, kako bi glasio da prevodilac nije izbegao doslovnost.

VIII. NEDOUMICE U PREVOĐENJU

1. Tih je nedoumica tako mnogo i kad je reč o prevođenju sa stranih jezika na srpski i sa srpskog na strane jezike da nema smisla ovde ulaziti u bilo koju pojedinost, osim u jednu: bilo bi dobro da Odbor uspostavi saradnju s udruženjima stručnih i književnih prevodilaca. Treba pribaviti adrese tih udruženja i poslati im ovu kartoteku na uvid, s molbom da doprinesu njenom obogaćivanju i saradnji s časopisima koji prate rad Odbora.
2. Kao podsticaj za razmišljanje o nedoumicama u prevođenju može poslužiti tekst Ivana Klajna pod naslovom Moja kola su umrla (Prevodioci za koje su engleski idiomi  španska sela), objavljen u "Ninu" od 21. 1. 1999. godine, str. 41. Priređivači ove kartoteke već su bili uvrstili u njenu strukturu, pod tačkom X, Nedoumice u prevođenju. Kako ništa pametnije nisu znali smisliti, uzimaju slobodu da ovaj egzemplarni tekst Ivana Klajna, potpredsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika, uvrste u ovu kartoteku, jer taj tekst sadrži bujicu nedoumica, s gotovim rešenjima, ali samo za mali odsečak one jezičke stvarnosti koju nam donosi kontakt s engleskim jezikom.
3. Evo teksta Moja kola su umrla (Prevodioci za koje su engleski idiomi  španska sela), koji donosimo bez navodnika da bismo izbegli brojne polunavodnike:

Ovaj zaključak, tj. odluka, Odbora razlikuje se od ostalih jer predstavlja samo radni materijal, na raspolaganju članstvu kao izvor u kojem su evidentirani neki problemi sagledani u času njenog donošenja. Kartoteka ostaje otvoren dokument, koji se može dopunjavati u skladu sa sagledavanjem u njoj neevidentiranih problema.

// Projekat Rastko / Filologija i lingvistika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]