Siniša Đurić

Video piraterija

Verzija ovog teksta može se naći i na: http://piraterija.8k.com

"Najbolji film je onaj koji donosi puno para"
Ran Ran Šo
(vlasnik najveće hongkonške producentske kuće Shaw Brothers)
preuzeto iz knjige " Džon Vu: Od Hong Konga do Holivuda"

Govoreći o počecima nastajanja fenomena video kulture kod nas, nezaobilazno opšte mesto je svakako jedinstven položaj koji je ondašnja Jugoslavija zauzimala u međunarodnim odnosima, što je sa sobom nosilo niz pogodnosti i mogućnosti nezamislivih za većinu zemalja ovog dela Evrope sve do početka devedesetih godina. Kao posledica gore navedenog, jedan drugi sociološki fenomen karakterističan za ovo podneblje direktno je doprineo stvaranju prvog. Ljudi koji su tokom šezdesetih sedamdesetih godina sad već prošlog veka, krenuli put Zapadne Evrope i Amerike, nadajući se da će zaista biti samo privremeni radnici u inostranstvu, zaslužni su za pojavu koja će ostaviti snažan pečat na buduće generacije filmskih konzumenata i obeležiti decenije koje slede. Njihovi povremeni dolasci u domovinu sa sobom su donosili pre ili kasnije i sve tehničke novine do kojih je zapadni svet došao.

Tako su i prvi video-rikorderi na ove prostore stigli već početkom osamdesetih, svega par godina nakon njihovog predstavljanja na američkom tržištu, gde će se i odigrati glavna borba između dva konkurentska sistema za konačnu dominaciju.

Tokom 1976. godine SONY izbacuje prvi video sistem namenjen širokoj upotrebi, odličnih tehničkih karakteristika, pod nazivom Betamax. Naredne godine, pojavljuje se VHS (Video Home System), razvijen od strane Matsushita Corporation kako bi se suprotstavio kvalitetnijem BETA video formatu. Nakon agresivne marketinške kampanje, sredinom osamdesetih godina VHS apsolutno dominira video tržištem, dok je BETA preusmerena na profesionalno korišćenje. U međuvremenu se javlja i treći sistem VIDEO 2000, razvijen od strane PHILIPS-a i GRUNDIG-a, ali on ubrzo gubi komercijalni značaj i nestaje sa scene.

Ova preraspodela snaga na globalnom nivou, utiče na dalji dalji razvoj lokalne video kulture u Srbiji, i mi definitivno prihvatamo pobednički format, dok su retki vlasnici BETA uređaja mogli da ih spakuju u kutije.

Sa naglim porastom broja video konzumenata, javlja se potreba za osnivanjem prvih video klubova, pre svega u Beogradu. Njihova pojava u tim danima, zatiče državu potpuno nespremnu, te iako je njihovo delovanje bilo transparentno i vidljivo, ono je zbog nedostatka odgovarajućeg zakonodavstva od samog početka nedefinisano i polulegalno, što će u bitnoj meri obeležiti budućnost i uvesti nas u doba video –bezakonja.

O tome kako je izgledala tadašnja video scena, govori i "Video priručnik" (1987) Saše Imperla, jedna od retkih knjiga iz tog perioda o video biznisu: "U obavljanju svog posla morate poštovati zakon. U našoj zemlji je profesionalno bavljenje videom još uvek novo. Odredbe koje ga prate razlikuju se od opštine do opštine. Međutim postoje međunarodni zakoni o zaštiti autorskih prava kojih se morate pridržavati."

Takva atmosfera, s jedne strane, fasciniranosti novim medijem, čija popularnost svakodnevno raste i pruža sjajne mogućnosti za zaradu, a sa druge strane, potpuno nesređeno, haotično stanje na novoformiranom tržištu, neminovno je vodila nečemu što će postati dugogodišnji način života hiljadama filmofila.

Period koji sledi ostaće verovatno zapamćen u istoriji srpske popularne kulture kao period apsolutne i nekontrolisane video piraterije u ovoj zemlji, koji je možda i bez premca u savremenim evropskim okvirima. Period, koga će se mnogi od nas ipak sa setom i nostalgijom prisetiti, kada ste za jedno veče mogli odgledati 3-4 najnovija holivudska hita i biti upućeni bolje u recentnu svetsku produkciju nego bilo koji drugi prosečni američki filmski ili video konzument.

Naravno, visoki stepen kompetencije takve vrste neminovno je sa sobom nosio neke žrtve. Prvo, frekventnost kopija lošijeg kvaliteta, koje su godinama preovladavale na domaćem video tržištu izvršile su toliki uticaj na ovdašnje filmofile da su mnogi kasnije bili zaprepašćeni koliko u stvari slika na ekranu može biti čista i precizna, a zvuk jasan(!).

To je poprimilo takve razmere da je sintagma kvalitet snimka od sredine osamdesetih postala referentna, tj. parametar od koga je vrlo često zavisilo da li ćete dotično filmsko delo odgledati ili ne.

Pored toga, kao proizvod gore navedenog javila se mnogo ozbiljnija posledica koja bi se ukratko mogla svesti na to da su generacije i generacije istinskih poštovalaca filmske umetnosti odrastale van prirodnog habitusa – bioskopske dvorane, nalazeći kakvu-takvu zamenu (čitaj: utehu) u sopstvenim video-rikorderima. Nemajući nameru da ovde ulazi u raspravu koliki je značaj bioskopa i autentičnog bioskopskog doživljaja (što je zaista izlišno), potpisnik ovih redova samo napominje da razumevanje čitavog problema piraterije zahteva poseban perceptivan ugao u kome su mogući takvi odnosi gde se lako moglo desiti da je, recimo, u Holivudu već snimljen drugi deo nekog blockbuster filma, a da u Jugoslaviji nije počela distribucija ni prvog – iznalazeći u tome sopstveno (pa i sveopšte) moralno opravdanje za višegodišnje video zločine. U situaciji kada ste prepušteni potpunoj letargiji nekolicine državnih distributera, potpuno operisanih od bilo kakve profesionalne agilnosti, jedinu alternativu vam predstavlja obližnji video klub.

Možda najbolji opis ovoga daje Nebojša Pajkić kada kaže "Jednostavno rečeno, ako više puta nedjeljno gledate nekoliko filmova dnevno, prije ili posle dođete do otkrovenja da su zanimljiviji filmovi, po pravilu zanimljiviji od nezanimljivih!" ( zbornik Svetlo u tami, predgovor drugom izdanju, 1994)

Zatim, kao jednu od specifičnosti nelegalnog video biznisa svakako treba podvući inflaciju naslova, nastalu usred hiperprodukcije i neselektivnog pristupa. Ova pojava dovela je da zbog stalnog priliva novih filmova prosečni posetilac kluba fizički nije u stanju da odgleda veći deo ponude dok već pristižu novi materijali potiskujući sa polica stare. Ovakvo stanje stvari automatski isključuje svaku mogućnost da potražite nešto starije filmove ili eventualno nadoknadite propušteno. Pri tom ne bi trebalo zaboraviti na postojanje retkih specijalizovanih video klubova koji su držali klasična ostvarenja, okrenutih znatno užem auditorijumu, ali oni nisu deo ove priče.

Najzad povrh svega, jako imponuje ondašnja spremnost ljudi na delovanje i van granica zakona sve zarad vizuelnog ugođaja. U svetu izuzetno strogo sankcionisano video piratstvo, kod nas je preživelo dugi niz godina zahvaljujući prvenstveno jednoj činjenici – skoro ideološkom, programskom otporu i odbijanju YU filmofila da im se na taj način uskrati jedina dostupna i relevantna informacija.

Upravo to predstavlja suštinu čitavog koncepta i pomera shvatanje piraterije sa prilično unosnog izvora prihoda za propale studente i nedovršene zanatlije na nivo subkulturnog fenomena. Takav pristup čitavoj stvari omogućava znatno studioznije i sistematičnije izučavanje, svesno isključeno od strane oficijelne kritike i stručne literature koja se uglavnom zadovoljava konstatacijom o negativnim dejstvima piraterije na razvoj kinematografije.

Nedostatak bilo kakve ozbiljnije literature na ovu temu svakako ne ukazuje na nevažnost navedene pojave ili pak na njenu nezastupljenost, čemu smo svakodnevno svedoci, već samo na činjenicu o potcenjivačkom stavu prema elementima popularne kulture, što video svakako jeste, i njenim repetitivnim svojstvima. Prihvatimo li da zvanična kulturna tradicija zasigurno ne može preuzeti ponuđenu estetiku kao dominantnu, eto razloga za konstantnu odbojnost prema takvom kulturnom kodu i njegovim aspektima pojedinačno.

Koliki uticaj video kultura sa svojim recidivima zaista ima možda najbolje pokazuje najnoviji talas američkih autora devedesetih, poznatijih kao "videobrats"', čiji najistaknutiji predstavnici u ovom trenutku Kventin Tarantino, Rodžer Ejveri i Kevin Smit nimalo ne kriju da su dane radije provodili gledajući mutne, nerazumljive kopije nego u filmskim školama, što se i te kako oseća u njihovim filmovima.

Ali nisu baš svi delovi entertainment industrije sa oduševljenjem dočekali ove tehničke novine.

Jednu od mogućnosti kako su američki filmski poslenici gledali na fenomen video kulture daju, između ostalog, i neke scene filma "Amazonke na Mesecu" (1987) u produkciji Džona Lendisa , doduše ne baš preterano uspešne satire savremenog američkog društva, u kojem pravi bradati gusari (pirati) presreću brod na kojem se vijori zastava japanskog elektronskog konglomerata MCA i zarobivši ga sa velikim zadovoljstvom kradu i uništavaju sve nađene video kasete , usput se glasno podsmevajući upozorenju kako je piraterija zakonski zabranjena.

Ovaj inteligentni gaf predstavlja prkosni odgovor mejdžor kompanija japanskim medijskim korporacijama koje su već tada okupirale tržište. Nažalost, svega nekoliko godina kasnije neke od njih (Columbia, Tri Star, Universal) će postati vlasništvo tih istih korporacija.

O istoj nadolazećoj opasnosti govori i jedan od najvećih novoholivudskih scenarista i reditelja Pol Šreder u intervjuu Dinku Tucakoviću: "Čitava industrija je u stanju kolapsa. Novi video sistemi zauzimaju sve više mesta na račun filma, kablovska televizija, kućni rikorderi... Da bi se snašli u novonastaloj džungli morate paziti na odnose među tim silama... I zato danas morate više biti biznismen nego što ste to bili pre. " (Sineast, 1983)

Tako preuređena filmska mašinerija dobija nove pravce delovanja u vidu straight-to video movies, tj. filmova namenjenih isključivo video tržištu, usled ograničenog budžeta nekonkurentnih velikim projektima, predstavljajući savremeni ekvivalent nekadašnjoj B produkciji, usput izbacivši nekoliko remek dela žanrovskog filma.

S druge strane, naše video konzumente, navikle na visok stepen upućenosti i instant informaciju, ni najmanje nije interesovala ovakva legalna ponuda producentskih kuća, niti su se ozbiljno mogli osloniti na bioskopsku distribuciju koja je po njihovim parametrima bila isuviše spora, što je samo pogodovalo daljem širenju piratske scene velikom brzinom. Ako pridodamo tome i nerazvijenu distributivnu mrežu po unutrašnjosti, gde se bioskopski doživljaj svodi na nedeljnu projekciju u lokalnom domu kulture, te već pomenuti problematični status novoformiranih videoteka, dobijamo put kojim se najčešće ide.

U moru nepregledne produkcije koja pritiska rafove, samo najsnalažljiviji i najupućeniji pronalaze stvari za sebe, pa se prirodno javlja potreba za raznim vrstama vodiča i uputstava kroz haotičnu ponudu (npr."Filmski-video vodič 1986-88", DOB-a ili "Video vodič" BG video centra), poput onih urađenih u inostranstvu, čija svrha je upravo bila da pomognu pri izboru filmova. Uvodni tekstovi ovih priručnika jasno odslikavaju atmosferu koja je tih dana vladala u svetu ovdašnjih video ilegalaca, konstatujući da su "sve veći problemi oko uvoza filmova...kao i sve veći broj video-klubova" neki od razloga za nesvakidašnji bum videofilije. Svakako najreferentniji časopis tog vremena koji se bavio ovom tematikom bio je "YU Video" , koncipiran tako da je, izlazeći godinama u kontinuitetu, pružao obilje informacija kako samim videofilima, tako i ljudima u video biznisu. Uz još neke povremene publikacije, u vremenu kada se Internet nije ni naslućivao, to su bile zvezde vodilje kroz mračne hodnike piraterije.

Iako bi se na osnovu svega ovoga mogao steći utisak da u konzumentskoj subkulturi video fanova ne postoje nikakva pravila, odsustvo bilo kakvog sistema, a samim tim i ništa objedinjujuće, takav utisak bi bio sasvim pogrešan. Osim visokog stepena zajedništva, ispoljenog tokom godina i nesumnjive rezistentnosti u odnosu na postavljene izazove (o čemu će još biti reči), ovakvo vizuelno iskustvo vremenom je stvorilo neke specifičnosti koje govore više ili manje o prirodi i autentičnosti video piraterije.

Pre svega, već više puta pomenuta upućenost potencijalnog gledaoca ovde ponajviše dolazi do izražaja. Bez televizijske reklame, propagande, u vremenu teško dostupne informacije, sve je prepušteno čistoj gledalačkoj intuiciji, obaveštenosti i osećaju. Nikada pre ni kasnije, kao na samom početku stvaranja ovog fenomena, načelo ravnopravnosti u izboru filmskog doživljaja nije bilo toliko prisutno.

U decenijama za nama, sa sigurnošću se može tvrditi da je video imao određenu substitucionu mitološku ulogu. Naime, osim pojedinih beogradskih bioskopa ("Partizan", "20. Oktobar"), koji su predstavljali središta ortodoksne žanrovske percepcije, piratske kasete su u mnogome doprinele stvaranju nekih od ikona popularne kulture, poput Brus Lija, Džeki Čena ili Arnolda Švarcenegera, dižući ih do mitskih razmera. Poređenja radi, najveći hongkonški autor "kaskaderskih komedija" Džeki Čen, sve do sredine devedesetih nije uspeo da se namene na širokom (uglavnom ignorantskom) američkom tržištu sve do filma "Rumble in the Bronx"(1996) i pored više pokušaja, dok je kod nas navedenom spregom od samog početka zadobio horde vernih fanova.

Tako dolazimo do objedinjujuće činjenice o delovanju video piraterije na jednom čvrstom populističkom principu, ponovo se vrativši na razloge njene nezastupljenosti u zvaničnom, svakako elitističkom, kulturnom nasleđu i svom večitom pežorativnom prizvuku.

Već od pojave prvih medijskih nosača, piraterija se javlja i raste zajedno uz industriju koju kopira poprimajući globalne razmere. Naravno s godinama i napretkom tehnologije, čitav proces je postao sofisticiraniji, oprema, tehnika, propratni materijali su se uveliko približili originalnom proizvodu i ilegalna "bootleg" mašinerija je postala ozbiljan takmac na tržištu, uz koji adut više.

U međuvremenu su se razvijali novi legalni načini borbe. Zakonska regulativa je od samog početka bila nemilosrdna, jer nikom nije dozvoljeno da dirne u jednu od najvećih vrednosti zapadne kulture – profit. Bar ne nekažnjeno. I pored početnog nesnalaženja, sistem je ubrzo počeo da reaguje, te se u SAD za povredu prava intelektualne svojine (čiji je video piraterija čest pojavni oblik) moglo dobiti do pet godina zatvora, a po najnovijim federalnim propisima i do deset. Uz to, tokom osamdesetih nastaje čitav niz specijalizovanih agencija za pronalaženje i razbijanje raznih vrsta piratskih centara, tzv. "bootbusters", čiji su klijenti postale mnoge svetske medijske kuće.

Osim čisto represivnih sredstava za suzbijanje, čije rezultate smo mogli pratili na TV ekranima, gledajući bagere kako gnječe i uništavaju milione kaseta i diskova negde u Jugoistočnoj Aziji ili u nekoj drugoj prestonici svetske piraterije, katkad se računa i na savest potrošača.

Tako kanadski dnevnik "Toronto Star" u jednom od svojih brojeva (8. jun 1995.), svojim čitaocima daje niz saveta kako da prepoznaju piratske video kasete i od njih se zaštite, naravno pod pretpostavkom da im njihova nelegalnost izuzetno smeta. Između ostalog, na šta bi trebalo obratiti pažnju, kao što je kvalitet omotnice ili nepostojanje holograma, list posebno upozorava da "ako je cena previše niska da bila istinita, verovatno je falsifikat!".

S druge strane, poslednjih godina se stvara front koji više odgovara ovdašnjem shvatanju slobode mišljenja i delovanja, u vidu raznih međunarodnih piratskih asocijacija, kao odgovor pritisku koji se na njih sistematski vrši, a njihovo delovanje prožeto idejom o "slobodi informacija i zabranjenom znanju" je usmereno pre svega na Internet.

Uprkos svemu, sama činjenica da je i pored svih protivmera piraterija tokom godina preživela uz manje ili veće oscilacije, govori o njenom rezistentnom karakteru. Kod nas je, čini se, oduvek tako bilo. U prilog tome govori jedno istraživanje s kraja osamdesetih koje ističe činjenicu da Jugoslavija pored Turske i Tajvana predstavlja jedno od tri najveća žarišta nelegalnog video biznisa u svetu. Desetak godina kasnije, posle svih akcija udruženja distributera, komisija i tržišnih inspektora piratska organizacija je još uvek vitalna i spremna za borbu o čemu svedoči i štampa sada susednih zemalja konstatujući da je ostatak nekada zajedničke države i dalje jedan od najvećih piratskih izvora, te da je ovde " piratsko kopiranje filmova preraslo u industriju" ( Igor K. Ilievski, AIM Skoplje, 22. decembar 1997).

U međuvremenu se piraterija proširila na sve kinematografske segmente, od video, preko povremene televizijske, do DVD piraterije. Jedna od specifičnosti ovdašnjih prostora svakako jeste i korišćenje piraterije u političke svrhe, čudna sprega državnog i piratskog establišmenta, čiji istorijat i ciljevi verovatno zaslužuju posebno istraživanje.

Kakva je budućnost čitave piratske industrije? Da li će preživeti najnovije udare na svoje bazične temelje ili će se zauvek povući u analize poput ove?

Sve je do svesti konačnih korisnika njenih zaslepljujuće privlačnih proizvoda. Formati medija su ti koji se povremeno menjaju, koncept ostaje isti. Lekcija proteklog vremena govori da nikakva represija, ma kako dobro organizovana i sistematična bila, bez te spoznaje ne donosi ništa trajno. Dođe li ikada do promene u nepatvorenoj filmskoj svesti svih nas/njih, primetićete to na prvom koraku, u vašem komšiluku...