Архимандрит
Макарије (Мавројанакис)
Јерусалим

Прилике и духовно стање у животу јерусалимске цркве у XV. веку

САЖЕТАК: Живот Јерусалимске Патријаршије се увек заснивао на чувању светих места и одржавању литургијског живота. У XV. веку, у време када је на њеном простору боравио српски монах Никон, она је пролазила кроз врло тежак период. Крајем тринаестог века Свету Земљу освојили су Мамелуци, египатски султани, непријатељски настројени према хришћанима: они ће у ово време покушати да Храм Васкрсења претворе у џамију. После пада Цариграда престаће и долазак поклоника, и Црква живи у крајњој оскудици.

У тим условима делају патријарси Доротеј, Теофил II, Јоаким, Теофан II Григорије који су морали и да бране Цркву од лажног сједињења са Римом на Фирентинском сабору. Јерусалимску Патријаршију је представљао Марко Ефески који није потписао унију а 1443. на помесном сабору у Јерусалиму патријарси александријски, антиохијски, јерусалимски и митрополит Кесарије Кападокијске су осудили овај сабор. Патријарси јерусалимски су учествовали и на Цариградским саборима 1450. и 1482/84. који су га такође осудили.

Пад Цариграда и Фирентински сабор искористили су Мамелуци да би порушили многе светиње а Латини да би проширили своју доминацију у Светој Земљи гдје су до тада имали само манастир на Сиону и право да се поклоне у Храму Васкрсења.

У то време на Синају живе учени монаси Атанасије, Максим и Јоаким који су у најтеже време бавили се богословљем.

Синај и Јерусалимска Патријаршија чувају мноштво словенских рукописа који су потврда нарочито српског присуства у Светој Земљи и на најстаријим монашким средиштима. Дух отпора и борбе који је надахњивао Никона Јерусалимца на настављање подвига и очување православних догмата и истинске вере јесте заправо Дух Цркве Христове која неизмењено сведочи непролазну и ослободитељну силу вере већ две хиљаде година.

На почетку овог скромног предавања које се односи на духовни живот и уопште на живот Јерусалимске Цркве у петнаестом веку, када је Свети Град посетио и монах Никон, свакако не први српски поклоник у Светој Земљи, желео бих да захвалим Господу нашем Исусу Христу и Његовим угодницима и великим светитељима и просветитељима, Светоме Сави, првом Архиепископу Српском, Светом Василију Острошком чудотворцу, великом борцу против латинског утицаја, као и Светом Петру Цетињском. Желео бих такође да се захвалим и наследнику цетињског трона, Високопреосвећеном Митрополиту господину Амфилохију на позиву за учешће на овом богоугодном сабрању. Указана ми је част да посетим Србију после више од пет година од када сам дипломирао на Богословском факултету Српске православне цркве, да се поклоним светињама и сретнем са својим поштованим и драгим професорима и колегама, као и са многонапаћеним српским народом.

Јерусалимска Црква, мајка свих Цркава по Светом Јовану Дамаскину, такође је мученичка Црква. На месту страдања и сведочења Господа нашега Исуса Христа она је већ тринаест векова преживела и живи под влашћу иноверних освајача. Освајање Јерусалима од стране муслимана 638. године, значило је крај златног доба византијске власти, доба у којем су на светим местима подигнути величанствени храмови, манастири и чувене лавре, процветало монаштво са познатим аскетама као што су Свети Харитон, Свети Иларион, Свети Јевтимије Велики, Свети Теодосије Општежитељни, Свети Сава Освештани, Свети Јован Дамаскин и многи други. Поред великих монашких средишта и пастирске мисије, живот Јерусалимске Цркве заснивао се, као и данас, на чувању светих места и одржавању литургијског живота. Ова света места освећена су оваплоћењем, страдањем и васкрсењем Господа нашег Исуса Христа и животом Пресвете Богородице, саучеснице оваплоћења са људске стране, као и животом светих апостола, мученика и светих отаца. Узвишену мисију чувања и служења на светим местима, прихватило је Братство чувара Гроба Господњег под старањем Блажењејшег Патријарха Јерусалимског, братства коме и сам припадам, и одакле по благослову долазим и учествујем на овом скупу. Овај одговорни задатак није никада био једноставан, што ће се видети у наставку овог излагања. Нису недостајале ни борбе за очување истинске црквене догме против многобројних јеретика. Такође, писани су, преписивани и превођени светоотачки текстови, који данас украшавају библиотеку Јерусалимске Патријаршије и драгоцени су црквено-историјски извори.

Изложио бих, пре свега, историјске аспекте петнаестог века, периода који је предмет нашега излагања и који, за разлику од претходних периода живота Јерусалимске Цркве, у духовном стваралаштву није био толико плодоносан. Крајем тринаестог века Свету Земљу освојили су Мамелуци, египатски султани. Оснивач њихове династије био је Мелек Дахер Варнук, пореклом са Кавказа. Као муслимани, Мамелуци су били непријатељски настројени према хришћанима, посебно онима са Запада због крсташких ратова, али и према православним хришћанима, не познавајући догматске разлике и историјске чињенице. На жалост, ово је и данас случај са екстремним муслиманима у Светој Земљи.

Као што бива, ни у овим тешким временима Бог није оставио своју Цркву незаштићеном. Мамелуци су били пореклом са Кавказа и била им је неопходна безбедна пловидба кроз Хелеспонтски мореуз и Босфор. Због тога су одржавали пријатељске односе са византијским царевима, које су сматрали заштитницима Јерусалимске Цркве, и њима су се обраћали око решавања сваког проблема православне заједнице у Светој Земљи. Паралелно, Јерусалимску Цркву су више пута штитили грузински монаси, такође пореклом са Кавказа, због утицаја њихових царева на Мамелуке.

Информације о Светој Земљи веома често црпимо из записа поклоника. У то време Свету Земљу су посетили и путописе написали и Пердикас Протонотариос из Ефеса, Митрополит Данило Ефески и монах Зосима из Русије. Од 1367. до 1417. године на трону Јерусалимске Патријаршије био је патријарх Доротеј, који се најпре подвизавао на Светој Гори а касније у чувеној лаври Светог Саве Освештаног. Јосиф Вријеније био је пријатељ патријарха Доротеја, а међу Јосифовим сачуваним списима налази се и писмо упућено патријарху Доротеју. Поменути патријарх био је покретач обнове духовног живота у Јерусалиму. Већина рукописа везаних за овог патријарха сачуваних у библиотеци Јерусалимске Патријаршије, или су својеручно написани од њега, или од његових образованих духовних чеда. Ово потврђују и многе забелешке, обично на првој страни кодекса. Примера ради на кодексу број 237 пише: "Ову књигу написао је монах Калист прилогом јеромонаха Томе, у време Патријарха Доротеја у келији мога владике и патријарха". По наређењу Васељенског Патријарха Антонија, Патријарх Доротеј је отпутовао у Александрију да би началствовао избору новог патријарха. Тада је за патријарха александријског изабран Николај. Потом, патријарх Доротеј поднео је оставку и именовао за новога патријарха своје духовно чедо, Теофила II. (1417-1424.), који се показао једним од најделатнијих патријараха јерусалимских. На основу података из путописа руског монаха и поклоника Зосиме, сазнаје се да су у Јерусалиму тада живели образовани клирици као што су Јоаким, добар познавалац грчког и арапског језика, веома драг патријарху Теофилу, који је наследио патријарха Теофана 1431. године. За време патријарха Јоакима услед земљотреса срушила се купола Храма Васкрсења, што је Мамелуцима дало повод да покушају да заузму храм и претворе га у џамију. Патријарх Јоаким је тада био приморан да Мамелуцима преда све црквене драгоцености и да, поред тога, плати још 6500 млетачких златних дуката, да би на тај начин спасао Храм.

У то време одржао се Фирентински сабор, догађај који се односио на читаву Цркву. Срећом, Јерусалимску Цркву на овом сабору представљао је Свети Марко Евгеник. Као што је познато, он није потписао орос овога сабора. По иницијативи патријарха Јерусалимског Јоакима одржан је помесни сабор у Јерусалиму 1443. године, на коме су учествовали патријарх александријски Филотеј, антиохијски Доротеј и митрополит Кесарије Кападокијске Арсеније. Веома занимљив је орос овог јерусалимског сабора.

Истаћи ћемо одређене одломке овог ороса:

"Пошто је овамо стигао и високопреосвећени митрополит свештене митрополије Кесарије Кападокијске, првотрони и егзарх целог истока, да би се поклонио пречасном и светом Гробу Господњем и осталим светим местима у Јерусалиму… и да би нама саопштио све саблазни проистекле из фирентинског сабора, на коме су папа Евгеније и Латини неприхватљиво прослављени, и то за уметање у Символ Вере да Дух Свети происходи и од Сина, за допуштење употребе бесквасног хлеба на жртвенику, и помињање папе, као и других неисправних промена, канонски недопустивих. Поред осталог, Митрополит Кизички Митрофан неканонски је отео цариградски трон… Митрофан као патријарх вршио је неканонске хиротоније по епархијама Истока, рукоположивши четири митрополитчића и епископчића и због тога побожни и врли подржавалац православља, гореспоменути Митрополит Кесаријски, не могавши да поднесе да гледа измене у Цркви Христовој, несагласне са истинском вером, тражио је подршку тројице православних архијереја, Филотеја Александријског, Доротеја Антиохијског и Јоакима Јерусалимског… Тога ради њему (тј. Митрополиту Арсенију) је писмено предато наше мишљење, својеручно потписано (тј. од стране тројице патријарха)… месеца априла, 6951. године (тј. 1443. г.) Индиктион VI."

Наследник Патријарха Јоакима био је Теофан II. који је 1450. године отпутовао за Цариград да би, заједно са патријарсима александријским и антиохијским, учествовао на тамо одржаном помесном сабору у цркви Свете Софије, сазваном као одговор на Фирентински сабор. После пада Цариграда 1453. године, Мамелуци су искористили неповољан положај православних Грка и разорили многе цркве и манастире у Јерусалиму. Латини су, такође, користили ову неприлику да прошире своју доминацију над светим местима, јер су до тада имали само манастир на Сиону и право да се поклоне у Храму Васкрсења. Тако је папа Пије II. предао титуларну круну Јерусалима Филипу, принцу Бургундије, да би привукао његово интересовање у настојању да латинизује Свети Град.

Друга последица пада Цариграда за Свету Земљу био је, како нам спомиње патријарх Доситеј у својој Историји, престанак добијања прилога услед недоласка поклоника, тако да су патријарси живели у беди. На храмовима Гроба Господњег и у Витлејему нису вршене никакве поправке и претила је опасност да се сруше. Није било чак ни светих сасуда, ни свештеничких одежди, па су клирици служили у одеждама од најпростијих материјала и са гвозденим трикиријама, а сами патријарси су, да би преживели, радили својим рукама, као што и Апостол пише. Без обзира на тежак положај у коме се нашла Јерусалимска Црква, на гоњења од стране Мамелука, који су налазили сумњивим био какав контакт са Цариградом, на притисак Латина око светих места, примљен је посланик цариградског патријарха Максима, већ раније споменути митрополит ефески Данило, са задатком да затражи учешће патријарха Истока на помесном сабору у Цариграду (1482-1484.), на коме је поново осуђен Фирентински сабор. За представника патријарха јерусалимског Григорија, одређен је митрополит халкидонски Јосиф. Том приликом, митрополит ефески Данило, поред своје мисије, написао је и путопис који садржи драгоцене податке о тадашњем стању у Светој Земљи.

Под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије од њеног оснивања средином IV. века, налази се и Синајска архиепископија. Пораст броја монаха, неминовно рађање питања везаних за ред и поредак у црквеном животу, као и удаљеност од Јерусалима били су разлози за оснивање посебне епископије, која се заједно са суседним епископијама налазила под јурисдикцијом митрополита града Петре. Касније је скуп ових епископија добио име Трећа Палестина. Кроз историју, ова епископија била је више пута укидана и обнављана. На жалост, представљала је и разлог несугласица између александријских и јерусалимских патријарха око питања надлежности. Патријарх јерусалимски Нектарије (1661-1668.), желећи да укаже част своме бившем манастиру, уздигао је Синајску епископију на степен архиепископије. Патријарх Нектарије није био једини синајски монах који је постао патријарх. Поред њега, устоличен је и архиепископ синајски Марко III. 1503. године. Ово указује на добре односе Синајске Горе са Јерусалимском патријаршијом, где синајски архиепископ канонски и припада, и од које добија рукоположење након свог избора од стране синајског братства. Кроз векове постојала је, због политичких разлога и географске удаљености манастира од Јерусалима, тежња појединих архиепископа за аутокефалношћу. Међутим многи архиепископи, као што је случај са Евгенијем (1565-1585.) потписивали су се као "архиепископ и игуман Синајске Горе, Јерусалимске јурисдикције".

Српска православна Црква одржавала је добре везе са Јерусалимском Патријаршијом још од времена Светога Саве, који је, као што је познато, посетио Свету Земqу, а после њега се велики број српских монаха подвизавао и подвизава се све до данас по разним манастирима ове патријаршије. Посебни односи су одржавани са Синајем, а веза су били низ Синаита као што је Свети Григорије (из XIV. века, чије се мошти чувају у манастиру Горњак) и многи други који су боравили по српским манастирима. У пребогатој библиотеци Синајског манастира налази се тридесет и четири словенска рукописа од којих је добар део српске редакције. Такође, у библиотеци јерусалимске патријаршије налази се збирка словенских рукописа, који су углавном били коришћени у манастиру Светих Архангела (или манастиру Светога Саве Освештаног), што знамо на основу записа на корицама кодекса.

Патријарх јерусалимски Нектарије Критски, бивши синаитски монах, у својој књизи Кратка световна и црквена историја набраја међу образовним синаитским монасима XV. века и мудрог јеромонаха Атанасија, који је због својих врлина изабран касније за патријарха александријског. Њему је написао мудри Пахимерис коментаре дела Дионисија Ареопагита, како и сам наводи у уводној речи своје књиге. Такође у време Светог Генадија Схоларија, првог патријарха Цариграда послије његовог пада под Турке, на Синају су живела двојица јеромонаха, Максим и Јоаким, чувени по својој мудрости и врлинама. Први од њих био је члан братства Гроба Господњег. Сачувана су њихова писма упућена патријарху Генадију и његови одговори на различита, врло занимљива еклисиолошка, литургијска и административна питања.

Изложивши прилике и указавши на проблеме у духовном животу, као и око очувања светих места широм Свете Земље у временском периоду када и монах Никон пристиже и борави на овим просторима, увиђамо да дух отпора и борбе који и самога Никона надахњује на настављање подвига и очувању православних догмата и истинске вере, заправо и јесте Дух Цркве Христове која неизмењено сведочи непролазну и ослободитељну истину Вере већ две хиљаде година, и сада, и док је света и века.

// Пројекат Растко / Богословље //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]