NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoArheologija
TIA Janus

Културе средњег и позног бронзаног доба на тлу Србије

Драгослав Срејовић

Извор: Историја српског народа I, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.

Током ране фазе средњег бронзаног доба (око 1500-1425. године пре н. е.), заједнице у насељима покрај Дунава почињу да производе керамичке предмете особених облика и декорације, тј. на територији ватинске културе формира се регионална, тзв. дубовачко-жутобрдска културна група.[1] Уместо традиционалног, тектонски моделованог и скромно украшеног посуђа, у оквирима ове нове културне групе обликују се разноврсне вазе знатно блаже профилације (етажне и крушколике урне, двоухи лончићи, цилиндрична постоља, звечке, ритони у виду птице), виртуозно украшене урезивањем, жигосањем и инкрустацијом. На овим керамичким производима развија се посебан декоративан стил, у коме поједини украсни мотиви (спирални увојци, вреже, меандри, концентрични кругови, шрафирани троуглови), посматрани издвојено, делују искидано и без смисла, док као целина стварају арабеске које подсећају на раскошан, минуциозни вез. На основу одлика овог стила може се претпоставити да су његови ствараоци имали мирну и безбедну свакодневницу, да су више ценили скупоцен накит и богато извезене тканине него оружје и успехе у ратним окршајима. Ниједно од насеља дубовачко-жутобрдске групе није подигнуто на стратешком положају нити је било утврђено. С друге стране, са територије ове групе није познато бронзано оружје, алије на више места откривен златан накит (Велика Врбица), као и велике, вероватно вотивне гривне од бронзе, каткад тауширане златом (Дрмно, Велико Црнуће, Лазаревац, Мала Врбица). Ако се суди по глиненом моделу куће, који је откривен у једном гробу на Карабурми, носиоци дубовачко-жутобрдске групе налазили су времена да живописно украсе и фасаде својих станишта.[2]

Велике некрополе, посебно оне које су откривене код села Корбова (источна Србија), показују да су заједнице дубовачко-жутобрдске групе развиле својеврсне привредно-друштвене односе. На основу структуре некропола (гробови распоређени у правилне редове), јединственог погребног ритуала (спаљивање покојника) и готово једнообразних гробних прилога, може се наслутити да је у оквирима дубовачко-жутобрдских заједница опет успостављена нека врста родовског уређења која искључује друштвено или економско истицање појединаца. Овакво устројство је, вероватно, последица оживљавања дуго запостављане земљорадње. На поновно везивање за земљу и сређен живот указује и појава фигуралне уметности. Током ране фазе средњег бронзаног доба у Славонији (Даљ, Бапска) и ужем појасу српског Подунавља (Оџаци, код Бачке Паланке; Кличевац, Жуто Брдо, Ковин), од глине се моделују антропоморфне фигурине, и то по утврђеној иконографској схеми. То су увек представе људске, вероватно женске фигуре у дугој хаљини са огрлицом око врата и дијадемом на глави. Сви анатомски детаљи су крајње стилизовани, али су зато увек истакнуте појединости живописне ношње (хаљина са утканим или везеним шарама, широки појас, ниска капа) и скупоцени накит (разноврсни привесци и аплике, огрлице и наруквице). Фигуре су стављане у гробове, каткад с вазама у облику птица и глиненим моделима раскошно украшеног престола. Како су сви поменути иконографски детаљи на фигуринама (појас, огрлица, дијадема) и симболи који се крај фигурина стављају (престо, птица) главни атрибути великих материнских божанстава у готово свим традиционалним културама, то се сме претпоставити да се религија дубовачко-жутобрдске групе заснивала на поштовању Велике Мајке, господарице свега што је на земљи и под земљом.[3]

Археолошка грађа документује сређен, спокојан живот и у осталим подручјима ватинске културе, и то све до приближно 1425. године пре нове ере. Крајем XV века, међутим, на целој територији ватинске културе почиње криза која је изазвана етно-културним продорима са севера, тј. појавом носилаца тзв. културе гробних хумки у северном Банату и Бачкој. Ови странци су трајно запосели само крајеве око Тисе, али како су поседовали бронзано оружје (мачеве, кратке бодеже, бојне секире с диском на темену), они су често узнемиравали мирољубиве ватинске заједнице. У северној Бачкој и Банату одмах је прихваћена култура завојевача. Стара насеља се напуштају, а у околини Суботице, Сенте, Кикинде и Иђоша ничу нова. Чини се да је део домородачког становништва укључен у нове заједнице, јер су на једној некрополи из овог времена (Велебит у Бачкој) откривене две врсте гробова - гробови инхумираних покојника с богатим прилозима (вероватно, гробови дошљака) и гробови са урнама који садрже знатно скромније дарове (вероватно, гробови домородаца). Да су дошљаци у мањим групама продирали и даље према југу, показује гроб ратника из Ватина, као и појава нове врсте глиненог, махом неукрашеног посуђа у околини Панчева, Винче и Сурчина.[4]

Притисак носилаца културе гробних хумки најснажније су осећале заједнице око ушћа Саве у Дунав. Овде је традиционална култура најпре почела да губи своја карактеристична обележја, тако да се за кратко време, можда за живота једне генерације, северно од линије Сава-Дунав уобличила једна нова, тзв. сремска варијанта ватинске културе. Како заједнице југоисточних области нису биле изложене непосредном утицају културе гробних хумки, у североисточним деловима уже Србије настављен је развој дубовачко-жутобрдске групе. У средишним и западним областима Србије, традиционална култура се, међутим, осетно изменила (западносрбијанска варијанта ватинске културе). Разбијањем ватинске културе на три регионалне варијанте започиње млађа фаза средњег бронзаног доба на територији Србије.

У следећем раздобљу, током млађе фазе средњег бронзаног доба (око 1425-1300. године пре н. е.), заједнице свих регионалних варијанти ватинске културе теже да крену укорак с прогресивним снагама свог времена, а да при том ипак сачувају етно-културни интегритет. Та тежња је остварена, међутим, уз знатне жртве, и то само делимично.

Најодлучнији заокрет у односу на прошлост учиниле су заједнице које су насељавале Срем и јужни Банат. Насеља из млађе фазе средњег бронзаног доба нису систематски истражена, тако да се не располаже подацима за целовитију реконструкцију начина привређивања и друштвених односа, али је испитано неколико великих некропола (Иланџа, Белегиш, Карабурма) које показују да се традиционална култура осетно изменила.[5] Покојници се и даље спаљују и сахрањују у урнама или у плитке јаме, али гробови више нису распоређени у правилне редове, већ образују мање групе. Док су једни спаљивани с богатим накитом, прибављаним од туђина по високој цени, за друге се није могла обезбедити ни најскромнија сахрана у керамичкој урни. Очигледно је да се у оквиру ватинских заједница овог подручја одвијао процес који је водио све изразитијем раслојавању како у економском тако и у друштвеном смислу. Ток овог процеса није довољно јасан, али је резултат познат: неке породице су се осамосталиле и обогатиле, а неке су потпуно осиромашиле; ватинска култура у Срему и јужном Банату добија, на једној страни, обележја напредних култура развијеног бронзаног доба средње Европе, а на другој губи своју особеност. Сада се располаже истим оним врстама оружја и накита које поседују носиоци културе гробних хумки, али у традиционалном стваралаштву у керамичкој производњи, на пример, пресахњује ранија инвентивност. Глинено посуђе, некада маштовито обликовано и виртуозно декорисано, у млађој фази средњег бронзаног доба израђује се немарно, само у неколико облика (урне са цилиндричним или коничним вратом, двоухи пехари, коничне зделе), а украшава се отисцима врпце који образују испрекидане и једноличне мотиве у виду стилизованих гранчица, волута и гирланда. Ова декорација временом све више осиромашује, тако да се у периоду од 1300. до 1225. године пре н. е. (позно бронзано доба) производи посуђе које се само каткад украшава урезаним геометријским мотивима и хоризонталним или вертикалним канелурама.

Слични процеси запажају се у раздобљу од 1425. до 1225. године пре н. е. и на подручјима дубовачко-жутобрдске и западно-србијанске варијанте ватинске културе. Заједнице дубовачко-жутобрдске групе најдуже остају верне традиционалној култури; оне не мењају место боравка и не прибављају бронзано оружје, већ и даље остају везане за земљу и производе посуђе с китњастим украсима. Криза на подручју ове групе приметна је тек почетком позног бронзаног доба, у време кад се територија дубовачко-жутобрдских заједница сужава на области источније од Гвоздених врата и кад се њихова керамичка производња своди на једнолично, махом неукрашено посуђе.[6]

У западносрбијанској варијанти ватинске културе, традиционални начин живота се изменио већ на почетку млађе фазе средњег бронзаног доба. Најкасније 1400. године пре н. е. прекида се живот у свим старијим насељима што је поуздан знак да се локалне заједнице ослобађају везаности за земљу и стега родовског друштва. Чини се да луталачки живот постаје уобичајен, јер се даљи развој култура на подручју ове варијанте може пратити једино на основу археолошких налаза који су откривени на привремено насељеним теренима или на малим некрополама расутим по узвишицама и брдским косама Шумадије и западне Србије (Добрача, Белотић, Бела Црква).[7] Некрополе се састоје од неправилног низа већих или мањих хумки, од којих свака махом покрива гробове чланова једне патријархалне породице. Мртви се сахрањују у опруженом, ређе у згрченом положају, или се спаљују и сахрањују у урнама. У гробове је стављан скуп бронзани накит (лунуласти и наочарасти привесци, гривне с проширеним крајевима, дугачке игле, пинцете), прибављен из северозападних крајева Карпатског басена, и скромно глинено посуђе (благо профилисане урне, двоухи пехари), произведено у локалним грнчарским радионицама. Погребни ритуали и керамички производи, везани за традицију, документују етно-културни крнтинуитет, али метални предмети који се стављају уз покојнике показују да се за највеће вредности сматрало оно што је прибављано од туђина, да се достојанство за живота и после смрти обезбеђивало поседовањем бронзаног накита или оружја, тј. приватном својином. Мач нађен у Јошеви и бронзана стрелица која је прекинула живот мушкарца сахрањеног под хумком у Добрачи показују начин на који су заједнице у Шумадији и западној Србији долазиле до својих добара, односно наговештавају велике сукобе који ће на овој територији уследити после 1225. године пре нове ере.

Продори носилаца културе гробних хумки према ушћу Саве у Дунав, који су крајем XV века пре н. е. разбили јединство ватинских заједница, осетно су изменили и традиционалну културу у дубљој унутрашњости Србије, у јужноморавској области и на Косову. Овде је, под посредним утицајем култура Карпатског басена, локална група Бубањ-Хум Ш-Доња Слатина прерасла током XIV века пре н. е. у тзв. параћинску групу, у културу која се засад може реконструисати једино на основу археолошких налаза са неколико некропола (Параћин, Ћуприја, Батинац, Деспотовац, Рутевац).[8] Иако скромна, расположива археолошка грађа јасно показује да су заједнице јужноморавске области и Косова током млађе фазе средњег бронзаног доба укључене у сферу културе Карпатског басена. Оне су од својих севернијих суседа преузеле не само бронзани накит, оружје и оруђе већ су, по угледу на њих, почеле да спаљују мртве и њихове остатке сахрањују у урнама. Чак се и у локалној керамичкој производњи подражавају облици који су карактеристични за северније области, за Шумадију, источну Србију и Олтенију. Везивање јужноморавских и косовских заједница за поменуте области постаје временом све изразитије, тако да се током позног бронзаног доба на територији Србије остварује културно а, можда, и етничко јединство.

У другој половини XIII века пре н. е., на целом Балканском полуострву, егејским острвима, Криту и у неким областима источног Медитерана појављују се предмети који су произведени у алпско-карпатским металуршким радионицама, и то најчешће опрема средњоевропских ратника. Како су ти предмети углавном нађени на згариштима попаљених насеља, јасно је да се њихова појава на поменутим територијама мора везати за веће етничке покрете мотивисане освајачким подухватима. Већ на египатским споменицима из времена фараона Меремптаха (1229. год. пре н. е.) и Рамзеса Ш (1189. год. пре н. е.) забележена је велика најезда »народа са мора«, а археолошки налази из Микене, Пила, Кноса и Троје показују да су неки од ових »народа« до 1180. године пре н. е. уништили сва велика средишта културе бронзаног доба у ширем егејском подручју. После неколико деценија, и на Апенинско полуострво почеле су да пристижу групације из алпско – подунавских области. Ланчана померања становништва од алпско-карпатског лука према југоистоку и југозападу, праћена већим и мањим сукобима, документована су и у наредна три столећа, посебно око 1000. и 750. године. Тек кад је у другој половини VIII века пре нове ере настало затишје, у југоисточној Европи и на Медитерану искристалисале су се веће културне и етничке целине.

Назначени немири бацили су дубоку сенку и на заједнице које су насељавале територију данашње Србије, тако да се њихова судбина и стваралаштво у раздобљу од приближно пет столећа, од 1125. до 750. године пре н. е., не могу јасније сагледати нити детаљније описати. Расположиви археолошки документи ипак довољно речито показују да су се у то »мрачно доба« одвијали процеси који су проузроковали успостављање културе новог типа – културе гвозденог доба, и формирање првих историјских познатих етничких групација у континенталним областима Балканског полуострва – Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана.

Прве веће немире и прегрупације становништва документују многобројне оставе с бронзаним предметима које су откривене у Срему (Привина Глава, Бингула-Дивош, Сремска Митровица, Јарак, Јаково), јужном Банату (Гај, Велико Средиште, Сечањ, Вршац), северној Шумадији (Винча, Брестовик, Барајево) и западној Србији (Гучево, Брајковић).[10] Оставе, које садрже десетине и десетине бронзаних предмета (мачеви, копља, секире, српови, разноврсни накит), а често и комаде сирове бронзе, брижно су скриване последњих деценија ХШ века под земљу, свакако у нади да ће бити коришћене чим мине непосредна опасност. Како су остале нетакнуте, јасно је да су немирна времена дуго трајала, односно да њихови власници нису доживели да се врате на места ранијег боравка.

Превирања су најпре започела у међуречју Дунав-Сава, на славонско-сремском подручју, а одатле су се брзо проширила на јужни Банат и северну Шумадију. Изворишта етничких покрета налазила су се северније, на подручије културе Бајердорф-Велатице (јужна Моравска и доња Аустрија). За ову културу типично посуђе (зделе са фасетираним ободом, лонци украшени канелурама) преплављује крајем XIII века целу Трансданубију, а одатле се преко Славоније, преноси у Срем (Гомолава, Белегиш, Јаково), јужни Банат (Орешац) и дубље у унутрашњост Србије (Параћин, Љушта, код Косовске Митровице, Медијана, код Ниша).[11] Истовремено се на овим подручјима појављују оружје (мачеви, копља, шупље секире), оруђе (српови) и накит (фибуле у виду виолинског гудала, украсне плоче, наруквице) који се везују за металуршке центре у Трансданубији и горњем Потисју. Нешто касније, током XII века пре н. е., покрећу се и заједнице са североисточног обода Панонске низије и из Трансилваније (тзв. Гава група), које, преко Баната (Дубовац, Жидовар, Ковачица), продиру дубоко у Поморавље (Вртиште и Медијана, код Ниша).[12] Како се поменути покрети са северозапада и североистока не ограничавају на јужне области Панонске низије и централнобалкански простор, већ продиру све до Јадранског мора, Апенинског полуострва, Македоније и Тракије, поставља се питање да ли су и у којој мери у њима учествовале и заједнице које су насељавале територије данашње Србије. На ово питање може се одговорити само претпоставкама јер се археолошки документи који се односе на то »мрачно доба« тек последњих година интензивније прикупљају и систематизују.

Расположива археолошка грађа поуздано утврђује да је после бурних догађаја крајем XIII и почетком XII века пре н. е. на целој територији Србије наступило дуже затишје, у коме је успостављено културно, а, можда, и етничко јединство. У претходном »ратничком периоду«, везаном за највећи успон обраде бронзе, поништене су неке старе вредности – на првом месту везаност за предачку земљу, род и породицу, а истакнуте су нове, и то оне које се могу задобити пљачкашким походима, запоседањем туђих територија или трагањем за лежиштима драгоцених сировина и новим тржиштима. У друштвеној структури локалних заједница, таква оријентација истакла је у први план ратнике, путнике-проналазаче, занатлије и трговце, људе смелости и маште, увек спремне да се одвоје од својих саплеменика и завичајне земље, односно проузроковала је живља кретања и уједначавања културе на простравим територијама. Из тих разлога, све локалне културне групе развијеног бронзаног доба на територији Србије губе током XII века пре н. е. своје особене одлике, тј. ранија разједињеност уступа место културном јединству.

У раздобљу од 1200. до 1000. године пре н. е. подижу се, како на Косову и у Поморављу (Љушта, Гладнице, Медијана) тако и у Срему, Бачкој и Банату (Гомолава IVс, Феудвар), једнообразна насеља која се састоје од полуукопаних колиба од лаког и трошног материјала. На свим овим подручјима производи се готово истоветно посуђе, најчешће зделе фасетираног обода и шоље с вертикалном дршком. И погребни ритуал је јединствен, тј. покојници се увек спаљују, а остаци са ломаче полажу се у керамичке урне украшене рожастим дршкама (гробови млађе фазе на некрополама у Параћину, Белегишу, Сурчину, Иђошу и Сечњу).[13] Како и култура већег дела Славоније, северне Босне, Трансилваније и Олтеније има исте или сличне одлике, то се чини да је у последња два столећа 2. миленија пре н. е. на простору од Скопске котлине до средњег Потисја и од средње Посавине до ушћа Искера и Олта у Дунав створен не само један снажан културни већ и етнички блок. Ни два снажнија популациона продора, један око 1000. и други око 750. године пре н. е., нису јаче уздрмала етно-културно јединство, већ су само јасније истакла његове саставне делове, тј. омогућили су да се сагледају особености културе чланова ове велике етничке породице – Трибала, Дарданаца и Дако-Гета.

Из северних области Трансданубије, око 1000. године пре н. е., спушта се десном обалом Дунава једна експанзивна групација (тзв. култура Вал-Даљ), која је из Барање, источне Славоније и западног Срема потисла домородачко становништво, и то већим делом на југ – преко Саве, а мањим, на исток – у Бачку и Банат. Тај догађај проузроковао је свакако и даља ланчана померања становништва, посебно ка југоистоку, јер се током Х века пре н. е. на целој територији Србије, а на првом месту у Поморављу и Косову, јавља керамичко посуђе карактеристично за Вал-Даљ културу: зделе канелованог и фасетираног обода, биконичне зделе са чепастим дршкама и веће крушколике посуде са цилиндричним вратом и разгрнутим ободом.[14] Ван Барање, источне Славоније и западног Срема, продор културе Вал-Даљ није, међутим, озбиљније угрозио локалне заједнице, већ их је само покренуо из учмалости, пробудио код њих опрезност и свест о сопственој снази, и тиме знатно утицао на даљи развој њихове културе.

Почевши од Х века пре н. е., на територији Србије постепено се уобличавају две велике културне целине, и то једна на Косову и у долинама Топлице и Рашке (група Доња Брњица), а друга на подручју централне Србије, источног Срема, јужне Бачке и Баната (група Босут). Обе ове целине везују се територијално, културно, а, вероватно, и етнички за традиционалне културе развијеног бронзаног доба, и то група Доња Брњица – за параћинску културу, а група Босут - за ватинску културу, односно њене варијанте. То значи да су се у немирна времена између 1225. и 1000. године пре н. е. локалне заједнице на територији Србије објединиле, а да су се у затишју које је наступило после продора групе Вал-Даљ опет осамосталиле и своју будућност почеле да изграђују на прастарим традицијама.

Култура IX и VIII века на Косову и у долинама Топлице и Рашке (група Доња Брњица) документована је готово искључиво археолошком грађом која је прикупљена при истраживањима мањих некропола (Карагач, код Косовске Митровице; Доња Брњица и Бадовац, код Приштине; Горња Стражава, код Прокупља; Делимеђе и Дојевићи, код Новог Пазара). На најстаријој од некропола, оној у Карагачу, откривене су керамичке урне са остацима спаљених покојника, укопане у правилним редовима и без прилога. Својим упрошћеним облицима (крушколике посуде с коничним вратом и хоризонталним ободом) и једноставном декорацијом (брадавичасти налепци), ове урне тако живо подсећају на урне групе Вал-Даљ да се мора претпоставити да су носиоци ове експанзивне културе у свом надирању према југу прешли и преко Косова. На каснијим некрополама (Доња Брњица, Делимеђе) откривене су, међутим, групе од десетак урни, које су положене у толоидне конструкције, брижљиво грађене од облутака. По основној профилацији, и оне подсећају на

урне групе Вал-Даљ, али се по облику дршки чврсто везују за традиционалне форме, за керамику културе Доња Слатина-Параћин. Како су и неки метални предмети из гробова (стрелице од бронзаног лима), као и велике зделе којима су урне често покриване, такође карактеристични и за културу развијеног бронзаног доба косовско-поморавске области, јасно је да група Доња Брњица настаје повезивањем туђинских и традиционалних форми у једну нову целину.[15] Мало је вероватно да се ова синтеза заснива и на етничкој асимилацији, јер се у даљем развоју културе типа Доња Брњица туђински облици брзо губе, а преовлађују они који се повезују с локалним традицијама.

Појава издвојених група гробова на млађим некрополама групе Доња Брњица свакако је знак да су се заједнице на Косову и у долинама Топлице и Рашке састојале од неколико самосталних породица. Развијен смисао за породични живот документује и обичај да се урне често полажу једна изнад друге и повезују монолитном конструкцијом (етажни гробови). Свака група гробова индивидуализована је и гробним прилозима, јер док су поједине породице сахрањивале мртве с накитом или оружјем, друге нису могле ставити крај њих ни јевтине керамичке посуде.

На готово исти начин - сажимањем традиционалних и туђинских форми - остварена је и нова културна синтеза у централној Србији, Срему, јужној Бачкој и Банату, тј. на подручју тзв. босутске групе. Чим су минуле опасности везане за ланчане покрете становништва почетком Х века, на подручју ове групе ничу многобројна насеља, која су готово увек заштићена или природним положајем (тешко приступачна узвишења) или одбрамбеним рововима. У Срему је најгушће настањена Фрушка гора (Сот, Раковац, Нови Сланкамен, Калакача), у Банату – област око Тамиша, Бегеја и Тисе (Сефкерин, Чента, Тител, Перлез), у сливу Велике Мораве - светозаревачко поље (Црвена ливада, Сарине међе), а у источној Србији - подручје од Ђердапа до Прахова (Бољетин, Хајдучка воденица, Банско острво, Мала Врбица). Свакако није случајност што су насеља концентрисана баш на оним територијама на којима су се раније налазила средишта традиционалне ватинске културе, а које су истовремено биле и на удару туђинских, инвазионих култура, и то најпре групе Бајердорф-Велатице, а, нешто касније, и Гава групе. После 1000. године пре н. е., на свим овим подручјима подижу се готово истоветна насеља, са стаништима у виду кружних или елипсоидних полуземуница и многобројним коничним јамама за смештај зрнасте хране (Калакача, код Бешке; Банско острво, код Гвоздених врата; Сарине међе, код Светозарева). И керамичка производња је једнообразна: свуда се користе велики лонци и питоси, коничне зделе, двоухи пехари и лончићи. Док поједине врсте посуђа, на пример зделе фасетираног или тордираног обода, још задржавају облике Бајердорф-Велатице и Гава групе, велики лонци и питоси, који се производе у великом броју, имају готово исте облике и украсе као и такозвано »кухињско посуђе« традиционалне ватинске културе. Временом се туђинске форме потискују у други план, а све врсте посуђа много чешће се украшавају мотивима који се везују за декорацију керамике развијеног бронзаног доба (гирланде, стилизоване гранчице, шрафирани троуглови). На основу ових података може се наслутити да група Босут, као и група Доња Брњица, започиње свој развој у сенци културе туђинаца, а да се затим, оживљавањем традиција, постепено ње ослобађа. Почетком IX века, то је већ снажна и самостална култура. Затишје које је наступило омогућило је заједницама Срема, Бачке, Баната и Поморавља да се трајно вежу за земљу и да с поверењем гледају у будућност. Да земљорадња опет оживљава, показују многобројни жрвњеви, силоси и остаци житарица који су откривени у насељима IX и VIII века. На основу налаза из Калакаче може се, међутим, закључити да су чак и на плодној сремској земљи гајене само оне врсте житарица које су отпорне и које не захтевају улагање већег труда, и то једноредни јечам, просо и једноредна пшеница. Од домаћих животиња предност је дата говедима, свињама и коњима, док су стада оваца и коза била малобројна. Велики питоси и силоси, који су откривени у готово свим насељима из овог времена, показују да су локалне заједнице располагале већим резервама хране. Жито и крупна стока били су, чини се, она блага за која су од суседних групација, првенствено оних у Ердељу, прибављани скупоцени метални предмети, као што су, на пример, бронзани котао из Дубравице и бронзана ваза из Алуна.[17]

У раздобљу мира, које је потрајало приближно од средине Х до средине VIII века пре н. е., осамосталиле су се и остале заједнице на Балканском полуострву. Југозападније од средњег Подриња, Лима и Белог Дрима створен је, претежно од сточарских заједница, чврст етно-културни блок, а источније од горњег тока Искера, Витоше и Струме стабилизовала се особена култура вештих ловаца, одгајивача коња и ратника. Тако се у континенталним деловима Балканског полуострва већ од почетка VIII века пре н. е. издвајају три посебне етно-културне области које остају у приближно истим границама и у току наредних столећа, све до времена кад се у историјским изворима наводе имена народа и племена који су их настањивали. У становницима подручја која леже источније од Искера и Струме није тешко препознати Трачане, јер је то територија која им никад није оспоравана. С друге стране, област југозападно од средњег Подриња, Лима и Дрима несумњиво је илирска; њу су насељавала племена (Аутаријати, Ардијеји) која антички писци без двоумљења убрајају у Илире, а на једном њеном делу остварена је касније и илирска држава. Одлике културе групе Доња Брњица и групе Босут показују, међутим, да је језгро Балканског полуострва и јужно Подунавље насељавала једна посебна популација која је сроднија заједницама насељеним у севернијим (Трансилванија), источнијим (Влашка низија) и јужним областима (Македонија) него оближњим илирским и трачким племенима. Етно-културно јединство овог пространог подручја је прастаро, али је у археолошким документима посебно потврђено почевши од IX века пре нове ере. Свакако није случајно што је то територија чије становништво антички историјски извори често помињу као посебне народе, као Дарданце, Трибале, Мезе или Дачане, и то издвојено од Илира и Трачана.[18] Како се култура на територији Србије од краја IX века до времена римских освајања развијала континуирано, то се у заједницама групе Доња Брњица могу препознати преци историјских Дарданаца, а у заједницама босутске и њој сродних културних група у Трансилванији и Влашкој низији – преци историјских Трибала, Меза и Дако-Гета. Од краја IX века пре н. е. протекло је, међутим, још неколико столећа док се ове етничке групације нису међусобно јасно разграничиле и почеле да учествују у догађајима који су забележени у историјским изворима.

Напомене:

1 Већина стручњака сматра да је дубовачко-жутобрдска група посебна култура, независна од ватинске. Уп. М. Гарашанин, Праисторија I, 336-352; Н. Тасић у Praistorija Vojvodine 229-233.

2 Уп. J. Todorović, Praistorijska Karaburma II, Dissertationes et Monoeraphiae XIX, Београд 1977, T. XXX.

3 Уп. Z. Letica, Antropomorfne figurine bronzanog doba u Jugoslaviji, Dissertationes et Monographiae XVI, Београд 1973.

4 О одликама културе гробних хумки на територији Србије вид. опширније: Н. Тасић ; у Praistorija Vojvodine 233-24O.

5 Н. Тасић ову фазу ватинске културе дефинише као посебну Белегиш групу; уп. Praistorija Vojvodine, 24O-245 Правилније тумачење даје B.Hansel, Beiträge zur Chronologie der mittleren Bronzezeit im Karpatenbecken, Bonn 1968, 133-142.

6 Уп. B. Hдnsel, нав. Дело 183 и даље.

7 О западносрбијанској варијанти ватинске културе вид. опширније: М. Гарашанин, Праисторија I, 359-38O.

8 О параћинској групи опширније: М. Гарашанин, Праисторија I, 298-3O6 (са цитираном старијом литературом).

9 О овим догађајима опширније: V. Milojčić, Die doriscbe Njanderung, Archaeologischer Anzeiger 1948-1949, 12-336; Nj. Kimmig, Seevö1kerbewegung und Urnenfelderkultur, Studien aus Alteuropa I, 1964, 220-283; M. Gimbutas, Bronze Age, 329-339.

10 О оставама бронзаних предмета опширније: М. Гарашанин, Праисторија II, 419-435; K. Vinski-Gasparini, Kultura polja sa žarama u sjevernoj Hrvatskoj, Zadar 1973, 77-112.

11 K. Vinski-Gasparini, нав. дело 125-131. нав. дело 125-131. М. Гарашанин датује ове појаве у нешто старије време и сврстава их у тзв. Медијана групу (Праисторија I, 307-312).

12 О Гава групи опширније: М. Гарашанин, Праисторија II, 417-419, 560.

13 Овом раздобљу припадају археолошки налази које М. Гарашанин опредељује у млађу фазу параћинске групе (Праисторија 1, 305), а Н. Тасић у млађу фазу Белегиш групе (Praistorija Vojvodine 240 и даље).

14 K. Vinski-Gasparini, нав. дело 150-176.

15 D. Srejović, Praistorijska nekropola u Donjoj Brnjici, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije 4-5 (1959-60), 83-129;129; М. Гарашанин, Праисторија II, 438-444.

16 Ова група је названа према насељу које је истражено на Градини, код Батринца на Босуту. Уп. Bosut Group of the Basarabi Complex and the »Thraco-Cimerians« Finds, Balcanica 2 (1971) 27-67. Правилну периодизацију ове групе извршио је М. Медовић у својој докторској дисертацији Хронологија старијег гвозденог доба у Војводини (рукопис).

17 Подаци о насељу у Калакачи преузети су из поменуте дисертације М. Медовића. O бронзаним вазама на територији Србије: Д. Срејовић, Три праисторијске оставе из источне Србије, Старинар 11 (196O) 52-53; М. Косорић, Праисторијски котао из околине Пожаревца, Старинар 15-16 (1964-65) 191-192.

18 Са овом посебном етно-културном групом мало се рачунало при реконструкцијама сложених збивања на Балканском полуострву током гвозденог доба и отуд је у стручној литератури често дата претерано велика улога Илирима и Трачанима.

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]