Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

СРБИ, ХРВАТИ, СЛОВЕНЦИ

Углавном као спорадични примери, у хумористичкој периодици Србије могу се прочитати шале с представницима три главна народа који су ушли у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно образовали језгро државе која ће касније понети назив Југославија. Супротно увреженим претпоставкама и посвемашњим очекивањима да су баш ти народи специјално атрактивни за хумористичку обраду, количина објављеног материјала не говори у прилог њиховој хипотетичкој инспиративности у области ове врсте фолклорног стваралаштва. У поређењу са другим етничким шалама, сразмерно је мален број оних које као актере наводе баш споменуте југословенске народе. Штавише, не ради се само о једном, већ то доследно важи за све периоде и све мене кроз које је ова заједничка држава прошла у распону од седамдесетак година колико је трајала. Наравно, мислимо првенствено на шале, а не и на остале хумористичко-сатиричне садржаје којих је, с обзиром на константну узбурканост међуетничких односа и унутрашње политике, увек било у изобиљу.

Пре уједињења у заједничку државу, у текућем хуморном стваралаштву у Србији није коришћено етничко име ни Хрвата ни Словенаца. Та два народа не улазе у објектив фолклорног интересовања, нити их има у махом традиционалној усменој грађи која се у модернизованим, прилагођеним варијантама у овом периоду и даље штампа. Језгровите народне причице из листа Кића говоре, изузетно, о Шокцима, али и то с једним јасно мотивисаним разлогом, пре свега због икавштине - зарад тога да би се искористио потенцијал двоструких значења које ово наречје са собом носи и удовољило потребама лингвистичког хумора. Познатији јунак у традиционалном фолклору је Далматинац, и то онај из Залеђа, који се чешће користи и који је устоличени носилац фиксних, универзалних мотива. Више културом назначен, овај тип спада у групу оних најдуже присутних у нашем фолклору, с обзиром на то да се и у новим временима радо спомиње у разним шалама. Ипак, за разлику од данашњих фолклорних обичаја, ни Далматинци ни Шокци првобитно нису били одређени карактерним цртама или манама: попут осталих типских јунака из народне књижевности, они су или верски или социјално обележени, као раја или пук, а затим лингвистички - у грубим дијалекатским потезима.

* * *

Гост Србин: Шта имате јести?
Келнер Приморац: Само бижи (грашак).
Србин: Ма, рашта ћу бјежати, јадан ти не био?

(Врач погађач, 24, 16. X 1906.)

Ера и Шокица
Дошла Шокица на Дрину, па села на обалу те посматра брзу реку и кршна брда босанска.
Изађе један Ера из њиве па је упита:
-Што сједиш ти ту, ђевојко?
-Седим, јер сам трудна (хтела је да каже да је уморна).
-Е, Бога ми, нико ти није крив што си се ти пројолпазила у тијем годинама! - рече још Ера и продужи пут.

(Кића, 33, 12. VIII 1912.)

Шта тера
Терао Далматинац на магарету товар лонаца на пазар.
-Шта то ћераш Мркље? - пита га комшија.
-Шути - одговори Далматинац: ако падне магаре, не ћерам ништа.

(Кића, 10, 5. III 1922.)

Сви свети
Служио Шокац код Србина, па ће једно вече рећи:
-Сутра, газда, не могу радити.
-А зашто не можеш?
-Сутра ми је празник: Сви Свети.
-Добро, ти светкуј. Радићемо ми.
После неколико дана рећи ће слуга:
-И сутра, газда, не могу ти радити. Сутра је Свети Леополдо.
-Па рече ли пре две недеље да празнујеш све свеце, а откуд сад тај?
-Е, газда, ономад он није био стигао за празник, те ћемо га прославити сутра - одговори му досетљиви Шокац.

(Кића, 52, 27. XII 1925.)

Није он Шокац
У Херцеговини, све католике звали су “Шокцима”. Једне године, кад су Хрвати развили агитацију за своју народност, дође у једно католичко село млад свештеник - жупник - и стане проповедати како они нису Шокци, већ Хрвати.
Неки ага, Турчин, тих дана позове свога кмета себи и ослови га:
-Где си ти, Шокче, тако дуго?
А Шокац метне руку на прса и рекне:
-Нисам ја, честити ага, Шокац, већ сам, како ‘но Бога ти, рече наш жупник... Јес, јес... ја сам... Кр-кр-хмат.

(Кића, 16, 18. IV 1926.)

Након формирања заједничке државе, у интервалу двадесетих и тридесетих година, шале о Хрватима, или о Хрватима и Србима у комбинацији, штампају се у нешто повећаном броју. Но, чини се да ни у овом периоду нема правог интересовања за те етничке типове. Првенствени разлог публиковања те и такве грађе јесте намера да се кроз медиј хумора репрезентује живописно мултиетничко шаренило, што представља најизраженију дистинктивну особеност новонастале државне творевине. На ту идеју нам недвосмислено указују наслови одговарајућих рубрика, будући да се они отворено позивају на географску и етничку разноликост Југославије (Наши људи и крајеви и сл.). Тих година и даље преовлађује махом старија усмена грађа, с тим што су неке причице евидентно позајмљене из баштине хрватског фолклора како би се обогатио фонд хумористичког материјала и по могућству учинио још разноврснијим. У тим формама, лик Хрвата идентификован је са ужом регионалном групом Загораца. Слично Шокцима који више нису интересантни, Загорци су такође приказани без посебних, само њима својствених психолошких или етничких карактеристика: једино чиме се гради њихов засебни идентитет је кајкавски дијалекат. Тај дијалекат са специфичном лексиком и типично испрекиданим, кратким звуком, показао се врло привлачним и изузетно згодним за разне врсте лингвистичких и хуморних варијација. Стога је и у овом случају језик фактор који даје тражену индивидуалност шалама, док су мотиви скоро сасвим неспецифични. Судећи по неколицини оних који се без прекида понављају, рекло би се да су Загорци, као многи други фолклорни јунаци, прости геаци који неумерено уживају у алкохолном пићу. Ретко кад свраћају у град, а кад дођу, ствари које виде провоцирају њихово чуђење и коментар, ефектан највише због одговарајуће и сврсисходне употребе језика. Генерално гледано, лингвистичка карактеризација етничких учесника у шалама далеко је брижљивије разрађена у периоду двадесетих, или, још наглашеније, тридесетих година, него што је то било на самом почетку века. Типске поделе јунака на основу дијалекта прецизније су и строже. То се врло добро запажа на примеру Далматинаца, који тек од сада почињу да носе обележја приморског, икавског језичког идиома.

Отац и син
Вози се на чамцу Загорац (Хрват из Загорја) са својим сином, и легао потрбушке. Гледа у воду, а у устима му лула.
Син ће му на то рећи:
-Јапек (отац) бу ти фајка (лула) смекнула во воду.
-Не бу (неће) - одговори отац.
На то лула у воду - бу!
-О, Језус Марија! - погледа Загорац за лулом.

(Кића, 42, 18. X 1925.)

Није његово
Неки Загорац, возећи се на вашар, изгуби буклију ракије коју је понео у колима, да се путем окрепи. Жалећи за ракијом, чежњиво је погледао пут, којим се возио. У то га стигне један Србин, хтеде га упитати што је тужан, али га Загорац предусретне:
“Просим вас, пријател, кај морда нисте нашли какву путрицу и у њој жганицу?”
Србин, не разумевајући га, рече: “Нашао сам само буклију ракије”...
“А, то није моје!” - рече Загорац, па окрете натраг, да тражи “жганицу” а Србин намигну па натеже буклију: кло, кло, кло!

(Звоно, 161, 1. VIII 1925.)

У зоолошком врту
Дошао један наш морнар у Загреб, па посетио зоолошки врт. Разгледа редом животиње, диви се, па кад је наишао на зебру, наједном ће узвикнути:
-Ајме, ћа је ови свит полудија!
-А што болан? - пита га друг Босанац, који се нашао ту с њим.
-Ма ћа не видиш?
-А што бих видио?
-Ћа не видиш, обукли товару (магарац) у морнарску мају.

(Оковани јазавац, 3, 7. XI 1935.)

Исто као Хрвати, Срби се ретко појављују у шалама самостално, под својим заједничким етничким именом. Карактерно нису много друкчији од Загораца: Они су такође геаци са склоностима које су приземне и ниске - псују, лажу, варају, груби су, неуглађени и примитивни. У поређењу са заиста минималним бројем шала које експлиците наводе Србе, сразмерно је већа количина причица из, како изгледа, обимнијег корпуса с Личанима, за које се може претпоставити да су пореклом Срби. Уместо регионалног имена Личани, често се користе уобичајена и типска имена Дане и Мане. То су причице у којима се обрађују разнородни, међусобно прилично неусаглашени мотиви: с једне стране, Личани су представљени као прости, неуки и тупави горштаци, а с друге, као окретни и виспрени преваранти који се свуда подједнако добро сналазе, чак и кад нису на свом већ туђем терену, далеко у Америци, где су отишли у печалбу, или бесповратно - као исељеници.

Наши на страни
- Како ћеш најлакше наћи Србина у Бечу -
Дошао неки Србин у Беч и никако да се нађе са којим другим Србином, да се поразговара. Тражећи тако Србина ишао је свуд редом по Бечу тако, да је предвече већ био и изашао из Беча. Враћајући се ноћу за Беч, чује некога где уз неку тарабу мокри и ... пева.
“Хвала Богу”, рећи ће овај “та где си, по Богу брате? Убих се тражећи по овом Бечу једног Србина.”
“А по чему ти знадеш да сам ја Србин?”
“Па, по тој песми, брате, по песми.”

(Звоно, 120, 18. X 1924.)

Срби у туђини
- дванаест кечева -
Три Личанина играли санса у Пицбургу. Наиђе четврти, који у први мах не познаје своје земљаке, јер су говорили енглески. Обиђе око стола и виде да сви партнери држе по четири кеца. Дакле, три пута четири, дванаест. Он се као досети, па ће им рећи на српском:
-Ви, бре, нисте Енглези!?
-Ми нисмо Енглези!
-Ви сте Личани, чутуру вам вашу!
-Ми смо Личани.
-Будале једне, поделите то пара, па да потражимо праве Енглезе.

(Звоно, 123, 8. XI 1924.)

Подвалио му
Стоји Личанин пред министарством трговине и гледа у вис. Наилази неки мангуп и видећи га, реши се да се нашали.
-Шта, бре, гледаш то горе?
-Ете, вели ликота, бројим пенџере.
-Како бројиш пенџере? Па знаш ли да је то забрањено? То мора да се плати.
Е, е, збунио се Дане, нисам знао, него, еве, еве да платим шта кошта.
-За сваки пенџер, ти мени, брале по 5 динара. Колико си их набројао?
-26, вели Личанин и вади паре.
Онај мангуп дохвати паре и здими низ улицу.
-Е, вала, подвалио сам му, насмеја се ликота за њим, било их је 27...

(Оковни јазавац, 6, 28. XI 1935.)

Насупрот досад цитираним примерима шала из усменог фолклора, које само изузетно стављају у антагонизам Србе и Хрвате, друга врста журналистичког дискурса то већ увелико чини. Током треће деценије двадесетог столећа, која иначе представља епоху карактеристичну по интензивном публиковању свих могућих врста и видова хумора, пажњу привлаче јетки осврти - тенденциозни, политиком осенчени облици хумора који не само што директно супротстављају, већ типски и културно радикализују оба народа. На првом месту, наново се потенцира језичка диференцијација. Чини се да је језичко питање, интерпретирано на комичан или сатиричан начин, одувек било актуелно као тема у вези са Србима и Хрватима. Жаоке на рачун хрватских језичких варијаната јављају се тако рећи од самог момента уједињења, а свима добро знано превођење речи и појмова на облике хрватских сложеница представља уобичајени предмет за подсмех од почетка двадесетих па надаље. Истовремено се у најразличитијим жанровским формама обрађују ноторно истицане неједнакости у култури и менталитету Срба и Хрвата. Једино у овом контексту заобиђен је регионални идентитет, то јест употребљава се хрватско етничко име које симболизује интегралну Хрватску, политички и територијално.

Чудан језик
Хрвати наши благајну називају “полаговна”.
Према овоме благајник би био “полаговник”.
Како би се сада звали они који би код “полаговника” долазили да новац примају?!
Онај, који овај језик овако ствара - нека сада одговара.

(Брка, 21, 1. VI 1919.)

* * *

Препире се неколицина Хрвата са једним Београђанином пред Дифранком на Теразијама, и криво Хрвату, - стара песма - што нисмо довољно културни и фини. Не умемо да будемо аристократе. Чак му се, у једном тренутку, отела и реч:
-Многи ваш човек који хоће силом да буде Европљанин, личи на оног Црнца у цилиндру из приче.
- А многи ваш човек који хоће да изиграва аристократу, страшно личи на оног аристократу у смрдљивим обојцима испод камашне и лаковане ципеле, о коме би се тек могла написати дугачка прича - одговори брату Хрвату насмејани Србин.

(Веселе новине, 15, 11. XI 1923.)

Критика
Београђанин: Зашто вам се није свидела наша натуралистичка драма?
Загрепчанин: Зато што ви не умете гемајн ствари да цртате на један фајн начин.

(Веселе новине, 14, 6. IV 1924.)

Хвала Богу!
Звонар Мата који је преко 40 година послуживао католичког попа, те добро усисао његову науку, причаше једном Србину о њиховој вери, те ће рећи:
“Е, мој Србо, наша је вера најправија и кад на страшном суду затрубе анђели, ми ћемо се Хрвати сви подићи из гробова.”
-Бар ћу тада видети српског Милоша и Марка. А Бог зна, да ли би их икад видео, да их нисте - похрватили” - одговори Србо.

(Звоно, 121, 23. X 1924.)

За време постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у хумористичкој штампи Србије не могу се пронаћи примери који би били налик претходним. У том, другом по реду, значајном раздобљу за унутардржавне, политичке и етничке односе Срба и Хрвата, Хрвата готово да и нема међу популарним актерима хумора. Тек крајем осамдесетих година - у подлистку издвојеном под насловом Југославија у вицу - лист Јеж доноси неколицину шала које по имену наводе хрватске представнике, дихотомизоване и овога пута на Загорце и Далматинце. Сем дијалекта, основни знак етничког распознавања чине лична имена која се у изобиљу варирају: Штеф, Јанкец, Блаж, Дудек и Регица, Ивек, Барица, Јожек, или Јуре, Мате, Стипе, Фране, Анте и сл. Мотивски, и као карактеристична особина менталитета Загораца, издвојена је склоност ка парничењу - што је вероватно резултат утицаја масовне културе, односно неких надпросечно успелих, масовно гледаних телевизијских серија.[1] Кад је о Далматинцима реч, углавном се понављају вицеви о лењости, лагању и хвалисању. За разлику од Загорца, чије занимање никад није посебно акцентовано, Далматинац је тиме доста условљен; он је оријентисан на рибарење, поморство и путовања у далеки свет.

Вода и вино
Разговарају двојица Далматинаца:
-Мате, а шта учини те ми прода брод који пропушта воду?
-А шта би ти тија... да ти пропушта вино?!

(Ошишани јеж, 1841, 13. X 1974.)

Распоред часова
Два Загорца дођу у град и, после дужег пешачења, оду право у гостионицу.
Седајући за сто, паде им поглед на натпис:
“Зајутрак од 6 до 11, обед од 11 до 4, вечера од 4 до 12 сати.
-Чуј ме, Штеф - рече један - ак сад почнемо јести, па кад бумо онда стигли разгледати град?

(Ошишани јеж, 1988, 5. VIII 1977.)

* * *

Међу Загорцима који су познати по парничењима и потезањима по суду, један је добио велику своту новца на лутрији, па се други заинтересирали шта ће он сад са тим парама.
-Морти, буш отприл биртију? - упиташе га.
-Кај год - вели овај.
-Морти, буш пенезе дал V банку?
-Кај год.
-Па кај буш делал с толики пенези? - не дају се ови.
-Јој, дечки - зажари добитник очима - веч колико вас је; все бум тужил.

(Јеж, 2591, 7. IV 1989.)

* * *

Пошао Загорац у Загреб влаком, а пријатељ га упита:
-За каким послом идеш V Загреб?
-Идем на суд - одговори овај.
-А, кога буш тужил?
-Бум се досетил до Загреба! - хладнокрвно ће упитани.

(Јеж, 2591, 7. IV 1989.)

* * *

Вратио се Фране из Аустралије па се хвали.
-Нећете ми вироват, али ја сан једном проба јисти кенгура.
-И, какво му је месо? - упиташе га окупљени.
-Е, какво, риба ка риба - закључи Фране.

(Јеж, 2591, 7. IV 1989.)

* * *

Хвалио се Далматинац какву је рибу ухватио:
-Јуди моји, кад сам је извука из воде, у води је остала рупа. Е, онда сам позва неке јуде, па смо је натоварили на камион од пет тона, а реп јој се добри три метра вука по цести. И слика сам се сњон, али ван не могу показат слику, јер је сама слика тешка око 80 кила.

(Ошишани јеж, 2591, 7. IV 1989.)

Писао пријатељ Далматинцу из Америке како тамо шолди стоје по улици и да само треба покупити, толико је та земља богата.
Када је то Далматинац прочитао, отпише пријатељу да и он долази у ту земљу да се обогати. Немајући куда пријатељ га одређеног дана дочека на аеродрому а како се не би осрамотио и показао да је лагао, како Далматинац коракну ногом, овај баци неприметно шаку долара на земљу.
Но, Далматинац ни да трепне, а камоли да се сагне и покупи доларе. Када је то досадило пријатељу из Америке, упита Далматинца:
-Ма, богати, што мало не покупиш паре?
-Нисан луд ваљда први дан радит - одговори лаконски Далматинац.

(Јеж, 2591, 7. IV 1989.)

Ако се, било појединачно било у комбинацији, с Хрватима и Србима није идентификовао значајнији број стереотипних шаљивих мотива ни у једној епохи историје, то би се још мање могло казати за Словенце. Наступ Словенаца у сфери хумора представља заиста необичну реткост. Чињеница да ни у поменутој компилацији Југославија у вицу нису заступљени равноправно, чак ни као згодан материјал за постизање мултиетничке разноврсности, довољно говори сама за себе. Можда је на пољу политичког вица и било нешто више осврта на Словенце, заправо на својевремено актуелне словеначке политичаре, међутим, узмемо ли у обзир категорију грађе где такве поруке нису у првом плану, то свакако није случај. Комбинације Србина, Хрвата и Словенца у шалама с трочланом структуром такође представљају више изузетак него коришћено правило. Чак и у ретким случајевима кад су придружени осталима, Словенци чине само функционалну допуну, заокружујући скуп од три неопходна судеоника. Типски и карактерно, они нису одређено профилисани. Стереотипне особине менталитета које им се по обичају приписују - радиност, ефикасност и пословност - готово да нису експлоатисане ван строго политичког контекста. Зато је и у наредне две забележене шале лик Словенца остао неоформљен и блед, лишен одговарајуће личне и етничке ноте. Срж хумора је у лингвистичкој игри, за коју је овога пута употребљен словеначки језик:

Први облакодер
У време када се градио неботичник, нашао се Рибничанин у Љубљани, па ће запитати једног свог земљака, запосленог на грађевини.
-Кај бо то?
А земљак му, по рибнички, одговори отегнуто:
-Не-бо-тичник.
-Не впрашам те кај не бо, ампак кај бо.

(Јеж, 1988, 5. VIII 1977.)

* * *

Залутао неки Словенац кроз српска брда па угледа мало даље човека како товари дрва.
-Хеј, товариш! Хеј, товариш!
Човек дотрча до њега па му шапну:
-Товарим, брате, али не вичи, чуће шумар!

(Јеж, 2325, 3. II 1984.)

Напомена

1. Видети: М. Бошковић-Stulli, Загребачка усмена причања у преплитању с новинама и телевизијом, Народна умјетност 15, Загреб 1978, 11-37.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]