Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije

SRBI, HRVATI, SLOVENCI

Uglavnom kao sporadični primeri, u humorističkoj periodici Srbije mogu se pročitati šale s predstavnicima tri glavna naroda koji su ušli u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno obrazovali jezgro države koja će kasnije poneti naziv Jugoslavija. Suprotno uvreženim pretpostavkama i posvemašnjim očekivanjima da su baš ti narodi specijalno atraktivni za humorističku obradu, količina objavljenog materijala ne govori u prilog njihovoj hipotetičkoj inspirativnosti u oblasti ove vrste folklornog stvaralaštva. U poređenju sa drugim etničkim šalama, srazmerno je malen broj onih koje kao aktere navode baš spomenute jugoslovenske narode. Štaviše, ne radi se samo o jednom, već to dosledno važi za sve periode i sve mene kroz koje je ova zajednička država prošla u rasponu od sedamdesetak godina koliko je trajala. Naravno, mislimo prvenstveno na šale, a ne i na ostale humorističko-satirične sadržaje kojih je, s obzirom na konstantnu uzburkanost međuetničkih odnosa i unutrašnje politike, uvek bilo u izobilju.

Pre ujedinjenja u zajedničku državu, u tekućem humornom stvaralaštvu u Srbiji nije korišćeno etničko ime ni Hrvata ni Slovenaca. Ta dva naroda ne ulaze u objektiv folklornog interesovanja, niti ih ima u mahom tradicionalnoj usmenoj građi koja se u modernizovanim, prilagođenim varijantama u ovom periodu i dalje štampa. Jezgrovite narodne pričice iz lista Kića govore, izuzetno, o Šokcima, ali i to s jednim jasno motivisanim razlogom, pre svega zbog ikavštine - zarad toga da bi se iskoristio potencijal dvostrukih značenja koje ovo narečje sa sobom nosi i udovoljilo potrebama lingvističkog humora. Poznatiji junak u tradicionalnom folkloru je Dalmatinac, i to onaj iz Zaleđa, koji se češće koristi i koji je ustoličeni nosilac fiksnih, univerzalnih motiva. Više kulturom naznačen, ovaj tip spada u grupu onih najduže prisutnih u našem folkloru, s obzirom na to da se i u novim vremenima rado spominje u raznim šalama. Ipak, za razliku od današnjih folklornih običaja, ni Dalmatinci ni Šokci prvobitno nisu bili određeni karakternim crtama ili manama: poput ostalih tipskih junaka iz narodne književnosti, oni su ili verski ili socijalno obeleženi, kao raja ili puk, a zatim lingvistički - u grubim dijalekatskim potezima.

* * *

Gost Srbin: Šta imate jesti?
Kelner Primorac: Samo biži (grašak).
Srbin: Ma, rašta ću bježati, jadan ti ne bio?

(Vrač pogađač, 24, 16. X 1906.)

Era i Šokica
Došla Šokica na Drinu, pa sela na obalu te posmatra brzu reku i kršna brda bosanska.
Izađe jedan Era iz njive pa je upita:
-Što sjediš ti tu, đevojko?
-Sedim, jer sam trudna (htela je da kaže da je umorna).
-E, Boga mi, niko ti nije kriv što si se ti projolpazila u tijem godinama! - reče još Era i produži put.

(Kića, 33, 12. VIII 1912.)

Šta tera
Terao Dalmatinac na magaretu tovar lonaca na pazar.
-Šta to ćeraš Mrklje? - pita ga komšija.
-Šuti - odgovori Dalmatinac: ako padne magare, ne ćeram ništa.

(Kića, 10, 5. III 1922.)

Svi sveti
Služio Šokac kod Srbina, pa će jedno veče reći:
-Sutra, gazda, ne mogu raditi.
-A zašto ne možeš?
-Sutra mi je praznik: Svi Sveti.
-Dobro, ti svetkuj. Radićemo mi.
Posle nekoliko dana reći će sluga:
-I sutra, gazda, ne mogu ti raditi. Sutra je Sveti Leopoldo.
-Pa reče li pre dve nedelje da praznuješ sve svece, a otkud sad taj?
-E, gazda, onomad on nije bio stigao za praznik, te ćemo ga proslaviti sutra - odgovori mu dosetljivi Šokac.

(Kića, 52, 27. XII 1925.)

Nije on Šokac
U Hercegovini, sve katolike zvali su “Šokcima”. Jedne godine, kad su Hrvati razvili agitaciju za svoju narodnost, dođe u jedno katoličko selo mlad sveštenik - župnik - i stane propovedati kako oni nisu Šokci, već Hrvati.
Neki aga, Turčin, tih dana pozove svoga kmeta sebi i oslovi ga:
-Gde si ti, Šokče, tako dugo?
A Šokac metne ruku na prsa i rekne:
-Nisam ja, čestiti aga, Šokac, već sam, kako ‘no Boga ti, reče naš župnik... Jes, jes... ja sam... Kr-kr-hmat.

(Kića, 16, 18. IV 1926.)

Nakon formiranja zajedničke države, u intervalu dvadesetih i tridesetih godina, šale o Hrvatima, ili o Hrvatima i Srbima u kombinaciji, štampaju se u nešto povećanom broju. No, čini se da ni u ovom periodu nema pravog interesovanja za te etničke tipove. Prvenstveni razlog publikovanja te i takve građe jeste namera da se kroz medij humora reprezentuje živopisno multietničko šarenilo, što predstavlja najizraženiju distinktivnu osobenost novonastale državne tvorevine. Na tu ideju nam nedvosmisleno ukazuju naslovi odgovarajućih rubrika, budući da se oni otvoreno pozivaju na geografsku i etničku raznolikost Jugoslavije (Naši ljudi i krajevi i sl.). Tih godina i dalje preovlađuje mahom starija usmena građa, s tim što su neke pričice evidentno pozajmljene iz baštine hrvatskog folklora kako bi se obogatio fond humorističkog materijala i po mogućstvu učinio još raznovrsnijim. U tim formama, lik Hrvata identifikovan je sa užom regionalnom grupom Zagoraca. Slično Šokcima koji više nisu interesantni, Zagorci su takođe prikazani bez posebnih, samo njima svojstvenih psiholoških ili etničkih karakteristika: jedino čime se gradi njihov zasebni identitet je kajkavski dijalekat. Taj dijalekat sa specifičnom leksikom i tipično isprekidanim, kratkim zvukom, pokazao se vrlo privlačnim i izuzetno zgodnim za razne vrste lingvističkih i humornih varijacija. Stoga je i u ovom slučaju jezik faktor koji daje traženu individualnost šalama, dok su motivi skoro sasvim nespecifični. Sudeći po nekolicini onih koji se bez prekida ponavljaju, reklo bi se da su Zagorci, kao mnogi drugi folklorni junaci, prosti geaci koji neumereno uživaju u alkoholnom piću. Retko kad svraćaju u grad, a kad dođu, stvari koje vide provociraju njihovo čuđenje i komentar, efektan najviše zbog odgovarajuće i svrsishodne upotrebe jezika. Generalno gledano, lingvistička karakterizacija etničkih učesnika u šalama daleko je brižljivije razrađena u periodu dvadesetih, ili, još naglašenije, tridesetih godina, nego što je to bilo na samom početku veka. Tipske podele junaka na osnovu dijalekta preciznije su i strože. To se vrlo dobro zapaža na primeru Dalmatinaca, koji tek od sada počinju da nose obeležja primorskog, ikavskog jezičkog idioma.

Otac i sin
Vozi se na čamcu Zagorac (Hrvat iz Zagorja) sa svojim sinom, i legao potrbuške. Gleda u vodu, a u ustima mu lula.
Sin će mu na to reći:
-Japek (otac) bu ti fajka (lula) smeknula vo vodu.
-Ne bu (neće) - odgovori otac.
Na to lula u vodu - bu!
-O, Jezus Marija! - pogleda Zagorac za lulom.

(Kića, 42, 18. X 1925.)

Nije njegovo
Neki Zagorac, vozeći se na vašar, izgubi bukliju rakije koju je poneo u kolima, da se putem okrepi. Žaleći za rakijom, čežnjivo je pogledao put, kojim se vozio. U to ga stigne jedan Srbin, htede ga upitati što je tužan, ali ga Zagorac predusretne:
“Prosim vas, prijatel, kaj morda niste našli kakvu putricu i u njoj žganicu?”
Srbin, ne razumevajući ga, reče: “Našao sam samo bukliju rakije”...
“A, to nije moje!” - reče Zagorac, pa okrete natrag, da traži “žganicu” a Srbin namignu pa nateže bukliju: klo, klo, klo!

(Zvono, 161, 1. VIII 1925.)

U zoološkom vrtu
Došao jedan naš mornar u Zagreb, pa posetio zoološki vrt. Razgleda redom životinje, divi se, pa kad je naišao na zebru, najednom će uzviknuti:
-Ajme, ća je ovi svit poludija!
-A što bolan? - pita ga drug Bosanac, koji se našao tu s njim.
-Ma ća ne vidiš?
-A što bih vidio?
-Ća ne vidiš, obukli tovaru (magarac) u mornarsku maju.

(Okovani jazavac, 3, 7. XI 1935.)

Isto kao Hrvati, Srbi se retko pojavljuju u šalama samostalno, pod svojim zajedničkim etničkim imenom. Karakterno nisu mnogo drukčiji od Zagoraca: Oni su takođe geaci sa sklonostima koje su prizemne i niske - psuju, lažu, varaju, grubi su, neuglađeni i primitivni. U poređenju sa zaista minimalnim brojem šala koje eksplicite navode Srbe, srazmerno je veća količina pričica iz, kako izgleda, obimnijeg korpusa s Ličanima, za koje se može pretpostaviti da su poreklom Srbi. Umesto regionalnog imena Ličani, često se koriste uobičajena i tipska imena Dane i Mane. To su pričice u kojima se obrađuju raznorodni, međusobno prilično neusaglašeni motivi: s jedne strane, Ličani su predstavljeni kao prosti, neuki i tupavi gorštaci, a s druge, kao okretni i vispreni prevaranti koji se svuda podjednako dobro snalaze, čak i kad nisu na svom već tuđem terenu, daleko u Americi, gde su otišli u pečalbu, ili bespovratno - kao iseljenici.

Naši na strani
- Kako ćeš najlakše naći Srbina u Beču -
Došao neki Srbin u Beč i nikako da se nađe sa kojim drugim Srbinom, da se porazgovara. Tražeći tako Srbina išao je svud redom po Beču tako, da je predveče već bio i izašao iz Beča. Vraćajući se noću za Beč, čuje nekoga gde uz neku tarabu mokri i ... peva.
“Hvala Bogu”, reći će ovaj “ta gde si, po Bogu brate? Ubih se tražeći po ovom Beču jednog Srbina.”
“A po čemu ti znadeš da sam ja Srbin?”
“Pa, po toj pesmi, brate, po pesmi.”

(Zvono, 120, 18. X 1924.)

Srbi u tuđini
- dvanaest kečeva -
Tri Ličanina igrali sansa u Picburgu. Naiđe četvrti, koji u prvi mah ne poznaje svoje zemljake, jer su govorili engleski. Obiđe oko stola i vide da svi partneri drže po četiri keca. Dakle, tri puta četiri, dvanaest. On se kao doseti, pa će im reći na srpskom:
-Vi, bre, niste Englezi!?
-Mi nismo Englezi!
-Vi ste Ličani, čuturu vam vašu!
-Mi smo Ličani.
-Budale jedne, podelite to para, pa da potražimo prave Engleze.

(Zvono, 123, 8. XI 1924.)

Podvalio mu
Stoji Ličanin pred ministarstvom trgovine i gleda u vis. Nailazi neki mangup i videći ga, reši se da se našali.
-Šta, bre, gledaš to gore?
-Ete, veli likota, brojim pendžere.
-Kako brojiš pendžere? Pa znaš li da je to zabranjeno? To mora da se plati.
E, e, zbunio se Dane, nisam znao, nego, eve, eve da platim šta košta.
-Za svaki pendžer, ti meni, brale po 5 dinara. Koliko si ih nabrojao?
-26, veli Ličanin i vadi pare.
Onaj mangup dohvati pare i zdimi niz ulicu.
-E, vala, podvalio sam mu, nasmeja se likota za njim, bilo ih je 27...

(Okovni jazavac, 6, 28. XI 1935.)

Nasuprot dosad citiranim primerima šala iz usmenog folklora, koje samo izuzetno stavljaju u antagonizam Srbe i Hrvate, druga vrsta žurnalističkog diskursa to već uveliko čini. Tokom treće decenije dvadesetog stoleća, koja inače predstavlja epohu karakterističnu po intenzivnom publikovanju svih mogućih vrsta i vidova humora, pažnju privlače jetki osvrti - tendenciozni, politikom osenčeni oblici humora koji ne samo što direktno suprotstavljaju, već tipski i kulturno radikalizuju oba naroda. Na prvom mestu, nanovo se potencira jezička diferencijacija. Čini se da je jezičko pitanje, interpretirano na komičan ili satiričan način, oduvek bilo aktuelno kao tema u vezi sa Srbima i Hrvatima. Žaoke na račun hrvatskih jezičkih varijanata javljaju se tako reći od samog momenta ujedinjenja, a svima dobro znano prevođenje reči i pojmova na oblike hrvatskih složenica predstavlja uobičajeni predmet za podsmeh od početka dvadesetih pa nadalje. Istovremeno se u najrazličitijim žanrovskim formama obrađuju notorno isticane nejednakosti u kulturi i mentalitetu Srba i Hrvata. Jedino u ovom kontekstu zaobiđen je regionalni identitet, to jest upotrebljava se hrvatsko etničko ime koje simbolizuje integralnu Hrvatsku, politički i teritorijalno.

Čudan jezik
Hrvati naši blagajnu nazivaju “polagovna”.
Prema ovome blagajnik bi bio “polagovnik”.
Kako bi se sada zvali oni koji bi kod “polagovnika” dolazili da novac primaju?!
Onaj, koji ovaj jezik ovako stvara - neka sada odgovara.

(Brka, 21, 1. VI 1919.)

* * *

Prepire se nekolicina Hrvata sa jednim Beograđaninom pred Difrankom na Terazijama, i krivo Hrvatu, - stara pesma - što nismo dovoljno kulturni i fini. Ne umemo da budemo aristokrate. Čak mu se, u jednom trenutku, otela i reč:
-Mnogi vaš čovek koji hoće silom da bude Evropljanin, liči na onog Crnca u cilindru iz priče.
- A mnogi vaš čovek koji hoće da izigrava aristokratu, strašno liči na onog aristokratu u smrdljivim obojcima ispod kamašne i lakovane cipele, o kome bi se tek mogla napisati dugačka priča - odgovori bratu Hrvatu nasmejani Srbin.

(Vesele novine, 15, 11. XI 1923.)

Kritika
Beograđanin: Zašto vam se nije svidela naša naturalistička drama?
Zagrepčanin: Zato što vi ne umete gemajn stvari da crtate na jedan fajn način.

(Vesele novine, 14, 6. IV 1924.)

Hvala Bogu!
Zvonar Mata koji je preko 40 godina posluživao katoličkog popa, te dobro usisao njegovu nauku, pričaše jednom Srbinu o njihovoj veri, te će reći:
“E, moj Srbo, naša je vera najpravija i kad na strašnom sudu zatrube anđeli, mi ćemo se Hrvati svi podići iz grobova.”
-Bar ću tada videti srpskog Miloša i Marka. A Bog zna, da li bi ih ikad video, da ih niste - pohrvatili” - odgovori Srbo.

(Zvono, 121, 23. X 1924.)

Za vreme postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, u humorističkoj štampi Srbije ne mogu se pronaći primeri koji bi bili nalik prethodnim. U tom, drugom po redu, značajnom razdoblju za unutardržavne, političke i etničke odnose Srba i Hrvata, Hrvata gotovo da i nema među popularnim akterima humora. Tek krajem osamdesetih godina - u podlistku izdvojenom pod naslovom Jugoslavija u vicu - list Jež donosi nekolicinu šala koje po imenu navode hrvatske predstavnike, dihotomizovane i ovoga puta na Zagorce i Dalmatince. Sem dijalekta, osnovni znak etničkog raspoznavanja čine lična imena koja se u izobilju variraju: Štef, Jankec, Blaž, Dudek i Regica, Ivek, Barica, Jožek, ili Jure, Mate, Stipe, Frane, Ante i sl. Motivski, i kao karakteristična osobina mentaliteta Zagoraca, izdvojena je sklonost ka parničenju - što je verovatno rezultat uticaja masovne kulture, odnosno nekih nadprosečno uspelih, masovno gledanih televizijskih serija.[1] Kad je o Dalmatincima reč, uglavnom se ponavljaju vicevi o lenjosti, laganju i hvalisanju. Za razliku od Zagorca, čije zanimanje nikad nije posebno akcentovano, Dalmatinac je time dosta uslovljen; on je orijentisan na ribarenje, pomorstvo i putovanja u daleki svet.

Voda i vino
Razgovaraju dvojica Dalmatinaca:
-Mate, a šta učini te mi proda brod koji propušta vodu?
-A šta bi ti tija... da ti propušta vino?!

(Ošišani jež, 1841, 13. X 1974.)

Raspored časova
Dva Zagorca dođu u grad i, posle dužeg pešačenja, odu pravo u gostionicu.
Sedajući za sto, pade im pogled na natpis:
“Zajutrak od 6 do 11, obed od 11 do 4, večera od 4 do 12 sati.
-Čuj me, Štef - reče jedan - ak sad počnemo jesti, pa kad bumo onda stigli razgledati grad?

(Ošišani jež, 1988, 5. VIII 1977.)

* * *

Među Zagorcima koji su poznati po parničenjima i potezanjima po sudu, jedan je dobio veliku svotu novca na lutriji, pa se drugi zainteresirali šta će on sad sa tim parama.
-Morti, buš otpril birtiju? - upitaše ga.
-Kaj god - veli ovaj.
-Morti, buš peneze dal v banku?
-Kaj god.
-Pa kaj buš delal s toliki penezi? - ne daju se ovi.
-Joj, dečki - zažari dobitnik očima - več koliko vas je; vse bum tužil.

(Jež, 2591, 7. IV 1989.)

* * *

Pošao Zagorac u Zagreb vlakom, a prijatelj ga upita:
-Za kakim poslom ideš v Zagreb?
-Idem na sud - odgovori ovaj.
-A, koga buš tužil?
-Bum se dosetil do Zagreba! - hladnokrvno će upitani.

(Jež, 2591, 7. IV 1989.)

* * *

Vratio se Frane iz Australije pa se hvali.
-Nećete mi virovat, ali ja san jednom proba jisti kengura.
-I, kakvo mu je meso? - upitaše ga okupljeni.
-E, kakvo, riba ka riba - zaključi Frane.

(Jež, 2591, 7. IV 1989.)

* * *

Hvalio se Dalmatinac kakvu je ribu uhvatio:
-Judi moji, kad sam je izvuka iz vode, u vodi je ostala rupa. E, onda sam pozva neke jude, pa smo je natovarili na kamion od pet tona, a rep joj se dobri tri metra vuka po cesti. I slika sam se snjon, ali van ne mogu pokazat sliku, jer je sama slika teška oko 80 kila.

(Ošišani jež, 2591, 7. IV 1989.)

Pisao prijatelj Dalmatincu iz Amerike kako tamo šoldi stoje po ulici i da samo treba pokupiti, toliko je ta zemlja bogata.
Kada je to Dalmatinac pročitao, otpiše prijatelju da i on dolazi u tu zemlju da se obogati. Nemajući kuda prijatelj ga određenog dana dočeka na aerodromu a kako se ne bi osramotio i pokazao da je lagao, kako Dalmatinac koraknu nogom, ovaj baci neprimetno šaku dolara na zemlju.
No, Dalmatinac ni da trepne, a kamoli da se sagne i pokupi dolare. Kada je to dosadilo prijatelju iz Amerike, upita Dalmatinca:
-Ma, bogati, što malo ne pokupiš pare?
-Nisan lud valjda prvi dan radit - odgovori lakonski Dalmatinac.

(Jež, 2591, 7. IV 1989.)

Ako se, bilo pojedinačno bilo u kombinaciji, s Hrvatima i Srbima nije identifikovao značajniji broj stereotipnih šaljivih motiva ni u jednoj epohi istorije, to bi se još manje moglo kazati za Slovence. Nastup Slovenaca u sferi humora predstavlja zaista neobičnu retkost. Činjenica da ni u pomenutoj kompilaciji Jugoslavija u vicu nisu zastupljeni ravnopravno, čak ni kao zgodan materijal za postizanje multietničke raznovrsnosti, dovoljno govori sama za sebe. Možda je na polju političkog vica i bilo nešto više osvrta na Slovence, zapravo na svojevremeno aktuelne slovenačke političare, međutim, uzmemo li u obzir kategoriju građe gde takve poruke nisu u prvom planu, to svakako nije slučaj. Kombinacije Srbina, Hrvata i Slovenca u šalama s tročlanom strukturom takođe predstavljaju više izuzetak nego korišćeno pravilo. Čak i u retkim slučajevima kad su pridruženi ostalima, Slovenci čine samo funkcionalnu dopunu, zaokružujući skup od tri neophodna sudeonika. Tipski i karakterno, oni nisu određeno profilisani. Stereotipne osobine mentaliteta koje im se po običaju pripisuju - radinost, efikasnost i poslovnost - gotovo da nisu eksploatisane van strogo političkog konteksta. Zato je i u naredne dve zabeležene šale lik Slovenca ostao neoformljen i bled, lišen odgovarajuće lične i etničke note. Srž humora je u lingvističkoj igri, za koju je ovoga puta upotrebljen slovenački jezik:

Prvi oblakoder
U vreme kada se gradio nebotičnik, našao se Ribničanin u Ljubljani, pa će zapitati jednog svog zemljaka, zaposlenog na građevini.
-Kaj bo to?
A zemljak mu, po ribnički, odgovori otegnuto:
-Ne-bo-tičnik.
-Ne vprašam te kaj ne bo, ampak kaj bo.

(Jež, 1988, 5. VIII 1977.)

* * *

Zalutao neki Slovenac kroz srpska brda pa ugleda malo dalje čoveka kako tovari drva.
-Hej, tovariš! Hej, tovariš!
Čovek dotrča do njega pa mu šapnu:
-Tovarim, brate, ali ne viči, čuće šumar!

(Jež, 2325, 3. II 1984.)

Napomena

1. Videti: M. Bošković-Stulli, Zagrebačka usmena pričanja u preplitanju s novinama i televizijom, Narodna umjetnost 15, Zagreb 1978, 11-37.

<<nazad napred>>

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]