Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

ЛАЛА И СОСА

Један од најомиљенијих етничких јунака, око кога се и данас, иако ређе, плету старе и нове шале јесте свима познати Лала. То је лик који се дуже него било који други одржао у фокусу хумористичког интересовања, живећи свој живот упоредо с осталим, периодично популарним јунацима ове врсте фолклора. Нажалост, као ни у другим, ни у овом случају нисмо у могућности да прецизније одредимо раздобље кад тај лик улази у шаљиви наративни фолклор, међутим, на основу садржаја шала и чињенице да се причице с Лалом као протагонистом штампају у новинама на прелому два века, могли бисмо извести закључак да их је врло вероватно већ било у последњим деценијама претходног столећа. Могуће је да је још током деветнаестог столећа Лала оформљен као типски комични јунак. Име Лала није у правом смислу етноним јер је то надимак који се првобитно односио само на Србе насељене у Банату, но, временом се то регионално ограничење заборавило, па је надимак пренесен и на остала подручја, то јест на све становнике српске националности који живе у Војводини.[1] Одакле је баш такав надимак потекао и зашто се везао за Банаћане, тешко је рећи. У уводном тексту збирке Виц о Лали аутор наводи три легенде у вези с разлозима настанка овог надимка.[2] У потрази за његовим извориштем, оне се враћају у осамнаести век, у период Војне границе, али и у нека доцнија раздобља аустријске државне управе у крајевима преко реке Саве. Садржајна окосница тих накнадно измишљених прича је срчаност банаћанских регименти и цвет лале. Тако, стицајем околности, банаћански војници прекасно стижу на парадну смотру, због чега остају без својих заслужених одликовања. Сва одличја већ су раздељена. Ипак, пошто је очарана њиховом храброшћу, наочитошћу и стаситим држањем, царица Марија Терезија налази излаз из те ситуације тако што скида са својих груди ланац с привеском у облику лале и даје га на дар банаћанском официру. У другој, незнатно модификованој варијанти, уместо златног ланца и привеска, спомиње се букет правих лала. Дакле, у овим легендама је из хомонимије, из исте звучности појмова различите врсте, изведена узрочно-последична веза. Полазећи од прве, непосредне асоцијације, маштовито је исконструисана радња, те је истоимена регионална група стављена у везу са цветом лале. С друге стране, давање значаја једној регији и једном делу народа који живи у Војводини добило је оправдање у сасвим конкретним историјским разлозима; тога ради, употребљен је ауторитет славних, моћних и, за ово подручје, симболичних историјских личности: Марије Терезије и Франца Јозефа.

Осим маштовитих легенди, исти аутор износи и поједина етнолошка и лингвистичка тумачења која се тичу порекла назива Лала. Етнолошка објашњења полазе од типичне цветне орнаментике која је карактеристична за украшавање народне ношње, али и покућства у овим крајевима. Лингвистичка објашњења базирају се на погрешном изговарању неких речи које долазе из немачког језика и на отегнутом војвођанском говору који припадницима те језичке породице највише личи на запевање. Такође, име се доводи у везу с позајмљеницом која долази из турског језика а значи великаш, домаћин, газда.[3] Речник српскохрватског књижевног језика под одредницом Лала даје две могућности: а) покрајински назив од милоште за брата или старијег мушкарца у кући; б) шаљиви назив за Војвођанина.

Премда није захвално бавити се домишљањима у стварима за које не располажемо чврстим доказима, ипак нам изгледа вероватније да у основи овог надимка не леже неки историјски или етнолошки разлози, већ пре фолклористички, евентуално лингвистички.[4] Јер, језичке необичности углавном прве падају у очи: на њих се спонтано усредсређује пажња оних чији слух није навикнут на мелодију и звук туђег говора. Извесне речи које се понављају често, интонација или необичне комбинације гласова могу се употребити као знак за распознавање и обележавање, нарочито ако је у питању близак језички варијетет. Како год било, ради се о догађајима у чијем је коначном исходу пресудну улогу морала имати случајност.

Језичке особености, односно симпатично растезање у говору које Војвођане разликује од осталих житеља Србије, у сваком случају су морали имати утицаја на креирање тог комичног лика. У његовом уметничком креирању сабрано је много елемената. У прво време, у кратким шаљивим причама Банаћани задржавају своје регионално име, или се наизменично користе обе варијанте - Банаћанин и Лала. Касније је преовладао само други, краћи облик који је добио смисао не скупног, већ властитог имена. Досегнувши свој пуни развој, Лала је израстао у једног изванредно живог, вишеслојног, заокруженог и доста индивидуализованог јунака који негује свој став и свој поглед на свет. Стога се не би могло казати да је он исто што и други типски заступници етничке целине. Наиме, он већ има властиту личност. Због тога, често добија улогу приповедача или виспреног коментатора разних догађаја, односно наступа на монолошки начин: у хумористичкој штампи с почетка века главни је носилац рубрика које су конципиране у форми писма (често одаслатог с “оног света”), сатиричних осврта на актуелна збивања и сл. Лалино име временом је постало толико блиско, асоцијативно и симболично да не само што је ушло у сталне новинске рубрике, већ се по њему кумовало хумористичким листовима уопште. И у том погледу Лала представља замену за некад исто толико популарног Еру. У ранијим типовима шала, оним које су публиковане у почетним годинама века, језик је упадљиво функционалан и наглашен као средство којим се ваја Лалин карактер, односно служи као основни знак распознавања и као кључни индикатор његове посебности. Из тог разлога, употребљавају се некад типичне а данас одавно изобичајене узречице, усклици и говорне фразе, многе одомаћене немачке речи, чиме се постиже локална обојеност, а појачава се и снага комичног ефекта такође.

Сан
Први лала: “О, мај! Знаш ли Панто да сам синоћ сањао нашег покојног Триву као да су га анђели бацили из раја у пакао!..”
Други лала: “О, мај! тај је унцут морао украсти коња светог Ђорђа, иначе је здраво поштен био!”

(Брка, 29, 28.IX 1903.)

Незна ништа
Лала: “О!, Мај! Кад сам се венчао са Сосом, рече ми поп: И родиће сина Еманујла, а кад она родила Совру...
баш наш попа не зна ништа!”

(Брка, 33, 26. X 1903.)

Лалина жеља
“Возио сам се на коли, на лађи, па касти и на азлибану, сад још да ми је да се возим на том врашком телеграфу, па да имам шта причати у Баранди!”

(Брка, 33, 3.VIII 1908.)

Осим уобичајеног узвика чуђења о, мај!, понављају се и узречица касти, као и безазлене бачко-банатске псовке: тане му госино!, та иди у шевин далак!, змај ушао, или виле ушле у тебе! и сл.[5] Каснијих година, поготово у другој половини века, ти језички умеци постепено се губе и нестају из употребе, односно врло ретко се изнова јављају, тек као спорадично присећање на некадашње говорне обичаје. Ипак, и надаље се чине напори да се у начину приповедања задрже јасни знаци дијалекатског распознавања, то јест да се, макар то било и овлашно, направи лингвистичка профилација лика.

О, мај
Терао лала кола а оно почело да грми. Лала весо па рече: “Удри Боже у шараге” а гром одиста пуче па у шараге, а лала се изврте колико је дуг. Једва се диже па се окрете небу и рече: “О, мај господе Боже, зар ти не знаш за шалу?!!”

(Брка, 1, 1. I 1908.)

Три Банаћанина
Седела покрај обале, па ће један питати другог:
-Колико дајеш да скочим у воду са све гаће?
Док су се они погађали, случајно се омакне трећи и падне у воду, са речима:
Та, госино му тане ја одо, а ви колико дате?!

(Брка, 41, 21. X 1912.)

Из лалинаца
Стран господин жури селом па ће тек запитати неког Лалу:
-Је л прошло подне молим?
-А знаће га вашка; оним другим шором су баш сад лајале кере, па је ваљда прошло онуда - одврати Лала преко луше мирно.

(Кића, 23, 4. VI 1922.)

Поштовање кума
Прић Пера жалио се прић Јошки да га кумче ништа “не поштива”.
-Та ид у шевин далак! - рече онај детету - кума целог живота мораш поштовати. А кад прођеш поред кумове куће и чујеш да кера кумова лаје, мораш таки скинут капу к’о да кум лаје...

(Звоно, 77, 22. XII 1923.)

Као што видимо, на почетку века и нешто доцније, Лала је учесник бројних шаљивих причица у којима - слично онима с Цигом - доминира локални хумор сеоске заједнице. У тим, раније објављеним шалама јасно се разазнаје сеоско порекло овог хумора. Не само што су ситуације директно смештене у сеоску средину, него и вид хумора одговара том амбијенту и том типу друштвене организације. То је смех у коме се још чује ехо некадашњих сеоских задевања, завитлавања, хуморних подбадања, магарчења, досетки и духовитих реплика - целокупно говорно богатство које је неумитно морало да ишчезне.

Да не чују коњи
Возио Лала пуна кола џакова. Путем га запита један човек: “Шта то возиш, Лало?” Лала се нагне напред па прошапуће: “Зоб”. “Па што шапућеш, човече Божији, ваљда није крадена.” “Та није, знаш - него да не чују коњи.”

(Звоно, 139, 28. II 1925.)

У том старијем раздобљу, Лале се представљају и колективно и појединачно, колико у монологу толико и у дијалогу. Додатна индивидуализација остварена је употребом типичних личних имена: Пера, Панта, Совра, Јошка, Тиме и сл. Уз лична имена, ређају се називи разних банатских или осталих војвођанских села. Такође, циклично се варира низ најпопуларнијих мотива: крађа (на првом месту, коња), пијанчење, згоде и незгоде које иду уз ту врсту провода у сеоским биртијама, Лала пред рајским вратима, брачни однос са женом Сосом, и много других. Лала је шаблонски приказан као ожењен, породичан човек, по нарави углавном сталожен и флегматичан, иако уме да се покаже и напрасит и ратоборан и језичав. Ипак, обично га срећемо у вербалном дуелу са његовом чврстом, непоколебљивом и опаком женом чије је име најчешће Соса. Према обичајима с почетка века, исти мотиви срећу се подједнако и у стихованој форми епиграма (каткад и подуже шаљиве песме), што је омиљен и негован жанр у тадашњој хумористичкој штампи. По правилу, стихови су веома вешто састављени и више него очигледно инспирисани актуелним шалама. Епиграми које овде дајемо за пример тематски су потпуно уклопљени у оновремене хумористичке трендове, будући да је хумор чији су предмет жене, а онда и међусобни мушко-женски односи, у то доба нарочито модеран. Први епиграм осврће се на хумористички мотив који је раширен у исто време, а то је крађа:

Неће Лала у катане
Ама нека виле носу
И ту моју жену Сосу
Све ми вели: моје лане
Упиши се у катане.
А ја опет зло се плашим
А то зато што не знадем
Да помамне вранце јашем
Ја их, знате, само - крадем.
Совра из Кикинде

(Брка, 4, 18. I 1909.)

Моја Соса
Моја Соса
Анђео је прави
Само има
Рогове на глави. Лала

(Брка, 31, 9. VIII 1909.)

Да је знао
Терао лала кола кроз шуму по киши и олуји. Одједном пукне гром па управо удари у шараге.
-О! мај! рече лала: Што ми ниси казо да ћеш у шараге, па би повео од куће моју Сосу, колико тек да се провоза...

(Брка, 5, 27. I 1905.)

Сцена пред рајским вратима
Умро лала а био праведан па му душа дошла право пред рајска врата. Излази свети Петар и вели лали:
Улази, лало, праведниче.
-А је л, свети Перо, пита лала:
Је л ту и моја покојна Соса?
Јесте - рече свети Петар.
Е, онда ти џаба раја, одох ти ја у пакао - рече лала и побеже.

(Брка, 4, 18. I 1909.)

Иначе, Лала је бонвиван: он је доброћудни љубитељ кафане, добре хране, опијања и веселог друштва. Трештен пијан, обично избацује комичне изјаве које су основно језгро шале. Шале које обрађују мотив пијанчења с Лалом као њиховим протагонистом доминирају у првој половини века, заправо периодично се понављају све до границе прелома коју чини Други светски рат.

Није из тог села
Приљ Панта надера се комадаре у бирцузу па дубоко у ноћ пошао кући. На небу је сијао пун месец.
У путу сретне другог неког лалу, па ће му рећи:
Ама, је л рођо, је л то сунце ил месец што сија?
“Незнам ја брате, нисам ја из овога села” рече му други лала па оде.

(Брка, 50, 4. XII 1905.)

Ко руком остављен
Совра из Баранде објашњава Гаји из Кикинде где ће се наћи.
Па, приљ Гајо, кад дођеш у варош ти сврати у бирцуз код “Три мачка”, па ако ме не нађеш за столом, знај сигурно да сам под столом.

(Брка, 8, 15. II 1909.)

Никад тако
Враћали се увече доцкан два Банаћанина добро накресани па кад су пролазили поред уличног сата, један од њих, ухвативши се за бандеру, стаде бројати откуцаје. Пошто је набројао шеснаест откуцаја рече: - О, мај, Тозо, овако доцкан никад није било.

(Звоно, 111, 16. VIII 1924.)

Мокра браћа
Лежи Лала на панчевачком тротоару, попреко, са чворугом на глави и мудрује:
“О, тане му госино, што је тешко то вино! Осетим лепо да се љуља асфалт подамном, и јоште ме ђаво нан’о да станем на крај... Претего сам, ето, па се онај други крај, диго и прас! мене по челенки”...

(Дерт, 19, 11. V 1928.)

Боља пратња
Газда Панта пијан, прате га тамбураши.
Попа: Еј, несрећниче један зар да те ови прате?
-Боље и ови, него ти оче прото!

(Оковани јазавац, 2, 31. X 1935.)

Он је мислио...
Дошао Лала у Сомбор, па како је био неки празник и народ се причешћивао, уђе и он са бичаљем испод пазуха. Стаде и он у ред, иако није постио па узме причешће. Допало му се оно вино, па тако обреди неколико пута долазећи у ред. Попа то примети, па му љутито рече:
-Шта ти мислиш, Лало, шта је ово?
-Па, ја мислим продали цркву, па сад пијемо алдумаш...

(Фигаро, 6, 11. II 1937.)

Лала и његов нос
Лала се узврпољио по кући, чеше нос и каже жени:
-Сосо, ја се данас морам надерати! Кад год ме сврби нос, морам се фурт напити!...
-То ти фурт измишљаваш, одговара Соса. Немој ти пити па с’ нећеш ни надерати!...
-Сосо, па нећу ја ваљда пустити мој нос да лаже! избрецну се Лала па оде у бирцуз.

(Ошишани јеж, 159, 15. I 1938.)

Лалино размишљање
Дошао Лала, Црепајац, у Панчево. Свршио послове, па ушао у бирцуз да попије нешто. Ту се нашао у неком веселом друштву, па се прописно надерао и омркао ту у кафани.
Враћајући се ноћу кући у село, прође поред саборне цркве чији је торањ бацао сенку од месечине далеко преко улице. Лала помисли да је то неки јарак, залети се и некако прескочи. Али му у залету спадне шешир с главе.
-Е баш да не прескачем јопет натраг због једног шешира, могао би, ко касти, да паднем у јарак, па шта ће онда да бидне са мном?!

(Ошишани јеж, 172, 16. IV 1938.)

Лалинска забава
Лала се вратио из бирцуза пред зору накресан. Његова Соса поче да га грди:
-Змај ушо у тебе! Ти не мислиш на кућу, него лумпујеш и проводиш се, и забављаш се...
-Е, чуди се Лала, а откуд ти знаш да сам се, касти, баш забављо?
-Та нисам ја, касти, ћорава, видим да имаш чворуге на глави, одговори му Соса.

(Ошишани јеж, 205, 3. XII 1938.)

За разлику од већине других етничких јунака, Лала је представљен и физички: он је угојен, са великим, округлим стомаком и дугачким  брковима, спор, тежак и не баш окретан. Његова телесна појава у сагласности је с популарним мотивима чији је главни носилац, репрезентативна, пластична, жива и зато често цртана у карикатури. И телом и духом, Лала је типичан јунак из народа, отелотворење лежерног народног хумора и здравог погледа на свет. Обучен је у традиционално сеоско рухо од главе до пете: беле платнене гаће, црни прслук, шубара или шешир, зими је огрнут дугом, кожном опаклијом, лети носи кратак гуњ који никада не скида радо. У зубима му се дими лула непрестано. Његово паорско одело, просто опхођење и недостатак манира служе као предмет подсмеха, али он исто тако уме да лукаво искористи те мањкавости сваки пут кад се нађе у одговарајућој прилици. Послови којима се бави претежно су земљораднички, међутим, коњима је посебно близак, те је често приказан у улози кочијаша. Много пута, срећемо га заједно с црквеним представницима, као и с другим представницима државе и власти - у разговору с попом, пред судијом, или у канцеларији сеоског бележника, натароша, куда одлази због административних дозвола које су му потребне за рад. У овом типу шала, у првом плану је његов социјални а не његов етнички или индивидуални идентитет.

Лала у посети
У предратно време реши се лала да оде лично неким важним послом господину “феишпану”. Пошто је било лето лала обуче свечане беле широке гаће, црне вунене чарапе (штринфле), црне папуче и црн прслук са великим сребрним дугмадима, и тако оде. Кад је ушао у предсобље “феишпана”, рећи ће му један од чиновника: Па куд ћеш ти тако? Ти несмеш ући код екселенције у гаћама?
-Море слушај ти, госпоне - рече лала - пусти ти мене само да ја уђем, ја ћу онда већ скинути гаће! - ако господини “феишпани” тако примаду...

(Звоно, 177, 21. XI 1925.)

Код натароша
Дошо један лала код натароша и моли да му се издаду два пасоша за два коња
А какве су боје коњи, упита натарош.
А Богами ти то још не знам госпон натарош.
-Како да незнаш?
-Па незнам ја какве ћу коње наћи у - риту.

(Геџа, 20, 13. XI 1927.)

Из Лалинаца
У некој седници се отегла препирка, па Лала пажљиво слушао па заспао.
Кад је дошло до гласања, гурнуше га у ребра и зупиташе:
-За шта си ти, Лало?
-Пола да се кува, пола да се пече - одговори Лала онако дремован.

(Кића, 20, 14. V 1922.)

Лалине генералије
Извели Лалу због крађе на суд.
Судија узима генералије и поред осталог пита:
-Које си године рођен?
Лала устрепта очима, као да нешто крупно мисли и бубну:
-Госпон судац, касти, заправо годину нисам упамтио, али су ми мој покојни Лала причали да су ме крстили на осам дана по рођењу и да су се они, касти, тада прописно ождерали.

(Ошишани јеж, 161, 29. I 1938.)

Поп и Лала
Оправљао Лала свештенику амбар па кад је био готов с послом, попа, који је био прилична тврдица, рече:
-За ово добро дело Бог нека ти плати, пријатељу.
-Та немојте тако, госпон попо. Платите ви мени, а вама нека Бог плати, пошто ви с њим, касти, имате боље везе него ја.

(Ошишани јеж, 166, 5. III 1938.)

Као представник простог, паорског света, у периоду двадесетих и тридесетих година, Лала се нашао у средишту шала које описују судар две неједнако развијене културе - привредно заостале сеоске културе и културе града који све брже пролази кроз динамичне фазе технолошког успона. Једна од посебно омиљених тема је комични сусрет с новим техничким изумима које Лала упознаје први пут. Приступа им сумњичаво, с нормалним чуђењем и скепсом човека који је од вајкада везан за земљу и природу. Навикнут на живот који није трпео промене, који је из генерације у генерацију  текао на исти начин, он тражи ослонац у свом искуству, прибегавајући својој логици у настојању да одмах нађе схватљиво и једноставно решење за све те компликоване техничке новине. Савремене машине и њихово функционисање посматра из перспективе примитивног сеоског начина рада. Развој технике прво је донео телеграф, железницу, потом електрични трамвај и аутомобиле. Лала све то гледа пажљиво, из прикрајка, и доноси своје оригиналне закључке. Он који је душом и занатом првенствено везан за коње, стално се пита где се крију ти коњи који су вуча за парне и електричне машине.

Из лалиног живота
Возио се лала железницом, па непрестано премишљао како то да може да иду та ватрена кола без коња. Лупао он тако главу и никако није могао да се досети. Међутим, стане воз на једној станици. Лала видео како излазе путници да се мало прошетају. Изађе и он, па како се шетао, зађе чак натраг међу теретне вагоне и виде у једном коње. - “Ја то ли је госпоцка мудролија. Све лажу без коња а оно ето да не мож’ без коња. Само што су код нас коњи споља а код њих, ето, изнутра.

(Звоно, 116, 20. IX 1924.)

* * *

Возиле се два лале лађом, па како им је било дуго време оду да посматрају парну машину. Гледе они - гледе, па кад никако нису могли један другом да објасне откуд да тих неколико точкова покрећу толику грдосију од лађе - они се љутито окретоше, а онај ће један рећи: “Све, брате сам швиндл”.

(Звоно, 116, 20. IX 1924.)

* * *

Иду ономад Кнез-Михаиловом улицом два лале са опаклијама и великим шубарама на глави. Иду и гледају у овај силни “Биоград”, па немогу да се начуде. Кад су били код “Росулека”, прође један ауто и поплаши коње једног пијаног фијакеристе, који јурнуше на тротоар.
-Е, е, вала чуди ме што се плаше коњи од аутомобила, вели један.
-А, како и не би, болан био? Зар се и ти, касти, не б’ поплашио да видиш како иду саме чакшире без човека.

(Веселе новине, 41, 11. X 1925.)

Лала и трамвај
Чуо један лала од својих познаника, да у Београду стаје трамвај пред сваким пролазником. Да би се уверио, дође он у Београд и шетајући застане пред трамвајском станицом, али не виде таблу. У том моменту стао је трамвај преда њ а он рече:
-Ваистину, касти, нису ме слагали! - па дође до предњих кола и рече кондуктеру:
-Ја нећу унутра, само сам се хтео уверити да ли ћеш стати предамном!

(Звоно, 177, 21. XI 1925.)

Шале које говоре о неусклађености између технолошки развијеног урбаног центра и забачене, провинцијалне и неразвијене периферије припадају универзалијама фолклорног стваралаштва. Смештене су у шири тематски оквир прича о глупацима које су древне колико и само човечанство. Међутим, шале с Лалом као главним протагонистом не истичу у први план заосталост и тупост. Једном фином нијансом значења, оне се разликују од осталих, пре свега нових, ововремених прича о глупацима. Садржаји старијих варијаната увек се у извесним цртама прилагођавају главном јунаку. Генерално гледано, Лала није глуп, једино је логика којом се служи друкчија, чврста и, што је најважније, од старине проверена. Зато те шале одишу неком врстом благе ироније - оне нису апсурдне као данашње шале истога типа, већ су само духовите. Пре би се могло рећи да њихов носилац намерно, свесно и промишљено одбија да призна супериорност и ауторитет модернизације. Он том чуду ускраћује своје дивљење и страхопоштовање, сводећи га на разумну, што значи на његову личну, људску меру. Као јунак, Лала се углавном непоколебљиво држи свега својега: својих обичаја, свог мишљења и свог погледа на свет. Он то чини једноставно и, пре свега, простодушно. Не би му се могло замерити да је тврдоглав или задрт. Додуше, покаткад уме да се заинати и понаша као прави намћор, међутим, и то држање је код њега симпатично и опет детињасто шармантно.

Ко има брицу
На вашару у Банату купио један човек лубеницу па, како није имао ножа да је расече, он се обрати једној групи Лала која је седела пред бирцузом:
-Еј, има ли ко од вас брицу?
Лале само пуше, пљуцкају и не одговарају.
-Еј, има ли ко од вас брицу? - опет ће онај човек.
А на то један Лала извади лулу из уста, пљуцну преко камиша и лагано процеди:
-Дедер, опцуј матер, па ћеш видети ко има брицу.

(Ошишани јеж, 159, 15. I 1938.)

Његова је то ствар
Оправљао Лала кров на својој кући и кад хтеде да се скине низ мердевине, оклизну се па с висине од неколико метара паде на земљу и добро се угрува.
Један сусед који је гледао како се Лала сурвао с висине потрча одмах да му се нађе при руци.
-Забога, комшија, што се не чуваш? Ударио си се много. ‘Ајде, устани - поче сусед и покуша да подигне Лалу.
Али Лали би криво што га је овај видео кад је пао, па онако сав крвав прашњав рече осорно:
-Та свој лебац једеш, а туђу бригу водиш. Остави ти мене. Моја је кућа, моје мердевине, па се скидам како ја ‘оћу.

(Ошишани јеж, 294, 17. VIII 1940.)

Захваљујући прилично дугом трајању и опстанку у фолклору, лик Лале морао је неминовно да се осавремењује и доводи у склад са захтевима нових епоха. Током свог века, он је прешао пут од малог сељака из војвођанских равница  - који живи неузнемирено свој живот и из свог угла пропраћа и тумачи појаве на свету - до једног мање одређеног шаљивог јунака, чији друштвени статус није стриктно дефинисан, што значи да се може сместити готово у све конвенционалне хумористичке ситуације и користити прилично неселективно. Иако је овај лик одувек имао пучку ширину, данас је он у фолклорном и етничком смислу далеко неутралнији него што је својевремено био. На пример, првобитно се чак могло десити да се у традиционалном хумору помоћу лика Лале искаже културна дистанца између српског становништва које је настањено с једне и с друге стране реке Саве; но, са стварањем заједничке државе, та разлика је изгубила пређашњи значај, па самим тим и своје место у хумору.

Вожња на небеса
У време кад не беше железнице у Србији, погоди се један Банаћанин “Лала” са једним београдским трговцем да га вози у Крагујевац. Лала до тада није путовао брдовитим крајевима, па кад су дошли под једно брдо преко кога је водио пут, упита трговца:
-’Оћемо ли овуда господару?
-Туда, туда! - рече трговац.
Лала чорну у његову лулу и одмахну главом. Али како узбрдица беше све већа и трајаше све дуже, Лала заустави коње и викну:
-Та, господару, чуј ме: сађте с кола! Та ако смо се погодили да те возим у Крагујевац, нисмо се погодили да те возим на небеса...

(Кића, 10, 4. III 1907.)

Ко је још то видео
Дошао Бачванин у Србију, па видео Србијанца да умаче празилук у со и једе. Кад се вратио у село и причао сељацима шта је све овамо видео, исприча и тај случај, и узвикну:
-Госино му тане! Ко је још то видео да се рогоз једе?

 (Кића, 8, 22. II 1925.)

Сходно мотивској грађи, у савременим хумористичким циклусима Лала се појављује у врло различитим ситуацијама: у војсци, код судије, код лекара, на партијским састанцима, као љубавник, учесник у саобраћају, у друштву са лаким дамама, као и безброј других. У данашње доба његов лик је већ толико устаљен, усвојен и асоцијативан да, осим стандардног навођења имена, нису потребна никаква узгред дата објашњења ни натукнице за разумевање. О његовој давно стеченој фамилијарности која је лишена националних и политичких конотација сведочи и то што се након Другог светског рата, заједно с Цигом, као протагониста први враћа у шале, односно на званичну, чврсто контролисану хумористичку позорницу у новинама. Закратко, у периоду непосредно после ослобођења, њему је припао задатак да буде неупадљиви гласноговорник дневнополитичких ставова и гледишта. Ипак, и у каснијем периоду, као и раније, превладава његова лична нота. Лала поново мери свет и земаљске догађаје сопственим аршинима - с истом неуздрманом уравнотеженошћу, помало лукавом наивношћу и безазленошћу. Релативизујући политичке догађаје и остале крупне теме, он им одузима ауторитет и смањује њихову застрашујућу, надљудску велелепност. Дакле, Лала је чешће субјект, онај који посматра, сагледава и духовито интерпретира ситуацију, а врло ретко објект, сам предмет подсмеха. Уосталом, и кад му се смеју, он је у стању да прибере симпатије и на крају преокрене ситуацију у своју корист.

Ко коме пише
У банатско село стигло једно од писама ЦК СКЈ о слабостима у друштву. Критикују се приватне вожње скупим друштвеним аутомобилима, разне вечеринке и ручкови, скупе и промашене инвестиције... За реч се јавио Лала:
-Мол’ћу лепо, није ми јасно, ко то коме пише: је л’ они нама, је л’ ми њима?

(Јежев хумор - виц, Лала и Соса)

Раскречени
У селу, на изборној конференцији, говорио активиста из града. Говорио лепо, дугачко, афирмативно, бираним речима. Да би се сликовито изразио рекао је да наша земља “једном ногом стоји у социјализму, а другом - у комунизму”.
Чувши то, забринуто пита Лала:
-Друже, нећемо ли се ми прострети ако овако раскречени будемо дуго стајали?

(Јежев хумор - виц, Лала и Соса)

Кад би у моје двориште
Седе Лале и причају о наоружању, разоружању, о томе колико данас кошта авион, тенк, брод, атомска бомба... Бомба испаде најскупља. Чак милион долара. Чувши ту цифру, Лала уздахну:
-Ех, боже, нисам ја те среће. Да ми бар једна бубне у моје двориште... ал’ би се уфајдио...

(Јежев хумор - виц, Лала и Соса)

Поред тога што се с успехом уклапа у савремене политичке теме, Лала је учесник многобројних шала које припадају типу еротског хумора. Његов стални, равноправни партнер од самог почетка је жена Соса. Соса и он чине пар који се узајамно допуњује: жена је одраз у коме тај лик заокружује вишедимензионалност и добија свој пуни живот. Сем у појединим примерима јеврејског хумора, ниједан други етнички профилисан лик не прати жена толико одређене психологије и јасних црта карактера какве има Соса. Скупа с њом, Лала може да се укључи у готово све стандардне хумористичке теме и мотиве. Наравно, у различитим епохама они су различито акцентовани. Код шала из старијих времена нагласак је више на комици брачних односа уопште, док у савремено доба примат односи линија разголићеног и ласцивног сексуалног хумора. Ипак, уколико бисмо тражила заједничку тачку у којој се преламају оба вида хумора, вероватно би то била Лалина флегматичност. Без обзира на то да ли је реч о Сосиној љутитој реакцији на његов окаснели повратак кући из биртије, о његовој слабој сексуалној потенцији, или о његовој реакцији на вест да га Соса вара, Лала је увек једнако млак и неуздрман. Насупрот уобичајеним очекивањима, он је сталожен, разложан, хладне главе и прибран. Многим примерима савременог еротског хумора Лала је подарио своју боју и дубљи смисао него што тај хумор уобичајено има.

Микина њива
Дотрча Лалин пријатељ као без душе и повика:
-Лало! Ухватили твоју жену у Микиној њиви са Пером!
-Јел’ истина?! А да ли зна Мика?

(Весели свет, 136, 7. XI 1968.)

Лалине жеље
Упецао Лала златну рибицу, а она проговори људским гласом и обећа да ће му испунити три жеље ако је пусти назад у воду. Лала, наравно, пусти рибицу, па одмах затим изрече и прву жељу:
-Знаш,.. ‘тео би да ме моја Соса никад не превари!
-У реду - одговори рибица - биће тако. А која је твоја друга жеља?
Лала се дубоко замисли па рече:
-Ако ме моја Соса ипак превари, ‘тео би’ да ја никад за то не сазнам!
-Добро, а трећа жеља?
Лала се поново замисли и најзад рече:
-Па. знаш...ако ме Соса превари, а ја за то ипак сазнам, ондак би’ вол’о да се због тога - не једим!

(Осмех, 12, децембар 1975.)

Лала је изузетан по томе што је скоро до наших дана успео да одржи своју виталност и свежину. Тек одскора он лагано почиње да губи место које је држао у шаљивом фолклорном стваралаштву. Упркос неоспорној локалној обојености која је претежно ствар језика, њега би требало прикључити групи универзалних народних, пучких јунака који су у разним фолклорним варијантама од давнина познати свим народима света. Кад се боље загледа, Лала је својеврсни војвођански Санчо Панса - максимално окренут свему што је овоземаљско. Како то иначе бива код заступника нижих слојева народа, његова логика је прошла кроз строгу проверу прагматичног искуства, а животно искуство је одувек било наук који располаже моћи да надмаши сваку филозофију и сваку идеологију. Лала никада не покушава да се упетља, нити да уистину разуме крупне, светске ствари. Није ни лакрдијаш, ни обешењак, ни луда[6], већ једино оличење здравог народног духа који је увек и помало инертан и помало буквалан. Кад одмерава снаге са великим, компликованим светом, он се не либи чак ни од тога да испадне глуп, само ако ће то бити за некакво добро или корист. Ако се сви његови напори на крају изјалове, неће ни то превише узимати к срцу. У свакој ситуацији и сваком случају, иако представља већину, Лала је индивидуалиста: налик многим књижевним и фолклорним јунацима тог типа, он живи живот као посматрач у свом малом, трезвеном, паралелном свету који се не укршта и не подудара са званичним.

 У поређењу с осталим етничким типовима, Лала носи највише индивидуално-психолошких обележја. Природна умекшаност, спорост и отегнутост војвођанског говора по свему судећи ишла је наруку и знатно допринела уобличавању његовог лика и целокупног карактера. Раније се кроз његова уста изражавао традиционални сеоски хумор - хумор једне, културно и историјски одређене заједнице људи. Међутим, с даљим развојем и коначним устоличењем у својству водећег јунака хумора, Лали су били приписивани разни други тренутно популарни хумористички клишеи или универзални фолклорни мотиви. Иако тај исти процес важи и за друге типске јунаке кратких хумористичких жанрова, Лала је ипак некако другачији. За разлику од других, он покрива најшири дијапазон разноврсних мотива и свима њима успева да да специфичан печат. Континуирана трајност његове популарности довела је до тога да је поље асоцијација које овај јунак за себе везује нарочито слојевито, засновано на бившој традицији која је урезана у сећању. Захваљујући пластичности, изнијансираној сликовитости, изобиљу и квалитету фолклорне грађе из прошлости - која је омогућила да се продуби карактер овог типског јунака - хумор с Лалом задобио је своју особеност. У свести слушалаца његово име не покреће само одговарајућа очекивања у вези с комиком, него узрокује и извесну недоумицу. Имајући у виду годинама таложене седименте и прилагодљивост овог лика, никад није јасно у ком правцу ће нас повести нит управо започете приче. У том погледу Лала је заиста јединствен пример. Гледано из перспективе данашњице, тешко је одгонетнути зашто је баш овом а не неком другом етничком типу додељена судбина да прође кроз тако темељит и вишеструк фолклорни развој: с једне стране да буде универзалан тип, а с друге, крајње индивидуалан по својој специфичној, личној ноти и широком спектру асоцијација. Но, какве год да су биле околности које су пратиле његов развој, нема сумње да је он фигура која живи, чија нарав је особена, меморисана и блиска. У засићеној асоцијативности карактеристичној за тог јунака треба тражити разлоге за то што један огољен, у правом смислу речи лаконски дијалог између два неименована лица може бити семантички испуњен у толиком степену, сам по себи довољан, те остати једнако духовит данас као пре више од пола века:

-Одакле ти, касти, путујеш?
-Из Руме. Па шта? А ти?
-Из Ирига. Па ништа.

(Ошишани јеж, 164, 19. II 1938.)

Напомене

1. Већ двадесетих година, шале о Лали могу се читати у новинским рубрикама које носе наслов Из Срема.
2. В. Сударски, Виц о Лали, Нови Сад 1996.
3. Исто, 10 и даље.
4. Интересантно је такође да је прво издање збирке кратких шаљивих прича о глупим грађанима Шилде који су својом лудошћу упропастили град изашло у Немачкој 1597. године под заједничким насловом Lalebuch. Видети: H. Bausinger, Schwank und Witz, Studium Generale 11, 1958.
5. Речник српскохрватског књижевног језика, узвик о, мај објашњава двојако: а) покрајински: на, узми; б) у чуђењу или уверавању: ама, о! Израз ма иди у шевин далак преводи без улажења у појединости као - та иди, мани се! Под појмом далак стоји објашњење да је то турска реч за слезину. Тане му госино наводи се као доброћудна бачко-банатска псовка. Речник српско-хрватског књижевног језика, Матица српска, Матица хрватска 1969.
6. Према Бахтиновој подели комичних типова. Видети: М. Бахтин, О роману, Београд 1989, 170.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]