Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije

LALA I SOSA

Jedan od najomiljenijih etničkih junaka, oko koga se i danas, iako ređe, pletu stare i nove šale jeste svima poznati Lala. To je lik koji se duže nego bilo koji drugi održao u fokusu humorističkog interesovanja, živeći svoj život uporedo s ostalim, periodično popularnim junacima ove vrste folklora. Nažalost, kao ni u drugim, ni u ovom slučaju nismo u mogućnosti da preciznije odredimo razdoblje kad taj lik ulazi u šaljivi narativni folklor, međutim, na osnovu sadržaja šala i činjenice da se pričice s Lalom kao protagonistom štampaju u novinama na prelomu dva veka, mogli bismo izvesti zaključak da ih je vrlo verovatno već bilo u poslednjim decenijama prethodnog stoleća. Moguće je da je još tokom devetnaestog stoleća Lala oformljen kao tipski komični junak. Ime Lala nije u pravom smislu etnonim jer je to nadimak koji se prvobitno odnosio samo na Srbe naseljene u Banatu, no, vremenom se to regionalno ograničenje zaboravilo, pa je nadimak prenesen i na ostala područja, to jest na sve stanovnike srpske nacionalnosti koji žive u Vojvodini.[1] Odakle je baš takav nadimak potekao i zašto se vezao za Banaćane, teško je reći. U uvodnom tekstu zbirke Vic o Lali autor navodi tri legende u vezi s razlozima nastanka ovog nadimka.[2] U potrazi za njegovim izvorištem, one se vraćaju u osamnaesti vek, u period Vojne granice, ali i u neka docnija razdoblja austrijske državne uprave u krajevima preko reke Save. Sadržajna okosnica tih naknadno izmišljenih priča je srčanost banaćanskih regimenti i cvet lale. Tako, sticajem okolnosti, banaćanski vojnici prekasno stižu na paradnu smotru, zbog čega ostaju bez svojih zasluženih odlikovanja. Sva odličja već su razdeljena. Ipak, pošto je očarana njihovom hrabrošću, naočitošću i stasitim držanjem, carica Marija Terezija nalazi izlaz iz te situacije tako što skida sa svojih grudi lanac s priveskom u obliku lale i daje ga na dar banaćanskom oficiru. U drugoj, neznatno modifikovanoj varijanti, umesto zlatnog lanca i priveska, spominje se buket pravih lala. Dakle, u ovim legendama je iz homonimije, iz iste zvučnosti pojmova različite vrste, izvedena uzročno-posledična veza. Polazeći od prve, neposredne asocijacije, maštovito je iskonstruisana radnja, te je istoimena regionalna grupa stavljena u vezu sa cvetom lale. S druge strane, davanje značaja jednoj regiji i jednom delu naroda koji živi u Vojvodini dobilo je opravdanje u sasvim konkretnim istorijskim razlozima; toga radi, upotrebljen je autoritet slavnih, moćnih i, za ovo područje, simboličnih istorijskih ličnosti: Marije Terezije i Franca Jozefa.

Osim maštovitih legendi, isti autor iznosi i pojedina etnološka i lingvistička tumačenja koja se tiču porekla naziva Lala. Etnološka objašnjenja polaze od tipične cvetne ornamentike koja je karakteristična za ukrašavanje narodne nošnje, ali i pokućstva u ovim krajevima. Lingvistička objašnjenja baziraju se na pogrešnom izgovaranju nekih reči koje dolaze iz nemačkog jezika i na otegnutom vojvođanskom govoru koji pripadnicima te jezičke porodice najviše liči na zapevanje. Takođe, ime se dovodi u vezu s pozajmljenicom koja dolazi iz turskog jezika a znači velikaš, domaćin, gazda.[3] Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika pod odrednicom Lala daje dve mogućnosti: a) pokrajinski naziv od milošte za brata ili starijeg muškarca u kući; b) šaljivi naziv za Vojvođanina.

Premda nije zahvalno baviti se domišljanjima u stvarima za koje ne raspolažemo čvrstim dokazima, ipak nam izgleda verovatnije da u osnovi ovog nadimka ne leže neki istorijski ili etnološki razlozi, već pre folkloristički, eventualno lingvistički.[4] Jer, jezičke neobičnosti uglavnom prve padaju u oči: na njih se spontano usredsređuje pažnja onih čiji sluh nije naviknut na melodiju i zvuk tuđeg govora. Izvesne reči koje se ponavljaju često, intonacija ili neobične kombinacije glasova mogu se upotrebiti kao znak za raspoznavanje i obeležavanje, naročito ako je u pitanju blizak jezički varijetet. Kako god bilo, radi se o događajima u čijem je konačnom ishodu presudnu ulogu morala imati slučajnost.

Jezičke osobenosti, odnosno simpatično rastezanje u govoru koje Vojvođane razlikuje od ostalih žitelja Srbije, u svakom slučaju su morali imati uticaja na kreiranje tog komičnog lika. U njegovom umetničkom kreiranju sabrano je mnogo elemenata. U prvo vreme, u kratkim šaljivim pričama Banaćani zadržavaju svoje regionalno ime, ili se naizmenično koriste obe varijante - Banaćanin i Lala. Kasnije je preovladao samo drugi, kraći oblik koji je dobio smisao ne skupnog, već vlastitog imena. Dosegnuvši svoj puni razvoj, Lala je izrastao u jednog izvanredno živog, višeslojnog, zaokruženog i dosta individualizovanog junaka koji neguje svoj stav i svoj pogled na svet. Stoga se ne bi moglo kazati da je on isto što i drugi tipski zastupnici etničke celine. Naime, on već ima vlastitu ličnost. Zbog toga, često dobija ulogu pripovedača ili visprenog komentatora raznih događaja, odnosno nastupa na monološki način: u humorističkoj štampi s početka veka glavni je nosilac rubrika koje su koncipirane u formi pisma (često odaslatog s “onog sveta”), satiričnih osvrta na aktuelna zbivanja i sl. Lalino ime vremenom je postalo toliko blisko, asocijativno i simbolično da ne samo što je ušlo u stalne novinske rubrike, već se po njemu kumovalo humorističkim listovima uopšte. I u tom pogledu Lala predstavlja zamenu za nekad isto toliko popularnog Eru. U ranijim tipovima šala, onim koje su publikovane u početnim godinama veka, jezik je upadljivo funkcionalan i naglašen kao sredstvo kojim se vaja Lalin karakter, odnosno služi kao osnovni znak raspoznavanja i kao ključni indikator njegove posebnosti. Iz tog razloga, upotrebljavaju se nekad tipične a danas odavno izobičajene uzrečice, usklici i govorne fraze, mnoge odomaćene nemačke reči, čime se postiže lokalna obojenost, a pojačava se i snaga komičnog efekta takođe.

San
Prvi lala: “O, maj! Znaš li Panto da sam sinoć sanjao našeg pokojnog Trivu kao da su ga anđeli bacili iz raja u pakao!..”
Drugi lala: “O, maj! taj je uncut morao ukrasti konja svetog Đorđa, inače je zdravo pošten bio!”

(Brka, 29, 28.IX 1903.)

Nezna ništa
Lala: “O!, Maj! Kad sam se venčao sa Sosom, reče mi pop: I rodiće sina Emanujla, a kad ona rodila Sovru...
baš naš popa ne zna ništa!”

(Brka, 33, 26. X 1903.)

Lalina želja
“Vozio sam se na koli, na lađi, pa kasti i na azlibanu, sad još da mi je da se vozim na tom vraškom telegrafu, pa da imam šta pričati u Barandi!”

(Brka, 33, 3.VIII 1908.)

Osim uobičajenog uzvika čuđenja o, maj!, ponavljaju se i uzrečica kasti, kao i bezazlene bačko-banatske psovke: tane mu gosino!, ta idi u ševin dalak!, zmaj ušao, ili vile ušle u tebe! i sl.[5] Kasnijih godina, pogotovo u drugoj polovini veka, ti jezički umeci postepeno se gube i nestaju iz upotrebe, odnosno vrlo retko se iznova javljaju, tek kao sporadično prisećanje na nekadašnje govorne običaje. Ipak, i nadalje se čine napori da se u načinu pripovedanja zadrže jasni znaci dijalekatskog raspoznavanja, to jest da se, makar to bilo i ovlašno, napravi lingvistička profilacija lika.

O, maj
Terao lala kola a ono počelo da grmi. Lala veso pa reče: “Udri Bože u šarage” a grom odista puče pa u šarage, a lala se izvrte koliko je dug. Jedva se diže pa se okrete nebu i reče: “O, maj gospode Bože, zar ti ne znaš za šalu?!!”

(Brka, 1, 1. I 1908.)

Tri Banaćanina
Sedela pokraj obale, pa će jedan pitati drugog:
-Koliko daješ da skočim u vodu sa sve gaće?
Dok su se oni pogađali, slučajno se omakne treći i padne u vodu, sa rečima:
Ta, gosino mu tane ja odo, a vi koliko date?!

(Brka, 41, 21. X 1912.)

Iz lalinaca
Stran gospodin žuri selom pa će tek zapitati nekog Lalu:
-Je l prošlo podne molim?
-A znaće ga vaška; onim drugim šorom su baš sad lajale kere, pa je valjda prošlo onuda - odvrati Lala preko luše mirno.

(Kića, 23, 4. VI 1922.)

Poštovanje kuma
Prić Pera žalio se prić Joški da ga kumče ništa “ne poštiva”.
-Ta id u ševin dalak! - reče onaj detetu - kuma celog života moraš poštovati. A kad prođeš pored kumove kuće i čuješ da kera kumova laje, moraš taki skinut kapu k’o da kum laje...

(Zvono, 77, 22. XII 1923.)

Kao što vidimo, na početku veka i nešto docnije, Lala je učesnik brojnih šaljivih pričica u kojima - slično onima s Cigom - dominira lokalni humor seoske zajednice. U tim, ranije objavljenim šalama jasno se razaznaje seosko poreklo ovog humora. Ne samo što su situacije direktno smeštene u seosku sredinu, nego i vid humora odgovara tom ambijentu i tom tipu društvene organizacije. To je smeh u kome se još čuje eho nekadašnjih seoskih zadevanja, zavitlavanja, humornih podbadanja, magarčenja, dosetki i duhovitih replika - celokupno govorno bogatstvo koje je neumitno moralo da iščezne.

Da ne čuju konji
Vozio Lala puna kola džakova. Putem ga zapita jedan čovek: “Šta to voziš, Lalo?” Lala se nagne napred pa prošapuće: “Zob”. “Pa što šapućeš, čoveče Božiji, valjda nije kradena.” “Ta nije, znaš - nego da ne čuju konji.”

(Zvono, 139, 28. II 1925.)

U tom starijem razdoblju, Lale se predstavljaju i kolektivno i pojedinačno, koliko u monologu toliko i u dijalogu. Dodatna individualizacija ostvarena je upotrebom tipičnih ličnih imena: Pera, Panta, Sovra, Joška, Time i sl. Uz lična imena, ređaju se nazivi raznih banatskih ili ostalih vojvođanskih sela. Takođe, ciklično se varira niz najpopularnijih motiva: krađa (na prvom mestu, konja), pijančenje, zgode i nezgode koje idu uz tu vrstu provoda u seoskim birtijama, Lala pred rajskim vratima, bračni odnos sa ženom Sosom, i mnogo drugih. Lala je šablonski prikazan kao oženjen, porodičan čovek, po naravi uglavnom staložen i flegmatičan, iako ume da se pokaže i naprasit i ratoboran i jezičav. Ipak, obično ga srećemo u verbalnom duelu sa njegovom čvrstom, nepokolebljivom i opakom ženom čije je ime najčešće Sosa. Prema običajima s početka veka, isti motivi sreću se podjednako i u stihovanoj formi epigrama (katkad i poduže šaljive pesme), što je omiljen i negovan žanr u tadašnjoj humorističkoj štampi. Po pravilu, stihovi su veoma vešto sastavljeni i više nego očigledno inspirisani aktuelnim šalama. Epigrami koje ovde dajemo za primer tematski su potpuno uklopljeni u onovremene humorističke trendove, budući da je humor čiji su predmet žene, a onda i međusobni muško-ženski odnosi, u to doba naročito moderan. Prvi epigram osvrće se na humoristički motiv koji je raširen u isto vreme, a to je krađa:

Neće Lala u katane
Ama neka vile nosu
I tu moju ženu Sosu
Sve mi veli: moje lane
Upiši se u katane.
A ja opet zlo se plašim
A to zato što ne znadem
Da pomamne vrance jašem
Ja ih, znate, samo - kradem.
Sovra iz Kikinde

(Brka, 4, 18. I 1909.)

Moja Sosa
Moja Sosa
Anđeo je pravi
Samo ima
Rogove na glavi. Lala

(Brka, 31, 9. VIII 1909.)

Da je znao
Terao lala kola kroz šumu po kiši i oluji. Odjednom pukne grom pa upravo udari u šarage.
-O! maj! reče lala: Što mi nisi kazo da ćeš u šarage, pa bi poveo od kuće moju Sosu, koliko tek da se provoza...

(Brka, 5, 27. I 1905.)

Scena pred rajskim vratima
Umro lala a bio pravedan pa mu duša došla pravo pred rajska vrata. Izlazi sveti Petar i veli lali:
Ulazi, lalo, pravedniče.
-A je l, sveti Pero, pita lala:
Je l tu i moja pokojna Sosa?
Jeste - reče sveti Petar.
E, onda ti džaba raja, odoh ti ja u pakao - reče lala i pobeže.

(Brka, 4, 18. I 1909.)

Inače, Lala je bonvivan: on je dobroćudni ljubitelj kafane, dobre hrane, opijanja i veselog društva. Trešten pijan, obično izbacuje komične izjave koje su osnovno jezgro šale. Šale koje obrađuju motiv pijančenja s Lalom kao njihovim protagonistom dominiraju u prvoj polovini veka, zapravo periodično se ponavljaju sve do granice preloma koju čini Drugi svetski rat.

Nije iz tog sela
Prilj Panta nadera se komadare u bircuzu pa duboko u noć pošao kući. Na nebu je sijao pun mesec.
U putu sretne drugog nekog lalu, pa će mu reći:
Ama, je l rođo, je l to sunce il mesec što sija?
“Neznam ja brate, nisam ja iz ovoga sela” reče mu drugi lala pa ode.

(Brka, 50, 4. XII 1905.)

Ko rukom ostavljen
Sovra iz Barande objašnjava Gaji iz Kikinde gde će se naći.
Pa, prilj Gajo, kad dođeš u varoš ti svrati u bircuz kod “Tri mačka”, pa ako me ne nađeš za stolom, znaj sigurno da sam pod stolom.

(Brka, 8, 15. II 1909.)

Nikad tako
Vraćali se uveče dockan dva Banaćanina dobro nakresani pa kad su prolazili pored uličnog sata, jedan od njih, uhvativši se za banderu, stade brojati otkucaje. Pošto je nabrojao šesnaest otkucaja reče: - O, maj, Tozo, ovako dockan nikad nije bilo.

(Zvono, 111, 16. VIII 1924.)

Mokra braća
Leži Lala na pančevačkom trotoaru, popreko, sa čvorugom na glavi i mudruje:
“O, tane mu gosino, što je teško to vino! Osetim lepo da se ljulja asfalt podamnom, i jošte me đavo nan’o da stanem na kraj... Pretego sam, eto, pa se onaj drugi kraj, digo i pras! mene po čelenki”...

(Dert, 19, 11. V 1928.)

Bolja pratnja
Gazda Panta pijan, prate ga tamburaši.
Popa: Ej, nesrećniče jedan zar da te ovi prate?
-Bolje i ovi, nego ti oče proto!

(Okovani jazavac, 2, 31. X 1935.)

On je mislio...
Došao Lala u Sombor, pa kako je bio neki praznik i narod se pričešćivao, uđe i on sa bičaljem ispod pazuha. Stade i on u red, iako nije postio pa uzme pričešće. Dopalo mu se ono vino, pa tako obredi nekoliko puta dolazeći u red. Popa to primeti, pa mu ljutito reče:
-Šta ti misliš, Lalo, šta je ovo?
-Pa, ja mislim prodali crkvu, pa sad pijemo aldumaš...

(Figaro, 6, 11. II 1937.)

Lala i njegov nos
Lala se uzvrpoljio po kući, češe nos i kaže ženi:
-Soso, ja se danas moram naderati! Kad god me svrbi nos, moram se furt napiti!...
-To ti furt izmišljavaš, odgovara Sosa. Nemoj ti piti pa s’ nećeš ni naderati!...
-Soso, pa neću ja valjda pustiti moj nos da laže! izbrecnu se Lala pa ode u bircuz.

(Ošišani jež, 159, 15. I 1938.)

Lalino razmišljanje
Došao Lala, Crepajac, u Pančevo. Svršio poslove, pa ušao u bircuz da popije nešto. Tu se našao u nekom veselom društvu, pa se propisno naderao i omrkao tu u kafani.
Vraćajući se noću kući u selo, prođe pored saborne crkve čiji je toranj bacao senku od mesečine daleko preko ulice. Lala pomisli da je to neki jarak, zaleti se i nekako preskoči. Ali mu u zaletu spadne šešir s glave.
-E baš da ne preskačem jopet natrag zbog jednog šešira, mogao bi, ko kasti, da padnem u jarak, pa šta će onda da bidne sa mnom?!

(Ošišani jež, 172, 16. IV 1938.)

Lalinska zabava
Lala se vratio iz bircuza pred zoru nakresan. Njegova Sosa poče da ga grdi:
-Zmaj ušo u tebe! Ti ne misliš na kuću, nego lumpuješ i provodiš se, i zabavljaš se...
-E, čudi se Lala, a otkud ti znaš da sam se, kasti, baš zabavljo?
-Ta nisam ja, kasti, ćorava, vidim da imaš čvoruge na glavi, odgovori mu Sosa.

(Ošišani jež, 205, 3. XII 1938.)

Za razliku od većine drugih etničkih junaka, Lala je predstavljen i fizički: on je ugojen, sa velikim, okruglim stomakom i dugačkim  brkovima, spor, težak i ne baš okretan. Njegova telesna pojava u saglasnosti je s popularnim motivima čiji je glavni nosilac, reprezentativna, plastična, živa i zato često crtana u karikaturi. I telom i duhom, Lala je tipičan junak iz naroda, otelotvorenje ležernog narodnog humora i zdravog pogleda na svet. Obučen je u tradicionalno seosko ruho od glave do pete: bele platnene gaće, crni prsluk, šubara ili šešir, zimi je ogrnut dugom, kožnom opaklijom, leti nosi kratak gunj koji nikada ne skida rado. U zubima mu se dimi lula neprestano. Njegovo paorsko odelo, prosto ophođenje i nedostatak manira služe kao predmet podsmeha, ali on isto tako ume da lukavo iskoristi te manjkavosti svaki put kad se nađe u odgovarajućoj prilici. Poslovi kojima se bavi pretežno su zemljoradnički, međutim, konjima je posebno blizak, te je često prikazan u ulozi kočijaša. Mnogo puta, srećemo ga zajedno s crkvenim predstavnicima, kao i s drugim predstavnicima države i vlasti - u razgovoru s popom, pred sudijom, ili u kancelariji seoskog beležnika, nataroša, kuda odlazi zbog administrativnih dozvola koje su mu potrebne za rad. U ovom tipu šala, u prvom planu je njegov socijalni a ne njegov etnički ili individualni identitet.

Lala u poseti
U predratno vreme reši se lala da ode lično nekim važnim poslom gospodinu “feišpanu”. Pošto je bilo leto lala obuče svečane bele široke gaće, crne vunene čarape (štrinfle), crne papuče i crn prsluk sa velikim srebrnim dugmadima, i tako ode. Kad je ušao u predsoblje “feišpana”, reći će mu jedan od činovnika: Pa kud ćeš ti tako? Ti nesmeš ući kod ekselencije u gaćama?
-More slušaj ti, gospone - reče lala - pusti ti mene samo da ja uđem, ja ću onda već skinuti gaće! - ako gospodini “feišpani” tako primadu...

(Zvono, 177, 21. XI 1925.)

Kod nataroša
Došo jedan lala kod nataroša i moli da mu se izdadu dva pasoša za dva konja
A kakve su boje konji, upita nataroš.
A Bogami ti to još ne znam gospon nataroš.
-Kako da neznaš?
-Pa neznam ja kakve ću konje naći u - ritu.

(Gedža, 20, 13. XI 1927.)

Iz Lalinaca
U nekoj sednici se otegla prepirka, pa Lala pažljivo slušao pa zaspao.
Kad je došlo do glasanja, gurnuše ga u rebra i zupitaše:
-Za šta si ti, Lalo?
-Pola da se kuva, pola da se peče - odgovori Lala onako dremovan.

(Kića, 20, 14. V 1922.)

Laline generalije
Izveli Lalu zbog krađe na sud.
Sudija uzima generalije i pored ostalog pita:
-Koje si godine rođen?
Lala ustrepta očima, kao da nešto krupno misli i bubnu:
-Gospon sudac, kasti, zapravo godinu nisam upamtio, ali su mi moj pokojni Lala pričali da su me krstili na osam dana po rođenju i da su se oni, kasti, tada propisno ožderali.

(Ošišani jež, 161, 29. I 1938.)

Pop i Lala
Opravljao Lala svešteniku ambar pa kad je bio gotov s poslom, popa, koji je bio prilična tvrdica, reče:
-Za ovo dobro delo Bog neka ti plati, prijatelju.
-Ta nemojte tako, gospon popo. Platite vi meni, a vama neka Bog plati, pošto vi s njim, kasti, imate bolje veze nego ja.

(Ošišani jež, 166, 5. III 1938.)

Kao predstavnik prostog, paorskog sveta, u periodu dvadesetih i tridesetih godina, Lala se našao u središtu šala koje opisuju sudar dve nejednako razvijene kulture - privredno zaostale seoske kulture i kulture grada koji sve brže prolazi kroz dinamične faze tehnološkog uspona. Jedna od posebno omiljenih tema je komični susret s novim tehničkim izumima koje Lala upoznaje prvi put. Pristupa im sumnjičavo, s normalnim čuđenjem i skepsom čoveka koji je od vajkada vezan za zemlju i prirodu. Naviknut na život koji nije trpeo promene, koji je iz generacije u generaciju  tekao na isti način, on traži oslonac u svom iskustvu, pribegavajući svojoj logici u nastojanju da odmah nađe shvatljivo i jednostavno rešenje za sve te komplikovane tehničke novine. Savremene mašine i njihovo funkcionisanje posmatra iz perspektive primitivnog seoskog načina rada. Razvoj tehnike prvo je doneo telegraf, železnicu, potom električni tramvaj i automobile. Lala sve to gleda pažljivo, iz prikrajka, i donosi svoje originalne zaključke. On koji je dušom i zanatom prvenstveno vezan za konje, stalno se pita gde se kriju ti konji koji su vuča za parne i električne mašine.

Iz lalinog života
Vozio se lala železnicom, pa neprestano premišljao kako to da može da idu ta vatrena kola bez konja. Lupao on tako glavu i nikako nije mogao da se doseti. Međutim, stane voz na jednoj stanici. Lala video kako izlaze putnici da se malo prošetaju. Izađe i on, pa kako se šetao, zađe čak natrag među teretne vagone i vide u jednom konje. - “Ja to li je gospocka mudrolija. Sve lažu bez konja a ono eto da ne mož’ bez konja. Samo što su kod nas konji spolja a kod njih, eto, iznutra.

(Zvono, 116, 20. IX 1924.)

* * *

Vozile se dva lale lađom, pa kako im je bilo dugo vreme odu da posmatraju parnu mašinu. Glede oni - glede, pa kad nikako nisu mogli jedan drugom da objasne otkud da tih nekoliko točkova pokreću toliku grdosiju od lađe - oni se ljutito okretoše, a onaj će jedan reći: “Sve, brate sam švindl”.

(Zvono, 116, 20. IX 1924.)

* * *

Idu onomad Knez-Mihailovom ulicom dva lale sa opaklijama i velikim šubarama na glavi. Idu i gledaju u ovaj silni “Biograd”, pa nemogu da se načude. Kad su bili kod “Rosuleka”, prođe jedan auto i poplaši konje jednog pijanog fijakeriste, koji jurnuše na trotoar.
-E, e, vala čudi me što se plaše konji od automobila, veli jedan.
-A, kako i ne bi, bolan bio? Zar se i ti, kasti, ne b’ poplašio da vidiš kako idu same čakšire bez čoveka.

(Vesele novine, 41, 11. X 1925.)

Lala i tramvaj
Čuo jedan lala od svojih poznanika, da u Beogradu staje tramvaj pred svakim prolaznikom. Da bi se uverio, dođe on u Beograd i šetajući zastane pred tramvajskom stanicom, ali ne vide tablu. U tom momentu stao je tramvaj preda nj a on reče:
-Vaistinu, kasti, nisu me slagali! - pa dođe do prednjih kola i reče kondukteru:
-Ja neću unutra, samo sam se hteo uveriti da li ćeš stati predamnom!

(Zvono, 177, 21. XI 1925.)

Šale koje govore o neusklađenosti između tehnološki razvijenog urbanog centra i zabačene, provincijalne i nerazvijene periferije pripadaju univerzalijama folklornog stvaralaštva. Smeštene su u širi tematski okvir priča o glupacima koje su drevne koliko i samo čovečanstvo. Međutim, šale s Lalom kao glavnim protagonistom ne ističu u prvi plan zaostalost i tupost. Jednom finom nijansom značenja, one se razlikuju od ostalih, pre svega novih, ovovremenih priča o glupacima. Sadržaji starijih varijanata uvek se u izvesnim crtama prilagođavaju glavnom junaku. Generalno gledano, Lala nije glup, jedino je logika kojom se služi drukčija, čvrsta i, što je najvažnije, od starine proverena. Zato te šale odišu nekom vrstom blage ironije - one nisu apsurdne kao današnje šale istoga tipa, već su samo duhovite. Pre bi se moglo reći da njihov nosilac namerno, svesno i promišljeno odbija da prizna superiornost i autoritet modernizacije. On tom čudu uskraćuje svoje divljenje i strahopoštovanje, svodeći ga na razumnu, što znači na njegovu ličnu, ljudsku meru. Kao junak, Lala se uglavnom nepokolebljivo drži svega svojega: svojih običaja, svog mišljenja i svog pogleda na svet. On to čini jednostavno i, pre svega, prostodušno. Ne bi mu se moglo zameriti da je tvrdoglav ili zadrt. Doduše, pokatkad ume da se zainati i ponaša kao pravi namćor, međutim, i to držanje je kod njega simpatično i opet detinjasto šarmantno.

Ko ima bricu
Na vašaru u Banatu kupio jedan čovek lubenicu pa, kako nije imao noža da je raseče, on se obrati jednoj grupi Lala koja je sedela pred bircuzom:
-Ej, ima li ko od vas bricu?
Lale samo puše, pljuckaju i ne odgovaraju.
-Ej, ima li ko od vas bricu? - opet će onaj čovek.
A na to jedan Lala izvadi lulu iz usta, pljucnu preko kamiša i lagano procedi:
-Deder, opcuj mater, pa ćeš videti ko ima bricu.

(Ošišani jež, 159, 15. I 1938.)

Njegova je to stvar
Opravljao Lala krov na svojoj kući i kad htede da se skine niz merdevine, okliznu se pa s visine od nekoliko metara pade na zemlju i dobro se ugruva.
Jedan sused koji je gledao kako se Lala survao s visine potrča odmah da mu se nađe pri ruci.
-Zaboga, komšija, što se ne čuvaš? Udario si se mnogo. ‘Ajde, ustani - poče sused i pokuša da podigne Lalu.
Ali Lali bi krivo što ga je ovaj video kad je pao, pa onako sav krvav prašnjav reče osorno:
-Ta svoj lebac jedeš, a tuđu brigu vodiš. Ostavi ti mene. Moja je kuća, moje merdevine, pa se skidam kako ja ‘oću.

(Ošišani jež, 294, 17. VIII 1940.)

Zahvaljujući prilično dugom trajanju i opstanku u folkloru, lik Lale morao je neminovno da se osavremenjuje i dovodi u sklad sa zahtevima novih epoha. Tokom svog veka, on je prešao put od malog seljaka iz vojvođanskih ravnica  - koji živi neuznemireno svoj život i iz svog ugla propraća i tumači pojave na svetu - do jednog manje određenog šaljivog junaka, čiji društveni status nije striktno definisan, što znači da se može smestiti gotovo u sve konvencionalne humorističke situacije i koristiti prilično neselektivno. Iako je ovaj lik oduvek imao pučku širinu, danas je on u folklornom i etničkom smislu daleko neutralniji nego što je svojevremeno bio. Na primer, prvobitno se čak moglo desiti da se u tradicionalnom humoru pomoću lika Lale iskaže kulturna distanca između srpskog stanovništva koje je nastanjeno s jedne i s druge strane reke Save; no, sa stvaranjem zajedničke države, ta razlika je izgubila pređašnji značaj, pa samim tim i svoje mesto u humoru.

Vožnja na nebesa
U vreme kad ne beše železnice u Srbiji, pogodi se jedan Banaćanin “Lala” sa jednim beogradskim trgovcem da ga vozi u Kragujevac. Lala do tada nije putovao brdovitim krajevima, pa kad su došli pod jedno brdo preko koga je vodio put, upita trgovca:
-’Oćemo li ovuda gospodaru?
-Tuda, tuda! - reče trgovac.
Lala čornu u njegovu lulu i odmahnu glavom. Ali kako uzbrdica beše sve veća i trajaše sve duže, Lala zaustavi konje i viknu:
-Ta, gospodaru, čuj me: sađte s kola! Ta ako smo se pogodili da te vozim u Kragujevac, nismo se pogodili da te vozim na nebesa...

(Kića, 10, 4. III 1907.)

Ko je još to video
Došao Bačvanin u Srbiju, pa video Srbijanca da umače praziluk u so i jede. Kad se vratio u selo i pričao seljacima šta je sve ovamo video, ispriča i taj slučaj, i uzviknu:
-Gosino mu tane! Ko je još to video da se rogoz jede?

 (Kića, 8, 22. II 1925.)

Shodno motivskoj građi, u savremenim humorističkim ciklusima Lala se pojavljuje u vrlo različitim situacijama: u vojsci, kod sudije, kod lekara, na partijskim sastancima, kao ljubavnik, učesnik u saobraćaju, u društvu sa lakim damama, kao i bezbroj drugih. U današnje doba njegov lik je već toliko ustaljen, usvojen i asocijativan da, osim standardnog navođenja imena, nisu potrebna nikakva uzgred data objašnjenja ni natuknice za razumevanje. O njegovoj davno stečenoj familijarnosti koja je lišena nacionalnih i političkih konotacija svedoči i to što se nakon Drugog svetskog rata, zajedno s Cigom, kao protagonista prvi vraća u šale, odnosno na zvaničnu, čvrsto kontrolisanu humorističku pozornicu u novinama. Zakratko, u periodu neposredno posle oslobođenja, njemu je pripao zadatak da bude neupadljivi glasnogovornik dnevnopolitičkih stavova i gledišta. Ipak, i u kasnijem periodu, kao i ranije, prevladava njegova lična nota. Lala ponovo meri svet i zemaljske događaje sopstvenim aršinima - s istom neuzdrmanom uravnoteženošću, pomalo lukavom naivnošću i bezazlenošću. Relativizujući političke događaje i ostale krupne teme, on im oduzima autoritet i smanjuje njihovu zastrašujuću, nadljudsku velelepnost. Dakle, Lala je češće subjekt, onaj koji posmatra, sagledava i duhovito interpretira situaciju, a vrlo retko objekt, sam predmet podsmeha. Uostalom, i kad mu se smeju, on je u stanju da pribere simpatije i na kraju preokrene situaciju u svoju korist.

Ko kome piše
U banatsko selo stiglo jedno od pisama CK SKJ o slabostima u društvu. Kritikuju se privatne vožnje skupim društvenim automobilima, razne večerinke i ručkovi, skupe i promašene investicije... Za reč se javio Lala:
-Mol’ću lepo, nije mi jasno, ko to kome piše: je l’ oni nama, je l’ mi njima?

(Ježev humor - vic, Lala i Sosa)

Raskrečeni
U selu, na izbornoj konferenciji, govorio aktivista iz grada. Govorio lepo, dugačko, afirmativno, biranim rečima. Da bi se slikovito izrazio rekao je da naša zemlja “jednom nogom stoji u socijalizmu, a drugom - u komunizmu”.
Čuvši to, zabrinuto pita Lala:
-Druže, nećemo li se mi prostreti ako ovako raskrečeni budemo dugo stajali?

(Ježev humor - vic, Lala i Sosa)

Kad bi u moje dvorište
Sede Lale i pričaju o naoružanju, razoružanju, o tome koliko danas košta avion, tenk, brod, atomska bomba... Bomba ispade najskuplja. Čak milion dolara. Čuvši tu cifru, Lala uzdahnu:
-Eh, bože, nisam ja te sreće. Da mi bar jedna bubne u moje dvorište... al’ bi se ufajdio...

(Ježev humor - vic, Lala i Sosa)

Pored toga što se s uspehom uklapa u savremene političke teme, Lala je učesnik mnogobrojnih šala koje pripadaju tipu erotskog humora. Njegov stalni, ravnopravni partner od samog početka je žena Sosa. Sosa i on čine par koji se uzajamno dopunjuje: žena je odraz u kome taj lik zaokružuje višedimenzionalnost i dobija svoj puni život. Sem u pojedinim primerima jevrejskog humora, nijedan drugi etnički profilisan lik ne prati žena toliko određene psihologije i jasnih crta karaktera kakve ima Sosa. Skupa s njom, Lala može da se uključi u gotovo sve standardne humorističke teme i motive. Naravno, u različitim epohama oni su različito akcentovani. Kod šala iz starijih vremena naglasak je više na komici bračnih odnosa uopšte, dok u savremeno doba primat odnosi linija razgolićenog i lascivnog seksualnog humora. Ipak, ukoliko bismo tražila zajedničku tačku u kojoj se prelamaju oba vida humora, verovatno bi to bila Lalina flegmatičnost. Bez obzira na to da li je reč o Sosinoj ljutitoj reakciji na njegov okasneli povratak kući iz birtije, o njegovoj slaboj seksualnoj potenciji, ili o njegovoj reakciji na vest da ga Sosa vara, Lala je uvek jednako mlak i neuzdrman. Nasuprot uobičajenim očekivanjima, on je staložen, razložan, hladne glave i pribran. Mnogim primerima savremenog erotskog humora Lala je podario svoju boju i dublji smisao nego što taj humor uobičajeno ima.

Mikina njiva
Dotrča Lalin prijatelj kao bez duše i povika:
-Lalo! Uhvatili tvoju ženu u Mikinoj njivi sa Perom!
-Jel’ istina?! A da li zna Mika?

(Veseli svet, 136, 7. XI 1968.)

Laline želje
Upecao Lala zlatnu ribicu, a ona progovori ljudskim glasom i obeća da će mu ispuniti tri želje ako je pusti nazad u vodu. Lala, naravno, pusti ribicu, pa odmah zatim izreče i prvu želju:
-Znaš,.. ‘teo bi da me moja Sosa nikad ne prevari!
-U redu - odgovori ribica - biće tako. A koja je tvoja druga želja?
Lala se duboko zamisli pa reče:
-Ako me moja Sosa ipak prevari, ‘teo bi’ da ja nikad za to ne saznam!
-Dobro, a treća želja?
Lala se ponovo zamisli i najzad reče:
-Pa. znaš...ako me Sosa prevari, a ja za to ipak saznam, ondak bi’ vol’o da se zbog toga - ne jedim!

(Osmeh, 12, decembar 1975.)

Lala je izuzetan po tome što je skoro do naših dana uspeo da održi svoju vitalnost i svežinu. Tek odskora on lagano počinje da gubi mesto koje je držao u šaljivom folklornom stvaralaštvu. Uprkos neospornoj lokalnoj obojenosti koja je pretežno stvar jezika, njega bi trebalo priključiti grupi univerzalnih narodnih, pučkih junaka koji su u raznim folklornim varijantama od davnina poznati svim narodima sveta. Kad se bolje zagleda, Lala je svojevrsni vojvođanski Sančo Pansa - maksimalno okrenut svemu što je ovozemaljsko. Kako to inače biva kod zastupnika nižih slojeva naroda, njegova logika je prošla kroz strogu proveru pragmatičnog iskustva, a životno iskustvo je oduvek bilo nauk koji raspolaže moći da nadmaši svaku filozofiju i svaku ideologiju. Lala nikada ne pokušava da se upetlja, niti da uistinu razume krupne, svetske stvari. Nije ni lakrdijaš, ni obešenjak, ni luda[6], već jedino oličenje zdravog narodnog duha koji je uvek i pomalo inertan i pomalo bukvalan. Kad odmerava snage sa velikim, komplikovanim svetom, on se ne libi čak ni od toga da ispadne glup, samo ako će to biti za nekakvo dobro ili korist. Ako se svi njegovi napori na kraju izjalove, neće ni to previše uzimati k srcu. U svakoj situaciji i svakom slučaju, iako predstavlja većinu, Lala je individualista: nalik mnogim književnim i folklornim junacima tog tipa, on živi život kao posmatrač u svom malom, trezvenom, paralelnom svetu koji se ne ukršta i ne podudara sa zvaničnim.

 U poređenju s ostalim etničkim tipovima, Lala nosi najviše individualno-psiholoških obeležja. Prirodna umekšanost, sporost i otegnutost vojvođanskog govora po svemu sudeći išla je naruku i znatno doprinela uobličavanju njegovog lika i celokupnog karaktera. Ranije se kroz njegova usta izražavao tradicionalni seoski humor - humor jedne, kulturno i istorijski određene zajednice ljudi. Međutim, s daljim razvojem i konačnim ustoličenjem u svojstvu vodećeg junaka humora, Lali su bili pripisivani razni drugi trenutno popularni humoristički klišei ili univerzalni folklorni motivi. Iako taj isti proces važi i za druge tipske junake kratkih humorističkih žanrova, Lala je ipak nekako drugačiji. Za razliku od drugih, on pokriva najširi dijapazon raznovrsnih motiva i svima njima uspeva da da specifičan pečat. Kontinuirana trajnost njegove popularnosti dovela je do toga da je polje asocijacija koje ovaj junak za sebe vezuje naročito slojevito, zasnovano na bivšoj tradiciji koja je urezana u sećanju. Zahvaljujući plastičnosti, iznijansiranoj slikovitosti, izobilju i kvalitetu folklorne građe iz prošlosti - koja je omogućila da se produbi karakter ovog tipskog junaka - humor s Lalom zadobio je svoju osobenost. U svesti slušalaca njegovo ime ne pokreće samo odgovarajuća očekivanja u vezi s komikom, nego uzrokuje i izvesnu nedoumicu. Imajući u vidu godinama taložene sedimente i prilagodljivost ovog lika, nikad nije jasno u kom pravcu će nas povesti nit upravo započete priče. U tom pogledu Lala je zaista jedinstven primer. Gledano iz perspektive današnjice, teško je odgonetnuti zašto je baš ovom a ne nekom drugom etničkom tipu dodeljena sudbina da prođe kroz tako temeljit i višestruk folklorni razvoj: s jedne strane da bude univerzalan tip, a s druge, krajnje individualan po svojoj specifičnoj, ličnoj noti i širokom spektru asocijacija. No, kakve god da su bile okolnosti koje su pratile njegov razvoj, nema sumnje da je on figura koja živi, čija narav je osobena, memorisana i bliska. U zasićenoj asocijativnosti karakterističnoj za tog junaka treba tražiti razloge za to što jedan ogoljen, u pravom smislu reči lakonski dijalog između dva neimenovana lica može biti semantički ispunjen u tolikom stepenu, sam po sebi dovoljan, te ostati jednako duhovit danas kao pre više od pola veka:

-Odakle ti, kasti, putuješ?
-Iz Rume. Pa šta? A ti?
-Iz Iriga. Pa ništa.

(Ošišani jež, 164, 19. II 1938.)

Napomene

1. Već dvadesetih godina, šale o Lali mogu se čitati u novinskim rubrikama koje nose naslov Iz Srema.
2. V. Sudarski, Vic o Lali, Novi Sad 1996.
3. Isto, 10 i dalje.
4. Interesantno je takođe da je prvo izdanje zbirke kratkih šaljivih priča o glupim građanima Šilde koji su svojom ludošću upropastili grad izašlo u Nemačkoj 1597. godine pod zajedničkim naslovom Lalebuch. Videti: H. Bausinger, Schwank und Witz, Studium Generale 11, 1958.
5. Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, uzvik o, maj objašnjava dvojako: a) pokrajinski: na, uzmi; b) u čuđenju ili uveravanju: ama, o! Izraz ma idi u ševin dalak prevodi bez ulaženja u pojedinosti kao - ta idi, mani se! Pod pojmom dalak stoji objašnjenje da je to turska reč za slezinu. Tane mu gosino navodi se kao dobroćudna bačko-banatska psovka. Rečnik srpsko-hrvatskog književnog jezika, Matica srpska, Matica hrvatska 1969.
6. Prema Bahtinovoj podeli komičnih tipova. Videti: M. Bahtin, O romanu, Beograd 1989, 170.

<<nazad napred>>

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]