Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

ХУМОРИСТИЧКА ШТАМПА У СРБИЈИ

Ако смо заинтересовани за преглед хуморног фолклора из перспективе прошлости, место куда природно води трагалачки пут јесте хумористичко-сатирична штампа. Хумористичка штампа у Србији може се похвалити дугом и богатом традицијом. Први лист ове врсте, под именом Шаљивац, појавио се на самој половини деветнаестог века, 1850. године, отприлике у исто време када су листови тога профила почели да излазе и у другим земљама Европе, проширујући временом круг поклоника и читалачке публике уопште.[1] Од тада па до данас покренуто је мноштво хумористичких листова који су били неуједначеног квалитета, а пре свега трајања, што је зависило понајвише од случајности, то јест од деловања политичких фактора који су, неумитно, у свим раздобљима излажења директно утицали на њихову судбину. Штампа је морала да рачуна на неразумевање и спорове са цензуром, што је за новине било које врсте увек представљало прворазредну сметњу, а камоли кад је реч о листовима за хумор и сатиру, листовима чије је програмско опредељење и основни разлог постојања излагање подсмеху недостатака у друштву. По неписаном правилу, оштрицом сатире секле су се тренутно владајуће државне власти. Због тога, скоро сви хумористичко-сатирични листови пролазили су кроз исте муке и исте недаће, без обзира на актуелни распоред политичких снага: редовно се догађало да поједини бројеви буду забрањивани, примерци плењени, а да одговорни уредници бар неко време одлеже у затвору. С обзиром на ту врсту тешкоћа, изненађује чињеница да су те исте новине релативно једноставно, без посебно компликованих процедура покретане. Иако су општи услови у којима се одвијала њихова делатност били углавном тегобни, остало је упамћено да су током једног краћег интервала с почетка двадесетог века, за време владавине краља Петра I Карађорђевића, уживале и завидну меру слободе.[2]

Разуме се, сви хумористички листови нису имали сасвим истоветан профил. Они окренути друштвеној критици властити задатак видели су у томе да, служећи се смехом, уздрмају систем; сматрали су да на светлост дана треба износити многобројне, сталне, изнова понављане друштвене слабости. За разлику од њих, други су више нагињали необавезној забави. Понекад је један те исти лист, током трајања свог издавачког века, осцилирао између тих крајњих тачака. Судећи према уређивачкој концепцији, посебно место заузимао је Кића, лист који је основан и који је потом пуних десет година излазио у Нишу као магазин за забаву, шалу, али, пре свега, за прикупљање још увек живих шаљивих народних умотворина. Квалитет и уметнички домети ових листова зависили су првенствено од талента људи који су били њихови уредници, новинари и сарадници, а зна се да се тим послом нису бавили искључиво новинари већ и многи знаменити књижевници, публицисти и, уопште, људи од пера: Јован Јовановић-Змај, Радоје Домановић, Бранислав Нушић, Брана Цветковић и низ других. Захваљујући тим славним именима, неки од листова чији су они били иницијатори и уређивачи - Змај, Стармали, Бич, Страдија и Сатир, на пример - ушли су у српску историју деветнаестог, али и периода на крају тог и почетку наредног века, као засебно књижевно поглавље. То је била традиција на којој су чврст ослонац нашли сви они листови који су током следећих стотинак година наставили да развијају започето дело.

Без обзира на то што се у другој половини деветнаестог века у Србији могло наћи већ доста новина хумористичке оријентације, до истинског процвата хумористичке штампе дошло је тек првих година двадесетог века. Никло је много нових листова, док су неки од оних који су се етаблирали крајем претходног века наставили и даље да излазе. Међу њима свакако је најчувенији Брка, лист који је без прекида излазио почев од 1882. године, па све до 1938. године, што је својеврстан преседан у целокупној историји ове штампе. Дуготрајан је био и Брки налик Геџа, премда је трајао нешто краће, излазећи с повременим прекидима од 1892. до 1935. године. Остали хумористички листови не могу се с њима у том погледу такмичити, јер су успевали да се одрже у просеку неколицину, а највише до десетак година. У обрнутој сразмери с краткоћом трајања растао је квантитет штампе: забележено је да је у периоду између два светска рата излазило чак око педесетак хумористичких листова. Наравно, квантитет није био и мерило њиховог квалитета. Интервал од средине двадесетих па до средине тридесетих година двадесетог века означава доба када се квалитет хумора у хумористичким листовима срозао на најнижу тачку. Листови као Фигаро, Бајацо, Кошава, Шуш-муш, Дерт, Промаја, Бела Врана и др. бавили су се понајвише баналним стварима, темама на ивици неукусног и ласцивног, због чега прилично подсећају на савремену булеварску штампу. Почетком 1935. године Београдска секција Удружења новинара покренула је Ошишани јеж, лист који је на известан начин означио прекретницу у повести хумористичке штампе у Србији. Наиме, први пут у историји догодило се да се новинско удружење, а не појединац, нађе у улози оснивача једног хумористичко-сатиричног листа. Прелазећи уобичајене оквире новинске активности, развијена је широка публицистичка и јавна делатност, установљен је стандард и класичан образац за тадашње и будуће хумористичке листове. На послу око покретања Ошишаног јежа окупио се немали број еминентних личности из књижевног и јавног живота Београда: Брана Цветковић, Пјер Крижанић и Станислав Винавер, између осталих. Шири круг сарадника обухватао је скоро све водеће писце и хумористе тога времена - од легендарне личности Бранислава Нушића до младог, неафирмисаног Бранка Ћопића.[3] Лист је публикован до самог избијања Другог светског рата. Након ослобођења, идући трагом његове традиције, формиран је Јеж, у новијој историји наш најпознатији хумористичко-сатирички недељник.

Ако се осврнемо још даље уназад, видимо да велики део хумористичке штампе, добре и лоше, значајне и безначајне, у главним цртама следи оне узоре које су поставили хумористички родоначелници у деветнаестом веку. Неретко, то се уочава већ на први, летимичан поглед: графичка опрема листова шаблонизирана је на основу давно одређених стандарда; заглавље листа је орнаментално, извучено минуциозним потезом, ударна је карикатура која целом површином прекрива насловну, као и задњу страну новина, текстуални коментар скоро неизоставно прати цртеж итд. Управо та формална обележја карактеришу претежну већину хумористичких листова у првим деценијама двадесетог века. Пажњу привлачи такође наслов који је увек симболичан и асоцијативан: указује на бриткост сатире и на њену непоколебљиву решеност да задева, жари, бије, шиба, боде, критикује и, уопште, да буде што је могуће више непријатна и на сметњи. У деветнаестом веку, на пример, излазили су Комарац, Зоља, Ђаволан, Стрела, Шило и сл., а у двадесетом, Сатир, Топуз, Ђаво, Шибало, Чичак, Брезова метла, Дренова буџа, Београдске коприве, Јеж, Стршљен итд. Има примера да назив симболизује патничку судбину листа коме је одузета слобода да се размахне пуним напоном своје снаге пошто је сапет неумољивом цензуром - Ошишани јеж, Оковани јазавац, Страдија. Разуме се, упоредо су егзистирали и лакши шаљиви листови - мада у далеко мањем броју - који својим насловом упућују на разоноду без претензија и борбених друштвених амбиција - Виц, Хумор, Веселе новине, Златна шала, Смех, Весели свет, на пример.

Од првих корака у развоју хумористичке штампе код нас пажња је поклањана тако рећи свим пригодним хумористичко- сатиричним жанровима, као што су епиграм, пародија, карикатура, хумореска, хумористички епитаф, афоризам, загонетне алузије, комичне штампарске грешке, мале шале, или разни други краћи и дужи облици. Одомаћене и уобичајене рубрике испуњене духовитим, језгровитим и алузивним текстовима представљају чврсту окосницу ове штампе, понављајући се из броја у број од самог зачетка века: Бодље, Телеграми, Комарци, Уштипци, Шаљиви пабирци, С брда - с дола, Кроз сито и решето, Мали огласи, Козерије, Шта ко мисли, сања, пева итд. Ниједна новина сатиричног профила није се могла ни замислити без редовног политичког коментара: обавезно је одвајан простор за коментар актуелних догађаја у сатиричном духу, што је на почетку века по традицији заоденуто у лежерну и забавну форму драмолета. Јунаци тих драмолета обично су етнички типизирани парови с кратким, лако упамтљивим, римованим или алитерираним именима - кир Дима и кир Сима, Анта и Панта, Ћира и Спира, Јајтелес и Јуда итд. Дијалог је увек у дијалекту, омиљеном хумористичком помагалу за интензивирање комичног ефекта. Но, осим дијалошке, у употреби се налази и монолошка форма. Карактери су и у овом случају етнички, односно дијалекатски профилисани: Ћир Тренче, Фрајла Јоца, Софроније Звекић из Прека, Млекаџија Митко од Прилеп, дописници из Ниша, Лесковца - сви ти ликови се изражавају и говоре својим сочним и колоритним локалним језиком. Фолклорни тип неотесаног, простог и нешколованог човека из народа, који догађаје и ситуације сагледава са позиције удаљених маргина друштва, који се пита, чуди, или страда као жртва перманентних историјских превирања, редовно се користи. У првим деценијама века омиљени су тако рећи идентични, близаначки типови српског сељака - Брка и Геџа; они су графички отелотворени и убачени како у заглавља истоимених листова тако и у читав низ у то доба, чини се, изванредно популарних карикатура које следе ток збивања на актуелној друштвеној, политичкој и историјској сцени. Цртеж је објашњен кратким ироничним текстом, најчешће у строфи од неколико рима. Уопште, почетак века означава раздобље које негује склоност ка таквом, стихованом, начину изражавања: на страницама новина има подоста песмица, епиграма, прерада и пародија народних епских, или популарних песама. Упечатљива је такође нарочита даровитост, спретност стихотвораца који тај облик користе за своје духовите алузије, сецирање негативних појава у друштву и смех на рачун слабоумности људи - мегаломанских прохтева политичара и политичких странака у борби за власт.

Занимљиво је као феномен да су у првим деценијама века, па чак и даље, у периоду између два светска рата, типичан предмет хумора за разоноду жене. Варирају се разне, наводно само женске мане - глупост, помодарство, каћиперство - а поред удавача, удатих жена и служавки, комична фигура око које се врти замашан број шала је увек актуелна ташта, или пуница, како то стоји у вокабулару оног доба.

Време по окончању Другог светског рата готово да није донело ништа ново на генералном плану хумористичке штампе. Број хумористичких листова сведен је на минимум: повремено је то само један једини усамљени лист, Јеж, чија физиономија, као и квалитет, варирају током различитих фаза дугогодишњег излажења. Откако је пре нешто више од педесет година неприкосновено завладао журналистичком позорницом, овај лист без прекида је осцилирао између два супротна пола: озбиљног књижевног недељника, с једне стране, и крајње тривијалног, жуто обојеног таблоида, с друге стране. У годинама непосредно након рата, то је прилично строг, нимало забаван лист који се бави светским политичким тензијама, ровитом, још неизбалансираном ситуацијом у ратом разореној и подељеној Европи. Тек од педесетих година почиње да се осећа постепено попуштање напетости, те се од тог момента на унутрашњим страницама ових новина стидљиво појављују вицеви, свакодневне, нетенденциозне, људске шале. Касније ће их бити у све већем броју, мада опет не у оној мери колико би се очекивало од једног специјализованог листа за хумор, сатиру и забаву. Нарочито када се ради о хумору с етнички профилисаним јунацима, видно је помањкање свежег материјала: циклично се користи исти стари материјал, односно стално се посеже за прошлим временима. Да ли због тога што је притешњен обавезом да својим читаоцима нуди нова, још неоткривена врела смеха и духовитости, тек Јеж прибегава једном крајње једноставном решењу - честом листању старих, некадашњих, бројева. Претежни део штампаних примера у жанру анегдоте и вица само је незнатно адаптиран фолклор из тих недавно протеклих времена. Та врста шаљивог материјала смештена је у рубрику која носи већ рабљени, рекло би се, етнографско-путописни назив: Наши људи и наши крајеви. (Иста рубрика појављује се 1938. године у листу Ошишани јеж.) Или, у нешто друкчијој, мемоарски интонираној варијанти: Чему су се наши стари смејали , односно Смејали се наши стари.

Поменуто искуство упозорава нас на чињеницу да ни од новина не треба очекивати увек да буду налазиште савременог фолклорног материјала: оно што у њима стоји није сваки пут и обавезно производ актуелног историјског тренутка. И заиста, лако се запажа да се неупоредиво мање грађе аутентичног хуморног фолклора може покупити са страница штампе из друге половине, него из прве половине двадесетог века; мисли се на хумор који није производ професионалних хумориста чији је то посао и радни задатак, на форме које људи спонтано преносе у разним ситуацијама свакодневног живота. Из године у годину понављају се истоветне, мало подгрејане шале, са незнатним изменама у погледу имена главних протагониста. Та имена понекад добијају искарикиран, смешан и нападно потенциран страни призвук. Позних педесетих година, на пример, таква мода је нарочито изражена: сва имена у шалама су инострана и чак преко сваке мере онеобичајена: Жорж, Дивал, Шевалије, Дибоа, Шмалц, Поспишил и сл. Разлог за ово извештачено и поприлично стерилно етничко шаренило можда бисмо могли тражити у националној политици и владајућој идеологији претходне, мултиетничке Југославије, у којој је етнички хумор с домаћим протагонистима могао бити нека врста табу теме. Ипак, боље је не журити са исхитреним закључцима, с обзиром на то да је реч о предмету који изискује далеко брижљивију и ширу анализу. Било како било, вицеви и анегдоте преузети из штампе за истраживача имају једну додатну предност: За разлику од евентуалних ауторских антологија вицева, на чијим страницама су исписани коначно уобличени, јединствени примери појединих шала, новине омогућују увид у варијанте, заправо у степен популарности појединих јунака, тема и мотива измерених на основу саме учесталости њиховог понављања.

Као што смо рекли, прве три до четири деценије века представљају златно доба у погледу заступљености етничке шале у домаћој штампи. Отприлике у том интервалу објављено је вероватно све што је значајно у вези с овом врстом фолклора. По истеку тог периода, актуелни су углавном осврти уназад, спорадично варирање већ изанђалих тема и садржаја, без много свежих импулса у годинама које следе. Недостатак нових идеја открива се на разним плановима. Чак се и традиционалне рубрике, својевремено установљене ради тога да би се груписали поједини циклуси етничких шала, упорно враћају под непромењеним називима. Тако, на пример, раширен, по популарности дуго година несумњиво без премца јеврејски хумор има свој стандардни простор у рубрици Јеврејске приче и досетке већ 1909. године, и то у листу Звоно. Наредне године наслов рубрике се незнатно мења и гласи - Из јеврејског живота. С кулминацијом у интервалу двадесетих и тридесетих година, па надаље све до избијања Другог светског рата, под идентичним или, пак, нешто друкчије сроченим формулацијама јеврејске шале излазе у готово свим тадашњим листовима за хумор и сатиру. Највероватније се могу наћи и у осталим, нехумористички конципираним новинама, што се делимично односи и на Звоно, лист који је временом мењао уређивачку политику, који је почео да излази као дневник, а завршио публицистички век као недељник. Током 1938-1939 године Ошишани јеж ће последњи пут у историји обновити ову својевремено најиспуњенију рубрику шала, још једанпут пре него што ће хумор с јеврејским јунацима код нас коначно пасти у заборав.

Сличне појаве могли бисмо да наведемо и у вези с неким народима чији се представници срећу као етнички јунаци махом у традиционалном фолклору. Ако занемаримо нормалне периодичне наступе плиме и осеке, видимо да се циганске приче такође издвајају својим дугим опстанком и континуитетом фолклорне предаје, те да се под окриљем сталних, истоимених рубрика штампају на ступцима новина током великог дела века. Приче које су објављене на почетку двадесетог века углавном припадају традиционалном наслеђу усмене народне прозе, коју превасходно публикује шаљиви журнал Кића. Заслугом тог листа остале су забележене многобројне ведре и кратке народне умотворине, које су у донекле прилагођеном, унеколико осавремењеном облику и даље кружиле у релативно очуваном традиционалном миљеу Србије, али и оне које је конзервирало непомућено сећање њених житеља. У Кићи је сабрано изобиље драгоценог фолклорног материјала, примера које су с разних страна слали читаоци и сарадници овог листа. Уредништво педантно потписује њихова имена, боравишта, занимања и титуле, цитира сведочења кад, од кога и на ком месту су те фолклорне творевине чули, што је и интересантан и веома користан податак за фолклористичка истраживања. Осим прича о Циганима, у Кићи проналазимо и знатан број причица из циклуса о Србину и Шваби, о Банаћанима - такозваним Лалама, о Јеврејима, Цинцарима, Македонцима, као и фолклорну грађу у којој се спомињу Шопи, Бугари, Власи, Личани и др.

За разлику од предратних времена када је уређивачки концепт хумористичке штампе налагао рубрике посебно назначене за вицеве и анегдоте, дакле и оне етничког типа, од половине века то је изобичајена пракса. Шале нису више груписане у великим скупинама, већ су разбацане ту и тамо. Штавише, могу се уочити подужи интервали кад их тако рећи уопште и нема, као да је уредницима који претендују на озбиљност било стидно да их штампају, те да се тако поводе за масовним очекивањима и “скромним” укусом публике која је жељна једино разоноде. С времена на време може се прочитати директно образложење како се искључиво на захтев читалаца уводи рубрика посвећена вицу. Из те, како се чини, за њих непријатне ситуације, новинари налазе излаз у некој врсти дистанце: у препуштању да читаоци сами уређују рубрике, то јест да шаљу вицеве које сматрају смешнима, или узму учешће у такмичењу за најуспелији виц недеље. Насупрот томе, захтеви тржишта нагоне уредништва да вицеве штампају у одвојеним, специјализованим, свешчицама, као што су посебна издања Јежевог хумора. Крајем седамдесетих година, у том облику појавиле су се три, условно речено, збирке етничког хумора, у којима су се нашли популарни вицеви о Муји и Хаси, Лалама и Ђетићима, односно Црногорцима. На самом измаку осамдесетих, Јеж у неколико наврата издаје подлистак дужине неколико страна посвећен шалама, на првом месту актуелним, дотада ретко, или никада објављиваним политичким вицевима. У директно асоцијативном контексту наступајуће катаклизме, 1989. године излази и подлистак који је састављен од у том тренутку већ увелико анахроних реминисценција на југословенске народе Југославија у вицу.

Историјским прегледом хумористичке штампе у Србији добијамо јасан увид у развојне фазе како те гране журналистичке делатности тако и временских епоха чије је ова штампа верно огледало. Историјско и друштвено окружење, општу атмосферу и дух времена без икаквог напора могуће је осетити листајући новине из тог давног, занавек несталог доба. Штампа има изузетну моћ да скоро чулно, најнепосреднијим доживљајем приближава време с којим човек данашњице није ни у каквој интимној вези. Нажалост, то документаристичко благо није сачувано у целости. Многи бројеви ове периодике су изгубљени, тако да свако истраживање неминовно остаје непотпуно и ограничено на материјал који је, захваљујући библиотекама, и данас доступан. С друге стране, сачувана грађа прилично је неуједначено распоређена: од појединих листова (Брка, на пример) остала су многа, скоро интегрална годишта, док су остали листови репрезентовани тек покојим, ретким примерком. Но, без обзира на споменуту мањкавост, чини нам се да валидност сакупљеног материјала тиме није угрожена и да, упркос празнинама и прескоченим бројевима, образује довољно репрезентативну целину - корпус грађе која у високом степену кореспондира са некадашњом, живом ситуацијом на терену.

Напомене

1. А. Марјано, Једна смешна историја, српска хумористичко-сатирична штампа, Београд 1982, 2.
2. Исто, 74.
3. Исто, 88-90.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]