Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije

HUMORISTIČKA ŠTAMPA U SRBIJI

Ako smo zainteresovani za pregled humornog folklora iz perspektive prošlosti, mesto kuda prirodno vodi tragalački put jeste humorističko-satirična štampa. Humoristička štampa u Srbiji može se pohvaliti dugom i bogatom tradicijom. Prvi list ove vrste, pod imenom Šaljivac, pojavio se na samoj polovini devetnaestog veka, 1850. godine, otprilike u isto vreme kada su listovi toga profila počeli da izlaze i u drugim zemljama Evrope, proširujući vremenom krug poklonika i čitalačke publike uopšte.[1] Od tada pa do danas pokrenuto je mnoštvo humorističkih listova koji su bili neujednačenog kvaliteta, a pre svega trajanja, što je zavisilo ponajviše od slučajnosti, to jest od delovanja političkih faktora koji su, neumitno, u svim razdobljima izlaženja direktno uticali na njihovu sudbinu. Štampa je morala da računa na nerazumevanje i sporove sa cenzurom, što je za novine bilo koje vrste uvek predstavljalo prvorazrednu smetnju, a kamoli kad je reč o listovima za humor i satiru, listovima čije je programsko opredeljenje i osnovni razlog postojanja izlaganje podsmehu nedostataka u društvu. Po nepisanom pravilu, oštricom satire sekle su se trenutno vladajuće državne vlasti. Zbog toga, skoro svi humorističko-satirični listovi prolazili su kroz iste muke i iste nedaće, bez obzira na aktuelni raspored političkih snaga: redovno se događalo da pojedini brojevi budu zabranjivani, primerci plenjeni, a da odgovorni urednici bar neko vreme odleže u zatvoru. S obzirom na tu vrstu teškoća, iznenađuje činjenica da su te iste novine relativno jednostavno, bez posebno komplikovanih procedura pokretane. Iako su opšti uslovi u kojima se odvijala njihova delatnost bili uglavnom tegobni, ostalo je upamćeno da su tokom jednog kraćeg intervala s početka dvadesetog veka, za vreme vladavine kralja Petra I Karađorđevića, uživale i zavidnu meru slobode.[2]

Razume se, svi humoristički listovi nisu imali sasvim istovetan profil. Oni okrenuti društvenoj kritici vlastiti zadatak videli su u tome da, služeći se smehom, uzdrmaju sistem; smatrali su da na svetlost dana treba iznositi mnogobrojne, stalne, iznova ponavljane društvene slabosti. Za razliku od njih, drugi su više naginjali neobaveznoj zabavi. Ponekad je jedan te isti list, tokom trajanja svog izdavačkog veka, oscilirao između tih krajnjih tačaka. Sudeći prema uređivačkoj koncepciji, posebno mesto zauzimao je Kića, list koji je osnovan i koji je potom punih deset godina izlazio u Nišu kao magazin za zabavu, šalu, ali, pre svega, za prikupljanje još uvek živih šaljivih narodnih umotvorina. Kvalitet i umetnički dometi ovih listova zavisili su prvenstveno od talenta ljudi koji su bili njihovi urednici, novinari i saradnici, a zna se da se tim poslom nisu bavili isključivo novinari već i mnogi znameniti književnici, publicisti i, uopšte, ljudi od pera: Jovan Jovanović-Zmaj, Radoje Domanović, Branislav Nušić, Brana Cvetković i niz drugih. Zahvaljujući tim slavnim imenima, neki od listova čiji su oni bili inicijatori i uređivači - Zmaj, Starmali, Bič, Stradija i Satir, na primer - ušli su u srpsku istoriju devetnaestog, ali i perioda na kraju tog i početku narednog veka, kao zasebno književno poglavlje. To je bila tradicija na kojoj su čvrst oslonac našli svi oni listovi koji su tokom sledećih stotinak godina nastavili da razvijaju započeto delo.

Bez obzira na to što se u drugoj polovini devetnaestog veka u Srbiji moglo naći već dosta novina humorističke orijentacije, do istinskog procvata humorističke štampe došlo je tek prvih godina dvadesetog veka. Niklo je mnogo novih listova, dok su neki od onih koji su se etablirali krajem prethodnog veka nastavili i dalje da izlaze. Među njima svakako je najčuveniji Brka, list koji je bez prekida izlazio počev od 1882. godine, pa sve do 1938. godine, što je svojevrstan presedan u celokupnoj istoriji ove štampe. Dugotrajan je bio i Brki nalik Gedža, premda je trajao nešto kraće, izlazeći s povremenim prekidima od 1892. do 1935. godine. Ostali humoristički listovi ne mogu se s njima u tom pogledu takmičiti, jer su uspevali da se održe u proseku nekolicinu, a najviše do desetak godina. U obrnutoj srazmeri s kratkoćom trajanja rastao je kvantitet štampe: zabeleženo je da je u periodu između dva svetska rata izlazilo čak oko pedesetak humorističkih listova. Naravno, kvantitet nije bio i merilo njihovog kvaliteta. Interval od sredine dvadesetih pa do sredine tridesetih godina dvadesetog veka označava doba kada se kvalitet humora u humorističkim listovima srozao na najnižu tačku. Listovi kao Figaro, Bajaco, Košava, Šuš-muš, Dert, Promaja, Bela Vrana i dr. bavili su se ponajviše banalnim stvarima, temama na ivici neukusnog i lascivnog, zbog čega prilično podsećaju na savremenu bulevarsku štampu. Početkom 1935. godine Beogradska sekcija Udruženja novinara pokrenula je Ošišani jež, list koji je na izvestan način označio prekretnicu u povesti humorističke štampe u Srbiji. Naime, prvi put u istoriji dogodilo se da se novinsko udruženje, a ne pojedinac, nađe u ulozi osnivača jednog humorističko-satiričnog lista. Prelazeći uobičajene okvire novinske aktivnosti, razvijena je široka publicistička i javna delatnost, ustanovljen je standard i klasičan obrazac za tadašnje i buduće humorističke listove. Na poslu oko pokretanja Ošišanog ježa okupio se nemali broj eminentnih ličnosti iz književnog i javnog života Beograda: Brana Cvetković, Pjer Križanić i Stanislav Vinaver, između ostalih. Širi krug saradnika obuhvatao je skoro sve vodeće pisce i humoriste toga vremena - od legendarne ličnosti Branislava Nušića do mladog, neafirmisanog Branka Ćopića.[3] List je publikovan do samog izbijanja Drugog svetskog rata. Nakon oslobođenja, idući tragom njegove tradicije, formiran je Jež, u novijoj istoriji naš najpoznatiji humorističko-satirički nedeljnik.

Ako se osvrnemo još dalje unazad, vidimo da veliki deo humorističke štampe, dobre i loše, značajne i beznačajne, u glavnim crtama sledi one uzore koje su postavili humoristički rodonačelnici u devetnaestom veku. Neretko, to se uočava već na prvi, letimičan pogled: grafička oprema listova šablonizirana je na osnovu davno određenih standarda; zaglavlje lista je ornamentalno, izvučeno minucioznim potezom, udarna je karikatura koja celom površinom prekriva naslovnu, kao i zadnju stranu novina, tekstualni komentar skoro neizostavno prati crtež itd. Upravo ta formalna obeležja karakterišu pretežnu većinu humorističkih listova u prvim decenijama dvadesetog veka. Pažnju privlači takođe naslov koji je uvek simboličan i asocijativan: ukazuje na britkost satire i na njenu nepokolebljivu rešenost da zadeva, žari, bije, šiba, bode, kritikuje i, uopšte, da bude što je moguće više neprijatna i na smetnji. U devetnaestom veku, na primer, izlazili su Komarac, Zolja, Đavolan, Strela, Šilo i sl., a u dvadesetom, Satir, Topuz, Đavo, Šibalo, Čičak, Brezova metla, Drenova budža, Beogradske koprive, Jež, Stršljen itd. Ima primera da naziv simbolizuje patničku sudbinu lista kome je oduzeta sloboda da se razmahne punim naponom svoje snage pošto je sapet neumoljivom cenzurom - Ošišani jež, Okovani jazavac, Stradija. Razume se, uporedo su egzistirali i lakši šaljivi listovi - mada u daleko manjem broju - koji svojim naslovom upućuju na razonodu bez pretenzija i borbenih društvenih ambicija - Vic, Humor, Vesele novine, Zlatna šala, Smeh, Veseli svet, na primer.

Od prvih koraka u razvoju humorističke štampe kod nas pažnja je poklanjana tako reći svim prigodnim humorističko- satiričnim žanrovima, kao što su epigram, parodija, karikatura, humoreska, humoristički epitaf, aforizam, zagonetne aluzije, komične štamparske greške, male šale, ili razni drugi kraći i duži oblici. Odomaćene i uobičajene rubrike ispunjene duhovitim, jezgrovitim i aluzivnim tekstovima predstavljaju čvrstu okosnicu ove štampe, ponavljajući se iz broja u broj od samog začetka veka: Bodlje, Telegrami, Komarci, Uštipci, Šaljivi pabirci, S brda - s dola, Kroz sito i rešeto, Mali oglasi, Kozerije, Šta ko misli, sanja, peva itd. Nijedna novina satiričnog profila nije se mogla ni zamisliti bez redovnog političkog komentara: obavezno je odvajan prostor za komentar aktuelnih događaja u satiričnom duhu, što je na početku veka po tradiciji zaodenuto u ležernu i zabavnu formu dramoleta. Junaci tih dramoleta obično su etnički tipizirani parovi s kratkim, lako upamtljivim, rimovanim ili aliteriranim imenima - kir Dima i kir Sima, Anta i Panta, Ćira i Spira, Jajteles i Juda itd. Dijalog je uvek u dijalektu, omiljenom humorističkom pomagalu za intenziviranje komičnog efekta. No, osim dijaloške, u upotrebi se nalazi i monološka forma. Karakteri su i u ovom slučaju etnički, odnosno dijalekatski profilisani: Ćir Trenče, Frajla Joca, Sofronije Zvekić iz Preka, Mlekadžija Mitko od Prilep, dopisnici iz Niša, Leskovca - svi ti likovi se izražavaju i govore svojim sočnim i koloritnim lokalnim jezikom. Folklorni tip neotesanog, prostog i neškolovanog čoveka iz naroda, koji događaje i situacije sagledava sa pozicije udaljenih margina društva, koji se pita, čudi, ili strada kao žrtva permanentnih istorijskih previranja, redovno se koristi. U prvim decenijama veka omiljeni su tako reći identični, blizanački tipovi srpskog seljaka - Brka i Gedža; oni su grafički otelotvoreni i ubačeni kako u zaglavlja istoimenih listova tako i u čitav niz u to doba, čini se, izvanredno popularnih karikatura koje slede tok zbivanja na aktuelnoj društvenoj, političkoj i istorijskoj sceni. Crtež je objašnjen kratkim ironičnim tekstom, najčešće u strofi od nekoliko rima. Uopšte, početak veka označava razdoblje koje neguje sklonost ka takvom, stihovanom, načinu izražavanja: na stranicama novina ima podosta pesmica, epigrama, prerada i parodija narodnih epskih, ili popularnih pesama. Upečatljiva je takođe naročita darovitost, spretnost stihotvoraca koji taj oblik koriste za svoje duhovite aluzije, seciranje negativnih pojava u društvu i smeh na račun slaboumnosti ljudi - megalomanskih prohteva političara i političkih stranaka u borbi za vlast.

Zanimljivo je kao fenomen da su u prvim decenijama veka, pa čak i dalje, u periodu između dva svetska rata, tipičan predmet humora za razonodu žene. Variraju se razne, navodno samo ženske mane - glupost, pomodarstvo, kaćiperstvo - a pored udavača, udatih žena i služavki, komična figura oko koje se vrti zamašan broj šala je uvek aktuelna tašta, ili punica, kako to stoji u vokabularu onog doba.

Vreme po okončanju Drugog svetskog rata gotovo da nije donelo ništa novo na generalnom planu humorističke štampe. Broj humorističkih listova sveden je na minimum: povremeno je to samo jedan jedini usamljeni list, Jež, čija fizionomija, kao i kvalitet, variraju tokom različitih faza dugogodišnjeg izlaženja. Otkako je pre nešto više od pedeset godina neprikosnoveno zavladao žurnalističkom pozornicom, ovaj list bez prekida je oscilirao između dva suprotna pola: ozbiljnog književnog nedeljnika, s jedne strane, i krajnje trivijalnog, žuto obojenog tabloida, s druge strane. U godinama neposredno nakon rata, to je prilično strog, nimalo zabavan list koji se bavi svetskim političkim tenzijama, rovitom, još neizbalansiranom situacijom u ratom razorenoj i podeljenoj Evropi. Tek od pedesetih godina počinje da se oseća postepeno popuštanje napetosti, te se od tog momenta na unutrašnjim stranicama ovih novina stidljivo pojavljuju vicevi, svakodnevne, netendenciozne, ljudske šale. Kasnije će ih biti u sve većem broju, mada opet ne u onoj meri koliko bi se očekivalo od jednog specijalizovanog lista za humor, satiru i zabavu. Naročito kada se radi o humoru s etnički profilisanim junacima, vidno je pomanjkanje svežeg materijala: ciklično se koristi isti stari materijal, odnosno stalno se poseže za prošlim vremenima. Da li zbog toga što je pritešnjen obavezom da svojim čitaocima nudi nova, još neotkrivena vrela smeha i duhovitosti, tek Jež pribegava jednom krajnje jednostavnom rešenju - čestom listanju starih, nekadašnjih, brojeva. Pretežni deo štampanih primera u žanru anegdote i vica samo je neznatno adaptiran folklor iz tih nedavno proteklih vremena. Ta vrsta šaljivog materijala smeštena je u rubriku koja nosi već rabljeni, reklo bi se, etnografsko-putopisni naziv: Naši ljudi i naši krajevi. (Ista rubrika pojavljuje se 1938. godine u listu Ošišani jež.) Ili, u nešto drukčijoj, memoarski intoniranoj varijanti: Čemu su se naši stari smejali , odnosno Smejali se naši stari.

Pomenuto iskustvo upozorava nas na činjenicu da ni od novina ne treba očekivati uvek da budu nalazište savremenog folklornog materijala: ono što u njima stoji nije svaki put i obavezno proizvod aktuelnog istorijskog trenutka. I zaista, lako se zapaža da se neuporedivo manje građe autentičnog humornog folklora može pokupiti sa stranica štampe iz druge polovine, nego iz prve polovine dvadesetog veka; misli se na humor koji nije proizvod profesionalnih humorista čiji je to posao i radni zadatak, na forme koje ljudi spontano prenose u raznim situacijama svakodnevnog života. Iz godine u godinu ponavljaju se istovetne, malo podgrejane šale, sa neznatnim izmenama u pogledu imena glavnih protagonista. Ta imena ponekad dobijaju iskarikiran, smešan i napadno potenciran strani prizvuk. Poznih pedesetih godina, na primer, takva moda je naročito izražena: sva imena u šalama su inostrana i čak preko svake mere oneobičajena: Žorž, Dival, Ševalije, Diboa, Šmalc, Pospišil i sl. Razlog za ovo izveštačeno i poprilično sterilno etničko šarenilo možda bismo mogli tražiti u nacionalnoj politici i vladajućoj ideologiji prethodne, multietničke Jugoslavije, u kojoj je etnički humor s domaćim protagonistima mogao biti neka vrsta tabu teme. Ipak, bolje je ne žuriti sa ishitrenim zaključcima, s obzirom na to da je reč o predmetu koji iziskuje daleko brižljiviju i širu analizu. Bilo kako bilo, vicevi i anegdote preuzeti iz štampe za istraživača imaju jednu dodatnu prednost: Za razliku od eventualnih autorskih antologija viceva, na čijim stranicama su ispisani konačno uobličeni, jedinstveni primeri pojedinih šala, novine omogućuju uvid u varijante, zapravo u stepen popularnosti pojedinih junaka, tema i motiva izmerenih na osnovu same učestalosti njihovog ponavljanja.

Kao što smo rekli, prve tri do četiri decenije veka predstavljaju zlatno doba u pogledu zastupljenosti etničke šale u domaćoj štampi. Otprilike u tom intervalu objavljeno je verovatno sve što je značajno u vezi s ovom vrstom folklora. Po isteku tog perioda, aktuelni su uglavnom osvrti unazad, sporadično variranje već izanđalih tema i sadržaja, bez mnogo svežih impulsa u godinama koje slede. Nedostatak novih ideja otkriva se na raznim planovima. Čak se i tradicionalne rubrike, svojevremeno ustanovljene radi toga da bi se grupisali pojedini ciklusi etničkih šala, uporno vraćaju pod nepromenjenim nazivima. Tako, na primer, raširen, po popularnosti dugo godina nesumnjivo bez premca jevrejski humor ima svoj standardni prostor u rubrici Jevrejske priče i dosetke već 1909. godine, i to u listu Zvono. Naredne godine naslov rubrike se neznatno menja i glasi - Iz jevrejskog života. S kulminacijom u intervalu dvadesetih i tridesetih godina, pa nadalje sve do izbijanja Drugog svetskog rata, pod identičnim ili, pak, nešto drukčije sročenim formulacijama jevrejske šale izlaze u gotovo svim tadašnjim listovima za humor i satiru. Najverovatnije se mogu naći i u ostalim, nehumoristički koncipiranim novinama, što se delimično odnosi i na Zvono, list koji je vremenom menjao uređivačku politiku, koji je počeo da izlazi kao dnevnik, a završio publicistički vek kao nedeljnik. Tokom 1938-1939 godine Ošišani jež će poslednji put u istoriji obnoviti ovu svojevremeno najispunjeniju rubriku šala, još jedanput pre nego što će humor s jevrejskim junacima kod nas konačno pasti u zaborav.

Slične pojave mogli bismo da navedemo i u vezi s nekim narodima čiji se predstavnici sreću kao etnički junaci mahom u tradicionalnom folkloru. Ako zanemarimo normalne periodične nastupe plime i oseke, vidimo da se ciganske priče takođe izdvajaju svojim dugim opstankom i kontinuitetom folklorne predaje, te da se pod okriljem stalnih, istoimenih rubrika štampaju na stupcima novina tokom velikog dela veka. Priče koje su objavljene na početku dvadesetog veka uglavnom pripadaju tradicionalnom nasleđu usmene narodne proze, koju prevashodno publikuje šaljivi žurnal Kića. Zaslugom tog lista ostale su zabeležene mnogobrojne vedre i kratke narodne umotvorine, koje su u donekle prilagođenom, unekoliko osavremenjenom obliku i dalje kružile u relativno očuvanom tradicionalnom miljeu Srbije, ali i one koje je konzerviralo nepomućeno sećanje njenih žitelja. U Kići je sabrano izobilje dragocenog folklornog materijala, primera koje su s raznih strana slali čitaoci i saradnici ovog lista. Uredništvo pedantno potpisuje njihova imena, boravišta, zanimanja i titule, citira svedočenja kad, od koga i na kom mestu su te folklorne tvorevine čuli, što je i interesantan i veoma koristan podatak za folkloristička istraživanja. Osim priča o Ciganima, u Kići pronalazimo i znatan broj pričica iz ciklusa o Srbinu i Švabi, o Banaćanima - takozvanim Lalama, o Jevrejima, Cincarima, Makedoncima, kao i folklornu građu u kojoj se spominju Šopi, Bugari, Vlasi, Ličani i dr.

Za razliku od predratnih vremena kada je uređivački koncept humorističke štampe nalagao rubrike posebno naznačene za viceve i anegdote, dakle i one etničkog tipa, od polovine veka to je izobičajena praksa. Šale nisu više grupisane u velikim skupinama, već su razbacane tu i tamo. Štaviše, mogu se uočiti poduži intervali kad ih tako reći uopšte i nema, kao da je urednicima koji pretenduju na ozbiljnost bilo stidno da ih štampaju, te da se tako povode za masovnim očekivanjima i “skromnim” ukusom publike koja je željna jedino razonode. S vremena na vreme može se pročitati direktno obrazloženje kako se isključivo na zahtev čitalaca uvodi rubrika posvećena vicu. Iz te, kako se čini, za njih neprijatne situacije, novinari nalaze izlaz u nekoj vrsti distance: u prepuštanju da čitaoci sami uređuju rubrike, to jest da šalju viceve koje smatraju smešnima, ili uzmu učešće u takmičenju za najuspeliji vic nedelje. Nasuprot tome, zahtevi tržišta nagone uredništva da viceve štampaju u odvojenim, specijalizovanim, sveščicama, kao što su posebna izdanja Ježevog humora. Krajem sedamdesetih godina, u tom obliku pojavile su se tri, uslovno rečeno, zbirke etničkog humora, u kojima su se našli popularni vicevi o Muji i Hasi, Lalama i Đetićima, odnosno Crnogorcima. Na samom izmaku osamdesetih, Jež u nekoliko navrata izdaje podlistak dužine nekoliko strana posvećen šalama, na prvom mestu aktuelnim, dotada retko, ili nikada objavljivanim političkim vicevima. U direktno asocijativnom kontekstu nastupajuće kataklizme, 1989. godine izlazi i podlistak koji je sastavljen od u tom trenutku već uveliko anahronih reminiscencija na jugoslovenske narode Jugoslavija u vicu.

Istorijskim pregledom humorističke štampe u Srbiji dobijamo jasan uvid u razvojne faze kako te grane žurnalističke delatnosti tako i vremenskih epoha čije je ova štampa verno ogledalo. Istorijsko i društveno okruženje, opštu atmosferu i duh vremena bez ikakvog napora moguće je osetiti listajući novine iz tog davnog, zanavek nestalog doba. Štampa ima izuzetnu moć da skoro čulno, najneposrednijim doživljajem približava vreme s kojim čovek današnjice nije ni u kakvoj intimnoj vezi. Nažalost, to dokumentarističko blago nije sačuvano u celosti. Mnogi brojevi ove periodike su izgubljeni, tako da svako istraživanje neminovno ostaje nepotpuno i ograničeno na materijal koji je, zahvaljujući bibliotekama, i danas dostupan. S druge strane, sačuvana građa prilično je neujednačeno raspoređena: od pojedinih listova (Brka, na primer) ostala su mnoga, skoro integralna godišta, dok su ostali listovi reprezentovani tek pokojim, retkim primerkom. No, bez obzira na spomenutu manjkavost, čini nam se da validnost sakupljenog materijala time nije ugrožena i da, uprkos prazninama i preskočenim brojevima, obrazuje dovoljno reprezentativnu celinu - korpus građe koja u visokom stepenu korespondira sa nekadašnjom, živom situacijom na terenu.

Napomene

1. A. Marjano, Jedna smešna istorija, srpska humorističko-satirična štampa, Beograd 1982, 2.
2. Isto, 74.
3. Isto, 88-90.

<<nazad napred>>

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]