Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Pogovor autora izložbe

Zahvaljivanja i ono drugo

Poziv za angažovanje na ovoj izložbi dobio sam sredinom marta 1994. godine. Dakle, očigledno je kako je priprem dugo trajala. Od trenutka kada sam od ugledne subotičke galerije "Likovni susret" primio prvo pismo sa molbom da je osmislim, pa do otvaranja postavke 24. februara 1995. koje se poklopilo sa objavljivanjem prvog domaćeg stripa u Srbiji Vlaste Belkića, proteklo je skoro godinu dana. Nije se neprestano i istim intenzitetom radilo, mada od septembra 1994. jeste. Prvobitna ideja je bila da se pokrije datum uopšte prvog objavljivanja nekog dela kod nas, a to se dogodilo 21. oktobra 1934. Na žalost, vreme za pripremu svega, a naročito kataloga kako sam ga zamislio nije bio dovoljno. Osim toga, nije se fizički moglo pratiti dalje publikovanje i inostranih i domaćih publikacija i dela tokom šest decenija posle 1934. To je posao za nekoliko uhodanih ljudi, a ne za pojedinca.

Dug period, ali samo uspostavljanje kontakta sa autorima, slanje poziva na tri stotine adresa, iščekivanje odgovora, pristizanje povratnih informacija i radova, njihovo evidentiranje, selekcija i grupisanje, traganje za dopunskim podacima, beskrajna telefoniranja, ubeđivanja, moljakanja, tumačenja, svađanja i slično, sve kako i dolikuje, trajalo je veoma dugo. Samo onaj ko se nije bavio sličnim projektom ne zna za probleme oko svega ovoga, ali na svu sreću, u trenucima krize koja mora da zahvati priređivača kada postane svestan kosmosa koji je pred njim, razumevanje sam nalazio kod malobrojnih kolega, kao što je, na primer, moj prijatelj Zdravko Zupan. Malo je onih koji su se dva puta ovako lomatali po našim gradovima, institucijama i prevoznim sredstvima praveći izložbe po principu "čovek-orkestar". Ne smem da se zakunem, ali, računajući i služenje u vojsci, čini mi se da ni u jednom ovako dugom periodu života nisam više putovao i manje spavao. Ne jednom sam bio na granici da odustanem.

Zahvaljujem se, dakle, u prvom redu mom mentoru na postdiplomskim studijama Ješi Denegriju koji me je preporučio "Likovnom susretu" i povremeno se interesovao o toku mog rada. Zatim, direktoru galerije Olgi Šram koja mi je u Subotici omogućila uslove za normalan rad, a i sama se lično angažovala u sastavljanju imenika (indeksa) i time me u najvažnijoj finalnoj fazi uobličavanja ovog kataloga oslobodila velikog dela posla. Zahvalnost dugujem i Petru Šadiju koji je prema mojim zamislima zaista stručno i sa puno iskustva postavio izložbu, kao i Katarini Tonković Marijanski, duši "Likovnog susreta", koja je, osim što mi je dala novi nadimak, ostavljala poruke na papirićima, a moje odgovore stavljala u registre "LS-KT" (dabogda ih miševi pojeli). Naravno, ne mogu, a da se ne zahvalim onom većem delu osoblja galerije koje se zdušno zalagalo da projekat ispadne kako valja (onom drugom, najmanjem delu, neka bog oprosti; ja nemam to ovlašćenje).

U fazi pripreme pisanja i formulara, mnogo su nam pomogli Dejan Đurović iz beogradske agencije "D-izajn" i Dejan Ćebović iz agencije "Linija". Prvi je i istaknuti strip-autor. U fazi finalne pripreme za štampu "Politikin zabavnik" nam je učinio veliku uslugu reprofotografisanjem šezdesetak originala koji drugačije (kompjuterom) nisu mogli da se umanje.

Akcenat izložbe je na aktuelnim, savremenim autorima, novim trendovima i budućnosti srpskog stripa. Nisam preterano insistirao na retrospektivi autora pre Drugog svetskog rata. Mislim da je dovoljno da svaki bude zastupljen sa jednim do dva rada. Detaljniji pregled, više okrenut prošlosti, već je načinjen na izložbi Zdravka Zupana i Zorana Đukanovića "Beogradski strip 1935-1985" u Studentskom kulturnom centru. Do originala mnogih predratnih autora niko ne može da dođe (malo ih je i u našim krugovima se zna gde se oni još postojeći nalaze), a nisam video nikakvu svrhu u tome da gomilam radove nekih stripara samo zbog toga što su mi bili dostupni, ili bi to mogli da postanu.

Kada sam već kod izraza "stripar", uveo sam ga u upotrebu u ovom obliku iz razloga tehničke prirode. Nerviralo me je stalno ponavljanje deskriptivnih ili nepreciznih komplikovanih naziva kao što su "autor stripa", "tvorac stripa", "kreator stripa", pa sam izveo jednu jednostavnu analogiju. Ako već postoje umetnici kao što su muzičar, slikar, grafičar, keramičar, itd. koji sebe nazivaju, određuju po proizvodu svog kreativnog postupka, ne vidim nijedan razlog da kreatori stripa ne postanu jednostavno - stripari. Do sada često korišćeni izraz "stripadžije" deluje pomalo podrugljivo, a adekvatne analogije ne nalazim u svetu umetnosti, već pre zanata ili poljoprivredne delatnosti (mlekadžija, abadžija, sodadžija, kujundžija...).

U ovoj "sakupljačkoj fazi" veliku zahvalnost dugujem veoma predusretljivim kolegama i prijateljima iz "Dečjih novina" Slobodanu Lukiću i Nikoli Maslovari, jer su mi na raspolaganje stavili svoje dragoceno vreme i još dragoceniju redakcijsku kolekciju originala (ovaj drugi mi je stavio na raspolaganje i sadržaj svog frižidera, ali, šta ćete, i to je život). U ovoj etapi su mi pomogli i poznanici kod kojih sam, naravno sa njihovom saglasnošću, uspostavio logističke stripske baze, odnosno punktove za sakupljanje, obradu, primarnu selekciju i snabdevanje mojih zaliha. Bez saradnje Bojana Redžića, Vlade Vesovića, Bogdana Jovanovića, Zdravka Zupana, Zorana Stefanovića i još nekih, bojim se da bi količina kvalitetnih radova bila bitno umanjena.

Izložba je odložena u oktobru uglavnom zbog toga što su svi stripovi bili na skeniranju kod jednog subotičkog stručnjaka za personalne računare skoro čitav mesec, a na kraju smo dobili samo dve (!) prelomljene stranice. Potom nas je "u obradu" uzeo drugi njegov poznati kolega, pa smo i tamo čekali nedelju dana da bi "kontigent" bio prenešen u firmu "CompType" koja je posao prihvatila, a zatim se gorko pokajala. Obim radova je izgledao manji no što je zaista bio, ali reč je reč. U ovoj fazi skeniranja, zaista velik entuzijazam pokazali su Dušan Rus i njegov sin Slobodan. Želimo da verujemo kako se ta firma nije raspala i ugasila zbog ove monografije, ali se sve tako dogodilo , pa šta da se radi. I to je odložilo za izvesno vreme. Zatim je u planirani prostor za izložbu postavljena "Forma" izložba primenjenih umetnika Vojvodine. Posle je počeo đački raspust, a bez naše najvernije publike nismo želeli da se upuštamo u ovako ozbiljan posao. Šalu na stranu, skeniranje nije bilo privedeno kraju, a i pitanje je da li će i dok budem ovo pisao. Lektor i korektor Petar Vukov je sa svojom suprugom takođe pokazao mnogo strpljenja za davanje tekstova na parčiće, neizvesne termine i slično. Naša nova firma "Foto-slog" prionula je na posao namerena da ga ili dovrši ili se i ona od muke raspadne. Tekst je, najbrže na svetu u memoriju unosio Wolfgang Amadeus Kovač Striko Ladislav - Mocart, a tu se, kad zatreba, nalazio i Robert Balint. Stipan Kovačević u čiji stan smo se preselili sa šatorima i suvom hranom je sve sa strane cinično komentarisao, ali je zato bio tu kad zatreba, pogotovo da skuva taranu. Tehnokrata Antal Molnar Đurika Moles Kajetano Lopez i Martinez je skenirao, prelamao, ukucavao, ispravljao i bogovao. Ovo poslednje nije baš u duhu tehnologije, ali, naše je gore list.

Saradnja sa autorima nije uvek bila zadovoljavajuća. Nezainteresovanost, površnost, rasejanost, lenjost ili sujeta su je ometali. Naglašena, pa i bolesna sujeta je ono najmanje neprijatno na šta sam nailazio. Konflikte sam izbegavao i zaobilazio gdegod sam, na osnovu iskustava sa ranijih poslova oko stripa, naslutio da bi ih moglo biti.

Nesistematičnost autora i njihov nehajan odnos prema sopstvenom opusu zaprepašćujuće često su prisutni. Poneki su i sasvim nekompletni za procenu svog dela, nesvesni značaja urađenog. Bilo je onih koji se nikada nisu sretali sa procedurom izlaganja, još manje sa ispunjavanjem lista sa podacima, pa su ili iz nehaja ili iz neznanja nepotpuno ispunjavali rubrike. Neretko su bili neduhoviti u želji da formular deluje komotno, spontano, nekonvencionalno ili neopterećujuće. Neozbiljnost nije uvek bila simpatična. Tamo gde jeste uneta sa merom, njene rezultate uvrštavao sam u katalog. Priznajem, ima suludih fotografija i šašavih autoportreta. Videćete i sami. Ipak, treba reći da sam se susretao i sa psihički neuravnoteženim osobama, autorima ili samozvanim naslednicima originala i autorskih prava, ukratko, sa svima što ide u rok službe istoričara umetnosti. Neki su me ignorisali, neki su bili manje ili više agresivni. Događalo se da samo zbog jednog podatka moram da prepešačim kilometre i kilometre. Zakazivani su mi sastanci sa crtačima na koje oni nisu dolazili. Zbog samo jedne biografske činjenice ili kakve fotografije ili autoportreta išao sam lično kod onih koji nisu imali telefone. Upadao sam u kafane, neprilike, pankerska gnezda, legla teških i lakih droga (valjda i bluda i nemorala, ali od dima nisam video) i ko zna gde sve još ne i opet sa promenljivim uspehom. Opet bi nailazio na nezainteresovanost, tupost, stupor. Kažem, susretao sam se čak i sa različitim stepenima alkoholizma, umne poremećenosti, obične šizofrenije ili manije gonjenja. Okreni-obrni, najlakše je bilo sa onima koji nisu hteli da ispunjavaju formulare. Zlo je nastajalo kada su se javili nepozvani i to sa pismima u kojima su se na po nekoliko stranica na autodidaktički zdravonarodski filozofski način razmatrala pitanja važna za univerzum i šire.

Kao suprotan primer navešću Ivicu Koljanina, jednog od najstarijih aktivnih autora. Sa njim sam u nekoliko mahova duže razgovarao i saznao dosta korisnih informacija o vremenu u kojem je delovao.

Ovaj pregled dostignuća u jednom medijumu tokom 60 godina svojevrstan je katalog ideja, ili bi bar to trebalo da bude. Sasvim je izvesno da su neki izostali. Bez zle namere. Neke sam uvrstio u korpus srpskog stripa, a da su rođeni u drugoj republici. Na, primer, nisam video razloga da to ne učinim sa Željkom Pahekom koji je, istina, rođen u Županji, ali se stručno usavršio u Beogradu, još od perioda školovanja stalno je nastanjen u ovom gradu, prva dela i ogromnu većinu ostalih ovde je publikovao, a i ono što nije, nastalo je ovde. Socijalno, zdravstveno i penzijsko osiguranje i vojnu obavezu regulisao je u Srbiji, član je ULUPUDS-a (Udruženja primenjenih umetnika Srbije), učestvuje redovno na ovdašnjim cehovskim manifestacijama, itd.

Posebna priča su i formulari, odnosno upitnici. Amaterski popunjeni, poneki autori su čak i skoro nepismeni (ne znaju, pogotovu oni mlađi, tačne nazive škola i fakulteta koje su pohađali ili ih još povremeno pohode). Ali, od njih se valjda samo očekuje da crtaju, zar ne? Samo, šta ćemo sa scenarijem. Cilj mi je bio da što više korisnih podataka bude an raspolaganju zainteresovanima. Dogodilo se da sam i pored najvećih napora došao do svega nekoliko relevantnih i proverenih činjenica o značajnim stripovima, dok su me neki manje važni autori zatrpavali i nekorisnim činjenicama. Ove druge sam skraćivao, ali kod onih umetnika koji su značajni za srpsku primenjenu umetnost, a bavili su se i stripom, naveo sam važnije činjenice iz radne biografije koje sam imao na raspolaganju. Tako se dogodilo da neki umetnici kojima strip nije prevashodna delatnost, ali je rezultat tog delovanja i na ovom polju velik, imaju duže beleške nego oni specijalizovani, ali nekooperativni.

Na neke nedostatke izložbe skrenuće mi pažnju posetioci i čitaoci kataloga, a nekih sam i sam svestan. Prvo, scenaristi stripa nisu zasebno obrađeni, popisani i sistematizovani. Neka se ne ljute. Sve znam, i ja pišem scenarija. Gde god sam mogao, bio siguran u pouzdanost podataka i stigao da upišem ime tekstopisca, to sam činio. Drugo, nisu svi izloženi radovi istovremeno i u katalogu. Ponekad, zbog većeg broja radova jednog stvaraoca, ponekad jer je original tehnički neizvodljivo reprodukovati. Treće, neke reprodukcije su lošeg kvaliteta. Jednostavno, stripari nam nisu poslali originale već fotokopije koje smo (šta da radimo, ako su značajne, nezaobilazne su) uvrstili u postavku ili se čak nisu ni odazvali već sam ih ja tražio po literaturi, pa sa loše odštampanih stripova skenirao. Za ovo je delom dobar primer Vladimir Stanić. Originale nismo dobili, već smo sa prilično loše fotokopije reprodukovali jednu tablu. Šteta što nismo raspolagali sa više njih, pošto tek u međusobnom odnosu daju pravu sliku strip-serije. Četvrto, čitavi kadrovi i baloni sa tekstom ponegde su otpali kao da ih njihovi autori nisu lepili fabričkim lepkom, već smešom brašna i vode. U toku reprodukovanja delovi tekstova, balona i kolaža su, rasušeni, otpadali i gubili se.

Pa dobro, sada, nemojte misliti da se i ja to ne pitam, ako je sve to zaista bilo tako, a stojim vam dobar da jeste, zbog čega sam ja to sve onda, do đavola, radio?! Možda zbog onog što je na smotri stripa u Gornjem Milanovcu 1994. rekao Žika Bogdanović, a što ću ja sada slobodno interpretirati: "Svet oko nas je ravnodušan i čitav ovaj posao u stripu je, u stvari, borba protiv ravnodušnosti".

Ako je nešto valjalo, to je prvenstveno zasluga ljudi koji su oko mene i sa mnom radili na projektu, a ako je nešto loše, onda je to zbog toga što nisam iskoristio uslove koji su postojali. Sakupio sam oko 800 radova 250 autora, od kojih je oko 500 izloženo. Za potrebe ovog kataloga ispisao sam čak 250 originalnih novinarskih šlajfni.

Koristim ovu priliku, da pozovem sve one koji smatraju da sam pogrešio u navođenju neke činjenice, da mi je nešto promaklo ili ako na bilo koji način žele da doprinesu poboljšanju drugog izdanja ovog kataloga, da pošalju dopunske informacije na našu adresu.

Poslednja informacija koju sam dobio kaže da ćemo imati tu čast da nam izložbu otvori Nada Popović-Perišić, ministar za kulturu Republike Srbije. Ovo nas ohrabruje pošto prijatno podseća na godinu 1985. kada je Fransoa Miteran, predsednik Francuske, posetio i otvorio Festival stripa u Angulemu.