Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Pre no što pređemo na razmatranja različitih aspekata obnavljanja stripa u Srbiji posle Drugog svetskog rata, valja zabeležiti nekoliko o tom interludijumu od četiri godine (1941-1945). Čitaocima ovih uvoda u tematske blokove nije mogla promaći činjenica da se istorija predratnog ovdašnjeg pionirskog stripa po nekim standardima, uglavnom američkim, uveliko, ako ne i sasvim, podudara sa istorijom beogradskog stripa. Videli smo da je malo toga ili skoro ništa, naročito ne kvalitetnoga, objavljeno van glavnog grada. Iako su naknadna iznenađenja moguća, pošto ozbiljnih istraživanja po lokalnim bibliotekama do sada nije bilo, malo su verovatna. Tim pre što danas, deceniju do dve posle publikovanja prvih beležaka o predratnom stripu, ma koliko one u početku površne, nepotpune, pa i pogrešne bile, ni do kakvih naznaka iz unutrašnjosti o njihovoj dopuni nije došlo. "Istoriju stripa" (vanredni broj, "Eks almanaha" br. 169/1 iz 1979) niko nije dopunjavao. Ni ozbiljni autori analitičnijih i obimnijih, podrazumeva se i metodološki konzistentnijih tekstova, kao što je, na primer, Žika Bogdanović, nisu pominjali štampanje i glasila sa stripovima poreklom van Beograda. Evo, proteklo je i deset godina od izlaska najozbiljnijeg ovakvog poduhvata "Istorije jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana (I tom), a takođe nikakvih reakcija ili ispravki u tom pravcu nije bilo. Dakle, čim je za vreme okupacije strip u Beogradu zamro, stišale su se i aktivnosti u "devetoj umetnosti" čitave regije. Jedan od retkih punktova u kome se održavao strip u Nedićevoj Srbiji bio je "Mali zabavnik" odgovornog urednika izvesnog Dragoljuba Prljinčevića. Osim adrese redakcije (Dositejeva 45) i štamparije, drugih imena i podataka u impresumu lista nije bilo. Strah autora od odmazde sugrađana zbog aktivnosti za vreme nemačke okupacije bio je ogroman. Naizmenična zastupljenost tabloa crtanih priča u nastavcima i nepotpisanih članaka izdanju je davala magazinski karakter. Nevolja istoričara stripa zbog nepotpisanih radova nije mala, a problem identifikacije njihovih tvoraca ni do danas nije na zadovoljavajući način rešen. Na primer, strip "Nibelunzi" ("Zigfrid") očigledno je po mnogim elementima u nekoj vezi sa predratnim Lehnerovim stripom "Sigfried" iz "Mikijevog carstva" (1939/940), ali je drugačije tuširan. Razlika u šrafuri je najočiglednija, premda i postavka u olovci povremeno drastično odudara od predratnog izvornika. Kao da su u sve to prste umešali nedvosmisleno identifikovani saradnik "Malog zabavnika" Konstantin Kuznjecov i napola razotkriveni Guljevič. Ime ovog drugog stripara Petar Radičević u svojim beleškama iz "Istorije stripa" (1979) ne navodi. Dakle, postoje indicije da je Lehner takođe učestvovao na neki način u popunjavanju stranica ovog lista, ali nisu sasvim potvrđene. Pomenuti Guljevič autor je "Mača sudbine", dok je Kuznjecov osmislio "Žabu kraljevića" i još nekoliko crtanih storija u nastavcima. Ono što im se svima može uzeti za olakšavajuću okolnost je to da se nisu bavili dnevnom politikom, da nisu povlađivali fašistima, afirmisali okupaciju ili neki drugi način kolaborirali sa okupatorom. Ako su to činili, bili su aktivni van "Malog zabavnika", dakle izvan stripa. Na primer, Kuznjecov je sarađivao u pravljenju plakata i propagandnih knjižica Propagandnog odeljenja "S" vojnog zapovedništva Srbije. Njegovi crteži kvalitetni, ali sadržajem krajnje problematični i antisrpski orijentisani grafički prilozi, uglavnom karikature, viđani su u pronedićevskom humorističkom listu "Bodljikavo prase". Teme stripovanih priča autora iz vremena okupacije bile su istorijske, pseudoistorijske, bajkolike, fantastične i avanturističke. Čak ni pomenuti "Nibelunzi" nisu predstavljali pamflet ili nekritičko afirmisanje nemačkog naroda, već svojevrsnu adaptaciju germanskih legendi. Po oslobođenju, Kuznjecov je, po nekim informacijama, prebegao u Austriju, a po takođe u velikoj meri neproverenim izvorima Lehner je zbog "Zigfrida" u isto vreme bio ubijen.

Sa druge strane, u redovima mobilne Titove partizanske vojske kreirani su drugačiji stripovi. Podrazumeva se da su bili lošijeg tehničkog kvaliteta, s obzirom na uslove nastajanja, tematiku (propaganda otpora, jednostavne ideološke diskvalifikacije...) i reprodukovanja za vreme kratkih pauza, ali veoma značajno je da se i u tim krajnje nepogodnim uslovima strip kao način mišljenja i izražavanja održao i pokazao svoju, ne samo vitalnost, već i mnogostranost upotrebe. Mesta na kojima se pojavljivao bile su zidne i džepne novine; ovo poslednje otiskivane često u samo jednom primerku sa napomenom "Pročitaj i daj dalje" na uočljivom mestu. To su uglavnom bile satirične pričice sa Hitlerom kao glavnim negativnim likom. Pored ovakvih i sličnih sadržaja koji se podrazumevaju, ova grafička disciplina korišćena je u svrhu pouke o štetnosti alkohola, duvana i neprimerene ideologije i ratnim prilikama neprimerene etičkih načela. Treća funkcija stripa u to vreme, posle satirične i edukativne, bila je, podrazumeva se, relaksacija. Tek 1943. partizani, koji su u cilju golog opstanka neprestano menjali mesto boravka i stoga često bili u pokretu idući iz jedne potonje jugoslovenske republike u drugu, zaplenili su neke štamparske mašine, pa su i podigli nivo kvaliteta radova. Jedan od prvih ovakvih listova u kojima su se mogli videti i stripovi bio je "Pionir".

Imajući sve ovo na umu, tim pre čudi odijum sa kojim je ova delatnost dočekana po oslobođenju od strane komunističke vlasti koja je predvodila taj isti partizanski pokret otpora za vreme rata. Koreni ovakvog stava mogu se tražiti i u podsećanju na SAD kao na zemlju porekla savremenog stripa, te na kapitalistički društveni sistem u kome je on malo pre rata nastajao i veoma uspešno u njegovoj domaćoj varijanti i ovde postojao. Njegov usud bio je sličan sudbini zapadnjačkog filma na ovim prostorima u prvim poratnim godinama. Razlika je bila samo što, zahvaljujući tome što je film kao izražajno sredstvo postojao u Sovjetskom Savezu (SSSR) koji je kontrolisao zemlje preko kojih je u procesu oslobađanja od fašizma prešao (pa i naše rukovodioce) i uvezao komunističku vlast u većini njih, a strip nije. Sve ono što je "majka Rusija" prezirala, a u mnogim oblastima ovaj prezir je proisticao samo iz neznanja i birokratske gluposti, marionetski i polumarionetski režimi eliminisali su iz svojih sredina. Kao što će se videti, to će sa stripom u Srbiji na dugi rok, s obzirom da se pre rata ovde dobro "primio" biti malo teže, čak nemoguće. Ne samo da je duh novog medijuma bio potpuno u skladu sa ovdašnjim mentalitetom, već i iz mnogo prozaičnijih razloga. Decenijama posle oslobađanja od ruske dominacije, mnogi partijski rukovodioci će u svojim memoarima priznavati da su pre nemačke okupacije ispod školskih klupa za vreme časova čitali stripove, a mnogi od njih su zbog toga bili i kažnjavani. Emotivne veze sa nečim je, kao što znamo, mnogo teže iskoreniti nego ideološke. Zbog svega ovoga, u mnogobrojnim atacima na "devetu umetnost" od strane partijskih čistunaca, ponekad bi se jedno oko tu i tamo zatvaralo, pa je strip, ta krhka, ali veoma otporna biljka, preživeo. Filmu je bilo lakše. Ne samo da je on u SSSR postojao, već je veoma rano, još u vremenu ROSTA-e, bila uočena njegova propagandna moć, negovala je i ideološki u najvećoj meri instrumentalizovan. Elem, umesto "zapadnih", koji su izostali, gledali su se "istočni", uglavnom ruski, filmovi. Sa stripom to nije bio slučaj. Kada je po direktivi nestajao, to je bilo u potpunosti, često se u pojedinim periodima činilo i zauvek, jer ruskih supstituta ove vrste nije bilo. Nema ih ni danas. Ko zna zašto, ali ovaj se izraz u pomenutoj državi nikada nije "primio". Da li je to stvar duha i mentaliteta naroda, nivoa kulture, stepena komunikacije sa svetom, istorijskih okolnosti ili nečeg drugog, pokazaće vreme. Evidentno je samo da su Rusi koji su emigrirali i stopili se sa srpskom kulturom, u okviru nje vrlo brzo našli dodirne tačke sa ovim medijumom i pod rukom ovdašnjih sposobnih urednika u kratkom periodu uhvatili korak sa naklonostima publike u Srbiji.

Teme iz Narodnooslobodilačke borbe (NOB) biće veoma popularne posle delimične rehabilitacije stripa. Čak četiri decenije (1945-1985) neprekidno će, u ovom ili onom obliku, partizanski heroji biti veoma prisutni na prostorima Titove Jugoslavije, pa naravno i Srbije, ali o ome nešto kasnije. Valja samo reći da su radnje i likovi ovakvih ostvarenja bili uglavnom stereotipni, a da je svaki otklon izazivao pažnju ideoloških policajaca, bar u prvih desetak godina i bar onih koji su i dalje smatrali da je strip kapitalistički "opijum za narodne mase". S druge strane, istim rečnikom počašćena "vanpartijska masa" ovakve otklone nije smatrala problematičnima. Sve je naravno zavisilo od stepena školovanosti urednika koji su u tome odlučivali i količine straha za svoje mesto u slučaju eventualnih "ideoloških promašaja". Zna se da je urednik "Yu stripa" koji je početkom osamdesetih odlučio da reprintuje Julesovog "Kapetana Lešija", po svoje mišljenje, kako je on to smatrao "za svaki slučaj", otišao u Gradski komitet SKJ. U toj želji "dan ikoga ne zaboli glava", vrlo lako se mogao postići suprotan efekat i skrenuti pažnja partijskih birokrata na već sasvim nesporni medijum. Na svu sreću, zaokupljeni svojim problemima koji će ubrzo posle Titove smrti dovesti do raspada Jugoslavije, jedva da su obratili pažnju, pa smo imali priliku da čitamo sasvim korektno pisan i crtan Julesov strip. Delima sa tematikom iz NOB u Srbiji su se najmasovnije bavili crtači "Dečjih novina" angažovani na umetnički krajnje neuspešnoj, ali zato na komercijalno nikada prevaziđenoj seriji "Mirko i Slavko" (zanimljivo je da su i Slovenci imali svog "Mirka i Slavka", ali on nikada nije doživeo takav finansijski uspeh; naziv tamošnjeg "partizanskog stripa" bio je "Mirko in Rok"). No, i o ovom fenomenu nešto kasnije. Pričama čiji okvir je činila NOB bavili su se, između ostalog, i Ivica Koljanin, Ivo Kušanić, Dragan Savić, Ješa Milanović, Zdravko Sulić, Ratomir Petrović - Raca, Miša Marković, Petar Radičević, Nikola Mitrović - Kokan, Bojan Kovačević (adaptacija romana "Nikoletina Bursać" Branka Ćopića), Branislav Kerac... Možda je crtač Branislav Kerac uz saradnju scenariste Svetozara Obradovića sa stripovima "Poručnik Tara" i "Troje nesalomljivih" iz magazina "Kliker" i "Yu strip" i dostigao najviše domete "obrade" NOB. U svakom slučaju to su najubedljiviji srpski stripovi nastali po modelima partizanskih avantura. I u ovom žanru Kerac je postigao, u prvoj fazi svog stvaralaštva, dakle "sa pola snage", standarde koje niko kasnije nije dostigao. Situacija sa žanrovskim profiliranjem bila je opet slična kao i u našem filmu. "Ratni strip" u Jugoslaviji poistovećen je sa "partizanskim idiomom", radnja se odigravala na jasno identifikovanom prostoru, a diferencijacija likova (pozitivnih, neutralnih i negativnih) je bila brzo i lako izvršena. Broj radova se toliko uvećao da su se već nazirala, najčešće stereotipna pravila po kojima su nastajali, ap su se, nagomilavanjem tih (žanrovskih) konvencija, oformili i jasniji, sada već žanrovski obrasci "partizanskog stripa". Može se reći da su u prvom periodu obnove domaćeg stripa u Srbiji, pored satiričnih i čisto grotesknih geg-stripova, crtan priče žanrovski određene kao "istorijski stripovi" sa podžanrovima "srednjovekovni strip" , "strip o Prvom svetskom ratu" i "partizanski strip", odigrali presudnu ulogu. Odmah se zapaža da je kriterijum za žanrovsku diferencijaciju samo jedan: vreme radnje. Stereotipi "nadžanra" u svetu poštenog "avanturističkog stripa" i ovde su vladali, sa napomenom da su u "partizanskom stripu" bili jednostrano ideološki obojeni.

Može se slobodno reći da su prve dve godine (1945-1947) obnove stripa naročito, ali, gledano u celini, i prvih osam, od 1945. do 1953. i Staljinove smrti, bile po "devetu umetnost" u Srbiji kritične. Dok je borba za novi poredak i oslobođenje od okupatora trajala, sve što je u njenu korist bilo, bilo je dozvoljeno, pa i strip. Čim su elementarni ciljevi jednopartijskog sistema ostvareni, a njegove institucije osnovane, stvari su se promenile. Novi režim je pokazao svoje pravo lice. Počela je faza birokratizovanja, nedorasli pojedinci i neprofilisane i neuhodane institucije izgrađene i razrađene kriterijume dozvoljenog i podobnog, ali i zabranjenog, u novom sistemu nisu imali. U skladu sa principima birokratije celog sveta, ne želeći da ulaze u ma i najmanji rizik po svoju (partijsku) karijeru, njeni činovnici radije su zabranjivali sve što iskače iz proseka ili je neuobičajeno, nego da im se kasnije nešto prebacuje. Strip u ovoj konstelaciji snaga nije dobro prošao. U odeljku kataloga "Bivši studenti i omladinci" detaljnije se može pročitati o nekim aspektima i akterima procesa "prigušivanja" od strane nove vlasti, ali i ovde ćemo ponešto napisati o tom problemu.

Slabo ili prosečno upućenom posmatraču sa strane logično bi bilo da predratni majstori nastave tamo gde su 1941. stali i da tako najkraćim putem uspostave kontinuitet. Pošto su mnogi od njih bili emigranti iz Rusije posle Oktobarske revolucije 1917. godine, tek 1945. im je sinulo da ipak nisu dovoljno daleko odmakli. Jedni su, pred sovjetskom armijom sada izbegli na Zapad, drugi su ostavili strip a neki su nas i fizički napustili. Sergej Solovjev je, preko Rijeke, otišao u Italiju, a Konstantin Kuznjecov je prebegao u Austriju. Lobačeva su, posle nekoliko godina, naše vlasti u zapečaćenom vagonu i samo sa koferčetom najnužnijih stvari, jedne noći preko Rumunije, ekspedovale u SSSR. Tamo i danas živi. Đuka Janković, razočaran zabranom od strane nove vlasti i gašenjem magazina "Vrabac" 1946 napušta strip, a, po nekim informacijama, sredinom pedesetih netragom nestaje negde u Africi. Nikola Navojev je preminuo još 1940. pod poznatim, a Ivan Šenšin 1944. i Sebastijan Lehner 1945. pod još sasvim nerasvetljenim okolnostima. Aleksije Ranhner je umro 1942. Vladimir Žedrinski je napustio strip i sasvim se posvetio pozorišnoj scenografiji. Verovatno zbog sličnih okolnosti kao i Lobačev (Rezolucija Informbiroa, sukob sa Staljinom, pitanje državljanstva imigranata...) ima neprilike, ali svojim prevoznim sredstvom, što u opisanoj situaciji iz jasnih razloga kontinuitet nije mogao lako da se uspostavi. Nisu ga poduprli ni predratni urednici. Kao novinari koji su delovali u starom sistemu, novom su bili automatski nepodobni ili bar sumnjivi. Po pravilu su proglašavani za "reakciju". Ipak, neki su još pokušavali. Na primer, Aleksandar J. Ivković je, p o svemu sudeći, iako u impresumu inkriminisanog izdanja naveden kao "tehnički urednik", podstakao stvaranje "Tri ugursuza za vreme okupacije" koja su, naravno, bila zabranjena (videti tekst "Bivši studenti omladinci"). Treći put za uspostavljanje stripovske niti u Srbiji posle rata bilo je podsećanje na predratna dela preštampavanjem, dakle diskretnim izazivanjem nostalgije, te tako davanjem podsticaja novim autorima za oprobavanje u medijumu stripa. Ovo je bio način usko vezan za prethodnu mogućnost - dakle, da to evociranje izvedu dobro upućeni iskusni predratni poslenici. Iz današnje perspektive gledano, samo ovaj kombinovani pristup je bio koliko-toliko efikasan.

Sve je i počelo sa reprintima. Ivković se, u nedostatku novih materijala, okrenuo starim, dobrim mu znanim delima. "Veseli zabavnik" pokrenuo je 1945. reprizirajući uspešna predratna ostvarenja. Sada je na "markicama" u dnu tabli i kaiševa, što pomalo zbunjuje, stajao "UNIVERSUM PRESS - PARIS". Ili je želeo da na čitaoce ostavi utisak kako je tu reč o inostranim stripovima, ili je, što je malo verovatno, zaista osnovao u međuvremenu preduzeće u Francuskoj. Bilo kako bilo, pored repriza, pod nadzorom eksponiranog urednika Save Nedića, organizovana je proizvodnja i nove serije, naše varijante "Tri ugursuza", pre rata ovde veoma popularnog stripa Luja Fortona. Scenarista je bio Vojin Đorđević, a crtači Milorad Dobrić i Saša Mišić. Objavljene su tri sveske "Tri ugursuza za vreme okupacije", a tada je 6. decembra 1945. na osnovu člana 10. ondašnjeg zakona o štampi doneta sudska odluka o zabrani rasturanja. Taj član sadrži odredbu o "zabrani rasturanja pojedinih knjiga, novina ili drugih štampanih stvari" zbog "teške povrede morala i podsticanja na kriminal" i primenjen je na "Tri ugursuza". Kao što vidimo, teške kvalifikacije Rešenje Sudskog veća Okružnog suda za grad Beograd doneo je sudija Jakša Radović uz pomoć dva "prisuditelja". O "revolucionarnom" načinu na koji je komunistička vlast zamislila novi proleterski sudski sistem u kome svako svakome za bilo šta "protivnarodno" može da sudi, govori i to što su saučesnici u ovoj presudi, pomenuti "prisuditelji" (ovo nije isto što i "porota"!) bili jedna domaćica (Sofija Palović) i jedan zidar (Desimir Rašić). U "paketu" sa "Tri ugursuza" izdavačkog preduzeća "Prosveta" a. d. zabranjeni su i "stripovani romani" po Puškinu ("Poštareva kći") i Tolstojevo "Vaskrsenje". Sudske kvalifikacije u obrazloženju kretale su se od "iznošenja izmišljenih avantura tri nakaradne ličnosti", preko "sabijanja remek-dela ruske književnosti na 24 stranice i na 174, odnosno 145 crteža", pa sve do nekakve nespretne, krajnje bizarne odbrane dostojanstva i integriteta dotadašnjeg neprijatelja, nemačkog okupatora ("fašisti su predstavljeni kao vrlo naivni i glupi ljudi", a "glavne ličnosti prave razne ujdurme i izigravaju glupe Nemce i varaju naivne gestapovce"). Sve ovo o Nemcima u NOB moglo je mirne duše da se primeni i na "Mirka i Slavka" više od dve decenije kasnije.

AGITPROP (Agitaciono-propagandno odeljenje Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije), u skladu sa svojim ustrojstvom, reagovao je tipično birokratski; sporo, ali temeljno i surovo. Pogovora nije bilo. Toj partijskoj mašineriji trebalo je mesec dana da prikupi podatke, analizira ih, protumači na svoj način i javnosti predstavi kao jedino ispravne. U dnevniku "Borba", tadašnjem službenom glasilu CK KPJ, 5. januara 1946. pojavio se tekst Jovana Popovića, jedne od savremenih udarnih ideoloških pesnica. Članak naslovljen sa "Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu" izašao je na drugoj i trećoj stranici novine koja ih ionako nije imala više od četiri, ređe osam i tako plasiran bio je ravan izrečenoj smrtnoj presudi. U svojoj zapenušanosti i pravednom gnevu Jovo reči nije birao ("u odvratnim crtežima prikazane su tri nakaze"... "lažno"... "klevetnički"... "čudovišno"... "zaglupljujuća droga u književnom obliku počela je da džiklja u našoj novostvorenoj državi kao korov u bašti narodne kulture.... "podriva narodnu državu"... "u svakom pogledu strip predstavlja kriminal, falsifikat književnosti i trovanje čitalaca, napad na intelektualni duh"), a, bogami, uspešno ga je sledio Zoran Mišić iz časopisa "Mladost", tadašnjeg glasila komunističkog podmlatka (članak ("Strip literatura na tržištu" broj 1-2/1946, str. 84-86) koje se po definiciji i partijskom protoku moralo posle "Borbe" oglasiti takođe po svakom važnom pitanju. Nigde više ni jedne lepe reči o grafičkoj disciplini koja je u vreme rata za komunističku stvar obavila lep posao! Po definiciji mladi od Jove Popovića on je na problem gledao iz malkice drugačijeg ugla ("lukavo i perverzno pero crtača"... "izdašno razgolićene junakinje"... "pomamnim pokretima se otimaju" i "grandioznim pokretima iskaču u čeljust ognjevog zmaja"... "ističe se pornografija i proizvodi čulni efekat"). Pitamo se danas odakle je pisac znao kakav efekat izazivaju nacrtane heroine na čitaoca... Sjajan komentar ovog slučaja svojevremeno je dao Ljubomir Kljakić u tekstu "Konstanta i promena" (časopis "Istra", br. 6-7/1986. "Istarska naklada", Pula str. 62-86). Mišićevi pozivi na delanje protiv kontrabande tvrdnjama da je "naša omladina" umnogome doprinela da se stvore oni uslovi pod kojima će stripovana književnost nestati sa tržišta" i "u FNRJ omladina je stekla pravo da traži da se ne dozvoli dalji protivomladinski i protivnarodni rad tih izdavača i stvaralaca strip-literature" verovatno bi bili isto što i smrt streljanjem ondašnjoj "devetoj umetnosti", da nekim slučajem, ko zna u kakvom raspoloženju, nije u nekoliko redova amnestirao Diznijeve junake koji "daju poticaja fantaziranju dece i izazivaju poetske efekte". Posle nekoliko godina tišine izazvane ovim ideološkim izgonom iz raja Narodne Države, za ovu slamku će se uhvatiti izdavači obnovljenog "Politikinog zabavnika" 5. januara 1952, pa će na mala vrata opet instalirati strip, prvo Diznijev, a zatim i ostali u Srbiji. Posle ovog kraha i prve zabrane jednog štampanog izdanja u Titovoj Jugoslaviji, predratni urednik "Mike Miša" Ivković izgleda da je zauvek digao ruke od ozbiljnijeg bavljenja stripom. Umro je u Beogradu 3. maja 1969. u svojoj 74. godini.

Te 1945. izgledalo je da će se kontinuitet sa predratnim stripom lako uspostaviti. Privid je bio izazvan time što nova komunistička vlast još nije bila učvršćena i nije još pustila dublje korene u institucije sistema. Nije bila glasna ni zbog toga što je valjalo održati važne lažirane izbore kojima će se za sledećih pola veka potpuno eliminisati opozicija. Ne sluteći da je sloboda štampe i, uopšte, privatnog preduzetništva samo privremena, okretniji pojedinci su se u priličnom borju aktivirali na ovom polju. Pomenute godine pokrenut je magazin sa stripovima "Kometa". Na kioske je, po opisane harange osiljenog režima, izašlo svega nekoliko brojeva. Između reprinta i početničkih dela jedino se sjajnim crtežom izdvajao strip "Nikita". Časopis "Vrabac" se pojavio decembra 1945, a iz istih razloga iščezao januara 1946. Bilo je još nekoliko sličnih inicijativa sa istim ishodom.

Posle slabljenja sovjetskog uticaja u Titovoj Jugoslaviji, a naročito posle skoba sa Staljinom i Rezolucije INFORMBIROA 1948. i stege u kulturi su popuštale. Sve je išlo "kao kiša oko Kragujevca". Pošto je strip generalno ovde bio proskribovan, crtale su se karikature i animirani filmovi. Ne zna se pouzdano na čiji mig, mnogi penzionisani političari rado bi sebi u zaslugu pripisali ovaj tik koji je izazvao veliku promenu, a možda se sve odvijalo i bez njega, malo po malo, opet je počeo gotovo istovremeno da se pojavljuje u različitim izdanjima. Najverovatnije da je labavljenje čvrstog kursa bilo neminovni rezultat dotadašnjih aktivnosti i dubokih korena koje je "deveta umetnost" pustila na ovom prostoru. Razlika između nečega što je tradicionalno i onoga što je sporadično i jeste u tome što je ovo prvo zaista teško uspostaviti, ali i posle iskoreniti. Dokaz da je "deveta umetnost" ne samo naišla na dobro tlo u Srbiji, već i da je pustila duboke korene je što nikakve ideološke "sugestije" vladajućeg režima i zvanične zabrane više nisu mogle da štampane produkte ove delatnosti sasvim potisnu sa ovog prostora. Omladinska i satirična štampa odigrale su ulogu koju u takvim prilikama nije mogla da ima "ozbiljna štampa", mada se i ona u proces ove rehabilitacije nešto kasnije uključila (sindikalno glasilo "Rad", pa čak i dnevnik "Borba"!). Tobožnja neobaveznost, razbarušenost, neozbiljnost, mladost i nezrelost ostavljali su prostor da se ideološkim čistuncima da objašnjenje za "anomalije" koje su se počele pojavljivati u ovim segmentima domaće žurnalistike. Opet su gotovo istovremeno, sada kao podlisci omladinskih glasila, počeli da se pojavljuju kaiševi i table. Tu je bio i satirični list "Jež" koji je imao svoje podizdanje "Mali Jež". Neumorno se iznova pokušavalo. Nanovo su reprodukovana najbezazlenija dela, ali ni ona nisu bila dovoljno nevina za partijske inkvizitore, pogotovo one prizemne komunističke kadrovike, današnje anonimuse, koji su svoje karijere gradili na zapažanju ideološki neprimerenog idioma i njegovog eliminisanja bez puno otpora, uloženog znoja i rizika po svoju karijeru. E, ovakve postupke penzionisani političar iz vrha ovog pasusa radije bi prećutao i ne bi ih, bar javno i bar u širem krugu prisutnih, pripisao danas u svoje zasluge. Osim, naravno, ako nedajbože opet zaduvaju drugačiji vetrovi, a to se, on to najbolje zna, nikad pouzdano ne može reći. Setimo se samo slučaja predratne Navojevljeve "Dve sirotice", preštampane melodrame sa socijalnom podlogom.

Rat za opstanak stripa početkom pedesetih možda je i bio dobijen, ali su se pojedine bitke uveliko gubile. U tom ratu sa jednom dezorijentisanom ideologijom koja je, sama po sebi statična, nemajući jasno izgrađene stavove o novim pojavama, uporišta tražila u vrhovima vlasti koji su, opet, ne znajući šta da rade, a ne želeći da pokažu da su neodlučni, reagovali nedosledno, od slučaja do slučaja. Naredbe i presude su stizale u zavisnosti od raspoloženja aparatčika, vremenskih prilika, porodične situacije, i ko zna čega sve ne, dok su proganjani povodi i dela iz današnje perspektive krajnje naivni, da ne koristimo grublji izraz. Ne zna se šta deluje grotesknije, obrazloženja napada sa pozicija komunističke vlasti ili obrazloženje urednika koji su bili prinuđeni da se "posipaju pepelom" (eufemizam za samokritiku). Ta 1952. bila je po mnogo čemu prelomna godina za srpski strip. Đekna još nije umrla i nije se pouzdano znalo kada će, ali mi više nismo marili za nju. Staljinov uticaj se u priličnoj meri ignorisao, a Titova Jugoslavija je sve otvorenije počela da koketira sa Zapadom. To se odrazilo i na strip-magazine. Pokrenut je u izdanju "Omladine" novi "Crtani magazin", ubrzo "Dugin magazin" revije "Duga" i "Politikin zabavnik". "Crtani magazin" se ugasio već 1953. ali je zato "Dugin magazin" izlazio i dalje.

On je prerastao u "Dugin" zabavnik "Robinson". U njegovom broju 32. od 15. decembra 1954. posle iznenadne i neočekivano duge pauze, na drugoj stranici osvanuo je ovaj tekst:

"Sa 29-tim brojem STRIP ZABAVNIK ROBINSON prestaje da izlazi i sada nastavlja sa 32-tim brojem, pošto su njegova izdanja br. 30 i 31 bila obustavljena zbog opravdane i ozbiljne kritike. Pedagoška i sudska analiza konstatovala je da su neki stripovi svojim sadržajem u tim brojevima, naročito u stripu DVE SIROTICE, i svojim postavkama dezinformisale i loše delovale na ukus i vaspitanje, naročito mlađih čitalaca (...) S tim u vezi prestajemo da objavljujemo nastavke sledećih stripova: DVE SIROTICE, VITEZ BURIDAN, TIM TAJLOR, RAT ŠPIJUNA, DOŽIVLJAJI NOVINARA TABA, i zbog loše izabranih likova strip ZVONAR BOGORODIČNE CRKVE. Crtački veoma uspeli strip VARALICA U ZAMKU svojim sadržajem razuverava na kraju svaku sklonost ili verovanje u misteriju starog zamka, dokazujući da je svaka misterija samo rezultat vešte obmane, ovde prepredenog varalice, kojeg na kraju razotkriva i kažnjava odvažni prijatelj zastrašene naslednice zahvaljujući svojoj hrabrosti i zdravom rasuđivanju. U stripu KUTO - HRABRI DEČAK, pokazaće se da plemenitost i hrabrost jednog primernog dečaka mogu da doskoče gruboj sili pljačkaša koji su pokušali da oštete nedužnog starca, istraživača bogatstva nekada Divljeg Zapada".

Ovakvih slučajeva bilo je mnoštvo i otužno ih je nabrajati. Pored toga što izazivaju kisele osmehe, ovakvi "udovnici" važni su budućim generacijama samo zbog toga da osete u kojim prilikama se obnavljao strip u Srbiji posle Drugog svetskog rata. Pored ranije nabrojanih punktova, svetle tačke su bili listovi "4 juli" (glasilo boraca NOB) u kome su, između ostalih sjajno crtane stripove plasirali Ivo Kušanić (npr. "Majstorije druga Srećka) i Ivica Koljanin ("Nesalomljivi"), "Pioniri" i nešto kasnije pokrenuti "Kekec". Iz pojedinačnih biografija stripara lako će se zaključiti koje škole su gde bile i kako zastupljene. Obnavljanje tradicije stripa i nastavljanje prekinute niti, odnosno uspostavljanje kontinuiteta, vršilo se na najrazličitije načine. Javljali su se novi autori, neki retki predratni, kao na primer izuzetak koji potvrđuje pravilo Đorđe Lobačev, koji je u poratnom "Politikinom zabavniku" po pozivu crtao nove radove (uspostavivši iz SSSR ponovo porodične veze sa rođacima u Beogradu, objavio je 1965. "Tajanstvenu pećinu" i "Hajduk Veljka", 1966. "Saturn dolazi u pomoć", 1966/67 "Doživljaje u brdima" i 1967. "Čuvaj se senjske ruke"), stvarali su i u novom društvenom sistemu. Bilo je i sasvim neobičnih povezivanja sa svetom predratne "devete umetnosti". Po mnogo čemu nesvakidašnji Lobačev i ovde je primer gotovo bez presedana.

Događalo se, veoma retko, da se decenijama kasnije uspostavi najdoslovniji kontinuitet sa predratnim opusom. Kao da su sreli japanskog vojnika iz Drugog svetskog rata zaostalog u džungli, neinformisanog o situaciji i spremnog da nastavi bitku, osećali su se čitaoci kada bi iznenada nailazili na završetke ratom prekinutih serijala ili stripova u nastavcima, baš na mestima nekadašnjeg prekida. Takav slučaj se dogodio sa "Čarobnjakom iz Oza", takođe Đorđa Lobačeva. Stripovanje novele Frenka Bauma započeto je uoči rata i pre početka sukoba 1941. publikovano je svega 12 tabli. Upoznavši jednom prilikom, gotovo slučajno autora, glavni urednik časopisa za teoriju stripa "Pegaz" dao je ideju da se delo nastavi, Lobačev je prihvatio i 33 godine kasnije, u "Pegazu" br. 1/12 iz jula/decembra 1974. osvanuo je, po prvi put, kompletan strip. Da bi bio stilski ujednačen, Lobačev je prve table ponovo nacrtao. Ovaj poduhvat, neprocenjiv za istoriju stripa u Srbiji, i simbolički i suštinski je uspostavio vezu, verifikovao dotadašnju obnovu i vizionarski najavio novi impuls koji se dogodio nekoliko godina docnije. O tome malo kasnije.

Izdavač "Stožer" iz Beograda je 1957. pokrenuo veoma značajni "Veseli zabavnik", ali godinu dana ranije, sada već istorijske 1956. dva nastavnika osnovne škole "Takovski partizani", Srećko Jovanović i Aca Lazarević, osnovali su list "Dečje novine". Ne samo da će ovo, u početku samo interno glasilo, ubrzo postati centralni punkt za obnavljanje i kreiranje domaćeg stripa u Srbiji, već će prerasti u jednu od najvećih izdavačkih kuća na ovim prostorima. Posle raspada Titove Jugoslavije i razbijanja tržišta, opala je moć i ovog preduzeća, no razgranata i uhodana infrastruktura velik je potencijal, pa je vrlo verovatno da će, uklanjanjem međunarodnih ekonomskih sankcija, "Dečje novine" brzo stati na svoje noge. Veoma važno je da je već od 1956, u okviru koncepcije lista, usvojena orijentacija na strip. Posle uspeha kod čitalaca "Fudbalka" i "Mije Siledžije" Brane Nikolića, postepeno su uvedeni inostrani stripovi "Tarzan", "Bak Rodžers" i još neki.

Posle osnivanja lista "Dečje novine", u jednom broju, na svega pola stranice, počeo je da izlazi "Mirko i Slavko", strip koji je bio smešten u vreme Drugog svetskog rata, dok su akteri bila dva dečaka-partizana. Niko tada nije mogao da zamisli koliki uspeh će ova socrealistička, relativno loše crtana i još gore pričana serija imati u javnosti. Koncipirana na jednostavnim zapletima i stereotipnim likovima, ona je sasvim odgovarala duhu vremena, jednostranom tumačenju istorije režima na vlasti i senzibilitetu koji je odgovarao takvoj državnoj upravi. "Negovanje tradicija NOB" (savremenici nikada neće zaboraviti "spontane" estradne manifestacije kao što je, na primer, bila "Lepo stoji partizanska bluza") bio je izraz koji se često pominjao u vezi sa ovim stripom. Tim pre čudi sa kakvim oduševljenjem su seriju primili čitaoci i tržište. Istini budi rečeno, doprinos ovom masovnom fenomenu, nikada pre i nikada docnije ponovljen na teritoriji čitave Titove Jugoslavije, dala je i pretplatnička mreža lista "Dečje novine" u školama, posle vojske tada najmasovnijem i najsigurnijem tržištu.

Maja 1963. krenula je edicija zasebnih strip svezaka "Nikad robom". Prva je bila baš jedna nova epizoda "Mirka i Slavka". Mnogi crtači sa teritorije bivše Jugoslavije (Ivica Bednjanec iz Hrvatske je dao velik doprinos i obimu i tematskoj raznovrsnosti biblioteke) su smeštali radnju svojih ostvarenja u različite periode ovdašnje istorije. Srednji vek im je bio najomiljenija epoha, ali se ni Prvi svetski rat nije zaobilazio. Posle nekoliko stotina svezaka, edicija "Nikad robom" postala je mesto plasiranja samo jednog stripa - "Mirka i Slavka". Disproporcija u prodatom tiražu tih epizoda i priča ostalih autora bila je tolika da dilema nije postojala. Novi tiraž serije "Nikad robom" išao je oko 200.000 primeraka po broju, a povećava se i učestalost izlaženja. Ne više samo jednom ili dva puta mesečno, sada su epizode objavljivane jednom nedeljno.

Vrhunac ovog pristupa produkciji bilo je snimanje filma "Mirko i Slavko" režisera Torija Jankovića i njegova premijera 1973. Do danas, ovo delo ostaje jedino domaće kinematografsko ostvarenje rađeno po stripu. Fenomen "M&S" je nestao na najneverovatniji način. Iako ideološki krajnje podoban, u birokratskom generalnom udaru početkom sedamdesetih na strip kao na nesporni šund, drugom posle rata (prvim smatram onaj diskvalifikujući članak Jovana Popovića iz "Borbe" koji ga je takođe generalno osudio; zanimljivo je kako se u dobroj meri izmenjeni duh vremena osetio i u načinu diskvalifikacije: prvi udar bio je ideološke, drugi ekonomske prirode), oporezivanjem "Mirka i Slavka" edicija je nesnosno poskupela, tražnja i tiraž se smanjili. Likovi su opstali još samo u matičnom listu i po nekom izdanju "Dečjih novina", sve dok ih 1975, odnosno 1976. vreme nije pregazilo. Bili su do tada neophodni i kao podrška promociji filma. Nedeljni ritam izlaženja kompletnih epizoda uslovio je i masovnu proizvodnju koja je sve više ličila na manufakturu. O kvalitetu se sve manje vodilo računa, pa su ionako slabe, stereotipne i krajnje pojednostavljene priče bivale sve gore i gore. O kreativnim postupcima Desimira Žižovića - Buina i ekipe (Ratomir Petrović - Raca, Žika Atanacković, Branimir Plavšić, Nikola Mitrović - Kokan i još neki) i danas se ispredaju legende. Anegdote o pravljenju "Mirka i Slavka" su već podrazumevajući deo ovdašnjeg kluba ljubitelja "devete umetnosti". Neke od njih govore o tome kako se često događalo da jedan crtač krene od početka epizode, a drugi od kraja. Dva faktora su unosila nemir u crtače: scenario je bio nerazrađen, odnosno samo okvirno dogovoren, a od mesta gde se oko sredine nađu zavisila je visina honorara. Za mir u kući i zajednički nastavak rada na sledećoj epizodi idealno bi bilo, zaključujemo, da se našu u sredini, ali istovremeno znamo da ima "bržih" i "sporijih" crtača. Možemo samo da zamišljamo kako je tekao ovako koncipiran proces kreacije. Jedan od crtača iskreno je priznao da je pokušavao da stigne spretnog Buina tako što je pomalo zabušavao. Kadrove je popunjavao crtanjem trave u prednjem planu, planina u zadnjem i ispisivanjem krupnih onomatopeja. Na primer, uvek bi se našlo mesta za travu u prvom planu i prugu u pozadini. Onomatopeja "TUUTUU" označavala je nailazak voza. Likovi kao male crne konture u pozadini sa sitnim švungovima koji su naglašavali njihovo prisustvo i krupnim balonima sa tekstom takođe su bila opšta mesta ovakve produkcije. Sa druge strane, honorari i zarada izdavača bili su basnoslovni i prava je šteta što nisu iskorišćeni za paralelnu produkciju kvalitetnog domaćeg stripa, čime bi se napravio bar kakav-takav alibi za opisane postupke. No, koga je bilo briga! Danas se mnogi od autora baš ne ponose ovim periodom svog radnog veka, neki su se u toku njegovog trajanja i skućili zahvaljujući manufakturi, pa ne treba otvarati stare rane i polemike. Marketinški nastup "Dečjih novina" u tom periodu, a vezan za popularnu seriju bio je takođe neočekivano zreo. Popularni likovi Mirko i Slavko planski i sistematski su štampani na školskim sveskama, majicama, torbama, zaštitnim omotima za knjige...

Mnogo važnija uloga ovog giganta bila je u produkciji časopisa sa uvoznim stripovima. Magazin "Miki" i "Mikijev almanah" sa Diznijevim likovima neizbrisivo su obeležili detinjstvo generacije pedesetih i šezdesetih. Dok je revija "Miki", na žalost, ugašena, knjiški koncipiran "Almanah" i danas izlazi. Edicija tankih svezaka uvoznih stripova realističke stilizacije u istom periodu imala je zadatak da pokrije drugi segment tržišta, uglavnom nešto stariju populaciju. Zanimljivo je da su se u njoj serije stripova "Osvetnici" i "Derdevil" američke agencije "Marvel Comics Group" pojavile sredinom šezdesetih pre nego u većini zemalja našeg kontinenta. Francuska, u kojoj je postojao embargo na uvoz svih stripova iz SAD, drastična je ilustracija ovakvog stanja. "Eks almanah" pokrenut 1974. takođe je važna karika u evoluciji ovog izdavača, kao i njegovi magazini "Gigant", "Mini", "Horor", "Biser", "Super"... Stiče se utiska da "Dečje novine" (agencija "DENO") nisu na najbolji način i do kraja iskoristili uticaj na tržište koji su imale. Izdanja su išla prilično nesistematično, a i stripovi u njima su birani prilično površno. Najveći doprinos srpskom stripu, ipak, ovaj izdavač je dao tek kada je krajem sedamdesetih pokrenut časopis "Yu strip" (njegovu detaljnu hronologiju i analizu objavio sam u "Pegazu" br. 11/1991) koji je, izlazeći od 1979. do 1987. (ugašen je, danas to svi priznaju, bez dovoljno valjanog, čak i ekonomskog, rezona), uz ediciju "Profil", otvorio novu epohu ovdašnje "devete umetnosti". Tri urednika, Sibin Slavković, Slaviša Ćirović i Momčilo Rajin, pomerili su neke granice, te promovisali autore koji su u ovom poslu obeležili osmu i devetu deceniju dvadesetog veka. Drugi, takođe revolucionaran poduhvat "DENO" bilo je uvođenje albuma kao forme plasiranja stripa u Titovoj Jugoslaviji. Prva je bila knjiga stripova Andrije Maurovića 1981. godine, a do 1992. objavljeno je 60 albuma. Većinu autora okupljenih oko "DENO"-a koji su, slobodno se to može reći, činili skoro dve i po decenije osovinu srpskog stripa, a neki su i danas aktivni, možemo lako nabrojati: Desimir Žižović - Buin, Žika Atanacković, Brana Nikolić, Nikola Mitrović - Kokan, Dragoš Jovanović - Fera, Petar Radičević, Branko Plavšić, Boža Veselinović, Radivoje Bogićević, Ratomir Petrović - Raca, a nešto kasnije(od 1976) pridružio im se Miša Marković i još neki. O njihovom radu mogu se izreći i ovakvi i onakvi vrednosni sudovi, u krajnjoj liniji ne moraju se ni svi kritičari oko toga složiti, ali stoji činjenica da su oni održali živost i aktivnost, slično "Ježu" u prvom poratnom, po strip ne baš najsrećnijem, periodu. Žanrovi su bili prilično pojednostavljeni i jasno razdvojeni. Avanturistički stripovi su se delili na vesterne, detektivske, istorijske, ratne, naučno-fantastične i groteskne priče, a ovakvu segmentaciju tržišta odobravala je i publika. "Robin Hud", "Tarzan", "Akant", "Dabiša", "Tajanstveni vitez", "Crni jahač", "Džet Logan", "Srebrni kolt", "Baf, vođa karavana", "Larigan", "Emil i detektivi", "Put u središte zemlje", "Osvetnici" i "Derdevil" bili su junaci i mog detinjstva. "Dečje novine" su ih negovale u edicijama "Dečje novine" (list), "Nasmejane novine", "Nikad robom", "Lale", "Zenit", "Kurir"... Novosadski "Forum" je sredinom šezdesetih na kioske iznosio "Panoramu", Crtane romane", a početkom sedamdesetih "Stripoteku", sve sa stranim stripovima. "Dnevnik" iz istog grada i po istom receptu biblioteke "Zlatna serija" i "Lunov magnus strip". Zanimljivo, u Novom Sadu, iako snažnom kulturnom i izdavačkom centru, malo ili skoro nimalo se do sredine sedamdesetih i pojave Branislava Kerca, a za njim mnoštva talenata, nije negovao domaći strip. Pomenuti veliki izdavači iz tog mesta, sa publikacijama u kojima su plasirani tada vrhunski avanturistički svetski stripovi, nikada do tada nije dugoročno investirao u domaći strip. Beogradski "Politikin zabavnik" je izneverio svoju predratnu tradiciju (prvi put u javnosti izašao 28. februara 1939) okupljališta domaćih stripara. U njemu su se do 1965, kada je, pošto je dolazio nekoliko puta u Jugoslaviju i ponovo počeo saradnju, mogla videti tek po neka ostvarenja naših crtača. U tom periodu nekoliko zanimljivih dela štampao je Boža Veselinović, inače stalno zaposlen ilustrator "Zabavnika". Lobačev je prvi put sa sobom doneo neke skice u olovci, i pošto su prihvaćene, na licu mesta, u Beogradu, nacrtao ih je i objavio pod naslovom "Tajanstvena pećina". Do 1967. objavio je pet priča i to je bilo sve . Tek 1969. Lazo Sredanović počinje saradnju sa listom crtajući sada već legendarnog "Dikana" koji je sa pauzama (najduža je trajala skoro deceniju) izlazio sve do pretprošle godine. Ovaj list koji je od početka postojanja negovao strip, organizovao je čak i jedan konkurs početkom sedamdesetih, ali i pored obećanja, nijedno domaće delo osim prvonagrađenog nije ugledalo svetlo dana. No, zato je ovdašnjem stripu krila dao list koji se, kao i "Dečje novine", oslanjao na distribuciju po školama. "Borbin" časopis "Kekec" je pored Aleksandra Hetcela, Zdravka Sulića, Milorada Dobrića, Jaše Milanovića i Slobodana Mićića, dao priliku i mnogim drugim našim stvaraocima. Zanimljiva pojava bio je i jedan od retkih listova iz manjih mesta. Revija "Pingvin" je od prvog broja 24. februara 1966., pa sve do poslednjeg, pedeset prvog od 9. marta 1967. uređivao Brana Nikolić. Tadašnji prosečni tiraž od valjevske strip-revije bio je 60.000 primeraka. Posle gašenja, Nikolić prelazi u "Dečje novine" gde uređuje "Karavan".

Isti datum koji predratnim srpskim autorima nije dozvolio da nastave rad posle oslobođenja, i predratnim magazinima, sa izuzetkom "Politikinog zabavnika", odnosno njihovim urednicima sprečio je nastavak rada posle oslobođenja. Već opisane, možda prelomne 1952. ne samo da je pokrenuto "Politikino" zabavno izdanje, već su u javnosti egzistirali i "Majin strip", "Crtani magazin", "Dugin magazin"... Humorističko-satirični list "Jež" je u drugom planu, ali neprestano i neprekidno postojao i delovao korist stripa. Kadgod bi krenula politička haranga na "devetu umetnost", ona bi našla azil na njegovim stranicama, redukovana na najraznovrsnije nizove stripa groteskne stilizacije. U takvim vremenima, svakako, važno je preživeti, ali nekakve posledice ipak ostaju. Možda je jedna od njih i ta da pripadnici srednje i starije generacije, pa čak i oni koji su evidentno crtali stripove, to danas poriču. Svog opusa odriču se ili sasvim, ili se izgovaraju kako su kreirali "karikaturu u više crteža", a ne tamo nekakve stripove. Etiketa "autor stripa" koju bi im u društvu kolege mogli pripisati bila im je krajnje neprijatna i, misle oni, ne bi im služila na čast. Ne jedanput sam prisustvovao susretima starijih karikaturista i strip-crtača "Ježa" koji bi, posle raspitivanja za zdravlje, na takođe obavezno pitanje: "Šta radiš?", odgovarali kako baš slikaju ili pripremaju izložbe grafika. Draže su im bile i bezvredne i sa razlogom ignorisane slike i grafike, nego sjajni, raskošnim duhom prožeti stripovi koji su po svim kriterijumima svetliji deo istorije srpskog stripa. Kada je prvi posleratni talas najtežih ideoloških stega popustio, generacija prvenstveno karikaturista sredinom pedesetih pokrenula je "Mali Jež" sa mnoštvom domaćih stripova. Produkcija je bila vrhunska. Većina dela je nepravedno zaboravljena, ali njihovi autori Dušan Jovanović, Milorad Dobrić, Dimitrije Živadinović, Dejan Nastić, Miloš Krnjetin, Marko Krsmanović, Feri Pavlović, Slobodan Milić, Ivo Kušanić, Dragan Savić, Zoran Jovanović, Ivica Koljanin, Miloš Vušković, Paja Stanković i jedina žena među njima, Desa Glišić su ostali bar kao karikaturisti prisutni u ovdašnjoj javnosti. Ove dve poslednje nabrojane ličnosti zavređuju posebne osvrte. Vušković, rođen 1900. godine, a umro 1975. u Cetinju, pre Drugog svetskog rata živeo je u Pančevu, gde je bio srednjoškolski nastavnik crtanja. Jedan je od osnivača "Ošišanog ježa" 1935. U to vreme u karikaturama je koristio lik "lale" Moce. Posle rata dodaje mu lik crnogorskog koloniste Krcuna i tu nastaje strip "Moca i Krcun" koji je sredinom četrdesetih bio jedno od najpopularnijih satiričnih ostvarenja "Ježa". Posle Rezolucije Informbiroa 1948. i promene političkog i, prema tome, dirigovanog satiričnog kursa prema SSSR-u, Vušković napušta i Beograd i "Jež" i karikaturu, te odlazi na posao rukovodioca muzeja na Cetinje, gde će boraviti sve do svoje smrti. Sredinom pedesetih, likove "Moce i Krcuna" obnovio je Milorad Dobrić. Desa Glišić (1910-199?) krajem 1954. je počela u "Ježu" da objavljuje strip "Dara Nijagara". Izašlo uje svega petnaestak kaiševa, ali je to postao kultni strip sve do smrti neraskidivo vezan za svog stvaraoca. Kasnije se lik Dare Nijagare pojavljivao na karikaturama Dese Glišić. Ukratko, tvrdim da će se, posle detaljne analize lista "Jež" istorija srpskog stripa i predstave koje o pojedinim autorima i periodima postoje drastično izmeniti. Valja zapaziti da se u i oko "Ježa" nisu samo prožimali medijumi karikature i stripa. U sve se uključio i animirani film. Zoran Jovanović, Slobodan Milić i još neki su od svojih gegova pravili veoma uspešne crtane filmove, često u svetu nagrađivane.

U postavku "Obnovitelji" uvrstio sam i crteže Lazara Stanojevića. Priznajem da sam to prvenstveno učinio zbog njegove generacijske bliskosti sa ovim stvaraocima. Sa druge strane, iako je, po mojem sistemu grupisanja, on svoje radove počeo da objavljuje tek sredinom sedamdesetih, bez obzira na vreme njihovog nastanka, ali u vreme koje bih nazvao "vremenom autora glavnog toka", Stanojević nikada nije postao etablirani autor. On je kreativac za sebe, samonikao prethodnik bez naslednika i utemeljivač "intelektualnog stripa", "herimenovsko-fajferovsko-parkerovskog" tipa. I za naše, i za svetske prilike je inovator, a to mu je jedan genije svetskog stripa kao što je Vil Ajzner u svom pismu priznao. Obnovitelj je interesa za ovakav pristup poslu u Srbiji. Ipak, i pored nagrada i opšteg odobravanja, nijedan list ga "nije" uzeo pod svoje.

O duhu koji je vladao vreme obnove stripa neka kao malo svedočanstvo posluže i pseudonimi iza kojih su svoj pravi identitet i poreklo morali da prikrivaju neki stripovi. Aleksandar Hetcel je jedno vreme bio Đ. Crnčić, Paja Stanković je postao Pol Sten, a Milorad Dobrić - Mell Dock. Razlozi za ovu mimikriju bili su ponekad dijametralno suprotni, a ponekad samo malo međusobno različiti.

Period o kome sam ovde pisao i koji sam locirao između 1945. i 1970. podelio bih na dva dela. Raspon prvog u kome je vladala naročito jaka ideološka presija, a slobode su bile izuzetno ograničene, bio bi između 1945. i 1955., dakle do onog vremena kada stripu društveni legitimitet (sada o kulturnom još ne govorimo), više nije bio osporavan. Borba za egzistenciju i uspostavljanje novih temelja uprkos pokušaju nove vlasti da potre stripovsku tradiciju, dobijena je 1952. i to bi bilo nekakvo čvorno, prelomno mesto u ovom delu istorije ovdašnje "devete umetnosti". Drugi period omeđio sam 1955-om sa jedne strane i početkom sedamdesetih sa druge, kada je strip državnim ukazom proglašen šundom i kao takav oporezovan, što ga je takođe umalo zatrlo. Tih godina su su proglašeni i ustavni amandmani koji će dovesti do Ustava iz 1974. i stvaranja preduslova da svaka konstitutivna jedinica jugoslovenske federacije postane država za sebe. Tih prvih 10 godina posle rata predstavljalo je period borbe za goli opstanak stripa, dok su Staljinova smrt 1953. početak pristizanja inostranih kredita i izvesna liberalizacija koja je proistekla iz borbe jugoslovenskih "modernista" za kulturni prostor, omogućili njegov blagi rast i razgranavanje. Na žalost, teorija ovog medijuma bila je nedorasla da ga prati i da beleži pojave, komentariše ih i sistematizuje, a afirmacija u kulturi i komotniji stav prema njemu usledio je tek posle studentskog bunta u svetu i u Beogradu 1968. godine, posle kojega više ništa nije bilo kao ranije.

Dimitrije Živadinović
1928.

Saradnju sa "Ježom" uspostavio je početkom pedesetih kao karikaturista. Stariji se sećaju karikatura "Pod zaštitom Velikog Brata" (1952) i "Molim za jednu igru" (1953). Često je kroz stilizovane, prilično statične likove dece izražavao svoje ideje. Iz ovog koncepta izrastao je legendarni srpski strip "Klinci iz moje ulice", koji se, najčešće u formi kaiša pojavljivao u mnogim listovima ("Politikin zabavnik", "Politika", "Jež"...), a i danas ga redovno, jednom nedeljno, čitamo u "Ilustrovanoj politici". Po konceptu, veoma je sličan američkom stripu "Pineauts" autora Čarlsa Šulca. Najzanimljivije je da je, to se i po datumima može lako utvrditi, nastao pre i nezavisno od američkog pandana. Samo je nedoraslost sredine i nekompetentnost urednika koji seriju nisu dovoljno podsticali i usmeravali, razlog što ona nije evoluirala u relevantan evropski strip.

Dragoš Jovanović - Fera
1940.

Živi u Nišu. Bio je profesionalni vojni muzičar. Prvi objavljeni radovi su se sastojali od jednog do dva kaiša, a od 1955. su objavljivani u "Borskom kolektivu", nedeljnom glasilu Rudarsko topioničarskog basena Bor. Veoma čest saradnik izdanja "Dečjih novina" ("Eks almanah", "Yu strip"...). Uglavnom se specijalizovao za grotesku. Najpoznatije serije su mu "Belutko" i "Krahan". Objavljivan je i u "Seksi stripu" novosadskog "Dnevnika". Penzionisan je posle jedne teške saobraćajne nesreće. Objavljivao u francuskom magazinu "Hop" i u holandskom časopisu "Fenomen" iz Amsterdama (na primer, čitali smo ga u broju 7 od 17. septembra 1982). Član onog udruženja autora stripa iz Latinske Amerike čije je sedište u Havani na Kubi.

Desimir Žižović - Buin
Gornji Branetići, 12. maja 1920.

Završio samo četiri razreda osnovne škole. Izučio šest zanata. Samouk crtač stripova. Živi u Gornjim Branetićima. Pedesetih crtao ilustracije za našu epsku poeziju, i narodne priče iz Vukove zaostavštine. Prvi strip "Marko i Musa" nastao 1953. Nekoliko godina kasnije skromno, na svega pola table u listu "Dečje novine" počeo je objavljivanje njegovog "Mirka i Slavka". Kako se učestalost izlaženja svezaka i epizoda u matičnom listu povećavala, rastao je i obim posla. Buin nadgleda čitavu ekipu crtača i scenarista. Ova manufaktura je jedan od retkih primera rane posleratne studijske produkcije. Ukupno, do prestanka bavljenja "Mirkom i Slavkom" početkom osamdesetih (za 15 godina), nacrtao, što sam, što u saradnji sa kolegama preko 500, a po nekim izvorima i blizu 1000 epizoda u edicijama "Nikad robom", "Kuriri", "Tik-tak", "Bombaši"... Po seriji nastao je i prvi istoimeni jugoslovenski film u režiji Branimira Jankovića - Torija. Zaprepašćujuća je jedna Buinova izjava. Naime, "Mirko i Slavko" su nastali po uzoru na grafike Đorđa Andrejevića - Kuna!

Slobodan Milić
Banja Luka, 1938.

Završio gimnaziju u Zemunu. Studirao arhitekturu i istoriju umetnosti, ali studije nije priveo kraju. Poče oda objavljuje stripove u "Kekecu" 1957. u formi kaiša, a nastavio sa tablama i kaišeivma u "Ježu", "Politikinom zabavniku", "Malom Ježu", "Dečjim novinama", "Veseloj svesci", "Vidicima", "Milosti" (br. 68 od 13. juna 1988), "Maslačku"... Scenarista Pavle Kićevac pomogao mu je u radu na prvoj tabli publikovanoj 1958. u "Dečjim novinama" iz Gornjeg Milanovca. Najveći deo opusa ostvario je u "Politikinom" dodatku za decu četvrtkom. Geg kaiševi su povremeno štampani i u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj. Kreirao je i nekoliko zapaženih animiranih filmova. Profesionalni slikar-grafičar. Opširna beleška o autoru objavljena je u listu "Mladost" br. 68 od 13. juna 1988.

Milorad Dobrić
Beograd, 1924. - Beograd, 10. juna 1991.

Upisao je Arhitektonski fakultet, ali studije nije priveo kraju. Zajedno sa još nekoliko velikana profesije obnovitelj je stripa u Srbiji posle Drugog svetskog rata. Sveske serije "Tri ugursuza" iz 1945. su neka od prvih posleratnih izdanja, a apsolutno prvi, od strane nove cenzure, zabranjeni uopšte štampani proizvodi. U "Ježu" se zaposlio 1950. i pored sve većeg angažmana kao karikaturiste, 1951. objavio je svesku stripa "Veliki turnir". 1952. nastaju stripovi "Mali Raško - šahista nestaško" i "Pera pešak" koji je decenijama docnije izlazio u domaćoj štampi, ponajviše u "Politici ekspres". Sličnu sudbinu imao je "Ljuba Truba" koji se prvi put pojavio 1954. Zahvaljujući "Strip Art Features-u" ovaj lik je postao poznat i van granica zemlje kao "Dik Trampit". U dnevniku "Borba" mu je od 1954. do 1968. štampan strip "Kurir Fića", a kao "Vojnik Fića" poznat je čitaocima "Fronta". Strip časopis "Mali Jež" uređivao je od 1961. do 1967. U njemu je objavljivao serijale "Slavuj Gliša" i "Inspektor Žuća". U "Jež" se vratio 1968. Od 1978. je karikaturista u "Politici ekspres". Osim u ovim listovima objavljivao je u "Yu stripu", "Pionirima", "Kekecu", "Tehničkim novinama", "Mladosti", "Zvezdinoj reviji", "Partizanovom vjesniku", "TV-reviji", "Sportu"... Dobio je nagradu "Pjer" 1979. godine. Slično Ivi Kušaniću i, Dobrić se u početku svog bavljenja medijima koji se u krajnjoj instanci realizuju štamparskim tehnikama više bavio stripom nego karikaturom, ali kako je vreme odmicalo, priklonio se onoj delatnosti koja se više tražila, bolje plaćala i obezbeđivala sigurniju egzistenciju. Dok današnji autori stripa zbog teške finansijske situacije u ovoj oblasti pribegavaju grafičkom dizajnu i ilustraciji, u Dobrićevom "zlatnom periodu" oslanjalo se uglavnom na karikaturu. Do kraja života, njegova aktivnost u "devetoj umetnosti", na žalost, svela se samo na poneki dnevni kaiš stripa "Ljuba Truba" u "Politici ekspres". Udruženje novinara Srbije dodelilo mu je godišnju nagradu "Svetozar Marković". Opširna beleška o autoru objavljena je u listu "Mladost" br. 62 od 21. marta 1988.

Ivo Kušanić
Zagreb, 1924.

Rad na stripu započeo je 1938. u redakciji "Miki stripa" kada je preuzeo crtanje jednog Nojgebauerovog ostvarenja. Za "Novi vandrokaš" braće Nojgebauer pred II svetski rat crta "Marka Pola". Učesnik NOB-a. Na slobodnoj teritoriji za list "Mi mladi" adi strip "Pioniri Ćira i Mira". Pre toga, takođe za vreme rata, u Žumberku objavio prvi "angažovani" crtež u omladinskom listu "Mladi udarnik". Od 1944. je radio u omladinskoj redakciji pri AGITPROPU CK SKOJ-a. Te godine upisao se na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu kod profesora Ivana Tabakovića. Studije je završio u Zagrebu kod profesora Mišea. Neposredno po završetku rata znanje koje je stekao primenjuje na stripovima i karikaturama. U "Politici" je zaposlen 1962. Između ostalog, jedan je od utemeljitelja domaćih stripova sa temama iz NOB-a. Objavljivao je u "Ježu", "Malom Ježu", "4. julu", "Kerempuhu", "Vetrenjači", "Poletarcu", "Startu", "Vjesniku", "Ilustrovanoj Politici". Nagrađen je 1972. "Čivijom" u Šapcu, 1974. "Pjerom" na istoimenom konkursu za karikaturu, a 1980. mu je Udruženje novinara Srbije dodelilo nagradu "Svetozar Marković" za životno delo. Opširna ilustrovana beleška o Kušaniću objavljena je u listu "Mladost" br. 57 od 28. decembra 1987.

Dragan Savić
Petrovac na Mlavi, 6. maja 1923.

Završio je scenografiju u klasi profesora Milenka Šerbana. Karikature je počeo da objavljuje u listu 25. srpske divizije NOV "Borac". Saradnik je "Ježa" od 1953. a od tada je stalni karikaturista "Borbe". Iako je strip smatrao uzgrednom delatnošću, ostvario je nekoliko zapaženih priča, naročito sa NOB-tematikom. Danas formu stripa uglavnom koristi za realizaciju ideja iz oblasti karikature. Objavljivan je u "Njujork Tajmsu", "Krokodilu", "Čikago Sandi Tajmsu", "Asahi Šimbunu", "Ođiju"... Nagrađivan je na konkursima u Bordigeri i Tolentinu, dok je 1961. u SAD osvojio prvu nagradu na temu "Karikatura u borbi za mir". Za alžirski FLN izradio je mapu grafika "Alžir". Izlagao je u Veneciji, Vitorio Venetu, Trevizu, Breši, Getingenu, Hanoveru, Hildeshajmu i Štutgartu. Prvu nagradu "Pjer" osvojio je 1980. Dopisni je član Akademije nauka i umetnosti "San Marko" u Veneciji.

Marko Krsmanović
Beograd, 7. juna 1930. - Beograd, 1991.

Diplomirao je na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu 1953. godine u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Od 1953. do 1955. pohađao je specijalni kurs u klasi profesora Marka Čelebonovića i Mila Milunovića. Od 1960-1961. boravio u Londonu kao stipendista Britanskog saveta na "Central School of Arts and Crafts" gde se specijalizovao za grafiku. Osim grafikom bavio se stripom i ilustracijom. Dobitnik više priznanja u zemlji i inostranstvu.

Zoran Jovanović
Novi Sad, 1938.

Slobodan umetnik je od 1956. Izvesno vreme je proveo kao jedan od urednika lista "Mladost". Od 1973. pa sve do gašenja, urednik je karikature u "Komunistu". Član je ULUS-a, ULUPUDS-a i UFUS-a. Bavi se karikaturom, ilustracijom i animiranim filmom. Iako mu strip nije prvenstveno opredeljenje, veoma često ga koristi kao izražajno sredstvo. Scenarija za crtane filmove mu često nastaju povezivanjem pojedinih karikatura u strip-priče, a kadrove iz geg stripova koristi kao ekstreme prilikom animiranja. Tablo ovde reprodukovan poslužio je kao osnova za nagrađivani film "Zastave". Jovanović je imao samostalne izložbe u Beogradu, Splitu, Milanu, Đenovi, Parizu, Lisabonu, Briselu, Madridu, Kelnu, Bolonji, Njujorku... Učestvovao je i na mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Primio je mnoštvo nagrada od kojih izdvajamo: "Zlatna palma" u Borgeri, "Pjer" u Beogradu, "Gran pri" u Knok Hajstu, Marostici, Zagrebu, Tokiju, godišnju nagradu ULUPUDS-a i Udruženja novinara Srbije, Sedmojulsku nagradu u oblasti filmske umetnosti i dosta srebrnih, bronzanih, specijalnih i sličnih po rangu priznanja. Detaljan popis svih njegovih nagrada i izložbi na kojima je bio zastupljen publikovan je u reprezentativno opremljenoj knjizi-monografiji štampanoj 1981. "Asocijacija američkih karikaturista" ga je u Torontu 1983. proglasila najboljim svetskim karikaturistom te godine. Trenutno živi i radi u Kanadi.

Duško Jovanović
Beograd, 5. februara 1924. - Beograd, 1958.

Školu za primenjene umetnosti završio 1949. u Beogradu. Od 1949. radio kao ilustrator lista "Pioniri". Od 1. januara 1947. do 22. maja 1958. bio autor stripa i karikaturista "Ježa". Pored Milorada Dobrića, Ive Kušanića i Ferija Pavlovića, jedan je od "legendi" prve faze posleratnog stripa u Srbiji. Poznatiji adovi su mu: "Porodica Kukurek", "Snežana i sedam patuljaka", "Kraljević Marko po treći put među Srbima", k"Prvi koraci", "Priče iz 1001 noći", "Rista Sportista", "Pera Pešak i Mačak Momčilo" (u tandemu sa Dobrićem). Njegov sin Bogdan Jovanović takođe je danas jedan od uspešnih ovdašnjih autora stripa i karikature.

Ivica Koljanin
Novo Miloševo, 2. novembra 1924.

Živeo u Novom Miloševu, Zmajevu, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, a sada boravi u Beogradu. Prve karikature objavio je u "Ježu" 1945, prve knjige ilustrovao 1946. za Maticu srpsku, prvi strip objavio u sarajevskim "Malim novinama", dok je prvu samostalnu izložbu karikatura, stripova i ilustracija imao 1984. u Beogradu. Samostalno je izlagao i u Sremskim Karlovcima 1991. Na Salonu jugoslovenskog stripa (retrospektiva 1935-1985) dodeljeno mu je priznanje za dugogodišnji doprinos jugoslovenskom stripu.

Lazo Sredanović
Nikšić, 19. septembra 1939.

Akademski slikar. Umetničku školu završio u Herceg Novom, a Akademiju za primenjenu umetnost u Beogradu. Crtao isključivo za "Politikin zabavnik". Od 1969. je počeo da publikuje strip o starim Slovenima "Dikan". Serija se pojavljivala nekoliko decenija sa povremenim prekidima. Izlagao je na svim relevantnijim retrospektivama stripa. Živi i radi u Beogradu i Krašićima.

Živorad Atanacković - Žika
(Uskoro)

Dejan Nastić
Bjelovar, 1926.

Odrastao u Bjelovaru. Izbegao iz ustaške NDH 1941. u Beograd, gde je dovršio srednjoškolsko obrazovanje. Borio se na Sremskom frontu od 1944. do 1945. Posle rata diplomirao na Arhitektonskom fakultetu, postao asistent, a onda, sve do penzije, bio profesor predmeta "Objekti društvenog standarda". U međuvremenu, neposredno po dobijanju diploma, jedno vreme od 1953. radio u Projektnom birou grada Beograda. Dobio je Oktobarsku nagradu u oblasti arhitekture za zgradu beogradskog Saobraćajnog fakulteta i "Borbinu" nagradu za projekat hotela "Divčibare". Počeo da objavljuje u "Studentu", a već 1949. i u "Ježu". Ilustrovao je humorističke tekstove D. Kandića i Miloša Krnjetina (vidi str. 44), postepeno ga isprovociravši da i sam počne da crta. U novopokrenutom "Malom Ježu" od 1956. do 1957. kreira satirične stripove po scenarijima Novaka Novaka. Imao je, kao asistent, na fakultetu i problema zbog svog angažovanja na "nižoj umetničkoj vrsti". Objavljivao je mnogo i u "Ilustrovanoj politici". Ključni momenat je bila saradnja u časopisu "Vetrenjača" sa legendarnim satiričarem Miletom Stankovićem, kao njenim glavnim urednikom. Ovaj mu je dao ideju za lik savremenog srpskog seljaka Radojice. Do danas je u "Radio TV reviji" objavio oko 1500 tabli "TV Radojice". Za razliku od Krnjetina koji je pomešao žargone vesterna i srpskog sela, Nastić je isprepletao svet srpskog sela i grada.

Zdravko Sulić
Vršac, 7. septembra 1925. - Beograd, 13. novembra 1989.

Stripove je objavljivao u "Narodnoj armiji", "Pionirima", "Radu", "Malom Ježu", "Nikad robom", "Kekecu", "Jutarnjim novostima"... Poznatiji stripovi: "Crveni konjanik", "Strelac gorostas", "Plavi mesec", "Trg robova", "Boško Buha", "Mladi ilegalci", "Hajduk Veljko"... Ljubljansko društvo "Klub ljubitelja devete umetnosti" dodelio mu je nagradu "Andrija" 1980. godine.

Lazar Stanojević
Sombor, 17. maja 1931.

U Somboru je živeo od 1931. do 1938, u Jagodini od 1938. do 1942, dok od 1942. do danas živi u Beogradu. Radi kao prevodilac. Studirao je psihologiju i engleski jezik. Član je ULUPUDS-a. Primio je dve nagrade na "Zlatnom peru Beograda" (priznanje ULUPUDIV-a 1981. i nagradu za strip na Salonu stripa u Vinkovcima. Objavljivao strip "Svemironi" u "Pegazu", "Našem stripu", "Yu stripu", "Mladosti" (1976-1979), "NON"-u, "Cepelinu", "Vidicima", "Oscaru", "Politici"... Album "Svemironi" 1986. objavio mu je izdavač "Kondor" iz Lipovljana. Stripove je izlagao na izložbama "Zlatno pero" i "Majska izložba".

Radivoj Bogićević
Sremske Laze, 16. maja 1940.

Osnovnu školu započeo je u rodnom selu (u nižim razredima na predavanja odlazio je jašući na konju), a završio je u Sremskoj Mitrovici. Maturirao u srednjoj tehničkoj školi "Nikola Tesla" u Beogradu. Trenirao karate i mačevanje. Posle druge godine studija na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti krstario Evropom na motociklu. Ranih šezdesetih godina počeo je saradnju sa "Dečjim novinama". U "Zastava-filmu" animacijom se bavio četiri godine. Diplomirao na odseku grafike sa temom o animaciji. Stalno zaposlen na TV Beograd kao animator EPP poruka ("Eurokrem"...). Najpoznatiji je po seriji stripova "Akant", a crtao je i druge projekte za "Dečje novine", često po scenarijima Dobrice Erića. Autor pominje uticaj Hala Fostera na svoj rad.

Petar - Radičević Pera
Topola, 9. juna 1931.

Završio škole za primenjenu umetnost u Beogradu i Novom Sadu. Diplomirao na Akademiji za likovnu umetnost u Beogradu. Prvi objavljeni strip bio je nedeljni humoristički kaiš u "Čačanskom glasu" 1952. Od 1966. objavljuje u ediciji "Nikad robom" gornjomilanovačkih "Dečjih novina". Najpoznatiji je po seriji "Tajanstveni vitez". Između ostalog, ilustrovao je tekstove u "Politikom zabavniku". Poseduje jednu od najbogatijih dokumentacija, neophodnih za rad u ovoj oblasti, kod nas. Izlagao na izložbama "Beogradski strip 1935-85", "Salonu jugoslovenskog stripa 1986. i na Danima stripa "Dečijih novina" u Gornjem Milanovcu 1994. Živi u Zemunu.

Aleksandar Hetcel - Šaca
Beograd, 29. marta 1926. - Beograd, 15. maja 1991.

Od 1947. do 1951. studirao na beogradskoj likovnoj akademiji. Član ULUPUDS-a. Glavna preokupacija bila mu je slikarstvo. Ipak, najviše je poznat po svojim ilustracijama i stripovima. Ilustrovao je preko dve stotine pedeset knjiga među kojima su prednjačili udžbenici ("Prosveta", "Zavod za udžbenike"...). Stripove i ilustracije objavljivao je u "Pionirima", "Mladosti", "Zmaju", "Kekecu", "Yu stripu" ("Yu strip magazinu"). Najpoznatiji radovi su mu "Vinetu" i "Baf", vođa karavana iz pedesetih i "Faet" iz osamdesetih (1984) godina.

Nikola Mitrović - Kokan
Leskovac, 19. decembra 1933.

Živi u Leskovcu. Po zanimanju je dizajner. Prvi strip "Partizanske priče" objavio je u "Majinom stripu" 1952. godine. ovo delo nastavljeno je i u 1953. a iste godine autor postaje jedan od prvih strip-saradnika tek osnovanih "Dečjih novina" iz Gornjeg Milanovca. Saradnja duga četiri decenije započela je stripom "Buk i vuk". Od tada mu je štampano nebrojeno svezaka, tabli i kaiševa. Pomenimo samo seriju "Nikad robom" ("Njegoš", "Takovski ustanak"...). Zanimljivo je da je bio koautor možda najkomercijalnijeg stripa na ovom prostoru. Naime, pomagao je Desimiru Žižoviću - buinu na "Mirku i Slavku". Objavljivao je i u zagrebački "Naš strip". Trenutno za "Politikin zabavnik" ("Mali zabavnik") stripuje bajke za decu. Šest ih je već publikovao, a tri su u pripremi.

Ratomir Petrović - Raca
Gračanica kod Prištine, 16. februara 1942.

U Peći završio Srednju školu za primenjenu umetnost. Prvi kaiš objavio je u "Plavom vjesniku! 1962. Posle je radio na seriji stripova za novinske kuće "Rilindija" i "Jedinstvo"; između ostalih i na "ABC stripu" na albanskom. U Beograd se doselio 1971. Sarađivao na oko 80 svezaka serije "Mirko i Slavko". "VOS" o NOB-u. Licencno kreirao likove "Hane i Barbere"("Junior strip", "Borba"), "Toma i Džerija", ("Vjesnik", Zagreb). Samo "Toma i Džerija" nacrtao preko 1200 tabli. SF-seriju po scenariju Bobana Kneževića štampao "Strip magazin". List "Omladina" mu je dodelio prvu nagradu na jednom konkursu za realistički strip.

Vasilije Afanasijev
Trstenik, 25. maja 1941.

Građevinski inženjer "Mostogradnje". Živi u Beogradu. Stripovima kreira od 1959. kada mu je prvi crtež objavljen u "Plavom vjesniku". Od 1966. do 1967. ilustruje priručnike i objavljuje karikature po stručnim časopisima. Od 1977. je za "Dečje novine" počeo da radi strip "Krapa". Realizovano je oko dve stotine tabli. U ljubljanskoj "Anteni" 1980. i sarajevskom "Diogenu" 1982. objavljuje grafičke priloge. Od 1989. do 1992. radi na pripremi za štampu naslovnih stranica i stripova "Mikijevog zabavnika". Njegovo autorsko delo "Zlatna jabuka i devet paunica" koje je publikovano u šest nastavaka u "Mikijevom zabavniku" tokom 1990. je prvi domaći strip štampan u ovom izdanju posvećenom od osnivanja isključivo Diznijevim likovima. Sticajem okolnosti da je 1992. uveden embargo UN protiv Jugoslavije, ovo je postala redovna praksa. Afanasijev je učestvovao na izložbi stripa u Angulemu (Francuska) 1980. godine.

Paja Stanković

Miša Marković

Živi u Nišu, a radi kao arhitekta. U konkurenciji preko 80 autora je na konkursu za strip "Dečjih novina" 1978/79. osvojio prvu nagradu. Počeo je da objavljuje 1960. u "Glasu omladine". Zatim je ilustrovao članke u "TV novostima" i "Adamu i Evi", a u "Narodnim novinama" strip "Dečko Horacije" kreirao je punih osam godina. Od 1976. sarađuje sa "Dečjim novinama", sa agencijama VPP, "Pan-Art", "Politika"... Očigledan je jak uticaj Ala Viljemsona.

Ranko Guzina
Sopjanska Greda (kod Podravske Slatine), 1939.

Od 1952. živi u Beogradu. Diplomirao na Pravnom fakultetu. Karikaturom i novinarstvom bavi se od 1958. Stalno je zaposlen u dnevnom listu "Večernje novosti". Po nekim izvorima objavio je nekoliko hiljada karikatura u raznim časopisima i novinama "Osmica", "TV novosti". Pored crtanja bavi se i pisanjem satiričnih priloga. Objavio je dve knjige. Prva, "To su oni" (1984) sastoji se od crteža - portreta iz perioda 1958-1983. i prigodnih epigrama Milovana Vitezovića. Druga, "Knjiga utisaka" iz 1990. kompletno je autorsko delo Guzine. Čine ga najraznovrsniji crteži (gegovi, ilustracije, portreti, vizuelne lirske opservacije...) i tekstovi (aforizmi, epigrami, humorističke beleške...). Povodom tridesetogodišnjice rada priređena mu je u galeriji "Singidunum" 1992. (19. mart - 9. april) retrospektivna izložba. Na prvom konkursu "Pjer" 1967. osvojio nagradu za portret-karikaturu, kao i nekoliko decenija docnije. Veliko priznanje "Pjer" pripalo mu je 1971. Dva puta je u Montrealu osvojio neku od šesnaest nagrada, a u Skoplju, na takmičenju Svetske galerije karikatura, ravnopravnu prvu nagradu "Zlatni prsten". Za životno delo dodeljena mu je nagrada "Svetozar Marković" Udruženja novinara Srbije. Strip kao oblik artikulisanja svojih ideja koristi spontano i veoma često uspostavljajući visoke standarde u ovom poslu.

Božidar Veselinović
Petrovac na Mlavi, 1920.

Gimnaziju i srednju arhitektonsku školu završio u Beogradu. Studirao na Arhitektonskom fakultetu. Živi u Beogradu. Strip ga zanima još od gimnazijskih dana. Divio se Navojevu, Rejmondu, Flajšeru, Kuznjecovu, Mauroviću... Posle rata učestvovao na konkursu "Politikinog zabavnika" za ilustratora i tom prilikom je primljen na posao. Sarađivao je sa "Borbom", "Dugom", "Dečjim novinama"... Objavljeni stripovi: "Tobi", "Dabiša", "Kapetan Mat", "Tajna izgubljenog hrama", "Cile", "Crni jahač"... U ediciji "Profil" izdavača "Dečje novine" sredinom osamdesetih objavljen mu je album sa dve epizode "Crnog jahača".

Brana Nikolić
Aranđelovac, 1936.

Doselio se u Valjevo 1961, a tu i danas živi. Od te godine je zaposlen u lokalnom novinsko-izdavačkom preduzeću "Napred", u okviru koga 24. februara 1966. pokreće legendarni magazin "Pingvin" sa više od pola prostora posvećenog stripu. Zbog razloga koji prate ovakve projekte u malim sredinama, časopis se sa svojim 55. brojem gasi 9. marta 1967. iako je u to vreme imao prosečan (!) tiraž od 60.000 primeraka. Od 1962. Nikolić sarađuje sa "Dečjim novinama", u čijem matičnom listu i ostalim izdanjima uskoro postaje jedan od najvažnijih autora. Najpoznatiji stripovi su mu: "Bendžo Kosa", "Pastir Hotka i njegova motka", "Mija Siledžija", "Gule Gusar", "Tarziko"... Bio je urednik "Eks almanaha", "Karavana", "Bombaša", "Eureke"... Seriju "Superzvezda Plave Oči" radio je za nemačkog izdavača Vajfelda.

Miloš Krnjetin
1925.

Pre nego što je počeo da crta, u "Ježu" je objavljivao humoreske i parodije na popularne šlagere. U početku svoje crtačke karijere, sredinom pedesetih, vizuelizovao je tuđe ideje. Početkom šezdesetih (1962) kreirao je svog najpopularnijeg junaka, Strašnog O'Stoju. Ova groteskna mešavina idioma vesterna, odnosno, ako se i to može reći, iskvarenog engleskog i "gedžovanskog" slenga, a teksta koji je u tablama i kaišeivma uglavnom bio ispisivan ćirilicom, nekoliko decenija bila je jedan od zaštitnih znakova satiričnog lista "Jež". Krnjetin pripada generaciji "ježevaca" koja je u realizovanju svojih kreacija uveliko koristila strip (Dobrić, Pavlović, Živadinović, Jovanović...). Ovo je jedan od tabli iz poslednjeg stvaralačkog perioda pre odlaska u penziju.