Брана Димитријевић

Српска здравствена култура: Прошлост(!) – Садашњост(!?) – Будућност(?)

Из МОГУЋЕ СТРАТЕГИЈЕ РАЗВОЈА СРБИЈЕ; САНУ, Одељење друштвених наука, Економски зборник, Књига XIII (стр. 403) – Уредник: Часлав Оцић, дописни члан.

Напомена: Наслов дао уредник; изворни је „800 година српске медицине“, како је и остављено у сажетку на енглеском језику.

“… Јер судећи према себи они
и не могу да нас замисле без варварства “
Ф. М. Достојевски ( “Идиот”, III књига )

Распад СФРЈ и настанак низа независних државица, отворио је мучно питање културног идентитета сваке од њих. Уплела су се, одмах „језичка питања“, створени су нови језици, али остало питање целокупних култура сваке од њих, а у склопу тога и питање појединачних историја медицине. И док се у „кћеркама“ нестале СФРЈ, стварању културних идентитета, посвећује највећа могућа пажња, у Србији је сасвим обрнуто, што се најлепше види и на примеру судбине историје српске медицине, старе 800 година.

Истраживања историје медицине оптерећена су иначе, многим недоумицама сажетим у питању ко би требало да се тиме бави? Лекари или историчари? А потом: коме би резултати тих истраживања били од користи, у свакодневном раду поготову?

Питање постојања историје медицине, међутим, уско је повезано са питањима здравствене културе, а преко ње и са културом било ког народа (државе, цивилизације) у целини, религијом, законодавством и тако даље. Признаје се, на пример, да постоје асирска, египатска, грчка, римска медицина, а затим италијанска, немачка, француска, али се запиње на „признавању“ постојања српске. Степен развоја одређеног друштва (асирског, египатског, грчког) утиче међутим на начине лечења и предохране, док се сам степен друштвеног развоја може исказивати и у терминима социологије, правних наука, историје религија, и тако редом, што озбиљно угрожава већ постављено питање ко би историјом медицине био позван да се бави? Па, ако бисмо покушали да се из ових недоумица („магијски“) испетљамо предлогом о тимском раду, убрзо бисмо схватили да би најуспешнији били ad hoc тимови, у којима има места и за филателисте.

У овом раду биће изнета (горка) искуства Секције за историју медицине Српског лекарског друштва.

Ова секција основана је пре више од пола века (1950), али је њен рад у последњих двадесетак година замро. Обновљена је 2009. године, захваљујући тада новом председнику Српског лекарског друштва академику Радоју Чоловићу, и од тада бележи стални успон.

Али, пре тога,

1. У Архиву САНУ лежао је већ десет година ратни дневник – за период 1916 – 1918 – непознатог српског хирурга. Године 2000, после интензивног рада, растумачено је (и доказано) да га је писао отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић. Дневник је приређен за штампу и уз невиђене перипетије објављен (први пут) 2001. године (1). А потом је захваљујући редитељки Тањи Феро, Радио телевизија Србије, снимила документарни филм „Легенда о Драгоманцима“ (2002). Узело би поприлично времена да се изнесу све тешкоће и „сналажења“, почев од добављања спонзора (као и у случају штампања књиге), током настанка овог филма, тек успело се. Филм је снимљен, па је 2003. године први пут емитован на Првом програму РТС-а, у ударном термину после другог Дневника, а на годишњицу почетка пробоја Солунског фронта. Гледаност је била енормна – али испоставиће се само тог првог дела. Седам дана касније емитован је други део, али на Другом програму РТС-а (термин Првог програма „уступљен“ је некаквој „сапуници“), па је гледаност, с обзиром на домет Другог програма била знатно мања. Упркос овом у најмању руку непрофесионалном гесту, Документарном програму РТС-а понуђено је да отпочне снимање серијала „Санитет у егзилу“. Замисао о овом пројекту, који би тицао санитетских збивања током 1916 – 1918 године, а сасвим сигурно би за собом повукао и многе сличне, на пример „Ваздухопловство у егзилу“ – одмах је подржала Академија медицинских наука Српског лекарског друштва (2); али је исти одбијен – ћутањем.

Ласно је замислити – а бадава кукати – какво би то непроцењиво благо данас било, да су од 2004. године па до сада узастопно снимана барем три документарна филма годишње, само о раду српског војног санитета током Великог рата!

2. Већ наредне 2004. године „откривена“ је у мемљивом подруму једне куће на Врачару, архива непроцењиве вредности из Великог рата: спискови погинулих на Солунском фронту, уредно разврстани по дивизијама. Посебна вредност овог материјала састојала се у начину прикупљања. У анкетним листићима (који су сачувани), стајало је између осталог и колико је пута, када и где у претходним борбама, погинули био рањаван, које је све болести прележао. Већ при површном гледању ласно се увиђало да мало који да није био раније већ рањаван (често и по више пута), да мало који да није прележао и по неколико заразних болести. Од каквог би то непроцењивог значаја било да је одмах спроведена статистичка обрада, само ова два података из поменутих анкетних листића само једне од дивизија, није тешко замислити, јер би се потом увидело у каквом је (јадном) здравственом стању српска војска тада била, иста она војска која ће муњевито пробити Солунски фронт, и убрзати крај Великог рата. О тој архиви снимљен је документарни филм у продукцији РТС-а , такође из два дела, уз све могуће пропратне перипетије. Емитован је у сред лета на Другом програму, једном и никад више.

На претпремијери тога филма сала општине Врачар била је препуна, и крај зидова се стајало. Ипак, ни једна од институција ни тада а ни касније није показала ни мрвицу интересовања за ту архиву, за коју се данас не зна где је.

3. Године 2006 штампана је књижица др Александара Недока о раду српског војног санитета током повлачења преко Црне Горе и Албаније (3). У њој је показано и доказано да се српски војни санитет том приликом није распао, а да само повлачење није било у тој мери хаотично како понегде пише. На представљању ове књиге у Српском лекарском друштву, историчар Андреј Митровић, рекао је: Све што се Великог рата тиче, до данас скоро па истражено. Готово све што се разних области тиче: економија, дипломатија, ратна збивања... Све, готово све, осим збивања санитетских. Не само код нас него у свету. При том Андреј Митровић није циљао на „чисто докторске ствари“ (лечење ратних рана, сузбијање епидемијских болети) већ на улогу и дејствовање санитета као дела државног организма.

4. Стога Академија медицинских наука покреће писање радова о санитетским збивањима током Великог рата. Прва књига штампана је већ 2007 (4). Потом ће изаћи још две, о санитету у Првом светском рату (5,6), а потом још две о Балканским ослободилачким ратовима (7,8).

5. Почетком 2008. највећа електронска библиотека на Балкану „Растко“, почиње да објављује прве радове из историје српске медицине, да би на Ђурђев дан (који је слава Српског лекарског друштва) те исте године био трајно постављен сајт www.rastko.net/medicina, на коме се данас налазе на хиљаде страница само из ове области.

Обнова Секције за историју медицине марта 2009. године, претворила се стога у празник. Секцији се акламацијом прикључило и Научно друштво за историју здравствене културе Војводине. Сала је одједном постала тесна за све који су пристизали. Од тада Секција за историју медицине држи седам редовних месечних састанака годишње, и готово исто толики број ванредних, махом тематских, и јунски годишњи скуп. Радови са досадашњих годишњих скупова штампани су у четири зборника Студенички, Пчињски, и два Соколска, саобразно манастирима у којима су одржани (9, 10, 11, 12).

Не оптерећујући се недоумицом ко треба историјом медицине да се бави, да ли (само) лекари или (само) историчари, председништво секције огласило је да свима широм отвара врата за учлањење и учешће; свима без обзира на професију којом се баве; свима који су вољни и способни да учествују у подухвату обнове памћења.

Што је уродило плодовима.

Све ово можда може да на тренутак изгледа сјајно – кренуло се правим путем, обезбеђено је редовно објављивање радова на „Растку“, интересовање и истраживача и корисника велико је. Размотримо зато и ону другу тамну страну те исте приче, проговоримо о непрекидним, ни мало случајним подметањима и препрекама (чак законским!).

1. С обзиром да Секција за историју медицине припада Српском лекарском друштву, то јест здравству, дужна је да својим скуповима обезбеди акредитацију, право на добијање бодова и предавача и слушалаца, неопходних за добијање (обнову) дозвола за рад. Те скупове акредитује Лекарска комора и Здравствени савет Србије, која (наводно) раде по правилнику. За веће скупове прилаже се брдо папира, биографије предавача (укратко) наслови тема и сажеци (до 500 речи).

Први годишњи скуп у Студеници (2010) акредитован је не одмах већ накнадно. И то тек пошто се писац ових редова огласио поводом тога оштрим чланком у Политици, у рубрици Међу нама. Затим су акредитована наредна два – у манастиру Св. Прохор Пчињски (2011), и манастиру Св. Николај Српски (2012) – али овогодишњи – такође у манастиру Св. Николај Српски (2013) – није. Образложење гласи, осим 44 биографија и сажетака, није приложен (празан) евалуациони лист, који се попуњава на самом скупу! Сувишно би, сада, било причати и о томе колико је ова неочекивана не акредитација нанела штете самом скупу, који је по квалитету својих радова надмашио све претходне. А узалудно о самом правилнику на основу којих се те акредитације дају. У правилнику, на пример, стоји да предавачи не могу бити особе без навршених 5 година праксе (!?). Тако је, примера ради, један млад лекар из Бачке, чији је опширан рад о епидемији шпанске грознице у два наставка већ објавио „Војносанитетски преглед“(13, 14), захваљујући правилнику неко време био спречен да као предавач учествује, на редовним, ванредним и годишњим састанцима секције, који у том случају не би били акредитовани. Овај пример ни из далека није усамљен.

(А, „као за пакост“, Секција за историју медицине већ годинама има свој подмладак, захваљујући студентима новосадског медицинског факултета, који радове из ове области излажу на својим студентским конгресима. Неки од ових радова, својим квалитетом, већ су заслужили да буду на „Растку“.)

2. Рад Секције за историју медицине, па и рад Академије медицинских наука када се историје медицине тиче, за наше медије (штампане и електронске) готово да не постоји. Сва три скупа о српском војном санитету у Великом рату, а у организацији Академије медицинских наука и Војномедицинске академије, готово да нису били медијски пропраћени. Нешто више пажње посвећено је скупу о санитету у Балканским ослободилачким ратовима.

Најочитији пример сложног медијског игнорисања (уз још неке потом „одбрамбене мере“) био је скуп „Др Лаза К. Лазаревић – живот и дело“ одржан пре две године у САНУ (15). Нигде новинара, нигде камера. Не дуго потом лист Политика је у свом суботњем Културном додатку, објавила текст особе која није ни била на том скупу, како би, одмах потом, одбила далеко бољи и тачнији текст писца ових редова, под изговором да је „та тема недавно покривена“.

Јер, можда би се писањем о скупу „на велика звона“ покренула и нека непријатна питања. Знамо, можда, ко је др Лаза Лазаревић као писац био, али можда не знамо да је он први у свету проговорио о геријатрији и геронтологији, у доба када ни „г“ од тих дисциплина још није постојало. Да је прво геријатријско одељење у свету било, његовом заслугом, отворено у Хиландарској улици, а радило је све до његове смрти.

Кућа у којој је живео др Лаза К. Лазаревић још постоји у Хиландарској улици, али она није музеј. Нема у њој водича који говори барем два светска језика, који би посетиоцима објашњавао шта је све др Лаза Лазаревић у свом кратком животу био. Ни пригодних брошура нема. Ничег, осим ко зна када још постављене мермерне спомен плоче чија су слова избледела.

Ласно је замислити шта би било да је доктор Лаза којим чудом припао некој од државица некадашње СФРЈ. До небеса би га уздизали и славили, што важи и за културније народе: Немце, Французе, Италијане.

3. С медијске тачке гледишта ништа боље није прошло ни представљање књиге Галине Игоревне Шевцове (16) о руским медицинским мисијама које су притекле у помоћ Србији у ратовима 1912–1917 (потоње није грешка, Велики рат је трајао скоро до краја 1918. године, али не и Руска Империја). Представљање ове књиге, која је открила низ до сад непознатих чињеница, а у издању данас већ непостојеће куће Infinitas, одржано је у препуној великој сали „Руског дома“. И крај зидова се стајало. Говорио је и амбасадор Руске Федерације. Сви медији су благовремено били обавештени, али нико од позваних није дошао. Сутрадан, као да тако великог скупа није ни било!

4. И када је реч о издавачкој делатности и потом дистрибуцији/продаји штампаних дела из области историје медицине, ствар је у многоме слична претходној. „Српски војни санитет 1916. године“ објавила је (као издавач) Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, која, међутим, нема права и да продаје поменуту књигу. Наредна „Српски војни санитет 1917/18 године“ штампана је као сепарат Војносанитетског прегледа. А наредна „Српски војни санитет 1914/15 године“ такође је штампан од издавача који нема права и да је продаје. Стога се све три монографије, не могу наћи по књижарама. Нешто је раздељено војним и цивилним библиотекама, а преостатак тиража чека време када ће бити продато као стари папир.

Слично је и са књигама чији су издавачи библиотеке и архиви из унутрашњости Србије. Има ту изузетно ваљаних монографија, које се тичу и историје медицине, али које опет због немања права на продају, остају широј публици недоступне, чекајући да истекне време за преображај у стари папир. Могу да буду само поклањане, уз силну административну процедуру.

Нешто боље су с гледишта дистрибуције прошле две монографије о Балканским ослободилачким ратовима. Оне се данас могу купити у војној књижари. Али да би обе књиге биле штампане аутори су морали да се писмено одрекну хонорара, и да потом уз велике муке и натезања ишчупају свако по један (једини!) ауторски примерак, безмало као милостињу.

5. „Не помињати конопац у кући обешеног“. Парафраза ове познате пословице могла би да гласи: „Не помињати новац пред сиротињом“. Ипак ћемо и о томе.

Скуп а потом штампање монографије „Српски војни санитет 1916. године“ помогао је са триста хиљада динара Секретаријат за здравље скупштине града Београда. Штампање монографије „Српски војни санитет 1914/15 године“ помогло је Министарство за науку са сто хиљада динара. Скуп у Студеници (2010) а потом зборник радова помогло је Министарство за науку са двеста хиљада динара, а потом и наредна три, али са у пола мањом сумом (од сто хиљада динара) чак и последњи (2013) не акредитовани. И то би било све што се државних институција тиче. Остало је било – сналажење и мољакање, које је где кад успевало, чешће није, махом код привредних организација (великих, малих) које са медицином немају никакве везе.

Већ сам истраживачки посао изодавна се обавља што се самих истраживача тиче о сопственом руву и круву. Нико се до сада још није бавио израчунавањем ових трошкова, питањима колико кошта рецимо прикупљање архивске грађе за писање једног омањег рада. (Надокнадом новаца макар само за фотокопирање важних докумената, на пример.) У финансијском погледу „шлаг на торту“ „постигнут“ је ове године, када упркос мољакањима, телефонирањима, слањем небројених писама, није сакупљен довољан новац како би се покрили путни и боравишни трошкови предавача на скупу 800 година српске медицине. Стога су и предавачи морали да сносе део боравишних својих трошкова, а гости, међу којима је било и доајена, старих преко 90 лета, трошкове својих боравка у целини.

„Војевање“ о своме руву и круву, имало је и још увек има за последицу лични тематски избор. О чему најбоље сведоче годишњи скупови, у којој преовлађују слободне теме у односу на задате. Ипак, постоје спонтана усмерења ка одређеној тематици, која се потом обрађује узастопним радовима.

Пример потоњег је дугогодишњи рад артиљеријског потпуковника у пензији Луке Николића, који је годинама о своме руву и круву, давно пре приступања Секцији за историју медицине, истраживао српска гробља по Северној Африци, а потом написао једну од најпотреснијих књига икада објављену, а под насловом „Србијо, мајко и маћехо“(17). Наиме, држава у изгнанству, Краљевина Србија, имала је у Великом рату далеку своју позадину Северну Африку, чији је симбол – али не и једино место где је та „позадина“ постојала – била Бизерта. Томе је посвећен први део књиге. Други део, можда још потреснији, посвећен је збивањима по завршетку Великог рата, тачније, постепеном, а све упорнијем забораву, до небриге и запуштања многих гробова на том простору.

Други пример односи се на паралелан, истовремени рад двојице истраживача, проф. др Јована Максимовића, и др Зорана Вацића, који се већ годинама баве настанком бања и коришћењем лековитих извора, први на територији данашње Војводине, други на територији уже Србије; па тако настанком и развојем балнеологије у нас. На основу досадашњих њихових истраживања, могле би се сачинити барем две књиге, али се у овом тренутку поставља питање: а, кога би оне занимале? Или још горе: да ли можда не би биле схваћене и као провокација, јер је добар део наших лековитих и минералних вода већ уступљен на коришћење странцима, а знамо „туђа рука свраб не чеше.“

Истраживања настанка српског грађанског и војног санитета, од 19. века па даље, неизбежно су водила ка др Емериху Линденмајеру (18), за кога проф др Снежана Вељковић с правом пише да „не постоји личност у историји српске медицине, која је више урадила за Србију, а о којој се мање зна. Личног живота није имао, лик му се не зна, ни гроб.“

Линденмајер је за собом оставио две књиге. Прва је „Опис минералних и лековитих вода“ штампана на српском језику старим правописом у Београду 1856. године. Друга „Србија, њен развитак и напредак у санитету, с белешкама о целокупим санитетским одношајима на Истоку“ (Serbien, dessen Entwicklung und Fortschritt im Sanitätswesen mit Andeuntungen über die Gesammten Sanitätsverhäaltnisse im Orjente),штампана је у Темишвару 1876. на немачком. Потоња је и прва наша историја медицине (Станојевић).

Било је до сада повремених (патетичних) изјава како би ову другу, обимнију Линденмајерову књигу ваљало превести на српски језик, и објавити. Али је данас већ угашено издавачко предузеће Infinitas (само оно) покушало да нешто учини у том правцу. Књига је преведена, и коментарисана многобројним фуснотама и објашњењима. Али, за довршење пројекта не беше више пара.

А колико је овај „српски посинак“ (како га над отвореним гробом ословио др Владан Ђорђевић), банатски Немац рођен 1809 у Ораовици, дорастао у Чакову, учио се у Пешти и Бечу, који је прешао у Србију 1835. године са жељом да јој по своме знању и искуству честито и искрено служи; а који је 18. јула (по јулијанском календару) 1839. године, а по „Устројенију гарнизоне војске“ именован за штапског лекара, па је на предлог др Александра Недока Војска Србије узела тај дан за датум оснивања свог (војног) санитета, који се под именом Дан санитетске службе Војске Србије обележава сваког 30. јула по новом календару, непознат и Немцима, нека послужи следеће: на „Фејсбуку“ можда још стоји текст гђе Шуберт, у коме се наводе вековне српско–немачке везе, почев од Фридриха Барбаросе, па преко Гетеа, Грима до генерала Павла Јуришића Штурма. Линденмајера нема.

Октобра 2013. навршило се 130 година од смрти др Емериха Линденмајера. Стога је Секција за историју медицине одлучила да то обележи посебним (38. редовним) састанком и штампа пригодну књижицу. Обратила се Гете институту у Београду за помоћ, приложивши уз то и богату документацију, између осталог и већ поменути чланак гђе Шуберт. Одговор је био муњевит: помагање штампања оваких књижица није по правилнику Гете института. (Баш као да је реч о каквој осиротелој српској институцији!)

Туђа рука свраб не чеше. Поновимо. Јер ништа логичније и природније не би било него да Гете институт учествује у издавању поменутих Линденмајерових мемоара, на српском језику, али то није по правилнику.

Поред тога ми још не знамо како би у српској јавности одјекнуле ове Линденмајерове речи:“... Ново уређење Србије, потиче тек из тридесетих година (19. века), па и развој санитета треба рачунати од тада, посебно од Устава 1838. године. Санитет се од тада развијао у складу с народним потребама, постепено, али непрекидно, тако да је већ кроз неколико година стекао поверење давно култивисаних европских држава као што су Енглеска, Француска, Аустрија. Не сујетном хвалисавошћу и празним речима, већ делима, сигурно кренувши ка части да буде примљен у ред осталих добро уређених држава.“ Провокативне речи уз то, јер се у погледу своје здравствене службе Србија данас налази на зачељу европских држава, упркос сујетним хвалисањима најистакнутијих њених посленика по дневној штампи.

Али, вратимо се српским институцијама.

2013. године навршава се 80 година од оснивања прве специјалистичке секције Српског лекарског друштва – секције за стоматологију. У то доба се стоматологија још није предавала на Медицинском факултету у Београду. Постојала је само Поликлиника за болести уста и зуба Опште државне болнице, основана 1923. године где су се свршени доктори опште медицине специјализовали у зубном лекарству. Стоматолошка секција је, зато, основана с намером да се зубно лекарство уврсти у породицу медицинских дисциплина – што је до тада с правом или не било игнорисано. И, убрзо је (1936) на Медицинском факултету у Београду уведен предмет Одонтостоматологија, који се од тада на додипломским студијама изучавао и на већ поменутој Поликлиници. 1948. године када је основан Стоматолошки факултет, први те врсте на Балкану, одатле се и почело, од некадашње Поликлинике за болести уста и зуба, која је 1930. године преименована у Стоматолошка.

У складу с тим Секција за историју медицине одлучила је да свој 39. редовни састанак посвети том јубилеју, па су писма за невелику материјалну помоћ како би се штампала пригодна књижица упућена најпре Стоматолошком факултету у Београду, а потом Стоматолошкој комори Србије. Одговор је био – ћутање. (Гете институт је, барем, одмах одговорио.)

И кад смо већ код аутистичких одговора поменимо и ћутања Медицинског факултета у Београду и Медицинског одељења САНУ поводом предлога секције да се на Медицинском факултету уведе предмет „Историја српске медицине“.

И предлози Секције за историју медицине упућени 2011. године са скупа у манастиру Св. Прохор Пчињски, а документовани изнетим саопштењима, да се (Средња) Медицинска школа у Београду назове именом др Милоша Борисављевића, Институт за реуматологију именом др Загорке Беровић, а Институт за неонатологију именом др Надежде Станојевић имајући у виду њихове непроцењиве доприносе, такође је пропраћен – сложним ћутањем; упркос чињеници да су дописи послати и „сестринским секцијама“ Српског лекарског друштва, да припомогну. Највеће муке да се отресе било каквог одговора имао је Институт за реуматологију, који др Илинка Вуковић, и сама некадашњи његов члан, никако није „остављала на миру“. Стога се прешло на тактику – мигољења. (Питај овог, јави се оном, а тај никада није ту, или је „силно заузет“, или се њено предавање – које треба да „разувери млађе чланове колектива“ – закаже за 8 март!)

Чиме се може – узимајући у обзир све до сад изнете примере – објаснити овакво понашање?

Историчар медицине академик др Реља Катић, уложио је силан истраживачки труд да оповргне давнашњу констатацију Константина Јиречека да се „српска средњовековна медицина заснивала на враџбинама и гатању“, доказавши да је обратно од тога српска средњовековна медицина била не само на нивоу тадашње европске, већ и да јој је припадала. Данас смо у готово истом положају када је реч о српској медицини у последња два века, треба доказивати њено – голо постојање.

Али, зар не постоји, побуниће се неко, низ до сад штампаних монографија, посвећених развоју ове или оне медицинске дисциплине, ове или оне медицинске установе широм Србије! Зар оне не доказују...?

Постоје, одговарамо, само што, нажалост, од свих тих књига – част изузетно ретким изузецима – користи нема. Најчешће су то луксузно опремљена издања, књиге већег формата, снабдевене не малим бројем (углавном аматерских) фотографија, али су писане у част живих. Посвећене су самом тренутку, јубилеју. Пренебрегава се „правило“ сажето исказом Андре Марлоа да само „смрт претвара живот у судбину“, што је уствари парафраза давнашњег одговора мудрог Солона сујетном Крезу: „Мораш прво умрети да бих судио о твом животу“. Па тако, што дубље залазимо у прошлост, која ретко кад сеже више од једног века, података бива све мање, и све су несигурнији. Остају само опширни панегирици тадашњим директорима, професорима, управницима, гдегде и тадашњим политичарима.

„Правило“ од нас, или од мене, све почиње, зацарило је, међутим, пре више од пола века. Од свих ондашњих југословенских република једино је Србија имала сопствену медицинску прошлост, коју је требало – још тада – не богатити већ умањивати, ако не и брисати. Најбољи доказ тога је Medicinska enciklopedija (18). Лекарима хрватског порекла, посвећене су странице, „србијанским“ тек делићи. Било је, примера ради, немогуће непоменути да је др Владан Ђорђевић био најбољи ученик славног хирурга др Теодора Билрота, и да су њих двојица дуго били у преписци, али је „због равнотеже“ дописано и да је Теодор Билрот волео – Опатију. Факултети који су оснивани по ондашњим републичким центрима, данас престоницама независних државица, имали су увек на уму планове и програме београдског, настојећи да се барем у понечем разликују, што се набоље види на примеру стоматолошких. Београдски је, уистину, био огњиште мајка свих њих, али то се није смело ни признати, ни „видети“. А када се стоматолошких факултета и одсека по читавој Југославији довољно намножило, образована је међу факултетска комисија са задатком да све планове и програме усагласи; што ни после силних састанака никада није могло бити завршено. Прелазак студената са једног на други стоматолошки факултет у тадашњој Југославији увек би захтевао допунске испите. Недавно је на албанском језику изишла историја медицинског факултета у Приштини. Ни једног словенског имена ту нема. А о помоћи београдског и медицинског стоматолошког факултета ни речи. Што значи: упркос терору државе Србије, Албанци су смогли снаге да га сами оснују!

Већ поменуто правило од мене (или нас) све почиње, толико драго револуционарима, одмах је захваљујући необразованима и сујетнима пало на плодно тле, али по цену порицања, одрицања и заборава сопствене „мрачне прошлости“, која се највише тицала оних који су имали шта да забораве.

Једна од последица тог у основи самоубилачког поступка већ се помаља. Покушавајући да реконструише послератни настанак и развој стоматолошке службе у Панчеву и околини у својој књизи „Историја панчевачке зубне медицине” (1998) др Драгиша Ђорђевић, констатује да документи о томе не постоје, па ће је писати на основу сопственог памћења и сећања других (20).

„Панчевачки случај“ није усамљен. Свако кречење, свако проширивање капацитета било које од здравствених установа у Србији, праћено је и бацањем „старих папира“. Отуда о раду хируршког одељења у Крагујевцу 1910. године, на пример, и даље знамо више него о раду тог истог одељења 1950, јер су они стари операциони протоколи сачувани, а ови потоњи нису. По сведочењу др Вукашина Антића, врањска болница је својевремено покушала да се „старих папира“ отараси на „културан начин“, да их преда врањском архиву. Товарило се у камион читав дан, а онда је линула киша. Папири су искисли, и морали су бити истоварени у оближње контејнере.

Сасвим супротно од тога, давно покојни професор судске медицине професор др Милован Миловановић није дозвољавао да се и један папирић, ма како на око неважан био, баци. Захваљујући тако сачуваној документацији, настале су две књиге проф. др Снежане Вељковић (21, 22).

Овако већ развијена мржња према сопственој прошлости све до гађења, последица је и – стида. Јер се упркос „гурањима под тепих“ ипак зна (иако не дословце) да су некадашњи професори београдског Медицинског факултета били господа, да је бити лекар некада значило припадати најкултурнијој професији, да је (примера ради) проф. др Радован Данић своје лекарске визите почињао од „оних просторија“ (клозета и купатила), а свом учитељу ( др Михаилу Петровићу) кога је много волео, посветио књигу „Ратна хирургија“, да је у народу прозван „доктор Рус“, Др Сергеј Григоревич Каринковски (1894 – 1955), који је својим радом на сузбијању туберкулозе задужио не само Младеновац него и знатан део северне Шумадије, а 1953. године основао је болницу за лечење плућних болести у Младеновцу, иако инвалид без једне ноге, лично учествовао у уређивању болничког парка, договарајући се с архитектом где ће које дрво бити посађено, као што се уосталом „однекуд зна“ о огромној руској санитетској и хуманитарној помоћи током Великог рата, или да је прва индиректна трансфузија крви у свету извршена на Солунском фронту, да се ове (2013) године навршава стогодишњица објављивања чланка Subbotic V: Millitary experiences of traumatic aneurismyus, који говори о „најправовременијем и највреднијем доприносу хирургији крвних судова у ратним условима (23)“, и тако даље и тако даље... И да се оне Линденмајерове речи не односе само на српски цивилни и војни санитет, већ да је ондашња неко време вазална а потом самостална Србија развијала све своје институције у складу с народним потребама, постепено, али непрекидно, стичући поверење давно култивисаних европских држава (што са данашњом халабуком око прикључења Европској унији нема никакве везе.) Све се то однекуд зна. Само никако не сме на видело, како беда којом смо окружени не би изгледала још страшнија. Тај стид, та незаинтересованост за сопствену прошлост што се лекара тиче – чији положај у друштву никада није био гори, а углед никад на толико ниске гране пао – уствари је психолошки гледано облик одбране. (Нећу да знам. Не занимају ме јунаци загубљеног доба (24). Изврстан израз књижевнице Светлане Велмар Јанковић.)

Али, они се (и јунаци и загубљено њихово доба) ипак појављују, чак и у ноћним морама некадашњих и садашњих мрзитеља и „ударника“; чији је приљежан рад требало да сва та јуначка дела преда вечном забораву; посао који никако да буде завршен, упркос чињеници да у многоме јесте, па савремена Србија у културном погледу скоро да одговара оној слици коју је о њој упорно стварала аустроугарска штампа деценију уочи Великог рата: земља дивљака, краљоубица, кафанских политичара и кољача. Ипак, потпуно порицање постојања српске цивилизације и културе недавно је напуштено, али само као прва линија одбране; да би се потом с прстом на обарачу прешло на другу. Сад више нема отвореног већ околишног порицања, почев од ћутања, до мигољења, „не таласања“ и одлагања...

Најновија, махом млитава акција – по већ утврђеним старим, добро контролисаним шаблонима – да се угоји прасе уочи Божића, у трену када је Србији већ нож под грлом поводом Сарајевског атентата, и стогодишњице Великог рата – то доказује. Недавно је Српском лекарском друштву Републички завод за заштиту споменика културе, из Београда, упутио допис у коме иште помоћ „за допуњавање података о меморијалима посвећеним припадницима страних медицинских и хуманитарних мисија у Србији током Првог светског рата“. Приложен је и списак заводу до сад познатих обележја. На том списку нашла се само спомен плоча руским медицинским мисијама, недавно постављена на згради некадашње варошке болнице, коју данас користи Српско лекарско друштво, али не и спомен плоче аустралијским и канадским, постављеним коју деценију раније (!?).

Неко би можда поставио питање, зар не би требало да је обрнуто, да завод поседује све те информације, и с лакоћом их доставља онима које то занима? Одговор на то питање постоји у књизи Луке Николића „Србијо, мајко и маћехо“. (Какогод, молба завода прослеђена је Секцији за историју медицине, чији су чланови прионули. И списак је, колико толико, допуњен.)

Или.

Тек од пре неки дан покренута је иницијатива да се попише сва могућа литература о страним медицинским мисијама на тлу Србије за период 1914 -1918, и на српском и на страним језицима.

И, краја нема.

Србија је, поновимо, током 19. века развијала своје институције у складу с народним потребама, постепено, али непрекидно, да би у последњој четврти тог истог века стигла и до силног културног успона. Једна од тих културних тековина је и Српско лекарско друштво, основано 1872. године, које данас нема статус институције од посебног друштвеног интереса, вероватно и стога што би тада могло да озбиљније затражи повраћај отете имовине, што са садашњим статусом удружења грађана, у коме је, не иде па не иде. Али, за тадашњи успон Србије заслуге не сноси ни једна династија, ни једна партија. Све се – барем на први поглед – одвијало по „Карлајловом сценарију“. (А Карлајл је, знамо, сматрао да историју стварају – хероји.) У том загубљеном добу постојали су одговорни појединци – шачица а од те шачице опет шачица – који су здравство Србије изводили на пут напретка, упркос грдним тадашњим тешкоћама, у које ваља убројити и „неразумевање“ ондашњих политичких структура, слично данашњем. Али се напредовало упркос томе.

До сад изнета искуства Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, показују да и оно унеколико понавља ту „загубљену“ готово исту причу. Све што је до сада чињено и учињено и у самој Секцији, и изван ње, засновано је на личном (по)жртвовању, на истраживањима и раду о своме руву и круву, на дејствовању упркос свему. Звучи герилски. Али то је можда и путоказ. Време цурело па исцурело. Ипак, осташе – људи; можда шачица.

.

Литература или фусноте:

(1) Димитријевић Брана: У контејнеру – дневник српског ратног хирурга 1916 – 1918, Апостроф, Београд 2001; Водич за родитеље, Београд, 2004; такође www.rastko.net/medicina.

(2) Димитријевић Брана: Моја герила, Infinitas, Београд, 2010, стр.40

(3) Недок Александар: Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915/16 – Рад војно-санитетске службе, АМД систем. Београд 2006.

(4) Српски војни санитет у 1916. години, (уредници Александар Недок, Брана Димитријевић), монографије научних скупова АМН СЛД, серија Б, вол. 1, број 2, Београд 2007.

(5) Зборник радова са научног скупа „Српски војни санитет 1917 – 1918“ – Vojnosanit. Pregl 2008, Supplement vol 65, pp. 1 – 101.

(6) Српски војни санитет 1914 – 1915. године (уредници Александар Недок и Бранислав Поповић) Министарство одбране Републике Србије&Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд, 2010.

(7) Српски војни санитет у Балканским ратовима (уредници Бранислав Поповић и Вељко Тодоровић), Медија центар „Одбрана“, Београд 2012.

(8) Недок Александар: Балкански ратови 1912 – 1913, Рад српског војног санитета. Медија центар „Одбрана“, Београд 2012.

(9) 800 година српске медицине – Студенички зборник (уредник Брана Димитријевић) Infinitas & Српско лекарско друштво, Београд, 2011.

(10) 800 година српске медицине – Пчињски зборник (уредник Брана Димитријевић) Infinitas & Српско лекарско друштво, Београд, 2011.

(11) 800 година српске медицине – Соколски зборник (уредник Брана Димитријевић) Infinitas & Српско лекарско друштво, Београд, 2012.

(12) 800 година српске медицине – Други соколски зборник (уредници Брана Димитријевић и Зоран Вацић) Српско лекарско друштво, Београд 2013.

(13) Radusin Milorad: The Spanish Flu – Part I: the firs wave. Vojnosanit Pregl 2012; 69(9): 812–817.

(14) Radusin Milorad: The Spanish Flu – Part II: the second and third wave. Vojnosanit Pregl 2012; 69(10): 917–927.

(15) Лаза К. Лазаревић – живот и дело. (уредници Радоје Чоловић и Брана Димитријевић), Српско лекарско друштво, Београд 2012.

(16) Шевцова Галина Игоревна: Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912 – 1917. Infinitas, Београд, 2010.

(17) Николић Лука: Србијо, мајко и маћехо. Библиотека „Љубиша Р. Ђенић, Чајетина, 2010.

(18) Др Емерих Линденмајер – живот и дело. Зборник радова (уредници Брана Димитријевић и Зоран Вацић), Српско лекарско друштво, Београд, 2013.

(19) Medicinska enciklopedija, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, (1967 – 1970)

(20) Ђорђевић Драгиша: Историја панчевачке зубне медицине. Историјски архив Панчево, Панчево, 1998.

(21) Veljković Snežana: Hronika sudske medicine u Beogradu. Medicinski fakultet, Beograd, 2009.

(22) Veljković Snežana: Hronika medicinskog faulteta u Beogradu 1920 – 2010. Medicinski fakultet, Beograd, 2010.

(23) Давидовић Л.: Субботићев допринос хирургији у ратним условима. Политика, Погледи (10.10.2012)

(24) Велмар Јанковић С.: Јунаци загубљеног доба. www.rastko.net/medicina.