Будимир Павловић
Предлог моралне рехабилитације професора и другог наставног особља Медицинског факултета који су из политичких разлога удаљени са 1944-1954.
Ово је текст који је прим. др Буда Павловић изговорио на седници Наставно-научног већа Медицинског факултета у Београду 24. 1. 2001. године, које је на истој седници донело Одлуку
ДЕКАНАТУ МЕДИЦИНСКОГ ФАКУЛТЕТА
УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
ЗА НАУЧНО НАСТАВНО ВЕЋЕ
БЕОГРАД
ПРЕДМЕТ: ОБНАВЉАЊЕ ПРЕДЛОГА ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ НАСТАВНИКА
СРПСКО ЛЕКАРСКО ДРУШТВО (председник Акад. проф. др В. Шуловић) је 1993 године, упутило предлог деканату Медицинског факултета у Београду (02 бр 1692 / 30.10. 1993), предлог за покретање поступка: за моралну рехабилитацију професора и другог наставног особља који су из политичких разлога удаљени са факултета у периоду од 1944. па све до 1954. године
Уз овај предлог припремљена је и достављена обимна документација са којом је располагала архива Музеја Српског Лекарског Друштва (СЛД).
НАСТАВНО НАУЧНО ВЕЋЕ Медицинског факултета у Београду (декан проф. др Р, Грбић) је на својој седници која је одржана 10 јуна 1995 године, прихватило ову иницијативу СЛД и формирало Комисију у саставу (1) проф. др Јован Мићић, председник (2) проф. Др Јован Вуковић, (3) проф. др Живојин Бумбаширевић, (4) проф. др Милан Поповић, председник етичког комитета СЛД, и 5) Прим .др Будимир Павловић, историчар медицине, Музеј СЛД. За секретара Комисије одређена је Зорка Стојановић, службеник Деканата. Комисија је добила задатак: да прикупи податке и припреми образложење за рехабилитацију професора и другог наставног особља са Медицинског факултета који су из политичких разлога удаљени из наставе почев од републичке одлуке која је донета 28 децембра 1948. године, па све даље у току наредних десет година.
А.
У почетку рада именована Комисија имала је на располагање делимично сачувану архивску грађу коју је углавном сакупио Музеј СЛД. (фасцикла бр 190) Преглед те документације упућивао је и на сазнања да се један већи део података могао наћи у дневним или периодичним средствима информисања из тога времена. Осим тога, као извор информација био је и разговор са данас живим сведоцима тог времена који се присећају: како су и које мере примењиване у циљу „...преваспитавања заостале буржоазије...“
Сви овако добијени подаци обавезују објективну историографију (па и нас) да обратимо пажњу на све те чињенице. Зато, нека нам не буде замерено што ми то сада пред Вама чинимо!
1. - Београдски дневни лист „ПОЛИТИКА“ од 7. новембра 1944 објављује списак стрељаних по пресуди „Ратног суда“. Ту налазимо поред других лекара (др Зец, председник Црвеног крста у окупираној Србији) и име доцента Медицинског факултета у Београду др. Јована Мијушковића, хирурга, који је стрељан „...као сарадник окупатора јер је организовао санитетски кордон кроз који су морали да прођу све избеглице, које су после пропасти Југославије прелазиле у Србију. На тај је начин чувао немачке војнике од могуће епидемије..“!
*
2.- У „УНИВЕРЗИТЕТСКОМ ВЕСНИКУ“ од 21. јануара 1949. године, који је под уредничким пером Проф. Недељковића (?) излазио у Београду на страни 2. стоји записано: „...Крајем децембра месеца 1948. године Влада НРС донела је УРЕДБУ О ОРГАНИМА И НАСТАВНОМ ОСОБЉУ УНИВЕРЗИТЕТА И ВЕЛИКИХ ШКОЛА...“
У даљем тексту овог непотписаног чланка, прочитаће се да је наступило време „... за корените промене, преласком власти у руке радног народа, руковођеног од Комунистичке партије...“ Објашњење за ове промене, дате су тада, такође уобичајеном фразом: „...да се онемогући непријатељски расположеним, реакционарним појединцима, преосталим једномишљеницима оних који су у старој Југославији доводили полицију на универзитет...“ Зато на предлог Комитета за науку и културу, као и извештаја са састанка студентских партијских комитета, генерално ће бити поменута имена „...реакционарних...“ наставника Медицинског факултета у Београду „...који престављају групу непријатеља радничке класе из предратног времена..“ Њихов грех по мишљењу ондашњих политичких фактора на факултету, означен је „...као нелојалност и непријатељско расположење према новој социјалистичкој власти...“ Непознати аутор поменутог чланка, ову акцију тада ће прокоментарисати следећим речима: „...Обрачун са оваквим непријатељима науке, није ствар Универзитета, већ питање општег народног напретка...“
*
3. - У једном од следећих бројева, цитираног листа, у чланку „Зашто протествују студенти медицине“ (аутор студент Мироје Перовић) износе се критике на рачун појединих професора и другог наставног особља, који се помињу у претходном чланку У овом напису пуном недокументованих оптужби, истиче и некаква кривица наставника (проф. Др Лаза Станојевић, доц. Др Митар Митровић, др Максимовић) који су у „...групи тринаесторице повезани родбинским везама и непријатељским расположењем према социјализму, народној власти и радничкој класи...“
*
4.- У листу „ЗДРАВСТВЕНИ РАДНИК“ (Орган синдиката здравствених радника Југославије) бр 143, / 1951. у чланку „Могу ли нас они васпитавати?“ (аутор Мироје Перовић студент медицине, организациони секретар Комитета СК Медицинског факултета), на странама 2 и 3 небираним речником и увредљиво, говори о стручним и моралним квалитетима појединих професора и другом наставног особља на Медицинском факултету. Поменути аутор у цитираном чланку износи проблем „...наставе и експерименталног рада из фармакологије коју изводи или треба да изводи са студентима проф. др Илија Димитријевић...“ Осим овога, у поменутом напису у истој групи нашли су се и: Проф. Др Миливоје Костић, Проф. Др Милан Прица, доцент др Генчић, др Чамба., др. Драгољуб Јовановић, др. Ђорђе Мирковић, др. Душан Борић, др. Миливоје Марковић, др Светислав Барјактаровић, др. Војислав Арновљевић. Нека нам не буде замерено али данас, нас мора зачудити, и изазвати револт тада показано право да студент даје мишљења о раду и стручном знању професора на свом Факултету?!
*
5.-Исти лист, у бројевима 144 и 14 (август септембар 1953). објављује „...анкету листа о стању на Медицинском факултета у Београду...“ у којој нажалост (вероватно из личног њима знаног разлога) учествује неколико наставника са самог факултета (Радован Герић, Јулијана Богићевић, Ђорђе Бркић, Светислав Костић, Љубомир Рашовић, Борислав Вујадиновић). Сви они подржавају тадашњу политичку ситуацију и траже промене на самом факултету .
*
6.- У Зборнику радова са стручног скупа „УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ 1838-1988“, објављен текст „Професори и наставници у Београду на Бањици“ ..“ (аутор Беговић Сима), на страни 247 нашли смо податак „...да је од 16.11 1941 године био ухапшеник Фотић Милан, рођен у Шапцу 1884 године, оториноларинголог...“ Овај податак, како ће се то видети у нашем даљем излагану у то време за чланове комитета СК на Факултету није ништа значио.
*
7.- У истом Зборнику, у чланку „Обнова Универзитета 1944-1947“ на стр, 236 стоји записано да је: „... у ГНОО Србије од 1.11.1944 формирана је комисија за обнову универзитета, која је између осталог имала задатак и утврђивање исправности наставника и помоћног наставног особља у погледу њиховог држања у погледу њиховог рада за време окупације...“У истом тексту даље пише: „...На предлог ове комисије Суд части је на општем скупу целокупног наставног особља 15.12 1944. донело одлуку да се удаље са факултета др Лаза Станојевић, ванредни професор Медицинског факултета; Димитрије Тихомиров ванредни професор Медицинског факултета, и приватни доцент са Медицинског факултета Стеван Иванић,...“
*
Б.
Према списку који се може саставити на основу поменутих текстова из штампе (под А.) и сачуване документације, реч је о следећим професорима Медицинског факултета: који су у времену од 1945 до 1952/53 . били удаљени из наставе са факултета, или оквалификовани као реакционари и ненародни елементи изложени партијској критици:
А. - Оснивач Медицинског факултета:
(1) др Александар Костић, редовни професор са Катедра Хистологије и ембриологије.
Б. - Академици
(1) др Војислав Арновљевић, редовни професор са Катедре Интерне медицине; (2) др Душан Борић, редовни професор са Катедре Интерне медицине
В. - Наставно особље
Професори: (1) Раденко Станковић, редовни професор ; (2)Смиља Костић-Јоксић, редовни професор; (3) Лаза Станојевић професор; (4)Радоје Тадић професор (5) Тихомир Симић професор (6) Милан Фотић, професор; (7) Светислав Барјактаровић, професор (8) Илија Димитријевић, професор; (9) Александар Радосављевић, професор (10) Миливоје Костић, професор (11) Ђорђе Нешић професор; (12) Димитрије Тихомиров; (13) Јеврем Недељковић, професор; (14) Ванђел Тасић, професор ;
Доценти: (15) Милан Прица, доцент ; (16) Јован Мијушковић, доцент; (17) Никола Максимовић, доцент; (18) Стеван Иванић, доцент ; Миливоје С. Милошевић, доцент
Асистенти: (19) Светислав Вујовић, асистент;
В.
Нека нам буде дозвољено, да због ограниченог времена, овом приликом - не умањујући значај свих које смо напред поменули - подсетимо се на неке од тих великана наше медицинске науке који су се нашли у поменутој штампи:
(1) Проф. др Александар Костић. о с н и в а ч и један од првих професора Медицинског факултета у Београду први и редовни професор на Катедри хистологије. На факултету је још основао: Терминолошки семинар, и Фотолабораторију
Као студент медицине, за време српских ратова од 1912 до 1919, прекида студије у Монпељеу, долази у Србију и ставља се на расположење војном санитету. Носилац је великог броја домаћих и иностраних ратних и мирнодопских одликовања. За свој научни рад, од француске владе добио највише одличје „Легију части“
У бомбардовању Београда 6 априла 1941. године када је зграда Хистолошког института срушена - ово је доживео као личну несрећу. Забележено је да је проф. Костић у време тих бомбардовања, сам из рушевина спасавао инвентар Института. .
За време окупације (1942.) први пут удаљен са факултета када је одбио да потпише понуђену изјаву о лојалности окупационим властима.
Неколико година касније (1952.) „...овај господин са машном...“ како је прозиван на партијским састанцима одлуком Комитета за високо школство поново уклоњен је са факултета „...установе која је била његов дом...“ како је поводом тог догађаја написао проф. Др Милин. Две године касније ово уклањање са факултета, актуелна власт покриће некаквим решењем о пензионисању.
Поводом 89 година живота, Медицински факултет (декан проф. др Љубиша Ракић) предао је 9. 03. 1982. проф. Костићу „Велику плакету школе“. Из сачуване преписке са Деканом Медицинског факултета у Београду, овај чин проф. Костић није прихватио као рехабилитацију. У поменутом писму послатом нешто касније из Нице (1971.) Он је написао . „...Налазим се на одмору у Француској, коју сматрам своју другу домовину. Ту сам после 17 година дошао у посету својим друговима са студија, сада пензионисаним професорима Медицинских факултета. Они су и даље поштовани, па у својим установама раде ведро и савесно. Зато ми се из груди отим очајан узвик: па ко је имао право да ме осуди на 17-тогодишње изгнанство из лабораторијског научног рада? Ко се усудио да ме неоправдано осумњичи у моме родољубљу и да у мом најпознатијем раду открије непријатељске и деструктивне намере ?...“
*
(2) Проф. др Раденко Станковић оснивач катедре први редовни професор на Катедри интерне пропедевтике. За ванредног професора изабран 1920., када је основан Медицински факултет. За редовног професора изабран 1930. године. На тој дужности остаје до 1932, када је именован за Министра просвете. Тада ће, Он обавестити тадашњег Декана Медицинског факултета: „...да је наставу даље да држи без плате, јер у овој земљи на два места не може да се прима плата...“[1]
После атентата на краља Александра Карађорђевића именован је за краљевског намесника. На седници Крунског савета, марта 1941. супротставио се потписивању Тројног пакта . После капитулације Југославије ухапшен и интерниран прво у Борски рудник, па затим у Аустрију.
Враћа се у домовину по завршетку рата, и 1946 године. Писмено се ставља на расположење Декану Медицинског факултета. Истовремено су др Иван Рибар у „Политичким записима“ а затим и др Владимир Бакарић у „Загребачким новинама“ написали: да је „...Раденко Станковић издајник и сарадник окупатора...“ Те Декан ту сарадњу одбија. После овога је Проф. Раденко Станковић од стране власти ухапшен и осуђен на 17 година робије и губитак грађанских права. Пуштен са робије у 78 години живота, као дементан старац. Умро 1956, без пензије и без враћених грађанских права.
*
(3) Академик Проф. Др Војислав Арновљевић; оснивач, редовни професор и шеф катедре Интерне медицине. Један је од првих изабраних професора на Медицинском факултету. Дописни члан САНУ од 1950. Редовни члан од 1955. године. Декан медицинског факултета 1946-1948.
Према сачуваним списима, који су нађени у заплењеној архиви Гестапоа Проф. Арновљевић је од стране окупатора регистрован као непријатељ. Ту, уз његово име и генералије стоји следећа напомена „... у својству професора медицинског факултета фаворизовао студенте левичаре...“
Године 1978. године за свој научни рад добио је „Седмојулску награду“.
Решењем Комитета за научне установе и високе школе бр 5738 од 13.12 1948, који је потписала Милка Минић, удаљен је са дужности редовног професора као неподобан.
*
(4) Академик Проф. Др Душан Борић (1889-1978). Доцент 1931. на Катедри Интерне медицине . Ванредни професор 1939. године. Као млад лекар, родом из Лике, пред почетак Првог светског рата, напушта Стразбур и долази као добровољац у српски санитет.
Дописни члан САНУ од 1955., а редовни од 1963 .Проучавао је болести услед поремећаја метаболизма, неадекватне исхране и авитаминозе (скорбут, рахитис, арибофлавиноза). Обавио истраживања пелагре на Косову и исхране становништва у Србији „Симптом Борић“ код плурихиповитминозе (1956) остао је као трајан документ његовог вишегодишњег научног истраживања.
Удаљен је из наставе са Медицинског факултета истим решењем Комитета за научне установе из 1948 године, које је потписала Милка Минић.
*
(5) Проф. др Смиља Костић Јоксић; (иначе супруга проф. др Александра Костића) редовни професор на Катедри Педијатрије. За време Балканских ратова (1912/1913) са 17 година добровољна болничарка у VII резервној болници у Београду. За тај рад одликована je „Крстом Милосрђа“ и „Медаљом српског Црвеног крста“
Медицински факултет уписује у Лозани 1915 године. После дипломирања (1919) ради у Монпељеу на Очној клиници, а затим од 1921. на Дечијој клиници у Стразбуру код професора Ромбера.
Када је Хистолошки институт Медицинског факултета у Београду добио своје просторије, др Смиља Костић Јоксић постаје први асистент на тој катедри. Године 1925. буде премештена за асистента, у новоосновану Педијатријску клинику . Она оснива при Клиници Дечији диспанзер и постаје шеф те службе. Доласком на Катедру Педијатрије, посебан проблем њеног интересовања је туберкулоза код деце, и организација превентиве.
На седници Универзитетског Савета 12. октобра 1936 године изабрана је за доцента. Када је 1941. године - после уласка Немаца - када је ухапшен тадашњи Управник клинике и шеф катедре Проф. Матија Амброжић, удаљена је и др. Смиља Костић. Две године касније (1943.) биће враћена је у службу, и у истом звању и истој дужности остала до краја рата.
У првим поратним годинама (1945 - 1948.) доцент др Смиља Костић ангажује се организовању лечења туберкулозне деце, којих је у то време било много. Преласком „...власти у руке радног народа који је руковођен Комунистичком партијом, и започет обрачун са непријатељима науке...“, лист „Народни студент“ ће написати „...проф. др Смиља Костић Јоксић тенденционално објашњава како пораст туберкулозе код деце у Југославији последица је погоршања животних услова после победе револуције...Тако, она испољава свој непријатељски став према нашој социјалистичкој заједници ...“(Мироје Перовић)
Са дужности наставника н Медицинском факултету, суспендована је Решењем Савета за просвету и културу Народне Републике Србије, 1. јуна 1954. године. Дефинитивно је удаљена са Медицинског факултета у Београду, одлуком Декана од 31 октобра 1955. године. Игром судбине, на дан Њеног удаљења са факултета, одликована је француском „Легијом части“ за успешну примену BCG - вакцине у сузбијању туберкулозе код деце на просторима Југославије.
После неколико година, факултет је упутио позив проф. Смиљи Костић да се врати, али oна ће овај позив одбити.
*
(6) Проф. др Лазар Станојевић; редовни професор на Катедри Интерна медицина. Медицинске студије отпочео у Београду 1923 године. Новембра 1933. постављен за асистента - волонтера и лекара студентске поликлинике За доцента избран 1946. Ванредни професор од 1952.
Са Медицинског факултета удаљен на предлог партијске организације Савеза студената. Као разлог биле су непотврђене оптужбе о његовом неетичком понашању, начину облачења и опхођења, изјавама, објављеним у дневним листовима. У једном од поменутих бројева листа „Здравствени радник“ у рубрици „Студенти нам пишу“ под насловом „Протекционаши“ пише: „... да у обраћању студентима и другом особљу, он иронише саговорника. Да на дан своје славе неће да дође на посао...“
Решењем Савета за просвету и културу НР Србије од 14. јуна 1954. године удаљен је са дужности професора Медицинског факултета, али је то решење поништено одлуком Врховног суда НРС са којим се сагласио и Савезни врховни суд. Решењем Декана Медицинског факултета од 23 октобра 1956. враћен на своју редовну дужност.
*
(7) Проф. др Јеврем Недељковић; Медицинске студије започео у Паризу у Паризу 1909 године. Дипломирао у Лозани 1919. године За асистента на катедри Интерне медицине, изабран 1922. Усавршавао бактериологију у Бечу 1923/24 За доцента изабран 1925. Усавршава се (1926/27) у Пастеровом институту у Паризу. Редовни професор и управник Фтизиолошке клинике од 1939.
Проф. Недељковић је 1942 године одбио да потпише апел Српске владе о лојалности окупатору. Због тога је отпуштен из службе. У службу се вратио после ослобођења. У току 1945/46 је први послератни Ректор Медицинског, Ветеринарског и Фармацеутског факултета у Београду. Члан бројних Научних друштава и стручних удружења у земљи и иностранству.
Удаљен са Медицинског факултета по други пут 1952. године. Интересантно је поменути, да су оба решење, (из 1942. и 1952 . године) потписана од исте особе ?!)
*
(8) Проф. др Тихомир Симић; професор на Катедри Микробиологије и имунологије. 1926 године изабран за ванредног професора . Био управник Бактериолошког завода. За редовног професора изабран 1940 године.
Пензионисан превремено 1945. (после 29 година службе) када је земља по завршетку рата оскудевала у лекарима. Ово је учињено под притиском, у хајци која је вођена против професора из предратне гарнитуре.
*
(9) Ванредни проф. др Милан Фотић; професор на Катедри Оториноларингологије. Медицински факултет завршио у Прагу 1924. године. Асистент од 1926, доцент од 1936, ванредни професор Од 1950. Био други управник Клинике за болести ува, грла и носа.
У току рата 1941-1944. био је ухапшен од стране Гестапоа 16. новембра 1941. Вођен је у списку сумњивих.
Удаљен са факултета 1955. године, тако што је са непотпуним радним стажом пензионисан по сили закона „...после идеолошких протеста од стране организације КП студената медицине, проглашен као неподобан за наставу, пошто је „... стручна, морална, политичка и свестрана нула...“ (Здравствени радник, 142, 1953)
*
(10) Проф. др Светислав Барјактаровић; професор на Катедри Гинекологија и акушерство. Ванредни професор од 1939 године, редовни од 1947., шеф катедре 1949.[2]
Партијски Комитет СК студената, тражио је да се уклони из наставе. Разлог је био његов говор при освећењу темеља нове зграде Гинеколошке клинике. У том говору он захвалио се краљици Марији Карађорђевић, за новчани прилог од два милиона динара, који су помогли да почну грађевински радови на новој згради.
Суспендован је из наставе и упућен на рад лекара опште праксе у Централну специјалистичку клинику града Београда.
*
(11) Проф. др Илија Димитријевић. Професор на Катедри Фармакологија са токсикологијом. Године 1927. постављен за асистента на овој катедри. Од 1932. доцент. За ванредног професора изабран је 1939. године. Редовни професор од 1950. године Управник Института за фармакологију и токсикологију од 1939. до 1953.
У чланку „Могу ли нас они васпитавати“ (Здравствени радник бр. 143) оптужен је да „...не долази на Институт када су верски празници или његова крсна слава...“ На тражење студентског партијског секретаријата 9. октобра 1953 године удаљен са факултета.
После тога о овом се професору губи сваки траг.
*
(12) Проф. др Тасић Ванђел. дипломирао 1927 године на Медицинском факултету у Стразбуру, где је радио годину дана Ту постаје специјалиста интерне медицине. Од 1933. ради на Медицинском факултету у Београду, у Заводу за балнеологију и физикалну терапију. Асистент од 1934., доцент за предмет Медицинска хидрологија и климатологија од 1948 године. У том звању остаје до 24. октобра 1953 године, када је удаљен са факултета са следећим образложењем: „... именовани се удаљује са медицинског факултета, јер није показао довољно активности и залагања у изграђивању и организацији свога института, као ни у извођењу практичне наставе...“
*
(13) Приватни доц. ДР Јован Мијушковић; са Катедре Социјалне медицине (историја медицине). Хирург у Ћуприји, Ваљеву и Београду. Хонорарни наставник у звању доцента од 1937. године Оснивач катедре за историју медицине.
1928 године, у Ваљевској болници где је био шеф хируршке службе урадио је операцију на отвореном срцу. Ову успелу операцију приказао у раду под насловом „Један успео шав на отвореном срцу“ објављеном 1928. године у „Српском Архиву“. Рад је цитиран и у иностраној стручној штампи.
У влади генерала Недића био Министар здравља и социјалне политике. За податак да је као стручњак именован у Међународну комисију[3] за вештачење жртава злочина у Катинској шуми, нема писаних доказа. Из немачких архива види се да је у поменутој Комисији био загребачки професор Судске медицине др Едуард Милославић, а не Мијушковић.
Ухапшен одмах по завршетку рата, 23. октобра 1944. и изведен пред ратни суд НОБ-а, и са групом других интелектуалаца, „...осуђен на смрт, што је сарађивао са окупатором...“ Стрељан је почетком новембра 1944 године.(Политика 7. новембар 1944)
*
(14) Доцент. др Стеван Иванић, са катедре Хигијена
и медицинска екологија (Завод за заштиту здравља) Као млад лекар, на Солунском фронту, ради у Лабораторији српске војске у Солуну, коју је формирао Пољак професор др. Хиршгелд. Основао (1924) Централни хигијенски завод и био први управник. За његово време подигнута је зграда Института за заштиту здравља „ Др Милан Јовановић Батут“.
За приватног доцента изабран 1933 године на Катедри за превентивну медицину. Објавио преко хиљаду радова из области социјалне медицине и здравственог просвећивања.
За време окупације (1941-1945) био Комесар за социјалну политику и здравље. У тој функцији учествовао у организовању санитетског кордона на граници Србије према Босни и Хрватској, где су под медицинском контролом три недеље обавезно морали да проведу придошле избеглице из тих крајева.
Због претњи које су му непосредно по ослобођењу, упућивали 1945 године др Стеван Иванић емигрира у Италију, а затим прелази у Западну Немачку. У одсуству, осуђен је на смрт од стране Комисије за ратне злочине пресудом бр. 2306/1945. Умро у Минхену.
ЗАКЉУЧАК
Из напред изложеног пописа, закључићемо да су на предлог студентске партијске организације са Медицинског факултета у времену од 1944 до 1952. године „као политички неподобни“ удаљени из наставе или политички обележени као непријатељи:
- Оснивача Медицинског факултета .........1 (једног)
- Академика..................................................2 (два)
- Професора..................................................15 (петнаест)
- Доцента..................................................... 5 (пет)
- Асистената.................................................1 (један)
Укупно је за посматрано време удаљено са Медицинског факултета 24 (двадесет и четири) наставника свих звања.[4] |
Морамо да напоменемо податак: да су касније за један број горе поменутих, ова уклањања са факултета, актуелне власти покривале актом о пензионисању чак и код оних који нису имали законом утврђене критеријуме за пензионисање.
*
Данас, када пред овај скуп, после више пет деценије износимо из заборава неправедно оптуживану и отерану групу носиоца наше медицинске науке, слободни смо да предложимо Наставно-научном већу Медицинског факултета њихову рехабилитацију. То чинимо поштујући, како њихове доказане личне и стручне вредности, тако и допринос који су сви они несебично уложили у ову њихову и нашу школу.
[1] Ништа необично за трајања Краљевине Југославије. У Архиву Србије постоји документ следеће садржине: будући је 1936. године изабран за ванредног професора на тек основаном предмету „Одонтостоматологија“, на Медицинском факултету др Атанасије Пуљо упућује молбу Министарству Народног здравља Краљевине, да га остави на месту управника Стоматолошке поликлинике, коју дужност ће и даље савесно обављати не примајући за то плату. На шта је уследио позитиван одговор. Допуна Бране Димитријевића 2008.
[2] Први светски рат је провео као медицинар, уз оца српске ратне хирургије др Михаила Мике Перовића, укључујући и рад у легендарној болници у Драгоманцима. Допуна Бране Димитријевића 2008.
[3] У поменутој међународној комисији, био је из окупиране Србије др Светислав Стефановић, лекар и песник, одличан пријатељ Лазе Костића, и ватрени присталица Светозара Марковића, због чега му је дуго, пре Балканских ратова, као држављанину Аустроугарске, одлагана дозвола за прелазак и лекарски рад у Краљевини Србији. Као лекар, и држављанин Србије, учествовао је у сва три рата (1912-1918). Стрељан је 1944. године, јер је, како у образложењу пресуде пише: превео на српски језик Мусолинијеву „Државу“, јер је током окупације био на челу Српске Књижевне задруге, и јер је „блатио велики Совјетски Савез“. Покољ у Виницама (Катинској шуми) – који је фактички значио сатирање пољске интелигенције, јер је то био превасходно официрски логор, касније је признао и СССР. Стаљина су наиме упитали: а шта с логором у Катинској шуми? будући да је Црвена Армија одступала. На шта је Јосиф Висарионович одговорио кратко: ликвидирати. А потчињени су то „погрешно протумачили“ те су сви заробљеници – побијени. Примедба Бране Димитријевића 2008.
[4] Интересантно је да на списку нема проф др Ђорђа Нешића, вероватно стога што је Институт за очне болести Медицинског факултета већ пре тога више од деценије, назван његовим именом. Коментар Бране Димитријевића 2008.
Датум последње измене: 2008-05-04 12:20:19