Јуриј Кравжа
Књижевност најмањег словенског народа
Књижевност Лужичких Срба је настала у шеснаестом веку и развијала се као и друге словенске књижевности. Значајна европска струјања као просветитељство и пијетизам, време пре мартовске револуције и словенски национални препород, као и антифашизам, патос новог после 1945. и свест о постојању проблема великих друштвених промена нашег доба - све је то утицало на њу. При том су је инспирисале и подстицале друге словенске књижевности, немачка и вишенационална совјетска књижевност.
Лужичкосрпска књижевност је најмања словенска књижевност. Столећима је живела у земљи у којој су се владајући кругови односили непријатељски према језику и култури малог народа. Забране и напади су је пратили на њеном путу; за време фашизма је сва културна делатност Лужичких Срба забрањена.
Од средине деветнаестог века започела је као кобна последица сталног националног тлачења, природна асимилација Лужичких Срба због брзе индустријализације и стварања саобраћајне мреже у Лужици. Под вођством народне лужичкосрпске интелигенције и песника Јакуба Барта-Чишињског (1856-1909), у последњој трећини деветнаестог века почела се развијати национална свест уперена против националног тлачења, асимилације и немачког империјализма. Пооштреној германизаторској политици немачких владајућих кругова супротставили су Лужички Срби програм јачања националне свести у народу.
Ово је од времена Чишињског па надаље стално присутно у лужичкосрпској литератури. Са великом осетљивошћу регистровала је она постепено распадање етничке целине, отуђење од језика и духовне културе, националну равнодушност и пасивност. На другој страни она исто тако запажа националну свест и вољу за живот тог народа, патриотску активност и веру у будућности а њена најважнија мисија је била да то потпомаже.
Тако је у четворовековној историји лужичкосрпске књижевности писана реч, пре свега уметничка реч, постала најважније средство за национални препород и самоодбрану Лужичких Срба, а исто тако и средство за социјалну свест као носилац демократског потенцијала у капиталистичком друштву, које их је окруживало. У испуњењу своје одговорности у социјалној и националној одбрани народа видела је лужичка књижевност животни задатак и тражила је своје примаоце у широким круговима сељачког становништва. У борби за напредак свога народа повезивала се тесно са радничким слојевима и стекла дубоку популарност. Реалношћу, борбеним патосом, подстицајним хумором као и оштром сатиром будила је она свест народа и бранила је Лужичке Србе од шовинизма немачке буржоазије. Ова свест, идентификација са историјом хиљадугодишње потлачености, хуманистичко убеђење у своје право на живот, омогућила је Лужичким Србима да преброде фашизам и доживе своје ослобођење.
Стога је 1945. година велика прекретница и у лужичкосрпској историји. Први пут су на немачком тлу створили услови за процват културе тако малог народа као што су Лужички Срби.
Друштвени развој је сада отворио књижевност и нове перспективе за уметничко откривање и испитивање човека и његовог света. Њен предмет је и даље остао пре свега Лужички Србин и његов свет, од кога се тражи да прихвати нове друштвене -облике и односе, који су и Лужицу донели огромне промене економске, социјалне и националне структуре. Тако се завичајни простор Лужичких Срба претворио у простор њихове прве домовине, Немачке Демократске Републике. Из тога резултира јако проширење тема и конфликата у савременој лужичко-српској књижевности, а на дубоком разумевању односа између општедруштвеног и посебног лужичкосрпског базирају се стваралачки принципи лужичкосрпских писаца и њихове представе о функцији уметничког стваралаштва. Чувајући и даље своју традиционалну повезаност с радним народом, књижевност продире у све сфере његовог живота и труди се да му помогне и подржи га у овладавању развоја пуног препрека, практичких консеквенција његове равноправности и слободе у социјалистичком друштву. Она постаје равноправни део књижевности Немачке Демократске Републике у тој мери као што њен главни предмет, лужичкосрпски радник, постаје равноправни творац ове своје домовине и уколико писцима пође за руком да га са свим његовим етничким и национално-психолошким особеностима обликују у уметнички профилисану литерарну фигуру.
Нови услови, у којима се развијала лужичкосрпска књижевност последњих деценија, омогућили су тек сада настанак великог епског дела. Прва два лужичкосрпска романа су се појавила 1955. (Јуриј Брезан - "Феликс Хануш" 1. део; Курт Крењц (1907-1978.) - "Јан роман човека у потрази"). Мали епски облик и лирика код Лужичких Срба су већ од прошлог века наовамо били широко распрострањени књижевни жанрови.
Књижевност првих година после рата стоји непосредно под утиском фашистичког варварства. Лужичкосрпски писци говоре са врло сензибилног хуманистичког становишта о свирепости фашизма и рата, коју су осетили не само Лужички Срби него и сви, пре свега словенски подјармљени народи. Марја Кубашец (1890-1976.) посвећује томе значајан део свог епског стваралаштва.
Мерчин Новак, рођен 1900. такође, је као сликар, писац и публициста још у време настајања фашизма у Немачкој откривао његову појаву и социјалне основе. Алегоријска басна или бајка су његово омиљено средство за приказ друштвених ситуација лужичкосрпског народа. Јасно препознаје, врло рано, консеквенце политичког развоја за Лужичке Србе, па је то изразио у бајци "Баћон а жаби" (Рода и жабе) написаној још 1929. Новаков ведар хумор постаје горка сатира, где помиње страх за свој народ и његову културу. Мерчин Новак се надовезује у великој мери на фолклорну традицију и труди се да у њој реконструише народну мудрост новом уметничком обрадом.
Радост због историјског акта ослобођења и укључење у нову историјску стварност налази спонтани израз у лирици Јурија Брезана, Мине Виткојц (1893-1975.) Јурија Вујеша (1905-1968.) и Јурија Млинка (1927-1971).
Као и у прошлости тако су и сада тражили лужичкосрпски патриоти контакте са другим словенским народима. То се огледа пре свега у репортажама Мерчина Новака, Јурија Коха, Крешчана Кравца и других. Природне везе Лужичких Срба са својим словенским суседима појављују се огледајући се на нивоима приповедачке књижевности и поезије.
Са Јуријем Брезаном је коначно лужичка књижевност прекорачила своје језичке границе. Он је тражећи свесно у материји своје лужичкосрпске домовине општеважеће исказе, толико обогатио прозу да је она од тада могла привући међународну публику. Јуриј Брезан је данас водећи представник нове лужичкосрпске прозе. Лични доживљај судбине радних слојева лужичкосрпског народа у прошлости и садашњости -одређују његово стваралаштво исто тако као и нове историјске перспективе, које су му се отвориле. Из тог доживљавања обликовао је своје фигуре људи који се ослобађају или су ослобођени, који траже, греше или се одлучују за ту нову перспективу. Пре свега у роману-трилогији "Феликс Хануш" где приказује буђење социјалне и националне свести свог лужичкосрпског јунака и његове даље консеквенце за време фашизма, политичко сазревање и коначну друштвену опредељеност као и ангажованост за социјализам. "Лужичкосрпске" приче својих јунака преноси Брезан у садашњост Немачке Демократске Републике. Тако обликује у специфичностима своје лужичке отаџбине истовремено своју домовину и сматра своје уметничко стваралаштво доприносом мењању света. У свом најновијем Роману "Крабат или преображај света" поставља питања човечанству у садашњим судбоносним годинама," питања од чијег ће разрешавања зависити да ли и како ће човечанство пребродити овај најопаснији временски период своје историје - моћ човека која је далеко испред моралне зрелости човечанства".
Са Јуријем Брезаном се млађа генерација лужичкосрпских писаца скоро од почетка свога стварања окренула садашњости. Схватање да се о новом у животу може причати само на нов начин, изискује од њих стваралачко трагање за изражајним облицима. Најновију лужичкосрпску прозу и поезију све више карактеришу неконвенционалност и богатство литерарних средстава.
У жанру "кратке" прозе труде се аутори, да обухвате многе аспекте своје стварности и да кроз њих представе истовремено значајне тренутке нашег времена. То су пре свега психолошке студије, провоцирајуће анализе људског мишљења и осећања, изналажење психичких подстицаја и мотива за понашање и деловање човека данас. Широком палетом сижеа сликају индивидуалне одлуке, лутања, унутрашње борбе, туге и радост Лужичких Срба на путу .коришћења стечене равноправности, пре свега на свом путу од индивидуе до заједнице и до личности. При том привлачи приповедаче у све већој мери сликање међусобних односа, моралних проблема и битних проблема човека, питања среће, испуњења животних надања а њихових индивидуалних могућности (Јуриј Кох, Марја Млинкова, Ангела Стахова, Крешћан Кравц, Јуриј Кравжа и други). То неће остати никаква контемплација, него стално активна расправа аутора са стварношћу.
Последњих година у књижевност све више продире питање о даљој егзистенцији лужичкосрпских културних традиција, као егзистенције традиционалног лица лужичкосрпске домовине, у све бржем развоју индустријализације која мења Лужицу и њене људе отуда баца. (Кило Лоренц, Јуриј Кох, Пјетр Малинк рођ. 1931. и други. Ова питања су често везана за питања о даљој националној егзистенцији Лужичких Срба, која су стално актуелна у национално измешаним областима Лужице.
Надовезујући се на вредне покушаје модерне поезије Јурија Кејшке који је млад погинуо у рату и свој песнички подухват оставио недовршен. Почела је шездесетих година млада генерација лужичкосрпских лиричара да развија нова поетска изражајна средства. После Јурија Коха, пре свега Кита Лоренца, и сигурно под утицајем ових песничких индивидуалности формирала се седамдесетих година група младих лиричара. која се труди да иде у корак са развојем савремене поезије Немачке Демократске Републике. Осим љубавних тема, које су веома јасно заступљене због младости аутора, за коју они црпу своје метафоре пре свега из љупке природе лужичке домовине, наилазимо на труд око модерног укључивања лужичкосрпске прошлости и њене конфронтације са садашњошћу. Млада генерација се труди да изрази своје осећање живота у вези са националним бићем или човечанством у целини (Бенедикт Дирлих, Бено Будар). Њима је на души срећна будућност човечанства а у човечанству и будућност народа и његове културе. Тако и прозни писци и песници откривају актуелне проблеме, на пример у вези са индустријализацијом, боре се против нових појава попут провинцијализма и конзервативизма. Нарочито се у њиховим песмама појављује људска етика ,као мера понашања, друштвена ангажованост и друштвено критички акценат.
Што се тиче средстава изражавања млада лужичкосрпска поезија надовезује се поред домаће традиције, као на Јакуба Лоренца-Заљеског (1874-1939.) и Јурија Кејшку, пре свега на модерну оригиналну поетику Кита Лоренца. Код неких песника налазимо поново покушаје - не увек и довољно сазреле - да крену неиспитаним путевима.
Овај избор преведених песама и приповедака не може бити у потпуности репрезентативан због ограничености простора у часопису и не може одразити, праву ширину прозе. Упркос томе надамо се да пружамо малу слику лужичкосрпске књижевности за протеклих деценија, а читаоцу кажемо нешто о развојном путу и садашњем животу Лужичких Срба, малог словенског народа у Немачкој Демократској Републици. Скромни избор жели да испуни један од задатака књижевности: да буде посредник међу народима.
превела: Љубица С. Рајинац
|
