Krešćan Kravc

Lastino gnezdo

Njih više nema tu - crnoplavih strela, gospođica u fraku. Iz kuće su otišle zajedno sa ocem. Niko više ne govori o lastinom gnezdu kraj lampe. To seže u davne godine, kad je otac živeo u ovoj kući sa svojim cvrkutalima.

Mikolaš odlazi iz dnevne sobe u kuhinju, gleda jedno vreme u ogledalo. Razmišlja šta bi valjalo uraditi: Na tavanu se mora podesiti antena. Njegovi ukućani, žena glatke kože i jedva vidljivih borica i deca, hoće jasnu sliku.

Izađe u hodnik, načmi pet koraka, prostorija je tolika i zastane gledajući u plafon. Jedna lasta zaleprša, skoro nečujno. Zalutala je i ne zna kako će napolje.

Mikolaš, mladi domaćin, prati lastin kružni let. Pola koraka ustukne i stane pod lampom. Sećanja naviru, ređaju se u nizove, pletu gnezdo, a onda jasno ugleda osedelog oca i kadifaste ptice.

Lasta dodiruje zid i obleće oko njegove glave.

Umiri se i zaustavi disanje. To je sigurno ženka. Sve bi one mogle biti ženke. Obleće oko lampe, traži, oglašava se jedva čujno - pa ipak je to u njemu odjeknulo kao nemiran krik. Seda na ivicu lampe, iznurena, vrhovi krila drhte.Žarulja gori, žica zuji, kao da se pod tananim staklom nešto tare boreći se protiv oštrih malih sablji. Lasta naginje glavu a i mladi čovek prisluškuje. U kući je opet prasak, svakodnevno grebanje i povlačenje vedara, a nakon toga zvuk pranja.

Moraće da istera lastu, jer će za njom doći i druge. Ovde se ne smeju naseliti, to je sigurno. Nekad davno njegov otac je bio uporan u tome da ni jedno lastino gnezdo ne bude izbačeno iz kuće. Tada je u hodniku stajao džak sa mekinjama i drvena kaca. Svakog dana je majka odlivala vodu od krompira i istresala je onako vrelu u kacu, na kojoj je strčala drška.

Krompiri su se polako hladili, a čitava kuća se punila mirisom, koga se otac nikada nije hteo odreći. U kući je moralo mirisati na kuvane krompire.

Posle rata se oskudevalo u krompiru. Kad je majka prvi put nakom duge pauze donela žuto bele loptice sa polja, još uvek sa osetljivom mekom ljuskom, otac se smejao. Za njega je beda bila prebrođena. Stari ugao sa krompirom sada krasi mozaik, beli stočić sa tankim nogama i dve stolice od kovanog gvožđa. Miriše na lateks.

U početku je otac bio zadovoljan što je sin našao devojku. Majka beše umrla i mlada žena je dobro došla u kuću, a i unuci će ga podsećati na protekla vremena. Mladi ljudi su ga nazivali dedom a on se time ponosio." A sad pokaži kakav si privrednik, Mikolaš", govorio je sinu. Uvek je bio razborit čovek i čitavo selo ga je poznavalo kao takvog. Mikolaš na dan svadbe baš i nije mogao zamisliti kako to izgleda, o čemu su drugi pričali, da se otac i sin posvađaju. Ništa nije moglo razljutiti ni oca ni sina. Mladića je pritiskalo mnogo šta, mislio je na cement, ciglu i pesak. Hteo je mnogo toga da poruši, izmeni i ulepša u kući.

U to vreme se govorkalo u selu da Mikolaš hoće da uvede centralno grejanje. On sam još o tome nije ozbiljno razmišljao, ali deda je već čuo kako ljudi traže takve uređaje i ugrađuju nešto otmeno. Zašto to ne bi uradio njegov Mikolaš? "Mi ćemo biti prvi u selu koji nećemo imati peć u sobi a biće toplo u čitavoj kući", doviknuo je susedu preko ograde. Ovaj samo promrmlja "Hm, ako ti tako misliš." Nijedan od njih nije znao šta je to - bez peći a toplo u čitavoj kući. U selu, tamo dole, govorili su dedi:" Nemaš toliko novca da platiš sve što Mikolaš hoće da ima." - "O, moj Mikolaš... a tek njegova žena, baš je vredna."

Mikolaš je pokušao da nabavi kazan, cevi, radijatore, armature, ventile.

Deda o'de u grad sa svojom štednom knjižicom. Ostavio je na njoj samo jednu jedinu marku a uveče reče sinu u hodniku:" Ako ti treba, u fioci je od kuhinjskog stola. To je za vas. Za mene nema više vrednosti."

Deo novca je deda planirao za spomenik. To mu je nakon majčine smrti bilo je najvažnije. Kad ga je Mikolaš podsetio na to, odvratio je: "Za to još ima vremena. Drveni krst se još drži. Ti gledaj da u kuću uđe centralno grejanje". Sledećih nedelja je jurio po kući kao nestrpljivo dete. Odlazio je u selo i pričao ljudima, stvar je skupa, ali ne bojte se, Mikolaš je mora imati. A tek mlada žena, radna i štedljiva, ni mrava ne bi zgazila. Sa mnom govori lužički. Nije potrebno da dva puta pitam. Znam na čemu sam. Mikolaš pređe rukom po čelu. Lasta se uplaši i šmugne za lampu, prhnu duž plafona tražeći izlaz. Pođe nekoliko koraka u stranu, u ugao i pričeka. - Čim se umiri, otvoriću vrata.

U uglu sa mozaikom su ciglice pokrivene svetlo plavim linoleumom. Stare cigle sa okrnjenim uglovima osećaju se pod veštačkom podlogom. - Trebalo je da ih iskopamo.

Deda je želeo da se mlada žena prilagodi životu u drugoj kući. Što se na nju više ljutio u kući utoliko ju je više hvalio u selu. Dobra je i podnošljiva. Time je sam sebe pokušao uveriti da je ona zbilja takva.

Sa centralnim grejanjem se polako napredovalo. Mikolaš nije dobio radijatore, ta gvozdena rebra, čije je mesto pod prozorima. Uzeo je godišnji odmor i sa drugovima iz pogona gradio garažu. Još pre svadbe su otac i sin imali nameru da preprave štalu u kojoj su držali kravu i dve svinje. Svi su tako radili u selu.

Jutrom, dok su svi još spavali, kloparao je deda po kući, u svojim izbledelim crnim somot pantalonama, u potkošulji i drvenjacima. Procenjivao je kakvo je vreme i napredovanje u radovima. Kad je Mikolaš dolazio sa posla, stajao je već otac na vratima i čekao. Mic po mic približavao se stvari i rekao šta treba da se uradi i šta već nedeljama stoji. Centralno grejanje i dva drveta kruške. One će ako se ubrzo ne izvade opet procvetati. To je još zimus trebalo uraditi a sada je već kasno. "Tu su mogle biti zasađene dve jabuke. A gde su vrata za garažu? Jedno sleme se isklobučilo, to već znaš, jama za osočinu je puna, eto toliko imam da kažem".

Za garažu je Mikolaš imao dovoljno materijala, a žena treba da izvadi kruške. Bez kafe i pauze laćao se posla. Mikolaš je u štali velikim čekićem razbijao stari beton i prevozio ga u kolicima u dvoršte. Deda je rušio zidove. Kad je izašao u dvorište sa prvim izvađenim daskama, video je drvo u cvatu, staru krušku medenjaču - to je bila ona veća - da leži na busenju. Grane su joj se još njihale, mora da je upravo pala.

"Ko još vadi voćke sada u proleće?" rekao je mirnim tonom. Mlada žena mu doduše nije odgovorila, iako se deda njoj obraćao. Mikolaš je radio dalje, udarao je čekićem po betonskoj ploči tako da nije čuo šta ovi napolju govore. A mogao je i pomisliti da oni tamo treba nešto da se dogovore, da bi na kraju to potvrdili glavom ili odmahnuli rukom. Skloniti sve to i evo jedan posao je gotov. Kada se deda vratio u štalu ne prozbori ništa. Samo mu je pogled bio leden a ruke mu drhtale.

Mikolaš je izašao iz prašine u dvorište, da udahne čistog vazduha. Video je položeno drvo i doviknuo je ženi: "Dosta si radila. Dođi!" Hteo je, što shvati tek kasnije, da odloži vađenje druge kruške za kasnije. Njegova supruga, rumenih obraza, tanka, laka koraka a ipak snažna, imala je običaj da svaki posao dokrajči, a obuzela ju je i želja da rukuje budakom i sekirom.

"Ono što sam započela to ću i dokrajčiti".

To se ponavljalo nekoliko puta. Razumela je njegove reči da je dosta radila. Ono što joj je on blagim glasom rekao nije bila istina. Maločas je znao da ona želi dalje da radi, možda baš zato što je deda očekivao da druga kruška ostane. Samo se Smešila a on vide rupicu na jabučicama.

"Pripada li kuća nama ili njemu?" pitala je i pokušala da sakrije uznemirenost. Mikolaš se okrenuo, pošao dva koraka prema štali pa joj se obrati." To nije ni njegovo ni tvoje, to je naše. Tako je bilo do sada tako će ostati".

"Onda neka tako i ostane." Bacila je sekiru na travnjak, a ova kliznu preko trave i udari o otvorena vrata od stale. Deda promoli glavu iz stale. Mikolaš zinu, ali ne prozbori ni reči. Mlada žena nogom otkotrlja drvo na stranu, a cvetovi joj zaprašiše ruke. Ona zagladi svoju crnu kosu i doviknu "Pokaži Mikolaš, kakav si privrednik!"

Ona se doduše uplašila kada je sekira nezadrživo kliznula do stajskih vrata i krenu da je podigne. Mikolaš se odjednom nađe kraj svoje žene i ote joj dršku iz ruku. Oštrica prođe tik uz njegovu glavu. Njen smeh zazvuča kao prasak razbijene činije.

"Mislila sam da će se ovde napredovati" razmaha se i utrča u kuću. Nakon jednog časa pojavi se i donese tacnu sa lončetom za kafu i hlebom. Mikolaš se pravio kao da se ništa nije desilo. Govorio je, šalio se i molio je da pomogne dedi. U štali je samo videla starčeva leđa, a on je čekićem izbijao daske sa drvenih stubova. Sigurno je morao da pazi da ne promaši, ali joj se ipak morao okrenuti, bar za časak i da joj da znak šta da radi. Kafu je ostavio da čeka, a od hleba nije uzeo ni mrvicu. Ona je vukla napolje ispod dasaka teški glineni valov. Tada deda drhteći izgovori preko ramena:

"Nemoj mi slomiti valov".

Ona se uspravi, pogleda na ravni sjajni kameni valov, pa onda na stari: "Čemu ta starudija. Samo će nam smetati." Uze valov i odvuče ga u dvorište. Pažljivo ga primače kućnom zidu.

Sledećeg dana, Mikolaš se vrati sa posla i zateče žonu gde prevozi kolicima poslednje razbijene cigle i komade betona iz dvorišta u obližnju šljunčaru. To je bio teški muški posao. Radovao se što je dvorište spremljeno i očišćeno. Pre no što je pošao u krevet otac reče: "Za valov sam onda dao dva komada putera i pola hleba uz to. Znaš li ti uopšte šta je nekada značilo pola hleba?" Nije sačekao odgovor nego ode u svoju sobu. Mlada žena sleže ramenima. Stajali su jedno kraj drugog i Mikolaš upita ženu: "Zašto si ga razbila?" Glasovi su im bili mirni, niko nije želeo svađu pred počinak.

"Spremala sam dvorište, dizala teške komade. Glineni valov se prevrnuo. Parčad sam bacila u jamu pre no što je stari stigao u dvorište. Mislila sam da neće ni primetiti."

Mikolaš sede u ugao hodnika, sa rukama na stolu. Čeka na lastin signal. Slika se iskrivi. Lasta je htela da pobegne iz uskog hodnika. Teško joj je da leti ispod plafona. Sada ostaje, za Mikolaša skoro nevidljiva sedeći na šipkama za zavese. Čuje kako grebe pokušavajući da se smesti na drvetu. U ogledalu se vidi kako sedi za stolom i zaključi da ovde sedi po prvi put. Sam je izneo drvene bačve za krompir i kotrljao ih u jamu. a onda je zacementirao kamenčiće mozaika pa ipak u tri godine nije ni jednom našao vremena da sedne u taj ugao.

Deda nije učestvovao u obnavljanju doma. Mikolaš ga je više puta zvao u štalu da nešto iznese. Otac bi to uradio i opet odlazio. U selu se počeo žaliti na staračke tegobe. O svojim mukama nije rekao ni reči. Govorio je o bolestima i lekaru koji više nije dolazio kao pre. Mladu ženu i centralno grejanje nije pominjao.

Pre Božića je garaža bila gotova. Mikolaš je dovezao nov auto. Deda je doticao lakiranu površinu, kao da tapše kravu, koja je upravo kupljena. Izgledao je zadovoljan. Između Božića i Nove godine niko nije izlazio iz kuće i svako se odmarao, te je izgledalo da je nesuglasica bila samo mala igra. Glasovi u kući su se jače čuli, vikalo se: "Dođi, ručak". Deda nije propustio ni jednu vožnju u novim kolima. Poštapajući se prelazio je kućni prag i čekao. Uvek je bio spreman za put. Sedeo je nazad na desnoj strani i mahao starim ljudima u selu. Kod kuće se opet počeo interesovati za prepravke. "U proleće..." govorio je i nabrajao potom šta bi sve trebalo uraditi.

Proleće je donelo sa sobom mnogo posla. Rodilo se drugo dete, dečak. Mikolaš je dobio radijatore, monteri su kidali po kući. Deda im je uzgred pričao da je i on imao udela u centralnoj peći. "Mlado i staro mora ostati zajedno, onda se ide napred." Radnici su više vremena posvećivali starcu, nego li Mikolašu i njegovoj ženi; ovi su trčali tamo amo, morali su nabavljati kreč, vukli ga preko pragova, gipsani putevi su vodili od ugla do ugla i nijedna soba nije ostala pošteđena. Svako veče, skoro do ponoći čistili su kuću i to dvaput, jednom grubo a onda detaljno. Žena je čistila sa kreveta komadiće cigala. Grebala je lopaticom cement i boju, vodila decu iz sobe u sobu. Za montere je rastvorila poljske krevete pred televizorom, oni su se interesovali za košarku, a hteli su da vide i Karpatski turnir. Pre isteka radnog vremena obeležavali su kredom ona mesta gde je Mikolaš trebao da probije zidove i plafon. Ovaj je udarao čekićem i strugao, pesak mu se rasipao po licu. Kad zavlada noćni mir, žena je po drugi put čistila, javljao se mali. Ona mu je davala flašicu i uspavljivala ga.

Jutrom bi deda stajao u vratima od kuhinje ili na stepenicama i pričao kako je bilo kad je došao iz pustare u selo kao kočijaš volovskih zaprega na imanju. "Spavalo se u štali, pralo pod pumpom, peći nismo imali. Devetstopete, tada mi je bilo petnaest godina, prvi put su me pretekla kola bez konja, vozila su brže nego li ja sa jednim volam." Dok je Mikolaš buši.o rupu u patosu za cev centralnog grejanja, sećao se otac šta su stavljali pod patos da bude toplo i da ne dođu miševi. Sluzi nije bilo lako da sagradi kuću. Ali danas je sve drugačije "Posle rata smo reformom dobili čitav hektar. Nismo imali ni ambara, ni prave štale a jama za osočinu beše premala." On je gradio. Odjednom mahnu i ode, kao da ima da uradi nešto važnije. U stvari odlazio je jer ga niko više nije slušao. Svi su bili u žurbi a deda je morao uza zid. Pri tom se smejao i čvrsto se držao. Često je imao glavobolje i mrmljao je katkad "šta li sam ono hteo? Opet sam kao izlapeo." Zamenio bi drvene klompe, zaturio svežanj ključeva. Iz dvorišta se vraćao u svoju sobu da bi se setio šta je tamo dole hteo da uradi. Grejanje je bilo gotovo. Tek tada primeti Mikolaš da njegov otac po čitav dan ulazi i izlazi iz kuće. Po kloparanju je čuo da njegova žena sortira u hodniku drvenjače i video je kako ih nosi dedi u dvorište. Ovaj je stajao u sobnim papučama i nije hteo verovati da su to što je nazuo papuče." Pa to nije moguće", čudio se. Svaki put kad je žena pošla za njim, deda bi se plašio. U dane kad nikog nije bilo kod kuće, ostajao bi u sobnim papučama. Svako bi video sivkasti trag od dvorišta do kuće, ,"Uopšte nisam bio napolju", vikao bi on ljutito i što je više osporavao utoliko je ona bila sigurnija da on to radi prkoseći joj.

Posao se nije smanjivao. Dva deteta, njen posao prodavačice u selu i svakodnevno trčkaranje po kući iziskivalo je od žene snage i vremena. Mnogo se trudila oko dede. Kuvala mu je ručak. Ustajala je ujutro pre pet, ljuštila krompir, seckala polumasno meso koje je on tako voleo. Bilo je potrebno da on samo stavi lonce na vatru i da izgnječi krompir. Nakon svadbe ju je deda hvalio govoreći da ona kuva bolje od njegove pokojne žene. Od smrti stare gazdarice prala mu je i veš. U njegovoj sobi bilo je čisto i sveže. Zavese sa zelenim kariranim šarama deda do tada nikad nije imao na prozorima. Kolutovi su se tamneli oko ženinih očju. Bore su bivale sve dublje. Bilo je previše za nju. Mikolaš ju je tešio, pomagao joj u radu. Nakon posla čistio je dedinu sobu. Ona je teglila vedra uz stepenice. Deda je sedeo u sobi u svom krevetu i nije se usuđivao da ode u toalet.

.Sve je bilo tu: auto, garaža, potpuno renovirana kuća sa novim krovom, novim prozorima.

Mikolaš se penje, u sobi je pomaknuta fotelja. Žena će ga uskoro pozvati. Otvara širom kućna vrata, hoće da pusti lastu napolje. "Dolazim odmah" dovikuje Mikolaš a približava se lasti koja se ne miče.

Deda se tamo u sobi sećao posečene kruške, mislio je na razbijen valov. U svojoj ogorčenosti zamenjivao je već ranim jutrom sobne papuče drvenim klompama. Mlada žena mu je to rekla.

Kad je Mikolaš hteo da počne sa stavljanjem mozaika u hodniku već u zoru je počistio lastino gnezdo. Deda to odmah primeti.

"A što ti smetaju laste?"

Umešani malter je morao biti i upotrebljen a komadići mozaika postavljeni. Mikolaš mu je objašnjavao "Oče, one bi prljale pločice. Zar ti to nije jasno?" Deda nije hteo da sluša. Žurno je tapkao gore. Tog dana je Mikolaš ostavio započeti posao. Digao je ruke. Žena je sedela u kuhinji. Deda je bio gore u sobi, Mikolaš je stajao u uglu, gde je postavio deliće mozaika.

Danima je raspoloženje u kući bilo nepodnošljivo. Deda se nije usuđivao da izađe iz sobe. Mikolaš i njegova žena međusobno nisu govorili. Čekao je nadao se da će se sve izgladiti. Svojoj ženi je savetovao da bude razumna. Ona je pričala kako je deda po selu osuđuje:" Kao špijun trči za mnom". Nepodnošljiva je. Nikada joj nije dosta jer samo novo mora ulaziti u kuću inače nema mira!

Mikolaš mahnu rukom ali lasta samo uvuče glavu. Neće van ovih zidova. Iz sobe doviknu dečak "Ne tako, slika je iskrivljena."

Lasta polete, prhnu duž plafona i vinu se nečujno kroz otvorena kućna vrata. Žena dođe iz sobe. "Zašto su vrata širom otvorena?"

"Opet su bile laste"

Oboje znaju da laste svake godine pokušavaju ući. Žena zatvori prozore. Viknu "Brzo zatvaraj vrata".

Sve do svoje smrti deda nije govorio sa mladim ljudima. U zimu je zavrnuo radijator i ložio ugalj u peć, a pepeo je sam iznosio.

Mikolaš okrenu antenu. Šta može učiniti jedno lastino gnezdo, a i jedna krpa za ribanje više ili manje. Žena užurbano briše hodnik i stepenište. Kao da je nešto našla što mora da se obriše. Već dugo tu nema ni trunke prašine. Niko ne sme u cipelama u kuću. Svi se izuvaju napolju pred vratima. U hodniku stoji orman sa papučama, velikim i malim, za zimu tople za leto lagane, uredno poređane u pregrade.

"Slika je iskrivljena. Ne prepoznaju se lica." Dečak se ljuti. Mikolaš pođe još jednom na tavan. Antena ne stoji dobro.