|
U nidejsku vodenicu, svakad po večeri, uobičajio je da navraća vodeni duh. Dođe i razviče se:
– Dobro veče, vodeničaru!
I svaki put je donosio vršku s ribom, da sebi u vodeničarevom kotlu čorbu skuva. Vodeničaru je to već bilo dosadilo i stalno je razmišljao kako da mu pokaže vrata.
Neočekivano mu je u tome pomogao slučaj.
U ono vreme hodali su po selima medvedari s medvedima. Medvedi su igrali na zadnjim šapama i svakojake veštine izvodili. Obre se tako jedan medvedar s medvedom i zanoći u vodenici.
A posle večere, po običaju, došao vodenjak sa svojom ribom, očistio je i počeo sebi kuvati čorbu. Tek što je čorba u kotlu zakipela, oseti je medved. On se podiže i pođe k vatri. Gleda, vidi ribe u kotlu. Ulovi on ribu iz kotla i htede da je pojede. Ali vodenjak dohvati varjaču i zapreti medvedu:
– Odlazi! Ja ću te posle po svome ugostiti.
Medved se ne uplaši i ponovo posegne za ribom. Razljuti se vodenjak, i tras medveda po šapi. Medved se razjari, zgrabi vodenjaka prednjim šapama i počne da ga steže i lomi. Na jedvite jade se iskobelja vodenjak i dokopa svog vira.
Mnogo vremena je otad proteklo dok se nije opet spremio u goste vodeničaru. Prišao, prislonio glavu uz vrata i viče:
– Dobro veče, vodeničaru! Reci mi je li tvoja strašna mačka još uvek tu!
– Tu je – odgovori spremno vodeničar – miševe proganja!
– Onda ostaj zdravo! – reče vodenjak i nikad se više ne pojavi.
|
