|
Jedan siromašni seljak služio je u sedmogodišnjem ratu kao vojnik. U jednoj bici njega je sam kralj odlikovao.
Posle rata je seljak orao svoju zemlju baš u vreme kada je kralj onuda prolazio. Kralj prepozna seljaka i upita ga kako u životu prolazi.
– Svakako – odgovori mu seljak.
Potom upita kralja da li sme da mu pošalje nešto. Kralj se tome malo začudi, ali milostivo klimnu glavom. A seljak mu pošalje lonac kuvanih trešanja.
Kada je kasnije kralj istim putem prolazio, upita ga seljak kako su mu prijale trešnje. Ali kralj o njima nije ništa znao, jer su zaslađene trešnje njegove sluge pojele. Ali sad je on morao zapitati seljaka šta želi da za te trešnje dobije.
– AH! – odgovori seljak. – U stvari, ništa! Ali, ako baš hoćeš da mi nešto daš, možda bi mi staro sedlo bilo od koristi.
Kralj to blagonaklono odobri. Ali seljak je hteo i napismeno da ima, ako bi kralj, daleko bilo, u međuvremenu umro ili na ovo zaboravio. Kralj mu dade i napismeno.
Već drugog dana ode seljak sa tom potvrdom knezu, koji je nedaleko od seljakove kuće na velikom dobru živeo. Njegovo dobro zvalo se Staro sedlo.
Seljak učtivo reče knezu:
– Kralj mi je Staro sedlo darovao, a ovde imam i napismeno. Sad vas molim da mi dobro predate.
Knez odmah ode da se s kraljem objasni, ali kralj, kad prepozna svoj potpis, morade seljaku ostaviti dobro.
|
