Projekat Rastko - Luzica / Project Rastko - Lusatia  

autori • awtorojo • awtory • authoren • authors
bibliografije • bibliographien • bibliographies
istorija • stawizny • geschihte • history
jezik • rec • sprache • language
umetnost • wumelstvo • kunst • art
o Luzici • wo Luzicy • wo Luzycy • uber Lausitz • about Lusatia
folklor • folklora •  folklore

Narodne bajke Lužičkih Srba

Ponovo nađena nevesta

Bio negda siromašni seljak koji je imao mnogo dugova. Poverioci su ga proganjali i ni dana ga nisu ostavljali na miru. Kad više nikakvih izgleda nije imao, seljak kupi uže i ode u šumu da se obesi. Ali tmo se iznenada pojavi čovečuljak u zelenoj odeći i reče:

– Daću ti grumen zlata, ako mi obećaš prvorođenog u svom domu. Za šesnaest godina ću ponovo doći na ovo isto mesto.

Seljak u tome nije video nikakvo zlo. Štaviše, radovao se što će moći da isplati sve dugove. Zato se s čovekom pogodi, dobi grumen zlata i vrati se kući.

Ali ne prođe ni pola godine, a njemu se rodi dečak. On izraste u veoma lepog i mudrog momka. Zato ga otac posla na visoku školu. Uto i šesnaest godina prođe.

Koliko su se otac i majka radovali napredovanju svog sina, toliko su i tugovali očekujući dan rastanka. Jednom se dečak ohrabri i zapita svog oca zašto je tako tužan. Otac mu na to odgovori:

– Oh, kad bih te mogao toga poštedeti! Ja sam te, u stvari, pre nego što si se rodio, obećao čovečuljku, a evo je došla i godina kada moraš otići od nas.

I ispriča sinu kako se sve to dogodilo. Sin se isprva jako uplaši, ali se potom seti svog majstora, koji mu je svakad dobre savete davao. Zato ode k njemu i sve mu ispripovedi. Majstor je malo razmišljao, a onda ga posavetova:

– Kada u šumu, na ono određeno mesto pođeš, ponesi sa sobom stočić. Na stočić stavi balon vina. Zatim, kad neko naiđe, reci: "Ko s dobrom namerom ide, neka priđe i mog se vina napije, a ko zle namere ima, nek prolazi!"

Momak postupi po savetu svog majstora. Određenog dana uze stočić i balon vina pa oboje stavi na dogovoreno mesto. Nije dugo potrajalo, kad naiđe ceo puk vojske. Vojnici još izdaleka povikaše: "Skloni se s puta, skloni se s puta!" On se, pak, ne uplaši i reče:

– Ko s dobrom namerom ide, nek priđe i mog se vina napije, a ko zle namere ima, nek prolazi!

A vojnici prođoše. Za njima naiđe drugi, a potom i treći puk vojske, i, mada su na njega neprestano vikali: "Sklon' se s puta, nesrećniče!" mladić se nije uplašio, već je i dalje ponavljao svoju rečenicu. I svi prođoše.

Uto naiđoše pokrivena kola, sa crnim konjima. Mladić izreče svoju rečenicu:

– Ko s dobrom namerom ide, neka priđe i mog se vina napije, a ko zle namere ima, nek prolazi!

A kola odoše dalje. Potom naiđoše pokrivena kola, sa mrkim konjima, koja takođe ne zastadoše. Naposletku stigoše i pokrivena kola, koja su vukla dva konja zelenka. Na mladićevu rečenicu kola se zaustaviše, vrata na njima otvoriše i iz kola izađe prelepa devojka. Ona priđe, ljubazno ozdravi mladića i naši se njegovog vina. Potom ga uze za ruku i uvede u kola.

Posle su jezdili dugo i dugo, preko gora i dolina, dok nisu dojezdili do lepog grada. Ali pred gradskim vratima ležao je veliki ognjeni zmaj s dvanaest glava. Strašno je siktao i iz svojih čeljusti izbljuvao vatru.

Devojka zadrhta i zamoli mladića:

– Uzmi svoj mač i ubij ognjenog zmaja. Ako ti to pođe od ruke, postaćemo verenici.

Mladić istrže svoj mač i napade zmaja. Dugo se borio, sve dok mu nije sve glave odrubio. Potom su radosno ušli u grad. A nekoliko dana kasnije proslavi mladić sa svojom veoma lepom devojkom veridbu.

Ali ne prođe dugo, i mladić poče da žudi za svojim domom. Goreo je od želje da svojim roditeljima ispriča šta se sa njime dogodilo i da im svoju lepu verenicu predstavi. Najzad se oboje ukrcaše u pokrivena kola i odvezoše put njegovog zavičaja. Bilo je veče kad su stigli. Ali otac i majka ne prepoznaše svog sina, jer je sada bio veliki gospodin. Sin ih zamoli za konak. Otac odgovori:

– Možete kod nas da prenoćite, ali kreveta nemamo. Moraćete spavati na slami.

Njima to nije smetalo. Kad polegaše, mlada skide s prsta soj zlatan prste, dade ga momku i reče:

– Ove noći ne smeš na mene pomisliti. Ako na mene pomisliš, izgubićeš me.

Ali usred noći mladić se probudi, jer je na tvrdom ležaju spavao. Pri tom pomisli na svoju ženu, kako to da tvrdo spava na tako neudobnoj postelji. Potom ponovo usni.

Kada se u ranu zoru probudio, mlade više nigde nije bilo. Kraj njene postelje nađe gvozdene cipele i listić na kojem je pisalo: "Dok ove cipele ne podereš, nećeš me pronaći!"

Na to mladić ode tužan k svojim roditeljima, koji ga na svetlosti dana prepoznaše. Naširoko i nadugačko im je morao pripovedati šta je u međuvremenu doživeo. Ali mada su se njegovi roditelji silno radovali što im se sin vratio kući, on ipak ne ostade s njima. Posle nekoliko dana kupi sebi konja i kola i ode da traži svoju nevestu.

Putovao je i po noći i po danu, sve dok nije blago potrošio. Tada proda jednog od svojih konja. Sada je bez odmora i dalje po prostranoj zemlji jezdio. Nešto kasnije morao je prodati i drugoga konja, a sa njime i kola, ali od traganja nije odustajao, iako još ništa o svojoj izabranici nije saznao.

Ostavši bez kola i konja, sada je pešačio u teškim železnim cipelama. Ubrzo zaluta u velikoj pustari. Tamo iznenada nabasa na medveda i majmuna, koji su se oko nekakvog ogrtača i nekakvog sedla otimali i tukli. Začuđen mladić im priđe bliže i zapita zbog čega se tako krve.

– Eh – odgovori mu medved – to nije običan ogrtač! Ko se njime ogrne, postaje nevidljiv. A i to sedlo je neobično. Ko ga usedne i izrekne "hop-hop", za trenutak će prevaliti mnogo milja u kome god pravcu hoće.

Najzad medved i majmun zamoliće njega da im u ovom sporu bude sudija. Mladić se uputi sa njima na brdo. Tamo uze veliki kamen, skotrlja ga s brda i reče:

– Ko prvi ovaj kamen uhvati, njemu će pripasti ogrtač i sedlo!

Medved i majmun potekoše za kamenom, ali kamen pade u jezero i nijedan ga ne dohvati. Zato on ogrnu ogrtač, usede u sedlo, povika "hop-hop" i, kao vetrom ponesen, polete u daljinu.

Ubrzo stiže jednog pustinjaka koji je imao šest stotina godina. Mladić ga upita: – Kako ću stići u grad Dreiberlin? I objasni mu da se tako zove grad njegove neveste.

Ali pustinjak zavrte glavom i odgovori:
– Za taj grad nisam nikada čuo. Ali možda će moj brat, koji je dvanaest stotina godina star, nešto znati o njemu.

Mladić se zahvali i odjaha na svom čarobnom sedlu dalje. Kad naiđe na pustinjakovog brata, zapita ga: – Kako ću naći grad Dreiberlin?

Pustinjak se zamisli, ali odmah potom zavrte glavom i reče:

– Za taj grad nikada nisam čuo. Ali možda će za njega znati moj brat, gospodar svih vetrova, koji ima osamnaest stotina godina.

I on mu pokaza put. Mladić se srdačno zahvali i usede opet svoje čarobno sedlo. Ali ovoga puta morao je nekoliko časova da jaše pre nego što je stigao do gospodara vetrova. Ali ni on za taj grad nije znao. Ipak ga posavetova:

– Sačekaj časak da se vetrovi kući vrate. Možda će oni znati nešto.

Mladić sačeka. Prvi stiže Vihor, koji je jako šumeo, ali ništa nije znao. Potom dolete Vetrić, koji je oštro fijukao. On je znao za grad Dreiberlin. Na to mu kaza gospodar vetrova:

– Odvedi mog mladića u Dreiberlin!

A Vetrić upita mladića:

– A možeš li ti tako brzo trčati za mnom?

Mladić usede svoje čarobno sedlo i stiže mnogo pre vetra na određeno mesto. Još izdaleka začu u dvorcu svirku i vesele povike. A kada ode u dvorac i zapita sluge kakvo je to veselje, sazna od njih da mlada gospodarica danas proslavlja svoju svadbu.

Mladić ogrnu svoj čarobni ogrtač i zalupa na vrata svečane dvorane. Otac mlade gospodarice ustade od stola i izađe napolje, ali ne ugleda nikog. I dugi put zalupa mladić na vrata svečane dvorane. Ustade mladoženja, izabranik mlade gospodarice, otvori vrata, ali ni on ne ugleda nikog. I treći put zalupa mladić na vrata svečane dvorane. Sada mlada gospodarica ustade od stola i izađe napolje. Tada mladić odbaci ogrtač koji ga je činio nevidljivim. Ona ga odmah prepozna i s velikom radošću zagrli. Potom ga zamoli da se na časak negde skloni. Onda ona ode, pozva oca u drugu sobu i ispriča mu šta joj se napolju dogodilo.

Posle toga otac uđe ponovo u svečanu dvoranu i objavi gostima da se vratio verenik njegove kćeri. Zbog toga se novi mladoženja morao povući i mladiću ustupiti svoje mesto. Mladić tada sa svojom lepom izabranicom proslavi veliku i veselu svadbu.

Narodne bajke Lužičkih Srba

 


 

Click here for Domowina official site