|
Jednog proletnjeg dana vraćao se mladi kovač kući i koračao širokim putem. Mnogo je vremena proveo u tuđini i zaželeo se svojih roditelja. Sunce mu se osmehivalo s neba, a u duši kovačevoj postalo je još svetlije kada je ugledao goru Kaponicu. Iza nje je ležalo njegovo rodno selo Hermaneci, gde su ga nestrpljivo i s velikom radošću čekali otac i mati.
Kovač je žurio kući razmišljajući o Kaponici, o divnim šarenim pticama, koje su nekad živele u šumi na padinama planine. Ali sad je u šumi, između borića i breza, bilo pusto i jednolično.
Odjednom se kovač preplašen trgao: put kojim je išao vodio je pravo prema ogromnim gvozdenim vratima. Ipak je produžio dalje, dok na vratima nije ugledao starog, sedog čovečuljka, koji mu dade znak da priđe bliže. Strepeći, kovač se približi, ali mu čovečuljak reče da se ne boji i upita ga odakle putuje i šta inače radi.
– Vele da sam kovač od zanata – odgovori mu iskreno momak.
Tada čovečuljak zamoli kovača za jednu uslugu, za koju obeća da će mu dobro platiti, i pozva ga unutra. Kovač pristane, prekorači prag i uđe u planinu. A šta sve tamo nije video! Pred njim je bila velika i prostrana konjušnica, ozarena tajanstvenom plavičastom svetlošću, za koju se nije moglo znati odakle dolazi pošto konjušnica nije imala prozora. Levo od ulaza stajali su naoružani vojnici u crnim oklopima i trorogim kapama. Vojnici su se obema rukama oslanjali o duga koplja starinske izrade. Glava priklonjenih na grudi, oni su tvrdo spavali. Njihove duge sede brade sezale su do zemlje. S desne strane kovač je ugledao konjanike u crvenim oklopima i viteškim šlemovima. Svakom je niz levi bok visio riterski mač. Oni su sedeli na vranim konjima i, takođe, spavali. Njihove sede brade padale su do same zemlje.
– Ti treba da potkuješ njihove konje – reče mu čovečuljak, pokazujući na konjanike. – Obavi taj posao dobro, a za svaku kopitu na koju prikuješ potkov, dobićeš groš. Potkovice su tu, a alat ću ti odmah doneti.
Čovečuljak donese alat, a vrata se s treskom zatvoriše. Oprosti se kovač od belog sveta. On se baci na vrata, ali mu čovečuljak reče:
– Ne boj se, neće ti se ništa dogoditi. Počni da radiš, a što pre uradiš, to bolje po tebe. Ali te opominjem: ne smeš nikog dodirnuti, jer ako dodirneš vojnika jedanput, moraćeš sedam godina među nama ostati, dodirneš li dva puta, za sedam godina ćeš umreti, dodirneš li tri puta, lišićeš se svoje duše i zauvek kod nas ostati. Zato budi obazriv!
Prionu kovač na posao; radio je okretno ali i s pažnjom da nekog od vojnika ne dotakne. Bio je gotov s konjima u prvom redu i već se spremao da pređe na drugi, kada zbog malog odstojanja između redova dodirnu jednome konjaniku nogu. Čovečuljak tužno uzdahnu, a vojnik se probudi, podiže glavu i upita:
– Je li već vreme?
– Nije – odgovori čovečuljak. – Još nije vreme, spavaj!
Zaplaka vojnik i kroz suze upita:
– Koliko ćemo još dugo ovde biti? Zar još nije proteklo tih deset dugih godina?
I opet se njegova glava spusti na grudi i konjanik utonu u san. Čovečuljak tad ljutito reče kovaču:
– Pazi, ne čini to više!
Kovač je sad polako radio i posao završio u roku a da nje više dodirnu nijednog konjanika. Ni osetio nije kako je proteklo vreme.
Čovečuljak odnese alat i vrati se s velikom kesom novca, u kojoj je bilo za svaku potkovanu konjsku kopitu po groš. Kovač radosno uze novac, a u sebi pomisli: "Ubrzo ću se odavde izvući." I zbilja, čovečuljak ga povede prema vratima. Pošto mu se zahvali za dobro obavljen posao, upita:
– Reci mi, lete li još uvek crne ptice s crvenim naušnicama!
– Lete – odgovori kovač.
– Još dugo, znači, moramo ostati ovde. Dok one ne iščeznu, meni odavde nema izlaska.
Onda se oprosti sa kovačem, propusti ga kroz vrata i momak izađe na divan sunčani dan. Vrata se za njim zatvoriše, a kada se osvrnu, ne ugleda ih više, samo je ponor zjapio na onom mestu gde su bila vrata.
Izađe momak na širok put, gleda, a borovi za osam lakata izrasli. Kad je dolazio, samo su mu do kolena dosezali. Poče da broji reznice i izbroja ih sedam. Obistinilo se što je govorio čovečuljak – sedam godina je u srcu planine proveo.
Kovač pohita kući. A kad je došao u rodno selo, svi su u strahu od njega pobegli. Nije bilo ni čudo, jer mu je izrasla duga gusta brada. U roditeljskom domu je zatekao tuđe ljude.
– Ti si svakako Handruš? – začuđeno su ga pitali. – Tvoji roditelji su u tuzi i žalosti umrli pre četiri godine. Sada mi živimo u ovoj kući.
Pošao onda kovač k starešini sela, našao sebi posao, oženio se susetkom Hankom, pa je sa njom dugo i srećno živeo.
|
