Милорад Павић

Гаврил Стефановић Венцловић

Српска Књижевна Задруга

основана 1892 године

КОЛО LХV КЊИГА 437

ИНИЦИЈАЛ СКЗ НАЦРТАО ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ

1. У превратна времена непревраћен

2. Путујући читалац

3. Двоструке иконе или пострижник храма Светога Луке

4. Шајкаши

5. Барокни енциклопедизам и рационализам Гаврила Венцловића

6. Славни беседник из Сент-Андреје

7. Венцловићев поглед на свет

8. Повести Гаврила Венцловића

9. Језик и стил

10. Рустично позориште као реакција на "улични театар"

11. Беседничко песништво Гаврила Венцловића

12. Закључак

Прилози

Прилог V

ПРИЛОГ VI

ПРИЛОГ VII

Фусноте

Београд 1972

Писац ових редова је у необичном и незахвалном положају да држи oratio funebris некоме ко би то, без сумње, неупоредиво боље учинио за њега. Замислите Анријету Ану од Енглеске, орлеанску војвоткињу, у прилици ла држи надгробну беседу Босјеу! Уз то је беседник XVIII века, на чије постојање хоћемо овде да скренемо пажњу, захваљујући једној изузетној проницавости и способности уживљавања, дакле једном нарочитом дару далековидости маште, очигледно знао о нама који ћемо доћи више но ми о њему. Уосталом, тај свестрани чудак, говорник, антологичар, преводилац, песник, преписивач, научник -енциклопедист и естетичар, који је у својим сентандрејским, острогонским, коморанским и ђурским звоницима исписао готово двадесет хиљада страница на српскословенском и чистом српском језику, и све то илуминисао, нашавши времена да се бави сликањем икона на дрвету, музиком и ко зна чим још, тај монах који је заиста на своју предикаоницу пред шајкаше на горњем Дунаву излазио носећи "сабљу у језику" - интересовао се за нас више но ми за њега. Имао је, осим тога, дар да из времена исцеди и извуче више но што је оно било кадро да му накнади. Тај дар био је утолико необичнији што се јављао у једној средини која из објективних и субјективних разлога није давала обимне животне опусе. Тако је у време уложио више но што смо ми до данас били у могућности да исцрпемо.

1. У превратна времена непревраћен

Частна смерт, бедни живот

Све што о Гаврилу Стефановићу Венцловићу данас умемо да кажемо, одиграло се између 1711. и 1747. године. Те прве године изронио је из мрака раног XVIII века; оне друге године, на исти начин нестао је у тами времена. Тачније, његов живот протекао је омеђен сеобама Срба. Започео је у атмосфери велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем 1690, достигао зрелост у тренутку кад је дошло до сеобе Срба с турске на аустријску територију под Арсенијем Јовановићем Шакабентом 1737. године, а угасио се негде у немирима м великим променама на аустријској граници, које су довеле до исељавања Срба у Русију средином XVIII века.

Према једној претпоставци рођен је око 1680. године;^[1] како сам бележи, отад му се звао Стефан; отуда презиме Стефановић, које је Гаврил превео - на грчком στέφαυος; значи венац - и називао се, а тако су га и други називали, Венцловић.^[2] Према једном свом запису, родом је био од "сирмијских страна", то јест из Срема.^[3] O томе као да говори и језик његов, пун турцизама, али источни, с незнатним примесама јужног наречја.^[4] У сваком случају, осећао се једно са својом паством добеглом приликом прве сеобе с Дрине и с калуђерима који су тада из манастира Раче на Дрини пребегли у Аустрију. Тридесетих година потписивао се Рачанин,^[5] а четрдесетих година још увек се обраћао својој шајкашкој пастви на горњем Дунаву, у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји с "браћо Дрињани". У једном од тих рукописа, он поетски везује своју судбину с њиховом:

Писмо на леду позадуже траје,
неголи наши срећни и добри данци
у миру бораве…

У сваком случају, детињство и прва младост Венцловићева протекли су у време Леополдовог рата с Турцима (1683-1699), и најпресуднији догађај у том раздобљу његовог живота морала је бити велика сеоба, која га је захватила 1690. године. У то време, "не усуђујући се да остану у Срему надомак Турака, који су стигли под Београд, бегунци из Турске су се ужурбано пребацивали у Барању и Бачку, већином пешке, гонећи пред собом стоку и носећи најнужније ствари. Народне масе и свештенство из Срема нагрнуло је заједно са њима према северу. Знатан број избеглица задржао се у пустим пределима око Сегедина, Баје, Сомбора, Суботице и Дебрецина. Већи део, који се кретао десном обалом Дунава, настанио се у Барањи, а највећи део бегунаца, већином варошана, пребегао је заједно са свештенством до Будима, Сент-Андреје и Коморана. Велики број избеглица, градећи "хиже како који може", сакупио се у Сент-Андреји, где је са угледним главарима и варошанима боравио једно време и Арсеније III…" Тако се, понесен сеобом, у Сент-Андреји нашао и Гаврил Стефановић.

Много касније, као стар човек, он се с кајањем и грижом савести сећао своје слободне младости коју је провео "о својој вољи" и не без "многога порока". На другом месту, измећу покуда упућених младости, с носталгијом узвикује: "Младост кичељива, разиграна и скоро проходљива!" У новој средини пошао је једним новим путем.

Сент-Андреју, град на Дунаву у непосредној близини Будима и Беча, Венцловић је затекао као велико, привредно веома значајно, имућно и готово чисто српско место. По броју душа није много заостајало за Београдом и Будимом, који је 1715. године, с двадесет хиљада становника, највеће насеље. У време сеобе 1690. године, Сент-Андреја добија четири православне цркве у барокном стилу, а и раскошне цркве у Будиму и Пешти (нарочито "георгијевска") морале су такође остављати снажан утисак. Иако је 1734. године варош била добро грофа Николе Зичија, у Сент-Андреји је администрација вођена на српском језику, а нарочито се био оснажио српски грађански сталеж који је трговину држао у својим рукама. За Венцловићевог боравка и каснијег повременог навраћања у ову варош, подигнута је још једна "хоповачка" црква (1746), а касније још две.^[6] Сент-Андреја у то време иде ка оном успону и процвату о којем ће један хроничар (Јаков Игњатовић) касније написати: "Светоандрејски патрицији нису лењи, они су познати по трговима Липиске и Кракова. Пешта купује на светоандрејској пијаци робу. Пешта је онда још слабачка у трговини, а Светоандрејац поносит, у кругу породичном, у храму, као и на јавни мести, поје:

"Ми же Сентандрејци целот света славни."

"Највећи део пребеглих калуђера сместио се у Сент-Андреји. Ту су се сместили калуђери манастира Раванице, Крушедола, Хопова и Раче, и подигли себи… цркве, у које су склонили мошти светитеља, књиге, утвари и драгоцености из својих манастира. Поред осталих калуђера налазио се у Сент-Андреји и Кипријан Рачанин. У Коморану су се сместили "расодер" Аксентије хоповац и студенички проигуман Василије. У Ђуру су се сместили проигуман ковиљски Игњатије и калуђер Теофан из манастира Хопова ... У Фелдвару (или Фудвару на Дунаву) живео је и радио (1698-9) Јеротеј Рачанин, а у Јегри други Рачанин, јеромонах Исаије." Тако се некако морало догодити и са Венцловићем. Њихов живот мора да је био веома тежак. Живети у избеглиштву, у страној средини, далеко од своје отаџбине, "лишени отачаства", како је писао проигуман Јеврем Хиландарац, који се тада (1699) налазио у Печују, није било лако. Један од калуђера избеглих у Ђур, већ 1690. записао је: "Оле, колико ми васује (узалуд) трудихове се и ничто успехом ва тије часи." Један од најинтелигентнијих калуђера тога доба који је ишао у Русију, јеромонах Михаило, записао је (1695. године) у Сент-Андреји како су Срби у Мађарској живели "в велицем утјеснени и изгнани от безбожних и богомрских Агарен (Турака), својих домов и монастереј и всакаго добра лишени, а зде никаково добро не приобрјели [нашли]. И прјебихом [борависмо] здје четири љета, по злу добра чекајући и не дождахом [дочекасмо], а от селе једином Богу вједомо. Уви, роду христијанскому!" Не само да су калуђери много трпели него, како се у једном запису примећује, "и сам же свјатеј архиепископ [овде се мисли на патријарха] от лукавих Немцов и Угров многа искушенија претерпе, и скрб и напасти, но не име что сатворити ... за ин такова прича: чија чаша тога и оченаш" ... Ова пословица, ако је постојала, одговарала би по смислу принципу: "Cuius regio, eius religio" ("чији крај, држава, оног је и вера"). Тешке прилике у којима су се нашли калуђери, нарочито манастира Раче, најкултурнији међу њима, присилиле су их да умоле патријарха Арсенија да им дозволи да обнове манастир Беочин и да се у њему сместе, што им је патријарх и одобрио.^[7] То се догодило 1697. године. У међувремену, Венцловић је постао ученик Кипријана Рачанина, чија се школа при храму Св. Луке у Сент-Андреји оснивала на његове очи. "Још пре сеобе у Аустрију, манастир Рача у Србији крај Дрине био је један од оних ретких заосталих расадника писменостi у српском народу и рачански калуђери нарочито су се бавили преписивањем црквених књига. Године 1688 [?] Турци су спалили Рачу, и рачански калуђери уз патријарха Арсенија III пребегну 1690. у Угарску", мада има вести да су се почели пребацивати још 1683. Један од најписменијих калуђера рачанских, Кипријан, понео је са собом велики број рукописа и штампаних књига. "Прво се задржао у Срему и потом је отишао у Сент-Андреjу крај патријарха, где је био "обшти духовник". Оно рукописа и књига што су и Кипријан и остали калуђери били пренели са собом, није било довољно за црквене потребе српскога народа, и велика оскудица у црквеним књигама убрзо се осетила. Кипријан Рачанин тада прикупи око себе известан број писменијих калуђера, и отпоче са њима "в велицеј бури и метежу", како сам вели у једном запису из 1693. године, систематско и обилно преписивање црквених књига..."^[8] Од тих Венцловићевих школских другова позната су нам двојица: архиђакон Данил (помиње се 1693. године) и Михаил (помиње се 1704. године).^[9]

Кипријан, којег Венцловић с поносом у неколико махова назива својим учитељем, показивао је изразиту наклоност према поезији и сликарству. "Изгледа да су га највише привлачити похвални списи и црквене песме посвећене српским светитељима: Симеону Немањи, Сави, Стефану Дечанском, кнезу Лазару, Максиму Бранковићу. Двапут је преписао Јефимијину похвалу кнезу Лазару."^[10] Он је преписивао псалме, одломке из Песме над песмама, Соломонове приче, давао упутства за акцентовање поезије и правила стихотворства, бележио изреке и уносио новине у правопис, састављао стихове у невештим дванаестерцима нове версификације, која је преко Пољске и Украјине стизала до наше књижевности, али и антологијске поетске текстове, који и данас живе са своје лепоте, мада су писани на стари начин, у ритмованом слогу у којем се Кипријан осећао мајстором и стварно то и био. Најзад, он је, према традицији, све те своје рукописе и илуминисао. Тако је његова школа при храму Св. Луке у Сент-Андреји, у складу са занимањем свога патрона, према легенди првог иконописца, била и сликарска радионица у којој се учило цртање, бојадисање, па и сликање икона, "светитељских образа", како се то тада називало.

Венцловић је од Кипријана примио готово све ове наклоности. Он ће се, један од првих у српској новијој књижевности, према Кипријановом обичају називати "писцем". Преписиваће и читаће књиге с песмама Србима свецима, писаће житија светој Петки Српској и деспоту Максиму Бранковићу, састављаће стихове у модерној барокној версификацији, с римом и у дванаестерцу и пољском тринаестерцу, сакупиће у свом делу импозантан број изрека и пословица, извршиће реформу правописа. Поезија, којој се учио у доброј школи, остаће до краја права вокација Венцловићева; на једном месту као да парафразира лепе поетске речи Кипријанове из поговора Буквару од 1717. године, кад каже: "Није нам потребе прецрпљивати море у бунар; доста је за нас и кладенац водни." Култ св. Луке, првог иконописца, остаће жив и код учитеља и код ученика: Кипријан има једну топлу похвалу св. Луки, којем посвећује своју илустровану књигу са службама и житијима Срба светаца, а Венцловић ће истицати да је постригом из храма Св. Луке у Сент-Андреји, и у списима ће оставити један текст с причом како су настале иконе, и које је све "образе" том приликом св. Лука насликао. Венцловић се поносио том својом двоструком спремом, књижевном и сликарском, и није могао сакрити задовољство кад му се у једној беседи пружила прилика да о томе проговори:

Ето, да речем, зна човек добро књигу чатити, философ је и богослов, пак и иконописац добар је, ил' му која друга два заната зна - со тим јест он, знамо, један човек, не два, ама два имена на себи носи, јер двозанаџија је, да речем ковач и колар ...^[11]

Пред крај свог живота, кад Кипријана већ више није било међу живима, Венцловић је још увек радо подсећао своје читаоце да се школовао код "бившаго в Сент-Андреји обштег духовника Кипријана Рачанина", да је "ученик обштег духовника будимскаго предела", да је "ученик обштег духовника К. Р.". Имајући пред очима Кипријанов пример, Венцловић је и сам желео да постане "обшти духовник", али му је то пошло за руком тек пред крај живота, 1747. године.

Његово учење код Кипријана прошло је само једним делом. у миру: у затишју између Карловачког мира с Турцима 1699. године и избијања Ракоцијеве буне 1703. године. За православног свештеника спремао се Венцловић у једном крвавом времену, кад су мађарски куруци певали против православних попова:

О, водом крштени, бесни, погани попе,
И твоја уста зар, гризу и једу људско месо,
Али долази дан који ће и тебе уграбити
И сотона својим оружјем у пакао бацити!

У том раздобљу десили су се важни догађаји који нису могли проћи неопажени поред младог пострижника храма Св. Луке у Сент-Андреји. Године 1698, Петар Велики боравио је у оближњем Бечу; ту у аустријској престоници умро је 1706. патријарх Арсеније Чарнојевић; 1708. отрован је у Бечу Арсенијев наследник, митрополит Исаија Ђаковић, а 1711. у Хебу се угасио живот заточеног грофа Ђорђа Бранковића. Била су то тешка времена. Можда их је најбоље приказао сам Исаија Ђаковић. "Питате - пише он Коморанцима - за наше послове обштенародне. Веома тешко иде, не знамо шта ће из нас до најпосле да буде... Једно сиромаси, друго неучени, треће несложни, четврто о туђем господарству и сваки нас ненавиди, и на нас вичу као на злочинце и тате, и како можемо што добити или одржати, кад су од свега руке празне и свезане." Не мање карактеристично Будимци му отписују 1706. године: "Знате, ваше високопреосвештенство, да наш сиромашки народ у мачарској земљи особито нејма на једну стопу коњску, него понизни и потурнути од сваког." "На последак од толико времена како смо се овде ми населили, нити смо грађани, ни сељани, нити које урежденије имамо. Веће, ако коме шта дамо, тако смо им мили, ако ли не дамо, а они на нас ратују."

Између 1711. и 1717. године, у другом предаху између буна и првог Карловог рата с Турцима, Венцловићево школовање, како изгледа, завршава се. У то време помиње се неки свештеник Гаврило у Ђуру (1711) и у Острогону (1715).

Јуна месеца 1715. године, Венцловић је, како изгледа, у Ђуру, јер се једно писмо његово писано у Карловце, а недатирано, везује за ту годину.^[12] У то време, млади поп Гаврил се налази при храму Св. Николе, и у име ђурског обрштера Петра Јенеја и своје сабраће свештеника "малих и великих" моли митрополита Вићентија Поповића да помогне обнову цркве: " ... ва живих обретамо се; ва метежи мнозем и печалех житејских дни своје преходеште - пише ту Венцловић у једном од најранијих аутографа који су до нас дошли - претегло сиромаштво и нужда паки се нам ронтисала црква. Дувар трошан а таван изтрухнуо, те пао доле сав те смо започели паки да би бог дао да обновимо. И сиромаси смо, и мало нас је, а мајстори скупи. Што смо имали, на полак посла све смо потрошили. Не знамо што да творимо, него молили бисмо с[е] врло вашем светитељству аште би извољенијем вашим било да накнадите от добрих трговаца, јако ж весте сему светаго Николе у нашој вароши храму да се може довршити ..." Већ ту на почетку своје књижевне каријере, Венцловић је показао две ствари: прво, да му је познат кићени маниристички стил барокних епистолара којим се користи да украси дуго заглавље својег писма моћном карловачком митрополиту, потпуно у складу са обичајима који су владали у преписци тадашњег српског духовништва са Карловачком митрополијом.^[13] У малом додатку уз писмо, Венцловић је показао још једну своју важну особину: оштроумно и тачно, он је политичким разлозима аргументовао захтев ђурских Срба да обнове храм; он је истакао "како је ова наша црква близ Беча и велика господа немачка доходе гледати. Зато радимо већма да је обновимо..." Али, одмах је додао да су и "калвини" у Ђуру такође почели зидати цркву, па им допола стоји незавршена, јер су језуити забранили да се доврши. Ако остане недовршена и српска православна црква у Ђуру, помислиће се да и она стоји зато што су њено зидање забранили "папишти". Аргумент је био очигледно убедљив и карактеристичан за дипломатски такт младога писца, а читава напомена баца светлост на услове под којима су живели ђурски Срби почетком XVIII века.

Године 1717, кад су се шајкашке флотиле отиснуле с горњег Дунава под Београд, који ће исте године заузети, Венцловић је у Сент-Андреји, где довршава неке преписивачке радове. До 1717. године већ има завршене, ако не више, свакако две обимне књиге на којима је радио као преписивач и илуминатор. Прва је данас у Москви.^[14] Почео ју је 1711. године, а завршио и потписао као "јермонах Гаврил" 1716. У другој (она се данас чува у Сент-Андреји), која је писана 1717, Венцловић као да сам говори о недавном завршетку својег учења. На том минеју за март-април забележио је, према маниру свог учитеља: "списа мали ђакон Гаврил, у свети Андреји више Будима… Јеште слова до конца не навикох… Писа се при духовнику мир Кирилу, да будет јему вечна радост".^[15] Кипријан му, очигледно, у том тренутку није више био учитељ. У исто време, судећи по сличној формулацији записа, саставио је и минеј св. Луке за август, вероватно опет у Сент-Андреји, јер се тамо још увек чува, и јер је текст везан за име патрона сентандрејског храма Венцловићевог школовања и пострига.^[16] Наиме, у једном запису из 1739. године, Венцловић се потписује "јермонах Гаврил, више Будими Сентандреј, от храма светаго апостола евангелиста Луки пострижник".^[17]

Мирно раздобље између првог и другог Карловог рата с Турцима (1718-1736), тачније између Пожаревачког мира и поновног пада Београда (евакуисан 1740), у Венцловићевом животу било је време зрелости, нарочито рада на књигама српскословенске редакције, и период у којем је као проповедник (свештеници су изнајмљивани на рокове од годину или две дана) крстарио од вароши до вароши у оном делу горњег Дунава између Беча и Будима где су још од XVI века живели Срби и где је почетком XVIII столећа, у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји ницао низ шајкашких и привредних центара. Године 1728. у мају, митрополит Мојсије Петровић писао је архимандриту Исаији Антоновићу (у Сент-Андреју?) одобравајући му што је "попа Гаврила у Коморан вратио". Првог јула, Венцловића је, међутим, у Коморану заменио неки поп Рафајло, а Гаврил је био "лепо исплаћен" и послат митрополиту, који се, како изгледа, тада већ био вратио из Беча у Будим. Године 1732, Венцловић је ваљда на парохији у Ђуру. Следеће, 1733, године, он у Коморану почиње своју књигу Разглаголник, али је 1734. недовршену преноси у Ђур, где прелази после смрти ђурског свештеника Пахомија Петровића. Он је, међутим, ове и следеће, 1735, године наизменично боравио и служио понекад у једном, понекад у другом месту као "путујући проповедник."^[18] Гаврил 1734. почиње водити протоколе крштених и умрлих коморанске цркве Св. Ваведења, и они су истом руком вођени све до 1746. године.^[18] Године 1735, он у Ђуру пише своју Пресађеницу, шаље из овог места у Сент-Андреју писма владици епархије будимске Василију Димитријевићу, али исте године и протокол коморанске цркве бележи да је тамо крстио једно дете. Године 1736. био је капелан ђурски; ту је преводио Мач духовни Лазара Барановича и наставио преписку с владиком Димитријевићем.^[20]

Кад је избио нови рат између Аустрије и Турске (1737- 1739), он се, као једном раније (1717), како изгледа, склонио у Сент-Андреју. Отуда је 1739. прешао у Коморан, и протокол тамошње православне цркве бележи тај долазак као важан догађај. У то време, већ је био проповедник на гласу међу српским живљем на горњем Дунаву. Још 1736. у Будиму су читане његове рукописне књиге, а наручиване су му и нове. Године 1743, у православне цркве у којима је он проповедао залазили су, како сам Венцловић бележи, поред; српске и грчке пастве, "Шокац, Маџар, Шваба, Немац, Шпањор, Пољак и Тот". У Коморану, Венцловић ради на књизи Слова избрана, а беседе које ће ући у ову антологију говори тамошњој пастви о Сретењу и на Божић 1739. године.^[21] У међувремену, исте године, Венцловић у Ђуру "близу Беча" ради на једној другој својој књизи - Канонику. Као "садањи јереј коморанских христјан", продужавајући рад на књизи Слова избрана, Венцловић и 1740. држи проповеди у Коморану на Ускрс и Благовештење, и наставља из овога места преписку с владиком Василијем Димитријевићем. У Коморану је 1743, када довршава зборник Слова избрана и једну од проповеди унетих у њега држи на Нову годину. Ту се ваљда задржава све до 1746. године, докле су протоколи крштених и умрлих коморанске цркве вођени његовом руком. После те године, поставши општи духовних, што му је била давнашња жеља, Венцловић ваљда опет прелази у Сент-Андреју, уколико се није смирио у селу Помазу, на Дунаву, између Сент-Андреје и Будима, код извора који народ зове Сулејмановац, у ћелији коју је толико прижељкивао, а можда је никада није добио.

То су била такође немирна времена: немирна на свој начин. После побуне у 1735. години, у Будиму је извршена свирепа смртна казна над Пером Сегединцем и његовим саучесницима. У исто време пламсала је буна и у завичају Венцловићевом, у Срему. Године 1737, захваћен другом сеобом Срба и повлачењем аустријских трупа пред турском војском, у Угарску је побегао патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Београд је евакуисан и предат Турцима, а цар Карло IV је исте године умро не оставивши за собом, како Венцловић бележи у једном рукопису, "рода мушка". Од 1740. године Венцловић ће у своје књиге записивати име новог владара - царице Марије Терезије, која је заузела у оближњем Бечу престо свога оца. У том тренутку, Венцловић није узалуд писао:

Лукави су дани настали;
Пробаљујте време;
Ваше сваке речи
Нек су вам са сољу разблажене,
Знано и вешто сваком по себи
Добро знајући што ће ко коме
И сваком на свашто
Одговор дати ...

Верска гоњења, која су смењивала ратове и кугу, сад су достизала врхунац. Још 1708, Срби из целог будимског дистрикта туже се како их католици називају "чизматицима", силом их нагоне да празнују католичке празнике, а православне свештенике излажу подсмеху и грдњи. Године 1718, на предлог дворског камералног савета, у Србију се шаљу нарочити католички мисионари. У гомилама долазе католички калуђери: фрањевци, минорити, капуцини, бенедиктинци; нарочито опасни и озлоглашени били су језуити. Београд постаје седиште бискупије. Године 1720, будимски попови се жале месној српској општинској управи како их Мађари и Немци узнемиравају при служењу литургије, подсмевају им се, и за време службе у цркву убацују поган, овчије главе и кости. Због насилног ширења уније, убистава православних свештеника у вараждинском генералату, 1718. избија буна. Године 1732, пештански магистрат не прима у своју скупштину и одбор српске грађане и забрањује им даље досељавање. Године 1743, Србима по градовима забрањивано је да по својој вољи праве тестаменте, у Будиму им се чине сметље приликом отварања радњи и стварања еснафа, на спахилуцима се плаћа свадбарина, војници се нагоне да уз Дунав и Саву вуку лађе, а на далеким ратиштима сахрањују их по западном обреду. У Егри су Срби искључени из општинских послова, забрањено им је досељавање и куповина кућа, а 1744. године жале се Сабору да се с њима поступа као с робовима. У Острогону, Србима нису призната грађанска права, забрањивана им је куповина непокретних имања и продаја вина. У том тренутку, 1748. у Острогону нема више од пет до шест српских кућа, а биле су тако осиромашиле да нису могле да издржавају православног пароха. Године 1734, власти издају наредбу да православни Срби морају признавати католичке празнике и да без нарочитог допуштења не смеју дизати нове цркве. У Ђуру, српски попови не смеју да прате мртваца на гробље ни да га опојавају.

У таквим временима и управо у тим местима, своју свештеничку службу обављао је Гаврил Венцловић. У Ђуру и Коморану носио се са сиромаштвом и малобројношћу пастве, с Грцима који су непрестано подјаривали несугласице са српским парохијанима, с Мађарима који су вребали да премаме на унију његове житеље, са језуитима који му умало нису дошли главе, и са Србима који су, живећи у тешким приликама и сиромаштву, и сами устајали на њега, тужакали га и лишавали плате. Из једног низа Венцловићевих писама будимском владици Василију Димитријевићу види се под каквим је тешким условима живео и радио Гаврил у овим местима. У једном писму из Ђура 1735. године жали се да му се паства разишла: "Што би мало Србаља, то се разиде: Вршанлићи у цареве секеруше до Француза; Адам, црковни пасторак, најми се к немачким месаром, тражити им по вилајету волова... Толико градских четворица Грка сад што имам парохијалних, а и они убах слабо су дома." У таквој ситуацији, парохијани су се договорили да траже попа који би бадава служио: "од њих плаће да не чека, него како може да се живи". Тако је Венцловић морао отрпети да његови ђурски парохијани траже другог свештеника код њега жива, а да се он сам сналази како уме и може. Уствари је живео од милостиње трговаца који су кроз Ђур пролазили, али то му је једва за храну дотицало; "не уздам се да ћу отуда моћи риза променити" - вели он у једном писму.

С друге стране, претиле су недаће друге врсте. У току рата за пољско наследство, у Шлезију су у то време биле упућиване и неке српске јединице. И ђурски командант је распродао све своје имање у месту и с "мушкатирима" се спремао у "горњу земљу". Од тих војника неки су бежали, а у Ђуру је била "скела", коју је било врло тешко прећи. Тако су војне бегунце, Србе, највише ту хватали и затварали. У таквом месту и у таквим приликама, Венцловић је и сам допадао беде. Писма су му отварана, а једном умало није и главу изгубио. Као бегунци с фронта у ђурску тамницу била су бачена једном приликом двојица хајдука из Печуја од "киш Петра капетана". Један од њих био је тешко болестан; било је нормално да им се њихов свештеник нађе и помогне их, бар оног болесног. "Ишао сам с толмачем - пише Венцловић - к профусу, да би ми [га] пустио исповједати га и причестити. Рече он, пустити се не може, али мени слобода је улести, отвориће ми. А сутрадан рано у понедељник дођо с причештенијем. Профус отрече се, јер то на њему не стоји. Једва намолих двојицу који језик знаду. Ходише к шултусу и комендату. Никако не допустише. У том се дочу до језовита - а ја чекао сам код тамнице. У том дотрча к мени ђак, каза брже да бежим. Ја тек напоље кроз капију, а допадоше два јежовита на стражу тражити ме ... Ово је врло опак посао, да који христјанин допадне тамнице, то већ и с душом да пропадне ..." Тако Венцловић умало није усред Ђура и сам допао затвора.

Та тешка ситуација у Ђуру објашњава поред осталог и чињеницу да се Венцловић, по свему судећи, никада није сретао са другим писцима који су у овом месту боравили, нити пак с њиховим делима. Ђур је, наиме, дао историји три различите књижевности, три истакнута писца. Сва тројица била су свештеници у том месту: мађарски песник Матијаш Њеки Вереш радио је ту као католички свештеник још у XVII веку.^[22] Јан Томка Саски, словачки писац и истакнут историчар, једно време ректор евангелистичког лицеја у Ђуру, савременик Венцловићев, у Ђуру је поред осталог правио планове и о писању једне историје српске књижевности. Венцловић пак, заокупљен својим позивом православног духовника, морао се држати по страни од јавности, готово у врсти илегале, и тако никад ничим није показао да му је бар Саски био познат.

Један од најтежих проблема Венцловићевих у овом месту, у Ђуру, био је сукоб између Срба и Грка око православне цркве и начина читања у њој. Грци су тражили да се у цркви поје на грчком, а да се на српском не чита ни апостол ни "друго српско читање". А Срби се опет "зато кољуште, јер род им је сабљом добио овде фундамент цркви, сабљом ће је и одржати. Докле један Србин овде траје дотле нек се не зову грчка црква". Венцловић је био ту између чекића и наковња: дошло је до сукоба око црквеног новца који су Грци трошили без знања и сагласности српског дела пастве. Један од српских парохијана ишамарао је једног од Грка, а Грци су почели јавно да нуде четири стотине талира ономе ко напасника убије. Случај је био такав да су о њему извештене власти у Будиму, и владика је решио да предузме најстроже мере - одлучење од цркве. Венцловић се, међутим, успротивио. Њему је ситуација била јаснија него владици. Он је знао да "од зла за инат и у другу веру одлази се". Срби, ако на њихову штету буде пресуђено, одбиће се од цркве и "звати маџарског попа". "Из тога големо зло може изаћи, и без крви неће бити, ако два - три не падну мртва, ја ли се на инат у папиште обрнути. Јерно овде то скоро бива, све тек с митом се држи" - пише Венцловић владици Димитријевићу. У том случају, црква би потпуно пала у грчке руке: "… ако на сами Грци остане, ту већ ни ја, ни други више србски поп не може боравити. Ваља и мени таки пртити одовуд докле ми пртишта нису изфрљили на сокаку, како и двапут било је." С друге стране, ако Грци буду увређени владичиним судом, прећи ће у Коморан, и православна црква у Ђуру, која често, како сам Венцловић пише, остаје само на грчкој пастви, поћи ће трагом острогонске - опустеће. Тако је Венцловић, с правом, Грке сматрао непостојанима: "Ако виде исто нејма ли кога ћара ни пазара, тако се пресељају ..." а ни на Србе се опет није могао ослонити, јер су непрекидно ван места по ратиштима и у трговини. Најзад, однос српске пастве према свештенику био је све пре но присан и пријатељски. Страшно је сведочанство оставио Венцловић о тим односима у тренутку кад је сахрањиван његов претходник у Ђуру. Венцловић каже, сећајући се детаља, да се ужасава смрти и велике веселости "мирјана" - световњака, како се десило приликом Пахомијеве сахране: "тек само што хегеда није било, а иначе праву су свадбу проводили …"

Однос према Србима у Коморану, где је било племства и више српских породица но у Ђуру (1715. било је 114 шајкаша, од којих пет племића официра са обервајдом Ђурком Фелдваријем на челу), за Венцловића је био још мучнији. Године 1733, он се ваљда већ посвадио с Коморанцима; касније, како изгледа, имао је сукобе са својим некадашњим пријатељем, црквеним оцем обервајдом Ђурком, и спор је у том случају имао да пресуди сам митрополит приликом проласка кроз Коморан. Живот му је и у Коморану био такав да је владици у Будим писао како већ другу годину непрекидно живи у нади да ће га "одовуд променити".

Не из неке лажне скромности, него у једном од таквих тренутака мучнине, Венцловић је рекао својим слушаоцима да му је проповедање изишло на врх главе, да има позванијих, и вештијих, и ученијих за то, и да им он све ово говори "без лаже". Тако је његов живот зашао у своју трећу, последњу фазу, која почиње четрдесетих година и траје до смрти - у период у коме је стари и уморни беседник своје беседе стао све чешће да бележи онако како их је говорио - чистим народним језиком. Тада је настао највећи број његових књига са беседама српским шајкашима.

Из света и живота који је морао делити како и с ким не жели, често без пастве или у завади с њом, окружен мржњом Грка, Мађара и Немаца, Венцловић се повлачио у себе и налазио утеху у огромним напрезањима која су изискивале његове књиге. Хиљаде страница настајале су у таквим дугим часовима очаја, "болезни, гареза и немира од ово шаке људи ..." "Ваздан сам у ћелији борављу - пише он у једном писму из Ђура - слабе знам, нити имјеју коме ходити, ни что о чем разбирати. Такмо о својеј нужди и недоскути бављу се, у чатању и писму које и ва немоштех прехожду сујетније ми дни и љета ..." "Толико имјеју мало утјешеније здје и отраду што сам миран у ћелији, не имјеју које досаде ни гареза с ким, ни у цркви људске крамоље, ка у Коморану што сам подесио. Сам сам у ћелији, сам у цркви настојник ..." Из Коморана се јављао владици Димитријевићу 1740. године: "Све сам лани ожидао да ћете ме одовуд променити и кад већ сустиже зима (ка и саде што сустизују) та и прознах да ми није пута. Те и сам уже от оно добине приковах се, упразних се у писму многом, и не вем когда томе крај будет."

У таквом ставу било је несумњиво и нешто од оне скепсе која прелива странице теолошких списа Венцловићевих, нешто, дакле, од става стеченог искуством и освојеног мудрошћу. Тај скептични оптимизам, Венцловић је испољавао и у ретким часовима хумора, кад у апостолску посланицу долије свог уља и пожали се:

Беда на води,
беда од харамија,
беда од свога рода,
беда од језика,
беда у граду, беда у пустињи.
беда на мору,
беда од лукаве браће
и међу лаживим друштвом.
И пребеда ово пишући
у опрљеној књиги,
на злој хартији
(јакож и види се!)
с неуправним мастилом …

Његова "похвала скромности", алегорична минијатура која је исповест колико и проповед, даје доста тачно угао Венцловићевог гледања на начин живота за који се определио:

Други со том трговином нека да биртлује, по широку и дубоку мору плави се, те далеке пучине преброђује ходећи и свакад се сноси, претерива с ветрови, гњуран с големи таласи - да веће стиче! Те се голем каламар голи паламар нарече.

А мени доиста побоље, лепше и уљудније то се свиди по сиромашки се на земљи држати, те и с два вока с ралицом по страни на слатко браздећи плужити. а поиздалека мило гледећи много добаљање морских тамо животилаца. А ја како могу, с натегом копиркати се и оскудно се живући тако, да се могу и с мало теста таворити без многе мућње и чемерна дерта, него мале и велике у комори с метлом сметати новчане хрпе, те с многим добијањем, многу и тугу подносећи …

Али ма колико да се упињао да свој живот прихвати онакав какав јесте, Венцловић није могао да затвори очи пред горком стварношћу која је неумољиво продирала у његову писарску ћелију. Старост, болест, оскудица и стално узнемиравање, мењање места пребивања и рад под туђим кровом, огромни напори нервни и физички над књигама, чинили су своје. Још у почетку свог рада, тамо негде између 1711. и 1716. године, завршавајући своју прву књигу, Венцловић бележи: "Писах си зело скудоуман и без места, в чуждих домех из чуждих книг, в оскудени телесних потреб, в хитошти..." За Пресађеницу 1735. године Венцловић се правда да ју је писао ситним брзописом јер "не бист уже време минејски писати; в старости бо уже писах, да не всуе провожду дни в чуждих домех". Уз књигу Мач духовни Лазара Барановича, он бележи да "на парохији, каде на што доспех, тако и писах зело хитоштију, да в време своје згодит се в цркви на сказаније људем". Великопостник, који је почео негде ваљда око 1739. а завршио 1741. године, Венцловић је радио помажући се туђим књигама, што му је посао удвостручавало: "Започех из три књиге в једно поученије синаксарско списивати; а из туждих књига двоструко преписујушти зјело ми је дангубно …"^[23] Године 1743, Венцловић себе већ назива "худим списатељем у дубокој старости". Старост и болест почеле су га притискати и, што му је нарочито тешко пало, почео га је издавати вид, тако да га је хватало очајање при помисли да ће бити препуштен на милост и немилост средини с којом је имао толико несугласица. "И ја, раб ваш, в старости и недоумјенији - писао је он своме претпостављеноме у Будим - здје всује живот ми се изнурујет, а нелагодан сам телом и умом скудан. Не вјем гдје прибежишта изобрјести. Намјереније ми је да би доље [у Фрушку гору?] до манастирјеј пошао, а страшу се что же и тамо и на путу случит ми се. Да не горјеје что збудет ми се ..." Стрепео је од манастирског живота, на који му је било касно да се навикава; његова природа, која је постала ћудљива и скиталачка, тешко би се покорила манастирским прописима и односима. Био је свестан тога, и у једном тренутку очаја писао је 1736. године, овако сводећи рачуне о свом протеклом животу:

И то ми благодјетелно пишете да јест болше и мирније у једињенију живити се. И љепо јест, да би било вње мира. Пустиним же живот блажен јест и божеставним желанијем воскриљајуштим се, а посреде млв и пиштеј житејских јест. И ја тако живушт от моје младости о својеј вољи, није ми могло без многога порока пребити, и аште ми се в том конац придесит, то всује будет иночаски образ и објет мој.

Ужасавајући се тако да ће "узалуд бити" све што је учињено, Венцловић је даље писао свом црквеном старешини искрено и неувијено да, познајући себе, "нема намеру да се где у манастир прикључи", јер он вели "зна како је тамо". Ако би и помислио на манастирски живот, њега на то само невоља гони, "зашто имам напаст от бјеса одавно, а не мањи него више се појављује, те ми ваља целбе тражити". С друге стране, вели Венцловић у писму, ако би се и усудио да крене било куд у монахе, не би се имао више куда вратати у случају да му то не пође за руком, јер "нема свога особитог пребивалишта, но свуда туђе само". У таквом положају, он је преклињао и "зјело молио" будимског владику да му допусти нешто друго, у чему је видео спас и једино решење, узбуђено упирући поглед у могућност испосничког самачког живота. У том делу писма Венцловић одједном и нехотице напушта китњасти српскословенски језик којим се обраћа из куртоазије и поштовања свом претпостављеном, и почиње писати чистим народним језиком:

Него зјело молил бих вашеје обштеје благодјетељство, своје ради душе, то би могли сатворити владостију, аште би хотјели, што давно намјереније имјеју умно а досада нисам вам смјео поминати. И то сада потајно вас прошу, ако може бити, тамо близу села Помаза, код оне воде што је зову Сулејмановац да би кјелицу коначну справио. Можете повељети људма грађе онде принети и помоћи што чим справити, како да ви хоштете, једнога старца наместити да онде борави се кано ремета, а овамо, који је млад и узда се многом животу, може боравити на нурији. И Адам Савић казује да се Ковинчани нуде му који би овамо дошао. А ја већ концу живота се приближио и омалаксао, и очи ми врло изнемажу, слабо видим. Бар да ми је једно годиште, колико Бог посуди, особито мира поживити. Него засад не могу, ако би и хтео куда ходити; с празном сам руком, докле се не раскрстим с оним момчетом што сам му оно сиротиње тобож на хвајду издао. А како видим, задуго томе крај не може бити, те ако ми у том љето прође, и зими не знам куда. О том сам у бризи. А како ме је други рок овамо бадјава прошао, та сам се и отрекао људма у церкве јеште на Сретеније фер(фара) 2. И што год више боравим, све ми је всује што имам; из готова се живим. Такмо, ако сам Господ откуда ми што накнади, да изждиву свој живот чувајући бирцаузе, а правило остављајући. Не вјем је ли што на ползу души од тога.^[24]

Тако је поетска визија двају путева, коју је Венцловић својим шајкашима стављао пред очи као једну од основних моралних дилема живота, подједнако важила и за њега самог, и он је себи проповедао када је 1741. године говорио с предикаонице:

А да тко ли би тај
у садање доби бистроуман
и хитлен био,
да се о том може увавестити
и дознати се својим путинама?
Ко би претекао тога брза хрта,
и ухватио би небеснога
високо летуштега орла?
Да тко год стојање
кано бежање размисли?
Тко за поуздано ка стојеће?
Ко ће разделити ова и она,
што се напред показују и помилају се?
И овим ето, устопце да иде,
а на ове да и не гледа?
Тко мртву живу ли реч прима?
А да тко ли воли
у колиби или у граду великом боравити,
и насеобу, - или из села бег
и кријење?
Ко мрак неголи свет?
Ко ли воли рит
више бистрог извора планинскога пити?
Ко ли воли јед неголи мед?
Ко маћеху него своју рођену мајку?
Оца и очуха?
Трње и лепу, чисту земљу?
Ко стрњиште или пшеницу? …^[25]

Тако је Венцловић за светим оцима могао рећи: "Мир свима гласећи говорим, а сам га у себи нејмам." Јер није узалуд црвена нит његовог живота, па и поезије, била крик престрашенога који тражи уточиште: "Тко ће ми дати крила таква каконо у голуба, да одлетим и отпочинем на месту пустому од људи, где нејма беде!" Тако несмирен и неуслишен, у освит нових великих немира - нестао је. Нова сеоба Срба, сеоба у Русију, по свему судећи није га затекла међу живима. Према једном запису умро је 1749. године,^[26] у тренутку кад су његове књиге увелико биле анахронизам и кад је на позорницу живота ступила нова генерација писаца образованих у руским школама, доносећи једну нову поетику и један нови књижевни језик, ону поетику и онај језик које су у неколико махова, срећом узалуд, покушали да освоје Гаврил Стефановић Венцловић и његов учитељ из Сент-Андреје. Требало је да прођу стотине година да она стара поетика и онај чисти језик Венцловићеве поезије и његових књига дођу поново у видокруг и ступе у закаснелу борбу за признање и право грађанства у Једној култури.^[27]

2. Путујући читалац

В чуждој стране и домје…

Било би лако и лепо замислити велику књижницу у звонику храма Светога Луке у Сент-Андреји и у њој Гаврила Стефановића Венцловића при раду. На жалост, то не би била реална слика његовог бављења књигом. Његова права књижница лежала је расута широм оних никад његових пребивалишта по малим шајкашким градовима на горњем Дунаву. Књиге су биле скупе: приликом једног спора у Коморану, у који је био умешан и Венцловић, најжешћа распра водила се управо око наслеђа једне Библије, која је двема трећинама припадала једноме наследнику, а једном трећином другоме. У таквим приликама, без сталног пребивалишта и стана, Венцловић није могао да створи сопствену библиотеку. Радио је, како се жали, служећи се туђим књигама, а сопствене је, по свој прилици, морао продавати да би се издржавао. Тако је 1736, Венцловићев превод Барановичевог Мача духовног био у рукама неког будимског јереја, а исте године, ваљда, Венцловић је водио преписку с будимским владиком Димитријевићем око неког новог списа (часловац?) који му је био наручен.

Међутим, ако нисмо у могућности да створимо представу о Венцловићевој библиотеци, могућно је говорити о његовој лектири. Вероватно је да је читао књиге свога учитеља Кипријана. Међу њима се налазио и већи број оних које су га могле упознати са српском средњовековном поезијом и књижевношћу писаном у прози, с похвалама српским владарима свецима, с њиховим житијима, с текстом Јефимијиног веза. Венцловић се потписао на једној књизи у којој се, међу текстовима из XVI и XVII века, налазио и параклис Стефану Дечанском. У црквеном зборнику који је, како изгледа, наставак неке изгубљене Венцловићеве књиге,^[28] наш писац је приредио праву антологију тропара и кондака Србима свецима: деспоту Стефану, архиепископу Арсенију, Стефану Дечанском, светом Јовану деспоту, светом Сави (са биографским подацима), деспоту Максиму, Анђелији, за коју бележи: "Богатаство своје расточила јеси ништим .. ." У Стихослову полијелеја има по неколико врста кнезу Лазару, Симеону (с датумима живота), краљу Милутину и другима, са сликама Симеона, Саве и кнеза Лазара (с датумима и подацима о косовској бици). Засебно, у тој књизи поново исписује текстове из службе Сави и Симеону, Ћирилу и Методију. Међу осталим текстовима читамо:

Отче наш, светитељу Арсеније,
Молим те, моли Христа бога
Просветити душе наше
Да некогда уснем в смерт...

У својој првој књизи писаној на народном језику 1732, он даје једно "поученије" које се може читати на дан празновања Стефана Дечанског. Приликом писања биографија свете Петке Српске (1732) и деспота Максима (око 1740) на народном језику. Венцловић се свакако морао добро упознати са житијима ових личности која су му послужила као основ.^[29] Он се, иначе, позива на летописе, и на једном месту помиње "српско јеванђеље", законик и отачник. Интересовао се и за историју свога народа и познавао је. У једном тексту, дајући етимологије имена Словака, Бугара, Срба, Руса и Пољака, писао је о настанку словенског писма и пореклу свог народа: "… сви једнако наричемо се Славени по првом заману кад је све то у једној слози било и једнога су цара над собом имали, те им нико није могао одолети. У великој тафри, помпашни на гласу људи особити били су врли витезови на боју, те со тога су прозвати врли и славни туштени народ. Нити има на свету више кога рода, колико тај славенски без числа многи народ штокуд расејао се. Јесу допосле назвати Хорњавци што су више између лешке и мађарске земље Словаци, али кроз то тако обашка се именоваше, јерно србскога чатања слова (та азбуквица) понапре између њих је изашла свим осталим, Србљем, Бугаром и Рушњаком за потребу књижну, ако најпосле кроз Немце и изгубише је они сами …"^[30] Венцловић познаје центре српске средњовековне културе, Атоску гору и Фрушку гору, и набрајајући на једном месту православне манастире, обе помиње додајући: "Дигни де се, једанпут, те отиди у Свету гору, или тамо у који руски велики манастир, да видиш њихан начин какав је и научи се од њих апостолском учењу." Постоји један његов текст у којем описује настанак Атоске горе. Додуше, он у једном писму с калуђерском скромношћу напомиње да не зна поименце све који су поглавити и колико има манастира фрушкогорских, али зато на истом месту показује да зна за атоски Хиландар и манастир Св. Павла, а о тој истој Фрушкој гори (у коју је и сам ваљда намеравао у једном тренутку да се врати) у Максимовом житију пише:

Инди, што да чини свети Максим, оде проходати се по Фрушкој зи гори, пронаћи за своје седиште гдегод прилично место. А тадар Јакшићево колено владаше сас Фрушком гором, ал' њему они свасти бијаху. Пронађе он једно хубаво и на очију лепо свидно му се место, прозвано се Крушев до. Запроси од Јакшића дати му за манастир ону долину и они му то не забранише, таки му је посудише. Тадар он саста се с ондашњим војеводом, именоватим се Јован Његојевић, те ш његовим се договором и с помоћу му, сагради велику лепу цркву, храм је учини именовато се Благовештење пресветије богородице и с ћелијами је обгради, подиже славни манастир, сабра у њега подоста калуђера… Потом јоште за мало поживи и престави се онде, у Крушедолу.

Међутим, Венцловићу није био познат само деспотски, њему у неку руку савремени период. У једном писму, он је око 1740. тражио од свога будимског владике да му набави књиге из којих би подробније упознао животе Саве и Немање (можда је мислио на списе Саве и Доментијана или Теодосија), пошто је намеравао да и њима, као Максиму, напише слово: "Рад би о светому Сави србскому и Симеону примјетнути поученије у савкуп к иним светим - пише он из Коморана - а не знам им подретло, кога је закона и рода био свети Симеон, и колико су љет који живили, којего се года преставил, от колико ли је љет који у иночество дошао и архијерејство. А без тога не може се сприликовати слово…" Под калуђерском скрушеношћу и "скудоумијем" које је Венцловић очигледно намерно увећао пред моћним будимским владиком, крила се жеља да се дође до скупих и у Коморану недоступних књига. Јер, Венцловић је још тридесетих година бележио податке из Симеоновог живота у свом Зборнику,^[31] а 1735. године у Пресађеници је написао кратко али пуно података житије светога Саве. У тој биографији, Венцловић показује да зна ту епоху, која је заједно са Савиним животом текла за грчкога царства Алексија Дуке и Теодора Ласкара, да је Сава био син првог српског хришћанског краља, Стефана Немање, Белоурошеца, који је потом, у иночаству, наречен Симеон. Даље помиње Савино бекство у Свету гору, у манастир Пантелејмон, назван Русси, где је Сава пострижен. Зна да је постављен за архиепископа српске земље у време цариградског патријарха Манојла и наводи годину. Затим помиње Савин пут у Јерусалим, повратак и смрт у Трнову, у Бугарској. Најзад, Венцловић каже и то да је Савино тело пренето у отаџбину "својим краљем Владиславом".^[32]

Има неког поносног тона у тим списима о Сави, о Венцловићевом земљаку деспоту Максиму, о његовој матери, а туге и чемера у исповести Венцловићевој, где је сасвим у духу времена излио један ламент над пропалим царством српским. Он је и иначе често туговао за изгубљеном отаџбином, горко помињао да се његови земљаци називају "сервијани - штоно се по латински именују слуге свачије", молио се Господу за повратак српске земље и надао се да ће нам поново дати "свете царе наше, и сачувати ће њихову господу у покорству и у страху и у православној вери. И њихову ће војску уснажити на њине непријатеље и нас ослободити …" Из летописа које је читао и помињао, знао је за судбину пропалог царства и за причу о неслози, па ће 1743. године, у једном тренутку кад су се са аустријским јединицама у рату за наслеђе српски граничари поново отискивали на далека ратишта у Елзас, заплакати над пропалим царством. и минулим временима моћи, окривљујући сопствени народ за ту несрећу;

Хоћу сам своју ми грбину издати на грухање и образ закрих са срамом, те у самоћи седох јерно доста сам се црна чемера нагутао и пун сам већ једа. Зато пробрах се да је много боље у окрајку седећи мучати: у томе нејма главобоље. Знајући ми то, да је време лукаво. И они што су тобоже поближи и понајбољи и мили пријатељи, костреше се и растресају те устају скачући на зло дружевље, јерно били смо јоште из детињства зли и пакостни синови, а и на меру ставши људи ништа нисмо бољи, помећући оца и матер своју. Та и подретло нам од корена сведочи како смо зли и опаки будавши с првом права винова лоза до краја лепа, пунородна, с хубавим грожђем, добро запајана с небесним капљами, у вис растући разгранато, - а сад само остала једна павитина дивља тако да ни дивље зелене вињаге не види се на њој. Камо царство, краљство и велико на гласу господство наше? Гиздаве коруне и с камењем драгим и с бисером царско преодело? Није ли се стрмо доле преобрнуло све широм? Скупи белези и лепе заставе, да речем дивни барјаци, са златни гојтани и красни венци великојуначни многи копјаници, златоперјаници и заркулоносци, наше хваљене дике! …^[33]

Језик те старе књижевности на којој је једним делом однегован Венцловић, српскословенски или стари српски књижевни језик којим су писани списи Саве, Теодосија, Доментијана, Данила, Душана, Кантакузина, Константина Философа, Пајсија и других, доживљавао је у Венцловићевим временима своје последње тренутке. Окрећући се народном језику међутим, Венцловић није заборавио ни стари књижевни језик који га је створио и с којим се праштао. "Његов црквенословенски језик - речено је недавно - слободан од граматичких и лексичких србизама, био је зрео да изрази и мисао и песнички узлет. Венцловићеви списи су лабудова песма српске редакције црквенословенског језика, али у једном смислу и њена кулминација. Међу ауторима који су стварали на таквом језику, он је не само временски последњи него и духом најмодернији" (П. Ивић).

Поред историјских списа, читао је Венцловић, како изгледа, и нешто оне књижевности која је у његово време стварана на народном језику. Читао је, ваљда, и познавао анонимне зборнике световне поезије који су кружили међу ђацима у његово време, и он их је 1746. године помињао кудећи и нападајући их: "Ама, је ли тек Свето писмо - пише он у књизи Поученије избраное - а нису ђачке које неваљале поџепнице, оно је све исто сребро и прокушано злато…"^[34]

Иако је показивао несумњиво интересовање за књижевност свога народа, Венцловићеву најважнију лектиру не треба тражити у тој области. Његове грчке студије биле су свакако пресудне за његов развој. Знао је грчки и латински, и по његовим делима расуто је безброј објашњења грчких речи, а пошто је као православни свештеник морао служити и у црквама с мешовитом паством српском и грчком, он је служио на оба језика. Има у једној његовој књизи читавих одељака на грчком са упутствима и објашњењима за српске свештенике који служе на грчком језику у српско-грчким црквама. Тако му грчка теолошка књижевност није била недоступна у изворном облику, мада му је, у највећем броју случајева, стајала на располагању и у преводима српске редакције који су се гомилали столећима, као и у руским верзијама.

Занимљиво је и значајно да један део ових Венцловићевих интересовања иде на античку књижевност. У житију Григорија Богослова, које је Венцловић дао према тексту Григорија Презвитера, има један леп одељак о класичним студијама Назијанзина. Ту писац устаје у одбрану античке књижевности са овим аргументима; "У дубоке се јелинске књиге учено завезе… Узе првом напред иројска о свему премеривања ствари, Потом и амвикијско учење доносити на среду, што ваља држати се, што ли је за одмет, непристало за христјане. Такођер узе их световати и јелегијским наказивањем и тромерилами доводити у разум, и с другом многом сприликованом наликом да ваља се и врло учити: што је за потребу, оно себи примати с искусом, а што ли није, и то знати, ал' не творити." Тај принцип да од туђих знања и обичаја ваља узети све што се може корисно употребити, Венцловић ће и иначе заступати. "Указујем вам овде нешто и не од наших, ама с промотривањем и врло је наше! Те ако по духовноме смотривању провиђаш нишанећи оком на оно исподмукла, није ти то грехота. Поузајмљи од Јегиптена, безбожних људи, благо и лепе агијаре, скупе ствари, што је сребро и злато, бисер и драго камење, те с отим пробегни да ти буде путнина за трошак с туђег мираза…" Таквог става Венцловић се, уосталом, и прибојавао, јер у једном његовом тексту види се да није у тим временима било безопасно износити такве идеје: "Ако је што снаход се стојеће за нашу потребу које биље и на туђојзи ливади, нека је то узбрати! Не за сазнање себи злочеста се држања, ама на случај којих год лекова. Што се назубно, за пакост не говори, то с добром вољом ваља примати. И што одвише ми је о тому говор? Средњим путем боље волим нек ми затркушком се проходи слово ка брзокоњик трком хваљени! (Ако сам се мало и задржао о указу овде великога Василија, садружна у науци Григорију, ка с неком жвалом зауздат опет овде већ и заустежем о тому слово. И сртање заустаљам напред више не тртати, јерно тко више своје му врсноће жели поскочити, тај и с мере му натраг изостаје…)" Али, кад треба у вези са неким ставовима аполинаријске јереси да се изјасни у прилог или против класичних студија, Венцловић је недвосмислено за њих: "Детињске су тек оне речи и низашто пристале, што он то заказује да нејмаду христјанска момчад јелинскому се писму учити ни наука им примати…" Школовање Назијанзина било је и иначе у складу са античким: поред граматике и "риторике", философије, он је учио - читамо у Венцловићевом тексту - и музику: "Сваке те управе и светске многосвидне се мусикије свикоше свиралске" - каже он за Григорија и његовог школског друга Василија Великог. "Хесап збројни људских мисли и меру земљану равно знадијаху, тако и расположење по небу звездно и преход обртни, кругове." Као што је за јунаке слова о Назијанзину рекао да "за покривач свој ту мудрост намењаху", тако се ни сам није устезао да у своје списе уметне и многе анегдоте, цитате и друге реминисценције из лектире класичних књижевности.

На једном месту има тако Венцловић мали паралелни цитат из "Омира и Хипократа" (који му је био потребан као аргумент у замршеној антипапској дискусији); "Јоште погански мудраци Јелини разлико тај хлебац обашка именују … јаким и општим свега народа хлебом зову га. Омир оружату пишту га именује а чудни Ипократ вели "да идемо к оружатој војиштанској храни"; сви језици да се запитају што је хлеб…" На другом месту, кудећи необразованост свештеника и замерајући што учитељи и проповедници нису дорасли тумачењу и, кад је потребно, оповргавању класичних списа, помиње многе античке писце: "Висине мудре ни чуо није, а камоли да је и згледао! Неки је пак и врло тупоуман и рђава језика, безговорљив. Ни може што ваљало исказати, нит се што досетити. А иште да је учитељ! Обртати речи не зна ни их мудро вештином слагати и приклапати к ујдисању [тј. чинити складним и разумљивим.] измишљивања разгонетна и Пиронова настојања, ил' му здржања или размршења кога и супроћ смештања положена. И Хрисоспова смишљеног узла одрешивања или Аристотелеве хитриње и Платонових сплетених лажа слаткојезичних, бајања и чарања, штоно су ти многи што о чему клаповници, књижетине, сановници, трепетници, рожданици и зрномети, зло и доброкобници, јелинских мудраца писма…" Разматрајући питање "базичног" броја четири, Венцловић помиње Питагору и питагорејце, другом приликом напада "злу лажу епикурску". Пишући о слави јунака, он се сећа Илијаде: "Та јунаци борци, како ли је и Нестор, што су били, не теке за то боре се међу се у коштац, ко би кога надјачао и пода се скљусио, на свој само оглед, - него више за јуначки да им међу људма проходи хваљени глас."^[35]

Венцловић има једну полемику с "мудрим Аристотелом", у којој оповргава Аристотелово мишљење о настанку земљотреса:

Мудри Аристотел, јелински учитељ, овако казује са шта се земља затреса: - Каде, вели, где духајући јаки ветар зађе у које пукотине ил' му пештерине земљане, те далеко доле у ширине испод земље оде, а спрам свога духања нигде скоро пак одухе не може здесити куд би пак излезао, та и врти се там-овам, силовито навирући куд би прошао. Зато потреса са земљом докле куд згоди коју дупљу, те опет излезе напоље.

Ал' то су тек једне масали. Ветар у собе и у подруме дубоке залази, ама где уђе, ту се и стани, теке га нестане, а не затреса с подрумом, зашто спред више духању нејма снаге. Преко света свакад душе ветар тако да достапут и стрехе с кућа разноси и воде клати сас дна, ал' кад с главе стане, откуд му је започетак, онда тим часом свуд се потиша. Еда ли и мешини надухатој што чини квара? Није! И човек докле у ватру из уста духа, дотле и разгорава. А кад престане, оно нејма ништа, све је оно духање узалуд отишло.

Аристотела и Платона спомиње Венцловић још на једном месту обраћајући се философима, а у полемици с католичким догматицима, говорећи о јелинским "звездочатцима", помиње "плеву папишку од јелинских књига".

Од античких анегдота има ону лепу о сликару Апелесу и златном јелену, ону о Дарију, Александру Великом и кокоши која носи златна јаја. а у књизи Пентикости има цитат из "Квентуса Курција" (Quintus Currius Rufis I век н. е.),^[36] из четврте књиге његовог списа Историја Александра Великог (који је могао читати у руском преводу петровске епохе):

Кад је велики Александар, цар маћедонски, преузимао свет, дође с војском под неки врло тврди град у морској затоци, - зове се Тир, те то рађаше, да га како без крви добије. Много под њим доби бави се, и никако се не може да га узме. У неко доби, поче му војска ручати: један му официр узе сомун хлеба, разреза га с ножем да једе, и потече крв из хлеба! Однеше ту профунту пред Александра крваву; кад он виде то чудо, со тога прознаде јер без голема боја и крви град не може се узети.

И с крвљу га достадоше.

Из истог извора (Курцијус) вероватно су и прве две анегдоте дошле до нашег писца. Позивајући се на Цицерона и Тукула, Венцловић бележи и ову анегдоту: "Два брата, Клеобес и Бетон, врло почитоваху своју им мајку. А погани бијаху. Те кад би јој ваљало у збожницу ити, њихову црквину, а не би им се коња здесило, сами би се запрегли у кочије и одвезли би је тамо." То је мит о Клеобису и Битону, синовима Херине свештенице у Аргу, који су једном заспали у храму и нису се више никад пробудили.

Вергилија је Венцловић помињао и имао реминисценција из његових дела. Нека места потичу из другог певања Енеиде:

Јенеја, тројански кнез, тако је врло миловао свога оца Анхизеа, те кад се је била запалила Тројада град, и ватра га је била опколила, он усука се кроз ватру, те га лати на рамена своја и изшика га на страну из палежа.^[37]

У Венцловићевој књизи Пентикости (1743) испричана је једна сцена преузета из Вергилија, с наводом одакле је ("Вергил, книг 8"). То је сцена о Какусу и Херкулу, из осмог певања Енеиде:

Какус бијаше харамбаша; бијаше сву стоку Геркулосову запленио и сатерао у гору у своју пештерину. А тај Геркулес велики на гласу јунак бијаше. Кад разабра куд му се је подела марва, цикну од љутине. Другог пусата бојна ништо са собом не узе кроме један топуз. Самосам оде у гору тражећи те харамије где су. Нађе ону пештерину где му је скривена гуља. Улезе унутра, затече онде Какуса. Таки га крхну топузом у главу и уцопа га на месту. А своју чорду изведе напоље и дома их отера.

Не знамо одакле је Венцловићу позната лепа грчка легенда о последњем атинском краљу Кодросу који је жртвовао свој живот за спас Атине, знајући за пророчанство да ће град пасти приликом провале Дорана у Атику ако атински краљ не буде убијен. Њему је позната и трагична судбина Јустинијановог војсковође Белизарија, коју ће тридесет година касније у чувеном роману обрадити Мармонтел, а на српски превести Павле Јулинац. Венцловић је познавао античку митологију, и својим шајкашким слушаоцима у првој половини XVIII века одржао неколико беседа упознајући их с незнабожачким религијским системима. Ево једнога од тих места:

Јелини пак. најмудрији људи (штоно су сад Грци) и овогорњи народ, они су особито од сваке ствари и натуре човечије, разлике своје богове имали; те велике по небу звезде сјајне сваку својим именом прозвали су, и за своје им богове почитовали. На небу имали су бога Јовиша. когано је и цар Александар почитовао. На мору морскога бога Нептуна, у паклу Пљутона, од докторије лекарски бога Евскуљапљеуша. На војски од боја, - Марса. Од многе беседе знане Меркуријуша. Од свирње Аполона, од ветра Еолоја. планинског бога од шуме двојицу имали су: Сатира и Силвана, мушјега бога Дагона, винскога Бакуса, а од мудрости и философије опет жене богиње имали су Минерву, од измишљавања и умља Дијану, од хране, усева - Цереру, од имовине и блага - Фортуну. Што год се вешти на свету находи, од свашта су они особитога бога ил' му богињу имали.^[38]

У истој књизи, Слова избрана (1743), Венцловић ће се још једном вратати на исту тему, и у замршеној и дугој беседи проговорити о античкој драми и митологији показу)ући да много шта о њој зна, мада слушаоцу јасно даје до знања да се он ограђује од много чега што ту износи, и да не дели мишљења и обичаје паганства.

Ђаволство је то и идолопоклонство од поганских нижеименоватих дрвених богова постало, што су се погани шњима дичили, те нека мњења и мачти пехливанске по улица, по пазари с игром бесрамно момчад проводећи. свирње и маскаре чинећи и људи малоумни томе чудећи се и за истину држећи! Ама паметним и христопоклоником о томе и разговора да није, а камо ли у томе зурње и забаве! Ако би што и врло чудно и хитро указивање било мајсторско, - је ли исто враговштина, попљувати то ваља ка поган и нечист коју.

У продужетку је Венцловић описао култ паганског бога Дија, везан за легенду о Дијевом рођењу, и цео мит о свргавању Крона; објаснио је тајно преношење Зевса (Дија) на Крит како га не би нашао и уморио Крон ("отац омрзао деци, мршталица на њих"), описао како дете у колевци штите Реини синови Курети који су "жалостљиве гласове изводили и игре оружати, плештући се с дланови и клепћући ногу о ногу, плачнога свога им бога веселећи, тајећи му плачни глас… "Споменуо је, додуше нешто збркано, и детаљ о гутању камења (које је Крону подметнуто уместо Зевса). Споменуо је фригијске култове бога Зевса, и култове његовој матери везане за свештенице које су се спаривале са Зевсом претвореним у змију, тако што су се и саме у змије преобраћале. Даље је Венцловић описао мит о Дионису у најкраћим цртама, додирнувши његову незакониту везу са Афродитом (из које се родио Пријап), споменувши успут Тивеја и испричавши мит о Зевсу и Семели, која се "треску громову поклања", и онај о рођењу Дионисовом из те везе. Венцловић познаје и необичан начин Дионисовог рођења из Зевсовог бедра, јер спомиње "стегно којено роди недоношче дијете с отравом изметнуто…" У једном другом одељку исте беседе, Венцловић је описао мит о Пелопу, по којем је Пелопонез добио назив, нарочито помињући злочин Пелопов, који је краља Стимфала из Аркадије позвао на гозбу и тамо га убио и тело му раскомадао. "А где да ставиш Пелопово месно приготовљивање много за наших гладних богова" - пише ту Венцловић, мислећи свакако на култ Пелопа који је укључивао и жртвовање црног овна. Обредно шибање младића код Пелоповог олтара приказао је и Венцловић; то је жртва "лаконских обесних момчина, штоно се за душу сокацима шибају с измешатим сецалицама корбачи, да фиста из леђа им крв, и после мажу се да им се не позледе ране…" Даље Венцловић спомиње "страшљиве снове и мечтања зла" богиње смрти Јекате (Хеката), митског градитеља Трофонија, његове "играчине, по земљи скакања, у клупку преметања и у вис ђипања", везујући ваљда ово предсмртно весеље за пророчанство дато Трофонију и његовом брату у Делфима, које је гласило: "Живите весело и уживајте у свим задовољствима шест дана; седмога дана жеље ваших срца испуниће вам се!" Даље Венцловић спомиње Додонија, који би могао бити Дидајон, брат онога Ифита што га је убио Херакле; Орфеја, његове "гусле и разлике пискове и пригуднице", Осиода (?), Исиду и друге личности грчке митологије, халдејске астрологије и египатских култова. На крају се вратио Грцима, напоменувши: "Од свашта (зла и добра) особити им је бивао бог, те сваком особит и дар је издаван…"^[39]

Најзад, у различитим текстовима по Венцловићевим књигама, наћи ће се и трагови античке философске терминологије. Због тога што је Венцловић ту давао преводе на народни језик философских термина употребљених у његовим изворима, та места представљају занимљиве детаље. Једно од најкарактеристичнијих налази се у књизи Пентикости (1743):

Има право у томе једна грчка (sic!) реч, што ш ње философи мудрују: зове се ЕНС, да речем по нашки: битност; то што је било а не да је скоро постало, те у томе су три слоге уједно сносне. Прво, свест разумна и правда и добриња… а како су ове битности свака по себи, а уједно су сложне мудрост и истина и добриња…^[40]

На први поглед могло би се рећи да су Венцловићеви контакти са античком књижевношћу неочекивано интонирани и да су лишени оне обавештености какву бисмо могли пожелети код једног писца. Међутим, ако се уђе у прилике у којима је он радио, ако се узме у обзир тренутак у коме се, под тадашњим околностима у нашој књижевности прилично опширно, Венцловић усудио на један пут упознавања наше читалачке публике и шајкашке пастве у горњем Подунављу са античком митологијом и књижевношћу, мишљење о значају ових интересовања битно се мора променити. С једне стране, до њега су антички писци већ допирали у једној кроз много векова ретушираној и коригованој обради источне хришћанске цркве, а с друге, он је и сам морао, како каже, да води рачуна о томе да се не отисне у области у којима би могао доћи у прилику да с предикаонице проговори на један начин који са схватањима цркве није могао имати много заједничког. Тако грчка богословска књижевност, дела византијске учености, беседништва и поезије, историјски и други списи чине наставак Венцловићевих интересовања за грчку културу и уметност. Његова лектира из ове области спада међу наjобимније и у његовом образовању заузима једно од средишних места.

Поред многих списа чије нам ауторе не помиње, или су дела анонимних писаца, као отачник, хронике Цариграда и Солуна, "летопис", тј. живот Григорија Паламе, поред синаксара, патерика, пролога, канона и слова похвалних Богородици, поред житија Јована Богослова и светога Андреје и Епифанија, и повести светог Андреје јуродивога, у његовим делима има трагова читања апокрифа: књиге Енохове, мучеништва Јеремијиног и другог доласка Христовог (приписаног Јовану Богослову). Венцловић помиње пророчанство Варухово и визију пророка Исаије. Преводио је новозаветне апокрифе: јеванђеље Никодимово и апокрифна дела апостолска (св. Томе). Од хагиографских списа читао је живот Марије Египћанке од Софронија Јерусалимског, у неколико верзија житије свете Петке, затим упоредни животопис Григорија Богослова и Василија Великог од Григоријевог истоименог ученика. Из старе српске преводне књижевности до њега је дошао роман Варлаам и Јоасаф, и изводе из овог омиљеног дела Венцловић је у два-три маха преводио на народни језик. Тако "Притчу о души и телу" преводи још 1732, а "Притчу о три друга" око 1740. Године 1743. још увек је имао при руци ову књигу и позивао се на њу називајући је "Историјом о Варламу и цару Јосафу".

Све форме византијске поезије одомаћене у старој српској књижевности срешће се у делима Венцловићевим; од византијских песника и писаца химни познаје оне најбоље: Андреју Критског, Козму "песанописца",^[41] Дамаскина, Софронија Јерусалимског. Од беседника читао је најзначајније, и они су имали на њега, поред савремене му омилитике, пресудан утицај. Нарочито је много читао и преводио Златоустог: Маргарит и друге списе; затим Григорија Богослова и Василија Великог. Ова три беседника и иначе су привлачила његову пажњу: преводио је њихове животописе, дао један занимљив спис о књижевном спору који је избио у Цариграду око беседничких стилова ове тројице проповедника (читаоци су се били поделили у три групе и свака се определила за стил свог омиљеног беседника). Ту је Венцловић показао да познаје битне стилске особине сваког од ове тројице беседника. Најзад, поред текстова писаних у похвалу Григорију и Златоустоме, Венцловић има и један спис намењен сликарима, иконописцима, у којем даје двоструке портрете поменутих беседника - "унутрашње", описујући њихов карактер, и "спољне", описујући њихове физиономије, увек с намером да помогне уметницима који се баве иконописањем њихових ликова.^[42]

Читао је Гаврил Венцловић морално-аскетског беседника Јефрема Сирина: његовог прекрасног Јосифа и лепу легенду о блудници и Христу. Читао је византијског мистика Јована Лествичника, аутобиографију Метафрастову и, ваљда, писма приписана Метафрасту, читао је Теодора Студита и Теофилакта, Григорија Паламу и Варлама "Калавранског" "с којим се Палама борио бранећи хесихазам". Тако је Венцловић ушао у основне проблеме односа двају духовних светова, двају начина мишљења, "западњачког", логичког, ако се тако може рећи, и оног "антиномичког", својственог грчко-хришћанском погледу на ствари, одраженог у овој чувеној полемици.^[43] Читао је Венцловић списе других црквених отаца: Атанасија Великог, Ксантопула Нићифора Калиста, Амфилохија Иконијског, Максима Исповедника, Ћирила Александријског, Прокла Константинопољског, Јована и Петра Антиохијског, Исихија Јерусалимског, Генадија Цариградског, инока Петра, Ћирила Цариградског, светог Нифонта, светог Илариона Блаженог, Јефтимија Великог, посланице Атанасија Александријског, Никиту Пафлагона и Никиту Студитског Ститата, Јована Философа, Епифанија Кипарског, Антиоха, оца Евагрија, Јована Милостивог; читао списе Исидора Пилусиота, Теодорита, Лимониса и друге. Од дела других светих отаца нарочито чита и цитира светог Хијеронима и светог Августина, којег парафразира у лепом песничком фрагменту:

Кад падох, Господ ме подиже,
Кад устадох, задржа ме.
Кад пођох ходити - води ме!
И ко би тај толико несвестан био путник,
Видећи пред собом кога
Где пропаде кроз лед у јаму,
Да би и он тамо натратао
И за њим би се увалио?
Него запамти оно зло место,
Те и другом каже да се чува…

У књизи Пентикости (1743) има читавих интерполација које Венцловић назива "филозофија папишка" и сугерише читаоцу да их чита ако је довољно вешт у разумевању: "ко се боље разумеје в чем, вољно му је верити". На другом месту цитира папу римског Иполита, молитве папе Григорија Двојеслова (читане у грчком преводу који датира). Он има један већи одељак "Сказивање о иконама", преузет од Леонтија, "папе римског".^[44]

Посредством византијске књижевности коју је овако добро познавао, и богате, вековима неговане српске преводне књижевности, Венцловић је у самом почетку својом лектиром обухватио хебрејску књижевност и њом суверено овладао, нарочито списима Старог завета. Псалми, Песма над песмама, Соломонове приче, Књиге о царевима, списи пророка Исаије, трагичног весника Јеховине срџбе, његови ламенти над Јерусалимом, пророчанство Данијела, списи последњег пророка Малахије постају најприснија својина Венцловићева, и њихов значај у његовој лектири је прворазредан. Он чита и наводи "левитске књиге", често посредством грчког превода објашњава и преводи хебрејске изразе и речи, а у једном топлом тексту, разапет између идеје о "злочину" који је његова црква видела на сваком представнику хебрејског рода и љубави за узвишену поезију овог народа, Венцловић је писао:

Одонуд би чокот и лоза винова, а ми грожђе сашње побрасмо за нашу хвајду. Они тај грозд изгмеждише и исцедише га, а хришћани му чисто вино пију. Они у јудејској земљи им чисту пшеницу засејаше, а ми с верним српом класове пшеничне жњемо. Верни језици божаставни цветак себи ускидоше, а трн у Жидова оста… Лишће с писма указују, али воће му духовно језици збирају.

Нови завет, нарочито параболе и јеванђеље св. Луке с химнама, дела апостолска, посланице и нарочито апокалипса Јованова, омиљена су лектира Венцловићева у свим периодима.

Било би, међутим, погрешно претпоставити да се Венцловићева лектира сводила само на класике хебрејске и античке књижевности, на дела светих отаца источне и западне цркве. Он је живео у првој половини XVIII века, у време кад је битка за примат између православног и католичког свештенства на територији Угарске достизала врхунац, и кад се српска црква брзим темпом прилагођавала новим условима насталим после сеоба и хватала корак са збивањима у аустријској царевини и Европи. У таквим приликама не би могао опстати беседник који није дорастао да својом обавештеношћу, културом и познавањем вештине нове омилитике ступи у ту утакмицу.

Тајна Венцловићевог успеха као беседника, а он је најчувенији српски беседник у првој половини XVIII века и најбољи у том столећу - лежи управо у томе што је у његове беседе потпуно продро дух у оно време модерног барокног проповедништва.^[45]

Он је одлично познавао дела оновремене књижевности и барокног беседништва у једном од најзанимљивијих видова - у оном необичном облику који је беседништво добијало током XVII и почетком XVIII века негде на граници Украјине и Пољске и унутар аустријских провинција, у тренутку кад се ораторство католичке цркве почело мешати с византијском омилитиком.

Венцловић је читао и преводио централно дело католичке реакције, чувену историју цркве Цесара Баронија, Annales ecclesiastici, која је изишла у Риму 1588-1607. године. Дело је било одговор такозваним "Магдебуршким центуријама". Наиме, присталице реформације су у борби с папством тражиле оружје и у прошлости цркве. Тако је, руковођена Истранином Матијом Влачићем, једна група писаца израдила историју цркве. Дело је изишло између 1559. и 1574. године под насловом Historia integram ecclesiae Christi ideam secudum centurias conplectens etc., обухватајући, по вековима, период до XIV столећа. У њему су права папства оштро оспоравана, тако да је са стране католичке цркве као одговор изишла поменута историја Цесара Баронија. Бароније, међутим, у овом делу није залазио у полемику и текст нигде није интонирао као директан одговор "Магдебуршким центуријама". Пољски језуит Скарга прерадио је Баронијево дело и у тој пољској верзији Венцловић је текст Баронија читао и преносио,^[46] како сам каже, с пољског, мада се морао служити и руским преводом Скаргине прераде који је начињен по налогу Петра Великог, а изишао под насловом Дјејанија церковнаја и гражданскаја…^[47] пошто су из њега изостављена сва места која нису била у складу са учењем православне цркве. Тако прерађено Баронијево дело било је тражено у нашим круговима почетком XVIII века, и наше велике библиотеке, патријаршијска у Београду и она Карловачке митрополије, имају га у руском преводу ("словенски").^[48] Набављан је и за потребе будимског владике, Венцловићевог претпостављеног, којем је митрополит Мојсије Петровић 1728. године одобрио ову набавку: "Ако устребује владики нека откупи Бароније, скупи су" - напомиње митрополит у свом бечком дневнику. Баронијева историја привукла је Венцловићеву пажњу из више разлога. Један од пресудних био је некњижевне природе. Баронијева књига служила је нашим барокним иконописцима као приручник у којем су могли да нађу описан репертоар барокне иконографије.^[49] Венцловић се, дакле, с Баронијевим делом морао упознати још у почетку свог бављења сликарством, а касније је у два маха ово дело и преносио. Први пут у Разглаголнику 1734. године, српскословенски, а други пут 1743. године, у књизи Пентикости на чист српски језик. Том приликом превео је једну анегдоту испољивши не књижевно, него интересовање за ликовне уметности, јер се текст који је пренео, позивајући се на извор, тј. Баронија, односи на један кип светог Теодора.^[50]

Венцловићева лектира је обухватала и мање-више изворна дела пољско-украјинског барока и руске црквене књижевности. Тако је читао и преводио некакво "Поученије штампано у Литови, при краљу пољском Жигмунду, при митрополиту кијевском Јоне" и једну другу сличну књигу, коју назива "Поученије штампато у Москви, при цару Петру и Адријану, тамошњем патријарсе 1697". Из неког "руског извода" преводио је "препирање христјаном с римљани", а помиње и неки "псалтир московски", који би можда могао бити чувени Рифмотворни псалтир (1680), дело Симеона Полоцког, у којем су по угледу на пољског песника XVI века Јана Кохановског, псалми препевани новом версификацијом у везаном стиху и с римама.^[51] Венцловић је и сам понеки пут претакао псалме у "нову метрику", у пољске тринаестерце, којима се служио још његов учитељ Кипријан, или у десетерац српске народне поезије. Венцловић даље помиње "Полуустава древна московскога предсловије", а поред руских летописа, службе Русима свецима и московски требник, који је читао. "Блажени Иларион", кога помиње и чији текст доноси у својим књигама, биће да је древни руски проповедник митрополит Иларион (XI век). Венцловић је преводио симболичне и алегоричне проповеди Кирила Туровског (XII век). Поред Алфавита духовног митрополита кијевског Исаије Копинског (умро 1634) и Северијана, епископа гавалског, Венцловић је читао најзначајније беседнике пољско-украјинског барока: Ј. Гаљатовског (умро 1688) и Лазара Барановича (1620-1693). Чита и преводи чувени Кључ Гаљатовског, дело уз чије је друго издање аутор дао теорију црквеног беседништва, а чита и оба Барановичева зборника беседа: Мач духовни (који преводи око 1736. у целини) и Трубу.^[52]

На делима украјинско-пољског беседништва, Венцловић је овладао теоријом и праксом барокне омилитике и она ће у његовом проповедништву играти пресудну улогу.

3. Двоструке иконе или пострижник храма Светога Луке

На сокаку видео сам велике Артемиде богиње,

њезину главу у руци некога просјака, где продаваше ...

Школа Кипријана Рачанина при храму Светога Луке у Сент-Андреји, имала је у програму, поред учења писарске вештине, и иконописачки занат. Тачније, према обичају који је настављао и Кипријан илуструјући своје рукописе, и ученици његове школе вежбали су се у илуминисању књига. У складу са вештином којом се према легенди први почео бавити патрон школе, јеванђелист и иконописац Лука, ту је и Венцловић добио ликовно образовање. У једној средини која је имала богату традицију те врсте, у време кад је већ постојала и преношена с колена на колено графичка уметност опремања штампане књиге, Венцловић је у своје списе, уз чисто декоративне орнаменте, унео и многе ликове.^[53] Бароније му је могао служити као врста иконографске енциклопедије. Поред његових омиљених беседника Златоустог, Григорија Богослова и Василија Великог, поред низа призора из живота Христа (сцене из чуда Христових, улазак у Јерусалим, Христос у слави, распеће) и Богородице (благовештење), поред ликова светаца, папе Двојеслова, слика васељенских сабора, Петра и Павла, и многих других, Венцловић је радио портрете српских владара и светитеља: Саве, Немање, Стефана Дечанског, кнеза Лазара, свете Петке Српске и других.^[54] Један стари писац и научник Гаврило Витковић, који је у прошлом веку посећивао места Венцловићевих борављења, каже да је "у сент-андрејским црквама, а наиме у пожаревачкој, ћипровачкој, преображенској, раваничкој или хоповачкој цркви, у којој почиваху у прво доба после велике сеобе мошти кнеза Лазара, налазио ... старе иконице, за које мислим да их је моловао Гаврило".^[55]

Венцловић је познавао и друге иконописачке технике и на једном месту је писао:

Ваља такођер и свете образе, иконе нашег господина Бога и спаса Исуса Христа и пречисте владичице наше Богородице, часних, ангела и преподобничке, равно и свим светим - с малировањем и с писмом и с другим китењем цифрати их. На црковни судови извајати, по одежда и петрахиљи вести, по дувари писати, на дасках на бакру и на свакој материји писати и полагати по црква на видело и за целивање, по домови држати те лепо почитовати, по путови на ступци такође писати за помољење се путником пред којим год часним образом, јерно колико што честитије на иконе гледа се, толико више опет на њих згледници умљиво се просвештују…^[56] Венцловићева илуминаторска вештина оставила је понегде трага у његовим списима на један нарочит начин: сликајући муке грешника, у књизи Поученија и слова разлика, он у ствари даје опис једног иницијала: "Пакленом змију на брашно [тј. за храну] сам одан да ме једе, којино ми је репом својим свезао (и љуто ме стегује) уједно ноге и колена с вратом; и своју ми је главу у грло завукао и моју тужну душу, шмрчући ју, тегли из мене." У низу декоративних елемената поред фризова, вињета и нарочито богатих фигуралних и биљних иницијала, које је Венцловић понекад преузимао из графичких украса штампаних књига,^[57] а некад трпећи оријенталне исламске утицаје, налази се један занимљив иницијал (от). Он би се могао протумачити и као покушај јако стилизованог аутопортрета, који уједно асоцира на Христов лик. Тај иницијал увек представља исто, аскетско, у браду зарасло лице, и по правилу увек иде уз текст који на неки начин значи пишчеву исповест. Први пут се јавља још 1711. у најранијој нама познатој Венцловићевој књизи, и уз њега иде текст: "Утрењујет дух наш к тебе, Боже!" Касније је чешћи, но текст уз њега увек је карактеристично двосмислен: "Видећете свој живот обешен пред очима вашим", или: "Уста моја ...", итд.

Али Венцловићево ликовно образовање било је шире и занимљивије но што би се могло закључити само на основу овог сачуваног илуминаторског опуса. У његовим списима, посебна пажња посвећивана је уметности. Античко сликарство и вајарство добили су значајно место у његовом делу. У првој својој књизи писаној на народном језику, Венцловић је писао о ефеској Артемиди којој су "погани" од сребра образ изливали и у Ефесу на гласу велику и красну збожницу справили, а затим о пропасти Артемидиног храма. Он даје низ описа уништавања античких кипова (на пример, у житију св. Теодора), а код њега ће се наћи и слике просјака како по грчким трговима продају златне делове разбијених кипова античких богова. "Ако је бог златан, то опет он ваља сиротињи потребној за храну!" узвикује том приликом Венцловић. Али његов однос према античкој уметности није био увек такав. Једна од оних лепих анегдота, расутих по његовом делу, античка је прича о чувеном Апелесу, сликару из Колофона, пријатељу Александра Великог:

У неко доби бијаше велико на гласу неки изуграф именом Апелес и састаше се код њега многи понижи иконописци и почеше се међ собом натпирати који би од њих полепше могао исписати јелена. И поче га између њих један писати. А кад виде да га баш не може онако лепо изобразити како би ваљало, а он узе те много злата натовари на прилику му. А каде дође те указа ту своју мајсторију Апелесу, та он таки смотре да у тој његовој икони нејма мајсторије. Та му и рече:

- Кад ниси умео с бојом скиосати га лепо, а оно си га рад тога златом учинио јасна.

Није га уписао добролично, али га је украсио скуповидно.

На једном месту, Венцловић пише о Каптолу у Риму показујући да поседује извесно знање из археологије. Он помиње да је Каптол подигнут на темељима античког храма бога "Јовиша". Он зна о страшним латинским харањима Цариграда и о судбини уметничких предмета, светих моштију и других драгоцености из ризница тамошњих цркава. С посебном пажњом скупљао је и уносио у своје списе анегдоте о сликама, иконама и подизању храмова, о судбинама уметничких предмета и обичајима и веровањима који су ницали око њих. Он има анегдоту о Христовом "образу" који помаже трговцу спасавајући му еспап, има један поетски текст у облику апострофе Христовој икони:

К твоме образу, ох Христе владико.
Когано је човек измолировао,
Врло се стрепећи бојим гледати.
Да како ћу те онда, судију страшнога,
Седећа на престолу, јадник посмотрети,
Каде свима дођеш судити?

У анегдоти о томе како су постале иконе, он са очигледним пијететом говори о првоме иконописцу Луки:

Пак потом започе он први иконе писати и понајпре исписа образ пресвете владичице наше богородице држећи јој на руку младенца нашега Исуса Христа, с великом хитрости и живопиством. И јоште к томе од друге форме две богородичне иконе и донесе их на виђење ка матери господњој, да види хоће ли јој бити угодне. И врло јој бише у вољу, пак рече: - "Благодат јаже из мене рождшаго се и моја да буде ш њими!" Такођер и светих врховних апостола свете им образе на даска исписа и од тога његова писанија иконам започетка, по свој весељеној већ такво и велико частно дело просеја се…

У легенди о "икони немилосрђа", Венцловић је писао о Богородичином образу који се пред заточеником зиду окренуо и тако "проказао" његову кривицу, те је несрећник био погубљен по наређењу цара Тиверија. Веома лепо је испричана анегдота о кипу светога Теодора, коју је Венцловић преузео из Баронија:

Тамо, преко мора, близу Дамаска града (гдено се је свети апостол Павао крстио од Ананије апостола), неко место има, прозвато именом Карсатас. Онде, на ступцу имаше прилика спраљена на образ светога мученика Теодора. Пак згледа га неки Арапин, Турчин. Из лука са стрелом стрели к њему, те га згоди баш у раме! И таки пљусну крв тећи из рамена образа Теодорова.

У великом тексту о иконоборачкој јереси, Венцловић у Великопостнику има једну духовиту сцену: пред самртнички одар цара Теофила иконокласта, којем су се уста била развратила, излази неки његов коморник који је упркос забрани имао у недрима скривену "колпију" - иконицу на свиленом гајтану. Тај гајтан, цар је спазио на коморниковом врату, и како се на самртном одру био покајао због своје иконоборачке јереси, покушавао је у предаху од мука да се домогне гајтана и извуче икону: "И често својим прстом цар дотицаше му се гајтану, нуђаше га поближе му стати при њему собом; на постељи му врћаше се једва се и мичући - описује Венцловић ту сцену - а он се пак даље одмицаше, од цара изарад образа [иконе] што му је на врату, да му га не уграби: кћаше да бежи и остали га ухватише те га привукоше још ближе и ту га задржаше да виде што цар од њега хоће да чини. Врло се бојећи приступи и стаде баш уз њега - не може сакрити ни утајити од њега панађијара! Мотре други изокола што ће му [цар] чинити, ил' ће га чупати за косе, што ли ће. Чак у цареве руке утискоше га. А он опет, боји се да му и глава не отиде. И тако цар ухвати за гајтан: вукаше га к устма, метну га на своја уста, а образ спасов у уста своја меташе. И таки стога учини се велико чудо: ома склопише му се уста и лепо се сместише, ка су и била ..." На другом месту, описујући процесије које су Цариграђани чинили приликом опсада њиховог града, носећи свете утвари и чудотворне иконе, Венцловић спомиње Богородицу "одигитрију" и приповеда легенду о настанку ове иконе, која је слепе водила.

Историје о настанку чувених цркава и градова омиљена су тема Венцловићева. Он, на пример, одлично познаје топографију Цариграда и распоред храмова у њему; на моменте се добија утисак да читамо описе очевица. За тело светог Трифуна, Венцловић тако напомиње да "почива у цркви цариградској светога евангелиста Јована богослова, близу патријаршије". Он има текст о настанку Цариграда, а о цркви Свих светих у Цариграду пише: "Премудри Лав, грчки цар, унутра, у Цариграду, прам апостолске цркве наблизу, сазида голему и дивну цркву ...", док за "Влахерну", цркву пресвете Богородице, зна тачно какав положај има "код мора цариградскога". О настанку цркве Свих светих има и лепу легенду, која говори о првобитној намери ктитора овога храма да цркву намени својој покојној жени, царици Теофани. Како свештенство није било једнодушно у оцени да ли покојна царица заслужује да јој се подигне храм, цар се одлучио за соломонско решење: цркву је посветио Свим светима, закључујући овако: "Ако узбуде Теофана право света, а она ће ту бити присвојена уједно са свим свецима…" О чувеној Аја-Софији, Венцловић је овако писао 1732. године: "Свакад споминат у Грка цар Јустинијан… је начинио дивну и красну велику цркву у Цариграду, што се зове Аја-Софија, висока - по српски рећи се тој цркви име Света Мудрост, ил' пак же: од века утајеное. А саде је божијим попуштењем џамија турска, те хоџе халачу по њој…"^[58]

У легенди о настанку цариградског храма ризе и појаса пресвете Богородице, Венцловић прича о необичном хаџилуку цариградских патриција који су у Палестини, подметнувши лажни ковчег, украли ризу с појасом пресвете Богородице к овим реликвијама почели у Цариграду да граде храм под изговором да граде цркву св. Марку и апостолу Петру. Кад се случај прочуо, крадљивци су били откривени и - покрадени и сами! Цар је наредио да се реликвије пренесу у његову скривницу, а сам подиже храм ризе и појаса пресвете богоматере у Цариграду.

Један циклус "солунских легенди" које је Венцловић саопштио у својој првој књизи, готово сав је посвећен настанку солунских храмова. Он прати рађање храма Светог Димитрија од "црквице" с тесном и "худом обградом", крај илиџе, до "велике и дивне цркве" коју је насред града дао сазидати један Венцловићев земљак из Илирика. Цркву, "која и сад стоји", Венцловић је описао овако: "И каде дођоше к оному месту што се зове трисводно, да речемо од три кубета, - више црковних врата, гдено се улази у цркву, стадоше између два велика црковна ступа, названи феталски ступови…" Ктитор овог солунског храма решио је да и у својој отаџбини нешто слично начини, у чему му је св. Димитрије такође помогао.

Друга легенда описује зидање цркве св. Димитрију у Африци; ктитору ове цркве, једном Солуњанину, патрон будућег храма помогне да из великих галија што су уз афричку обалу пристале, носећи мермер за зидање храма светог мученика Виктора и за потребе грчке царице, одабере за своју цркву најлепши камен и још му светитељевом помоћи царица подари мермерне стубове, те је лепо могао да доврши цркву.

Венцловићеви најинтересантнији текстови на тему ликовних уметности нису, међутим, из ове области. Он је био син једног барокног времена и једне источњачке школе пуне мистике, и није се могао задовољити обичним описима, анегдотама и легендама. У свом позиву иконописца и илуминатора рукописа видео је и нешто више, дубље и шире. За њега су најчешће дела сликарства, вајарства и архитектуре само симболи, један вид многоструких и богатих повезаности ствари, кореспондирања између објеката и њиховог транспоновања у машти човека, између дословних и алегоричних значења. Тако је, на пример, Венцловићев избор пао на апокрифну легенду о двору који је у Ефесу апостол Тома градио за цара Гундафора. Апостол је пред царем нацртао план двора који ће му начинити и одабрао место где ће се зидати, али је новац који је добио за градњу одмах раздао сиротињи. Кад је цар, нестрпљив да види како напредују радови, решио најзад да посети своје будуће пребивалиште, истина се открила и апостол Тома је бачен у тамницу. Он је, међутим, докраја непрекидно тврдио да је цару подигао тачно онакав и онолики дворац какав је обећао - дворац на небу, или у срцима људи, свеједно.

У анегдоти о "рисању Језекиљевом", Венцловић је приказао једно пророчанство саопштено у слици: Бог је наредио пророку Језекиљу да на ћерамиди наслика град Јерусалим "са свим начином, какав је од споља и изнутра; учини му изокола шанце и метеризе откуд ће се на град стрељати и вашине под градом упиши готове и изокола опседнуту непријатељску војску с јуришем ударајући на град…" Када је то пророк начинио, под Јерусалим су дошли Вавилоњани, опсели га, заузели, попалили, земљу похарали, а људе исекли и попленили. У једној медитацији пред фреском с темом о убогом Лазару, Венцловић пореди фреску са "живим писмом", схватајући слику као немо наравоученије: "Гледајући прилику богатога и убогога супроћ себи на стени исписате… ни ће богати се завидети, а ни сиромах се заборављати од богатога!" Занимљиво је на овом месту употребљен пасив у једној сасвим посебној функцији, која као да је стилска паралела Венцловићевој идеји о двоструком моралном ефекту фреске.

Као што је на једном месту писао о двоструким очима, спољашњим и унутрашњим ("очи слепога Дидима"), тако је и у сликарским делима видео двоструку природу - спољну и унутрашњу. Порекло тог схватања лежи у идеји о двострукој лепоти, спољашњој, физичкој, и унутрашњој, душевној лепоти, о чему је Венцловић посебно писао дајући неку врсту естетичке моралке:

Ево, јест у човека тело, а јест и душа у њему, и то су две налике. Те има на човеку хубавиња и добриња телесна, а и душевна красота особито пак има. А што ли је телесна лепота? Јест то средња глава, ни голема, ни маечка; подугачке, смеђе, кокораве косе, широке окружасте обрве, црне веђи, пуне очи, пуни образи, белорумени; устне броћасте, бели зуби и здрави, врат бео, подуг; на руку дугачки танковити прсти; танак у појасу и висок узрастом и осталога бела тела младошћу каде цвета. Ето, то је телесна красота. Ама ова лепота телесна. кажи ми, од себе ли бива на човеку по рођењу његову и племенитству, или од произвољивања и ћуди његове? Није, доиста од воље ни на кому то, неголи то је право, да је по роду, како се је у својој матери зачео и по своме племену и наличу какав се роди, такав и толик и расте и јест…

Венцловић тако сматра да телесна лепота човекова не може зависити "од воље му" него је "по роду и стасу његову", и ма шта човек чинио ако није склопљен лепо, остаје онакав "каква га је Бог створио". Људска "по телесном уставу непокренута налика стоји и држи се њихов облик на њима непромењен, какав је да је човек" - каже он. А. ко је леп, онај је у свако доба леп, "ако и није рухом нацифрат". За разлику од овакве телесне лепоте, чију је суштину покушао овако да обзнани својој публици, Венцловић се окренуо унутрашњој икони, "душевној лепоти", с позивом: "Од слушкиње до госпође да пошетамо се!" Њена се лепота не може очима видети, но ослушнути је ваља умом. За разлику од спољашње лепоте, ова унутрашња лепота може се мењати и увећавати човечијом вољом:

И та лепота није по роду, неголи по произвољивању и на ћуди то стоји сваком човеку и ако нејма тога у себи, - може узети! Аколи пак за се не мари, а он је изгубио. Зашто човек по телу никад онакав не може бити како би зактевао да је. Ама по души сваки може леп бити. Теке исто, ако се узхоће к томе држати, и то на вољи стоји, а није по стасу и телесном струку. И ружна душа може се лепом стати… Те каде чујеш красоту и лепоту по писму што се говори, нека не умиш да је то што овога погледа лепо, - образ, ил' му очи, нос, уста или врат и остали човечији стас, ил' му био женски, неголи ту красоту, штоно је унутра, у чловеку душевна лепота, смишљај!

У складу са таквим мислима, Венцловић има у Великопостнику један текст о унутрашњем портрету, или о унутрашњим иконама, који је довољно карактеристичан као примена изнетих начела у области сликарства:

Царство овога века крије се унутра, човеку у срдцу му, до општега ускрснућа. И онда, кад свачије дело на видело изађе, отвориће се помрчна врата изнутра и сва телеса грешником, кано угљевље хоће поцрнити, којим је сад тај мрак у души скривен. Такођер и светло небесно царство сакривено је у добрих душа… Како је Бог невиђен нама, тако сва она красота, а и паклиња, сакривено је све оно испред ових наших очију, кроме једним умљем смотрено је све оно, ко има свест у глави. А очима ништа не можемо видети... По тој налици кано и дрва воћна: кад је зими, род стоји у њима сакривен и суха се гледају; ништа ми не знамо хоће ли које што родити, неће ли, које ли ће сухо остати, докле лето не настане. Онда већ све је нам на очију - родно и безродно… Кано око жетве свакојако воће на дрви што из воћки се роди и види се, - у свеци онда, боговиђен, духовни, небесносјајни образ видеће се онако, какав је сад унутра коме изображен.^[59]

Венцловић је поступао као сликар и кад се књигом и књижевницима бавио. Он је позвао своје слушаоце и читаоце да попут сликара седну пред модел - у овом случају одабрао је псалмопевца Давида - и да пажљиво промотре његове особине и насликају његов портрет,^[60] али не спољни, и на дасци, него унутрашњи, и у својим срцима. Предности такве иконе за Венцловића су несумњиве, што он и образлаже у тексту о "двоструким иконама" из 1746. године:

Јерно и тима живописцем, што живим људма образе и стасове изобразују, адет је каде сушто налично чије целокупно лице хоће да испишу - то не само од једнога човеча смотрења могу га праволична исписати, ако и неколико пут подобре с гледањем га не свеџбају. Еда би га с честим просмотривањем ујдишно, право изобразили по прилици му свидно. Такођер и нама је кана саде настала тога живописма скиосање износно напред вама давати. И то не образ по телесноме стасу лепоте, него образ лични с указом по душевној добрињи с мишљењем се хубаве красоте.

Као што сликар изображава ("скиоше") икону, тако и посматрач иконе ствара унутрашњи портрет продирући умом до моралне лепоте насликаног предмета, у овом случају до лика псалмопевца Давида. Предности те унутрашње иконе над спољном су несумњиве, јер "кад овотелесне зраке с гледањем их нешто нам се сладе мило, то душевне видне зраке ваља да су нам и врло помилије…" За ту предност постоји и један сасвим практичан разлог:

Те виђене образе (тј. иконе) можемо их, гдегод смо, свуда поред себе имати с гледењем их какви су. Они су на једноме тек месту, о дувару смештени ... Ал' ове, штоно су душевних добриња иконе, свуда пристају за човеком и где год је коме од воље драго, може се узгледати на њих с доносом у памет незабрањено никоме, без никоје запреке! Толико нека ти су скривене у смишљених се свакад скровница. А где си да си, толико често их се сећај, и (у)велико мож' се очеститити ш њима...^[61]

Најзад, и у текстове сасвим практичне намене, Венцловић је уносио елементе естетско-моралних преокупација. У једном фрагменту где говори о дужностима сликара, он одмах у продужетку показује да није мислио дословно, на иконе, него уједно и на моралне портрете:

Двоји су врли послови добром писару освестни. Порушене образе измазивати, а на боље и лепше преписивати; које ли су похубавије, - оне за урнек остаља хвале ради. А ружно малирате и сам их куди и на страну их, не за потребу остаља. Толико ето, и по остали злочести послови и по самој беседи лукавој, злохителни образи неваљали и начртавања опака се находе!^[62]

На другом месту, Венцловић даје двоструке портрете својих омиљених беседника, Василија Великог, Григорија Богослова и Златоустог, описујући њихову спољашњост, али и карактерне црте сваког од поменутих писаца. Те његове мале биографије са описима светитељских ликова биле су, у ствари, упутства писана за сликаре, са свим колористичким, цртачким, иконографским и другим детаљима који су приликом рада на једном портрету ове врсте могли бити потребни. О њима, Венцловић сам каже да их је радио за потребе сликара: "Да им овде [тј. беседницима] изарад образомолироваца искажем и стасе телесне, какви су с видом били собом и с образи…"^[63] Такве двоструке портрете Василија Великог, Венцловић је дао у два маха. Григорија Богослова овако је представио: "Стасом узраста му свога бијаше шчуљен, смерен. Видом весео. Тупоносаст, правих обрва, кроткозгледљив и тих наравом. Кратке и густе браде, мало русљиве, белокос, врло плешљиве с врха главе. Ал' ово право може се изговорити за њега да би то за потребу што међу људма било, могли би неки образ за огледало се такво себи справити и тело видно од сваке добриње састављено да је. Еда многим буде за наук световања се о свему…" Портрет Златоустог још је занимљивији, колористички и графички чисто виђен и дочаран. Венцловић иконописац показао је овде оштрину запажања и дар карактерисања у неколико црта:

Врло снизак бијаше са својим узрастом; големе од чуда главе, што му је и рамена прикривала! У појасу собом врло танковит; очи удубљене у главу, али видом и врло јасне зраке. Бијаше весело ма свашто згледљив, ако и намрштљив с видом бијаше, јерно жустар на зло чињење знано му, гарезљив је био, обличилац. Голема, широка и висока му чела и дебелих, широких му обрва. Големе ноздрве имаше, големих ушију, маечке брадице ретке и проседе, русих коса, чељусти унутра улупаљених. Постник велики једнако равно удиљ бијаше. Толико собом о свему освестан, оштроумљив и мудар преко изма бијаше, да сваком живу и много вешто говорљиву што по лукавству, могаше заклопити уста…^[64]

На сличан начин, у Венцловићевим списима двоструку, морално-алегоричну и "лаичку" функцију добијале су друге уметности са којима је био упознат: музика, позориште и поезија.

Као две поезије, народну и уметничку, љубавну лирику и псаломско песништво, Венцловић разликује и две врсте музике и две врсте позоришта.

"А еда се не находи и доста такве наше браће - пише Венцловић 1741. године - што не имаду просјаку новца дати, а свираче и хегедуше имаду откуд наимати и сваки час у хегеде новце бацати, вино вући, да се за дуже баве и играчице шаком даривати и вражији се друг чинити… Те туд ли ваља божији датак нам трошити? Со тим заисто на својој глави сами себи огањ ложе. Ако ви не би гледали и чудили се курдизаном, то и они би се тога им посла одстали и не би више на то нудили се. Ама зурџије не теке што их слатко гледају и чуде им се, него и беседу су им примили… Те ово рече гудац, и оно свирач, то тај и онај, то овај учини и онај упослова…" На другом месту, Венцловић огорчено супротставља оваквој вештини "танцовођа" и "хегедуша" вештину мудрости и знања:

О чудни светиоче, што је боље ил му светска хитленост проходљива да или духовна боравна мудрост? Деде пропитај танцовође и свираче око којих но се многи изокола скупљају за чудо згледно и чувено играчине и свирње. Доиста ће отказати когод попаметљивији, што је та мудрост и нашто ли је пристала.

"Тушта имена вешта мудриња у себи има", закључује Венцловић своје разматрање, с напоменом "мудрост је свему поглавица и свако добро у себи је зграштила и присегла и самога Бога у себи има; ко је изучи добро, то ш њоме Бога стече…"

Слично као на мудрост, он гледа и на ону другу, "племениту", тачније морално-алегоријску категорију музике, о којој је можда најпрецизније изнео мишљење у максими: "Ко поје двоструко се богу моли". Функција уметности добија овде вид жртвеног приноса божанству и бива јемство моралног савршенства. Тако Венцловић по Студиту, св. Атанасију и Златоустом даје коментар једном псалму повлачећи границу између старозаветне инструменталне и византијске вокалне музике:

У псалму казује се, како нам Бога ваља хвалити овако: "Хвалите га с трубним гласови, хвалите њега на харфи и с гуслами, хвалите га с бубњеви и са свирњом, хвалите га на струна и с органи, хвалите га на цимбала лепогласовитих!" Ал' пак то свети оци нама на друго преведоше… те светске и војиштанске тафре за танце из цркве измећу и људска грла меште те свирње умештају те овако нам за то указ о свирњи црковној издадоше весеље чинити: Труба, рекоше, нека вам буду ваша грла, а псалтир (штоно је овако се рећи - хегеде), срдце ваше; гусле језик, кимфал (штоно је бубањ), сухо тело с постом; свирала - добра памет; пискови - мисли; струне, жице ли се зову - вратне жиле; органи - сами људи ил' му сви наши зглавци; цимбале - прсти. Меште тих музика да чатимо и попевамо ми у нашој цркви и на сваком месту с нашим грлом отпраљајући божју службу, те со тим ћемо хвалити Бога.

Најзад, он је учио да се музика и њене норме естетске и моралне могу изједначити с функцијама поезије и беседништва. Он доброг беседника који за сваки слој и сваки ниво својих слушалаца има праву реч, пореди с добро усклађеним инструментом:

К натури разликој, разлик и свет давати (ваља). Онакву у томе ваља бити, ка неки орган, цимбале ли широке с много струна и жица наструнат! Разлика ваљала [су] му на многе дебеле, крупне, средње и танковите гласове слатко и грозноизносне, брецања с ударањем. И пробрати неке укратко врсне речи, којено кадре су све доконати што је за потребу, те просветљати народ ка са свећом, с добрим сазвањем.

Позориште је Венцловић такође делио на две категорије. У прву, ону која је у сликарству карактерисана као спољашња лепота, као спољашња икона, у поезији као "ђачке поџепнице" и народне песме, љубавна лирика, у музици као "хегедашка" свирња и танци "коловођски", стављао је античко паганско позориште и лакрдије, маскаре и комедије свога времена.

О античком позоришту, говорио је пастви у оној необичној, дугој и замршеној беседи о грчким боговима, која је овде већ навођена. Једном другом приликом, он је то позориште као моралну категорију изједначио са уличним позориштем свога времена:

Погани, а и крштени безбожници, вражије слуге (а за истину мала им је брига!) изводе с привиђањем неке маскаре с лажом краснохубаве за лакомо с жељом згледање, те људма слушање и душу заносе с чарањем.

Тако је Венцловић, позивајући се на двоструки вид ствари, на двоструке иконе у веома широком значењу речи, залазио у једну област карактеристичну и битну за начин мишљења поднебља и културног света којем је припадао заједно са својим народом. Венцловићеви ставови ту би се сасвим лепо могли упоредити са оним, код његовог омиљеног аутора Јована Дамаскина, који "означава као είηώυ не само иконе у ужем смислу, већ и Свето писмо које наговештава спољашњост, ликове и обличја оног што се не може видети и што нема тела, приказујући га у телесном облику да бисмо нејасном слутњом спознали Бога и анђеле; за њега су и пророчке визије у Старом завету "иконе"; с друге стране, Син је είηώυ Оца, и човек који је створен према обличју божјем; па и у природи видимо све саме είηώυεσ творца".^[65]

4. Шајкаши

Клетва му је сабља у језику

У тренутку када се први пут попео на своју предикаоницу негде у Коморану, Острогону, Ђуру или Сент-Андреји, Венцловић се нашао између једне необично обимне и разноврсне лектире античких писаца, византијских беседника, хебрејске поезије и старе српске књижевности, пољско-украјинске барокне омилитике и списа отаца западне цркве који су га пратили до степеника његовог амвона, и гласне и неухватљиве шајкашке масе која га је дочекала пред предикаоницом. Између та два импулса рађала се Венцловићева књижевност.

Шајкаши, које је Венцловић затекао приликом доласка у ове крајеве после велике сеобе, имали су тада већ дугу војничку традицију на горњем Дунаву. Од ранијих времена, они су из поколења у поколење служили у Коморану, Острогону, Ђуру, у лаким речним флотилама, на шајкама, плитким и уским, али дугим и покретним лађама. Они су у аустро-турском рату (1683-1699), и касније, имали задатак да се боре против турске речне флотиле, да помажу аустријској сувоземној војсци узнемирујући непријатеља, да граде мостове, осигуравају прелазе, врше извиђачку службу и чине разне друге услуге сувоземној војсци. Тако су 1691. градили мост код Варадина на Дунаву и допринели победи аустријске војске код Сланкамена. За Венцловићевог боравка у њиховој средини борили су се против Ракоцијева устанка 1717; учинили су знатне услуге приликом освојења Темишвара, а нарочито су се истакли при освајању Београда, превозећи трупе, градећи мостове и снабдевајући војску. Коморанским шајкашима тада је заповедао њихов обервајда Јован Острогонлија.

Други Карлов рат с Турцима био је фаталан за шајкаше. Коморански шајкаши, под командом обервајде Асурџића, 1739. године, учествовали су у борбама заједно с флотом великих бојних бродова, и нарочито се истакли. Међутим, после битке код Гроцке, граница према Турској била је померена на Дунав и Саву. Тако флотила коморанских, ђурских и острогонских шајкаша на горњем Дунаву није више била потребна, јер се нашла далеко од нових граница. Године 1741, аустријске власти су донеле закон да се ови шајкаши преместе на Тису, Саву и доњи Дунав, а они који се не определе за селидбу да постану сељаци, или, уколико је била реч о официрима, да им се додели племство приликом напуштања војничке службе. Највећи део шајкаша није ушао у нову граничарску организацију, и Венцловић је последње године живота провео у тешким временима када су шајкаши, знајући да се њиховим флотилама ближи крај, са осећањем неизвесне будућности одлазили на последње походе у Баварску, за време рата за аустријско наслеђе.^[66]

Али, поред ових несређених прилика, насталих после померања аустро-турске границе, постојали су и унутрашњи сукоби у оквиру српског друштва у градовима на горњем Дунаву. Венцловић се у својим беседама морао прилагођавати тим односима, и његове проповеди одразиле су прилично тачно оно диференцирање интереса свештенства и грађанства које се тада јавило. Успон трговачког сталежа, утицај и значај шајкаша, племства и војника, официрског слоја, најзад посебан положај сељаштва - све је то имало утицаја на Венцловићево беседништво. Окренут таквој средини и свим тим различитим слојевима српског друштва, чији су антагонизми увећавани општим тешким положајем "шизматика", Срба и православаца у аустријској царевини, окренут једној средини у суштини грубој и не много образованој, којој је тон давала шајкашка солдатеска увек спремна за покрет и војне акције, Венцловић је изабрао тон моралног инквизитора. Они делови његових проповеди у којима се обраћао шајкашкој пастви често су "сабља у устима", жестока критика српског друштва онога времена, изобличавајућа слика нарави и морала свих сталежа. Племство "богатице", официри, трговци и грађани, са својим женама, војници, занатлије и паори - сви слојеви нашега друштва дошли су под удар Венцловићевих беседа.

Он је својим списима приопштавао молитве за хришћанског цара, или за "православног" (тј. руског) цара, сматрао да је опстанак Аустријске Царевине предуслов опстанка хришћанства пред Турском Империјом:

Ваљаде богу се свесрдно молити јоште и за своје нам судије и господу, за мирно се варошко, сеоско ли је, наше животовање, понајбољма за духовну уредбу што но је: за патријарха, за митрополита и за архијереје поместне и за све свештенике и црковну наредбу сву по реду; за правовернога цара и све му коморнике и официре, велику и мању господу и све војиштане, да би под њином владошћу мирно се ми борављећи обдржали и тихо поживили у нашем добру.^[67]

Али се није устезао да у тренутку кад је умро цар Карло VI напише и изговори својој пастви на горњем Дунаву, у непосредној близини Беча, ове речи: "Да, браћо својевољна, кад се толико бојите и плашите се од ваше земљанске господе и цара, који но су смртни људи ко и ми, данас јест, а сутра га није, и ако би ти и живот узео, дати ти га натраг не може, нити душе твоје он може узети, и тако се од њега страшиш: да Бога ли се не бојиш, који те је саздао и на овај свет изнео…?"

Не устежући се да цареве изједначи са осталима, Венцловић се још мање устезао да критику упути племству и богаташима. Полазећи од посланица апостолских, прилагођених условима у којима се налазио, Венцловић је критику "бољара" развијао у неколико праваца. "Бољаром, вели, у садањем веку запрећуј да се не дижу на велико ни да ударају сиромаш под ноге. Нек се они не уздају на своје богатство, јер тога ће скоро од њих нестати: или блага од њих, или њих од блага!"

Уз опис фреске о убогом Лазару, Венцловић напомиње: "Ову притчу напишите, бољари, ка на стени на вашој мисли;" Међу његовим пословицама и изрекама, велики је број таквих које не одражавају само однос класа у друштву којем је припадао, или пре у којем су пословице настајале, нето и његов лични став: "Боље је кадгод мало што и прегрешити господа, неголи преко изма народ гулити и с глобом цвелити." Поред изрека, које представљају општа места његових проповеди упућених богаташима и племству, као: "Где ли је икад то с туђих суза ваљала подужбина?", "Отето проклето", "Крушац својим подаником врху на глави", "Ниједан хрт не хвата зеца који се силом у лов води, а ни слуга право служи који се силом држи" - у Венцловићевом делу наћи ће се и такве које сасвим необично звуче у устима једнога свештеника: "Цар земаљски онде узима где што има, а Бог и онде узима гдено ништа нејма." "Не по роду свакад јунаци на гласу врсни и бољари поштени излазе" - пословица је која готово значи девизу Венцловићевог у основи рационалистичког схватања друштва и друштвених односа. Венцловић се речима пророка Захарија обраћа "немилостивим кнезовима", шајкашком племству - официрима и моћницима, примењујући на њих пророчку клетву: "Дадосте сами своје плећи под ране, не паметујући за ме и ваше уши сте затиснули да не чујете то, а срдца ваша запресте да не слушате мога закона, те ви грабите удовичке домове и сиромаши насилујете. Ама да знате зато, јер кад они к мени тужно подвикну, да ћу ја њих послушати и послати ћу на вас јарост мога мача, те ћу вас вихром развијати по сви језици и у ропство ћу вас предати, затворићу вас ка и Јехонију у сужанства плачно код цара вавилонскога, и сас великом јарошћу на вас ћу се преузети, крошто сте земљу запустили, проливањем многе крви на њој, и непокарањем брат брату. И мој закон уничижисте, моје цркве опоганисте, моји свештеници неће бити помиловати, ако се од тога не раскајете!" "Ево, саде сами видимо што се чини што ли се пак послује - пише Венцловић на другом месту - како злице добрице наједају, неверни верне, богатице сиромаш суде и море и даве их. А на последњи дан пак ће људи сиромашни бољаре, добри злице, верни погане судити…"

Али поред оваквих "примењених" клетвених текстова, који су мање-више били општа места беседништва ове врсте (нарочито барокне омилитике), Венцловић има велики број апострофа својој шајкашкој пастви у којима су дати ондашњи услови његове средине и односи између класа српског друштва у Угарској. У једној визији српске црквено-државне хијерархије, Венцловић је сагледао и насликао читаво устројство свог друштва онога времена: у идеализованој визији, коју најпре даје, хијерархијски ред одржава не страх и сила, него међусобна љубав класа:

Добри је свуда тај адет издат да слуге имаду покорно слушати своје господаре и жене своје им мужеве. Црква владику Христа, ђаци даскала, нуријаши свога попа, епархија сва свога архијереја владику, целокупан народ патријарха, општога пастира, врло почитовати ваља, свим својим чобаном и учитељем, божју закону изказивцем, дужност имамо главе им наше у покорности поклањати. Такођер и нашим спахијами, господи. бировом, војиштанским официром, свима који се у суд мешају пресуђујући зло и добро. Божји је суд, наместници су они у покорству кротко тихо ваља да смо им послужни. Не тек бојања ради, него и од љубави…

Међутим, Венцловић је свестан да је стварност сасвим другачија, управо супротна, и његова беседа почета визијом идеалног српског друштва утемељеног на љубави и разумевању, сасвим неочекивано, претвара се у гневну критику племства и неслоге класа која је Венцловићеве земљаке развејала свуда по свету. Код бога "разанства и распознанства нејма тко је тко: сиромах, бољарин ли, снизак, висок ли, ружан, хубав ли…" каже Венцловић, опомињући да он "снижа и виси људе, богати и сиромаши, високоумне цареве стрмо собара а богаље из буњишта вади, те на царске столице посађа" као што је Саула" од пасења магариња" и Давида овчара на царство израиљско био извео. То важи и за владајућу класу у српском друштву:

Ја ви, који сте садање у могућству поглавице, што сте и који сте рођењем и створењем бољи од осталих људи, те се сасма високо собом дижете и нешто се на големо печите? Заир ви нисте од жена рођени? Ил сте с драгога камена, са сребра ли ил' злата сатворени, а не од земље и бесмртни сте бој се! Тек сиромаши с поштењем људски и не беседите, него с набрекивањем од суда их прогоните, несносне и тешке данке и кулуке без пожаобе на њих обтоварне налажете. Слушате ли ви, поштена господо и господичићи, ове речи или не, к вама се ове беседе преводе!…

Та међусобна неслога, злоба и инат, пркос и несмотреност многом подвалом "људске зглавке растреса, немири и обашка их раздваја", а камоли друштво. То зло "браћу рођену растаља по себи, градове мете, села расеља, народе свађа, језике на кавге и бојеве узјарује, цареве подиже и немири земљу, размирје чини, манастире запуштује, људе на своје попове подиже и попове на људе гарези". И породица је угрожена: родитељи своју децу мрзе и деца на родитеље устају, мужеви жене протерују, жене мужевима пркосе, старо младеж оговара, а младеж старо не поштује и бешчасти; слуге с господарима и ученици са учитељима "у неверству, у опадању, у прогони бораве". У таквом друштву нико не види прст пред носом, и оно срља у пропаст са неслоге и са зле управе:

С добра племена зло и опако племе постасмо, једни неваљали пробирци сваки по себи у злу и у добру. Како со тим раздељивањем по себи прво и народ израиљски за укор и шегу поднашан бијаше, те једнога рода, племена и језика, двоји људи се учинише с прознавањем: ови ето Израиљи, а ови Јудеји! И особите своје краљевине учинише. Тамо сви једно Жидови, а обашка на инат раздељени међу се доста пут војујући бише се! Тако и ми колицмина, с мала рад посла, разлика језика, подретла ли и с нахије иначе прозване, - делимо се, вадимо једни с другим и мрзимо ка на туђоверце! Ко си ти, а тко си ти! И ружним имени се прозивљемо. И не само то, него само око на око виче и тужи се. Род на род устаје, суди се и при [препире]. Дом на дом, браћа на браћу с једних рад жена растају се и своју срећу и живот губе.

Тако ти и сва весељена под небом, сав род једносвиђен човечији. Човек с човеком је туђин и непознан… те што је безпоглавито, со тога туштене поглавице посташе. Ја пан, ти пан - и све господа и кнезови, јучерашња говедарчад и багани! Те со тога расуше се и просипаше се кости наше код пакла, гинући друг до друга да се ђаво хвали како туштени људски народ погубља с овога и с онога света, с наше међусобне, ето, злобе и јогунлука непокорна друг другу! А ни са шта другога расејасмо се на све стране и разлучисмо, преовладаше с нама Турци и Татари и сваки разлики друговерни неправославни језици газе и сатиру под нозе, за један чпот, ругу и укор остасмо пред њима, - зато, јер у маломе добру ома сасма се подобестисмо и место хлеба дружње месо закидамо гризући се међу собом канда смо сви смушени и вртоглави, већма се вади и кавзи радујући неголи миру. Туђу штету мнимо неголи наш који добитак да је бољи…^[68]

Неједнакост је извор неслоге, а неслога извор сваке несреће у народу. То је мисао која се провлачи кроз све шајкашке беседе Венцловићеве. Постоји природна једнакост између људи. Свима, "господи и слугама, бољарима и сиромашнима, худим и високим, племенородним и потаким, сужњем и поглавитим" подједнако је подарено "духање ветра, сунчано сјање, пород земљани, вода и ватра за потребу…"^[69] "Ето - наставља Венцловић - сунце свима једнако сија, киша једнако служи бољаром и богаљем, дни и ноћи свим су с променом општи. Такођер и здравље и нездравље једнако ходи: животу и смрти општа је скона мера лепа свакоме своме узрасту једно: зглавци и осећање телесно и снага по мери!" И једнако се то исказује старом и младом, како грађанину тако и сељанину, "бољаром, кметом, официром и војаком, малим и великим, копачем и орачем, господарем и слугами, трговцем и занатлијами, лежаком и тежаком, мушкој и женској фели …"^[70] Та природна једнакост, та мера урођена устројству живота на земљи, нарушена је:

Нису нам једно сви људи. Много обашка се држећи и ови на ведрини злопате, а други у каменитих високих шарених и нацифрастих кућа двоструких и троструких полата с многим преградами и више празним без човека! Те у једних боравимо, а друге, нове, правимо и што нам није по ћуди пак собарамо и другојаче потафралије правимо - а коме, како ли? Ни[т ће] бити роду а ни пријатељем нашим, неголи неким туђином и незнанцем! А да би и таквим остало нек би и то било: ама изостати ће допосле неким злотвором и душманом нашим, и то нам је добра подужбина! Нека да друга браћа ти напољу мрзну и цокоћу зуби одрпани у злочестих ритетина а јоште тога слабо на себи имајући, а ми да се башимо у мекоти сами преоблачећи се у ново рухо, лепше од лепшега, са сребром и златом нацифрано, скупом кожом подстављено а са сиромаси да се подругујемо и шегамо им се више него што их поштујемо.^[71]

Извор неједнакости је став племства. То су они "земљодршци, кнезови, спахије, војиштанске војводе" којима Венцловић ставља пред очи огледало, упирући прст у оне који показују своју телесну снагу и, уздајући се у њу, размећу се и држе власт "с многи своји војиштани, с коњма и с миљкови, с многом муницијом и с пустахли оружјем". То су они који уместо да се старају о правичној управи над народом, "истерују на кулук, прошпонт и остале им своје послове, десетке и данке од свега и глобу дерући". "Били људи - скоти ли, што тек може се здерати с леђа, толико имаду ш њима бриге." То су они који наносе само "љутост, пакост, каштигу, бој и затвор", они који "крушац својим подаником врху на глави". "Зато ту и сваку каштигу Бог и напушта на нас - вели Венцловић - те за љуту невољу служимо туђину, свако зло теглећи ..." У једном од таквих тренутака огорчења, Венцловић је онима који су управљали његовим народом упутио основно питање, које је морало лебдети на уснама његове тежачке пастве:

Тко те храни? Не орач ли и копач? Да их није, како би се ти, господичићу, живио: ко кога храни оно му је и господар! Господа од сиромаши пахора, и сам цар с војиштани му, и живу се. А пак злобе их и глобе! Еда је који од нас од камена драга, од злата и сребра, бакра, које ли друге какве поскупље маћерије сатворен? Нисмо ли сви скупа, што је год на свету људства, од једне земље, смоничине црне саздати? И што се више прћимо друг од друга и нос односимо на разговору се и на трпези пасаманци од издрпатога у суретини кабаничној, - стога ето свака нас рђа и тре и невоља снаходи. Што се једнако мало и велико, у једномилокрвству не здржавамо, зато и бољари сиромаше, богаљи се богате, официри с господства им испадају, а слуге им на место стају. Мерила Божија свуда мере се по наши дели, те овога виси а тога снизује овде… Тко што чини то свуда и пати! Очима то добро видимо да смо сви једнако двоношци људи, ако и нисмо сви једнаке ћуди, ка ни кокоши једнолична перја, а за пасју длаку није ми ни посла изговарати! Ја штарад висимо се и печимо друг на друга?^[72]

"Голема пропаст разсела се међу нама и вама" - узвикује Венцловић обраћајући се племству и богаташима. "Где би се велики бољарин од воље му свега свога добра му, лепоношења и хузура пометнуо, те за просјака, бос подносећи сваку тугу и невољу, претуцајући се по сокаци, подносио? Кад му није то за невољу трпити! Где ли пак љути и пуки голић, јоште болестљив, ако би и врло то желио, и захтевао онако држати се и носити као неки бољарин, - ал' никако му не може то бити изарад сваке недоскутице…" За такво друштво, са заоштреним супротностима, Венцловић налази изванредну метафору која је у психи његове шајкашке пастве на горњем Дунаву морала изазивати сасвим посебан утисак. Он то друштво пореди с бродом на којем је посада завађена:

Баш онако кано ако би и који понајвештији згодио се бити думенџија у корабу на ширини морској, на велику ветру и таласу силовиту до дна близу гњурајући се с преметањем, а друштво је у корабу неједносложно и врло преплашено. Муте се, углас вичу, псују се и коре несрећом, исходом. Нити један другоме што разбира у плаху пронеразљиву страху говора кога; друго све виче нит' се што може право дочути од големе хуке и буке морске ко што иште, што ли вели. И што да чини приседећи ту на думену крмитељ, како да се бочи с морем и са забуњени возари? И без штете [како би] ласно управљао с галијом, те би је ослободио с двоструке халовине налогне? Ако би с којом навиком подизали се који и доброповештији јунаци што помоћи, хеле, од загњурања се не могу је преотети!

Такав брод ће лако потонути. Само правично регулисани односи у друштву (што по његовом мишљењу зависи у првом реду од племства) омогућују безбедно и мирно управљање. "Вашега вам бирова да је прав суд без пријатељства - вели Венцловић даље - и без распознавања силовитих лица! И без никога мита! Праву правду, вели, сустижите, те тако суд с правом доконавајте. Обеђенога од налета му напала ослобађавајте!" Дефиницију коју Венцловић ту даје, веома је лако применити; то је у ствари пословица која је уједно и руководство судијама: "Тко ли, вели се, крива правда, а права кривди, мрзак је пред Богом ..." У исправном судству лежи "свако добро, мирна земља, мирни војиштани и све људство, мирни господари, слуге, кућа и сва чељад". Зато се ваља чувати клетве простог народа која, раније или касније, увек достиже циљ:

"Порцијаши и осталог данка збираоци, не дерите без изма људи - наставља беседник - нит што више закидајте од заказатога вам узимања! Не обеђујте ни заносите своју браћу! Знајте да је народска клетва насеона у ваше све добро, куће и посуђе!"^[73] Међутим, одвајање и однарођавање горњих слојева и класа води на странпутицу. Венцловић указује на такве; то су "свакојака господа и бољари, цари, краљи, принци, бегови, ђенерали, кнезови и сваки земљодршци" које су беседник и његова паства виђали како се провозе улицама градова у Подунављу "на цифрастих каруца или на гиздави златни хинтови, са шест, с осам ли накићених коња, и с поводници и с многим оруженосци", уместо да се задовоље - каже Венцловић - једним коњем и једним слугом што ће за њима јахати, или пак "каткад на каруца с два коња покорно возити се…" Када би то тако било, онда би и свет лакше до својих управљача долазио, јер овако они и не пуштају "слободно преда се својим пахором и осталој сиромаши на тужбу, ил му на виђење и коју прошњу долазити", него "по каштиљи, по градови и по својих полата затварају се како гробови и стражу своју пред вратми држе да нико не може без врло мобена обихођења к њима улести…"^[74] Правога племства "по криви" нема - истиче Венцловић - и благородност се познаје једино по племенитим делима:

Нарав свој доброродан указујте а не с врлим и господским родом и с племенитим подретлом се печите! Бановић амановић - нелепо је то име! У томе бива ваше благородије и племенито колено ако на зло придоносних речи не примате! [Ако] пред велике праве и поштених људи сведоџбе нисте писма позлобице пизмена веровали, а ни сами каримно што на кога писали, те и по смрти не звали се зли и неправи туђоизелице! Ама мудри и добри, прави ако сте, то сте и благородни недвообразни, частни с родом и ношењем се!^[75]

У свему томе, ипак, најбитнији је економски моменат, не једном истицан у Венцловићевим проповедима шајкашкој пастви. Његова омиљена тема је, кад је реч о племству и богаташима, "ко вас храни?" "Сви то зактевамо, да смо једнако бољари те богатице хвалимо, а сиромахе кудимо. Ја откуд бисмо своју храну и одело имали, да сиромаси не би пословали и о земљи радили, пасли и чували марву? Та ко има свест у глави, могу се сетити да су они бољаром господари дајући им храну од својега труда! Еда се дукати и новци ка и камење могу јести, ако пољске с посла хране нејма?" Расипној господи, племству и официрима обраћао се тако Венцловић, истичући специфичност њиховог положаја баш на овом, економском плану. У једној туђој држави, спремној да их политички, економски и војнички експлоатише, они су се ставили у службу, или бар ишли наруку таквим интенцијама непријатељске средине. Гледајући у цркви о проповедима високо будимско и сентандрејско српско друштво, које се држањем и ношњом одвајало од шајкашке масе, Венцловић није могао да ту разлику не помене. Гледао их је како из накићених кућа пуних скупоценог украшеног посуђа долазе нацифрани на "коловођење игре и поскочнице", како се на трговима "заслађују са свирали и хегеди", како се размећу "пасмани оделом са златним и сребрним чипкама опточеним", како носе "шарене хаљине и свилу с гајтани златни", како проносе "доламе и ћурдије са сребром и златом" шаране, како се "драгим камењем и с бисером" ките, и обувају "ципеле и пантофле с куфијом навезене". Зими их је гледао како улазе у цркву "с лисицами и са самури, с пасји кожетинами" и како изазивају "срдобољу и намћор пизмени", завист и гнев бедне шајкашке солдатеске и паорије, која је уза њих стајала на проповедима сентандрејских, коморанских и ђурских цркава, гола, боса, одрпана, "снебивајући се и стискујући у себи". И гледајући их такве, "нацифрасте кано олтари", поставио им је једнога дана ту, усред туђега царства, питање оштро као њихове сабље:

… Еда сте ви сви спахије и грофови, официри у своме царству, који сте мало поимовитији, те супроћ велике цареве господе с ношењем вашим пућите се? Села и градове негде своје имате? Кроз тај понос и печење божијим покарањем погубили [сте] земљанско царство и господство, и тако радите да се и небеснога лишите! Нисте ли ви једнако и раја и пахори под туђим царством и господством, ка и ти, што су мотичари и дрвоноше? Него со тога вам великоношења, сасма браћу вашу цвелите тегобом, дижући вам на завист господу да налажу тежи данак и порцију и сваку честу многу побирију. Еда нејмате со тога на себи од сиромаши народске клетве и уздихивања? Што се о том не промислите и не сетите једанпут? У што сте убраздили с ваших великодизања хубавих домова и скупа одела! Нашто то после излази?^[76]

Иако је оваква критика племства у Венцловићевом делу давана с позиција његовог проповедничког позива и са становишта његових извора, само делимично модификованих према конкретним приликама, не треба у његовом случају све то сасвим изједначити са одбраном интереса православног свештенства, које се у то време већ осећа угроженим од других сталежа. Венцловић је припадао региону источне византијске теолошке мисли којој није било страно, као на пример у делу мистика XIV века Николе Кабасиласа и других, уверење да се до божанства може допрети и без помоћи клера и монаштва. Венцловић је био мали војник у српској црквеној хијерархији, и није се устезао да, исто онако како је изобличавао племство, нападне и своју сабраћу, православне калуђере и свештенике. "Високо су небеса, а тешка су наша телеса", каже на једном месту. Он добро познаје своју паству и средину у којој живи; он је бољи хришћанин него православац, бољи син свога народа него свештеник. С њему својственом скепсом, он гледа на претеране захтеве које је православно свештенство поставило пастви, а само се не придржава онога што захтева од других. Његови захтеви су умеренији у односу на паству, строжи у односу на свештенство. Чак схвата да је време хришћанских чудеса прошло, да један Христос не би био поново могућан:

Еда се то у садање доби може у много људства од којих наћи да би ко и своју мотику на туђем копању за чијим позвањем ома побацио, те махнуо се и своје наднице стопити му је, а таки би пошао за којим калуђером безкућцем вијати се и скитати удиљ за свога живота по тући вилајети злопатећи го и гладан одвише, - а камоли које веће своје добро, кућу, жену, децу, миљкове све [да] остави једним махом!

Јеванђељско хришћанство, чији је искрени приврженик, он одваја од оног што су од њега начинили свештеници. О расколу цркава, о подели на источну и западну цркву, говори с крајњом скепсом и окривљује свештенство за ту несрећу. "Ка у огњуштини занесени с памећу, и ка робови заплењени у далеке туђовилајете, (и препродавати од једних до других, својим и туђином) - тако су развијани по својих натура особити закони (тј. вере). И тко их може више прикупити, сврстати ли их скупа у један чопор, пак у свој тор, у Христову цркву сагнати их?" - пита се Венцловић у очајању, дајући дијагнозу хаотичног сукоба између различитих религија свога времена и народа. А узрок томе је неслога међу свештеницима:

Каде која злоба и пизма каримна једнако усели се међу људе, и међу свештеници, онда духовни кораб, света црква, голему беду пати и потапља се. Ка првом што је наставало, кад и многи јеретици посташе и цркву на много хисета растрвише и људе по себи разграбише у особите законе. И крошто то би? Кроз велики инат и сваду поповску, с пизме рад међу собом и не мала рат међу њима заподеде се, него баш и душманска! О тому и много подизаше се с трудом оци свети саборно се скупљајући, тобоже да пак смире злоћуде оне оцепне се на страну свештенике, и народ опет сав прикупе у једну цркву и закон православни. Ал' што не могоше, не могоше ујединити…

Он сматра да је у оваквим приликама и условима, у каквим и сам живи, на свештеницима огромна одговорност и тежак задатак, и да су потребни врло вешти и стари крманоши да се црквени брод не би потопио и на малом ветру. С друге стране, "каква је поповска капа, такви су им и нуријаши… Кад свештеници нељудски се држе, то људи још горе чине: ако је свет[лост] помрчљив[а] то ноћ јоште хуђа је и црња!" Он нема високо мишљење о вредности свештеничких молитава, и овако даје савете својој пастви: "Веруј, ако би и саландаре којим давао да за те служе и Богу се моле, - узеће они, ама теби од тога ништа хвајде нејма ни души што лакше." Понеки пут су горке и пуне оштрине његове речи о сабраћи. Нарочито уме да уједе калуђере:

А да не доносим овде напред ни изговарам врло поштени и доброчовечни безимовити и смерни братољубиви частни ред, калуђери бели и свештеници, владике и попови, ђакони и ђаци! Ако и сви нису зашли с божија пута и повели се за светским држањем по свакој натури, једнако сви скупа уклонисмо се нахеро с Христова јевангелскога заказивања… Доиста, са свим начином не људма слични бисмо, него пољским љутим сировоједним зверадима, гавраном и јастребовом мршинозакидљивим месине и свему нечистому грозљиву гаду се унавичасмо. И свој трбух себе обожисмо по апостола Павла приводу указаноме, те меште Бога њега за веће држећи почитујемо са свом снагом угађајући му…^[77]

Ако већ хоће да буду калуђери, саветује Венцловић своју сабраћу, онда им не приличи "међу светске људе излазити, ни ш њима баратати, ил се уједно мешати". Они хоће да сачувају монашке врлине, чистоту, убоштво и послушност међусобну и игуманску, а овамо се "о својих воља прескићују мотрећи где се оџаци пуше - описује их Венцловић - подражујући по сокаци псе и проводећи шалу и маскару, остаљајући своје правило, којено не може се ни доконавати". У таквом случају, оно што они у цркви "чате", ни богу ни људима не ваља, него је једна "грехота и досада људска, пагуба души и телу! Из тога иночаству ништа хвајде нејма, покор и укор…"^[78]

На однос између свештенства и пастве, Венцловић уме да гледа и као на економски однос. То је на неки начин исти онакав став какав има и према племству, којем је не једном упутио питање од кога и од чијег хлеба живи. Он неће заборавити да наведе речи које се у народу говоре о свештеницима по средњем Дунаву и њиховом "лаком хлебу", иако се у души с њима није могао сасвим сложити. "Не можемо ни својим женами настачити ни их хранити - понавља Венцловић сурове речи шајкаша о својим духовницима - а камоли још другим вуцибатинами да дајемо, којино свуд могу находити…" У једном другом тексту, беседи "нуријашким поповима", овај економски моменат доћи ће још више до изражаја. Венцловић ту истиче да је другачији економски положај паора од положаја монаштва, које нема старања о породици:

Смислите се о тому, браћо, како може то бити светским људма, лише поданим пахором сеоским који но себи и своме спахији раде и кулукују дан-ноћ хунтајући, морећи се знојно и кахајући, (једва који дочека ноћи да отпочине мало, мало), еда може дан на дан и по целе ноћи у цркви стајати и о књизи се забаљати Богу служећи? Знамо да је неможно обоје. А да није радина не би хлеба било… Не може им бити то да се о добитку не старају. Овце се они зову, а не пастири, те вуна се ш њих скида, млеко, масло, сир бере се често. Ја свештеному реду који су се људскога метежа одрекли и Богу су се на службу сами од своје им воље обрекли, крошто да шарају двострука се пута држећи Богу и врагу служећи? Која им је тешка мука, ко ли што од њих пита и истеже да им је несносни јарам о светскоме старању? Једна глава, једно грло, суретина одело!

Што се пак "светских попова" тиче, ако имаду "злопадију с децом, - каже иронично Венцловић - ал' црква и људи их држе и хране". Ако се и они поведу за пословима, трговином и другим мирским занимањима, "правило хоће да им пресеца се и изостаје. А учења давати својим по дужности људма, ни бекнути!" У таквим ситуацијама "злом хоће обршити" и лакомислени духовник и "неуки нуријаши".^[79]

Као што је нападао изолованост племства од народа, тако је Венцловић налазио речи да жигоше одрођавање свештенства од пастве. У неколико беседа насликао је зачуђујуће тачно, за наша досадашња схватања потпуно неуобичајено, лик барокног православног свештеника, сведеног на глумца и арлекина. У свечаној и раскошној барокној служби, у ентеријеру који је морао личити на прави ватромет златних и црвених одежда, икона у плишаним рамовима, усред позлаћеног црквеног намештаја, и свечаних помпезних официрских униформи и чипкане женске одеће, такав се Венцловићев сабрат потпуно изгубио у декору и вербалности. Венцловићеве беседе у тим тренуцима су документи^[80] о продору галантног "уличног театра", "зурница", како то Венцловић назива, у процедуру барокног богослужења:

Имаду од те скупштине свидни се некоји, будавши тајат се са својим нечовештвом не могу, заштоно предњи су, и свима људма на очију и чувено згледни су. Тобоже серафимске бројећи се налике! Пред олтарем ближе Бога стојећи! А од Бога се не боје, ни за њега маре! Те светога духа речи, ка своје неке овосветске речи намењују дерући се безчино и козје, вучје гласове испуштају, ка неки обесни звиздани. Од помаме ни у чему смањени, подзирачи, подмигљиви, подсмехљиви, вртежи. Очи бече, ноге кече, рамени мичу, с главом тресу, с бокови ломе се и крше, са свом снагом кицоше се, и туђ свој завичај од духовна уреда собом неваљало и злочесто указујући им.

Где но ти ваљадијаше, худниче јадни, стрепећи ти у себи бојати се, те тако ангелску песму к небу је шиљати и врло плашљиво исповед своју творцу и зидару своме издавати, те зарад тога о своме греху милост себи просити, - а ти, што је Богу угодно оно си на страну оставио, а сватовске игре и поскочице овде приводиш! Рукама узвијаш, с ногама вртиш, са свим се телом коврчиш кострећи се и превијајући, ка кетеушке играјући! Те како се, крвавиче, не жасаш с тога безочна држања? С божијим словима шегу проводити!^[81]

Такви свештеници, а и они који их међу паством подражавају патетично истичући своје покајање и побожност, унели су у цркву обичаје барокне улице, "зурница", блатних тргова, кола и женских песама. "Спаси ме, изговараш, - изобличава Венцловић такве - а сурлански се дереш потирући пут спасења!" Он описује оне који се моле за углед другима, на виделу, чије су "руке често прекретне и ноге навијане, с виком големом грло своје и дах пренемажући с грцкањем". Ко се то усуђује, узвикује Венцловић, да "мамећи се будаласто" уз анђеоску песму меша "вражија тркалишта и медведску игру, по мајмунски се вртеж, вашарску грају и момачке јахане се лоптометане игре?" У једној другој беседи, Венцловић се са крајњим сарказмом обратио свештенику који је створио потпун јаз између своје патетичне непорочности и "прегрешне" пастве:

Блуд, тај курварлук, тако тешко и горко осуђујеш кан' да су људи безтелесни и безплотни, или си ти само с неба сишли ангел безтелесан, те зато ниси ником разборит! Што сад велите, духовници, за то? Ил вас увавешћујем на боље или укарам с овима речма? Та ход'те просим вас, дођите, те се састанте и помешајте уједно вам стојећи и борављећи с нама човечански. Те господа Бога величајући заједно да га прослављамо и да који год између вас то не би се покушио изрећи: "Море ти, звекане, не дотичи се к мени, ја сам чист и свети отац, а тко ли је такав какав сам ја?"

Молимо се уделите и нама мало од те ваше светиње, да нисмо сасма ни ми оскудни! Ал' за то не велико зактевамо искати. Него више плачемо се ваше окате слепотиње нерасматране, ни расудне духовне, по сказивању праведнога Јова: "Ви сте врачеви неправдиви, лекари зли што и Христос за такве говори: и вама закоником горје, јер налажете на људе несносна бремена, а сами ни с једним вашим прстом не подимате им товара!"^[82]

У једном малом поетском тексту, Венцловић је осудио двообразност свештеника свог времена, цртајући необичан "јашући" портрет свог сабрата оглувелог на речи савести и прекора. "Ово је свештеником речено, а није камену" - вели Венцловић наводећи своје штуре али горке редове:

Доиста, бакали и винокрчмари
а не духовници!
На врану коњу седиоци
С двомерилом ценећи
Закон за динар и по два
Шторад следи за њима смртна коса!

Лик пијаног, распусног, грамзивог и непросвећеног попа, Венцловић је упоредио с ликом српског трговца. Два света која су се сукобљавала, тако су се суочила и у Венцловићевом беседништву, и чувени проповедник из Сент-Андреје пресудио је по истини, а не према сопственом интересу. Ми данас знамо да се сукоб између свештенства и грађанства и у стварности завршио у корист овог другог сталежа, али у тренутку када је тај процес био још у току, а Венцловић се на томе поређењу задржао баш у таквом тренутку, није било лако сагледати истину и дати предност грађанству како је он то учинио:

Трговац, ето, прекупџија сваку вечер све прохесапи што је данас стекао и да није што у чему штетовао врло то расматра, ја ми, зовући се свештеници? (И јесмо на учитељство људско од самога спаса Христа наређени.) Купац ето изаради телеснога мала придобитка свуда ходи и броди и нигде не згрева свога срдца по земљи, по води и у многе беде со тога допада. Доста пут многим и зла се смрт на путу придеша со те трговине и једни до голе им душе штетују, једва с главом поизмичу дома невољни, и јоште се не одстају ни до смрти. Опет с тугом туђе узајмљују и тога се пута држе неодступно. Ја ми, будавши свештеници, удиљ дома код своје куће боравећи од поповине достајући своју храну и одело, а изаради своје нехајштине нит имамо каквих ваљалих за учење књига, нити пак што нешто готових их имамо, разгледамо их чатући. Тек исто о једноме разликоме себе одевању и повише новчаному стицању голема нам је старост! А очи и мисао на туђе трапезе, испијајући долије и лепше вино пробирајући. Како не би то на зло нам слутило?… Јоште и на своје светиоце, који нас уче мрштимо се и преко их гледамо, а од цркве своју част и храну имајући! Ама тако мотрите се да нам та част не искочи допосле на нос!… Бољ' би било и говеда пасти, свиње ли чувати, те отуда своју храну стицати безгрешно, него ли тога се тешка бремена некњижну ни оштроумну пртити…

Венцловић је тако сликао однос између пастве и духовништва у једној изопаченој верзији, очигледно актуелној у његово време. Он је знао из горког личног искуства да шајкашка паства његова у Помазу, Острогону и по другим местима дуж Дунава, од Будима до Беча, "мрзи и видети своје свештенике". Уместо да то чине пароси, шајкаши њих, своје попове, "светују и карају, коре, поднашају се и подсмехују, погледају их свуда, меркају им на трагове куд ходе, што ли чине, како се носе". Шајкаши својим свештеницима "беседу хватају, вичу на њих и туже се; штоно би ваљало поповом чинити и на људе меркати, то су сад људски послови" - закључује Венцловић и одмах даје одговор због чега је то тако. "Јер смо подобни томе" - вели он, и уместо сваког другог аргумента даје слику свог сентандрејског или коморанског сабрата, свештеника XVIII века, који се није умео уздићи као ауторитет пред својом паством:

Него смо раскаљени шњима уједно и одвише долије испијамо, шалу и маскару проводећи, карамо се и псујемо ружећи се. Јоште и кунемо долазећи у домове, прегледамо младе и девојке, куће и посуђе, мотрећи што изести и попити. И то поваздан јоште и ноћи примакнемо. Потом изгледајући на зубе кирију пружену што ли нам се јоште свиди у вољу радимо измамити, те к себи одшикати још и с преваром! Сретнемо ли ко ли кад кога туђина путем, сву мисао и умиљање приложимо што издрамчити да се зајазимо и то нам је човечно посећивање с науком људско! Јоште и чувене злочесте речи преносећи те свађати људе. Како да нисмо пристали за укор и шегу својим људма!^[83]

Поред све пажње коју је Венцловић у беседама посвећивао критици племства и свештенства, његова "слова" нису у првом реду била њима намењена. Постојао је пред његовом предикаоницом један много бројнији сталеж, онај који је давао тон црквеним проповедима његовим и стварао пред амвоном једну посебну атмосферу. То су били сентандрејски, коморански и ђурски грађани, трговци, занатлије, шегрти и калфе, учитељи, бирови и њихове жене, ђаци и војска, понекад намерници свих могућих вероисповести и националности, понекад паорија. Венцловић их описује како подељени у "мајсторске руфете" (цехове) иду на "прошеције". Он их саветује да "пред официрима" не опадају и не облагују своје другове, и свакодневно их гледа како "распаси, огољених прсију, разјапљени, нахерени и кривошије, раскорачено и бесрамно стојећи" слушају литургију…

Њих је он сматрао главним представницима свог народа и од њих је очекивао највише и добра и зла. То је уосталом и било језгро његове пастве, и он није узалуд на-"више пажње њима посветио и највише жестоких речи изговорио на рачун српскога грађанства. "Ох, тешко и горко нами, јер смо на свако и најпоследње зло достигли!" узвикује он. Сами у туђем свету и средини друге вере, прогоњени и изложени непрекидним искушењима, увек упућени на вечита лутања за зарадом и тако непрекидно изоловани од ионако слабе и малобројне српске средине, Венцловићеви парохијани су често били у опасности да се одроде, и на ту опасност Венцловић је најоштрије реаговао. Уз причу о милосрдном Самарјанину, он даје наравоученије својим Коморанцима: "Свој род и племе презирући, ја како бисте туђине невернике и своје вам душмане прихватили и помогли у чему се може и потребно је?" Он огорчено говори о онима који своје полусрушене и у књигама и одећи оскудне српске цркве заборављају, а велике дарове шаљу тамо некуда у јерусалимске^[84] и грчке цркве које никада нити су видели нити ће видети, и које од њихових прилога не зависе. Карактеристично је да се у његовим беседама међу позивима на даровање цркви, често среће позив на обнављање срушених српских манастира и храмова. Венцловић очигледно сматра да је одрицање од вере у исто време и одрицање од народности; он жестоко прекорева оне који у новој средини међу протестантима, муслиманима и католицима таје своју народност: "Ниси Рац, него си Буњевац, или која друга марента! Баш је ништокапа таки нечовек!" - узвикује са своје предикаонице. "Да кад би дошта дошло не затајати се! Ако би нас и попљували, чушили и изгњавили бојем; да и посеку, - у своме закону поднети и с драге воље отрпити сваки налет и налеп! Хваљена је таква беда и смрт честита!"

Као податак о саставу Венцловићеве публике занимљиво је и важно једно место у његовим проповедима које говори против турчења: "И о том освести се и уразуми се двоструко човече… за свога ти христјанина брата подижи се до крви! Не допусти да с душом погине: ако видиш баш и турчи се, не остави га! Прегори за њега и свој ти живот, скочи и утртај у среду, разговори и одговори, уплаши судом божијим, запрети с вечном муком, разблажи с царством небесним, откупи с новци, чим ли се може, ухитлени с беседом, и подмити с добром. Хеле, никако не допусти души погинути. Ето тако, укратко ви, браћо, кажем, који свест у глави имате…" Ово без сумње говори о томе да је мешање публике пред Венцловићевом коморанском предикаоницом било изузетно велико; да су на његове проповеди могли залутати трговци из земаља под турском управом, а и да је он, рачунајући са таквом публиком, предвиђао нешто и за њене потребе. Он се уосталом с посебном пажњом обраћао баш оним трговцима чији је посао изискивао дуга и далека путовања у крајеве где су њихов језик и вера непознати.

Тако се Венцловићеве беседе често претварају у дијалог између свештеника и трговца, а наравоученије се само наметне. "Одговарате се и велите ми - каже Венцловић у једном од таквих случајева - ми смо међу туђом вером, не може нам бити да бисмо се ми држали како би нам ваљало и Богу се молили, зашто шњима уједно боравимо, уједно ходимо и једемо шњима, пак нам се смеју и подругују…" Како Венцловић горко одговара на овакве примедбе. Узима за пример, калвине и Јевреје, и њиховом истрајношћу прекорева своје суграђане. "Где ли вам је вера и Бог? - пита он своје шајкаше - еда је у џепу носите? Зашто је не објавите на видело, нека вам виде људи и Бог каква је и што ли је вера, на чему ли стоји и држи се!" У том смислу треба разумети и онај занимљив разговор о посту и путу, који Венцловић води са имагинарним земљаком својим, трговцем, у тежњи да изобличи и неке друге особине његове.

Трговац

Не знаш ти, оче, што је и какав је пут. Ми на путу нигде не згревамо свога срдца. Ходећи, путујући по туђи вилајети, у туђој земљи, међ незнани људи, кад имамо што јести, кад и не имамо; цркви наших по путови нејма да у њих долазимо и да се молимо Богу, а на путу и по туђи кућа не може нам бити. Многопут и не знамо кад је који пост, кад ли је велики год.

Проповедник

Хај, лепа гласа и кметских беседа!… Та хе, божији човече и добри брате, како смо се ми родили на овај свет, сви смо ми путници и гости, и пак нам скоро одовуд ваља изаћи и путовати на далеку и незнану страну. А по земљи, куд се год ходи и путује се, - све је то близу, све је то међ људма… Свуд се находи хлеба и воде а и вина и свакога поврћа, гдегод у коју варош дођеш. Свуда се људи моле Богу, сваки по свом језику и завичају; сваки свој закон свуда пазе како им њихова црква заказује и њихови их наредници уче, и то они сахрањују. А крошто ти један не мож' свој закон пазити? Кроз то, што си самовољан и полапан. Зашто ли свога срдца нигде не згреваш? Зато, јер си се дао с душом за благом. Те си заборавио љубав божију и братску и пријатељску и утврдио си се ка камен. Не смиш сам на себе да што потрошиш, не смиш пред људма најести се и напити, да кога не поканиш на своју софру на залогај хлеба, или да ком не пружиш чашу вина, или новац ракије. И бојиш се да се когод сам не пружи руком за твој коршов, те да се не напије, или од твога хлеба и смока да не окуси и да се не осмочи…^[85]

Међутим, таква ситуација није само на путу. И код куће, на служби у сопственој цркви, не изгледа боље. Венцловић прилази овом питању на један већ опробан начин, кроз очи непристрасног посматрача, иноверца, који је посетио православно богослужење у српској цркви. Шта он ту може да види? И у низу беседа, одговарајући на ово питање, Венцловић даје једну невероватну слику, једну галерију српских портрета с почетка XVIII века, једну фреску огромних размера, додуше са акцентима на тамним површинама, али утолико импресивнију и снажнију. Он ту своју слику почиње из једног несвакидашњег угла који је морао остављати посебан психолошки ефекат на слушаоце његових беседа. Венцловић је ту начинио поређење између своје ортодоксне пастве, потиснуте у "иноверној" држави међу поданике другог реда, и "иновераца", који су - то знамо - долазили да чују његове проповеди. Како се држите пред тим странцима - поставио је питање својој пастви. И одмах дао и одговор: пред иноверцима се не смете "ни прекрстити, нит се богу помолити, ни поста право држати, а ни свога свеца светковати и никаква дела хришћанскога пред њима указивати, да вас не би похватали или ваше домове не похарали…" А због чега је то? Зато што нема ничега по чему би они могли "на вами познати православије, да вас почитују и да вам се не ругају, каде ниједнога добра дела не виде мешајући се с вами…" Напротив, када ти странци дођу понекад у српску цркву да виде шта се ту чини, они "какогод на путу, тако и у цркви" нађу исту слику. А та слика је таква да изгледа - наставља Венцловић - као да "саме цркве посташе горе и рђавије од кућетина при сокаци". Уместо да је у њима као у добро организованој паорској кући, све је супротно. "У господарскоме сваком дому - описује Венцловић - лепа и добросвидна се разлог и управа има; домаћин ја ли послује свој занат, ја ли тек и онако на столици седи меркајући с позором на своју чељад што послују. Домаћица му тка платно, а остала му чељад сва преду, слуге у наредби им сваки свој дат му посао послује…"^[86] У цркви, међутим, сасвим је другачија слика. Бројаница и књига ниједноме нема у руци, унутра се смеје, разговара, "један у другога мотри, искривио ноге, разбашио лећа, ка у некој кошари…" Ту је "граја и буна, метеж и смућња се чини; ништа ни мало не фали од механе: маскара, шала, укор, позор - у цркви се то стаје ка у некој бањи, на тргу ли коме и остали зурница, сви што исто призјавају…" Право "пазариште и пехливанска шамата":

О свачему споља на мери ту је разговор, договор, уговор. сваки хесап, прокуда, пањкање, изношена ивтира и хула, што на кога с пизме рад! И свашто је ту напред доносно. Ваљале и неваљале речи, ако о кућни који послови, о пољски, о трговини, за народске ли које послове, што ли се по сокаци чини, и по туђих кућа, по путови, за војске, за краље и царе, за спахије и господу. Ту су доносни напред бирови и кметови, своје владике и свештеници, слуге и слушкиње, жене и деца, и сваки шточији послови. Који хваљени, који куђени. И тужба и вика на своје поглаваре и на саме оцеве и матере и духовнике своје. Беседа је ту разрока и старање се чудно. О чему чији посао није! Кроме једна приушница што би му за добро пристала! Ови вешто и добро о свему провиђају и управљају, а ти ни о чему не хатају. Овде надбише, а онде разбише! Како и по чему се тко боље има? Крошто ли други ништа нејма? Они све напредује и добија, срећан је и благо му се грне, а они худник, нејма среће, све му је тек назадак у свачему! И туштена су јоште ко тому пропитљива и пронаходна се старања особита и народска! А сам себе и своју недоскутицу и заборавио, бринући се за вилајет!… Ако тко има о ортаклуку, о којој трговини, хесапу ли кому, капари, датку, пишманство ли зашто, - ту је о свему тому уговор, договор и за разметање се раздор; како мушкој страни тако и женској о свему им дуговању и натури женских мисли. Тко ли суђење и кавгу заподевати зактева, у хрзуслук, у харамијство ли ити, ноћом ли где што разбијати и красти, - и у томе је ту у састатку код цркве срок. Ако не може бити с договором, а оно згледом очним и с намагнућем трепавичним. Ко ли хоће што разабрати се о домаћкоме држању, ја ли војиштанскоме гласу и путу, царском се обношењу, коме ли како официрскоме добављању, суду ли, науци и просмотривања што каквога с муштрањем казнити, ја ли кога о чему лека пронахођење, тужба ли је злобна где на кога, - свему се тому разговор у цркви, код цркве ли се находи…^[87]

Своје шајкашке калфе и трговце, солдате и занатлије, Венцловић је пратио из дана у дан гледајући их како стоје у цркви, одсутни, забринути док им "сва воља и памет негде напољу борави". Гледао их је како "говоре молитву, а умље (им) збраја добитке и хесапи имовину, главно и доходак, штету и разметак, вересије и непродају". Знао је да док слушају његове речи пребрајају "пријатеље и непријатеље, седиште и путове, пољске ли које послове, сашивајући лукавство и мунитве, дабу и парнице", не одајући проповеднику и његовој речи ни толико поштовања колико "слуга своме господару или официром својим војиштани, ја л му на беседи пријатељ пријатељу…" А знао је како ти исти ничице гледајући стоје са страхом и пажњом не "пред царем и спахијом својим, великим ли војиштанским господином, којино вуку и деру, досађују и прете, а не дају; море а не обживљују, нит су кадри среће коме дати - него пред једним, једним исто летопроменим бировом".

Венцловић је очигледно много видео, и схватио много од онога што је видео, па је то и рекао сасвим неувијено и пред свима, тако да је и до нас допрло.

Поред тога што је нарочито наглашавао питање осећања и одбране народности, и што се такав његов став могао резимирати једном од изрека које је приопштио проширеним хришћанским заповестима - "рода се свога не одричи!" - Венцловић је, обраћајући се грађанству, инсистирао још на једној ствари. На питању морала у економским односима друштва. Венцловић га је углавном овако формулисао:

Зажегао си свећу у цркви - е, добро си то учинио; ал' је дошао ти друг твој нејачи за тобом, коме си што злом нахудио; уздахнуо је до бога на те, у томе ти је твоја се свећа утрнула. Дао си сиромашку хлеба, житца ли, ал' си - бој се - похуђега занео, оштетио, њиву преорао, ливаду покосио, твоја ли је марва потрла и погазила; невештијем трговцу пут си му пресекао, добротвора одговорио, хлеб си му преотео; за једно споречење, ја ли за мало дуга, сиромаха си у тамници затворио, - у тому ти је сва твоја подужбина се развијала и отишла у ветар…^[88]

Питање се, наравно, у првом реду односило на богаташе и трговце. Јер крађа није само "харамилук", постоје и мирни разбојници, законити отимачи, туђоизелице којима је много теже одупрети се. Те, који су се "заслепили с благом", а с правицом "врло обсиромашили", Венцловић приказује како "лажом, заклетвом, варањем, кривом мером, лакомством, завишћу" добро себи сабирају и пуне домове, јер "од сиромашких суза свега је доста". Њихове куће пуне су свега, али понајвише "вечне помрчине". "Не велим то - каже им Венцловић - да сте што насилу од њих изотимали, неголи за оно се говори, што сте што ниподашто од њих изварали за јевтине новце, и опет њима исто њино добро под скупу и двоструку цену држећи [испродавали] и испреузимали им домове, баштине и стоку, које с хилетом и обедом, које пак за камату и за малошта дуга… Еда мислите ви исто једни обдржати се на земљи и остати на њој?" - закључује Венцловић. И што је најгоре, међу тим мирним разбојницима, законитим отимачима, има таквих који и у цркви пост и службу пазе и о свему воде рачуна и редовно долазе, па чак и подужбине од отетог црквама чине. Таквима се Венцловић обратио с речитим словом о правоме посту, дајући закључак своје критике српског грађанског сталежа из средине XVIII века:

Ка и у клетви што благослова не бива, где ли је икад то с туђих суза ваљала подужбина? Од једних красти и отимати, а другим делити; једне голузнити, а друге преодевати?… Видиш ли сиромашна и невољна, помилуј га, са злотвором се помири, боље од тебе напреднијему се срећом не завиди, ни му претичи приходљива пута с преотимањем лакомим! Туђоизелица, несит и саможивац прождрљица не буди; ниси аждаха да људе гуташ! Јеси ли човек, - човек буди!… Није то прави пост само мрса не јести: ама задржи руке своје од грабљења и бијења… Нашто ли је пристао таки пост не јести меса и риба, ни маслено што, а наједати и гристи људско месо?^[89]

Обарајући се на овај, да га тако назовемо, пословни морал, морал економских односа, Венцловић није заборављао ни друга питања. Из његових речи о нечему што би се могло назвати моралом животних радости, извире лик његовог страсног, сензуалног и често грубог и необузданог савременика, који ће увек, без премишљања поћи радије за "лепом, накићеном младом женом" ако га је срела на путу за цркву него на службу, који ће "душевној гозби" увек претпоставити "гњилу сопру" и смело и весело тамо похитати да би "на први јеџек стигли, и други не би им засели места, да би уговили своме телу и зајазили би се пијући по ваздан, попевајући, шалећи се, лакрдишући, претичући један другога с беседом и смејући се грохотом, и ништа им није досадно ждерући до поноћи…"

Вашаришта, зурнице, лакрдије и маскаре, улични театар, како се могу назвати та средишта барокних разонода не нарочито високог нивоа, привлачили су необичном снагом Венцловићевог савременика, и гледајући све те људе пред својом предикаоницом, он није могао да заборави њихова друга, галантна лица:

Ја што би за оне рекли којино безпослени поваздан на пијарци паре очи прегледајући младе и девојке, ја ли где у танцу ка приковани на ланцу зацене се од многе жеље неотходно сас назирањем бештија безобразних! Како могу то и говорити да и без распаљивања се на њих вису угледали? Где но су беседе танковите, мазне и песме хороспијске слаткогласовите склонити с раслабом образи смешни, намигљиве очи тихозгледне, мекане хаљине цифрасте, белорумена лица, лепостасита и ситноходљива кичељиво окретна, многа је ту ласка и вражија варалица. Ту је договор издаљег с очима, на близу с пипољењем се, дотицање с ногама, пролаз и излаз често, ишчекивање се напољу по буџаци. Слатко слушање многозабавно се хегеда и остале свирње, песми ли којих безочних. А мисао сва цело склонита круто к играчицами преласно се у томе приседењу у вражије споне с премамом лови…^![90]

Венцловић је тако подсећао своје нуријаше да их он види и ван цркве, и да их његово будно око прати и по вашариштима, кад зађу међу "карћаше, свирње, танцовође, и друге које спрдње и маминовце, вику и псовку", кад се протискују кроз народ тамо и овамо по коњским тркалиштима, међу многим колима која дижу прашину мимоилазећи се, "кварећи и засипљући очи људима". Подсећао их је да их добро мотри и када "паре очи разгледајући у шећњи лепе, цифрасте, накићене младе и дорасле за продају се хубаве девојке, где се многи момци јариштишу…" Понекад је такве беседе завршавао малим, хитрим и импровизованим дијалогом који беседник води у своје име и у којем одговара у име своје пастве:

- То такво ли, по вашару зло перење, хвајдише вам што, је ли?

- Ах, ми у те такве рђаве послове не пристајемо!

- Ја штарад узалуд зуриш? Шта ли прегледаш задуго по вашару?

И као закључак, Венцловић, који можда и нехотице показује да су му оваква места одлично позната, остаје правичан према себи и другима изједначујући у том погледу све своје суграђане, непоправљиву братију пребеглу са Дрине:

Ако је који брат међу вама блудник, штоно ми велимо курваш, ил' му каматар, митоузимач ли, глобар, или досађивац, пјаница ли, и преотимач туђем добру, телбиз, продајник, убојица, отпадник, и двообразник, лажљив, грд, злобан, злоћудан, - с таквим, велим вам, не мешати се уједно, ни јести, ни пити ш њиме! А ми мало и сви што нисмо те форме! И од кога знамо се клонити и устручати, кад смо све једно - браћа Дрињани, шапатници, подмигачи, оговорници, непокорни, на зло брзи а на добро троми…

Менталитет српског гражданина, трговца, занатлије, даскала, калфе, ђака, војника, Венцловићу је добро познат. Он зна да се он лако "тргне и жасне" кад чује да се ко "увалио у коју глобу и невоље допао рад своје лаже", али чим на то мало заборави, брзо се ослободи и поново "туђе грашти, обеђује, заноси, лаже, краде, криво мери кунући се, пресежући и цртећи, еда када што сиромаху прода се хитлено и сврх цене". У заслепљености, ради добити "у пустахије се иде, у хрзуслук; силом се отима, мунитвом се узима потајем исподмукла; четује се, харцом се граби и одело свлачи, плен се плени, стока се отерује; људи се за благо педепшу и муче, ифтира се износи, по судови се дава и парба чини, на суду се од кривца за правца мито узима и свако се зло и неправица збија…"^[91] Барокна времена силовитих нарави, суровости и страшних ратних похода, дала су печат и Венцловићевој пастви. На граници Европе и Турске, вечито под оружјем, у статусу између харамија, граничне војске и паорије шајкаши су понекад доспевали до понора у којем је сопствени живот и живот ближњег даван у бесцење:

Не находи ли се таквих људи, је ли, који но за комад просенице прода свога брата и за кус овсенице води га на суд и меће га у тамницу? А за једне опанке да га обесити, за краставац у бостану ради да га из пушке убије, за једну окорну реч хоће с овога света да га стопи, а за форинт дуга кућу му пороби. А сам он што год чини, све то њему ништа! Нити му се држи у памета да је то која грехота…

Барокно узнемирена, шарена, готово невероватна поворка ликова једне нама досад непознате, а ипак наше сопствене прошлости, читав један свет, једна генерација и једна средина насликани бојама својих нагона, мана и страсти, израњају из Венцловићевих шајкашких придика, упућених грађанству:

"Каматници, изелице, убојице, хрзуси, пуни завидности и преких беседа, злоћудовити, шугавци, друг за другом шаптатељи, опадници, оговорници, досадиоци, хуле божије и закону, грди и поносни, тафраџије на празну, пронаходници злу, неснажни на добро и на свако зло брзи, луди и махнити, несмотрени низашто, непокорљиви никоме, ни оцу ни матери непослушљиви, немилокрвни, мрзећи… нечисти с телом, курваши, превољници мужатим женама, и крвници, разбојници, кавгаџије, љутице, душмани, ковлајџије, опадници, немилостиви, нагли, срдити, унутричине, лукави, завистљиви, поносљиви, величави, оговорници, лажљиви, заклињачи и преклињачи, двообразни, безочни, ропотници, зазорљиви свакому, свачему, клетви својој башурџије, отрубџије на јелу, пијанице, неваздржници, каматници, среброљубци, грабиоци туђега имања, саможивници, досадници, јогунице и пркоснице, оцу и матери непокорни, неверни у добру туђу, доводећи друге својом невером на заклетву, свађајући и мразећи браћу, немирећи коншилук и кућну чељад, кривомерци мешајући вино и млеко с водом те продајући, држећи код себе велике и мале мере и криве, богатећи себе од сиромашких суза, законопреступници, мрсипеци и крвомешници с родом својим и кумством женећи се и блуд творећи! Пак те вештичине, вражаре, чаралице, бајалице, чинилице путем у сусрет мотрећи на злу срећу, коби и чини код себе носећи и записе; прохуде и баснословци, двообразни и по миту судије, крвопијци, не исплаћујући најамником и слугами задржујући плаћу, ни их хранећи, обрћући истину на лажу и од лаже истину чинећи…"

Међу свим тим људима међутим, био је један слој који је имао привилеговано место у Венцловићевим беседама.

Према "пахорима", који су недељом пунили ђурске и коморанске цркве, Венцловић је осећао неку врсту библијског поштовања. Умео је да их покара, да изобличи лењивце:

Ви, којино се по греху ваљате, крадете, лажете, опијате се, по блуду ходите, један на другога мрзите, отимате; недеље ни свеце не пазите, цркве пи закона се не држите, туђе благо хесапите, а сами сте беспослени, хоћете да имате, а не радите! Кому што послујете, и то хиљетом, чекајући да прође дан, да узмеш надницу, и плаћу, а за посао мало марење, ако ваљало, ако не ваљало! И сврх свега тога, ако ти мало роди земља, то хулиш на Бога. Ако ли ти много роди, а ојевтини храна, то јоште већма зинеш у небо, те тужно вичеш на Бога и род проклињеш што га је Бог наспорио и дао. И ниучему ниси благодаран; лише време, никад ти није право! Ако киша, ако суша, ако ветар, ако без њега, на све ти рокћеш и псујеш… Коме лула у усти, који пак у механи, или зури на улици и збија ти неваљалу беседу и воли спавати, него и за малу цену радити, а гарезити се и грижити јер ништа нејма; све се узда еда би што нашао на путу које благо, или у харамилук да иде отимати, а да не ради ни да послује, него да му је како бађава да се може живити….

Али Венцловић је баш у таквим проповедима осећао и сву тежину паорског положаја; и није узалуд подвлачио једну тенденцију која је очигледно била живо присутна у његовом времену; постојала је тежња напуштања села и преласка у град за лакшим животом; тако се земљорадник нашао на дну друштвене лествице, као онај чији је положај највише избегаван и који је у граду помало служио за подсмех, како то Венцловић резигнирано истиче, имајући очигледно у мислима вазда присутно оно питање које је црвена нит његових проповеди упућених горњим слојевима друштва: ко те храни? Тако међу најтоплије текстове Венцловићеве, надахнуте библијском речитошћу и једноставношћу, долазе она поетска обраћања коморанској паорији, новогодишње здравице са жељама за добру летину преузете из Св. писма, као она из године 1732:

Ја ћу вам добра времена давати;
кишна пролећа и јесен, и суха лета.
И земља ће вам ваша
свој берићет потпуно износити
да вам се напуне гумна свакога жита
и хардови вина и каце масла,
и сваке благоте да вам доста буде
и да вам преспева сваке летине
од года до года.
И старо испред новога
да исцрпивате и преручујете
и у снази се. у миру обживите сви скупа.
И нећете се ни од кога бојати
јер ће се сви ваши злотвори
од вас посрамити
и разбећи се испред вас.
И ви ћете се наспорити и
узрасти по навише.^[92]

У таквим тренуцима сјединили су се у барокним проповедима Гаврила Венцловића убоги коморански паор са детронизованим луталачким Христом просјаком, симболизујући у својем зноју и скиталачкој беди судбину једног народа.

5. Барокни енциклопедизам и рационализам Гаврила Венцловића

"Памет је сваком човеку господар и она царује;

да кад је она слепа, човек је у мраку…"

Венцловићево дело било је намењено читаоцима различитих друштвених слојева, различитих нивоа знања, неједнаких схватања, могућности и потреба. Тако оно носи слику своје публике, утиснуту у све области у којима се једно књижевно дело остварује: у области језика, правописа, тематике, стила, естетике. Ако се прелазни случајеви сведу и упросте. Венцловић се обраћао двема класама читалаца и слушалаца: једној образованијој, којој је и сам припадао, клеру; и другој која је обухватала мирске сталеже, публици мање образованој, често и сасвим неписменој. Тако су се у његовом делу јавила два језика, два правописа, две сасвим различите врсте стила и две тематски разнородне групе списа.

Када је писао за клер, за потребе цркве, када се требало молитвом обратити божанству, Венцловић је писао на "канонизованом језику", на српскословенском. Тако су у раздобљу између 1711. и 1740. настали његови обимни списи: Служабна књига (1711-1716),^[93] Минеј за март-април (1717), један Минеј светога Луке за август (око 1717),^[94] Часови и богородичник (1725), Разглаголник (1734), Пресађеница (1735), Молитве, акатисти (1739), Каноник (1739) и црквени зборник писан између 1730. и 1740. године.^[95] Ове књиге покапане старим воском, на местимице "прегорелој" хартији која пуца као стакло, са влатима коморанског кукуруза међу листовима, најмање су занимљив део Венцловићевог књижевног посла и од несумњивог су интереса за историчара уметности. Богато илустроване руком свога састављача, пуне раскошних иницијала, вишебојних фигуралних орнамената и целих композиција, оне су писане старом црквеном ћирилицом. На седам хиљада рукописних страна, колико имају ови списи, углавном су убележени литургијски текстови, канони, молитве, тропари, кондаци, акатисти, и текстови за практичне црквене потребе, од молитава за освећење бунара и новог вина, до обимних раскошно илустрованих "службаних" књига, у којима је као у некаквој збирци драмских текстова регистрован читав помпезни церемонијал барокног богослужења, са детаљним Венцловићевим упутствима (која су за разлику од штива исписана црвеном бојом) о томе ко, како и у ком тренутку у тој перманентној представи, која траје годину дана из недеље у недељу, треба да се креће на "позорници" и када који текст којем од "актера" следује. Мањи део ових списа припада омиљеном средњовековном облику црквених зборника, и они као Разглаголник, Пресађеница и зборник писан између 1730. и 1740. године, представљају већ варијанту оног књижевног облика који ће Венцловић неговати на народном језику, и који ће код Доситеја у Собранију и код Рајића у Цветнику постати тако карактеристичан за српску књижевност XVIII столећа. У свим овим списима, Венцловићева улога по свој прилици сводила се на улогу преписивача и илуминатора канонских текстова, редактора и, ређе, прерађивача и преводиоца.

Оригиналнији и обимнији део његове књижевне заоставштине писан је на народном језику између 1732. и 1746. године, судећи бар по оним текстовима који су дошли до нас. Поред збирке Барановичевих проповеди Мач духовни (1736) у три књиге, од којих су сачуване две,^[96] то су зборници пуни најразличитијих беседничких, прозних, драмских и песничких састава: Поученија и слова разлика (1732), Житија. слова и поуке (око 1740), Великопостник (1741), Пентикости (1743), Слова избрана (1743) и Поученије избраное у две књиге (1745. и 1746).^[97] У оном делу који је сачуван,^[98] ови Венцловићеви списи обухватају девет хиљада страна писаних на лепом и чистом српском језику, брзописом и свечаном ћирилицом, али упрошћеним правописом и без раскошних илустрација, тако да очигледно нису били намењени само ученим беседницима као штиво, него су служили и као лектира приступачна онима који старој и компликованој црквеној ћирилици нису били одвећ вешти. Писац овога огледа прочитао је с пажњом тих девет хиљада страна Венцловићевих рукописа и управо њих узео за главни предмет свог разматрања."^[99]

Пишући за потребе веома широких и различитих слојева, како сам каже, за бегове и кнезове, господу и рају, официре и војаке, владике и попове с ђаконима, калуђере и "белце", мудре и просте, старце и младиће, мушко и женско, бољаре и сиромахе, за мајсторе и шегрчад, Венцловић није био у положају да може бирати или, тачније, морао је на нарочит начин одабрати средства и циљ своје књижевне делатности. Он је као проповедник најчешће био и једини учитељ људима који су на те проповеди долазили; његова предикаоница морала је заменити и надокнадити све, од универзитетске катедре до школе за одрасле и неписмене. Тако се он одлучио за један перманентан курс енциклопедијског карактера,^[100] курс којем је своје слушаоце уводио у готово све области људског знања. Тај курс био је компонован са карактеристичним барокним осећањем за слојевитост друштва, за његову класну издиференцираност. У Венцловићевим списима наћи ће се слика друштва у којем је живео, пренета и на небеску хијерархију: анђели ће бити организовани у "руфете", у небеске цехове, имаће девет класа у које ће бити распоређени по важности и степену части код суверена; тако ће исто према различитим потребама и могућностима Венцловићевих слушалаца бити распоређене области знања које ће он желети да им пренесе. Има у његовим беседама најразноврснијег анегдотског материјала који иде од наивне, готово народске поуке до рафиниране метафизичке симболике, затим библијских легенди препричаних лепим језиком, списа из српске, бугарске, грчке и хебрејске историје, моралних проповеди, драмских текстова, философских трактата, естетичких огледа о сликарству, музици и литургијском песништву. Поред поезије коју је Венцловић неговао у четири вида - традиционалну у невезаном стиху, народну, десетерачку, маниристичку византијске провенијенције, која је веома занимљива и заслужује посебну пажњу, и барокну с модерном версификацијом, он је у своје списе уносио читаве збирке народних умотворина, пословица, загонетки и другог, дао читав један мали лексикон страних израза с којима ће се његов слушалац срести у библијским и другим текстовима. Тако је за потребе својих слушалаца прерачунавао старе валуте споменуте у Светом писму у новац свога времена, објашњавао облике посуда споменутих у Библији, поредећи их са посудама у којима шајкаши носе "розолију ракију", тумачио шта значи усклађивање струна на цимбалима, како Јевреји празнују свој празник овилеју, цитирао на арапском и у преводу речи које је Христос на крсту изговорио, поредио старозаветне клетве са народним клетвама "што се српски од четири руке" зову, преводио грчке речи које се спомињу у списима светих отаца, давао етимологије одговарајућих израза у јеврејском, грчком и српском језику, разјашњавао јеврејска бројања сата у дану, дана и ноћи у недељи, и месеца у години, прерачунавао јеврејске миље у дужинске мере које су могле бити схватљиве његовим суграђанима ("папришта"),^[101] поредио "харватске" и српске речи кад се разликују а имају иста значења, посрбљавао јеврејске називе (Израиљ - Богоје), спомињао Америку, обавештавао своје слушаоце о детаљима богословских знања, тумачећи им три степена поштовања (латрију, дулију и ћипердулију) и троструку небеску награду (авреа, авреола и палма), давао поуке из астрономије, из паганске митологије, из области обичаја Римљана и других народа, рецепте за састављање мириса и балзама, саветовао како да се од грознице излече и да се "од воћа и од воде здржавају". Да би им учинио разумљивијим и ближим старе теолошке и друге текстове, посрбљавао их је понекад, тако да је језик простих људи у библијским легендама често био језик шајкашких паора, пун турских речи и других анахронизама; св. Петар је тако Јуду хтео "ханџарем" да "пронузи", или је потезао "курђелу", тако је Јуда "калаузио" потери која тражи Христа, Христос носио опанке, а Златоусти састављао Јевреје и Турке. Други пут је, и то је било доста често, мистичне алегорије и метафизичку симболику, као и чуда светих, одједном разрешавао на рационалан начин, разумљив шајкашком слушаоцу. Беседа о младићу којег је Христос дигао из мртвих, тако је у Венцловићевим списима добила објашњење према којем чудо не треба схватити дословно; младић подигнут из мртвих је душа човечија коју је Христос однео на небо, а мати младићева, која је плакала над мртвим сином, то је црква. Чуда Богородичина, у Венцловићевим списима такође не ретко добијају рационална објашњења.

Овакав програм, Венцловићу није случајно наметнула само његова пракса; он се свесно за њега определио и систематски га спроводио. Његов енциклопедизам заснован је на његовој концепцији беседништва, коју је оставио и написану. Тај речити мали спис, практично руководство за беседнике, теоријска расправа о проповедништву и његовим правилима, прави је докуменат о пореклу наше омилитике; могао би се чак назвати беседничким манифестом. Елементи барокне узнемирености, стилске разуђености и најнеобичнијих спојева у беседништву Гаврила Венцловића имали су и свој практичан мотив; они су слика стања његове публике, врста примењене вештине. Венцловић у том спису пореди беседника са човеком који води различите дивље и љуте звери, лава и риса заједно, и мора да води рачуна како да се с њима опходи и шта којој зверци за храну даје. Не може се храна за риса дати лаву, ни обратно, а да се привремено успостављена хармонија у односима не поремети. Тако је и са шајкашком паством Венцловићевом: необична лествица, хијерархија духовних способности, менталитета и пријемчивости васпоставља се у једном систематизованом прегледу укуса, наклоности, и моћи Венцловићеве књижевне публике. Да би његово дело са успехом дејствовало, он је морао дати рачуна самоме себи о томе кога све има пред налоњем у тренутку када своје књижевно дело - беседу - нуди јавности. Резултате те своје "анкете" приказао је једноставно и убедљиво. Већини не вреди давати што друго до "млека и слатке варенике"; то јест, учити их једноставно и обичним речима, јер "детињску ћуд и памет" имају и "слабомоштни су", или су пак "оштри и преки", те "оштре и опорне речи не подносе, ка неки безуби окорела хлеба што не могу гристи". Ако се таквима, без обзира на њихове могућности и на слаб разум, пружи храна која им не одговара, "мучно је те, ка и зверад, привући и усвојити их". Другима пак, који се држе да су вештији и мудрији од осталих, њима "мудрија и повештија и уговора ваља пронаходити", беседу која ће бити као "појача храна", јер тужно је ако беседник таквима упркос свему даје да се "јоште зељем хране и млеко лапћу, не ктећи тврде хране јести". "Како су људи неједнаких ћуди" - каже ту Венцловић - тако ни беседник не може очекивати да ће му они сви подједнако и сви исте речи "преузимати", те не сме да брза у свом послу, него да свакоме пружи оно што му одговара. Какви све слушаоци не долазе ту пред беседника: "телбизи и прости, сваке форме људство, свештени ред и светски" и сваки захтева своје:

Друга је беседа к жени и друга к мужу, обашка је световање бољаром и набашка к сиромаши, веселу и брижну; - не једно је здрав и болестан, ђипан и килав, господар и говедар, официр и хајдук, учен и неук, философ и тука, слободан и страшљив, жустар и плах, љутица и крота, отворан и туп, коловођа и слепчовођа, испраљач и падач, светилац уједно и спотичац… Колика је разликост прихватању женатим и безженцем, девојци малој и великој, удовици младој, средовечитој и баби, родиљи и штирки… пустињаком, великопостником, манастирцем, особито ћелијашем, самцем на нурији поповом и у скупштини боравцем који су под заптом, и освем тога путником калуђером и боравцем по вароши уједно с људма и негде самцем ка јејине, сове ли рећи… Има луђе од луђега. Мач над мачу. Од злочеста по злочестији. Мухмелат и угурсуз, јогунице, пркосџије, инаџије, гори од горега. Ето, мотри се о тима.

А сваки од њих убеђен је да је бољи од осталих или "по натури" или по ћуди. Раде оно на шта кога "нанесе памет", срљају без расуђивања у свашта и "без повратка". Само, вешт беседник ће такве познати ако разабере од каквих је ко међу њима елемената састављен; је ли од воде, ватре, земље или ветра, јер сваки човек је од ових "стихија" склопљен. А зна се, Венцловић подвлачи, "свака своју стихија натуру има", као што је и са животињама: "неласна им је управа, ни једнак им је посао и вид". То се може познати и по спољашњости њиховој. "Докле на кога згледне бистроумљив дочекилац многоискусан, таки свачију ћуд и нарав може распознати." Тако једне води и лечи "лепа и мазна реч", а друге оштра и "пољута", "овим ваља само свирала и прегуднице, а овим бич ил му замашна тојага". Некима је довољна само узда, а друге ваља шилом обости, јер су "лењи ка биволи и неласно подизати на добре послове". Трећи су пак "врућа срца, самопреволни, готови су примити заповест", па те ваља притегнути и одвратити. Некима и "хваљење хвајдише", а другима приговор, али све то треба пружати "с временом по удесу, јерно без времена с незгоде, или узједит ће се за реч, ја ли протера се и почне хулити и кудити". Ту опасност, нарочито у тешким приликама на средњем Дунаву, где су ортодоксни трпели стални притисак "иновераца" и били изложени помађаривању и одрођавању, Венцловић је нарочито осећао и није толерисао никакве мере које би паству могле огорчити толико да се одметне од цркве и народа:

Водећи их лечити ваља, а не на кога трзати сабље ни пушке ни губити с очајањем ил' му с клетвом, с протеривањем, не у доба сносним налаганим бременом. Доктор, казује се, добри и врстан лекар, ваља да је духовни отац чедољубиви, а не закољитељ крвнички по злоби и по себи џелат несмишљени. Ове ето само леп разговор испраља, а ове прећња и стид. Ове ваља насамо и шапатом световати и прокарати изподмукла; мало се испречити. А ове и пред којим знаним друштвом с крајем изобличити или и народно провести, не име него лице и дело на видело. Зашто има неких опорих бесрамника и ништа не прибира ни хаје ако би му и зубе затупио насаму што говорећи. Ал' зазора ради људскога, могу се просвестити! А има и параца, те ваља жегнута жигом за прознање…

Било би, међутим, погрешно овакве Венцловићеве методе везивати само за систем морално-религијског деловања на публику. Он је очигледно био дубоко уверен у моћ просвећивања, у значај школовања и неопходност књига. Тако се веома добро укључивао у један шири покрет "претпросвећености" који је владао у српској, и не само српској књижевности његова времена, и почетком XVIII века освојио Украјину, Русију, Србију и неке друге области пре но што ће идеје Aufklдrung-a захватити Европу.^[102] У складу с тим, Венцловић и цркву схвата као школу: "Који ли нејмате сребра, да речем новаца, по школа учити се, а оно ето, овде долаз'те, те купујте себи смок и пиће бадава!" - узвикује са проповедаонице. Многе од његових изрека односе се баш на питање школовања, знања и учења. "Памет је сваком човеку господар и она царује; да кад је она слепа, човек је у мраку!" - развија Венцловић народну изреку ум царује. Он сматра да се права побожност не може везати са незнањем и назадњаштвом, са запуштеношћу и примитивизмом: "Где нејма науке, ту ни Бога међу тим људма нејма"; "У злу и лену душу не улази - вели се - мудрост!" Ко "сам књига не чати, у цркви учења не чује, како може добро са злим раставити? Што је зло, њему се свиди да је добро, а што је по душу добро - он на то мрзи… Ко науке нејма, у многа зла упада". "Чувење до памети стоји" - каже на једном месту. У исто време сматра да је знање и обавеза. "Тко је мудрији, ваља му и да је попоштенији!" Он напада оне "који знаду књигу и даскалију, а не забављају се о њој" - "шегрт чему се од свога мајстора научи, ваља пак… другоме потпуно давати они наук; ко томе да придаде и вишак!" А не као неки који се горде својим знањем и чувају га само за себе "да он нешто сам зна, а мрзи да од њега ко што прими". "Садруже мој - обраћа се Венцловић својем колеги српском списатељу - не лењи се, не спавај дуго; ама пашти се књиге многе написати и саставити их; јоште није дошао крај свету - о учењу много се трудити ваља." С друге стране, знање које се запусти, и не негује и не увећава, помало се губи и престаје служити човеку. Венцловић то изражава на себи својствен живописан начин: "Гвоздени окрут ако се шњиме не послује, изе му рђа оштрице и не ваља; тако и сваки занат и мајсторија, вештина ли која - лише то црковно појање, читање и учење… пометне ли се и обнехати, заборавно је и коровом зарасте ка неоплевен петрожил…"

О потреби читања, учења и похађања школе, Венцловић има 1732. огорчене распре са својим парохијанима; он их жестоко кори због тога што децу не шаљу да се уче, макар тамо била кажњавана шибом:

Сами ви видите да су неучена деца свака непослушна и јогунице љуте, а с прутом учена - жива је то ваша у маторству палица!…

Како се сами нисмо измала божију путу учили, тако и сад деце ваше на учењу нејма ни мушко ни женско, него се по сокаци бију и псују, ка и оци што су им чинили. Исто толико боји му се мати да не би огладнило, те јоште како устане из постеље голо, неумивено, неопасато, или му лежећи у постељи - таки му уклопи комад у руке. А није да га умије, обуче и очешља, пак за много да га учи… пак да га тера у школу учити се. Ако ли већ није за школу, таки посао који уруке, а запретити и избити, нек се измаечка учи пословати, да допосле не узбуде из њега зао човек и нерадилац. Него како сване, комад у руке, хајде, пусти распасом на сокак! А и сам отац му тако чинећи, из постеље виче има ли што да пије и да једе, и још устајући виче и псује се…

Велимо да се је време обрнуло и стражње су настале године зле и опаке. Обрнули су се људи и изопачили се, те су стражњи постали од божије милости! А време свако са својим завичајем долази и пролази, како је и сад ово лето прошло…^[103]

Култ књиге, који несумњиво постоји код Венцловића, има два порекла: једно је у традиционалном конфесионалном поштовању књиге као извора правог учења; понекад, то је мистично поверење у магичну моћ књиге, које помало рачуна и са психолошким ефектом њеног присуства - ту књига добија улогу сакралног предмета, иконе: "Где се год у ком дому находе многе књиге, измиче и бежи одонуд свако ђаволско дејство и мачтање, свака привидна хавет клони се… И само исто на књиге згледање заустеже човека од греха. Ако и на путу у ком заборавку дрзнемо штогод неваљало учинити, вративши се дома, гледнемо на књиге, таки се осудимо и у себи стресемо те се устручамо више затртати у онакве злокобнице…"

Друго порекло култа књиге је у Венцловићевим претпросветитељским идејама: он заступа важну и занимљиву тезу да је мирским људима, његовој пастви, важније да се науче књизи и да се њоме баве него калуђерима, који по манастирима већ самом природом свога посла раде с књигама, а оне им тамо, изван живота, уосталом и нису толико потребне као руководиоци и саветодавци, као што је случај са шајкашком паством Венцловићевом. На том плану, Венцловић је водио занимљиве замишљене разговоре са својом публиком, углавном предвиђајући њене аргументе о потреби просвећивања и учења. Он је знао напамет како су све и с каквим изговорима избегаване обавезе просвећивања, учења и читања међу његовим слушаоцима. "Имамо ми другога доста свакојака посла, старости и своје нам бриге на глави!" - био је један од тих одговора. Сваки слој истицао је своје обавезе и имао другачије изговоре; једни одговарају: "Ја сам судац, кнез, биров, ешкут, полугар, вуцибатина, грижа ми је с варошки, сеоски ли послови", а не с књигом. Други пак кажу: "Ја сам трговац, занатџија ли, орач, копач, војник, херак, петак ли био, жену, децу имам, многу кућну чељад, стоку, миљкове, и доста ми је белаја на врату." А сви заједно бригу око књиге пребацују на другога: "Нисам поп ни калуђер - бране се они - светски сам човек, није мени до писма и чатања, нит је то мој посао, него калуђерски и поповски, ђачки - којино не имаду другог посла!" Клер и ђаци "на то су се предали те им је со тога њихов живот, храна и брана, одећа и обућа; друге бриге ни старости не имаду собом!" Што се, међутим, пастве тиче - она је књиге пометнула са школским добом: "нас је то прошло и отишло, не можемо се о књига бавити, ни их имамо кад чатити" - веле они у том замишљеном диспуту између беседника и слушалаца о користи и потреби читања. Када је тако предвидео изговоре који се дају и који би се могли дати, Венцловић је одмах и одговорио на њих, гневно напоменувши да су таква "одпирања" од просвете "погубне и неслане речи". Он је одмах истакао да је управо обратно од онога што се обично вели и да мирски сталежи, који су стално изложени проблемима свакодневице, имају већу потребу за образовањем и читањем него што је случај са свештенством:

Што то говориш човече божји? Да није твој посао о писму учити се! А кому ли више и ваља учену бити како теби?… Нити је у манастиру толико много учење за потребу колико је теби, којино на туштене душепогубне мамце долазиш и у многе замке се препињеш, а калуђери се у пустињи баве, у богомољству под игумановим су заптом. нашто им је много учење? Калуђери су подалеко од разбоја; толико их не сустижу бојне стреле да су рањави, а ти брате удиљ си на рату и на бранику стојиш; често се и раниш, више ти и лека привијати ваља…^[104]

Безбројне су странице Венцловићевих списа које говоре о практичним и другим питањима књиге: тако једна од тих похвала књизи пореди учење с радом занатлија, кујунџија, казанџија, ковача, колара. Као што они састављају и оправљају своје производе, тако и ми, каже Венцловић, учећи се књизи "наше душе поправљамо и развраћено састаљамо, маторо понављамо, криво исправљамо, сакато припоавамо, помрљато глеђешемо …" Само што занатлије не могу материју с којом раде "преврнути на другу ствар: да учине од абе чоху, ни од сукна свилу, или од гвожђа сребро, злато ли… Ал' у нашем занату није тако; на боље и лепше се преврће; достапут може се справити од обојка диба, од струне скупа чоха, из дрвене чутуре златан кондир…" На другом месту, учење је упоређено са одбијањем детета од сисе: "тако и мати мила к деци кад своје дијете одбија од сисе и учи га храну јести, исто помало га најпре кашичицом залаже, а не много таки даје, зашто да га први мах много заспе, ништа му то не хвајдише кроме што пљујући му натраг квари и мрља своје прсте и хаљинице… Зато и ми вама овога учења навалом не наздрависмо једним махом с големом превршном чашом, да се и ви не загушите, те пиће проспете и чашом о земљу крхнете, пак напоље псујући изпоутичете без обзира. Него на више дана то разгодисмо".

Али, учење не зависи само од учитеља, него и од приљежности и старања ученика. Венцловић тврди за своје шајкаше да чак и они који имају књига код куће, више воле "узалуд седети дома или зурити на сокаку, него ли да узме у руке књижицу, те ш њоме се разговара". Ако се по кућама и нађе која књига, домаћин је "затвори у сандук или за полицу је баци, како неће видети бела света, да ни њему ни другом не фајдише…" А да га когод са стране запита "имамо ли књига, какве ли књиге имамо, - то би остао блекан" не знајући да наведе ни наслов ни шта се у књизи налази. "Ни имена којој књизи не би знао казати - вели Венцловић за такве - а камоли из које књиге да би што известио…"

Не мож' се уразумити о чему је речено? А како би могао, кад ни расклопити нећеш књиге да у њу погледаш, а камоли да је прочативаш? Узми де, ти књижицу у шаке, те седи за астал, и за много је с памећу чатукај. Да видиш, како ћеш се скоро о свему увавестити! Те што знаш, оно памти, а што не знаш, прођи и два и трипут, пак мисли се. Ако ли си већ баш тупоглав, те не мож' се довити, а ти мало дигни се, пак иди к вештијему те запитај! Није срамота о писму од другога се научити и штогод боље примити…^[105]

Према Венцловићевом мишљењу, крајње консеквенце незнања и примитивизма трагичних су размера: један непросвећен народ угрожен је у непријатељској, а по културном нивоу супериорној средини:

Како што и сами знамо то и видимо многе туђоверце око нас, те нас јоште коре ругајући се хулом нашему закону. И што им можемо за то чинити кад су силовитији од нас и покњижевнији држе се да су и крштеници!… И још они супроћ нас дижу се и устају, свему нашему завичају ругају се и коре. Зовући злочестнике и неваљаоце с вером и са законом, скори су на парбу и на одговор, многим од нас невештим и памет смућају одводећи за собом…

Ако су Венцловићеве идеје о неопходности просвећивања несумњиво носиле верско обележје и биле исто толико у служби "спасавања душа" колико у служби једног рационалног односа према реалним потребама живота, Венцловић је, с друге стране, свој рационализам обележио једним ванредно трезвеним ставом у коме није било предрасуда у односу на религију, свештенство, племство, у односу на породични и социјални положај жене у српском друштву XVIII века, у односу на народне умотворине, на сујеверице и рђаве навике свог народа, у односу на језик и правопис.^[106]

Венцловићев критички однос према свештенству и нарочито према калуђерима, који читалац овог огледа већ познаје, у светлости рационалистичких схватања старог писца добија још једну важну димензију. Скепса, која је карактеристична за Венцловићеве теолошко-философске погледе, долази овде до изражаја. "Ако и јест вера једна, али крозазнање сваком своје!" вели Венцловић на једном месту. Одрицање од сопствености, један од битних елемената конфесије коју Венцловић и сам исповеда, калуђери не поштују: "слабо и сви калуђери то спажају, а камоли хришћани…" Нешто од тога има и у алузији на непотребност цркава ако су празне; "Нашто вам је каменита црква велика и висока ако би сва са сребра и от злата саздана била, кад нејма свештеника у њој?" Важније је помоћи некоме у невољи него "богомољство у то време". "…и ангелским гласом да би знали појати, све то нам ниподашто, ако братске љубави међу собом нејмамо…" "Мисли се и гледај што је пред људма очевидно укор и срамота, зазор ли је, - то знај да је и пред Богом грехота" узвикује Венцловић на једном месту, а на много других таквих места бележи: "Ко милује правду, тај Бога милује", "Какви људи, такви и поп", "Учитељство у поповству не стоји, него у наученој мудрој глави". "Да би се и сви свети што их је код Бога, за нас молили, а ми својих злиња и опачине не одстајемо се, - ниједне хвајде со тога нејмамо." "Није то прави пост само мрса не јести, ама задржи руке своје од грабљења и бијења!" У неким случајевима, његов рационалистички принцип уздиже га изнад религиозних предрасуда; тако Венцловић ставља родољубље изнад вере: "Добро да чинимо сваком, а понајбољма у своме роду, зашто ко не мари за свој род, тај се је своје вере одрекао и гори је од поганина!"

"Учитељи", што код Венцловића значи свештеници, упоређени су са библијским пастирима који слабо чувају своје стадо. "Псе тутне да куд трчкарају нека они сами с лајањем чувају овце, а куд се пасле да се пасле, по стрњишту, по корову, по бестравну ли песку ходиле. Ал' о њиховом подушном добротворењу убах слабо има да се ко постара, кроме што сваки на своју воденицу воду навраћа да себи што од кога зграсти. Која ли је и добриња из тога? Тко ли то пре свога му зајазења о чијем добротворењу и просматра?" Таквим "учитељима" и пастирима, Венцловић се обраћа речима апостола Павла: "Друге ти светујући а сам ли себе не мож' усветовати и научити? Заказујеш не красти, а сам крадеш. Караш пијанице, сам се опијаш. Кудиш курваше, а и ти со тим биртлујеш. Идола се грозиш, а цркву крадеш. Закон хвалиш, а преступљивањем закона Бога безчастиш…"

Венцловићев однос према племству карактерише исто тако став без предрасуда; он не схвата шта значи племство по крви; признаје само племенита дела: "Не по роду свакад јунаци на гласу врсни и бољари поштени излазе…" "Свакад су у љубави садружној боља два сиромашка него ли самац бољарин." Ту мудрост и тај став, Венцловић је у неким тренуцима доводио до врхунца: "Боље врсни млад разуман и освестан слуга, него ли будаласт цар, којино у глави нејма домишљења и расматрања у напредак." Барокно "коло среће", овде је и део једне друге мудрости, мудрости која говори о томе да није свеједно кога то коло избацује на видело и кога суновраћује: "Може се то на свету здесити да и из ропства чили туђ слуга на царство седне и земља га драговољно прихвати, а и из царева двора и рода просјак се нађе. И собом сам цар с које му рад неправде с царства испада и на љуто сиромаштво потпада…" Личне вредности су изнад наследних привилегија, а њихово мерило је рад. Занимљива је у том погледу прича о игуману Силоану и лењом монаху. У време када су остали калуђери били у пољу на послу, монах се није хтео бавити око хране која "душу губи". Игуман га је послао у храм, који је у то време био празан. Ту га је оставио и за време ручка, и када га је лењи монах упитао зашто не ручају, добио је одговор да је братија већ обедовала. Када се монах зачудио што и он није био позван на ручак, игуман му је мирно одговорио: "Ти си човек духован и не требујеш ову земаљску храну, а ми који смо од меса, ми хоћемо да једемо, зато се радећи мучимо. Ти пак, који си другу судбину изабрао, чати књиге и насићуј се духовним речима…" Наравоученије игуманово и Венцловићево гласило је: "Сваки човек напорним трудом до своје ползе долази".^[107]

Похвала занату везана за један апокрифни спис као да се надовезује на ову Венцловићеву поуку. Размишљајући о речима светога Павла, који каже да "нигде није бадијава комад хлеба изео што нису његове руке трудећи се заслужиле", Венцловић напомиње: "Каде има човек свој занат у руку, свуда и у једном селу лабут штогод може да упослује и свој хлебац доста[не]. Зато врло је добро да има сваки човек бар штогод знања у својих руку, штоно се вели: занат, канат. Те ако му свега нестане, опет се може мало обживити где год узбуде са својим занатом…"

Напоредо са оваквим похвалама раду, Венцловић има и низ изобличујућих текстова који мане, сујеверице и ружне навике у српском друштву XVIII века стављају под удар његовог рационализма.

Једна од мана које Венцловић напада јесте просјачење. У средини где је просјачења било и међу калуђерима и мећу световњацима, Венцловић је истицао да је просјачење велика срамота, али да се она мора од младости сузбијати: "Човече божији и ти се о томе смисли - узвикује он - те се учи од своје младости на сваки посао." Било који занат, било који посао треба изучити, најбоље онај који "срце зактева", и тога се држати целога живота, а не морити и самога себе "недоскутицом сваком" у просјачењу. Боље је радити дан и ноћ да човек "и сам има и другога да мож' потпомоћи" него "просљивим животом" и својом немаштином досађивати другима:

То ти је велика укоризна, теби и твоме роду просјаку бити. Ако ли се баш никако не мож' обживити ни одржавати, а ти најми се у добра господара, те му одслужуј и тако свој хлебац тражи. Не буди ти за то срамоте ни укоризне; срамота је и грехота красти и лагати, а просјачина сам знаш да није на поштење никоме човеку, него лепше је и задушније делити него ли просити.

У једном времену кад су шајкаши непрестано бивали ангажовани као граничари на аустро-турским немирним међама, или слати као експедициони или казнени одреди по европским ратиштима у војни за аустријско наслеђе, Венцловић је дигао глас против кињења тела и прекомерних и изнурујућих постова, јер они су на походима доводили јединице српске ландмилиције до правих катастрофа и потпуне исцрпености. "С људска добротворства свачије спасивање стоји" - вели ту Венцловић, истичући да бесмислени постови не доносе спасење, него само "задаве, невоље, болести, рђе и неваљалости". "Та ми зовући се и видећи словесни људи, а гори од марве!" изобличује он ове рђаве навике:

Ако ли се ко хвали јер не једе меса ни вина и ракије пије, што се о томе има чим дичити? Сотим од травоберчади нимало утекао није, Свака то марвија нити меса једе, а ни вина пије. Јоште грози се и њушити то! Ни во ни коњ, магаре, овца, коза и камиља! И ако за своје спавање и лежање не тражи постеље тко, а ни кога простирача ни покривача, него на голој земљи лежи кињећи своје тело Бога и душе ради своје, а сотога стече у себе кашљицу и другу болест, те нити буде за коју хвајду себи ни људма (по томе ни Богу), - или ни мало не спава пак полуди, не једе, не пије, радити ништа не може сотога, у великом сиромаштву живи, проси ли, - то је мухтоједац и туђоизелица! Ни себи има, а ни за душу може коме што добро учинити. Те што се такад и пише мећу живе људе? Чим ли се дичи да је бољи собом од других људи? Та то је само натура скотска, није то да је за коју дику такав живот, него јоште укор и покор, ништожитак својевољни.^[108]

Сујеверице и врачања, Венцловић такође жигоше кад год му се за то укаже прилика. Тако он у ствари чини један мали каталог старих обредних и других обичаја своје пастве од проматрања "звезда и времена", ношења "записа, трава и корења" до везивања "узлова и сплета" и других чарања и враџбина које се примењују и уз најбезначајније поводе:

Ако ли који што мало изгуби, или што кога мало ако би прст био заболи, или му се што дијете разболи, то таки брже тражи вражару да вража и да баје. Нису ли то поганска дела, што некрштени људи творе? Или на путу коб мотрити, на млад месец, на ђурђевдан, на велике гадове, код куће, у пољу о свачем чарати. Еда је то вера? И хришћански завичај, је ли? Које но се ни у других вера таки послови не находе, то се међу нама находи!

Венцловић изобличава веровања у вампире, преносећи терминологију и приче о њима које колају међу његовом паством: "Ето, тај и тај, осица и вудраг, учинио се вукодлак, повампирио се, ђаво се је по смрти учинио; излази из гроба, ноћом ходи и дави децу и људе, штету чини. Ту смо га и овде назрели и видели!" Најзад спомиње и друге сујеверице, као да је тобоже грех "кад се ко не чува од жене на млад месец, кад је од крвоточења нечиста".

Ружни и нездрави погребни обичаји, који су током XVIII века изазивали не једном реаговања цркве и тешке сукобе између народа навиклог на традиционалне обреде и нових прописа, дошли су и под удар Венцловићевих проповеди:

Зло је и шалу, смех ли код мрца проводити и пијанчити ждерући. Голема је то грехота и безочство. Прилично је то свадби, а не тужењу плачноме! Празна дика, штоно неке студена срдца жене за мужем запевајући стењу тобоже плачући с мунитвом на очиглед пред људма, ал' суза нејма! Такво жаљење је неваљало и двообразно. Ама ти на саму, где те нико не види, тешко се поплачи за другом ти и уздахни од срдца.^[109]

Мото Венцловићевих односа према положају жене, а он је о томе писао веома често, могла би бити ова изрека коју је забележио 1746. године: "Еда се не може прозлити и добра жена од нехајства мушкога?"^[110] Дакле, реч је била о једном подређеном положају жене, који је Венцловић овако карактерисао обраћајући се својим мушким слушаоцима:

Каде где тамо мећу женском се скупштином распариш, очи с умом заслепиш, с памећу доле спузнеш, с телом ти с разждизања се на туђе ка пихтије се раслабиш, - те своје ти цело поштење под ноге згазиш, - дођеш дома спуштен, невесео, гарезљив, ка враг напућен стуштен и смрштен, своју ти чељад костоломиш гризући. Потвараш и што није, на своју жену преко гледиш, ружна ти се и неуљудна, хаклача мухмелатна свиди, јерно тамо напољу замузен си остао жељиво, згледно с туђих. Те бунцаш с ходом ти ка обајан, вртоглави звиздан и мућак! На своју добропоштену радину и честиту другу ти верну за цела живота мразиш цангризајући је, наједаш пецајући с многом маном и с досадом, с поднашањем се, с прекором и укором. Псујеш, вичеш, облагујеш спречајући се, а ништо не знајући ти које зло, квар ли који право изрећи на њу, кроме своју ти кривицу !^[111]

Једну неумољиву логику и неостварену симетрију предочавао је Венцловић својим слушаоцима указујући на неравноправан положај жене. Када си сам "нечист ни поштен, да какво од друга ти поштење истежеш?" - пита Венцловић. Треба најпре изићи с поштењем на среду, па тек онда имати право на узвраћање поштеног односа у браку. "Како ли једнопоштену с тобом не и раван адет чиниш?" - поставља беседник питање својим шајкашима; "велите зле су жене, а ти си добар? Сам је злу чиниш!" - то су беседникови основни аргументи. "Што ли ти бољи поводиш се по њој?" - гласи последње у низу оваквих питања која сама већ садрже и одговоре. Текст о неравноправности жена који је Венцловић изговорио и записао 1743. године, без обзира на његове изворе, представља свакако један од најинтересантнијих докумената његовог рационализма:

И не знам како то закон доноси: мучи и осуђује из пара једно, једно што је слабије, а друго, поглавитије, опако да речем, опрашта! Што и фарисеји кушајући запиташе Христа за сваку кривицу отпуштати своје жене: "А ако ли се која с туђином затече и ухвати се не тек да је муж пусти, него и на улици с камењем да се побије!" То. рекоше, тако у закону пише нам се учинити. А икад може ли то бити да се жена под кога силом силимице наметне докле човек око ње не пипољи? А од човека може и на силу то се учинити и с преваром. Пак жена крива, а лупов није, што се он кајари и доста код своје с туђима чини. И још погорих мушких послова находи се неваљалих, пак кано њему ниушто је то, на лудост му се одбија, њега жена не може судити ни га пустити, а он њу да може и за малу ствар! Чудан је то закон, не иде правицом то законополагање, нехваљен је то завичај, нит је тај адет турвински сашта другога постао кроме како жене и тако у судски договор се не прихватају, нит су у то пристале, него мужеви како им се ктело, по својој вољи сами по себи су и доконали, те с писмом потврдили тај закон! Зато кривице осудни суд и паде само на жене; сотога и децу наменише тек очину а не и материну. И нелагодније неизлечено оставише…"^[112]

Да би овакви, тематски често компликовани, а по свој прилици и не много популарни елементи Венцловићевог рационалистичког програма продрли до његовог слушаоца, Венцловић је морао да њихову форму, начин саопштавања и стил прилагоди нивоу, потребама и могућностима тог слушаоца. Тако је у беседама шајкашима од првог тренутка, од ораторске апострофе, успостављао један потпуно присан, каткад на хумору и интимном познавању заснован однос. Његове беседе често почињу обраћањем у којем има деминутива, тепања, надимака: Браћо Красојевићи! Ево, гледај, Драгославе! Браћо Љубојевићи! Брате Милаче! О, љубодрази! Знај, брате драговићу! Та хеј, брате драшковћу! Мој драговојле! или чак: Дрвени мој Панто! Понеки пут беседник окрене лист, па почне добро познатим начином беседу с претњом, али тако да одговара стилу за који се определио: О, лупље, неверни безаконици! Али, све се то није могло решавати само формалним средствима. Венцловић је успоставио присан додир са својом паством баш захваљујући вештини да у своје беседе и садржински уведе репертоар духовног живота публике. Народна традиција и богатство српске усмене књижевности и фолклора стални су сапутник његовог беседништва. Таква места живо сведоче о кршењу начела која је Венцловић као човек цркве, у име своје конфесије, сам не једном прокламовао; да се треба одрећи маскара, умотворина "ђачких поџепница", музике, песме и другог, створеног за вашарску и сокачку употребу, а приволети се духовној музици и поезији. Тај испит своје религије, срећом, он није издржао. Једино је остао негирајући начин на који је задовољавао форму (њу му је наметао његов свештенички положај) приликом увођења елемената народног стваралаштва у своје беседништво.

Кола, народне песме, веровања, пословице и загонетке, народна мудрост и вештина казивања одјекују непрекидно као ехо Венцловићевих беседа. "Ако ниси и сам у садруштву, згледни де, гдегод, где се свирње и хегеде чују - описује Венцловић тако једно српско коло из 1746. године - колико се онде мушка и женска фела скачући ломе, крше, море се и зноје гологлави, те и доламе своје од великога им зноја свлаче…"^[113] "Хитре поскочнице" и "коловође", "сватовске игре и поскочнице" често се спомињу у његовим списима.

Понекад, он ће описати народни обичај или веровање: "Месец, кад је блед, то казује кишно време а црвен, - на ветар слути; а ако ли је чисто бео, - то лепу времену ујдише." У његовим беседама срешће се типични народни поздрави: "Помози Бог! - Дао Бог добро!" Прича о убогом Лазару на пример, испричана је готово као народна прича: "Како те није стид ни срам, црн ти образ буди!" - говори Аврам богатоме Гавану; убоги Лазар се узнео на небо као неки војвођански биров: "Кроз широку капију прошао и на златни интови по на шест коња се је одвезао…" Објашњење једног од кључних теолошких питања своје вере, Венцловић је овако саставио за своју публику: "Ка на прилику, што је на чохи с друге материје подстава, а једна се долама, капа ли зове, тако је Бог уједно с човеком састављен двоструко, несливено: у две форме један!" На једном месту у Венцловићевим списима блудница се Христу обраћа овим речима: "Помози ми худној чемерници и не одгони ме тужну напразно од себе!" Има народских израза као што су: "Нит му ваља боља капа ни лепша хаљина", или: "У зао час пошао и на зло се намерио", или: "Руке неграбљиве ноге не на зло брзе".

Гусле и народна песма стално су присутни у Венцловићевим беседама. Понекад, кад хоће да прекори своје слушаоце, он им пребаци да тако без пажње слушају литургију, "како да вам слепац гуди… или деца добују". Он Христа назива "псалтиром и гуслама", за понеке од својих парохијана хоће да рекне: "Овим ваља само свирала и прегуднице.'" "Камо гусле и песме? - узвикује на другом месту; - камо гледање женских црних веђа?" Он спомиње "играчице, танцоше, шаљивце, попеваче и женским песмама жељне слушатеље". Године 1743, у књизи Слова избрана, Венцловић има један кратак али ванредно занимљив одељак о народној поезији. Готово сто година пре Вука, он је ту дели на "јуначке", то јест епске, и "женске", то јест лирске песме: "Не псаломске и духовне песме ми толико зактевамо појати, ни их слушати, колико светске: те, што их зовемо јуначке песме, харамијске; женске, крчмарске…"^[114] Заиста, у Венцловићевим списима има безброј сведочанстава да је познавао народну поезију. Он Самсона пореди са Милошем Обилићем, спомиње "Љутицу Богдана", "дибу и коласту свилу", "цареве коласте аздије", има одломака који су очигледно разложени и у прози пренети стихови народних песама које су и до нас дошле: "Којино није злочест коњ ни стигнути ни утећи", "Онде ће свима видов дан бити - видет ће се који је бољи, који ли гори", "Почеше их бити и мучити", "Нити јаукну ни лелекну, ни сузе уз очију пусти". Једна од личности у његовим беседама благо "размеће на виле и на куле". Наћи ће се, даље, и целих десетерачких стихова, правих стихова епске народне поезије, са цезуром после четвртог слога;

У три царства девет краљевстава,
У свакога цара по три краља.

као и изрека стављених у десетерац:

Добар житак и бољи напредак.
О злу мудри, а о добру луди.
Чудна кола, а чуднији коњи.

Има места која би се могла схватити и као одјек лирске народне поезије:

Рука је десна послена;
О добру да је окретна
На помоћ и деобу нејачи.^[115]

Има римоване прозе која, очигледно, још у себи носи музику народног стиха: "Испрва у аздији се носити, а допосле у покровцу издрт ходити", или: "Што досташе, оно и клаше".

Али, оно што је најкарактеристичније за Венцловићеве наклоности у овој области, несумњиво је његово интересовање за народне пословице, изреке и загонетке. По његовим књигама расута је једна лепа и обимом нимало безначајна збирка од око 700 пословица. Пре Мушкатировића, Текелије^[116] и Вука, а инспирисан вероватно сличним интересовањима свога учитеља Кипријана Рачанина, Венцловић је, може се рећи, један од пионира на овом послу у српској књижевности. Занимљиво је да он употребљава термин притча који је касније у наслов своје збирке унео Мушкатировић, али код Венцловића овај назив нема значење пословице; њиме је означавао загонетке: "притча ил му загонетка" објашњава на једном месту. Али, под тим називом он понекад разуме и алегоричну поуку, како је објаснио на другом: "притча - штоно се зове: други се кара, а к нама се приговара". За пословице, Венцловић, као ни Вук, није имао у виду народни назив, него се служио увек поново објашњењем: "штоно просто људи говоре", "како што ви и сами говорите", "штоно се вели", "ви и сами знате и то говорите", "као што се казује", "штоно и сами људи веле", "вели се", "што у нас нека реч има, те се говори", "штоно нека реч има говорна", штоно се от речи вели", "казују људи", "то сами знате", и слично. Мећу тим пословицама које је бележио често једну за другом, у циклусима од пола стране и више, тематски сређене, као аргументе за поједине тезе својих беседа, има и преведених с латинског ("По твоме имену тако је и житак твој"), има и других књишке провенијенције, али је гро народних. Оне су често римоване, као: "Чин'те што ћете чинити, да вас видим што ће од вас бити."^[117]

Занимљиво је да међу Венцловићевим пословицама и изрекама има већи број оних које ће касније дословно или у варијантама Вук унети у своје збирке, као што су: "Путу рока нејма", "Чије није било, чије ли неће бити", "Мртви се коњи не поткивају", "Боље с миром жити, него с чиром бити", "Ашчија чорбу дели, а Бог срећу", "Док смо, да смо", "Што је отето, то је проклето", "Ко куца на врати, отвора му се", "Трпен, спасен", "Сит гладну не верује", "Данас јесмо, а сутра нисмо", "Колико људи, толико је ћуди", "Кад човек ради, Бог не брани", "Док се дим не поднесе, дотле се ватре не мож' нагрејати", "Око оку добра не мисли", "Клин с клином на крај се избије", "Што дикла навикла, то и свикла", "Ко што тражи, то ће и наћи", "Курјак своје клање… једанпут плаћа с кожом", "Зло се са злом протерује", "Млад левента, а стар простац и просјак", "Докле је гвожђе вруће, дотле се кује и кали се у студеној води, да се не испуца с љуском", "Ближа је кошуља к човеку неголи долама. А ћурдија је јоште подаље и није у свако доби ни за потребу", "Не будите ви свакој чворуги длето", "Докле једним не смркне, другим не може осванути", "Ветар шаком хватати", "Тко пред другим копа јаму, сам ће у њу се увалити". "Нитко се изучен није на свет родио", "На живот, срећу и добро здравље", "Слатка - велите - реч отвора нам гвоздена врата", "Овча кожа, а вучје срдце", "Дугорепа је несрећа", "С невешта и гора плаче", "Шуга с шугом се удиљ и састаје", "Поред суха дрвета и сирово гори", "Рука руку пере", "Не искати над погачу више хлеба да и проју не изгуби", "Живу змију у недри држећи", "Колико му је губер, толико се и пружа", "Небојшу пси уједају", "Није сваком царевина", "С коња сести на самар", "Готови ражањ за зеца, а зец ко зна где је: у пољу, у шуми ли".^[118]

Најзад треба рећи да је Венцловић забележио у својим списима и понеку загонетку. Њихове одгонетљаје није саопштавао, јер је читалац могао наћи одговор у контексту. Када се, међутим, Венцловићеве загонетке издвоје из контекста у којем су нађене, потребно је уз њих дати и одгонетљаје како смо овом приликом и учинили:

Ни говори, ни ромори, а вид човечији има (икона)

Једна глава, једно грло, суретина одело (калуђер)

Понекад, то је прави мали поетски текст, који није без везе са Венцловићевим маниризмом:

Ахеја је давно пролетела,
обртушка се удајачила,
промене нејма… (смрт)

Цео овај рационалистички програм, Венцловић би тешко могао остварити да се није одлучио за прилагођавање могућностима своје публике и у области језика и правописа. Јасно је на први поглед да од оног присног контакта са публиком који је наш беседник остваривао улажењем у богате ризнице народне мудрости, усмене књижевности и фолклора, не би остало ништа да је све то преточио у стари црквени српскословенски језик. На "рационалну идеју да за народ треба писати народним језиком" (Скерлић), Венцловић је дошао читајући своје библијске узоре и формулисао ју је, колико нам је данас познато, 1732. године.^[119] У првој својој књизи писаној на народном језику, он има један цитат из св. Павла који је овако пренео: "Писмо које се својом памећу не разбира, оно бије и мори људе". У поговору исте књиге каже да ју је писао "србско простим језиком", "на службу сељаном некњижевним", примењујући тако у пракси идеју која је очигледно постајала интегрални део његовог рационалног претпросветитељског система. За превод Барановичевих проповеди, он бележи око 1736. да га је начинио "простим дијалектом", а у Великопостнику (1741) детаљније образлаже свој став. И ову књигу је писао "на просто и уразумително знаније србское, за сељане и просце људе", "простим људем на разумност", а у тексту на једном месту обраћајући се пастви подвлачи свој принцип: "Просто вам ово говорим вашим србским језиком, а не по књишки скривено, ни по лешки, пољачки ли шљапам…" Тако је Венцловић "србски језик ради разуменија простим чловеком" почео користити и као књижевни.

У предговору, међутим, он је морао да да рачуна о својој реформи. Почео је да уводи народни језик у црквено беседништво, и таква реформа није могла бити безначајна; поред тога што је отворио пут за уношење елемената народне мудрости, усмене књижевности, поезије и традиција у црквено беседништво, он је, на пример, учинио и нешто због чега ће једног настављача његовог посла, стотину година после њега, жестоко напасти православна црква. Наиме, Венцловић је, као Вук после њега, унео у своје списе народне називе црквених празника. Духови, Петров пост, Госпођин пост, божићни, ускршњи пост, Сретење, Богојављење, Видовдан, Петровдан, итд., све су то називи који се сретају у Венцловићевим књигама писаним на народном језику.^[120] Он је о свему томе морао да положи рачуне пред својим црквеним старешинама и извео је то са много такта, знања и мудрости - позвао се на одговарајућа места у Светом писму и тако у предговору Великопостнику 1741. године поткрепио свој став оваквим цитатима: "Не у магли и кроз облак учити и говорити невештим писму, него просто им се, језиком њиховим обраћати, тако да све разумљиво људима буде"; или: "Ако непознат глас труба даје, ко ће се на бој приправити? Тако и ви, ако неблагоразумно речи даднете народима, како ће разумети говорено?" У оваквим предговорима К читатељу, који су били овде и у преводу Мача духовног намењени клеру, Венцловић се наравно служио српскословенским језиком (ми смо те цитате осавременили), док је у истим књигама у делу где су проповеда намењене слушаоцу, употребљавао народни језик. ^[121]

И касније, 1743. и 1746, он у књигама писаним на народном језику подвлачи предност овог начела: захваљује Господу што га је уразумио да може почети и довршити "душеполазну књигу простаго језика", а публици узвикује на једном месту: "Просто ви, а не по књишки за то кажем!"

На сличан начин морао је образлагати и своју реформу правописа. Он је очигледно рачунао и са читаоцима својих беседничких списа, а не само са слушаоцима пред предикаоницом. Зато је своје списе састављане на српском језику за народ, за неучене и мање учене, писао упрошћеним правописом. У свом преводу Мача духовног од Лазара Барановича (1736), он је изнео своја схватања о потреби новог упрошћеног правописа који би се употребљавао напоредо са старим, већ постојећим црквеним правописом. "Нека се има у виду да нису сва слова проста - напомиње он - јер она, која се Богу говоре, она су по књишком начину записивана (то јест, старим правописом, а не упрошћеним), а она која су људима упућена, она по простом."^[122] Венцловић је свестан да његова нова "азбуквица" (он спомиње "нашу српску азбуквицу" око 1740)^[123] није потпуно усавршена и каже "с незнања и умне немоћи не успех све и на најбољи начин протолковати". На завршетку обе сачуване књиге свог превода Барановичевих проповеди, он даје објашњење како је обележавао умекшавање к и г у ћ и ђ: " - ђа, ђе, ђу; - ћа, ће, ћу;. . и - ђи, ћи". "Пишући народним језиком, он је наилазио на тешкоће нарочито у знацима за српске гласове којих није било у црквеној азбуци, те се он сам морао довијати и измишљати, како ће што боље представити изговор таквога гласа и целе речи. Тако је он потпуно самостално покушао да реши нека од оних питања, која су после, у почетку 19. века, задала онолико муке реформаторима данашњега нашега правописа" (В. С. Јовановић). Венцловић је у ствари од шест знакова, колико ће касније Вук унети у своју нову азбуку, употребљавао већ три: ц, ћ, и ђ а његово ћ и ђ разликовали су се по томе што је реп на горњој водоравној црти код ћ заврнут на горе: а код ђ на доле:.^[124]

Ређе је Венцловић употребљавао да означи гласове ћ и ђ исте онакве графије какве је Вук (према сугестијама Мушицког) око сто година касније унео у своју реформисану азбуку, само је Венцловић графију која је код Вука употребљена да означи ђ употребљавао за ћ, и обратно. Занимљиво је да је у литератури онај чешћи Венцловићев начин обележавања ових гласова (, ) остао незапажен, а да је уочен само овај "вуковски" начин обележавања.^[125] Тако до данас Венцловићу није дато признање и за проналазак једног начина обележавања гласова ћ и ђ, који се разликовао од Вуковог, иако је графије за обележавање споменутих гласова, Венцловић градио понекад и према принципу који је Вук касније усвојио. За љ и њ, Венцловић је често употребљавао графије л' и н', чије је порекло у поједностављењу меког знака (танко јер замењено је апострофом).^[126]

Тако се непуно столеће пре Вука и његове реформе, Гаврил Стефановић Венцловић јавља као један од првих који ће у модерна времена учинити велике напоре да се у српском друштву изврши једна широка реформа на више планова. Та Венцловићева реформа има више додирних тачака са каснијом Вуковом и обухвата:

1. реформу језика с тежњом да се пише на народном и за "просце људе" приступачном језику;

2. реформу правописа, при чему је Венцловић користио три од шест нових графија које ће Вук унети у свој правопис;

3. увођење народних назива за празнике;

4. скупљање народних умотворина (пословице) и подела усменог песништва на женске и мушке песме;

5. тежња да се Св. писмо преведе на народни језик.^[127]

Откуда Гаврилу Стефановићу Венцловићу, "бившем ученику обштег духовника будимскога предела", такав рационалистички програм, такав жив интерес за просвету, таква схватања о свештенству, религији, моралу, племству, женама, народном језику, о постовима, враџбинама, откуд такав интерес за народне умотворине, за правописна питања? Како се догодило то да овај претеча Доситеја Обрадовића и Вука Караџића који, по речима Скерлића, "за читаво пола века стоји пред својим мрачним добом" - никне у пределима којима су ударали свој печат шајкаши на горњем Дунаву, граничарска солдатеска, убоги паори и растуће несугласице између српских трговаца и клера?

Ми не бисмо постављали оваква питања. Венцловић је био син свога времена, једног бурног, немирног времена које је усковитлало не само народе и границе царстава него и идеје у људским главама. Конфесионалне преграде су се љуљале или постајале условне. Једнојезична подручја на западу у истој, мада туђој царевини, нису више могла остати изолована од источних, као што пољска језуитска књижевност није остала туђа украјинским писцима везаним за Кијевску духовну академију. Ова је, опет, примљене идеје, форме и садржаје преносила даље, у области својих зрачења. Тако, шире гледано, Венцловић није сам у својем времену, и његови видици, често шири од наших када о њему и његовом добу хоћемо да говоримо, нестају у далеким хоризонтима једне опште културне климе која на граници двају столећа влада у средњој Европи. Његово време, то је време оживљавања беседништва на Истоку и Западу. То је време Босјеа у Француској, Пазмањија у Мађарској, Скарге у Пољској, Гаљатовског у Русији. Барокна омилитика словеначког кончетисте Јанеза Светокришког, проповеди хрватског писца Хабделића, или пољско-украјинског беседника Барановича и Венцловићеве беседе коморанским шајкашима, то су дела истог стила, а различитих конфесионалности. Његов барокни енциклопедизам и рационализам није усамљен. Да се у то уверимо, треба само упоредити слична и исто тако разноврсна интересовања Павла Ритера Витезовића, Венцловићевог савременика, који је дао значајан допринос не само хрватској него и српској књижевности, где је његова латинска Стематографија била превођена, и где је нашао наручиоце и читаоце за једну историју Срба. Витезовић и Венцловић су са сличним претпросветитељским циљевима радили на истим пословима. Одлучивши се за један у оном времену омиљени род, пословице и изреке, Витезовић је у Загребу издао 1702. "Приричник алити разлико мудрости цвитје", а Венцловић у својим делима учинио нешто слично, прибирајући народне пословице и изреке у време када се припрема, преводи с руског и касније штампа збирка сличних текстова пореклом из пољске и грчке књижевности Апофтегмата (Венеција, 1.765), пошто је ова књига доживела многа издања од 1614. на пољском и од 1711. на руском језику. Формулације које је Витезовић употребио у латинском предговору хрватски писаној Кроници (Загреб, 1696) напомињући да је "прилагођена схваћању мање образованих" у жељи да се "векшина с њом служи", потпуно одговарају сличним образложењима у предговорима Венцловићевих књига писаних на народном. језику. Увођење народног језика у књижевност, акт -"повезан с практичним циљевима хрватске културе", писање граматике која је изгубљена и реформа правописа (Orthographia Illyricana) непосредно везују Витезовићев рационалистички програм са Венцловићевим. Обојица песници, један бакрорезац, а други илуминатор својих рукописа, обојица забринути над судбином свога народа и турском невољом схваћеном као "казном божијом", обојица са енциклопедијским склоностима ерудита, заинтересовани за фолклорне баштине, Витезовић и Венцловић додирнули су се још у једној области: први пишући латинско-хрватски и хрватско-латински речник, а други показујући очигледне лексикографске склоности у покушајима, расутим кроз цело његово дело, да надокнади недостатак једног грчко-српског речника, или, тачније, једног речника страних речи и израза употребљених у Библији, речника који је био потребан као приручник при читању оне књижевности коју је предлагао својој публици.

С друге стране, оне претпросветитељске, рационалистичке идеје које је Венцловић уносио у своје проповеди борећи се за просвету, школовање и радиност свога народа, а против ружних обичаја, лењости и незнања, наћи ће се и у списима украјинске омилитике оног времена. Довољно је навести неколико идеш из дела оних писаца украјинске књижевности које је сам Венцловић читао - из дела Полоцког и Копинског. Ту се сретају овакве мисли: "Пред свим стварима, и у свим стварима, нека предходи и нека увек пред тобом буде здрав разум и расуђивање"; "онај ко хоће да има здрав разум, умни напор њему увек следује"; "изнад свих добродетељи, да поштовани буду разум и расуђивање; јер то је почетак и узрок свега доброг". Родитељи треба да децу већ од детињства уче "или занату неком или другом поштеном каквом послу, да не би живући у беспосличењу обикнула пороцима, јер лењост је мати њихова…" Прекори које Симеон Полоцки упућује Русима у својим проповедима због тога што слабо маре за образовање (позивајући се чак на пример неговања грчке књижевности и културе у Срба), позив да се граде школе, његове поуке родитељима да не треба рђав пример да дају својој деци и да није грехота и батине употребити ако устреба - све су то идеје које ће се наћи и код Венцловића. Идеје о потреби реформисања монаштва и критика калуђерског начина живота - то ће се све наћи у Духовном регламенту (1721) украјинског писца Теофана Прокоповича и није тешко пратити како су оне из дела руског писца допрле до Венцловићевих проповеди.^[128]

Тако сагледаног у ширим оквирима идеја које су владале у српској, хрватској и другим, њему савременим књижевностима, Венцловића је лакше поставити и у однос према Доситеју, чији је непосредни претеча.

Стога не бисмо рекли да је Венцловићево дело сведочанство о томе "како би се према староме, српско-словенском књижевном језику (да није било прекида), српски народни књижевни језик развијао",^[129] него да је оно сведочанство како би се развијала једна културна револуција да је којом срећом Венцловићево дело било штампано и донело реформе које су остварили тек Доситеј и Вук, али лишени могућности да то учине поштујући континуитете старе српске културе.

6. Славни беседник из Сент-Андреје

"В лето 1739. дође јеромонах Гаврил Стефановић, славни проповедник из Сентандреје",^[130] забележили су Коморанци у летопису своје цркве у тренутку када се тамо на својим вечитим лутањима нашао Венцловић. Његов углед беседника очигледно је ишао испред њега. У првој половини XVIII столећа, Срби су имали једног писца који је славом и угледом превазилазио свој најближи круг. То није могло бити случајно и без разлога. Венцловић је био професионални писац, беседник од струке, и том послу посветио је све своје способности и обдарености, све своје знање и огромну радну снагу уложену у опус од близу двадесет хиљада страница писаног текста.

Готово свих девет хиљада страна текста, колико је у његовој заоставштини сачувано на народном језику, Венцловић је написао у облику беседа. Један велики део тог беседничког опуса, међутим, припада беседничкој књижевности само формално. Наиме, Венцловић је у беседничке оквире стављао и све друге књижевне родове које је неговао (легенде, житија, историјску прозу, поезију, анегдоте, пословице, драму, итд.), тако да у његове текстове који се заиста могу назвати беседама, јер то стварно и јесу, а не само оквирном формулом, спада много мањи број рукописа. Али, било би погрешно сматрати да је његов углед беседника од имена и умећа долазио једино од тог другог циклуса беседничких текстова у ужем и правом смислу те речи. Он је недостатак штампане речи једноставно замењивао усменом речју, и све што би се у нормалним приликама могло и хтело саопштити путем штампе, он је саопштавао на једини у оно време и у приликама под којима је живео српски народ, одиста приближно ефикасан начин - путем беседе.

Имао је неограничено поверење у моћ живе речи и у њену важност у животу човека: "Вешта беседа свакој тузи брижљивој разговорно је облакчање", "Слатка реч отвора нам гвоздена врата", "Језик права човека сребро је прекаљено", "Добра браћо и људи божији, ако имате у себи беседу разговорну изарад људи, проговорите им за утешење". Он саветује да "беседа свагдар слана и слатка бива", да буде казана "просто, сазнано свима". Али, беседништво не зависи само од беседника; оно зависи исто толико од оних који беседу слушају; "јерно ни докторски момци… једно исто тек нешто лековито биље свима [не] доносе давати…" Његов рационалистички принцип је "није по јакости и кадрости беседљивца, него беседа је по разбирању слушаоцем". Тако он даје портрет идеалног беседника, наглашујући баш ту моћ да се у беседи одједном обрати појединачно свакоме у множини слушалаца и донесе пред свакога онакав лек какав је коме за потребу:

Учење му милотрудљиво, прутасто за извидање лековито и чловекољубазно: драговољно свима, опет ко томе и пољуто. У обадвоји смеса разблажена, тако да би ни с добровољством кога омекшавањем пустошна учинио, а ни с пречањем грозљивим коме нахудио или дотужио што. Својски по завичају закон полажући му, слугама и господаром, господи поглавицама и пахором и раји, мужевима и женама, родитељем и деци, женатим и бећаром, слаткомуљању и одбијању здржљиву, мудрињи и глуповињи, окројшем и крштеним, Христу и вилајету, телу и души. Те ове хвали радост и венац свој наричући их, а овим пак безумство куди: Те ове ето, што право се држе к бољем их пути с усрђем и врло их зато милује, а неваљаоце натрашке узби-'а. Онда одбија и пак после себи их лепо привија. Кад плаче. кад опет весели се, онда млеком их залаже, тадар пак тајни се придотиче, неки пут на вољу им допушта и опет заустеже их, с палицом попрећује. Кад се склања кротко, кад и на високо се држећи указује и пак се врло снижа и мањи од свих апостола се чини и опет се на големо издаје, те вели да сам то Христос из њега говори.

Способност тог примања, код Венцловића је условљена и метафизичким разлозима: има беседа које човек не би био способан да прими, схвати и усвоји. "Колико смо ми врсни, по нашој кадрости нам се и указује" - бележи Венцловић и као пример преноси речи апостола Павла: "Не могох вам, рече, наук давати ка духовним, него кано телесним, те… млеком вас запајам а не окорелим хлебом и којим опорим кухањем да бих вас хранио, јерно видим да није за вас, ни можете поднети остра учења… Чуо сам, рече, ја таку беседу што није за изговарање к људма…" Али је беседник утолико више привржен и награђен уколико јасније осети да је контакт између њега и његове публике успостављен. У таквим тренуцима обраћа јој се с библијском једноставношћу, али без метафизичких размишљања о препрекама које стоје на граници људског сазнања, с пуно вере у човека:

Каде вас видим ту, скупа нерасходне се слушаоце и радопримаоце, тако и отселе без лености и одвише опет радим за ваш хатер. Да ка житу севач у добре њиве више жита засевати кнади се, и ја о себи се каним да учитељска семена у ваша блага срдца словесна много бољма подобре засевам. Из тога добро се надајући скупа с вама онога тамо жетвена лета прикупити наспорно себи вечиту лепу храну. Сваки, ето из земљорадилаца за муку му је тадар кад по блату гази и много жито изнура сејући у студену земљу. Ама угреје ли пролеће и види пунородне њиве лепо поникле и веселозгледљиве, сву ону првашњу муку и жаобу заборави тадар и прионе и за остале пољске послове провиђати о придоставању сваких за потребу кућних мађерија. Те радо очекује збирању рока… И то каде видим а у вама лепо ниче и весело расте свагда сам о тому драговољан каде не узалуд семе сам то засевао, нит сам се бадава трудио, јерно у доброродну и дебелу посејао сам земљу - свиђено пригодљиву за издавање јој врла рода. А откуд ли сматрам таквом рађењу придобитак? - Студа, откуд но видим да се моје речи у преспеване послове преобрћу!

Он је свестан да све што говори неће пасти на подједнако плодно тло, и у оној епоси веома популарна парабола о сејачу добија код њега једну својеврсну верзију: "Како земљани који усев на бољој земљи више, више рода с једнаким засејањем издаје (која њива сто мерова пшенице, која ли шесет, која пак тридесет); семе једно је, не више ни мање посејано, ама земља томе суди како је која; - тако су ти и сви људи собом. Поучавање црковно [тј. беседа] свима се једнако исказује, а како је тко какве натуре у себи, онако га и прима!" Но Венцловићу није било свеједно да ли ће његов говор "на ветар" ићи. "Мучно је то и тужно - бележи он - дуваровом бездушним говорити." Добро је осећао да свака беседа односи део његове снаге и ненадокнадивих унутрашњих моћи, и то изразио једном од оних дивних метафора које су тако тражене и тако карактеристичне за његово дело:

Изнеможе ковач духајући у вигњу с мехови. Неста му гвожђа ни олова. Кујунџија оштети се, сребро ископни; узалуд га претапља и кова - лукавство, телбизлук им, не одвоји се ни с ватром истија…

Та страствена заинтересованост за судбину беседа у срцима слушалаца везује Венцловића за једну од две беседничке школе којима је припадао и у којима се учио. Наиме, готово све Венцловићеве беседе имају прототипове у делима класичних или њему савремених беседника, и сви ти његови прототипови имају опет своје праузоре.

Венцловић је стварао један део својег дела контаминишући, преводећи, посрбљујући, прерађујући и прилагођујући одређеним приликама у којима се налазио са својом паством, дела великих беседника источне цркве, Златоустог, Василија Великог и Григорија Богослова. У занимљивом малом спису описао је један прастари књижевни спор у Цариграду који је избио поводом различитих беседничких метода ове тројице грчких говорника, дајући карактеристике стила свакога од њих. Василије Велики описан је ту као беседник речит, узорног морала, као да је "освем тела био", али Венцловић спомиње и његову "тврду ћуд", изобличујућу нарав, строгост која ничије погрешке лако не опрашта. "Ништа у себи он што од човечаске натуре ни за лек не имађаше" - износи на крају Венцловић своје мишљење о овом византијском беседнику. Григорија Богослова хвалиле су његове присталице - пише даље Венцловић - са његових мудрих беседа, "извијаних и покривених", што ће рећи накићених, компликованих и дубокомислених, учених и пуних скривених алегоријских значења. Јован Златослов, пак, разликовао се од ове двојице беседника по томе што је он, имајући у виду слабост човечије природе, подучавао олакшавајући тегобу људима. "На ласно их опрашташе, да се не плаше од многе каштиге им кривци; тако их на слатко настаљаше с поучавањем…^[131]

Описујући овај књижевни спор, Венцловић се попут цариградских житеља и сам определио за "свог" беседника. Био је то Златоусти. Читаве књиге, као Маргарит, овог "социјалног" предикатора, како је једном назван први беседник источне цркве, Венцловић је преносио својим коморанским слушаоцима. "Свети Златоусте, дај ми, блатнику, с зајмом за сад твоја света уста!" зазива Венцловић свог омиљеног беседника као некаквог паганског бога беседничке вештине, којем посвећује лепу похвалну песму. Један велики део Венцловићевих беседа рађен је по узору на Златоустог, или представља мање или више верне прераде и посрбљавања Златоустових беседа, које је наш писац ценио поред осталог и због тога што је у њима "толико много светих и божеставних књига протолковано јавно" и што их Златоуст "на просто, сазнано свима, проказа". Менталитет Златоустог, његове моралне особине, толерантност, разумевање, које је Венцловић сам истакао, нису биле без значаја за ово опредељење нашег писца.

Друга беседничка школа кроз коју је прошао била је много модернија, школа готово његовог времена, јер не треба заборавити да писци прве половине XVIII века, као Бранковић и Венцловић, дугују своје образовање XVII веку. Венцловићева је младост протекла крајем XVII века у којем је стварана украјинска барокна омилитика, руско "схоластичко" беседништво под утицајем језуитских проповеди, драме и поезије неговане у Пољској.^[132]

"Она је израз - писао је Остојић - особитих политичких и културних прилика у којима се нађоше западни и јужни крајеви Русије кад потпадоше под власт Литавске и Пољске. Што целом овом периоду даје нарочит карактер, то је утицај латинизма. А латинизам се увлачио због све већег утицаја пољске државе и римокатолиштва. Формално православље је сачувало извесна права у римокатоличкој Пољској, али је било притешњено, стога се заподенула борба у XVI и XVII веку. Литература је добила полемичан карактер. Главна сврха полемике беше: доказати чистоту учења источне цркве и потпуну сагласност западно-руске цркве с њом. Снагу своју црпла је полемична књижевност из школске учености.

Јер се православље могло бранити само истим оружјем којим су се борили противници. То оружје беше школа која се развила особито од времена кад се у Пољској, а затим и у кнежевини Литавској, утврдили језуити. Језуити су успели да силно подрију и протестантизам и православље. Имајући богата материјална средства и правилно организовану школу, римокатолицизам је привлачио себи и спољашњим црквеним блеском и блеском науке, која је, привидно, потпуно оповргла догматичне и обредне особине православља. Православље се морало бранити истим средствима - средствима просвете. У ту сврху су се образовала црквена братства, која су у другој половини XVI века организована сила: у њима су се прибрали присталице православља, и одатле су се основале оне православне школе којих је најзнаменитија представница постала доцније кијевска колегија Петра Могиле, потоња Кијевска академија.

Уз богословску полемику, као главну врсту ове књижевности, развило се и схоластичко духовно беседништво, које су духовне школе и теоретски и у пракси веома неговале…"^[133]

Овој беседничкој школи припадао је и Венцловић.

Гаљатовском и Барановичу, украјинским беседницима који су писали и на пољском, Венцловић дугује највише у овој области. Гаљатовски, који се прославио као говорник и као учен полемичар, огледао се у распрама с католицима, Јеврејима и муслиманима, оставио је уз друго издање своје књиге беседа Кључ разуменија прву омилитику у Руса, која је касније послужила као узор многим схоластичким реторикама. Како су западни и источни Руси и иначе црпли своју науку из западних извора, и ова теорија беседништва од Гаљатовског израђена је по латинским омилитикама.

Те беседе из Кључа, Венцловић је веома често преводио, подражавао, прерађивао и прилагођавао својим потребама, а реторика Гаљатовског из исте књиге, теоријски, лежала је у основи једног дела његовог беседништва.

Сличност прилика у којима се у том тренутку налазила православна српска црква у Угарској са околностима које су подстакле развитак полемичке украјинске књижевности, школоване на истим изворима на којима је био школован и њен језуитски супарник, довеле су до потребе да се напорима католичке цркве у Аустријској Царевини око унијаћења Срба супротстави исто тако учена и спремна ортодоксна богословска полемичка и беседничка књижевност.

Није зато необично што се у Венцловићевим беседама сретају поред митологије и астрономије и реквизити барокне полемичке књижевности: "Обуците се у веру ка у панцир, и метите гвоздену капу на главу"; "бојна црква" све једнако на војевање "сазивље кано божију војску" да ратују "за своју веру и закон". Он верника назива "Христов војак", "јунак, божији витез", а Христа "господин обрштер"; није онда чудо што у његовим списима има и типичних описа паклених мука инспирисаних језивим ратним призорима једног времена које је ишло у крајности. Призори као онај у којем се језик на тигању пржи, стављање усијаног лонца на главу, бодење врелим гвожђем у уста и трбух, стругање ребара и ударање чекићима по врату, бацање у кладе, остављање без јела, гађање стрелама у очи и образе, "тако да му ниједан чланак не остане незастрељен, еда би то изговорио: нејма више лека моме телу…" - све су то призори чије ћемо пандане наћи у неким Орфелиновим гравирама, с тематиком из Русије петровске епохе. Венцловић има визију тих ужасних мука која је очигледно мање плод маште, а више реалан призор:

Не знате ли тек исто што се овде пери и големо зло се чини код ове земљане господе, од крви људи: како их вуку, вежу, пењу, туку, бију, муками киње, боду, ребра им врте, под нокте гвоздене шиљке забијају, врелим клештами тело штипљу, ватром жегу, колом руке, ноге пребијају, секу, вешају, на коло и на ченгеле их мећу и различним свакојаким муками море их…

Игре мртваца, честа преокупација његове беседе, у непосредној су вези са оваквим призорима, типичним за барокну омилитику. (Као њихов за оно време типичан обједињујући контраст - discordia concors - може се схватити Венцловићева сензуална поезија, манифестована на пример у Химни богородичиним дојкама.) Али, ако овакви детаљи иду и у ред наслеђених медијевалних "готичких" стилских наклоности, композиција Венцловићевих беседа, у оним случајевима кад у њих нису интерполисани други књижевни родови, још је карактеристичнија.

Ево низа најтипичнијих поступака који одмах откривају Венцловићеву кончетистичку школу.

Беседник, на пример, спроводи овакав поступак: узме неку од астрономских књига, рецимо "Гросерову књигу о планетама"; из ње одабере карактеристике појединих небеских тела, те особине затим повеже са особинама Богородице, и као илустрацију овог компликованог поређења исприча неку анегдоту, обично из историје. Следи текст о новом небеском телу или кругу који се поново доводи у везу са карактеристичним особинама Богородице и илуструје новом анегдотом. То откривање мистичних окултних сличности у стварима привидно неједнаким, та "радикална слика", метафора у којој се основна мисао и њена транспозиција додирују само у једној тачки - код Венцловића је изведено чисто и с потпуном умешношћу.

Четврто небо, оно на којем је сунце, даје људима вид ("очну зраку"), слух, мирис и додир. И Богородица је слична том сунчаноме небу; она даје људима умље и светлост, просвећује их. Тако у Цариграду постоји једна икона светога Луке прозвана именом Одигитрија, то јест проводница, због чудотворства које је извршила; указала се двојици слепаца, довела их до цркве и онде им дала очи; отада, она то чудо и даље указује: "лечи слепе, глухе, неме и добру свест несмишљеним даје…" На шестом небу је планета Јупитер; они који се роде у знаку те планете, бивају високи, јаки, у снази "ка заточници гиганти"; слична је томе небу и Богородица, јер она људима даје висок раст и снагу им дарује; тако је цар Константин зидајући у Цариграду једну цркву унео у градилиште три огромна мраморна стуба којима је ваљало подупрети сводове, но нису их никако ни са каквом снагом могли усправити; тада се неимару јави у сну Богоматер, и саветова му да из школе дозове три ђака; они ће, вели, усправити камене стубове. Тако је и било - како дођоше она три ђака, "таки их исправише они сами без ичије помоћи управо дупке…"^[134] Тако се беседник успиње од небеског круга до круга, хвата се најдаљих звезда у једној симболичној причи која га носи преко нама видљивих седам небеса до осмог неба, које је од нас заклоњено звезданим кругом те га не видимо; поврх овог неба налази се последње, кристално небо којем је Богородица слична, јер као што кристал када се постави наспрам сунца пали пушчани прах, тако и она зажиже љубављу срца људи. Тако у неком вилајету што се зове "страна љузитанска" постоји диван кристални камен, и на њему је вишеобразни Спаситељев лик. На том се стаклу Христос јавља у различитим обличјима; једном као дете, други пут као "момче младо, дванаистогодиштно", понекад као зрео тридесетогодишњи човек, понекад опет распет на крсту, понекад као страшни судија на престолу…

Други пут, сасвим по саветима у реторици којом се служио, беседник узима за полазну тачку животињски свет. У једном низу невероватних метаморфоза, светитељи или обични људи узимају особине животиња, претварају се једни у друге и мешају по ћудима, наклоностима и врлинама. Пас, јастреб, сипа, птице, све то постаје инструмент кончетистичких поступака беседникових. Беседа у којој је Богородица поређена са низом птица, из митологије и стварног света, са "грипсом", лабудом, ждралом, орлом, фениксом, голубом, "алционом", "порфирионом", "харадрилом", повод је да говорник исприповеда многе занимљиве приче из животињског царства, да забави и поучи публику. Тако он описује особине необичних птица из области маште: једне доведене пред одар болесника проричу својим држањем исход болести, друге "чисте птице" су нарочито осетљиве на грех; ако се у кући где их држе догоди крађа, неморал, "мужелоштво", никне мржња и завист, оне тугују и угибају; треће, као "алцион", су такве птице "што на мору, врх воде своја гнезда праве и у томе гнезду седећи плове и изводе своје птиће, а море их не топи, нити им чини икаква квара"; четврте, као ждралови, вечито су на опрезу, и једна од њих увек чува стражу стојећи на једној нози, а у другој држећи камен; ако се деси да заспи, камен јој испада из канџе и буди њу и друге птице скрећући им пажњу да су остале без чувара; пете, ластавице, пронашле су траву хеледонију, којом отварају вид својим птићима…^[135]

У беседи која би се могла назвати "похвала драгом камену", беседник узима минерале за основни симбол свога слова. Христове особине везују се за особине драгог и другог камења: тако се он пореди са карбункулумом који у мраку светли као ватра; са белим асписом који змијски отров раствара и обеснажује; са драгим самфиром који је камен лековит и очи бистри и враћа вид; са хросолитом који ономе ко га носи разгони сваку тугу са срца и бригу са ума; са гагатком, каменом од којег беже змије, те га орлови у гнездима држе; са каменом златним вирилионом који човека чини храбрим и нерањивим у боју; са аметистом који разгони мамурлук и чини човека отпорним. на пиће… И као илустрација таквих необичних алегорија, уз текст о сваком драгуљу испричана је по једна лепа легенда, као она о "поветрију" - куги - која у виду огромног анђела пружа свој дуги мач над градом осуђеним на пропаст од епидемије, или је беседник искористио прилику да одржи слово о штетности алкохола, поткрепљујући га обилним реминисценцијама из лектире.

Овакав систем поређења пружао је небројене могућности беседнику; да се документује лепим и ефектним текстовима, да неку личност из хришћанске митологије упореди са многим личностима из историје (тако је Богородица поређена са свим славним женама прошлости), или да машту својих слушалаца искористи да би објаснио неки иначе сувопаран теолошки став: тако је двострукост божије природе објашњена упоређењем са племенитим воћем на које је накалемљена грана од неког другог растиња, или са прстеном од обичног метала у којем је драгоцени дијамант; тако су као симболи прилика у којима су се нашли јеванђелисти у тренутку Христове смрти, употребљени њихови амблеми ("печати") - лав, бик, орао. Даље је коришћен веома широк репертоар апокрифних и других извора, који понекад имају дуалистичко порекло: ратови анђела, профил "немилостивог анђела", борба и надговарање душе и тела. Четири носача у гроб су поред људских особина (нечување самог себе од греха, дружење с грешнима, чекање дугог века да се на крају окају греси, и уздање у милост божју) и четири елемента: земља, вода, ветар и огањ. Следи замршено повезивање наведених стихија са природом човека; ту је мотив непокорног сина (тако омиљен у нашем приморском бароку), низ необичних поређења; срца пуног греха са кацом у коју се сипа вода, а кад се излива (тј. на исповести), из ње сукља "муљак злочест"; поређење пет мученика са пет чула - с погледом, мирисом, кушањем, слухом и додиром; поређење Јована Крститеља са драгоценим сатом у недрима Христовим који одзвања године; поређење човечијег организма са организмом људског друштва; објашњење многоструких алегорија у старозаветним списима (вавилонска кћи разрешена је као историјски Вавилон и као цео свет; назив кћи сионска разрешен је као храм на гори Сиону, као Богородица у којој је Христос боравио, као хришћанска црква и као свака добра душа). Библијски брод у којем Христ умирује море разрешен је као црква, а море као живот. Ти поступци понекад се претварају у чисти concetto,^[136] омиљен код беседника на Западу. Тако је поређење које Венцловић има у једној беседи потпуно аналого поступку који је применио један његов савременик и земљак - Словенац кончетист Јанез Светокришки (Joannes Baptista a Santa Cruce), у једној својој проповеди, или необично подсећа на поступке Хабделића, хрватског беседника и савременика Венцловићевог. Као што је Светокришки поредио ноћ и дан са бдењем и сном човека, траву са његовом косом, кишу са сузама, реке са човечијим крвотоком, тако је Венцловић налазио аналогије између устројства човечијег тела и устројства васионе. Он је указивао на постојање аналогије између два неба, оног у космичким пространствима и оног у микрокосмосу, у човеку, којег назива "мали овај свет". Као што над невидљивим горњим небом (космосом) бораве Бог и анђели, тако над невидљивим горњим сводом у човечијој лобањи, седиште своје имају ум и мисли; као што из видљивог доњег неба (атмосфере) падају кише, хладећи усијану земљу, тако опипљиви доњи свод човечије главе (непце) кваси и прохлађује језик, ужежен изливима жучи која допире из дубине тела.

Овај текст који је ушао у антологије^[137] био је предмет посебног разматрања у једном огледу Б. Вукадиновића. "О томе, о тој имагинацији - пише он - која поређује небо и светлост са умом, а пакао са несвесним, говори један наш изванредан извор из XVIII века. То је Беседа о горњем и доњем небу Гаврила Стефановића Венцловића… Ту је тамни сатана изражен тако у нагону глади, у вилицама, инструменту нагона самоодржања, затим у свим другим нагонима стицања, пословања, мештарства. Одатле се пење на саме мисли, присиљавајући их да служе. Подсвест је ту у устима, пакао у слици уста. Ако не сам пакао, оно место за духове. Из ових аналогија запажамо да је не само нагон него и сваки душевни поремећај еквивалентан једној екстериорној појави…"^[138] Тако се полазећи и од психоаналитичког метода добија као резултат оно симболично двојство или паралелизам између макрокосмоса и микрокосмоса који чине једну од полуга Венцловићевог кончетистичког поступка у овом случају.

Недавно је у литератури једне суседне области (у историји уметности) запажено да Венцловићев кончетистички поступак има посебног значаја кад се примени на опис природе. Ту је истакнута "вредност тзв. двоструких пејзажа, оних у којима плодовима природе: градинама и вртовима подложним пролазности - као у Хербертовој поезији, The Flower на пример - стоји као контраст људска душа, парадоксално и сасвим барокно, далека од ритмова у природи и постојаних обнављања у њој. Далеко дидактичнија и ближа концепцији наше ведуте са манастирима је слика природе у оним Венцловићевим "двоструким пејзажима" где се врт упоређује с књигом - што је у складу са гледањима метафизичких поета за које је природа "mystic book", - а свакодневни живот природе са плодним круњењем духа интровертно усмереног човека… С друге стране, моменат констатације истих термина и форми литерарних описа природе директно везује Венцловићево дело за поетику маниризма, уметничку теорију Италије, а преко њих и за европску ликовну културу XVI века. У њој су удео маниристичке теорије и директно деловање извесних писаца (у Венецији, месту настанка слике природе, снажан утицај врши Долчеов Dialogo della Pittura из 1565. године) стварали темељ интелектуалног подтекста представе природе која има "двоструко значење", било да се односи на предео на платну сликара или на производ песничке маште Санацаровог талента. Пејзаж се и код Венцловића претворио у алегоријску приповест о природи, сажетих знања из амблематике и елемената стварности укомпонованих у слику на искуствима и по осећању за атотално у погледу форме, али свеважеће, и општеевропско, у смислу пронађене суштине:

У њему је свакојако цвеће и разлико воће и многи бисер место каменица и многе звезде, ама једно је небо. Разлико је животовање, али једна је истина, многи дуварови, само један је темељ и фундамент. Многа дрвета и цвеће, али једна је башча… И све то у једном лицу стоји и мало и велико, и боље и горе…

Из цитата Венцловићеве прозе, који не представља директан опис природе већ има шире алегоријско значење, очигледно је да је Венцловићу сасвим блиска идеја о симболичној тежини видљивих ствари и да он, у духу амблематског захтева, целину посматра кроз јединство различитог…"^[139]

Попут чешких беседника овог периода, који су понекад у своје беседе уносили стихове (Б. X. Биловски), попут "римованих беседа" руског песника Полоцког, и Венцловић је у својим беседама на тренутке прибегавао ритмованој, па чак и римованој речи. Ако су слике готичке Богородице овенчане сунцем, месецом и звездама у песмама Венцловића и Арсенија IV права pictura poлsis, условно би се могла овако назвати и она места Венцловићевих беседа где се он у великој мери приближио теми чувених мртвачких плесова на фрескама истарске и словеначке готике, преносећи поруку овог мотива тако радо прихваћену у бароку:

Много се о том брине и смућа се, а једанпут га исто нестане, тако кан'да никад није ни био; кано цвет скоро увене и ка дим разиђе се, кано угљен утрн'о се; мути се збирајући богатство, и ништо са собом не узме и отиде на даљни незнани и вечни свој му пут, те њему исто мућња и грижа, а другим у његову дому разбашивање и ширење; томе туга и брига, а другим у његову дому тафра у благу му и слава: он гладан и јадан ли[л]иче, а други му у добру се диче и болбол се госте; њему јао и леле, а другим у његову имању гуше деб[еле]; томе: ох, што ћу! - а другим ш његовим пун бок заш'поћу; томе довијање мучно, а оном доливање чаше вршно; њему сузе, а други му радо краву музе; тај се у паклу мучи, а другим његово благо к руци хучи; њему проклетство, а злотвором му удовољство, те у његовој муци и труду му обједају се и опијају, поносе се, шале се, будале се играју…

Венцловићеве беседе су највредније и најоригиналније у оним надахнутим тренуцима кад се у њима овај велики господар језика са замахом и гневном силином обрати својој шајкашкој пастви и изнесе на предикаоницу тешкоће, сукобе, односе и кризе српског народа у Угарској прве половине XVIII века. Тада Венцловић постаје беседник са "сабљом у језику", неумољив морални судија, али у исто време и лечник; тада он постаје сликар, једини књижевни портретист свога народа у овом добу његовог узраста.

Тако Скерлићеве речи написане пре шездесет година остају прави и још увек прихватљив суд о Венцловићу: "Те његове беседе - писао је Скерлић 1909 - не одликују се само чистим и течним народним језиком, правом народном синтаксом, обилним речником, обртима и фигурама из народнога причања; оне показују стварно и велико познавање народнога живота, разумевање народних потреба, озбиљно схватање пастирске дужности, тако да беседе Гаврила Стефановића Венцловића иду у најбоље производе целе српске омилитике."

7. Венцловићев поглед на свет

Ко вели да зна што је, оно му и јест бог,

што он зна…

Венцловићево беседништво носило је на дну једну поруку о Богу, о свету, човеку, религији; давало оцене, одређивало међусобне односе. Да би све то могла прихватити, Венцловић је своју публику морао оспособити да се послужи неким од најједноставнијих инструмената које је у ту сврху користио. Прво и најважније што је учинио, било је да својој шајкашкој пастви објасни појам алегорије. Термини које наш писац употребљава да означи алегорију бројни су: "покривено значење", "притча", "вишеструко уразумљивање", "златни покривач", "загонетка", "прикривено с гонетањем" казивање, итд. Он на пример каже: "На сказивање светога писма златан је покривач наметнут", напомињући да у том покривачу постоје постава, потка и основа. На другом месту не изражава се фигуративно, него сасвим прецизно одређује четири функције Светога писма: најпре је прво, дословно значење, које се налази на површини текста, и он га назива простим значењем, "да може сваки човек знати оно што се пише"; затим покривено, чији је смисао за досетљиве и мудре који по сличности ("чему ли је налично") могу извлачити закључке о алегоричном значењу текста; трећи елеменат је елеменат поуке, и четврти застрашивања - прећња. Небески свет, област "горњег Јерусалима", ствари божанске, затим будућност, подземни свет смрти - све су то области "покривеног писма", алегорије. Тако беседник објашњава речи пророка Јездре да ће сунце ноћу сјати, месец три пута обдан изићи, да ће из дрвета крв прокапати, а камен од себе као човек викати, с напоменом да су то све алегоричне поруке које ваља добро разумети и растумачити, јер "где то може бити, нити се икад то чуло да је икад то чудо било, сунце да ноћом сја, а месец дањом и јоште у три маха; крв ли да из дрвља капље, ил' камен глас издаје?"

Алегоричне списе пореди са белим тамјаном који што се више под прстима гњечи, то више мириса издаје; утолико се више откривају "потајне, унутрашње недознане сваком вешти [тј. ствари] тако да много и неисказано из њих прикупља богатство". У једном спису из 1745. године он има дефиницију алегорије или "притче": "Притча је не само то, што се изговара, него је налика неком другом досећању".^[140] Писмо је "вишеумљиво", а беседник на једном месту и за самога себе вели да "изводи гранасте речи" - чиме означава поливаленцију смисаоног потенцијала текста који захтева вишеструко разумевање.

Алегорија је на једном месту у Венцловићевим списима објашњена двострукошћу човечије природе. Књиге које "двоструко и многоструко ликују" сличне су устројству човечијег организма: као што је он састављен од физичког и психичког бића, тако су и те књиге састављене од два елемента: 1. од материјала у којем су створене и дословног значења које је фиксирано у тексту; 2. од човекове психе; јер тек када тај материјални део, "тело" књиге дође у додир са моторном снагом човечијег ума, који открива и проналази све нове и нове скривене вредности, значења и објашњења основном тексту, књига добија душу и почиње да живи као организам, као целина. У том смислу је Св. писмо икона, образ по којем можемо наслутити и докучити скривена, дубља, унутрашња значења васколиког устројства.

Још занимљивије је да Венцловић сматра да је алегорија средство метафизике - један од начина да се области које су људском сазнању неприступачне, некако наслуте и докуче. "Што је човеку несвиђено - бележи он - то с пригонетке нек се сећа"; што човек не може да докучи чулима, то нека алегоричним одгонетањем открива:

Притча је покривач умљу; ваља се мутити с памећу док се открије и развиди му се што је. Налика је то за нишан несвиђену некоме послу што се случује бити. Лише и свако то што је пророчаско у писму сказивање, - све одвише је преводно на неко душевно смшиљивање разборито. Те што не можемо овим нашим с телесним очима посмотрети ни се што о чему довити, то нам притча наговешћује сећати се и сазнавати. Тако и овде ево што друго говори се, а на друго је износно.

Отуда Венцловић каже да је читање бескрајна пловидба: "Заплине ли човек, не ласно исплива; писмо се шири, ни га ко икад може прецрпсти ни му краја наћи. Него колико је ко собом кадар поднети, толико учења и захвата…" Он изводи и закључак у виду правила беседничке вештине: "двоструком запитивању двострук и ответ подај".

Та вишеструка питања која су пред њим стајала и на која је од њега очекиван вишеструки одговор, он је формулисао у својим беседама и решавао их са одређеним скептицизмом. Божанство, свет, човек, то је круг у којем је Венцловић покушавао да разреши основне проблеме који су се пред њега и његову паству постављали.

У основи Венцловићевог односа према Богу лежи један јако изражен рационализам. Он негира моћ човека да инструментима који му стоје на располагању сасвим појми природу божанства. "Кад нам полети памет у горње незгледне висине, тамо нигде не можемо кога опоришта ни пристанка наћи; то нам је недомашно…" - пише он. Чак разликује горњу (ваљда духовну) висину и доњу (ваљда узимајући у обзир човечанску, телесну природу Бога) и ни у једном од та два правца човек није кадар да докучи суштину божанства. То су исте оне идеје од којих је касније полазио Његош у својој оди Црногорац к свемогућем Богу:

Ти, дубино неизмјерна,
ти, висото недолећна,
те си сјајност своју скрио
млогостручним покривалом
величанства и пространства,
те се не даш да те види
око душе најумније,
нит' ум себе вообрази;
но тек почне о теб' мислит,
занесе се у бескрајност,
све с вишега к вишем одећ,
летећ желно да те види
или сјенку барем твоју.
Ал' залуду њему мука
по простору тумарање,
када си га ти створио
кратковидно и слијепо,
да у тебе не погледа;
но се натраг мора вратит
у ћескотном своме храму
занешено, утруђено,
величином зачуђено.

"Кажи ми тај лонац, који свога лончара познаје?" вели Венцловић, напомињући да божанство "кано у сну или кроз огледало" наслућујемо, а "ни спреда ни страга (огледалу) ништа онога нејма што виде". Он има наивних објашњења ове човекове немоћи за широке кругове слушалаца. "Тако су пред њим - тј. Богом - сви по свету народи и језици кано из велике које винске каце и каде једна капља воде да падне на земљу":

И не преходи у залуд ову реч, него добро отвори своју памет те се пробери у себи, пак преброј, не велим људе по свету, што не може од нас бити ни се то сазнати, него колико исто обашка земаља и вилајета по свету разликих има где "свакојаки људи стоје туштени. Камо горња сва земља и краљевине: римске, московска, иза Москве подаље, пак шпањолска, латинска, а да не бројим што је на близу овуда редом: немачку, мађарску, србску или грчку и бугарску земљу, него пак тамо прекоморску, сирску, арапску, персијску, малу и велику Индију. По суху и по морских ада свуд напуњено с људма што многим ни имена им не знамо како се зову! И ето сви ти народи туштени, рече, једна је из каде кап воде пред њим.

Но сад ти, брате милаче, смотри се које си хисе од те водне капље те о Богу разбираш ко је он собом, о што ли је, где ли стоји!

Венцловићев скептицизам у овом погледу има и другу девизу, мање демагошку: познај себе самога; човек није способан ни сопствено тело да схвати, проучи и "освоји", а посеже руком у недогледне висине за божанством:

Што прхаш к небу летећи с комарчевима крилма тежак с телесином? Што ли без трошка започињеш зидати кулу кад је не мож' доконати? Зашто ли мериш с руком море и с педљом небо и свуцелу земљу с прегршћом обухваташ, те велике стихије, кад није то за те, нити је твој посао кроме тога једнога којино је то све саздао? Деде понапре прознај себе самога што ти је у твојих руку, мож' ли се о свем свеџбати тко си, одашта си постао, с чега си склопљен и како си се саздао, како ли се саставио да будеш сличан божијем образу? Што је то, што те носи и подиже, која је при теби мудрост, које ли су потајне сконе и вештине, како своју меру имаш и преходиш с памећу на јаве и на сну од места до места а ум ти се никуд не креће, нит се од тебе одлучује никуд, него у своме месту борави, а свуда се скита? Како ли видело очно (сасма је маечко) а далеко и широко види! Еда до видњег места пружа се, или се вид путем настаља, ил' му тамо преходи, враћа ли се натраг? Како то једно и подиже и носи се само с вољом упраљано? Где му је стојиште, од куда се диже, може ли се кад уморити с гледањем? Што ли раздељује свако осећање по особито и како со тим мисао свој уговор има с напоља стојећим и изнутрашње прихвата? Како прима виђења, које ли је спажању преузетом мотрењу извод? Ил му памет, које је отишлога преузетак или памтење, како ли се реч од ума роди те у другоме уму рађа слово беседљиво? Како ли с речу смишљивање се издаје? И како с душом држи се тело, како ли душа здружа се с телесном злопатом и са жељом уједно? И то размеће и разбија бригу, срђење ташка, наглост заустеже, једовину кроча, сласт разлива, тије и растапља завист и ману, износи кицоштво, облакшава и весели надање ако и бојању за штогод? Како и одашта ли љути се, духа злом и беси се, стиди се и срами, румени с крвљу и промењује лице? Ово узаври му крв, а ово пак нестане је те некуд отиде; какво је стојиште заподевању зактевања кога на зло, на добро ли у телеси? Смишљивању што је постанак, откуд излази? Како ли оно свачем настоји и напредује те кроча зактевању дизање, ћуд и натуру спретава, како с крвљу и одихивањем држи се и борави то у човеку што је бестелесно? А каде то оскуди, онда и душе нестане и излезе из тела!

Колико је тежак такав пут до познања Бога, Венцловић демонстрира на обичном примеру: довољно је само покушати да се докуче тајанства неба над нама - да се назре устројство васионе, па ће се показати колико много недостаје ономе што смо кадри знати да би се колико-толико стекла комплетна слика. Човек је, дакле, у својој немоћи стегнут у простору између микрокосмоса у себи и макрокосмоса над собом, који су му подједнако недокучни:

Ето за себе о овоме дуговању, о човече, понапре штогод се уразуми и провеџбај сазнано. А не машај се првом у Бога што не мож' досегнути. Не велим ти сврх тебе ни виђене се ствари докучати, а ти о томе знаш. Ал' мучно је човеку горе ходити да то разгледа што се горе чини: колико је небеса, како ли се окрећу, какав ли свој начин и ход звезде имаду, што ли грми, што ли пуца, одашта ли се што стаје, како ли се стихије састају и мешају се, и разликост свакој животињи и небесних сила подлазак и премештање и све то нашто се раздељује сдетељно слово и речи промишљавања и управе. Кад све то вешто промотриш и прознаш, тадар не оговарам, усуди се и дрзни што више сећати се. Ама јоште пристрепи поступати одвише што је сврх твоје снаге у то се уплетати, зашто што је што повише од наше памети обучавање. из тога тек један инат и парба излази а друго ништа више. Сва је таква беседа, ако је и поштена, ал' ниушто не пристаје.

Своју тезу, Венцловић уме и сасвим другачије да брани. Он има један текст који би се могао назвати "покуда чула"; мото тог текста гласи: "Окати згледници не прознаше Давидова сина, а слепи га провеџбаше". "Од ових у глави вољених очију - закључује Венцловић - заиста врло слаба хвајда [за овакве потребе] коме има: тако ти је и од ушију неврстно чувење. И нерасмотрено свашто… кано тек да што привиђа и прислушује, тако гледа и слуша. У памети је сва човеча управа…" Другим речима, за свакога је бог нешто друго: "Ко вели да зна што је, оно му и јест бог што он зна. А истога бога нејма свога. Тако и одвише ко што милује, за чим ли све дурма жели, и о чему се врло стара, оно му је његов бог, а не који други. А бог је недознат никим." У наставку, Венцловић цитира једно питање из Златоустог: "Кога да држимо паметнијега, онога што вели јер све и за свашто зна, или тога, који вели јер ништа не зна? А мени се тако свиди - даје наравоученије Венцловић - да немногозналац попаметнији је и мирнији од многозналице. Ствари све не знамо. А за бога што можемо знати?" Човечија чула су немоћна да непосредно осете бога; ту Венцловић даје многе примере. Овај Венцловићев скептицизам као да говори о "неисторичности" божанства источне, византијске философије, о немогућности да се Бог спозна чулно, јер се, према тој философији, Бог могао јавити човеку "не онако како човјек гледа и познаје реална тијела природе и друштва, историје (чулима и разумом, тј. искуством о реалном свијету), него се могао јавити човјеку само зато што је човјек дух (дух и прије него што ће бити искуство и разум). Човјекова духовност је могућност контакта између Бога (који није у реалном свијету) и човјека који је у реалном свијету. То платонско схватање човјека сачувано је у хеленистичко-хришћанској догми о Светом Духу. И само у хеленистичком хришћанству… "^[141]

Идући корак даље, Венцловић је поставио питање шта човек, овако ограничен досегом својих чула, може да дозна о Богу. Одговор је нашао у нечем што веома личи на учење исихаста о "просветлењу",^[142] на далеки одјек идеје о "таворској светлости" која још траје:

Божество је без мере свуда пуно а недознано с којом наликом, те ето та му је пуност једва неким мудрацима мало осећња, а не сам собом што је он.

Ако и когод мни да је Бог онако исто неки стас, један прост, или све до конца недознан је свачим, или је добро и врло сазнано неко бивање - да промотримо и потражимо, слобода је верном слуги прегледати господиново покућје, што има, што ли нејма, Тако и око Бога можемо његове сконе претрести и видети што му је проста натура, скона ли…

Да нит се кад започео бити, ни га постаје, кано нека пучина што је недознана никим ширина јој ни дубина, нити где два, краја ли има; свачије смишљивање превршује и времена и почела. С једном исто памећу врло књижних људи нешто мало ка сенку му достижући и њима сасма мало по мери и помрчно. И то не по њему саму откуд је и што, него о њему да има Бог кроз његове му послове прознајући нам Бога. У разговору своме ти филозофи то нешто муте се у својој памети смештајући га у неки један исти ти образ. Ама пак ни у чему сазнана опоришта не могу имати јоште се што добро и не присете, а оно им сиђе с ума и пак на друго им се нешто обрве. Толико је о том просветљивање умљиво у нами… скоросевно нешто… и скоро опет проходљиво кано муња нека кад изненада ома севне и таки ништа се не види. Ако ли који у мисли много се о том бави може и облудити. Мни се неким да може постигнути и привући нешто у своје сазнање а то је до конца и свршито недостигнуто без свакога поуздања и начина. Него ко има свест у својој глави тај што има а не зна што је, много о том не размишља нити распитује него теке чуди се. А чему се чуди човек то милује гледати, и више се к њему распаљује …

Доживевши и овако неуспех, Венцловић покушава да приђе божанству на други начин, преко мање недостижног - преко анђеоских "сила". Ту долази до једног јединог закључка: суштина тих сила је некакав морални принцип:

Ми баш право не можемо сазнати што су они, умови ли су - што велимо памет - душе ли, или ватра, или тек неко видело је ка муња што сева. Хеле, неосежна је ствар, ни виђена нами. Нити им места има где кога тврда на што би се опирали и стајали би ил му седили - безтелесна је вешт! У једну орахову љуску сви би стали, а један опет толико из њих може голем бити ка једна висока планина и на зло су непокретни нити им то може бити [да] на које зло они устају, него ли свакад су на добро и к бољем затичући се окретни.

Следећи корак који је могао да учини, то је да повеже некакав далеки одјек хераклитовске философије са подацима из псалама, и да анђеле прогласи ватром. Попут Хераклита, он разликује обичну ватру од вечно "етеричног огња": прву назива земаљским огњем, а другу "горњим огњем"; разлика је у томе што горњи сам по себи гори, док је земаљска ватра увек смешана са нечим другим. Поређење је нарочито занимљиво: "горњи огањ" сасвим у складу са хераклитовским поставкама о души која је такође огањ, он сматра аналогним душама анђела, а доњи, "нечисти огањ", упоређује са душама људи које бораве у телима, и нису као оне анђеоске "саме по себи". Веома слично поставци Хераклитовој да се "огњем замењују све ствари и огањ свим стварима као злато еспапом и еспап златом", Венцловић прихвата ватру као некакав основни принцип видљивог света: "Ватра такођер у свачему има. А да не би од оно доби у свакој ствари ватре било (то и до данас, камен, дрво, огањ рађа), да по себи и у себи по завичају [тј. пореклу] то ватре [није] имало, откуд би испуштало оно огањ?"

Последња карика у том ланцу закључака јесте проширивање овог принципа и на врховно божанство: "А и сам Бог огњем и светом [тј. светлошћу] се прозивље ако и ником није дознат што је собом. Јерно он у недоприкучному свету [тј. светлости] борави, те са светом [тј. са светлошћу] кано с ћурдијом обргрће се." Овом принципу додаје још два: Бог је свуда, и морални принцип, који је за разлику од анђеоског моралног принципа овде сложенији. ("Врх свега добра добро", које је човеку непојамно.) Он се ту позива на философе, разликујући осим њиховог начина сазнавања божанства, још два: богословски и пророчки. ("Три форме имаду на свету томе сличне и виђене кроз којено можемо дознавати у тројици несвиђеној једнога Бога. Један је… философски, а други богословски, трећи је пророчаски".) Према философима, наставља Венцловић, Бог је јединство троструког моралног принципа, за који он узима као ознаку термин енс - битност - како га он преводи. Као што енс обухвата - пише Венцловић - мудрост, истину и доброту, и Бог је тако троличан у једној суштини.

Ако се у овој наивној визији винуо носећи једно детиње искуство човека у небо, Венцловић је начинио покушај да се отуда врати, само је тај повратак духа са излета у небесна пространства био у знаку зрелости:

Тај свет, којино своје луче пушта
од оца и сина и светога духа,
(што је то једно својско им богатство
и једно пронахођење сјања)
- за тим великим светом
пак има други свет, англески.
Ка нека отока текућа
од великога света пружила се
чак до нас. А то недознано је
по чему се они светом блистају:
Или к првоме свету са својим дотицањем,
ил' му што на близу им стојећи служе
просветљују се.
Не знам ако и по реду стојећи
једни за другима,
и оним из даљег једнако достиже
просветљивање,
ил' му даљни од предњих се
с мером сјакају?
Или какви су који, кога чина,
већега, мањега ли,
онолико и своје сјање
на небу имају; ка и звезде:
све су на небу,
ал' једне су мање од других.

Овде се асоцијације поново намећу. Ко да не помисли на Његошеву Лучу микрокозма читајући ове Венцловићеве редове? Венцловићева река светлости ("отока текућа од великога света"), то су оне Његошеве реке које извиру из "небеса престолодржнога":

Из њега се луче бесамртне
На све стране рјекама сипаху.

Небесна хијерархија светлости изведена је и код Његоша:

Над високим престолом престолах
У воздух се сјајно коло креће,
Ка и друга што се кола крећу
Над престолма првијех ангелах;
Ма је оно милионе путах
Од свакога веће и сјајније…

Неке сличности између Његошеве Луче микрокозма и једне Венцловићеве беседе држане о Божићу 1743, већ су запажене у литератури.^[143] Међутим, овде навођеној Венцловићевој визији у целини је најадекватнија визија простора арханђела Михаила из Луче:

Шар небеса престолодржнога
Најсјајниј' је и највећи, зна се -
Средина је он простора свега.
Око њега колах небеснијех
Милиони воображам да су:
Насијата кола са сунцима,
Свако сунце предводи мирове
Колика си коме обредио,
А мир сваки своју сферу има.
Међу кола мећем растојање,
Ради славе божескога вкуса:
Кола даља ближа обузимљу,
Ка шар већи што обузме мањи;
Стога коло што је које даље
Јесте више су више шаровах,
Иза овог те сам исказао,
Ја допирем до границе мраках…

Тако се пут небеске светлосне хијерархије завршава код једног песника на Земљи (Венцловић), код другог у потпуној помрчини (Његош).^[144]

Овај прилично доследан поступак, међутим, нарушава се оног тренутка кад Венцловић покуша да објасни настанак човека и видљивога света, јер пошто је у његовој представи човек настао вољом божанства, он је у таквим приликама приморан да говори и о неким елементима природе божанства, за које иначе није сигуран да се могу проверити. Венцловић је то осећао и сам када је описујући стварање света напомињао да говори како му се ствари чине "с малом. речју велике справе [тј. дела] мерећи".

У основи Венцловићевих космолошких схватања лежи теорија о макрокосмосу и микрокосмосу. Човек и његов настанак, као и настанак његовог материјалног света, условљени су збивањима у макрокосмосу који је за њега свет огњених принципа - божанстава, или небеских духова злих и добрих, са поглаваром на челу, врховним моралним принципом. Човек тако у себи носи слику у малом тог великог света изван његовог досега, он је космос у малом, микрокосмос: "небесну прилику и сваки човек сву у себи носи", јер је и органски створен по угледу на васионско устројство. "На ту целу светску прилику човек је сатворен, те сваки поособито човек називље се у писму мањи овај свет, јерно у свачему наликује великом свету собом."

Занимљиво је да у самом мотиву човечијег настанка лежи једна слика првобитног стања у односима између Бога и других небеских сила; та праслика коју човек носи у себи, у ствари је докуменат о једном или више сукоба. Први сукоб је познати мит о непокорном анђелу. Венцловић га описује као сукоб светлости. "Од првога света [тј. светлости] тројична обасјавани, друга за Богом сјања су светла и непокретна с места им… Неголи и они пак своје старешине и поглаваре, којино од Бога заповест узимљу и њих уређују, имаду собом посветлије и снажније." Поглавар свих тих огњених духова, "светоносац", понесе се "својим великим сјајним светом [тј. светлошћу] и снагом" и хтеде сам о себи "боговати", поведе за собом и трећину других анђела, и кад изгуби битку у окршају са другим, верним дусима, спаде као звездана репата змија на земљу и ту утрну. И ти зли духови који су праузрок сваком злу "с отога њина одметнућа од Бога, пак бише настојници и приводници к постанку на овај свет човечаскоме роду!" Јер кад се поколеба горња светлост и један део те светлости претвори се у таму, Бог, осећајући да је умањена укупна сума светлости, поштовања и љубави коју је дотле примао, створи човека и другу светлост, "прихватну и виђену, с материје", која ће између неба и земље у средини да буде. Легенда о константној суми светлости везана је без сумње и за Венцловићеве представе о хармоничном устројству васионе, мада одражава и Дамаскинов принцип о небићу (иматеријалности) зла. Према његовим текстовима, "у свакој овој виђеној ствари свој ред и управа је. Чин је у звезда[ма] у ходу им и сјању већем и мањем, у састатку и у друштву: како која с којом преходи, које ли за којим се окрећу… Такођер с начином је уредба у времену, у часови, у налики лепој проходљивој и одлазној… Чин |е у дну и у ноћи, у мери и у растојању, чин у стихија има што од њих телеса бивају…" Ту се поново срећемо са траговима византинизоване Хераклитове философске мисли о "општем закону", о "нужности", "правди", максиме "да сунце неће прекорачити своје границе".

Други сукоб који лежи у суштини човечијег постања као узрок, произишао је из природе небеских бића (анђела).

У време стварања света, пре човековог настанка, ум и чулност још нису били спојени; чисти умови, анђели, поимали су лепоту и изузетност материјалног света који је пред њиховим духовним очима Бог стварао, али њиховим бестелесним бићима није тај свет био ни од какве потребе; а онога коме би било од потребе да многе ствари дознаје, да слуша, гледа, додирује, или стиска руком, те да осећа и разликује шта је шта и чему што служи, још није било. И Бог је тако саставио ум и чула, и створио човека, биће којем је подобан и доличан овоземаљски свет. "Тога ето, о виђеној овој ствари чувставној (да речем осежној, осећној под руком), - сазнанца створи да свашто зна и Бога о том гласовито с језиком да хвали и благодари…"

У овом реду мисли, заслужује пажњу још један детаљ из Венцловићевих списа ове врсте. Некакав рационалан став као да провејава из његовог тумачења раја и пакла. Овде треба одвојити његове поетске визије, у којима сваки час одлази и на једно и на друго место и описује их на мање или више наиван начин. Има ту местимице сцена које су сасвим у складу са дантеовским путовањима кроз три света, или са текстовима као "Огњена Марија у паклу" српске књижевне традиције. Али, тамо где он не жели да се поетски изрази, где има намеру да размотри суштину и оцени ове детаље хришћанске догме, Венцловић поступа сасвим другачије. Рај, који је уједно део човекове прошлости, његово морално детињство, део његовог искуства, он прихвата, али одбацује у неколико наврата да говори о паклу, односно о загробном животу, који му изгледа изван контроле људских чула. "Ко што за то зна како је тамо? Ко ли је кад отуд дошао да нам за свашто каже - где, ко тамо иде, у зло, у добро ли пада?" У једном другом тексту који је приписао Метафрасту, Венцловић је поставио слична питања: "А то пакло где је, ко то зна! Је ли, а није ли? Што се вели да тамо душе по смрти одлазе, - а где ли су те душе? Ветар у ветар се разишао… пак нигде ништа." О рају, Венцловић има сасвим другачији и унапред спреман одговор. Рај, то је ум човечији; различито дрвеће у њему роди: "дрвета су разлике мисли - -разумно једно (дрво) наш је створитељ".

Тако је воћка коју Венцловић зове "разум, сазнање", "разумно дрво рајско сваком у мозгу му посађено…" и тако свако у својој мисли носи свога бога, који је забрана и недостижност у исто време, али то дрво по Венцловићевом мишљењу није сваком забрањено: "Који је врло мудар и вешт. целе памети, изучен о писму, хитлен је, многозналица, - такву дотицати се ваља и не жустро и лакомо, нагло ли - с опипом и тихо!" Јер, најзад, Бог је половином "човечије натуре", и човекова судбина узима самим тим на себе део божанских права. У таквим тренуцима, а они су ретки у Венцловићевом делу, песничка мисао Венцловићева достиже неки од својих врхунаца кад се изрази о необичним могућностима удруженог Бога и човека и обрати се својем "земљанском" сабрату с речима: "Са својом пресветлом лучом у многа сунца се Он изволи примесити с тобом!"…

Занимљиво је да се Венцловић овако нашао у близини једног у његово време владајућег философског става, става у којем доминира уверење да човек може стећи спознају света једино помоћу чулних утисака и разума. Праве изворе таквог опредељења код Венцловића не треба, међутим, тражити на Западу. Између класичког античког наслеђа у христијанизованој византијској верзији и западне модерне мисли његовог времена, која је допирала преко Украјине и Пољске, преко Атоса и Италије, преко аустријске империје, Венцловић је у своје беседе затворио један поглед на свет који није без доследности и целовитости. Његов метод, његов систем одговора и класификовање философског материјала могу се, међутим, посматрати само у склопу историје философских традиција византијске културне сфере и тамо важећих норми.

Венцловићево инсистирање на алегорији као методу, његова дефиниција алегорије, терминолошка разграничења и фиксирање овог појма, као и појма метафоре и симбола, систематско бављење могућностима које овај метод пружа. заснивају се очигледно на познавању једног традиционалног инструмента византијске философске мисли. Још александријска школа и Ориген нарочито, прихватају алегорички метод, у ствари један древни грчки метод, особито коришћен код стоика и укључен у мисао хеленизованих Хебреја. Венцловић се ту у ствари само определио у сукобу између антиохијске и александријске школе, у методолошком разграничењу између Лукијана Антиохијског и Александринаца, у којем оснивач антиохијске школе супротставља Оригеновом алегоричком методу готово столеће касније формулисан граматичко-историјски метод. Али, Венцловић се везао и за оне позније мислиоце византијске философије и теологије који су подржавали метод симбола и метафорике, као што су његови омиљени аутори, припадници кападокијске школе IV века (Василије, Григорије из Нисе и Назијанзин), познајући очигледно и повратак алегоријском методу у делу Михаила Псела, великог мислиоца XII века, који уз помоћ овог метода покушава да старе писце грчке антике ослободи љуске у коју су замотани и да из њиховог дела спасе "бисерну језгру", алегоријску поруку. Венцловићу је очигледно добро позната вишевековна тежња грчке христијанизоване мисли, где "путем једне добро разрађене симболике византијски спиритуализам верује у целини да ће достићи истину" (Б. Татакис).

Венцловићев став према античкој грчкој култури и књижевности изричито је везан за став Григорија Назијанзина, великог присталице проучавања грчког нехришћанског наслеђа, који је посебно образлагао таква своја уверења пред царем Јулијаном и нарочито у надгробном слову једног другог (Венцловићу исто тако добро познатог) мислиоца тог доба, Василија Великог.

Проблеми тумачења Св. писма, који представљају једно од великих поглавља грчке патристичке мисли, доспели су до Венцловића у Оригеновој формулацији. Венцловићева подела функција Св. писма на текст и његово дословно значење, на поучно-застрашујућу и алегоријско-пророчку функцију своди се на Оригенову поделу Св. писма на тројаку садржину: материјалну, психичку и духовну, при чему прва обухвата значење списа, друга његов морални смисао у односу на ч,.)века, а трећа мистички и пророчки ниво. Тако Венцловићево изведено популарно тумачење Оригенове поделе у метафори која Св. писмо представља као огртач састављен од "поставе, потке и основе" има једно дубоко значење везано за најстарије традиције грчке хришћанске мисли.

У основи Венцловићевог погледа на свет стоји у ствари једна исто тако древна амбиција византијске философије да се у области антиномичког начина мишљења ускладе противречности рационалног и ирационалног, да се, према амбицијама Михаила Псела, у исто време "буде к не буде рационалан". Тај терен између реализма и номинализма, који Б. Татакис назива старим византијским тереном, очигледно је припадао и оном делу света на којем се кретао Венцловић.

Када каже да је свакоме оно бог што дотична јединка може као бога да схвати, онда Венцловић преноси ставове исихаста и нарочито мистичне препоруке Симеона Новог, за којег никаква рационална нити научна спекулација не може да послужи као образац могућности које стоје пред човеком на путу према уздизању и долажењу у додир са највишим откровењем. Природа човека сама по себи већ је гаранција о таквим могућностима: према Симеону, циљ се досеже индивидуалним средствима, то је ствар личног искуства. Разум, наука и интелект нису водичи на том путу: ту је прави путоказ четврта димензија људске душе, духовне очи ("очи слепога Дидима", како то Венцловић формулише у метафори на анегдотском материјалу) које божанска светлост прочишћава и отвара. То је оно Венцловићево "дрво познања" које човек носи засађено у себи, јер свак у себи има свога бога.

С друге стране такве метафизичке мистичке уверености у субјективне инструменте човечије природе и интуиције стоји Венцловићева скепса у односу на рационалне и чулне могућности човека. Венцловићево неповерење у могућности ума и чула да спознају божанство није скептичност у односу на могућности развитка ових органа човечијег општења са спољашњим светом, него је управо скептичност у односу на њихову подобност да се ухвате укоштац са таквим проблемима. У основи таквог Венцловићевог скептицизма лежи у ствари гледиште Михаила Псела (1018-1096), који говори о томе да нам "све божанско није досежно" и да наше незнање има два основна узрока: прво, то је природа Бога која измиче нашем разуму, и друго, то је природа самог тог разума који функционише ефикасно само у оквирима одређених претпоставки.

Отуда Венцловићева метафора да се не може прхати к небу с тешким телом под слабашним крилима. Када он такав лет ипак покуша упркос свему, он ће подвући да то не може свако и увек да учини, имајући у виду свог омиљеног писца Назијанзина, који истиче да се у философији "треба кретати у оквирима сопствених услова". "Философирати о личности Бога - пише Назијанзин - то није посао сваког коме се то прохте; још више, то се не може чинити у било ком тренутку, нити се све може узети у разматрање. То је посао понеких који се може с времена на време остварити и то само до извесне границе."^[145]

Тако се Венцловић нашао на тешком путу усаглашавања антиномичне мисли источног хришћанства, која заступа "интуицију оног света који тражи место човека у општем поретку ствари чији је део" (Е. Brйhier). С друге стране, преносећи у XVIII веку на народаn језик древне текстове византијске и старе српске философске мисли, грађене на темељима хеленистичког и неоплатонског наслеђа, Венцловић се нашао на путевима још једног новог преображавања философске мисли античке Грчке, која је у својој домовини такав преображај и такве преводе на модеран грчки језик доживела у новијим данима своје историје. Тако је он на свој начин - и то се данас види јасније него јуче - допринео оном континуитету философске мисли овога тла који чини да "Византија духовно није ишчезла".

Он не би припадао том тлу да није непрекидно имао и чисто практичну вредност својих разматрања пред очима. Његов древни византијски алегорички метод стављен у службу човека раног XVIII века добио је у разрађеној метафоричности Венцловићевог беседничког опуса укус барокног concett-a, а његов рационализам, везан често и у практичним стварима за наслеђе византијске философске мисли, добио је у пракси на средњем Дунаву, на турско-аустријским границама после опсаде Беча, вредност једног реформаторског потеза: када је потпуно у духу византијског мислиоца XIV века Николе Кабасиласа говорио о сасвим релативној вредности монаштва, Венцловић је био ближи добу просвећености које је наступило, и практичним потребама српског народа (које је коју деценију касније осетио и Доситеј), него свом грчком извору.

Ако је Венцловићев поглед на могућности спознаје Бога која је ограничена досегом м природом људских чула, па и разума, преузет делом из списа Назијанзина, Псела и других, могао зазвучати у првој половини XVIII века као одјек неких мисли Венцловићевих савременика, као што су енглески емпиристи XVII века, Хобс са својим сензуализмом и Лок са новом теоријом спознаје, онда је то такође оно што се мора имати у виду без обзира на стварно порекло таквих ставова код Венцловића.

Та моћ да своје византијске изворе стави у службу нових времена и потреба, да омогући једној старој философији м књижевности да зазвуче модерно и актуелно на једном новом језику, једна је врлина Гаврила Стефановића Венцловића коју је тешко мимоићи када је реч о философској мисли код Срба.

>>