|
Миодраг Матицки (Београд)
Србин из Јегре - као метафора
Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд,
20, 1991, стр. 87-92.
На картама насталим после српских сеоба,
пирамиду са круном у Сентандреји и око Будима чине српска насеља,
густо распоређена уз Дунав. Већ тада је очита тежња да се осеке
сеоба усредсреде на данашњу Војводину, где је било највише Срба
и давно пре сеоба, посебно у време када су као кметови Срби долазили
са Турцима, када је Будим био пашалук, а Банат два века у саставу
турске царевине.
На етнографским картама су означаване и расуте
тачке са српским живљем. На североистоку од Будима, посебно место
заузима најдаља тачка, скрајнута Јегра, у којој је било више Грка
но Срба, из које потиче и књижевник Михаило Витковић, у метафори
Павла Поповића: "Србин из Јегре". Младен Лесковац за Витковића
вели: "Он још није престао бити Србин у толикој мери да би
могао бити добар Мађар, али заправо није био већ ни Србин ни Мађар,
него нешто по среди између тога двога; један наш несрећан, у туђем
мору уништен човек, Србин из Јегре!".[1] Иако је
још 1819. године писао о српском језику (О српском или
рацком језику), старао се да тај језик очисти од варваризама,
да га догради и неспретне славенизме замени кованицама и сложеницама
насталим у духу народног говора, иако је бележио и преводио на мађарски
народне песме, започео као песник стиховима на српском језику -
Вук је Витковића називао "мађарски поета".
Михаило Витковић је одиста припадао кругу
мађарских песника из доба класицизма и обновљеног хуманизма, гласовитој
Казинцијевој тријади коју су још сачињавали Пал Семере и Иштван
Хорват, а као писац теже се служио матерњим но мађарским језиком.
По Тихомиру Остојићу, био је "човек с два национална осећања,
песник с два срца, књижевник с два лица",[2] поносио
се тиме што је "будући Србин, могао бити и Мађаром". Витковић
је одиста био први Србин који је на мађарском језику стекао књижевну
славу, који је тежио да и остале писце саплеменике уведе у мађарску
књижевност, свестан да је велика књижевност Европе у том тренутку
у Паризу, Бечу и Пешти, да највећа литерарна дела, тада, са замирањем
латинског, настају на немачком и мађарском језику и да писати на
тим језицима значи и бити део велике литературе. Витковићеву судбину
песника који пева на два језика деле и највећи наши песници XVIII
века, чак и они попут Авакума Авакумовића и Лазара Нешковића, чије
се песме певају и преписују, бивају као адеспотна грађанска лирика
прихваћене од најширег читалачког круга, популарније од песама испеваних
римским размером које су стицале право да се објаве. Доспевши на
мађарски Хеликон, песме наших песника потврдиле би своју вредност
и отргле би се од славеносербске језичке изолованости у којој је
таворила српска књижевност у XVIII и почетком XIX века. Витковић,
тада, није био свестан да, поред потребе да се и најмањи народ свету
огласи, у књижевности истовремено важи и неумитни закон даје писац
без свог језика, без публике на матерњем језику, стваралачки мртав
још за живота.
Дело Михаила Витковића, Србина из Јегре,
веома је прикладно за тумачење феномена билингвалног ствараоца у
дијаспори, развоја књижевних језика српске књижевности у XVIII и
почетком XIX века, генезе жанрова тог времена, односа писца према
националном бићу, најпосле, истовременог присуства истога дела у
више система књижевног стваралаштва. Захваљујући изучавању Витковићевог
дела биће нам јаснији и ближи сви они ретки списатељи који су у
културолошком систему наше дијаспоре имали углед "ревнитеља
народа нашег". Таквих људи, најчешће свестрана образовања,
било је у сваком диштрикту аустријског царства. Словили су као умни
родољуби који се боре за општу ствар, били су преводиоци црквених,
правних, филозофских и књижевних текстова, посвећивали су другима
или су њима посвећиване оде, сабирали су и интересовали се, од Саве
Текелије до Мушицког, за усмено народно стваралаштво, за прибирање
докумената о свом народу, за остављање спомена о најзначајнијим
догађајима и људима (мемоари, биографије, путописи и сл.). После
Венеције и Беча, битисали су у дворским круговима Сремских Карловаца
и Вршца, у оази фрушкогорских манастира, око будимске краљевске
штампарије у којој су се штампале српске књиге, у Новом Саду: Павле
Кенгелац, Јован Авакумовић, Исидор Путник, Павле Арс. Поповић, Лаза
Зубан. Примери Лазе Зубана, који прелази у Србију и оснива чувену
"песничку академију", Зубанову оџаклију, те Јаше Игњатовића,
Владислава Каћанског, "песничког барда", и других из дијаспоре
који су се отиснули ка српској матици, показују да је веза са матицом
била пресудна за њихово стваралаштво, да је за праве писце из дијаспоре
било преважно да се отргну од Јегре, од неке тачке у којој би нестали
и стваралачки избледели, попут воћке посађене на погрешном месту.
Они који су остајали на двострукој периферији, с једне стране као
део расејања, а с друге, остајући на периферији Европе и поред тога
што су живели у највећем и најдемократскијем тадашњем европском
царству, никада нису били прихваћени од Европе ни као писци, ни
као ратници. Као ствараоци били су у већој мери изложени епигонству,
имитовању свега онога што је тадашња европска књижевност нудила
као модел. По правилу, угледали су се на трећеразредне писце, преводили
њихова дела у којима су биле и најуочљивије одлике владајуће поетике.
Песник Витковић ће у хексаметрима и алкејским
строфама славити народност, језик, родољубље, како то чине и мађарски
песници; писаће басне, епиграме, идући за космполитском линијом
европске књижевности тог доба, која је управо и наметала жанрове
општеприхватљиве код свих народа, лако преводљиве и наравоучителне.
Ипак, тај "истински српски родољуб", који је испевао и,
додуше доста бледи, натпис На гробу Васе Чарапића,
а још 1806. године стиховима прославио Карађорђеву буну, веран је
родољубљу у поезији више због манира који влада у књижевности тог
времена, због захтева поетике епохе просвећености да песник треба
да пева и пише за ползу и добродјетељ народа. Отуда није никакво
чудо да он у својим песмама испеваним на мађарском назива мађарски
језик "наш народни језик", а Мађаре "наш народ".
Своје басне и епиграме писаће, најпре, на мађарском, а потом ће
их преводити на српски и то тек пошто га Лукијан Мушицки у натпису
Оригиналне басне српске позове да своје "у мађарском
басне одијелу у српско преобуче".[3] Исти је случај
и са драмама које, најпре, преводи с немачког на мађарски, а тек
потом драме, адаптиране на мађарском, "пресађује" у српски
језик.[4]
Читав књижевни опус Михаила Витковића своди
се на "преоблачење", "пресађивање". У мемоарским
записима и преписци, Витковић потресно сведочи о томе како губи
стваралачке сокове и сустаје у књижевности, постајући ничији писац.
Налазећи се тек у подножју Хеликона, он одиста није могао да схвати
поруку коју му 1811. године, у посвећеној му оди, упућује Лукијан
Мушицки: "Кад ћеш ми Сербљин бити? В чест отчеј сјени кад ћеш
доказати, да рода свога Парнас не презиреш?" Остаје утеха да
је "преоблачења" у то време било свукуда и код свакога,
у већој мери олакшаног мањим бројем песничких облика тадашње, а
и наслеђене књижевне традиције, због утврђене и окоштале метрике
у којој је тада једино и могла да опстојава општеприхваћена, "званична"
поезија. Када су у питању песме сличне грађанској лирици, оне које
су се певале, песму на немачком, њен утврђен напев, требало је као
матрицу само испунити мађарским речима а, потом, ове заменити српским.
То је посебно евидентно на примерима песама које су се певале у
позоришним комадима. Посрбе су пратили и препеви песама са мађарског
и обратно, српске песме су превођене на мађарски. Винска песма са
преводом на мађарски, коју је забележио Стеван из Саколце у својој
песмарици из 1762. године, певана је почетком XIX века и у мађарској
драми о Карађорђу и у посрби ове драме Јоакима Вујића.[5]
Постојао је, тако, заједнички репертоар грађанске лирике у којем
је читаоцима песмарица и слушаоцима на позоришним представама било
максимално олакшано да прате и разумеју песму, често битну као контекст
позоришног комада. И Мушицки, и Стерија, и низ српских одаџија,
певали су упоредо са одама и песме љубавне. Оне нису потписиване,
али се, тада, знало ко им је аутор. Преписиване су и певане; у њима
се огласио српски романтизам. Одржива је оцена Младена Лесковца
да су Витковићеве песме испеване на српском, оне које су припадале
тзв. "побочној" линији српског песништва, даље од манира
епигонске псеудокласичарске патриотске и рефлексивне поезије, да
су ослобођене "свега класичарскога баласта", непосредније,
ближе нашем данашњем схватању лирске песме, са новијом, смелијом
метриком, са интимнијом, личном нотом. Слободан од туђих узора,
неоптерећен школским и књишким обрасцима, Витковић је лакше могао
"донети новије и више своје".[6]
У дијаспори Срба у аустријском царству знање
више језика било је саставни део живота заједнице Мађара, Срба,
Немаца, Грка, Словака, Јевреја. Отац Михаила Витковића Петар и његов
деда Јосиф били су зналци класичних језика и преводили су са грчког
и латинског.[7] Михаило Витковић пише на црквенословенском,
мађарском и грчком. Он преводи с немачког на мађарски и српски,
са латинског на мађарски. Преводилац са четири језика није ретка
појава у тим српским пределима, али је реткост да неко преводи на
два међусобно веома различита језика. Писци такве оријентације нужно
су били усредсређени на оно најопштије у светској књижевности, било
на жанр, било на песнички облик, убеђени да превођењем таквих дела
доприносе сазревању националне књижевности и развијању укуса читалаца,
да уздижу књижевно стваралаштво на ниво просека који је код водећих
народа већ остварен. Најбоље се то да уочити на Витковићевим преводима
позоришних комада, али и на примерима двадесетак адаптација које
је начинио Јоаким Вујић. Сва та дела, у ствари, припадају минорним
космополитским репертоарима путујућих европских позоришних дружина,
нарочито оних из Хабзбуршке монархије. Ове конфекцијске "веселе
игре", драме са певањем, најбоље рећи мелодраме, делом су израз
просветитељско-моралистичке тенденције XVIII века, али и раног сентиментализма.
Далеке од књижевности, без литерарног напора да се ликови дефинишу
и психолошки продубе, оне су данас тек потврда живе позоришне традиције
која је, захваљујући ситуацијама, мноштву збивања, живом дијалогу
и песмама, привлачила ондашњу публику.
Витковић је превео с немачког на мађарски
три драме, а две је сачинио по домаћим мађарским изворима, са темом
пре псеудоисторијском но историјском, какви су и романи Милована
Видаковића. Коцебуову драму Жертва и смерт и Јингерову Одело
из Тријеста посрбио је на начин како се то тада чинило. Оквир
клишетираног уопштавања и банализовање савремених ситуација и карактера
омогућавали су да се превод оствари заменом само имена, топонима,
детаља из дијалога, локализовањем радње. Хоризонт очекивања био
је исти и код српске и код немачке и мађарске публике, а истоветно
је било и трагично-комично дејство комада. Они су се увек срећно
завршавали, уз поуке и казне криваца. Космополитизам, прихватан
од писаца Витковићевог формата више по маниру и случају но по филозофском
убеђењу, допринео је настанку многих дела која су далеко од живота,
дестилисана, мртва за историју књижевности. Отуда данас налазимо
и негативан суд о Витковићевом стваралаштву који то у највећој мери
изражава: "Козмополит више по случају и невољи него по филозофском
убеђењу, он пружа данас слику једног прилично збуњеног а културног
књижевног трудбеника, у чијем целом књижевном раду има нешто пометено,
млитаво и малокрвно, сенилно и инфантилно у исти мах."[8]
Испада да је Толди био у праву када је Витковићево певање на мађарском
сматрао несувислим доливањем у мађарски Дунав. Извесно је да се
Витковић није успео ни на српски Парнас, нити на мађарски Хеликон,
и зато што је био жртва двоструке и дубоке периферије која постоји
само у просторима расејања једног народа. Да му је судбина била
тиме одређена и после смрти, најбоље говори сведочанство Ђорђа Рајковића
из 1885. године: "Гроб се Витковићев у старом гробљу изгубио
кад је оно пре неки 15 година варош Пешта доондашње гробље дала
затворити. Варош је преко новина дала странкама времена од две и
три године да споменике и кости својих мртвих пренесу у ново гробље,
што је и пештанска српска општина кроз наше новине, али без успеха,
учинила. Витковићеву надгробну плочу и крст заједно са осталим у
старом гробљу споменицима уклонише и продадоше једном каменару.
У последње време је српско пештанско гробље поравњено и преорано,
па тако је и гроба Витковићевог нестало."[9]
Судбина је то Србина из Јегре.
Фусноте
1 М. Лесковац, Михаило Витковић. Његов
живот и рад у српској и мађарској књижевности, Гласник Историјског
друштва у Новом Саду, 1936, IX, 4, стр. 390.
2 Тих. Остојић, Vitkovics Mihály
életrajza irta Rádits Dusán, föigmn. tanár.
Ujvidék, 1909, СКГ, 1909, XXIII, 3, стр. 219.
3 Ј. Грчић, Михајило Витковић у српској
књижевности, Бранково коло, 1902, VIII, 34-36, стр. 1080.
4 О драмама Михаила Витковића: Б. Ковачек,
Михајло Витковић, преводилачки савременик Доситејев, Преводилачке
споне (зборник радова), Нови Сад, 1983, стр. 49-57.
5 М. Матицки, Српске песме у мађарској
песмарици из 1762. године, Годишњак Института за књижевност
и уметност, XIV, серија А: компаративна изучавања српске књижевности,
Београд, 1991, стр. 265-275.
6 М. Лесковац, Исто, 1935, VIII, 2,
стр. 229. Треба имати на уму и став Драгише Живковића (Трагом
српског грађанског песништва, Политика, 8. септембар 1990, стр.
19), да су многе "оригиналности" наше грађанске лирике
плод пуког преузимања из поезије европског сентиментализма и "галантне"
поезије.
7 Б. Маринковић, Два Доситејева бечка
познаника, Багдала, Крушевац, 1962, IV, бр. 42-45, стр. 19-20.
8 М. Лесковац, Исто, 1936, IX, 4, стр. 389.
9 Ђ. Рајковић, Изабрани списи, I - Биографије
књижевника, Н. Сад, 1950, стр. 106.
|
