Рајко Л. Веселиновић

ОД ВЕЛИКЕ СЕОБЕ ДО СМРТИ ПАТРИЈАРХА АРСЕНИЈА III ЧАРНОЈЕВИЋА (1706)

Од првих дана свога живота по Угарској, Хрватској, Славонији итд. пресељени Срби као и староседеоци морали су се борити за очување недавно добијених привилегијaлних права. Та права нису хтеле да признају мађарске власти зато што српске привилегије нису биле инартикулисане у њихове законе. Леополд I није сматрао да је то потребно зато што је на Угарском сабору у Пожуну (данашња Братислава) 1687. године проглашено наследно право Хабзбурговаца на мађарску круну.

Проширивши своју државну и друштвену организацију на новоосвојене крајеве од Турака, укинувши одредбу Златне буле о праву на побуну (Jus resistendi), Леополд I и централне власти у Бечу сматрали су, да је једино Беч надлежан да уређује државноправни положај Срба у Угарској, Хрватској и другим крајевима и да Срби у том погледу зависе једино од Беча. Осим мађарских жупаниских власти и коморски чиновници као и мађарско-хрватски римокатолички клир били су против српских привилегија.

И саме централне власти у Бечу изигравале су и крњиле су привилегијална права кадгод су могле. Познато нам је, да је бечка влада од почетка рата позивала и наш народ да са себе стресе јарам од Турака; при томе она се позивала на хришћанску солидарност. Тој идеји хришћанске солидарности српски народ дао је одређен смисао и садржину. Међутим, за Аустрију то је била шупља фраза. Њој је ова религиозна парола служила само зато, да би њоме сакрила право лице своје политике према нашем народу. Та политика била је угњетачка нарочито од 1689. године и даље. Реакционарна и централистичка Хабзбуршка монархија обукла је своју германску агресију и освајачке циљеве у тада још модерно руво хришћанске солидарности, док је национално-разбијачку политику у односу на наш народ спроводила унијаћењем.

Срби су убрзо увидели, да верска аутономија није сасвим довољна да се заштите национална и економска права, већ да је потребно тражити ширу основу. Зато они траже свога војводу и засебну територију.

У Бечу је у то време живео човек, који се издавао за потомка лозе Бранковића. То је био гроф Ђорђе Бранковић, писац опсежног историско-мемоарског дела у пет књига под именом Хроника. Непосредно после сеобе српски прваци дошли су у везу са интернираним Бранковићем. Његова судбина заинтересовала је јенопољског епископа Исаију Ђаковића који се са њим састајао у Бечу. Исаија је причао српским старешинама и патријарху Арсенију о Бранковићу. Срби су поверовали да је он потомак Бранковића. Још када је Леополд I, преко угарског канцелара Блажа Јаклина, потврдио да је Бранковић као потомак српских деспота уврштен у ред угарских грофова, — српске старешине у отсуству патријарха Арсенија изаберу га у Будиму марта 1691. године за српског деспота. Пошто Бранковићева кривица није била испитана, Леополд I потврдио је Јована Монастирлију за његовог заменика.

Навикнут у старој постојбини да буде и црквени и народни старешина (милет баша; caput nationis) патријарх Арсеније био је против постављања световног старешине. 20. августа 1691. године Леополд I објавио је преко Угарске дворске канцеларије нову привилегију српском народу. Том привилегијом признато је патријарху право кадуцитета и да сви Срби убудуће имају, како у духовним, тако и у световним стварима да зависе од архиепископа као свог духовног поглавице. То је био велики ударац претензијама Ђорђа Бранковића на старешинство у српском народу.

Из тих разлога Бранковић је оштро нападао на патријарха Арсенија. Порицао му је световна права зато што се не оснивају на његовој деспотској сагласности и на народној вољи, прекоревао га је зато што га је напустио и тврдио је, да патријархова тежња за световном влашћу не одговара хришћанским идеалима. Чудио се откуда патријарху Арсенију „сицева више реченаго Јуди Искариот-скаго лакомством исп'лнена ненасиштенија", јер је патријарх стекао право, да он и црква наслеђују Србе умрле без наследника (кадуцитет). Бранковић у своме гњеву иде дотле, да патријарха Арсенија упоређује са јеретиком Аријем са којим раздире опште васељенске каноне. Бранковића јако пече и то, што је патријарх стекао право побирања десетка од српског народа. Бранковић се теши само тиме, што Арсеније услед ратног времена не може побирати тај десетак. Зато га је, вели Бранковић, продао за три хиљаде форинти; тако је, уосталом, и Јуда Искариотски, вели он, продао невину крв Христову.

Само захваљујући двору патријарх је, тврди Бранковић даље, успео да распростре своју власт над свештенством и над „мирским ликом". Осећање личне запостављености разбуктало је до врхунца срџбу на патријарха. Бранковић је тврдио, да је рад патријарха Арсенија себичан, пагубан и рушилачки: „јелико отстоит небо от земле, толико отстојала сут самотренија и дјеланија твоја от бла-годети општој", вели Бранковић и тврди, да је привилегија од 20. августа 1691. године погубна за српски народ и да служи „на разрушение васеми нашими обштими дели".

Опоро Бранковићево критиковање патријарха Арсенија само је докуменат његове личне реакције на проширена права српског архиепископа у световним стварима. Иако напада „дволичност" и „лакомост" за влашћу патријарха Арсенија, Бранковић га ипак не осуђује. „Обаче же да увси, пише он, јако ми тебе ни осуждаваем, ниже паки обличаваем". Све што је рекао, учинио је то из осећања дужности према будућим поколењима. Треба му, вели Бранковић, опростити, „јер је човек прост и међу Турцима ништа добро није имао видети".

Извесно је, да је Арсеније имао неки неспоразум са подвојводом Јованом Монастирлијом крајем 1691. године. Какве природе је био тај сукоб не види се из писма патријарха Арсенија Адаму Фелдварији. Но, ствар се изгледа тицала заштите народних интереса. Писмом од 20. децембра 1691. године из Сент Андреје јавио је Арсеније Фелдварији у Коморан, како је са вицегенералом Монастирлијом имао многе разговоре о свакојаким потребама. Том приликом Монастирлија му је задао велике ране препирањем и другим речима, тако да би се одрекао живота! Патријарх моли Фелдварија да разговара са вицегенералом ,,е да би и он сам о роду нашему прилежао, а не на инују отврашчати се страну".

Бранковићева немоћна срџба и Монастирлијино препирање са патријархом било је пролазног карактера. Патријарх се после заузимао за ослобођење Бранковића, а са Монастирлијом је после сарађивао у многим стварима које су се тицале српског народа.

Уосталом, њихово држање према патријарху Арсенију није нимало утицало на српски народ.

Још док се патријарх Арсеније налазио у Београду, Срби у Коморану изабрали су на своме збору кир Николу Зомборлију и ставили му у дужност да оде у Београд и да поздрави патријарха Арсенија. 21. априла 1690. патријарх се писмом захвалио Србима у Коморану за „усрдије и ревност и упованије јеже имејете ка нам". Моли их да се чувају неправде и злобе оних који војују на људске душе, па им саветује да омладину уче ''књижному наказанију" и да га извештавају о намерама и мислима ћесаревим.

Ауторитет патријарха Арсенија био је велик и у оном делу српског народа који се није са њим иселио у Угарску, него је остао у своме завичају. То се најбоље види из једног млетачког извештаја тога времена. Наиме, Млетачка Република сматрала је, да је штетно по њезине интересе, ако се српске привилегије добијене од Леополда I објаве у Далмацији. Зато су млетачке власти забраниле патријарховим егзарсима да објаве народу у Далмацији српске привилегије. Изванредни провидур Никола Ерицо у своме извештају Сенату новембра 1691. године изражава бојазан од евентуалног доласка патријарха Арсенија у млетачку зону и рђавих последица које би услед тога могле проистећи за млетачке интересе. Патријархов рад био би штетан, вели Ерицо, пошто је патријарх сачувао велико поверење нарочито код православних.

Против патријарховог ауторитета у српском народу највише се борио до смрти непомирљиви противник патријарха Арсенија кардинал Колонић, архиепископ острогонски и примас Угарске (1631. + 19. јан. 1707.). Пореклом Хрват, овај човек руководио је унијатском пропагандом у новоосвојеним крајевима. Одлучно и смишљено вођена, пропаганда је имала успеха у Хрватској, Славонији, Срему и у Барањи.

Шеснаест година непомирљиве борбе против унијаћења српског народа везано је за име патријарха Арсенија. Борбен и бескомпромисан он је, уз помоћ епископа Ђаковића и других староседелаца Срба у Угарској, јасно сагледао нове околности и тешке услове за стварање бољег и лепшег живота српског народа у новој отаџбини. И сам је од раније познавао људе и прилике у тим крајевима, јер је у њих долазио и пре бечког рата. Само, што су околности и услови за живот сада били много сложенији. Требало је много личне храбрости и снаге, одлучности и вештине, па да се у једној конфесионално искључивој држави каква је била Аустрија, — онемогући унијаћење српског народа. Борећи се против уније патријарх Арсеније скоро се стално налазио на путу или у новом крају у коме је становао српски народ. Он није имао своју сталну резиденцију: резиденција му је била цела територија коју је настањивао српски народ преко Саве и Дунава.

Римокатоличка црква у Хабзбуршкој монархији, уз помоћ државних власти, спроводила је унијаћење из политичких, материјалних и верских побуда.

Гледано политичким очима, унијаћење је било само један облик асимилаторске акције засноване на верској основи. То је био опробани метод у борби против националне отпорности и духовне самосталности српског народа. Реакционарно-феудална Хабзбуршка монархија радила је на томе, да од српског народа створи милом или силом најпре једну natio unita, a онда национално и духовно безличну и анемичну natio austriaca. Гледајући тако на унијаћење, нама може бити јасно, зашто је у тој држави чак и војна управа била клерикална и зашто су чак и генерали давали предлоге за унијаћење и силом и преваром је спроводили. „Ја ћу од угарских народа — вели кардинал Колонић мислећи при том на Србе и Мађаре калвине — да начиним робље, затим просјаке и најзад добре католике. Sic ratio status exposcit". Овим речима Колонић је признао и то, да се интереси римокатоличке цркве у Хабзбуршкој монархији поклапају са државним интересима. Државни и класни интереси довели су Аустрију у сукоб са Русијом на самом почетку решавања Источног питања. Пошто се у Бечу добро знало да српски народ свим бићем тежи једноверној Русији, то се свакојако радило на томе, да се разбије верско-језична солидарност између Руса и словенских народа у Хабзбуршкој монархији. У крајњој линији, дакле, унијаћење је онда служило као средство у борби против јачања руског политичког утицаја међу Србима.

Материјалне побуде, поред државног разлога (ratio status), такође су одређивале држање римокатоличке цркве према православним народима у Хабзбуршкој монархији. Колонић је сматрао, да десетак који су скупљали патријарх Арсеније и његови епископи, припада уствари њему као једином архиепископу Угарске. Крајем априла 1692. године жалио се Колонић српским посланицима који су били дошли у Беч, да се Арсеније меша у његову надлежност: Арсеније од католичких и унијатских цркава у Хрватској узима намет, у те цркве шаље своје калуђере и у области своје јурисдикције шаље расписе којима жели, да унијате лоново привуче у православну веру. Колонић је рекао посланицима нека опомену патријарха да се не меша у послове латинске цркве; јер, ако се патријарх у томе не умери, онда све што му се деси нека сам себи припише. Није чудо што се Колонић тако држао према православном српском патријарху, када се зна, да се после освојења Хрватске и Славоније водила бучна распра међу самим римокатоличким свештенством око проширења и стицања добара.

Енергично држање патријарха Арсенија није било по вољи ни војним властима. Оне су, додуше, сматрале да је патријарх старешина српских пукова, али су зазирали од његовог ауторитета, за који су били обавештени да је био врло велики. Приликом регрутације Срба у фебруару 1691. године командант Будима Ареј Зага обратио се на српске епископе, али су му они одговорили, да се у тој ствари треба обратити на њиховог архиепископа у Коморану. Слично су се понашале и старешине српске милиције. Када су власти што и чиниле Србима, тражиле су велике противуслуге. Када је, на пример, патријарх молио, преко обрштара Штајнедорфа, Леополда I да ослободи Србе од зимских пореза, онда је то учињено али под условом, да Арсеније потстиче Србе на услуге.

Иако је Дворски ратни савет предлагао касније (1694) својим генералима, да потајно руше ауторитет патријарха Арсенија у српском народу, ипак се према Србима морало бар на око лепо поступати. У Бечу се добро знало, да се Срби својски боре против Турака да би ослободили своју отаџбину и да је та борба користила Бечу.

Но, кардинал Колонић сматрао је да може бити безобзирнији и насртљивији. Међутим, у личности патријарха Арсенија нашао је достојног противника. Заслужни Димитрије Витковић сматра да је било нешто слично у борби ова два човека с борбом патријарха Фотија и папе Николе I. Њих двојица су већ 1692. године окушали своје снаге.

Те године почетком марта добили су патријарх Арсеније и епископ Исаија Ђаковић дозволу за канонску визитацију Угарске, Хрватске, Србије, Херцеговине, Далмације итд. Унијатски владика у манастиру Марчи, Исаија Поповић известио је 11. децембра 1692. године загребачког бискупа Александра Микулића, да је њему патријарх Арсеније јавио да ће доћи у Хрватску. Још је додао, да тамошњи Срби радо очекују Арсенија. Поповић се жали да од њега нико неће да прими рукоположење, већ сви чекају да дође патријарх. Неки, пак, не чекају да он дође него иду њему лично на посвећење.

Боравак патријарха Арсенија у манастиру Лепавини као и посећивање војвода по Крајини произвео је у народу силан утисак и отпор унијаћењу. Са збора код Свете Петке у Липовчанима (Крижевачка капетанија) народ је почетком јуна 1693. године поручио Поповићу у Марчи, да се остави загребачког бискупа и да раскине са њим, јер ће га народ у противном напустити. Ако то не буде хтео, може му се лако десити да једног јутра осване мртав у Марчи заједно са својим калуђерима. Од Поповића су захтевали, нека моли патријарха за благослов и допуштење да би марчански калуђери опет поповали на парохијама. Ова побуна против Поповића била је озбиљна. Поповић је јавио 7. јуна своме бискупу у Загреб, да се „нигдар није овак узбуркало, како се сада супроти нами људство, и становито, ако не буде каковагоди утишенија људству наскором, хоћемо вси али изгинути, али се пресипати".

О овој побуни Поповић је преко једног калуђера обавестио барона Јована Андрију Макара, пуковника. Макару је Дворски ратни савет 2. маја те године предао управу над Србима у Вировитичкој и Пожешкој жупанији. Макар је врло добро знао, да је једино патријарх Арсеније способан да својим ауторитетом несумњивог старешине српског народа смири ту побуну. Зато је он и саветовао Поповићу нека тражи од патријарха благослов и допуштење за вршење својих дужности. То би значило само формално признање патријархове јурисдикције над насилно поунијаћеном Марчом: Поповићу је било и самом јасно, да мора послати патријарху лист не због покорности него због народа.

Кардинал Колонић примио је преко загребачког бискупа вест о ударцу који је патријарх Арсеније нанео унији. Колонић је безуспешно настојао да ослаби утисак што су га патријархова посета Хрватској и боравак у Лепавини произвели у народу. У писму од 28. јануара 1693. године Колонић јавља загребачком бискупу да је примио тужбе на патријарха Арсенија. Арсенија назива преварантом и лажним патријархом (subreptitio seu Pseudo Patriarcha). Колонић je писао и самом Арсенију нападајући га, да је, тобоже, у Хрватској наглобио до десет хиљада форината и толико говеда. Патријарх се против тих неоснованих тврдњи одлучно борио. Загребачком бискупу правдао се, да нема никаквог прихода нити каквих великих земљишта. Чуди се бискупу Микулићу што верује таквим лажним и злобним гласовима. На крају моли Микулића нека посредује код Колонића, да се Колонић не љути на њега.

Почетком јануара 1694. године у Баји одржали су Срби збор и решили, да траже засебну територију. Дворски ратни савет наредио је генералу Хајзлеру да се у погледу пресељења Срба у Јужну Бачку и у Малу Влашку, споразуме са српским патријархом и са српским подвојводом. Иако је Хајзлер био за то, да се читаво питање реши силом (despotice), ипак је он у Бечу преговарао са патријархом и са подвојводом Монастирлијом. Пресељење није извршено. Срби нису добили засебну територију.

Дворски ратни савет дао је почетком маја те године упуство генералу Хајзлеру да међу Србима тајно ради на томе, да умањи углед патријарха Арсенија и подвојводе Монастирлије и да се Србима, уместо њих двојице, даду други људи за црквене и световне поглаваре.

Патријарх и Монастирлија остали су при своме плану у погледу пресељења Срба: тврдили су да би Срби највише волели да се населе у Славонији. То је до те мере огорчило Хајзлера, пише Радонић, да је он пред крај 1694. године предлагао Ратном савету да би српски народ требало одвојити од патријарха Арсенија и од подвојводе Монастирлије. Хајзлеров предлог је кратак: обојицу треба збацити са њихова достојанства. По Ивићу, Хајзлер је у октобру и децембру 1694. године и у марту следеће године подносио предлоге како да се „скуче и изиграју српске привилегије и да се разбије компактност српских војника". 9. марта 1695. године Дворски ратни савет поверио је Хајзлеру „да изради план како да се српски војници неосетно потчине немачким официрима и да се отргну од утицаја патријарха и Монастирлије. Радо би се гледало на то, да се српски војници одрекну патријарха Арсенија и подвојводе Монастирлије.

Међутим, патријарх се и даље енергично борио против унијаћења а за очување привилегијалних права. У Бечу су били запрепашћени када је патријарх 28. јуна 1694. године поднео Леополду I молбу да потврди седам епископа на реорганизоване и заокружене епископије. Тако је он и поред великих сметњи завршио јерархијско преуређење српске православне цркве у Угарској. Патријархова молба била је дата на мишљење Колонићу, преко Угарске дворске канцеларије. Колонић је био мшпљења да у Угарекој нема места за две вере и да патријархову јурисдикцију треба ограничити на нове дошљаке у Сент Андреји и околини. Кардинал Колонић и римокатолички бискуп у Јегри, Георгије Фенеши (у писму од 12. јула исте године), нападају патријарха Арсенија да много омета рад римокатоличких епископа и да много смета нарочито унијатском бискупу у Мункачу Јовану Јоеифу де Камилис. Де Камилис је био постављен за апостолског викара за православне у Угарској. Фенеши тврди, да патријарх спречава де Камилиса у његовом раду, да одвраћа поунијаћене и да их подбада „на шизму". Колонић, пак, сматра, да су канонске визитације патријарха Арсенија штетне и са политичког гледишта. Колонић и нехотице признаје, да је ауторитет патријарха Арсенија био врло велик. Он помало претерује кад каже, да за аустриску државу могу настати велике несреће ако се Срби буду поводили за једним човеком и ако тога човека буду слушали, — на шта их патријарх Арсеније спрема приликом својих визитација. Извесно је, да је и Колонића импресионирала вест о начину на који патријарх врши своје канонске визитације. Он наводи, да је патријарх за време своје посете Хрватској био опкољен као какав световни владар више оружаном пратњом него свештенством. Марчански унијатски владика Поповић у једном свом извештају с почетка јануара 1693. године тврди, да патријарх Арсеније има уз себе тридесет људи и четрдесет и шест коња. Колонић тврди, да је Арсеније скупио стоке у вредности преко дванаест хиљада талира.

Колонић сматра да се патријарх дописује са Ђорђем Бранковићем и да то задаје доста бриге, пошто Бранковић претендује на све земље које је Леополд I освојио. Патријарх, пак, још једнако ради за његово ослобођење. На крају свога мишљења о патријарховој представци за потврду епископа и за неограничену слободу у вршењу канонских визитација, Колонић каже за патријарха Арсенија, да је он човек грчке вере (коју Колонић сматра за непоуздану), нвзнани дошљак, нвписмен и нввешт политичким пословима.

Тим својим претераним и неистинитим тврђењима ни сам Колонић није веровао. То ћемо после видети. На овом месту интересантно је напоменути, да је држање Млетачке Републике, односно њених претставника у Далмацији, било у ово време пријатељско према патријарху Арсенију. Марчело је одржавао везе са патриј арховим егзархом Теодосијем. Марчелу је стало до тога да уз себе и уз Републику има народе Херцеговине, Брда, Црне Горе и Приморја. А то се могло само преко српског патријарха, јер је њега народ тих покрајина поштовао и слушао, иако се Арсеније иселио у Угарску. О томе говори Марчело у једном свом извештају Сенату почетком 1695. године. Он тврди, да патријарх Арсеније и његов егзарх Никон уживају велико поштовање како код Срба који су под влагићу и под заштитом Републике, тако и код оних који су под Турцима. Патријарх је у ово време пристао, да поради у корист Републике: послао је своја писма у те поирајине.

Иако је Колонић био врло утицајна личност на бечком двору, његов предлог о ограничавању јурисдикције патријарха Арсенија у овај мах није прихваћен. Политичке прилике захтевале су, да се према вођи српског народа друкчије поступи и да му се изиђе у сусрет. Тако је Леополд I привилегијом од 4. марта 1695. године, која је издата преко Угарске дворске канцеларије, потврдио предложене епископе и сва дотадашња права српске јерархије (канонске визитације, десетак и др.), али само без повреде права римокатоличке цркве и њене јерархије. 11. августа исте године поклоњен је патријарху замак Сирач у Славонији.

И поред те нове привилегије и потврде права српске јерархије, патријарх и његови епископи имали су непријатности од војних заповедника. Граф Штаремберг спречавао је Арсенија да преузме замак Сирач, граф Рабутин спречавао је епископа Ђаковића у вршењу канонске визитације по Ердељу, ратни комесар Филип ружно је поступао са српским свештенством итд.

У неравној борби за очување своје националне и духовне индивидуалности као и против свих безобзирности војних и коморских чиновника, српски народ упирао је очи у Русију. После кратког прекида иза 1688. године српско-руске везе се обнављају и отада се стално успостављају и добијају све више политичко обележје.

Својим указом од 20. децембра 1695. године Петар Велики одредио је Козму Никитића Нефимонова за свога посланика у Бечу. Нефимонову је поверено, да закључи савез са Аустријом против Турске. Отада Русија показује све више интересовања за балканске и источне проблеме које уноси у свој политички програм. Познати совјетски научник, академик Борис Греков, рекао је с правом на СЛовенском конгресу у Београду децембра 1946. године, да су огромни замах политике Петра Великог и спровођење унутрашње реорганизације пружили Русији могућност да заузме ново место међу државама света. Песник о томе пева овако:

На страх Риму, Бечу и Стамболу, Оснажи се моћно руско царство, Дух словенски Петра Великога Надви крила над српском слободом! . ..

Наши људи онога времена јасно су осетили да Русија заузима ново место међу државама света, па су се и иначе обраћали руским претставницима.. Нефимонов бележи у своме дневнику под 10. мајем 1696. године, да га је посетио неколико пута српски патријарх Арсеније III. Нефимонов бележи да му се патријарх жалио да је римски терор гори од турског и како је спреман да у Москву пошаље свога изасланика због потреба „свег православља — српског, бугарског и словенског".

Леополд се бојао српско-руских веза. Зато је још пре него што је Нефимонов стигао у Беч, поклонио патријарху Арсенију скупоцену панагију коју му је сам ставио на врат и обећао му је велику суму за издржавање. А кад је Нефимонов већ био дошао у Беч, Леополд I под претњом строге казне забранио је „људима римског закона" убирање намета и верски притисак на православне. Леополд I добро је знао, да је ауторитет Арсенијев велики, па се бојао да се Арсеније евентуално не пожали руском посланику, јер би то могло, можда, проузроковати нежељену атмосферу приликом претстојећих преговора о савезу који је Леополд I јако желео.

Али је поклон промашио жељени циљ. Као што знамо, патријарх се неколико пута обраћао Нефимонову. По жељи самога патријарха Нефимонов је известио Петра Великог о немачком терору пре и после сеобе и како не може да живи од језуита. Нефимонов није пропустио да нагласи цару, да му је Арсеније корисно помогао у дознавању свакојаких новости које су биле корисне за руску ствар. Половином јуна те године Нефимонов, по жељи патријарховој, замоли Петра Великог да заштити Србе од тлачења и неправде језуита који не поштују привилегије. И патријарх лично био је изложен свакаквим невољама и напастима. Даскал Стефан Раванички бележи 31. маја те године у манастиру Ораховици, да патријарх Арсеније „от лукавих Немцов и Угров много искушвниа претрпе и скрб и напасти, но не име что сатворити... заин такова прича: чија чаша, тога и оч(е) наш".

Крајем децембра 1696. године Петар Велики примио је изасланство српског патријарха Арсенија које је предводио митрополит Стефан Метохијац. Метохичев исказ у Посолском приказу сведочи о тешком стању српског народа у Хабзбуршкој монархији. Метохијац се највише жалио на безобзирност језуитске пропаганде. После боравка од осам месеци српско изасланство вратило се из Русије са богатим и драгоценим златним и сребрним поклонима, одеждама и књигама. Овде вреди напоменути да су московски православни хришћани из љубави и из поштовања према патријарху Арсенију израдили једну сребрну па богато позлаћену митру која је украшена уралским драгим камењем: смарагдима, алмандинима, рубинима и бисером. Око митре је овај натпис: „Године 1705. начињена је ова митра у царском великом граду Москви. Православном датријарху Арсенију српском и целога Илирика садашњем и после њега који буде, дар је богољубивих правоверних руских хришћана".

Боравак Петра Великог у Бечу (од 28. јуна до 29. јула 1698.) омогућио је патријарху Арсенију, да дође у непосредну везу са најближим царевим саветницима: Франсоа Јаковљевићем Лефором, Тодором Алексијевићем Головином и са Прокопијем Богдановићем Возницином, државним секретаром. Њима је патријарх 9. јула те године поднео молбу, да Руси посредују на бечком двору да се српска привилегијална права поново потврде. Патријарх је известио цареве саветнике о тешком положају српског народа у Аустрији. Жалио се на аустриске власти које, упркос привилегијалних права, намећу на српски народ сувишне данке. Аустриске власти не обазиру се на то, вели Арсеније, да Срби годишње дају шест до десет хиљада људи у коњицу и у пешадију као своју помоћ у рату против Турске.

Ускоро су из Беча опозвани Лефор и Головин. Возницин је остао у Бечу у својству опуномоћеног претставника и руског заступника за претстојеће мировне преговоре са Турском. Са Возницином наши људи одржавали су стално везе, чинили су му различите услуге и подносили му различите молбе и у Бечу и Сремским Карловцима где је дошао на мировну конференцију. Срби су нарочито настојали да Возницин унесе и српске жеље у руске услове за мир са Портом. У том случају права српског народа била би загарантована међународним уговором.

Зато су Срби особито предано и ревносно чинили Возницину различите услуге. Сам патријарх Арсеније учинио је руској ствари велике услуге. Тенденција уговорачких држава (Енглеске, Холандије, Аустрије, Млетачке Републике и Пољске) била је, да се Русија изолује од преговора са Портом и да се остави и даље у рату са Турском. Зато је Возницину било одређено да станује у Петроварадину, док су се турски изасланици за преговоре налазили у Београду. Између Петроварадина и Београда, у Сремским Карловцима, налазили су се посланици поменутих држава.

Патријарх Арсеније преко раковичког игумана Григорија, доброг зналца грчког и турског језика, омогућио је директне тајне дипломатске преговоре и преписку између Возницина и турских изасланика: рејсефендије Мехмеда и Александра Маврокордата. У писму од 18. октобра 1698. године Маврокордат пише Возницину о поузданости патријарха Арсенија следећим речима: „пишу и н и отвћтствуго чисто и сохранлетсл лутче таинство, обаче, агце изволнеши обрпстисп чвловпку ко обгцесловгк), лутчвму нввозможно патриарха Иппек1к".

Враћајући се са мировне конференције у Беч, Возницин је преко Срема и Славоније стигао почетком фебруара у Сечуј. Варошица Сечуј са замком уступљена је патријарху крајем јуна 1698. године. У своме дневнику Возницин је записао, да у Сечују живи српски патријарх Арсеније и да патријарху долазе из побожности православни хришћани из разних места.

После закључења Карловачког мира 1699. године државне власти почеле су да сређују прилике у новоосвојеним крајевима Хрватске, Славоније, Срема и Угарске. У исти мах осетило се да Срби, после завршеног рата, нису више толико потребни. Зато се према српском народу из дана у дан почело све грубље поступати.

Већ петог дана после закључења мира упутио је Колонић патријарху Арсенију једно писмо написано врло оштрим тоном. Повод томе писму била је вест, да је Арсеније забранио поунијаћеним Грцима и Русинима у Будиму и Пешти да се моле за римског папу.

Обавештен о томе, Колонић пише Арсенију и опомиње га, да то више не чини, да се меша у његову јурисдикцију већ нека исправља своје ђаволове присталице (Diaboli asseclas). Колонић даље тврди, да патријарх врши власт „коју ни највиши рим-папа нема" и коју Христос није оставио. Арсеније се, вели Колонић, налази у заблуди заједно са целом својом гомилом". „Имате, ваше госпотство, своју јурисдикцију на острву и над онима који деле погрешке и заблуде вашег госпотства. Тамо, дакле, радите као одлучен (од цркве) и као син самога ђавола (Ibi ergo agat tanquam excommunicatus et solius diaboli filius). Он оштро прети Арсенију и забрањује му да се меша у његову јурисдикцију; назива га узнемиривачем и отимачем туђег добра и оптужује га, да ради против Бога и против ћесара.

Неоаквистичној комисији било је наређено да у новоосвојеним крајевима утврди власништво имања. Чланови комисије, иако нерасположени према патријарху Арсенију, исто као и Колонић, били су далеко од тога да се бацају тако неоснованим и лажним тврђењима на Арсенија и на његов рад. Овај катастрални одбор понашао се врло осионо, те је зато било и знакова незадовољства.

Из једног Р1звештаја те комисије одн. одбора аустриској влади сазнајемо, да је српски народ живео у врло тешким приликама по земуницама и колибама. Комисија тврди, да се Срби потуцају од немила до недрага и да су ти дошљаци (Срби) непријатељи римокатоличке вере. У њиховом извештају налази се драгоцен податак о томе, колико је био поштован Арсеније у српском народу. „Тај шизматкчки народ има за свога поглавицу као некога краља свога патријарха, кога ми називамо српским архиепископом а његови га зову патријархом, па за њим они у свему пристају као пчеле за својом матицом".

Централне власти у Бечу и војни заповедници настојали су после завршеног рата, да умање углед и утицај патријарха Арсенија у српском народу. На захтев Дворског ратног савета славонски граничарски генерал граф Штаремберг поднео је 29. августа 1699. године пројекат о уређењу Војне границе према Турској. Штаремберг наводи као познату чињеницу, да српско становништво има велики утицај у иароду и да је зато опасно. „Читави српски народ, каже Штаремберг, као што је познато, стоји под архиепископом или тако званим патријархом, који по својој вољи поставља епископе и свештенике, што проузрокује забуне у политичком и економском погледу! Да би сузбио сваки утицај свештенства на народ, он је предлагао да се српским епископима да у неком необрађеном срезу извесно имање ради утехе, под условом да се одрекну црквене јурисдикције и да се имају сматрати као приватни људи.

У раздобљу од 1699. до 1703. године римокатоличка реакција узела је велики мах. Искуство нас довољно учи, писао је Колонић касније (1706), шта је све разлика у вери по Угарској починила у недавно прошла времена, а историја нам казује шта се све догађа због тога и по другим крајевима света. Стога ваља настојати, али без велике галаме и вређања (sine sensu strepitu ac violentia), да се тај илирски или рашки народ помало сједини са римском црквом". Колонић сматра да је противно и државном разлогу, да „шизматици" буду одељени од римске цркве. Да би се Срби лакше ујединили са римском црквом, Колонић је предлагао, да се српске привилегије потврде тамним изразима и двосмисленим речима. Ово је потребно урадити зато, да би се привилегије у различита времена могле различито тумачити: привилегије треба привремено потврдити, да би се у згодно време могли Срби и против своје воље сјединити са римском црквом.

У то доба чак је и бечка влада ширила међу досељеним Србима бадава или по врло ниској цени чешке црквене књиге, само да би их тако могла и преко једног од словенских језика привести унији. Вероватно да је унија ширена и помоћу књига штампаних ћирилицом у времену од 1680. до 1696. године у језуитској универзитетској штампарији у Трнави (Сомбатхељ) „pro desertissimis Ruthenorum ас Rascianorum animabus".

Цар Леополд I у својој уредби од 3. августа 1700. године у погледу управе печујске римокатоличке епископије наређује, да се не може трпети никаква јерес и да се „шизматици" имају у одређеном времену ујединити са римокатоличком црквом; у противном, да се протерају из града и градског подграђа. 9. априла 1703. године цар Леополд I је наредио, да се „шизматици" у Печују имају истребити и да само Срби католици могу бити грађани.

Патријарх Арсеније одлучно је устао против тог новог и снажног таласа унијаћења. Још у децембру 1700. године одржана су три збора у манастиру Ораховици. На трећем збору је решено, да се у све крајеве Славоније пошаљу људи да становнике позову на збор који ће се одржати на дан Св. Андрије 1700. године у Каменском, између Пакраца и Пожеге. Онај ко не буде дошао биће каменован, а његова кућа биће запаљена, као што се пре неколико година догодило у Хрватској. Позиву патријарха Арсенија одазвало се три до четири стотине људи који су дошли на збор. На збору је решено, да се Срби не покоравају Петронију Љубибратићу, унијатском епископу. Љубибратића је цар Леополд I потврдио 31. марта 1694. године за унијатског владику у Срему, уместо Лонгина Рајића (1694). Још је на збору одлучено, да се 10. јануара 1700. године одржи поново збор у Слатини, Вировитичке жупаније.

Истрагом је утврђено, да је патријарх Арсеније утицао на ову буну. Зато се на њега нерадо гледало. Дворски ратни савет одредио је једну комисију која је имала да уреди Потиско-поморишку (Сегедински генералат) и Посавско-подунавску (Славонски генералат) границу. Ова комисија нашла је за потребно да у лето 1701. године — поред одлуке о додељивању поседа Јовану Монастирлији у Толнанској жупанији — нагласи као неопходно потребно, да се оштро пази на рад патријарха Арсенија.

Ускоро, Леополд I зададе нови и снажни ударац српским привилегијалним правима. 8. октобра 1701. из Еберсдорфа он је ограничио Арсенијеву јурисдикцију на Сент Андреју, забранио му је да врши канонске визитације као и побирање прихода. Осим тога, наредио је да Срби буду под јурисдикцијом римокатоличког клира. Услед овог ограничења јурисдикционог права патријарх Арсеније морао је отићи из Славоније у Сент Андреју. Граф Фрања Надажди, кога је Угарска дворска канцеларија послала као члана славонске комисије за уређење границе, саопштио је патријарху Арсенију царев декрет. У том тренутку Арсеније се налазио у Футогу. Надажди је захтевао, да патријарх Арсеније сместа оде из Футога у Сент Андреју. Због ружног поступања Угарске комисије српски народ се узбунио, док је патријарх Арсеније одмах најсвечаније протестовао против тог царевог декрета. Већ из Футога поднео је Арсеније у децембру 1701. године молбу барону Шлихтингу да их исти Шлихтинг заштити, јер је Надажди „од стране Угарске дворске канцеларије донео налоге који су у противности са српским привилегијама". „Ако је то немогуће моле дозволу да могу ићи другом хришћанском владару где ће моћи слободно да исповедају своју веру". Касније, у марту 1706. године патријарх Арсеније поново се оградио против тога декрета.

Међутим, од тих тужби и молби није било скоро никакве користи. Римокатоличка реакција ишла је несметано своме логичком циљу. Њу је помагао и сам цар Леополд I, бивши кандидат за бискупа. Др Радонић га карактерише као затуцаног римокатолика и верског фаталисту који је управљао својим земљама више као бискуп својим дијецезама. Чак се за њега тврди, да је после изгнања Турака положио заклетву у цркви Св. Стефана у Бечу да ће шизматике превести на унију.

Према једном званичном извештају с почетка 1702. године око хиљаду српских породица иселило се у Турску. Ово исељавање није ишло у рачун државним интересима. Барон Шлихтинг мисли, да услед рђавог понашања Мађара може да се деси, да патријарх Арсеније буде принуђен да оде у Турску. У том случају отишло би са њим тридесет до четрдесет хиљада Срба, те би граница према Турској остала незаштићена.

Уређењем Потиско-поморишке и Славонске границе током 1702. и 1703. године наступиле су на државној граници нормалне прилике и нови услови за живот нашег народа.

8. марта 1703. године цар Леополд I саопштио је субделегованој комисији у Будиму, да забрани српском патријарху Арсенију самовласну (propria authoritate) употребу патријаршке титуле. Тобоже, патријарх Арсеније, по целој Угарској, Хрватској, Далмацији, Трансилванији и другим покрајинама самовласно себи присваја не само титулу патријарха него и титулу највише црквене главе грчког, влашког и српског народа и да под овом титулом окупља око себе на сједињење на различите начине и силом све присталице своје вере. Из тих разлога, вели Леополд, никако неће дозволити патријарху да употребљава ту титулу, нити пак да своју јурисдикцију слободно толико нашироко распростире. Патријарх је и против овог декрета цара Леополда одлучно протестовао. Касније, за време Ракоцијевог устанка, патријарх је марта 1706. године молио цара, да уништи оба декрета којима се сужавају његова права; затим, да му се поврати слобода управљања и наслов патријарха и архиепископа.

Језуити су се надали да им посао добро напредује. 1703. године језуита Сент Ивањ издаје књиге De ortu et progressu et diminutione schismati graeci ritus Ecclesiae cum Romana Ecclesia tot votis exoptata Reunione, а Колонић пун наде у успех пише 3. децембра 1703. године папи Клименту XI како ради на томе, да придобије српског патријарха да прими унију заједно са више од шездесет хиљада Срба који су с њим прешли у Угарску.

За време мађарског уsтанка (1703—1711) Аустрија је била у озбиљној политичкој кризи. Огорчено мађарско сељаштво борило се за смањење свих пореза, а племство се борило за враћање уставних мађарских слобода и за верску слободу. Устанак је показивао све више тежњу за отцепљењем Угарске од Хабзбуршке куће. На сабору у Араду Фрања II Ракоци прогласио је 13. маја 1707. године отцепљење Угарске од Аустрије. То показује да је устанак постао изразито ослободилачког карактера.

Аустрија се бојала да ће ненемачки народи приступити устанку. Српски народ, разочаран у бечку владу, показивао је у почетку знаке солидарности са устаницима. Велики порези, пљачка и насиља аустриске војске и цивилних власти подједнако су тешко падали и српском и мађарском народу.

Централне и провинцијалне власти бојале су се, да Срби не пређу на Ракоцијеву страну. Власти у Бечу биле су начисто с тим, да морају на целој линији попуштати према Србима. Зато је Беч променио дотадашњу политику и према патријарху Арсенију. Тако је бар привидно напуштена политика која је вођена после Карловачког мира. Беч је поново желео да се користи опробаним јунаштвом српских војника и великим морално-политичким ауторитетом патријарха Арсенија. То је било у толико лакше, јер су Срби тада били нерасположени према Мађарима. Но, српски народ заједно са патријархом није волео ни Беч. Како су Срби мислили о Бечу и о његовој искрености према српском народу, најбоље се види из молбе Арсенија и народних старешина. Они 1706'. године пишу, између осталог, како је горко искуство доказало, да Срби не уживају добијене привилегије и да је бивало „да се данас нешто даде, а сутра већ обори и поништи".

Српски народ веровао је једино Русији. Њезин суверенитет траже Срби још од 1698. године. Друге године Ракоцијевог устанка (1704) Срби понављају своју молбу руском цару Петру Великом да их прими за руске поданике. Још 1695. године чуло се, да српски народ намерава да се сели у Русију. Загребачки каноник Петар Црнковић јавио је 31. децембра 1696. године из Беча у Загреб бискупу Стјепану Селишчевићу како је чуо, да патријарх Арсеније намерава да оде са народом у Русију.

Пошто Русија у овај мах није ништа конкретно обећала, Арсеније са народом и народним старешинама помагао је, ипак, легитимну страну у устанку. Ово су Срби учинили зато, јер су се надали да од Беча могу штошта и добити, док се од Мађара томе нису могли надати. Осећајући да Леополдова снага све више расте и у односу на Мађаре, Срби су веровали и поред свих претрпљених невоља које су долазиле из Беча да ће пре ослободити „слатко своје отечество" ако се ослоне на легитимну страну. Срби су по речима самог Ракоција постали већ 1704. године озбиљни противници устаника.

Помагање контрареволуције имало је релативно реакционаран карактер. Патријархово залагање на страни контрареволуције није било резултат његове личне воље, већ је условљено тадашњим приликама и односом српског народа према Бечу. По речима тителског капетана Пантелејмона Божића руском државном канцелару Головину у Москви 1704. године, Срби су се тајном заклетвом међусобно сбавезали, да неће приступити мађарским бунтовницима иако су их сви на то присиљавали. Срби су то учинили из два разлога. Прво, јер нису веровали у успех устанка и друго, јер су српске привилегије биле релативне вредности. Привилегије су важиле само дотле, док сви Срби скупа и појединце буду верни цару.

То су били главни разлози што Ракоцијеви позиви Србима да приступе устанку нису имали успеха. После Ракоцијевог позива од 9. августа 1703. године из Секељхида у Бихарској жупанији, и оног од 6. септембра 1704. године из Ђенђеша Срби нису променили своје држање. Остали су при своме и после опомене Ракоцијевог главнокомандујућег генерала Николе Берчењија (Bercseny) од 22. новембра 1704. године. Увидевши да у Србима има озбиљне противнике, Фрања Ракоци упутио им је 2. марта 1705. године ултиматум. Ракоци прети потпуним биолошким уништењем и истребљењем српског народа ако не промене свој став према мађарским куруцима (крсташима).

Ракоци је знао да је углед и утицај патријарха Арсенија у српском народу био веома велик. Зато он, да би придобио Арсенија, понуди овоме двадесет хиљада форината ако заједно са народом приступи њему. Пошто ни тиме није успео, он је касније преко свога изасланика Александра Недецког молио руског цара Петра Великог, да Петар наговори Србе нека приступе Мађарима.

Но, ни Беч са своје стране није остао равнодушан. Беч се пожурио да одобровољи патријарха Арсенија, коме је нешто раније одузео назив патријарха и радио на уништењу његове јурисдикције са циљем да га одвоји од српског народа и да тако омогући слободни рад римокатоличкој реакцији.

Чим је букнуо устанак месне војне власти молиле су патријарха Арсенија да буде пријатељ цару. ,,Буди, патријарко, нашему цесару пријател, а ми ћемо сведочити у цесарскоме двору да си пријател, докле стигне и цесарска армада, да се чувамо".

Чим је царев кабинет у Бечу сазнао да мађарски устаници раде на томе да придобију на своју страну српски народ, одмах је наредио 2. новембра 1703. године Угарском намесничком већу да Арсенија — који се затекао у Бечу — упути доле на југ. Циљ ове наредбе царевог кабинета био је, да се помоћу утицаја патријарха Арсенија српски народ одржи у верности. Беч је желео да Арсеније одушеви Србе за оружани отпор против мађарских бунтовника. Цар је наредио Намесништву, да сместа испуни све дотадашње захтеве патријарха Арсенија. Осим тога, да Намесништво препоручи Краљевској дворској комори да изиђе у сусрет патријарху Арсенију у свему што би он евентуално тражио.

Пошто се из Беча није могло отићи без пасоша, патријарх је тражио путни лист. Дворски ратни савет, који је водио и спољну политику према Русији и према Турској, држао је да је врло опасно пустити Арсенија из Беча. Зато су се чланови Савета о томе чак и усмено информисали код цара. Пошто је Леополд I одобрио да патријарх оде из Беча, Ратни савет пошаље његов путни лист у Братиславу принцу Евгенију Савојском да га потпише. Евгеније Савојски га потпише, али уз предлог да би требало наћи неки привидни изговор (sub specioso titulo) па задржати патријарха у Бечу и не дати му да оде међу свој народ. Принц Евгеније Савојски бојао се да српски народ заједно са својим патријархом може прећи на Ракоцијеву страну. Овако, ако Арсеније буде под присмотром у Бечу, он би као најауторитативнији у српском народу био онемогућен да што преговара са Ракоцијем.

Но, овај предлог није био усвојен. Патријарх Арсеније искористи ситуацију. Из Беча, преко Бадена и штајерског Граца, он је дошао у Пакрац. У Пакрацу је у то време администрирао епархијом Јоаникије, синовац поунијаћеног Петронија Љубибратића. Петроније се пред смрт вратио у православље. Патријарх Арсеније успео је да предухитри кардинала Колонића и да се споразуме са Јоаникијем. Јоаникије све прода патријарху који га пошаље у Русију. На његово место патријарх посвети у Крушедолу 17. маја 1705. године за православног владику у Пакрацу Софронија Подгоричанина, родом из Подгорице у Црној Гори.

Поред свих настојања да онемогући патријарха Арсенија, кардинал Колонић осећа да није у стању ништа да уради против њега. ,,3а поуздано држим, пише он 17. децембра 1704. године загребачком бискупу Мартину Брајковићу, да се не треба надати никаквој користи или срећи доклегод се буде патријарх тамо задржавао". Колонић није могао ништа нашкодити раду патријарха Арсенија. Он је чак и на двору у Бечу радио свим силама против Арсенија. То исто саветовао је и загребачком бискупу да чини. У исти мах Колонић опомиње бискупа нека се чува Арсенија, кога назива псевдопатријархом; јер, вели Колонић, и њему је патријарх писао најслађим али отровним речима.

Поред све своје одлучности Колонић је био побеђен и принуђен на попуштање, јер су државни разлози превагнули. У марту 1706. године патријарх Арсеније са народним старешинама поднесе Бечу опширну молбу канонске, политичке, војничке и економске садржине. Моле да се поштују и не вређају српске привилегије. Колонић који је добио ову молбу на информацију, морао је „кроз прсте прогледати" Србима у извесним стварима. Из његове информације види се, да је он противан патријарховој молби да патријарх може слободно премештати своју резиденцију. Колонић се бојао да у тој патријарховој молби постоји скривена намера, а прави циљ је патријарху Арсенију да „уђе међу унијате како би их опет навео на стари гад" (ad antiquum vomitum inducere).

Ипак, Колонић је саветовао цара Леополда да је потребно патријарху Арсенију уступити у Срему или у Славонији неко место као замену за одузети Сечуј, пошто је патријарх већ близу очајања. Међутим, он је ,,код свег народа илирског свога обреда у тако великом поштовању и тако иењен да може cамо једним мигом. сав тај народ како на добро тако и на зло покренути". Што се пак тиче оних тачака у патријарховој молби које су очито уперене против интереса римокатоличке цркве, Колонић предлаже цару, да би било добро када би се преко неког сигурног човека од стране двора припретило патријарху Арсенију, „човеку иначе необразованом и страшљивом".

Колико је ово Колонићево мишљење о патријарху Арсенију неистинито и пуно унутрашњих противуречности, види се најбоље и по томе, што Колонић истом информацијом предлаже да се патријарху Арсенију — кога он сматра за незнатног дошљака, неписменог, невештог у политичким пословима, необразованог и страшљивог — да наслов царског саветника и еквиваленат за одузети Сечуј.

Централне власти у Бечу желеле су на леп начин да уклоне патријарха из Пакраца, али да га у исто време одрже у доброј вољи. Зато, када је патријарх Арсеније у јуну 1706. године тражио уместо Сечуја да му се уступи Даљ са неколико околних села, нови цар Јосиф одмах затражи податке од Дворске коморе, а Комора опет од Каланека, префекта и краљевског судије у Осеку. Каланек се претходно договорио са петроварадинским заповедником генералом Нехемом, а онда је одговорио и послао у Беч своје мишљење о тој ствари.

Каланек доводи јогунство Мале Влашке у везу са патријарховом резиденцијом у Пакрацу. „Будући да је господин патријарх у свога народа врло поштован, а невоља захтева да св овај на сваки начин у доброј вољи одржи", — то Каланек предлаже, да се патријарху Арсенију да неко село близу Осека. Тако би Каланек могао много боље пазити на српског патријарха и на његов рад. Већ 15 јула исте године цар Јосиф I наредио је, да се српском патријарху Арсенију преда спахилук Даљ код Осека.

Привидно пријатељска политика према српском народу и према патријарху Арсенију показала је своје право лице. Уствари, политика бечких владајућих кругова према Србима остала је и даље непромењена. Беч је уложио све напоре да спречи евентуални повратак Срба у Турску. Осим тога, радило се свим силама да се спречи организовање Крушедолске митрополије као аутономне области под врховном управом Пећке патријаршије. У Бечу се сматрало да је то најбољи пут и начин, да се Срби не врате у Турску и да ће се тако моћи лакше ширити унија међу њима.

У Турској у то време био је српски патријарх Калиник. Он је био рођак Грка Александра Маврокордата, човека веома утицајног на Порти. Калиник није изабран за пећског патријарха саборно, већ су га Турци поставили. Зато српски епископат у Турској није хтео да призна Калиника за свога старешину. То се види на примеру цетињског владике Данила I Његоша. Данило је отишао 1700 године у Сечуј, у Угарску, патријарху Арсенију да га посвети за цетињског епископа, мада му је патријарх Калиник у Пећи био много ближи.

Патријарх Арсеније желео је да се врати на свој престо у Пећи, па је зато радио на томе, да се канонски регулише његов однос према неканонски постављеном патријарху Калинику. Арсеније III обратио се у тој ствари 1698. године руском посланику Возницину. Арсеније је молио Возницина, да код турских власти поради на  томе, да се његова јурисдикција рашири и над Србима по турским областима и да му се да хатишериф којим би му се допустило, да се врати на свој престо у Пећ. Међутим, питање је остало и даље нерешено. Зато се Арсеније III у два-три маха обраћао и јерусалимском патријарху Доситеју Нотару (1669—1707), познатом писцу Историје Јерусалимске патријаршије. Арсеније III знао се са Доситејем још од 1683. године када је био у Јерусалиму и Палестини.

Са своје стране јерусалимски патријарх Доситеј упознао је са овим питањем икуменског патријарха у Цариграду Гаврила, па је ствар изнесена пред цариградски синод. Чланови синода знали су, да су Турци поставили незаконито Калиника за пећског патријарха. Но, они нису хтели да се замере Турцима, па је због тога однос између Арсенија III и наметнутог патријарха Калиника остао нерешен.

У фебруару 1706. године Доситеј је послао Арсенију III једну посланицу под насловом „О уједињењу епископа Пећске архиепископије". Том посланицом он извештава патријарха Арсенија, да су сви у Цариграду нашли за умесно, да српска црква у ћесаревини треба да сачува јединство и слогу архијереја са Пећском патријаршијом. Сви архијереји, пише Доситеј, треба да буду између себе једнаки и сви потчињени часном престолу Св. архиегтаскопије у Пећи". Потребу јединства и слоге Доситеј је правдао тиме, што би нарушавање тога јединства лако одвело у „папизам", као што се то догодило са неким епископима у Хрватској, Калабрији и у Ердељу. Да се, пак, то не би догодило, Доситеј је саветовао Арсенију III да он сам среди то питање односа са Пећском патријаршијом одн. пећким патријархом Калиником. Треба, вели Доситеј, блаженство твоје да нађе начин и да учини као мудар и разборит човек, „да буду ови архијереји који се налазе у тим крајевима и сви православни, потчињени пресветој столици у Пећи као и пре, и да не оставиш да то буде после твоје смрти, јер ако ти то не извршиш и умреш нико други то не може извршити".

Арсеније III није био задовољан овим одговором и сугестије јерусалимског патријарха Доситеја нису имале практичних последица. Однос између српске цркве у ћесаревини и Пећке патријаршије у Турској остао је нерешен све до првог црквено-народног сабора 1708. године.

Интересантан је други део Доситејеве посланице у коме говори о архипастирству и о угледу Арсенија III у православном свету. Доситеј одаје признање Арсенију III за његову храбру борбу против унијаћења и признаје, да је Арсеније спасавао и да спасава „овце од вукова". Зато га, вели, хвали и уздиже сва источна црква, такорећи сва саборна као тринаестог апостола. Из Арсенијеве посланице од 29. августа 1705. године Доситеј изводи закључак, да је Арсеније најсличнији апостолу Павлу; упоређује га са добрим пастиром који полаже живот свој за своје овце и тврдм, да га је сам Бог начинио достојног и правог наследника цркве и оних првенаца који су записани на небесима. Доситеј даље моли патријарха Арсенија да настави својим путем, да би своје стадо привео "крају претстојеће надежде ради које си постао мученик без крви" као Василије, Григорије и остали свети и виђени оци.