|
ИНВИТАТОРИЈА ЦАРА ЛЕОПОЛДА I И ПРИВИЛЕГИЈЕ СРПСКЕ
Увод: Јован Радонић и Мита Костић
За своје многе, махом ратне, заслуге у борбама
против заједничких непријатеља Срби у бившој Хабзбуршкој Монархији
добијали су од аустриских и угарских владара од XIV до пред крај
XVIII века разне привилетије или повластице, које су им олакшавале
положај у земљи.
Као главне и основне привилегије српског
народа у Монархији сматрају се оних пет привилегија које је аустриски
цар и угарски краљ Леополд I дао Србима за стечене ратне заслуге
у борби против Турака приликом и после Велике сеобе (1690) у угарске
земље 1690, 1691 и 1695; као и потврде тих Леополдових привилегија
Србима од стране Јосифа I, Карла VI (III) и Марије Терезије.
Историја постанка и значења тих привилегија
и њихових потврда у нашој и немачко-мађарској историографији до
танчина је обрађена и позната.
Као основне привилегије српског народа у
Монархији опћенито се сматрају:
1) Позивни манифест Леополда I балканским
хришћанима и земљама („Literae invitatoriae) од 6. априла 1690.:
да се уз аустриску војску дигну против Турака не напуштајући своја
огњишта и њиве, а он им зато обећава, поред ујемчене слободе и права
вероисповести и права бирања војводе, још и друге разне повластице.
2) Привилегија Леополда I од 21. августа
1690., дата Србима после преговора с епископом Исаијем Ђаковићем,
која чини основ српској црквено-народној самоуправи у Монархији.
3) Протекционална диплома Леополда I од 11.
децембра 1690., издата преко Угарске дворске канцеларије.
4) Привилегија Леополда I од 20. августа
1691. којом се власт српског архиепископа поред црквених ствари
продужује и на световне ствари српског народа, и
5) Привилегија Леополда I од 4. марта 1695.
преко Угарске дворске канцеларије, којом је одобрена духовна организација
српске цркве, потврђени епископи и зајемчена ранијим привилегијама
дата права и повластице.
Ове Леополдове привилегије, које су сачињавале
чврст правни основ положаја и права српског народа у бившој Монархији
и темељ његове народно-црквене самоуправе, потврђивали су и каснији
аустриски цареви и угарски краљеви новим привилегијама или конфирмацијама.
Од ових пет привилегија Србима сачувана су
досад само три оригинала привилегија: од 21. аугуста 1690., 20.
аугуста 1691. и 4. марта 1695., док су оригинали привилегије „Инвитаторије"
од 6. априла 1690. и од 11. децембра 1690. изгубљени још 1732. г.
за време администрације митрополијом темишварског епископа Николе
Димитријевића.
Оригинал привилегије „Инвитаторије"
од 6. априла 1690. је изгубљен, њезин концепт чува се у бечком Државном
архиву.
Међутим су Срби у Угарској уживали донекле
привилегован положај и пре ових Леополдових привилегија на основи
већ раније добивених разних привилегија.
Поред поновних краљевских привилегија у засебним
законским чланцима током XV и XVI века, којима се Срби и други православни
у угарским земљама ослобађају плаћања десетка угарском свештенству,
и које су све штампане у многобројним издањима ,,Согрш iuris hungarici",
овде ћемо споменути само као прве српске привилегије, којима се
може наћи трага у бечким државним архивима т.зв. ,,Ковинске привилегије",
које су добили Срби из Ковина (на дунавском острву Чепељу испод
Пеште) од краља Жигмунда 1405, 1412, 1428; и које су потврђиване
од угарских краљева: Владислава Јагелонца 29. аугуста 1440., краља
Ладислава 1455., краља Матије Корвина 1458. Затим привилегије које
су добили Срби Вараждинског и Карловачког Генералата од аустриских
сталежа на сабору у Бруку на Мури („Bruoker Libell") 1578.
и које је Фердинанд II проширио и потврдио преко Угарске дворске
канцеларије 15. новембра 1627. Тако исто је Фердинанд II 5. октобра
1630. Србима у оба Генералата издао нарочиту уредбу (Statuta Valachorum"),
или као што Бартенштајн каже, „формалан земаљски устав" за
своју самоуправу у градским, судским и казненим пословима, са својим
кнезовима, и велржим судијом. које сам народ бира. Те Статуте потврдио
је Фердинанд III 22. аугуста 1642., Леополд I 21. фебруара 1659.,
Карло VI 16. априла 1717. г.
И после Леополдових привилегија Марија Терезија
је привилегијом од 28. јуна 1751. створила Великобечејски крунски
диштрикт из четрнаест села укинуте Поморишко-Потиске крајине. По
узору тога Диштрикта царица је привилегијом од 12. новембра 1774.
установила и Великокикиндски диштрикт који је и после утеловљења
Баната Угарској (1779) задржао своју аутономну управу и судство.
Највише због тога да би се донекле стишало
народно незадовољство Срба због законског чланка XLVI пожунског
сабора 1741 — да на подручју Хрватске и Славоније само припадници
римокатоличке вере могу имати непокретна имања; и због законског
чланка XVIII: 1741, да се Потиска и Поморишка Граница имају развојачити,
утеловити Угарској и подврћи жупаниској јурисдикцији, Марија Теразија
је на писмену молбу патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте
и на усмену молбу српске депутације (коју су сачињавали: Павле Ненадовић,
епископ горњокарловачки и патријарашки генерални викар, Јован Георгијевић,
архиђакон патријарашки, Арсеније Вујић, потпуковник Потиске Границе,
и Андрија Андреј евип, управник поште у Петроварадину и администратор
спахилука Уфелова) — потврдила Леополдове привилегије 24. априла
1743. преко Царске дворске канцеларије, 18. маја т. г. преко Угарске
дворске канцеларије и прогласила их 4. јула т. г. преко Дворског
ратног савета војним властима.
По одлуци царице преко Угарског намесничког
већа наређено је свим жупанијама Краљевине Угарске да објаве царичину
потврду српских привилегија.
На народном сабору у Карловцима на седници
од 6. марта 1744. од стране царских комесара грофа Патачића и фелдмаршаллајтнанта
Енглсхофена свечано је и усмено проглашена у међувремену већ и штампана
потврда свих Леополдових привилегија и њихових потврда од Марије
Терезије од 18. маја 1743. г.
Пошто се после свечаног усменог објављивања
терезијанске потврде привилегија на сабору 1744. од стране царских
комесара Патачића и Енглсхофена у народу јавила потреба штампаног
издања привилегија и на народном језику, то је „илирическо-расијански
обшчи зограф" и бакрорезац Христифор Џефаровић одлучио, да
у издавачкој заједници с патријарашким писаром Павлом Ненадовићем
у бакру изреже и штампа привилегије у славеносрпском преводу, који
ће обавити Ненадовић.
Тако је дошло до Џефаровићева бакрорезног
издања српских привилегија у Бечу 1745, уз благослов патријарха
Арсенија IV. Ненадовић је привилегије с оригиналног латинског текста,
који су царски комесари Патачић и Енглсхофен из Беча донели, на
саборској седници од 5. марта 1744. прочитали и својим потписима
потврдили, превео на „матерњи славеносрпски језик", уствари
више руско-словенски.
Превод Инвитаторије од 6 априла 1690.
г. по Ј. Ђорђевићу, Радња Благовештанског Сабора у Срем. Карловцима
1861.
Ми Леополд и.т.д.
СВИМА НАРОДИМА И ЗЕМЉАМА? КОЈЕ ОД НАШЕ НАСЛЕДНЕ
КРАЉЕВИНЕ Угарске зависе, и свима другима, који ово читали или слушали
буду, а поглавито народу албанском Нашу царску и краљевску милост
и свако добро.
Нека вам буде знано, да турски рат,
на који смо нарушењем уговора и неправедно изазвати, по
Нашем царском и краљевском званију, уздајући се у божију заштиту
и у праведност Наше ствари, само на ту цел водимо, да народе, који
су нам правно потчињени, и који правно зависе од Наше споменуте
краљевине Угарске, и све друге хришћане, из грозног турског ропства
отмемо, и пређашњој слободи, пређашњим повластицама и пређашњем
савезу са телом, од којег зависе, повратимо, укинувши свако злоулотребљавање,
и поправивши штету турским тиранством нанету, и повративши свакоме
своје право. — Због тога све народе, који по свој Албанији, Србији,
Мизији, Бугарској, Силистрији, Илирији, Мацедонији, Расији станују,
и друге земље, које од предречене Наше краљевинз Угарске зависе,
и све друге народе, који под јармом турским стењу, благо опомињемо,
да побожној и отачаској Нашој жељи одговарајући, у овој тако повољној
прилици, кад су турске снаге у толиким пошбијама победним Нашим
оружјем сатрвене, за своје спасеније и ослобођење и закон хришћански,
сви на Нашу страну пређу, протиз Турака на оружје устану, Нашој
војсци по угодности и нужди, на заповест Наши војвода и генерала,
који ће се наскоро са довољном и многобројном војском на бојишту
појавити, првдруже се, и њој по могућству рану и што јој друго за
издржавање устреба, дају, и у свакој прилици против општег непријатеља
на помоћ готови буду, (а речене Наше војводе даваће им против нападаја
од Турака сваку заштиту, и држаће свагде, као што смо озбиљно заповедили,
точни војнички запт), — и да се Нашем законом господству својевољно
поврате, ако хоће да искусе Нашу милост и благонаклоност. — Обећавамо
Вама свима предреченим народима и земљама, које су Нама као краљу
Угарске правно подчињене и које ће се законито подчинити, задржавши
поглавито слободу, повластице и права своје вероисповести и избора
војводе, да ћете изузети бити испод сваког јавног терета и данка,
али изузевши стара и обична пре сваког упадаја турском постојавша
права краљева и господе, и укинувши у овима свако злоупотребљење,
турским господетцом уведено, осим у случају ратне нужде, где ћете
за ваше сопствено спасеније и обрану, на начин добровољног данка,
по могућству давати нужне прилоге, да се војске Наше одржати, земља
бранити, и ратни терети сносити могу. А кад се турски јарам збаци,
све ћемо у сталну срорму и надлежнм ред за будуће по жељи и на задовољство
ваше довести, и повратити свакоме своје право и слободу вероисповести,
повластица и слободе од терета, свима и свакоме поједином даваћемо
правицу, и свима ћемо дати најобилижја сведочанства милости, благонаклоности,
благости, и отачаске Наше заштите. Осим тога обећавамо, поклањамо
и уступамо свима и појединим слободно притежавање добара, или покретни
или непокретни, која год од Турака на својима границама одузели
буду.
.. Радите дакле Бога ради, да повратите вероисповедање,
спасеније, слободу, безбедност вашу, без страха пређите на Нашу
страну, куће ваше и пољску радњу не остављајте, ваше другове позовите
да вашим стопама следују, и прилику ову од Бога и од Нас вама дану,
која се више никад повратити неће, употребите, ако ћете за себе,
ако за синове ваше, ако најпосле за мило отачаство и спасеније да
се састарате, у осталом вама свима и појединце јасно нудећи Нашу
царску и краљевску милост.
Дано у Нашем граду Бечу, 6. дана месеца априла,
године 1690, Нашега краљевања, римскога 32. угарскога 35, а чешкога
34. Леополд (М.М.) Т.А. Хенр. гроф. Стратман. На сопствену заповест
пресвет. царског и краљевског величества: Стеф. Андр. пл. Верденбург.
(Превод Инвитаторије од 6. априла 1690. г.
Ј. Ђорђевић, Радња Благовештенског Сабора у Срем. Карловцима 1861.
године)
Писмо Леополда I патријарху Арсенију III
Чарнојевићу од 6. априла 1690
Леополд, итд., итд. Часни, Одани, Љубезни!
Више пута нам је достављено колико вам на срцу лежи безбедност и
напредак ствари хришћанске; са задовољством смо разумели да сте
о овоме изврсне доказе дали, идући на руку верноме, покојном генералу
Пиколоминију, док се тамо бавио. То исто себи и унапредак од особите
верности и ревности, а особито од богопоштовања вашег обричемо,
не сумњајући да ћете ви по оном уважењу, које код тамошњих народа
а особито Арбанаса и Србаља имате, прилежно настојавати, да овом
тако удесном од Бога даном приликом турски јарам, под којим су досад
на плачевни начин стењали, збаце, и придруживши се Нашем оружју
сваким начином потпомогну, да се варварско отоманско тиранство понизи
и угаси. Учиниће заиста дело и Богу врло мило, а и Наше царске и
краљевске милости достојно, коју милост као што вама благонаклоно
нудимо, тако исто нећемо пропустити, даном приликом и живим доказима
је посведочити, Дано у Нашем граду Бечу, дана 6. месеца априла,
године 1690., Нашег краљевања, римскога 32., угарскога 35., а чешкога
34. Леополд (М. П.) Т. А. Хенр. гроф Стратман. На сопствену заповест
пресветл. г. кр. величанства: Стеф. Андр. пл. Верденбург.
Привилегија Леополда I од 21. августа 1690.
Ми Леополд I итд., итд.
Часном, Оданом, Нама љубезном Арсенију Чарнојевићу,
Србаља источне цркве грчкога обреда архиепископу, епископима, и
свима другим црквеним и мирским сталежима, капетанима, поткапетанима,
најпосле целом општинству истога грчког обреда и народа српског,
по Грчкој, Бугарској, Русији, Херцеговини, Далмацији, Подгорју,
Јенопољу и осталим сајуженим местима и свима другима, који ово читали,
видели или слушали буду, Нашу царску и краљевску милост и свако
добро.
Не само из понизног писма које нам у име
вас свију поднесе послани к Нама епископ Јенопољски Исаија Ђаковић,
него још јасније из усменог његовог претстављања најмилостивије
примисмо вашу понизну захвалност, што смо вас из чељусти варварског
турског тиранства отели и пређашњој слободи повратили, као и вечиту
обавезаност, којом исповедате да сте Нам ви и ваши потомци због
толиког учињеног добра обвезни, истина по дужности вашој, али на
Наше у толико веће задовољство што признавши Наше право, и себе
у крило милости и благонаклоности Наше, као вашег господара и законитог
краља одавајући, с похвалном духа крепошћу изјављујете, да вам отсада
под сенком Наше заштите ваља и живети и мрети. Сматрајући не толико
ово ваше Нама одвећ мило сведочанство и изјаву, примамо благонаклоно
вас све скупа и поједине у Нашу царску и краљевску заштиту, колико
да се тим изредна ова намера у вашим духовима утврди, и синовима
непрестано улива, и у свим случајевима стварним доказима све већма
и већма укрепи. Очински вас дакле позивамо да против најжешћег душманина
хришћанског имена и вашег гонитеља под Нашом заштитом и под управом
Наших војвода на оружје устанете, да одбијете неправде, невоље и
беде, које су вам досад најнеправедније и најнемилостивије наношене
бивале. А да бисте и ви узајамно благост и сласт Наше владе и господства
већ на самом прагу осетили, ваше молбе с прирођеном Нам благошћу
одобравајући, милостиво смо закључили: Да по обичају Србаља источне
цркве грчкога обреда и по пропису старога календара слободно опстојати
можете, и да вам како досада тако и унапред никоји црквени или световни
сталежи никакве досаде чинити не могу; и нека вам слободно буде
између себе, сопственом влашћу, из српског народа и језика постављати
себи архиепископа, кога ће црквени и световни сталеж између себе
бирати. И овај архиепископ нека има слободну власт располагати свима
источним црквама грчког обреда, епископе посвећивати, свештенике
по манастирима распоређивати, где буде нужно цркве сопственом влашћу
зидати, по варошима и селима српске свештенике намештати: једном
речи, како и досада да буде поглавар над црквама грчког обреда и
над општинством исте вероисповести, и да има власт њима располагати,
сопственом влашћу црквеном, по повластицама које вам дадоше претходници
Наши, некадашњи блежене памети краљеви Угарске, по свој Грчкој,
Расији, Бугарској, Далмацији, Босни, Јенопољу и Херцеговини, као
и у Угарској и Хрватској, где их фактично има, и уколико и докле
Нама сви скупа и појединце верни и привржени буду. Даље црквеним
сталежима, као архиепископу и епископима, монасима и свакога реда
свештеницима грчкога обреда у манастирима и црквама нека остане
власт располагати, тако да нико у предреченим манастирима, црквама
и резиденцијама вашим никаква насиља чинити не може; него од десетка,
данка и квартира да буду ослобођени као и пре, нити да има ико од
световњака, осим Нас, над црквеним сталежом власт, кога затворити
или заробити, него да архиепископ може такве од њега зависне црквене
људе, ако што скриве, по праву црквеном или канонском казнити. Прилажемо
даље и потврђујемо да се грчког обреда цркве, манастири, и што к
овима спада, као и добрз што архиепископу и епископима припадају,
ма каква она била, као што су од претходника Наших приложена, притежавати
могу; а које је цркве недријатељ хришћанскога имена Турчин од вас
одузео, и те кад се освоје, заповедићемо да се у ваше руке предаду.
Најпосле кад архиепископ, или епископи ваши, кад нужда захтева,
манастире и цркве по варошима или селима обилазе, или парохе и општину
поучавају, нећемо трпети да им ико, било од црквених људи било од
световних, досаду какву чини.
Ми себи тврдо обећавамо да ћете ви ову Нашу
најштедрију и Најмилостивију концесију свим трудом и силама заслужити,
и вашу верност и приврженост непрестано неоскврњену чувати, и да
је никакве буре порушити неће; уосталом вама свима и појединце потврђујемо
најмилостивије Нашу царску и краљевску милост. Дано у Нашем граду
Бечу, дана 21. августа године 1690., Нашега краљевања, римскога
33., угарскога 36., а чешкога 34. Леополд. (М. П.) Т. А. Хенр. гроф
Стратман. На сопствену заповест пресв. царског и краљевског величанства:
Андр.' пл. Верденбург.
Привилегија Леополда I од 4. марта 1695.
Ми Леополд I итд., итд.
Нашима вернима свима скупа и појединце, господи
прелатима, баронима и магнатима, наиме пак будућем архиепископу
острогонске, калочке и бачке цркве, речене Наше краљевине Угарске
кнезу палатину: тако и грофовима, судији Наше краљевске курије,
као и врховном генералу горњих предела гореспоменуте Наше краљевине
Угарске, и Наших краљеврша Далмације, Хрватске и Славоније бану
итд. Нашим тајним саветницима: даље заменику Нашега личнога присуства
у судовима и саветнику Нашем, као и Наших Комора угарских и сепешке
префекту, администратору и осталим саветницима; осим тога жупанима
и поджупанима, племићким суцима и јурасорима ма које жупаније горепоменутих
Наших краљевина Угарске, Далмације, Хрватске и Славоније; к томе
свију Наших градова заповедницима и подкапетанима; и осталим војничким
официрима, како коњаничког тако и пешачког реда, садашњима и будућима,
ако скупа али појединце с овим писмом потражени буду; поздрав и
милост Нашу.
Најпонизније је претставио Величанству Нашем
Арсеније Чарнојевић, Србаља грчког обреда архиепископ, како је он
пре не много година, то јест откако се води овај садашњи рат, који
против заклетога непријатеља хришћанском имену још и сад букти,
— успехом победног оружја Нашег побуђен, и јасним примером божјег
благослова, који је Наше снаге крепио, нагоњен, — заједно са српским
(рацким) народима, који одавна стењаху у варварском ропству, предузео
да стресе јарам отоманског тиранства, и у ту сврху изјавио, не само
да су они и потомци њихови Нашем као законог краља права, милости
и благонаклоности потчињени, него и то да су, — оставивим своје
куће у Турској, и напустивши своје имање и сермију, из своје домовине
прогнани и у пределе Наше краљевине Угарске премештени, да би се
најгрознијему непријатељу и даље светили за.његову свирепост и њу
поразили, — под сенком Наше заштите непрестано готови живети и мрети,
и како је он овим особито врлим и племенитим делом, од Нашега Величанства
добио милостиве отпусте и дипломе, особито године.. 1690. и 91.
издате, и слободе и преимућства која 'Се у њима садрже. По гласу
ових писама обећано је да ће се не само старо уважење истога архиепископа
и обред српскога народа неповређено одржати, него да ће им се и
потпуна слобода духовне управе, штавише и у световним стварима ослобођење
од свију терета и дажбина, наиме пак од десетка допустити. Покрај
свега тога налазе се неки Наши верни становници обојега сталежа
који, не обзирући се на милостиву вољу и на допуштење Наше, усуђују
се претпоменутога архиепископа и народ српски у прастаром упражњавању
њиховог обреда узнемиравати, или у духовној управи на пут им стајати,
или; најпосле на давање десетка, који им не припада, принуђавати,
које не бива без њихове грдне дагубе и штете, а с очевидном опасношћу
Наше службе. Споменути архиепископ српски код Нашег Величанства
у пристојној молби најпонизније моли да би Ми, за боље одушевљење
њихове службе, њихова пређашња права милостиво одржати, достојанство
архиепископа и његово уважење (ауторитет), да може постављати епиекопе
свога обреда, потврдити, даље епископима од свакога сметања слободну
управу пастирског звања допустити, најпосле целом народу слободно
свуда исповедање његова обреда и уобичајено од десетка ослобођење
поново допустити, и у овом обзиру у Нашу краљевску заштиту и обрану
милостиво их примити благоизволели.
Којих понизна молба кад нам је најпонизније
предложена била, и кад смо у милости во расуђење узели реченога
народа српског верне услуге против општега хришћанству непријатеља
племенито принесене и обилном племенитом .крвљу засведочене, и постојане
њину приврженост и будуће милостиво Нам обећавајући (до Нашег даљег
милостивог расположења и наредбе, коју ћемо по околностима времена
издати), милостиво смо закључилио да и споменутом архиепископу старо
достојанство, и власт епископе својега обреда постављати (будући
му ово по праву и по обичају истога његовог обреда припада), неповређена
остане, и епископи, које је он поставио, а имено часни: Исаија Ђаковић,
темишварски, јенопољски и архимандрит манастира Крушедола; Стефан
Метохијац, горњокарловачки и зринопољски; Јефтимије Дробњак, сегедински;
Јефтимије Поповић, будимски и столнобеоградски; Јефтимије Тетовац,
мохачки и сигетски; Спиридон Штибица, вршачки; и Јефрем Бањанин,
великовардарски и јегарски (тј. које Ми силом овога писма налазимо
да се могу примити и трпети), по одређеним окрулсјима. — у којима
се, тојест, по вољи Нашета придворног војеног савета населило и
сместило у довољном броју породица народа рацког или српског, који
је, као што је споменуто, из јарма турског сужањства у Нашу приврженост
примљен, — да могу своја духовна звања без препреке отправљати,
кривце исправљати и за кривице казнити, столе и приходе црквене
који га по обреду и старом обичају припадају примати, и сбоју дужност
(али без икакве пагубе Наших прелата и римокатоличке цркве) отправљати;
најпосле и сав народ који по Нашим градовима, варошима, границама
и пределима, тј. у местима која су му преко комисије поменутог Нашег
придворног војеног савета уступљена, ма где станује да има слободно
вршење обреда и вероисповести, без икаква страха, опасности и штете
у телу или имању, и да може уживати пређашњу и још у старо доба,
по гласу трећега члана петога декрета краља Матије, и последњега
чланка другога декрета краља Владислава њима допуштену слободу од
десетка, који десетак нека сам народ обраћа и употребљава на издржавање
и приход епископа свога обреда, а да им се никакве противне препоне
не чине од стране Наших прелата и коморских званичника. Зато, да
би они у уживању предизложених слобода и ослобођења безбедније опстати,
и од Нас дарованим благодејанијама боље се усрећити, а чрез то у
мрзости и раздражености, коју против отоманског тиранства имају,
већма се утврдити, и Нама припадајућу приврженост и похвалну вољу
служења племенито и постојано одржати могли, нашли смо за нужно
да њих све скупа, тј. архиепископа, епископе и српске народе, у
новије доба из турског ропства отете, са свом породицом и добрима,
и са свима стварима и свом сермијом њиховом у Нашу краљевску одбрану
и особиту заштиту и покровитељство примимо, штавише, да их и вашој
заштити, одбрани и особитом покровитељству поверимо. Због тога верностима
вашим, којима и горе, свима скупа и свакоме појединце овим писмом
тврдо налажемо, благонаклоно препоручујемо и заповедамо, да ма кад
и колико год пута од претпоменутог архиепископа и њему потчињених
епископа, о чему горе наведеном, сви заједно и појединце умољени
будете, њих против свију незаконитости и насилних нападача, узнемиритеља
и оштетитеља, док ствари онако као што је горе казано стојале буду,
заштићивати, покровитељствовати и бранити, и у горе реченим допуштењима
и концесијама Нашим чувати и дајући у овом обзиру Нашу краљевску
важност, што иште и право и правда; друкчије да не поступате. Ово
кад се прочита, да се има показатељу вратити. Дано у Нашем граду
Бечу у Аустрији, дана 4 месеца марта, године 1695, нашега краљевања,
римскога 37., угарскога и осталих 40., а чешкога 39. Леополд. (М.
П.) Блазије Жаклин епископ њитрански. Павле Медњански.
|
