|
Дејан Медаковић
ПОЛОЖАЈ СРПСКОГ НАРОДА У AУСТРИЈИ ТОКОМ XVIII
ВЕКА
Положај српског народа у 18. веку битно се
изменио после неуспелог аустријског рата против Турске 1690. године.
Те исте године пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић, компромитован
пред турским властима због свог пристајања уз Аустрију, повукао
се, заједно са црквеним старешинама и великим масама хришћанског
народа, на хабсбуршку државну територију. Тај чин, по много чему
судбоносан, пресудно ће утицати и на све токове српског друштвеног
и политичког положаја, измениће се, најзад, и целокупна слика наше
вековне духовне опредељености, без обзира на чињеницу што до краја
никада није раскинута веза са светом источног православља, једнако
као ни спона са властитом државном традицијом.
Опредељење патријарха Арсенија III Чарнојевића
на аустријску страну имало је за непосредну последицу и нарушавање
оне српско-турске политичке равнотеже која је створена обновом Пећке
патриjaршиje 1557. године. Од те године, наиме, Патријаршија је
најпре успела да организационо ојача, да прошири своју јурисдикцију
и према западу, и да, у границама својих привилегија, преузме и
неке функције изгубљене средњовековне српске државе. У сваком случају,
под окриљем Српске цркве створени су услови, па чак и подстицаји,
и за многе ослободилачке покрете хришћана на Балкану, посебно у
време патријарха Јована, па не изненађује ни позив аустријског цара
Леополда I исказан у тзв. Litterае invitatoriae упућен 6. априла
1690. да се дигну против Турака не напуштајући своја огњишта. Поред
слободе и права вероисповести, цар им обећава и права бирања војводе,
при чему се ово право односи на избор војвода као племенских старешина
родовског друштва, које је тада обухватало велики део унутрашњости
Балкана.
Бекство из Пећи патријарх је прихватио као
привремено решење, као нужно зло, а нада у повратак пећког трона
није га напуштала ни у најтежим годинама после Велике сеобе. А да
су те године биле доиста „последна тешка, нужна и усилна времена",
сведоче бројни записи. Сасвим у духу калуђерских формула летописци
cу навели да се то збило “грех ради наших многа пострадалами, и
васеи земли нашеи светие цркви разорише и светие Сјасуди црковние.
Забележио је летописац и страдање великих и славних манастира: Милешеве,
Ђурђевих ступова, Сопоћана и Студенице и „много дело Христіанъ погубише,
и светихь мощи разорите, и био(ть) по господню словеси: вьста езикь
на езикь, и брать брата давлаше и мучаху". То стање сликовито
и потресно је описао 31, маја 1696, у једном запису „грешни скитач"
Стефан Раваничанин. И шест година после Велике сеобе, он је на једнако
непосредан и потресан начин посведочио о страдању српског народа
и његових светиња: „и какова скрбь, беда же и нуж(да) такова не
била никогда, ниже на писанш обреташе такови рат(и). И симь земламь
зэпущені быст: vугарсцеи, србсцеи, болгарсцеи и херцеговсцеи, и
до самога Солуна и Константина града Хріст'іаномь вели(а) срблемь
же наипаче велиа беда, гладь и плененіе и местωомь ωоставление,
и многимь монастирωомь конечное запущеніе и сватимь многимь
телесамь ю месть своихь пренесеніе, другимь же и сагорете, и сватимь
и сващенимь сасудсомь и ωодoждамь ва поганскихь и скрбнихь
рукахь разгр(абленіе). Оуви оци и братіе, уви таковие скрби! Наипаче
оубогимь иноксомь ва то време скoтающе се со места до места вь земли
угарсцеи и немецкой со немцсовь и со угровь, и со самихь мними Хрістіань
про(гоними) и хулими, ненавидими, понашаеми и со метниками нарицае(ми).
Уосталом, и сам патријарх Арсеније III Чарнојевић
описао је у једном надахнутом књижевном саставу своје и народне
муке у време Велике сеобе.
Велика сеоба Срба из старих крајева, којој
је на челу стајао легитимни пећки патријарх, већ од самог почетка
изазвала је и за аустријску државну власт одређене правне последице
и проблеме, проистекле из више околности. Прво, у свим преговорима
са Бечом Срби су се с једне стране позивали на привилегије које
је Српска црква стекла под Турцима, а с друге, они су јасно испољили
и своје захтеве да им и нова држава гарантује иста права. Сви ови
захтеви, упућени цару лично, били су за државну власт тешко прихватљиви
јер су готово сасвим мимоилазили права угарских сталежа и њиховог
сабора, а усвојени су с обзиром на више државне интересе. Међутим,
сукоби и неспоразуми са угарским сталежима проистекли су управо
из чињенице да Аустрија у време Леополда I, и поред апсолутистичких
тежњи самога цара, још није до краја изменила своје, у суштини средњовековно,
државно устројство. Посебну издржљивост у одбрани права круне св.
Стевана показивали су угарски сталежи, на чијој територији су се
сместиле највеће масе пребеглих Срба. Уосталом, чак и касније, за
време цара Карла VI, царице Марије Терезије и цара Јосифа II, процес
претварања Аустрије у јединствену, централизовану, апсолутистичку
државу успорен је и на крају ометен деловањем јаке угарске опозиције.
Отуда, сасвим је разумљиво да је и питање српских привилегија било
најтешње повезано и зависно од целокупног унутрашњег развоја аустријске
империје, а не мање и од спољнополитичких фактора, од европске равнотеже
моћи и честих исцрпљујућих ратова у којима су Срби, употребљени
као војна снага, играли видну улогу. С друге стране, не треба заборавити
ни чињеницу да су Срби на аустријском државном подручју, тачније
на земљама које су чиниле саставни део Хрватске и Славоније, боравили
већ од XVI века и да су, тамо укључени у одбрамбени систем Војне
крајине, и раније већ уживали своје привилегије. Сва та сложена
и нимало једноставна државно-правна и легитимистичко-династичка
питања, добила су након сеобе од 1690. своје нове подстицаје за
њихово сређивање и усаглашавање. Српски проблем представља веома
занимљив детаљ хабсбуршке државне политике, појављује се он као
чинилац и у јасно испољеним плановима бечког двора да осигура своју
власт над читавим Илириком, тј. Балканом. Овакви смели планови,
нарочито после турског пораза под Бечом, добили су на уверљивости,
ово тим пре што је тада завладало чврсто уверење да отоманска сила
више није непобедива и да постоје реалне могућности да буде коначно
протерана из Европе.
Шта су Срби могли да понуде хабсбуршким владарима
у склопу свих ових планова? Какав су положај могли да затраже и
како је напокон окончано њихово вековно борење око привилегија?
На првом месту, судбину српског народа у
Хабсбуршкој Монархији у току 18. века одредио је систем Војне крајине
и све оне привилегије које су из тог устројства произилазиле. Упркос
свим покушајима да се током векова њихове старе привилегије усагласе
са модернизацијом аустријске државе, посебно у XVII и XVIII веку,
систем Војне крајине је издржао и до коначног укидања 1881. године.
Он је за Србе представљао главни ослонац њиховог привилегијалног
положаја, створивши од граничара већ од самог почетка XVI века слободног
сељака изузетог испод сталешке власти Хрватског сабора.
Из српских прилика створених у другим крајевима
Балкана, посебно у старој Херцеговини, а под контролом Пећке патријаршије,
никли су и покушаји обнове средњовековне српске државе. Негде око
1594. појављује се и илирска хералдика, грбовници, којима су потомци
угледних херцеговачких породица доказивали својим несуђеним савезницима
да су балкански хришћани некада имали своју велику државу, чак царевину
и да је тај Imperium illyricum обухватао Македонију, Илирију, Босну,
Далмацију, Хрватску, Славонију, Бугарску, Србију, Рашку и Приморје.
Другим речима, у области старе Херцеговине, а уз пуну сагласност
Српске цркве, рађа се и прва мисао о обнови српске државе коју територијално
обухвата хуманистичко-барокна визија пространог Илирика, чије су
тачне међе почивале на тако несигурним историјским доказима. Уосталом,
не треба заборавити да је и западни свет већ 1601. године био обавештен
о прошлости Јужних Словена и њихових држава у књизи II regno degli
Slavi, коју је написао дубровачки опат Мавро Орбин. Пут до Беча
био је отворен, тачније до одлуке да се цео простор Илирика, тј.
Балкана, укључи у концепт аустријске политике, као логична последица
турског повлачења из ових крајева. Једино тако се и може разумети
улога Павла Ритера Витезовића, који је, као дворски историчар цара
Леополда I, написао читав низ историјских списа, доказујући легитимитет
аустријских претензија на Илирик. У склопу оваквих прилика када
су и научници оправдавали и утирали путеве ратницима, појављује
се на политичкој сцени и гроф Ђорђе Бранковић, прогласивши себе
потомком средњовековне династије Бранковића, штавише и деспотом
Илирика, што му је на крају и донело доживотну интернацију у далеком
Хебу. Ово удаљавање амбициозног грофа из српске средине извршено
је на основу јасно исказаног државног разлога: Nihil male fecit,
sed ratio status hie exposcet, Узалудне cy биле представке српских
сабора, руска интервенција и молбе патријарха Арсенија III Чарнојевића,
гроф Бранковић је остао у интернацији где је, срећом по српску историографију,
сачинио своје монументалне „Хронике", у којима је упорно доказивао
своја легитимна права. Само на први поглед и сасвим површан утисак,
случај Ђорђа Бранковића представља тек једну споредну епизоду на
узбудљивој барокној сцени аустријске империје крајем XVII и почетком
XVIII века. За Србе је било битно да је гроф Ћорђе Бранковић поставио
захтев за стварање једне посебне српске територије, без обзира на
то што је предлагао да се она устроји под непосредном хабсбуршком
влашћу. Уместо посебне територије аустријски владари су током 18.
века према Србима поступали на други и, за државне интересе и унутрашњи
ред у Монархији, практичнији начин. Већ је Леополд I издао Србима
пет привилегија: Позивни манифест од 6. априла 1690, Привилегију
од 21. августа 1690, која чини основ српској црквено-народној самоуправи
у Монархијк, Протекционалну диплому од 11. децембра 1690, издату
преко Угарскe дворске канцеларије, Привилегију од 20. августа 1691,
којом се власт српског архиепископа поред црквених ствари продужује
и на световне послове српског народа, Привилегију од 4. марта 1695,
издату преко Угарске дворске канцеларије, којом је одобрена духовна
организација Српске цркве, потврђени епископи и зајамчена права
и повластице дате ранијим привилегијама.
Све ове привилегије, које су сачињавале чврст
правни основ за положај српског народа у Монархији, тачније — биле
темељ његове народно-црквене самоуправе, потврђивали су и цареви
наследници новим привилегијама или потврдама од којих су најважније
потврде привилегија Јосифа I од 7. августа 1706. године издате преко
царске дворске канцеларије и 29. септембра исте године преко Угарске
дворске канцеларије, Карла VI од 2. августа, односно 8. октобра
1713, с додатком заштитне дипломе од 10. априла 1715, и Марије Терезије
од 24. априла, одноено 18. маја 1743. године. После ове године,
даља судбина српских привилегија показује намеру да се оне сузе
и ограниче, а том задатку служе Регуламенти Марије Терезије из 1770.
и 1777, најзад Деклараторијални Рескрипт од 16. јула 1779. године
и Конзисторијални систем од 1782, којим су српске привилегије углавном
ликвидиране пошто је у & I Деклараторијалног Рескрипта наглашено
да привилегије важе само у смислу тог Рескрипта (iuxta intelectum
hujus benigni Rescripti Nostri Declaratorii..., nach dem Sinn und
Verstand dieses Unsers gnadigsten Erlduterungs-Rescripts). У том
протеклом периоду, тачније у раздобљу од Инвитаторије из 1690. године
до Конзисторијалног система из 1782, унутар самог српског народа
дошло је до неминовних друштвених промена и диференцијације. Међутим,
све до средине века, друштвене снаге ван цркве још нису биле довољно
развијене да битно измене патријаршијско, односно црквено схватање
и тумачење положаја српског народа у Аустрији. Све расправе око
тог положаја обавезно су почињале од цркве, у односу према цркви,
било да је реч о дозволама за грађење нових цркава, или се решавало
о календарској реформи коју је царица Марија Терезија уводила за
целу државу, мерила се и испитивала код Срба благонаклоност аустријских
владара према целокупном нашем народу. У позадини оваквих уверења
несумњиво је стајала и све развијенија национална свест, о чему
сведоче бројни докази. За ову прилику вреди се задржати на многим
графичким листовима који су код Срба незадрживо будили идеје смишљеног
историзма, трезвено формулисање своје духовне баштине, образложено
подсећање на напуштену историјску отаџбину. До 1741. године сви
ти бакрорези са готово обавезним манастирским ведутама инспирисани
су од стране цркве и они сведоче о њеној надмоћној улози у животу
српског народа. Други пример односи се на већ споменуту календарску
реформу. Том реформом из 1775. изостављени су из календара сви празници
Срба светитеља осим јединог Светог Саве. Какве су тада биле духовне
прилике и какве је све отпоре календарска реформа изазвала код Срба,
о томе сведочи протест Новосађана упућен 8. октобра 1777. митрополиту
Вићентију Јовановићу Видаку и епископима Мојсију Путнику темишварском
и Вићентију Поповићу вршачком. Већ 26. октобра исте године буне
се код свог епископа и Вршчани пребацујући му „што си нам укинуо
наше свеце". Буне се и Панчевци у свом писму од 22. јануара
1778, упућеном владици Путнику у коме изреком кажу: „Ми чујемо и
сами очима видимо, да именом наших господеј епископов јест издат
календар у којем забрањује се нам многе наше свеце, а наипаче сербскија
нашја свјатители праздновати, како што смо до сад празновали, за
узрок што би смо ми много празднујући у радњи нашој издангубили,
обаче овако дангуба светих празднујући нити домом нашим, нити царскому
интересу губитка творили. Пачење непразднујући осећамо на наши гнев
Божји, што от 1769. љета како су исте новине у нас почете, многа
показанија од Господина Бога терпимо, како наводненија многа, тако
у плоду земному скудост, и у наших прочих радњах различите уштрбе.
Притом што знаменует то, што у календарах котори с немецким језиком
помешат (1776), наши светитељр! сербски јесу в нем стављени, но
неименују се сербски светители, како светител Сава, то је узрок
да би деца наша мало по мало до последка не знали а наи после и
свете светитеље и невјеровали да су они от нашега рода и племена
били.
Слично су се изјаснили и Будимци у писму
од 24. новембра 1778. године, а тако се изјашњавају и Вуковарци
у писму упућеном своме вицешпану. Свакако пада у очи да је реч о
јаким и имућним грађанским центрима.
Родољубиви карактер ових представки сасвим
је очевидан и он далеко премаша своју религиозну основу. Уосталом,
овакво поступање српских црквених општина треба посматрати и у склопу
опште барокизације култова Срба владара светитеља, посебно култа
кнеза Лазара и цара Уроша, последњег Немањића чија култна средишта
после Велике ceoi6e од 1690. постају сремски манастири Врдник-Раваница
и Јазак. Исказује се ова барокизација и у све чешћем лаичком тумачењу
њихових житија, у примени историјских збивања у морализаторске сврхе,
што кулминира у школској драми „Смрт Уроша V", коју је за потребе
духовне школе у Сремским Карловцима сачинио њен наставник Емануело
Козочински, послат у нашу средину из Русије, a y оквиру тзв. „духовне
помоћи".
Управо на примеру Емануила Козочинског, а
њему треба придодати и Максима Суворова, такође учитеља, исказују
се и духовне прилике српског народа у првој половини 18. века, тачније
један важан слој њихове разуђености. Међутим, колико год руска компонента,
нарочито у области црквене књижевности и духовног живота била важна,
ипак никако не треба заборавити ни још две компоненте које су се
развијале готово напоредо и са мање антагонизама него што се то
причињава на први поглед. Прва компонента несумњиво је везана за
старо духовно наслеђе које је током XVI и XVII века, на подручју
Угарске, а посебно у Срему и Банату, већ имало своје чврсте ослонце,
створивши на овом подручју око тридесетак манастира. Духовна култура
коју су пренели Срби после 1690. го-дине, ни по чему различита од
оне која је цвала у крајевима Старе Србије, лриродно се улила у
постојећу и стопила с њом у једну нераскидиву целину. Као добар
пример за ово тврђење може се навести и низ преписа Душановог законика
који су настали током 18. века. Међу њима посебно је занимљив препис
Законика који је 1700. сачинио јеромонах Пахомије, сабрат манастира
Раковца, истог манастира у којем су 1714. сабране у једну књигу
тзв. „Србљак" и све похвалне песме Србима владарима-светитељима.
Овај упадљиво велики број позних преписа
Душановог законика оправдано намеће питање о њиховој сврси, о потреби
да се они поручују карактеру њихове употребе. Већ сада је јасно
да се у трагању за тачним одговором мора поћи унатраг, у проучавање
видова примене средњовековног српског права у познијем периоду турске
власти. Нису неважна ни ова позна одступања од првобитне верзије
Законика, у којима се назире и улога Српске цркве, тачније: њен
повлашћени положај, у турском периоду. У сваком случају коришћење
Душановог законика, без обзира на његову верзију, има своју сасвим
одређену употребну вредност. Према мишљењу Д. Богдановића „Црква
настоји да примени, у својој проширеној надлежности или, посредно,
у разним облицима лаичког поступка и судовања, један прилагођени
и у извесној мери осавремењени правни кодекс, она тиме конституише,
и себе и свој народ, као легитимног наследника, једне слободне,
независне државе, која је имала своје место у „царској" хијерархији
држава средњег века, и мора имати то место и у новој епоси. Традиција
Душановог законодавства у XVII и XVIII веку у суштини оспорава легитимност
османлијској па и било којој другој туђинској власти, истиче суверену
аутономност народа који је баштиник овог законодавства, наговештава
рестаурацију у новим историјским околностима. Са том, „млађом"
(по Соловјеву „приморском':ј редакцијом Душановог законика,
српска црква на читавом подручју Пећке патријаршије, односно потом
и Карловачке митрополије отвара перспективу политичког ослобођења
српског народа и поновног конституисања српске дрзсавности. Примена
Душановог законодавства у XVII и XVIII веку требало је да буде доказ
да српски народ, налазио се он у границама Османлијске државе или
у Угарској, никада нија изгубио правне атрибуте своје државности.
Нова редакција Душановог законика, у овој не малој групи преписа,
улази као важна појединост у слику једног широког националног програма."
И тако, током XVIII века, постепено ће бледети ранија представа
о цару Душану коју је створила Српска црква у временима касног XIV
и до средине XV века, изазвана и негативним ставом Цариградске патријаршије.
Ранији узурпатор и прекршитељ једног, са византијске тачке гледања,
непомеривог овоземаљског државног поретка, постепено расте у очима
Срба у 18. веку у великог цара који је владао над целокупним Илириком,
па не изненађује ни његово двоструко дивинизовано приказивање у
Жефаровић-Месмеровој Стематографији 1741. године. Још једном, а
неће то бити ни последњи пут у току 18. века, сусрећемо се са појавом
посебног српског историзма, са програмираном идеологијом која битно
утиче и на рано формирање српске националне свести. Била су то времена
великих и често непредвидљивих политичких обрта, маштовитих војничких
освајања у којима сг за преговарачким столом губило и оно што су
запоселе даровите војсковође. У овом случају подсећамо на ослобођење
северне Србије у периду од 1717. до 1739, тј. од Пожаревачког до
Београдског мира. На аустријским географским картама тога времена
та је област означена као Краљевина Србија. У том периоду Аустријанци
су у Београду основали Митрополију подредивши власти овог митрополита
и нека владичанства у Банату. Упорно су спречавали уједињење већ
постојеће Карловачке са Београдском митрополијом, до чијег спајања
ипак долази 1726. године. Очигледно је да је царска политика на
Балкану рачунала са овом територијом у склопу ширих планова своје
балканске политике, али до њихове реализације није дошло услед повлачења
царске војске из северне Србије након Београдског мира 1739. године.
Стиче се утисак да је тада пропала joш једна шанса српског народа
да се, разуме се под аустријском врховном влашћу, домогне своје
територије. Још једном, у време одржавања темишварског сабора 1790.
године, разбуктаће се код Срба нада у добијање своје, од угарске
власти независне територије. До ових комбинација овога пута долази
на директан потицај из Беча, како би се ућуткала све гласнија и
опаснија угарска опозиција. Ова територија стављена је Србима у
изглед јер су је Хабсбурзи као новоосвојену област сматрали коморским
добром које је као такво добило и своју посебну администрацију директно
подложну властима у Бечу. Иако се и овај политички сан Срба у 18.
веку изјаловио и као такав показао нереалним, ипак не треба заборавити
да је он у темељима узбудио српско друштво; упамћене су оштре, начелне
распре на овом скупу, а посебно окршаји са црквеном јерархијом.
Био је то стари процес, зачет још у половини 18. века, који је
тек овде у Темишвару домашио своју врхунску кризну тачку. На тај
начин српско друштво се суочило са чињеницом да је наступио период
коначног опраштања од супрематије цркве, од њене дотада неприкосновене
улоге у заступањима српског народа. Уосталом, привилегијално доба
је прошло, грађанство је прво схватило ту чињеницу и прво покушало
да се прилагоди новонасталим променама аустријске империје. А те
прилике никако нису биле повољне за тврдокорно истрајавање у одбрани
старих привилегија које је прегазио свакодневни живот, Уосталом,
ни сама Монархија није више била кадра да се успешно одупре увек
немирној мађарској опозицији, а политички уступци које је, после
смрти Јосифа II, морао да учини његов наследник Леополд II, практично
су значиле и потпуни слом готово свих оних реформи којима је Јосиф
II покушао да препороди своју тако нејединствену државу. Па ипак,
збивања на Темишварском сабору и око њега нису прошла сасвим неприметно
и без последица по српску националну свест. Истина, од неуспелих
покушаја да као историјски народ успостави у склопу аустријске државе
своју територију, ова ће се мисао и ове тежње преселити на једно
друго подручје, овога пута биће то београдски пашалук, који се налазио
у границама Отоманске Империје. Оно што није успело српском грађанству
у Подунављу, оствариће Карађорђеви сељачки устанци у својој револуцији
од 1804. године.
Ако се пажљиво анализира српска култура после
Велике сеобе, лако се може уочити појава латентног историзма, свесно
окретање ка старом духовном наслеђу и ослањање на традицију. Дуговечна
опредељеност Срба за свет византијске цивилизације, није у почетку
прекинута ни у новој држави, ни у измењеним условима живљења. Поред
бројних писаних сведочанстава, а преписи Законика цара Душана представљају
само један, изабрани пример, и српска уметност од 1690. до средине
18. века даје доказе о настављању и неговању оних ликовних схватања
која су обележила раздобље обновљења Пећке патријаршије. Без обзира
на њихов рустични израз, у свом целокупном склопу, иконе српских
зографа, у првој половини века, сачувале су свој традиционални,
позновизантијски карактер, а нови елементи западњачке, барокне уметности
уселиће се у ово сликарство тек у својој скромној, првенствено декоративној
функцији. Радикалне промене које ће битно изменити карактер српског
црквеног сликарства десиће се од средине 18. века, а од тих времена,
посебно у раздобљу од 1750. до 1770. видно ће се испољити утицај
украјиноког иконописа. До директног угледања на савремену уметност
у Аустрији доћи ће тек у осамдесетим годинама 18. века, када ће
се појавити и прва генерација сликара изображених на бечкој уметничкој
академији. Међутим, ова глобална оцена српског сликарства не односи
се на целокупно подручје на којем се расуо српски народ, већ само
на оне области које су јурисдикционо биле у саставу Карловачке митрополије.
Срби на подручју млетачке Далмације, па и Срби у аустријском Трсту,
остали су везани за оне традиционалне форме које су неговале тзв.
итало-критске радионице, махом оне венецијанске, или су цркве и
манастири у Приморју украшавани импортованим иконама са Леванта
на којима, поред традиционалних форми, препознајемо и елементе тзв.
левантинског барока.
Нешто је другачија слика када је реч о црквеном
градитељству. He улазећи у занимљив проблем око добијања државних
дозвола за грађење својих цркава, а пада у очи да су ове одлуке
и сиетематско ометање засновани на једној дубљој историјској вези
која спаја ове аустријске интервенције са сличним стањем у Турској,
ваља истаћи, да се, упркос свему, на подручју Карловачке митрополије
много градило. При томе су испољена два основна правца. С једне
стране, поново се сусрећемо са поновљеним облицима српске средњовековне
уметности, посебно са архитектуром рашког и моравског типа. За ово
тврђење добар је пример нова црква манастира Ковиља, чије је грађење
отпочето 1741. године. Тада је ковиљски архимандрит Агапије Поповић
склопио уговор о градњи са мајсторима из села Ланге код Солуна.
За ову прилику најзанимљивија је она тачка њиховог уговора у којој
се изричито каже: „Да начиним по подобију церкве Манасије јакоже
из внутр тако и из вње и пред врати церковними на четири столпа
кубе по подобију манасискија церкве". Ковиљска црква, настала
у време када је код нас већ одомаћена и барокна архитектура, не
представља једини пример повремених победа традиционалистичких схватања
у српској архитектури. Оваква сећања нарочито су честа на низу манастирских
цркава насталих у току XVIII века, на пример у манастирима Беочину,
Грабовцу, Шишатовцу, Партошу, Пакри, Лепавини и Прибиној Глави.
Штавише, појављују се оваква схватања и у нашим градским центрима,
у Сремским Карловцима (црква Св. Петра и Павла) и Сремској Каменици.
Насупрот овој традиционалној струји у српској
архитектури 18. века, појавиће се већ у годинама око Велике сеобе
грађевине барокног стила. На жалост, ми немамо одређених података
о томе како је српска црквена јерархија гледала и примала ова здања
која су, што се броја црквених грађевина тиче, премашила она која
су припадала традиционалном стилу. Из архивских докумената зна се
да је највећи део ових грађевина поверен немачким мајсторима који
су, очигледно, били вештији од локалних, скромних дунђера. Само
као илустрацију можемо истаћи пример цркве у Осијеку, која је довршена
1719. или 1720. Према уговору који је склопљен 12. јула 1718. цркву
је градио Gregor Sorger. У једном запису од 1706. у којем се говори
о обнови старе цркве манастира Ковиља изреком се каже да ове послове
„рукоделисаше Немци маистори". И српска црквена општина у Коморану
склопила је 1. маја 1716. године уговор са мајстором Томом Шпилером,
код кога су поручили грађење новог торња, пошто су се на старом
појавиле неке пукотине.
Тако се, кад год су то дозвољавале политичке
и материјалне прилике, током XVIII века зидао читав низ барокних
цркава чије би основне стилске карактеристике показивале и велику
заједничку сродност. Појављује се скромно рашчлањена западна фасада,
а од декоративних елемената редовно су примењени једноставно профилисани
пиластри и лизене, симе и венци, док су стубови знатно ређи. На
сличан начин, пиластри и лизене постају главни декоративни елементи
и на витким, често веома смело грађеним торњевима. Стилска сличност
са католичким храмовима у Подунављу је очигледна. Зато је Иринеј
Фалковски, коаудитор Кијевске митрополије, у свом спису о Србима
и могао написати: „сербскiл церкви вђ многихг знатнш. х-Б Венгер1и
м^стах-Б богато, а изђ вп^ на подоб!е католиц-ких-б вБгстроенв!.
изђ числа онбгхђ будимскал и пештенскал наи-славпишн".
Најзад, ако би се подвукла најосновнија карактеристика
барокне архитектуре код Срба, чини се да је ту у основи феудални
и монар-хистички стил, код нас прихваћен у својој смиреној, грађанској
ва-ријанти. По једноставности и строгости својих облика, српске
су цркве тачно одговарале оној тек касније, за време јозефинизма,
изреком траженој недекоративности. Та грађанска варијанта с мером
је одговарала целокупном нашем друштвеном развоју у којем је баш
српско грађанство у 18. веку одиграло своју историјско-напредну
улогу. Доказује оно свој значај управо и у односу према архитектури;
упадљиво велики број ктитора који сведочи о свесво прихваћеној заштитничкој
улози, најзад, о настављању на средњовековну традицију феудалног
меценатства. При томе, ваља истаћи и чињеницу да цркве и манастири
које су зидали припадници наше грађанске класе нису биле неке мале
грађевине, већ импозантна здања која сведоче не само о религиозној
и националној свести својих поручилаца већ и о њиховој финансијској
моћи. Типичан је пример који се односи на зидање нове цркве манастира
Јаска које је започето 1736. године. У једном запису из 1745. тачно
се каже: „Ктитори жг сватв! обители бБние: перво господин-б Стоићев
Богдановичев сот Шанца Петроварадинскаго, второ господарг, Арсеше
Веселинович и Фјодор, брат его сот предћла Бачке сот вароши Бае,
третие господар Рацки сот Шанца Варадинскога, господар,Еута Георгшвич
из Шида све прочими приложници околними". Звоник манастира
Крушедола, једап од првих барокних звоника у Фрушкој гори, подигнут
је 1726. године, а ктитори су му били господар Недељко, брат његов
Стојић и Василије Богдановић, житељи из Петроварадинског Шанца.
Високи торањ манастира Велике Ремете сазидан је 1735. године, а
ктитори су му били браћа Андреја Андрејевић, администратор карловачки
и „постфервалтер" варадински, и Јаков, постмајтер бешчански.
Како је манастир Бездан у Банату после турског повлачења 1716. године
био у тешком стању, приступило се његовој обнови. Ову обнову издашно
су помогли пуковник Јован Поповић Текелија и његов брат наткапетан
Остоја, који се отада воде у манастиру као први ктитори. Бездин
је новчаним прилозима помагао и командант поморишке крајине пуковник
Јован Хорват од Куртића. Пада у очи да су најважнији ктитори манастира
Шишатовца, у којем су поштоване мошти изразито војничког светитеља
„деспота" Стефана Штиљановића, били припадници официрског сталежа.
Тако је звоник сазидан 1742. године, a ктитор му је био обрстлајтнант
Вук Исакович. Манастиру су прилагали: капетан Трифун Исаковић, обркапетан
Јоан и његов брат оберстер Јосиф от Монастерли, обрстлајтнант Секула
и брат његов капетан Јефтан от Витковић. Ова приврженост Шишатовцу
свакако је изазвана култом св. Стевана Штиљановића, у којем су Срби
видели, поред кнеза Лазара, изразитог антитурског ратника, идеалнсг
miles christianusa. Још два примера карактеристична су за ктиторске
амбиције нашег грађанства. Трошком Михаила Темишварлије, житеља
вароши Сегедина, саграђена је 1722. године данашња црква манастира
Бођана. Према запису на каменој плочи узиданој на спољној страни
западног зида торња, види се да је ктитор цркве Рођења Богородице
у Сремској Каменици, чије је зидање започето 1742. године, био карловачки
протопрезвитер Живан Черногорац. У тестаменту написаном 17. фебруара
1748. године оставио је свој дом у Карловцима да се прода ,,да будет
на украшение, темпло и прочаа украшенија олтарнаја, за цркву у Каменици."
Сложене прилике у којима се обрео српски
народ у аустријској империји током 18. века недвосмислено упућују
на више културних слојева, на њихово преплитање и понекад остварене
симбиозе. Поред везаности за традицију, духовно и уметничко наслеђе
сопственог средњег века, поред непосредних западњачких утицаја владајуће
барокне културе, подручје Карловачке митрополије је врло рано, већ
у првим деценијама после Велике сеобе, обогаћено и утицајима из
Русије, тачније Кијева, као највећег центра православне духовности.
Ова духовна помоћ, упућена једном истоверном народу тачно је одражавала
и заштитнички став Петровске Русије према свим хришћанима на Балкану.
Уосталом, ако је царска политика Леополда I на Балкану, тачније
његове претензије за влашћу над целим Илириком имала и своје званичне
историчаре који су легитимитет ових циљева и научно поткрепљивали,
Петровска Русија је за своје намере користила дело Мавра Орбина
II regno degli sciavi, које је за цареве потребе прилагодио гроф
Сава Владиславић-Рагузејски и штампао га 1722. године. Без обзира
на званичну аустријску политику према Србима, а посебно на одбојан
став бечког двора према све јачем руском утицају, све до средине
XVIII века, српске везе са Русијом остварују се без прекида и на
најразличитије начине од послатих учитеља, огромне количине књига,
икона, црквених сасуда до, разуме се, отворених политичких интервенција
и заштите код аустријских државних власти, па и лично царице Марије
Терезије. Тај руски утицај кулминира у педесетим годинама 18. века,
када је царица Марија Терезија, попустивши угарским сталежима, одлучила
да развојачи потиску и поморишку Војну Крајину, а до тада слободне
Србе граничаре претвори у кметове угарске властеле. Незадовољство
је захватило и друге крајеве, Хрватску и Славонију, где јe појачан
притисак око примања Уније. Узалуд је мудри митрополит Павле Ненадовић,
својом представком од 4. септембра 1750, молио царицу да одустане
од развојачења потиске и поморишке границе, a одлука да се она ипак
спроведе довела је 1751. и 1753. до велике сеобе граничара у Русију,
где им је царица Јелисавета I y југозападним крајевима поверила
чување јужсне границе Царства од кримских Татара. Разуме се, сви
пресељени граничари ослобођени су кметовских обавеза. После сеобе
Срба у Русију, царица Марија Терезија је била приморана да 19. и
21. јула 1752. објави оштар казнени патент (Ponal-Patent), чија
је намера била да међу Србима спречи рад руских агената који су
народ наговарали на сеобу. Митрополит Ненадовић је 2. октобра 1752.
објавио тај царски патент, употребивши сву своју речитост да спречи
даље расељавање свога народа. „Будите постојани". . . каже
Ненадовић, „неподвижпо пребивајте на домовинах и мјестах од дед
и отцев и предков наших утверждених". Још 17. јуна 1763. године
царица Марија Терезија, заједно са својим савладаром Јосифом, препоручује
митрополиту Павлу Ненадовићу да се заложи против исељавања из Монархије.
„Да бихом старали се, емиграцију в народје нашем обуставити, a c
друге стране трудити се, державу царску популирати и_закона нашего
људма всјех вњешних стран населити". Пооштрење режима у граници
пење се седамдесетих година XVIII века до врхунца, a y том периоду
као да јењава акутни руски утицај код Срба, као да се гаси непосредиа
опасност од исељавања из аустријске монархије. Никако случајно ове
се године тачно поклапају са приликама које су владале у српском
сликарству, када је, готово истовремено, ослабио руски утицај.
Отпочео је интензивнији период генезе немачке
културне оријентације у Срба, како ју је с правом назвао Мита Костић.
Разуме се, то никако не значи да су до краја ишчезле и све оне културне
и духовне симбиозе које су стваране у претходним деценијама, у којима
се обавио и процес адаптирања Срба на услове живљења у једној западноевропској
држави. У старијој научној литератури, изузетно осетљивој, а делимично
и зависној од политичких сукоба у XIX веку, са великим подозрењем
оцењиване су бројне царске уредбе којима су Хабсбурзи покушавали
да среде положај српског народа. При томе, често се заборављало
и на чињеницу да су многе од тих уредаба донете у склопу царских
планова да некако осавремене своју многонационалну, а што се легитимитета
тиче, тако сложену државу. He само за Србе створене су бројне депутације,
канцеларије, комисије, читав један гломазан административни апарат
којим се покушало да се, колико толико централизује држава, и спрече
све оне центрифугалне снаге које су Монархију разбијале у њене саставне
делове. Зависно од спољних прилика, од често исцрпљујућих ратова
са Француском, Пруском и, разуме се, са Турском, Хабсбурзи су морали
да чине уступке и да тако спрече бар унутрашње расуло своје земље.
Српски фактор одиграо је у том процесу важну улогу, најпре они Срби
који су живели у систему Војне крајине, а затим и онм који су се
раширили по територији Угарске. Иако њихово политичко уједињење
није никада остварено, ипак чињеница је да су Срби још за време
цара Леополда I успели да изборе своје црквено јединство; јурисдикција
Карловачке митрополије обухватила је и Србе граничаре, а такво стање
сачувало се и након укидања овог система 1881. године, тачније до
краја Монархије 1918. године.
На примеру једног малог народа, какви су
били Срби у 18. веку, било је могуће осветлити и један део велике
царске политике, која је, баш у 18. веку, Аустрију претворила у
велику европску силу. Обрели су се Срби на њеној територији у једном
изузетно трагичном тренутку своје историје, у времену када су, везујући
се за варљиве успехе царске војске на Балкану, били принуђени да
напусте своју историјску отаџбину. Управо слика те изгубљене отаџбине
била је за њих неисцрпна инспирација да опстану и да преживе све
опасности једне трајне асимилације. Од самог почетка, одмах после
Велике сеобе 1690. Српска је црква наставила са оном својом мисијом
коју је преузела и под турском влашћу. Аустријски царсви нису ту
мисију спречили. Повинујући се вишим интересима своје државе, они
су Србе постепено привели у крило једне нове, барокне културе. За
њено формирање Дунав и Подунавље били су од пресудне важности. Судбоносно,
историјско сретање са Западом, са епохом барока, рококоа и класицизма,
обављено је на овој великој саобраћајној магистрали Европе. Нови
тумач оваквих сусрета постаће српско грађанство, које ће током XVIII
века израсти у моћни политички и економски фактор српскога друштва.
Управо на својим дунавским путевима рођена је и модерна српска култура.
У овом раду учињен је покушај да се, бар
сумарно, рашчлане неки њени слојеви, осветли њихова генеза, прикаже
условљеност од општих прилика Аустријске Монархије у 18. веку. Тражили
смо и понудили неке одговоре који се тичу положаја српсног народа
у Аустрији током XVIII века, мислећи првенствено на његова опредељења
у духовној култури.
|
