Стефан Чакић

БЕОГРАДСКИ САБОР 18. ЈУНА 1690. ГОДИНЕ

У одељку овога рада „Природа пресељења Срба у Угарску" било је већ говора о великом значају овог историјског скупа и договора истакнутих представника српског народа из разних крајева, како са турске, тако и са угарске територије, на коме су исти показали, у једној од најтежих и најмучнијих ситуација своје историје, потпуну зрелост, прибраност, мудрост, далековидост, а изнад свега, своју велику љубав према своме намученом и тешко десеткованом народу, своју спремност и одлучност да му помогну, да га заштите, да. га спасу од даљих патњи, да му осигурају једну сретнију и бољу будућност. Мора се одмах напоменути, да су сви они, на челу са својим духовним и народним вођом, патријархом Арсенијем III, притешњени тешким невољама и турским вековним прогонима и зулумима, напустивши своје попаљене домове и своја муком, знојем и крвљу стечена имања, веровали аустријским обећањима о помоћи, заштити и ослобођењу од турског јарма, па су зато упирали своје очи и ширили своје уморне руке према аустриском цару, као своме спасиоцу и ослободиоцу, који их прима под своје окриље. Јер тај цар и тај аустријски и угарски народ, то су хришћани, тако су резоновали ови добри и честити људи и родољуби, а и њихов је народ хришћански народ, па нису ни у потсвести својој могли помислити, да ће то окриље које им се обећава и та заштита која им се нуди бити врло брзо, чим се нађу с оне стране Дунава и Саве, попрскане њиховом властитом крвљу, и да ће се за свако обећање, које ће се ретко испуњавати, тражити проливање нових потока њихове крви, у служби себичних интереса тих „хришћанских народа." Но можда су неки од ових народних претставника, који су били иницијатори и сазивачи овога Београдског сабора, и скупа Срба 18. јуна 1690., ипак, макар интуитивно осетили, да се треба пре преласка на угарску територију, споразумети, договорити, истаћи своје захтеве и жеље, осигурати своју егзистенцију у новој отаџбини, обезбедити своја најосновнија права која припадају једном народу са славном и витешком историјом својом, па су те захтеве и услове свога пресељења и писмено изложили, дали истима једну званичну форму, овластили најбоље и најспремније између себе, да те захтеве саопште на највишем месту у Бечу, самоме цару Леополду I, који им је пре неколико месеци понудио помоћ, заштиту и окриље. Избор је пао на веома спремног способног мудрог и одлучног епискспа Исаију Ђаковића, о чијој се биографији, нажалост, врло мало зна, који је стигао на Београдски сабор можда из своје епископије у Јенопољу, а можда и у пратњи свога духовног старешине патријарха Арсенија III, негде са територије Угарске, где су они већ увелико могли испитивати терен и прилике, успостављати везе са одговарајућим и надлежнмм факторима, како би благовремено припремили, организовали и уредилм, под најповољнијим условима, прелазак бројних српских избеглица које су се улогориле код Београда, чекајући даљи развој војне и ратне ситуације. Ненакнадива је штета, што немамо сачуваних писмених докумената, из којих би се тачно могло утврдити, када су се и где први пут састали патријарх Арсеније и Исаија Ђаковић, после патријарховог бегства из Пећи у новембру 1689. године. Тада би се многе претпоставке, досада изречене од наших историчара, коначно разјасниле и било би осигурано одговарајуће место једног документованог тврђења у нашој историографији по овом веома важном питању, чије би решење припомогло, да се и многа друга спорна питања из ове области успешно реше. Овако нам остаје да и даље износимо претпоставке, трудећи се да оне буду што ближе истини и да не иду у раскорак са познатим и утврђеним историјским догађајима и збивањима.

Јенопољска епископија била је у саставу Пећке патријаршије, на чијем челу је стајао патријарх Арсеније III, који је морао чак Исаију и хиротинисати за епископа и овај је свакако долазио у Пећ на традиционална годишња заседања Архијерејског Сабора, те је Арсеније имао прилике да добро упозна све способности и виталности и дипломатске склоности овог истакнутог јенопољскот епископа. На њега се морао Арсеније одмах обратити, чим је избегао из Пећи и користећи његову умешност и мудрост, као и његово знање немачког језика, а посебно његове добре везе и познанства на бечком двору, одмах га је ангажовао и поверио му низ важних, деликатних и акутних мисија на највишем месту у аустријској престоници, у тренуцима великих страдања и невоља српског народа. Можда су њих двојица заједно даноноћно крстарили по Арсенијевим патријаршиеким областима, које су сада биле знатно сужене у правцу севера. услед надирања Турака и Татара и захватале највећи део баш угарске територије? У Коморану, где је Арсеније стигао још новембра 1689., они су успоставили добре везе са угледним коморанским Србима, који су патријарху понудили и указали сваку помоћ, а које је Арсеније још раније познавао, јер је тамо одлазио још 1687. године, испитујући терен и припремајући се за сваку евентуалност бегства испред турских зулума, који су сваким даном били све већи. У протоколу српске православне црквене општине у Коморану, који се води од 1659. године на страници 250. стоји: „1687 . . . дадох Патрихарху 2 вреће брашна 7 фор. узе владика и са инима коима 1 меров арпе (мекиње)''. — А такође је био у Комрану и 1. јануара 1690., о чему у истом протоколу стоји записано на страници 215: „Патриарха био на конаку 50 фор. . . . те исте 1690. године 1. јануара био је патријарх Арсеније III (Црнојевић) у Коморану и био је на конаку код Николе Зомборлије."

Иако је у првој белешци реч патриарху написана погрешно ,,Патихарху" без сумње се иста односи на патријарха Арсенија III који је те године тамо могао бити, јер се из напред поменутог Грабовачког записа види, да је Арсеније још 1685. године био у томе манастиру, при своме повратку из Беча и задржао се у њему три месеца. Друга белешка, да је Арсеније био у Коморану 1. јануара 1690. године, такође одговара стварности, јер тај исти спахија кир Никола Зомборлија, доноси патријарху Арсенију у Београд писмо коморанских Срба и неке дарове и Арсеније 21. априла исте године одговара на то њихово писмо. Из садржине писма патријархова, јасно се види, да је патријарх њихов стари познаник, да му је познат њихов труд и њихови напори, па их моли, да га извештавају како стоје српске ствари на царском двору у Бечу, јер ,,ви јесте близ от влдајушчих ... и да нам возвештуете свјаху вољу и мисал господску".

За Коморан, Д. Поповић каже: „ . . . У време сеобе од 1690. Коморан је био можда једина српска општина у тадашњој Угарској која је могла у многоме помоћи патријарху и српском народу. Коморанци су понудили преко посебног изасланика своје услуге патријарху, док се још налазио у Београду и патријарх их је оберучке примио. Већ у свом писму од 21. априла 1690., у којем им захваљује на указаној пажњи (моја примедба: вероватно патријарх овде мисли на своје раније посете Коморану), моли он Коморанце, да се у Бечу интересују за ствари српског народа те да му одмах јаве „всаку вољу и мисал господску" (Гласник 2, VI 208—9) . . . Није случајно, да је у једној важној мисији за народне ствари, посланој цару у јесен 1690., поред јенопољског епископа Исаије Ђаковића, послан и угледни Србин из Коморана, Адам, Фелдвари".

Напред смо видели да је патријарх Арсеније из Коморана у новембру 1689. године упутио и она два значајна писма цару Леополду. Но, да оставимо ово питање и даље отворено, одакле су патријарх Арсеније и епископ Исаија стигли у Београд на сабор 18. јуна 1690. године и да се позабавимо самим сабором. Ја мислим да је овај Београдски сабор био један веома мудар и дипломатски потез патријарха Арсенија III и његовог саветника и каснијег наследника епископа Исаије Ђаковића, од далекосежних последица. Њиме је требало нарочито да се подвуче и да се цар и двор убеде, да је патријарх Арсеније народни и духовни вођа свога народа, а да је тај Београдски сабор, као нека Народна скупштина и парламенат, који доноси важне и судбоносне одлуке. И још нешто. Српски народ, који тражи заштиту и азил од турских прогона и турског терора, није једна неорганизована руља бедних, сиромашних и унесрећених прогнаника и бегунаца, већ један самостални, зрео, свестан, одлучан, храбар, неустрашив, поштен и вредан народ, који, иако без своје самосталне државе, коју је раније имао и која је уживала велики углед у свету, има ипак, и у овом пониженом положају несретних и тешко пострадалих бегунаца, своју Скупштину, свој Сабор, као врховни орган власти и уређења, коме стоји на челу врховни црквени и народни поглавар патријарх Арсеније III Црнојевић. Тај Београдски сабор је требао да буде и он је то заиста и био, као једна легитимација, једно званично представљање своме новом домаћииу и заштитнику: Ево, одазвали смо се твоме позиву, подигли смо се на оружје против заједничког непријатеља, прихватамо твоје гостопримство и заштиту! Налазимо се на вратима твога царства, чији ћемо од сада бити верни и одани поданици, али од тебе тражимо то и то, пре но што крочимо под твоје окриље! Иако смо остали без својих домова и топлог породичног огњишта, које нам је разрушио немилосрдни непријатељ и натерао нас у бегство, ми нисмо бедне луталице и несвесни бегунци, већ један храбар и организован народ, који је спреман да се до максимума жртвује за победу хришћанског оружја над пакленим непријатељима! Но, пре свега, ми хоћемо да ти кажемо јавно и отворено, у једној званичној форми, шта ми очекујемо, чему се надамо и шта молимо, на прагу твога царства! Мислим, да је Београдски сабор био и остао један моћан и силан израз наше националне свести, нашег националног поноса, јунаштва, поштења и одлучности, иако смо у то време већ триста година били под турским ропством! И још нешто. На томе сабору први пут су се састали угледни представници српског народа и са једне и са друге стране Дунава и Саве те је тај сабор био претеча каснијег и коначног уједињења његовог у слободну заједницу јулших Словена! На такав један сабор, безусловно је морао доћи патријарх Арсеније III па макар путовао данима на своме гладном и изнуреном коњу, или можда неким другим превозним средством, можда чак и пешке из велике удаљености, из срца угарске државе, где је нашао азил, јер без њега, његовог присуства и његовог руковођења овим сабором, тај сабор не би био оно што је био и што ће вечно и остати.

После оних писама из Коморана у новембру 1689. на која није добијао одговор патријарх је можда покушао да оде и до Беча, до цара, али ко зна, ко је ово спречио и осујетио — можда моћни језуити, који су окружавали цара и нису лако дозвољавали једном патријарху „шизматику", да крочи у царску палату? Можда баш због тога Арсеније никада није тражио аудијенцију код цара, већ је увек тамо слао свога и народног изасланика, јер је држао, иако понижен и увређен, до свога поноса, а ово тим пре, што нигде нема сачуваних докумената, из којих би се могло видети да је патријарх Арсеније III било када код цара био у аудијенцији, иако је често у Беч долазио, па је у Бечу и умро. За време свога вишегодишњег рада у Бечу, покушао сам у Државном и дворском архиву као и у Ратном архиву ово да сазнам, али без успеха. Патријарх Арсеније који никада није могао дуго седети на једном месту, већ је стално био у акцији и покрету, вечно будан да заштити и одбрани интересе свога народа, сигурно није стално седео у Коморану, од јесени 1689. па до Београдског сабора у јуну 1690., а још мање, да је за сво ово време био у Београду, како неки мисле! Он је био у сталном покрету. Обилазио је велику територију своје канонске јурисдикције на територијл Угарске, јер јужно од Београда није могао нити смео ићи, јер га је турска исукана сабља тамо чекала на сваком кораку. Можда се у време Београдског сабора није налазио далеко од Београда, можда је био у неком фрушкогорском манастиру, па је тако лако могао стићи на овај историјски сабор! Све су ово, наравно, предпоставке, не категоричке тврдње, али предпоставке, које имају јаку логичку подлогу и чија се резоновања темеље на извесним чињеницама, Koje нису за одбацивање. Нека ми зато буде дозвољено, да и овде на овоме месту, изнесем поново своју већ раније, на више места споменуту предпоставку, да је патријарх Арсеније III на Београдски сабор дошао, или тачније, вратио се у Београд, са угарске територије, на којој се налазио још од јесени 1689. године, чему иду у прилог и многе напред поменуте чињенице. А ако се прихвати ова предпоставка као тачна, за чега има довољно оправданих разлога, темељеним на реалним историјским збивањима, онда се опет мора поновити и рећи, да велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III није била, или тачније и прецизније речено, није почела 1690. већ у јесен 1689. када је патријарх Арсеније са једном већом групом својих блиских сарадника, народних првака и угледних домаћина, склањајући се испред ужасне турске освете, прешао на територију Угарске, досегао чак до Коморана и оданде упутио цару оно болно писмо пуно очајања и тешке неизвесности и бриге за свој несретни народ, коме је цео свој живот посветио, писмо и речи, које су снажан израз и огледало патријархове велике душе и срца и патријарховог дивног родољубља! Из Коморана, свога сигурног уточишта и заклона, он је морао обилазити своју расуту паставу и свој несретни народ, где год је овог било и на томе путу и даноноћном стражењу над горком народном судбином, затекао га је и Београдски сабор у јуну 1690. године, на коме је он, са народом, донео судбоносне одлуке.

Долазак и појава патријарха Арсенија у Београд, овековечени су и у напред већ поменутој новели „Мариа Чарноевић", где се Арсеније назива „високодостојни патријарх", „благородан старац", „Мојсеј српског народа", „високопочитанија достојна једна старина", „глава народа", кога народ чека иа обали Саве где је подигнут олтар пред којим клечи „високопочитанија достојна една старина у архијерејском оделу . . ." „А по чем се је знало, да остарјели Арсеније народу своме само срећу жели, то се нико из народа ни затезао није налогу, кои је ради изселења потајно издан био, сљедовати, будуће је Арсеније само у одважају томе едино избављења средство за будућност народа свога нашао био . .." Народ у „њему сматраше јемство свога успјеха, а у синовцима његовим надежду будућности, народна песма која изселење ово пева, назива Арсенија старим храстом, оба синовца његова снажним брестовима, а његову шеснаестољетну синовицу, прекрасну Марију, волшебним ружичним пупољком, кои у сенки тога снажног стабла љубко процвати . . ."

Пошто смо се упознали са садржајем ових саборских одлука и условима споразума о усељењу српског народа у Угарску, осврнућемо се укратко на мишљења неких наших и страних историчара о овоме Београдском сабору и његовим одлукама.

Димитрије Руварац, цитирајући писмо патријарха Арсенија цару Леополду из Београда, писано 18. јуна 1690., настоји да докаже, да није постојао никакав уговор између Арсенија и цара Леополда пре преласка Срба у Угарску, већ да је то писмо само једна понизна молба Арсенијева да цар обећа да се поштују сва већ ранија права која су Срби имали у своме црквеном животу. Према томе Срби нису дошли овамо под неким претходним уговором са царом Леополдом, већ само и једино, на основу своје молбе упућене цару и царевих обећања датих у Привилегији од 21. августа 1690. и 4. марта 1659. Поменутом молбом наш народ је молио „да архиепископ-патријарх има неограничену власт над црквом тј. да може по својој вољи постављати и посвећивати епископе, свештенике и настојатеље манастирске и судити им, и да је цар Леополд ту народну молбу и испунио. Из њих изводити, да је нашем народу њима призната црквена народна аутономија, може само онај, који или их није читао ил' ако их је читао није разумео, ил' није хтео да их разуме".

Говорећи како је Арсеније одржао у Београду састанак — скуп свих народних првака, на коме је донета одлука да се сви ставе под власт Леополда I као свога врховног поглавара и да наставе борбу против Турака, др Рад. М. Грујић наводи, да је ова одлука сабора послата преко Исаије Ђаковића, епископа јенопољско-арадског цару у Беч, молећи посебно цара да „осигура црквено-народну самоуправу (аутономију) по тадашњем обичају, на челу са патријархом или архиепископом". Када је Исаија однео цару ове народне жеље, он je својом привилегијом од 21. августа 1690. својом руком подписаном потврдио све оно што су народни представници од њега тражили, те су Срби услед поновног надирања Турака (пад Ниша, Смедерева и надирање према Београду) прешли преко Саве и Дунава и наставили своју Сеобу, бегство испред Турака све до Будима и Сент Андреје носећи са собом светитељске мошти, црквене утвари и драгоцености. Патријарху су се придружили већ раније избегли Срби из Старе Србије, Црне Горе и других јужних крајева".

Веома опширно и образложно говори о Београдском сабору јуна 1690. српских првака, Јован Томић. Он каже: ,,Да изведу ту своју намеру (Сеобу) у Угарску они се 11. јуна те године окупише у Београду на збор и договор. На збору беху присутни: патријарх, неколико епископа, повише игумана и архимандрита, егзарси и ђакони, тисућници, капетани, подкапетани и судије. Сви ови духовни и световни представници православног народа српског под заштитом ћесаревом договорише се и одлучише: да се у Беч ћесару пошље јенопољски владика Исаија Ђаковић с молбом, у којој је Збор у шест тачака изнео своје захтеве. На основу те одлуке владика Исаија доби кредецијално писмо за ћесара, подписано и утврђено подписима и печатима патријарха Арсенија III петорице епископа, седморице игумана и четрнаесторице које капетана које судија народних. Уз то Исаија доби још два писма: у једном су били захтеви представника српског народа, а друго је било упућено ћесару од стране патријарха Арсенија." — Наводећи садржај ових писама и истичући њихову важност, Томић констатује, да су захтеви у тим писмима, када се упореде са царевим Манифестом од 6. априла и тамошњим обећањима, много мањи и скромнији: „ . . . Тако у овим тачкама и захтевима ни помена нема о слободном избору војводе што им га беше обећао ћесар, као што нема речи ни о повластицама обећаним за случај, када се стресе јарам турски и ћесар заузме земљиште са кога су се бегунци склонили у Србију под заштиту ћесареву". Томић сматра, да су српскп прваци овим својим поступком, врло паметно поступили: ,. . . . Такав корак је био врло оправдан. Јер када се зна, да ни народ ни прваци му, избегавши испред турске власти и нашавши склоништа на земљишту у привременој власти ћесаревој, нису ни могли помислитл да се врате к Турцима, те да су зато, хтели или нехтели, морали остати у ћесаревини, али нису били у могућности да уцењују ћесара тражећи све повластице обећане у Манифесту, јер се било бојати да тада неће добити ни најпотребније — то корак којим се ишло к добијању најглавније, а са којом ће бити у вези и друге, сматрамо да је врло уместан." Истичући, како је епископ Исаија на челу једне депутације био два пута примљен код цара Леополда I у аудијенцију, Томић наводи, да је Исаија у првој аудијенцији упознао усмено цара са захтевима српског народа који се већ изчупао из турског ропства, те је добио царево обећање за испуњење ових захтева, а у другој аудијенцији је поднео писмени захтев цару, подсећајући га на његов Манифест од 6. априла 1690. упућен хришћанима под турском влашћу, у Грчкој, Бугарској, Далмацији, Босии и Херцеговини, у коме је овима обећао заштиту ако се буду борили против Турака, да и сада и оним Србима који су још остали под турском влашћу, обећа такође, када ови буду ослобођени, слободу исповедања православне вероисповести и свега што стоји у вези са овим, а што су њихови архиепископи и епископи имали већ под Турцима, т.ј. да се сва ова права протегну не само на Србе у Угарској и Хрватској, већ и на Србе у Србији и Рашкој, што је цар такође обећао.

Др. Јован Радонић каже: „ . . . Патријарх је, не познајући састав и уређење Хабсбуршке Монархије мислио да је главно споразумети се с царем, док је угарско-хрватско племство, клир и локалне власти сасвим испуштао из вида. Тако је онда на Збору епископа, нижега клира и народних главара, с једне и друге стране Саве и Дунава, одржаном 18. јуна 1690. у Београду, израђено било упутство за јенопољског епископа Исаију Ђаковића, који је полазио цару у Беч. У инструкцији, као одговору на царски проглас од 6. априла наређује се епископу Исаији да затражи од цара признање црквене аутономије и патријархове јурисдикције у оном обиму, како је то било под Турцима . . . Стога је цар Леополд примивши веровно писмо од епископа Исаије и саслушавши жеље српскога клира и народних старешина, већ у првој аудијенцији обећао епископу Исаији да ће прихватити те жеље" Др. Радонић ту напомиње, да се Исаија у Бечу консултовао са грофом Бранковићем, одличним зналцем латинског језика и добрим дипломатом, те су они формулисали српске захтеве цару, па је овај после савета са својим сарадницима издао чувену Привилегију од 21. Августа 1690. год.

Др. Рајко Веселиновић истиче мисао, да је на Београдском сабору 18. јуна 1690. донет одговор на царев позив од 6. априла, да су постављени одређени захтеви цару, који су условили доношење познате цареве Привилегије од 21. августа 1690. године.

Др. Алекса Ивић говори о Београдском сабору, о изасланству и овлашћењу Исаије Ђаковића да однесе и преда цару у Беч српске захтеве, наводећи и нека имена народних првака са овога овлашћења.

Д. Поповић, говорећи о Збору народних првака у Београду наводи, да је патријарх Арсеније крајем марта 1690 из Београда послао једно писмо Коморанским Србима, по племићу — „спахији" Николи Зомборлији, кога су Срби из Коморана послали да поздрави патријарха Арсенија у Београду и да му изјави њихову оданост, и у коме их моли да му, пошто су близу Беча јављају „всаку вољу и мисал господску". Поповић тврди да је Арсеније сазвао Сабор у Београд 18. јуна 1690., да би сазнао праву вољу свога народа. Он наводи имена народних првака који су на Сабору учествовали и износи садржај саборских докумената, подвлачећи и истичући, са посебним акцентом, оне речи, из тих саборских докумената, у којима се изражава верност царској круни, моли заштита и обећава спремност на верност до последње капи крви. Мислим, да је врло тешко усвојити мишљење Поповићево, да је Арсеније Сабор сазвао да би сазнао вољу народну, јер он је врло добро вољу народну знао и добро су му биле познате све патње и муке његове и претешки положај, у коме се налазио и који га је натерао да напусти своја попаљена домаћа огњишта и да крене у неизвесну туђину, јер другога пута и решења тада није било. Патријарх Арсеније је сазвао Збор народних првака, а можда су и сами ови народни прваци тај Збор сазвали, па на исти патријарха позвали, да истим руководи, као народни и црквени вођа, а сврха је била сасвим друга: да се са Сабора, као највишег народног претставништва упути цару Леополду I писмена изјава, изразе жеље и захтеви, пре но што се пређе на његову територију, па да онда тај прелазак и та Сеоба добију једну званичну форму преселења угроженог Српског народа испред турског геноцида, под заштиту једне хришћанске Државе, која ће се обавезати, да ће респектовати најелементарнија национална и верска права тога народа који се усељава и који ће бити цару благодаран и веран и заједно са његовом војском наставити борбу против Турака, да би се могли вратити поново у своју стару Отаџбииу, коју су морали напустити. То је био главни циљ и сврха сазива овога Сабора, чије су. одлуке, како ћемо касније видети, наишле на очекивано разумевање царево, те је овај истима удовољио, издавањем своје Привилегије од 20. августа 1690. године. Колико је за Србе, улогорене код Београда, био важан царев одговор и његове писмене гаранције, најбоље се види из чињенице, да се они не усељавају у Угарску одмах после Београдског сабора, већ ту чекају пуна два месеца, да би добили у руке цареве писмене гаранције и писмена царева обећања, да ће се сви њихови захтеви усвојити. Па када су ово добили, још не крећу, још нешто чекају. Вероватно су се надали и очекивали, да се ратна срећа врати Аустријској војсци, да Турци буду протерани, те да се могу повратити на згаришта својих попаљених домова и на гробља својих најмилијих, посечених од побеснелих Турака, јер им је било милије да живе у највећој беди, али на својој Земљи, него да пођу у туђу непознату земљу, која им истина обећава да ће пружити све што они траже, али туђина је туђина! Они остају на обали Саве и Дунава све до последњег момента т.ј. до пада Београда у турске руке у октобру 1690. године. Можда је ту било и неко предосећање, нека прикривена сумња, да им неће бити добро тамо, камо одлазе и можда је то све нашло свога одјека у срцима и души тога измученог народа, па су зато тешко напуштали своју паћеничку Земљу, коју су тако силно волели! Каже се, да мајчино срце предосети несрећу своје деце, а ја бих рекао, да и народна душа интуитивно увек осети, шта се народу спрема и шта га чека! Јер како би се другојачије могла схватити и разумети ова народна неодлучност? Он види да мора кренути у туђину, да се мора растати са својом мученичком Земљом да нема другог излаза и да је то једини пут којим се може и мора кренути. Али он жели да се ипак некако осигура, па тражи од цара и моли га, да му писмено загарантује за оно, што је најмилије и најдраже и без чега не може бити. Цар му то даје. Он то држи у рукама, али ипак не креће, јер црне слутње га спутавају и не дају му да крене, иако му ту већ горе под ногама, иако се ту више не може остати! Туђина је хладна, неизвесност је страшна, а слутње су тешке барикаде преко којих се не може! Да, у праву си, нажалост, несретни народе са вечно немирног Балкана, што не можеш да кренеш, што се спотичеш, што се сузним очима окрећеш да бациш још један поглед на твоју прадедовску херојску Земљу, јер је више никада нећеш видети! Када пређеш преко Саве и Дунава, врата ће се затворити и дуго ће остати затворена, а тебе у туђини, где ти се много обећава, а мало даје, чекају велике муке, невоље и искушења; још ће твоји синови тамо морати да страдају и проливају своју крв, као оруђг туђих себичних интереса; тамо ће их сматрати обичним бескућницима и бегунцима, бесправним сиротанима, иако ће на папиру поседовати најразноврснија обећања, која се никада неће у потпуности испунити! Али, зна тај народ да трпи, да страда, да пати, али зна и да чува и свој понос и свој образ, своју част и достојанство, те ће се тамо ухватити у коштац са новим силама мрака, са новим тлачитељима у новом руху и са новим „европским" и хришћанској езуитским методама и однеће победу и изборити своја крвљу стечена права, оснажити се и наоружати невиђеном храброшћу и хероизмом, те ће дочекати сунце коначне слободе своје и остварење најузвишенијих идеала својих! Зато, пређи сада смело ове две реке, које се уливају једна у другу, под зидинама твога Београда и са добијеним царским гаранцијама и обећањима у рукама, а захвални твоји потомци, испуњени дивљењем и поносом, пратиће овај твој ход и сва збивања и догађаје који те тамо чекају, записујући и бележећи сваки детаљ тих збивања, па се све то нађе „за далеко неко поколење"!

Мислим, да је од ових свих напред цитираних историчара, који су писали о значају Београдског сабора, најтемељније, најреалније и најубедљивије образложио своје мишљење о истоме, Ј. Томић, те ја у потпуности делим то његово мишљење и његов изложени став. Заиста, у оној мучној ситуацији на обалама Саве и Дунава, код Београда, за избегли напаћени српски народ, који је још био под снажним утиском свега преживљеног и стално пред очима видео исукане крваве турске сабље, згаришта својих попаљених домова и мртва и унакажена, несахрањена тела својих најмилијих, било је најважније да му се осигура и гарантује оно, што је за њега, у оно време, било најсветије: да има слободу вероисповедања по закону источно-православне цркве; да има свој стари календар, јер се одлази у католичку Земљу; да има слободу бирања из свога самовласног племена, народног архиепископа, кога ће бирати црквено народни Сабор, а овај да има неограничено право да подиже и освећује нове цркве и посвећује и поставља по варошима и селима свештенике, а игумане по манастирима, као што је то био раније обичај и право, у свим земљама и пределима, где су живели и живе Срби, како они раније, тако и ови који ће сада се тамо уселити; да архиепископ, епископи, манастири, калуђери и мирски свештеници и остали духовни људи, као и црквене куће и имања, буду ослобођени плаћања десетка; да се светске власти (осим цара) не смеју мешати и пресуђивати спорове црквеним људима; да нико не може некога затворити, а ако неко учини неки преступ, да му суди архиепископ или епископ преко Црквеног суда; да се све старе српске краљевске и царске задужбине, које су Турци присвојили, врате под управу српског архиепископа и црквених власти како оне, које су већ од Турака ослобођене, тако и оне, које ће аустријски цар, односно аустријска војска ослободити; Да архиепископ и епископи несметано и слободно могу обилазити цркве и манастире и да их у томе не смеју светске власти спутавати.