ПЕТАР МИЛОШЕВИЋ

“СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ” ДАНАС И НЕКАД

Превирања и преврати у источном делу Европе последњих година имају два основна правца: идеолошки и национални. Демократизација је почела на идеолошком и ужем политичком плану, процесима укидања диктаторске владавине једне и једине, искључиве идеологије, која је себе прогласила изразом жеља и потреба најширих маса, а у ствари се наметала целоме друштву силом и насиљем. Други правац превирања је национално буђење, по свом интезитету, а делом и по  облицима у којима се јавља, слично раздобљу  буђења нација у првој половини 19. века. На површини то је последица повећане слободе, пошто је укидањем владавине комунистичке идеологије национално опредељење престало да буде  потиснуто спољашњостима (нови грбови, застваве, прекрштавање улица), и одражава се у расположењу  широких маса. У дубљем значењу међутим национално опредељење народа Источне Европе условљено је њиховом малености у светским размерама, етничким шаренилом, територијалним комешањем и географско политичким положајем између Истока и Запада. Национално питање је непрекидно на дневном реду, од примања хришћанства и стварања националних, феудалних држава, кроз векове страних освајања и борби за независност, до данашњег питања: како крај ћорсокака претворити у раскрсницу.

Нација и напредак – опет та два опредељења одређују судбину народа Средње Европе. И основна дилема је стара: да ли је право питање “нација и напредак”или је питање “нација или напредак”? Колебање између тога “и” односно “или” добро је познато из историје, на пример Словенски народи су баш у раздобљима најжешћих борби за сопствени национални и државни суверенитет били панславистички, дакле национално расположени, а данас се то одражава у парадоксу да се громогласно извикује као циљ прикључивање Европи, а на слободним вишестраначким изборимасе побеђује само јаким, идеолошки и емоционално бојадисаним националним програмом.

Националне мањине у таквим односима имају кључну улогу. Превазилажењем паролашке мањинске политике постало је јасно да мањине уопште нису природни мост међу нацијама, него су оне озбиљан, сложен, двострано условљен задатак. Мањине су, с једне стране, пробни камен степена демократије у земљи у којој живе, а с друге стране су пробни камен целовитости националне свести и националног бића којем етнички и језички припадају.

Југословенске националне мањине у Мађарској на процесе опште демократизације у земљи реаговале су брзо и, углавном, на исти начин и истовремено. Словенци, Срби и Хрвати у Мађарској су се изјаснили да више не желе да буду двострука мањина: прво јужнословенска мањина у Мађарској, и онда још словеначка, српска и хрватска мањина унутар Јужних Словена. У том правцу су сигурно утицала и национална кретања, удаљавања у Југославији, али главни узрок је на домачем тлу. Увидело се најзад да потискивање природне словеначке. Српске и хрватске свести у име вештачке јужнословенске потпомаже ионако неумитну асимилацију; изграђивањем заједништва у ваздуху, разорили су се темељи природних заједница на земљи. Тако је прошле 1990. године дошло до укидања заједничког ДСЈС-а, а на оснивачким скупштинама самосталних организација Словенци, Срби и Хрвати у Мађарској изразили су своју жељу  и за самосталним листовима. То је створило нову финансијску ситуацију: Република Мађарска, следствено из свога Устава, уместо четири ранија, сада мора да финансира излажење седам мањинских листова. У тешкој економској ситуацији земље власти су споро реаговале на ту нову околност, зато "Српске народне новине" излазе тек сада, од маја 1991. године, уместо јанура, како се првобитно планирало.

Зашто треба да Срби и Хрвати, који говоре заједнички српскохрватски или хрватскосрпски језик, ипак имају своје самосталне листове? Прво, ако је научно и неоспорно да су хрватски и српски језик само варијанте једног истог језика, значи Срби могу да читају новине и на хрватскосрпском, а Хрвати на српскохрватском (и ћирилицом), из тога не произилази да то они и воле да чине, дакле да читају другу језичку варијанту штаману другим писмом од њиховог, а овде је свакако важније оно "воле"него "могу" , јер новине нису ипак домаћи задатак.  Затим ту је проблем односа књижевног језика и дијалекта, значајан пре свега за домаће хрватске скупине. Нема сумње да услед забрињавајуће језичке асимилације није паметно ионако велик раскорак између тих дијалеката повећавати недељним сервирањем турмикса двеју варијанти књижевног језика у заједничким новинама. и најзад географски и социјални положај Словенаца, Срба и Хрвата у Мађарској такође намече потребу самосталних листова, који – због раштрканости и удаљености словенских етничких скупштина – треба да имају јак локални карактер, што је у заједничком листу неостварљиво.

Из таквих разлога и на основу тих принципа смо приступили припремању самосталног српског листа у Мадјарској. Случај је хтео, али културно-историјски симболично, да наш лист излази тачно на 200. годишњицу покретања првих српских новина уопште: "Сербскија новини" појавиле су се у Бечу 03. марта 1791. године. Ми пак, овде у Будимпешти,  преузимамо и носимо даље име српског листа из прошлог века у Пешти: "Сербских народних новина" (1838-1849).  Продужујући и обнављајући дакле двестагодишњу традицију српске штампе у овим северним пределима, где је српска штампа и рођена, пролонгирамо традицију и име нашег листа из прошлог века, али то име, истовремено указује и на континуитет са "Народним новинама" , које су такође биле и наше, и које се укидају управо излажењем наших нових, самосталних листова.

Стотину година  после Велике сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, Срби на северу, саживљени са средњевековским типом цивилизације, у царствујушћем граду Вијени 1791. године покрећу прве српске новине, "Серпскија посведенија новини" (1791-1792), које су такође у Бечу следила "Славеносербскија вједмости" (1792-1794) и најзад "Новине сербске из царствујушћега града Вијенне"(1813-1822). и мада је један од крупних узрока угаснуча "Новина сербских"било недовољно интересовање читалачке публике, оставши без њих, Срби су одједном схватили њихову важност и осетили празнину. А пошто годишњак, алманах, књижевни часопис, какав је био Летопис (покренут у Пешти 1824, од 1826. издаје га Матица српска) није могао да задовољи потребе за свежим, дневним политичким листом, а "Новине сербске"које су од јануара 1834. године излазиле у Србији, нису могле бити довољне Србима на Аустријској и Угарској државној територији, од двадесетих година пршлог века низ молби за дозволу сведочи о непрестаним напорима да се у Пешти покрене српски политички лист.

У томе је најзад успео Теодор Павлович, који је уз обећање, односно пристајање на услов да ће у новинама "писати само о стварима потпуно невиним.... које и власти држе за потребне и корисне", 13. јула 1838 године, у Пешти издаје први број "Сербског народног листа". Лист је излазио недељно једанпут, а Павловић је у пролеће 1838. године добио дозволу и за "Сербске народне новине"које су излазиле два пута недељно.

Од првих дана "Новин"су добиле своју физиономију, која се састојала у устаљеном распореду појединих рубрика. На првом месту, одмах испод заглавља, у одељку означеном са "Унгарија" или "Унгарија и Ердељ", објављиване су новости из тих земаља. Услучајевима када у тим земљама није било ничег интересантног за јавност, на прво место долазила је "Аустрија", а иза ње следиле су разне друге државе, чији редослед је обично зависио од њиховог географског положаја, тј. Од тога да ли су лежале ближе или даље од Унгарије и да ли су власти биле више или мање занимљиве. Из тог главног дела новина, који је имао дипломатско-политички карактер, најчешће су долазиле "Смјесице", у којима је било вести о личностима, сензационалним догађајима, разним чудима, појавама које нису спадале у област нормалног живота, извештаја о техничком напретку, података из друштвено-културног живота и популарне науке. После "Смјесица"саопштавани су подаци о курсу новца, пештанским пијачним ценама, водостају на Дунаву, а затим огласи, различите објаве, извештаји и друго". (Василије Ђ. Крестић:Историја српске штампе у Угарској, 1980).

Покретач и уредник "Сербских народних новина"Теодор Павловиц (1804-1854) рођен је у Карлову (Банат). Школовао се у родном месту и Жомбољи, гимназију похађао у Темишвару, В.Кикинди, Сегедину и Сремским Карловцима, философију студирао у Сегедину и Пожуну, права у Пожуну. У Пешту је дошао 1825 године за приправника адвоката и књижевника Михаила Витковића. Писац приказа и бележака о српским и страним писцима и књигама, публицист и преводилац Теодор Павловић је у историју српске културе уписао своје име пре свега као покретач и уредник часописа и листова. Поред наведених новина, он је био и уредник "Сербског летописа" од 1832-1841, и алманаха "Драгољуб"(1845-1847), а између 1837. и 1854. био је секретар Матице српске.

У почетку опрезне и безазлене "Сербске народне новине"у оштром ваздуху реформског доба и предвечерје револуције 1848., постајале су све смелије и оштрије. Но, парадоксално, ако им је храброст у прво време уливала атмосфера у реформској Мађарској, њих је и однела бура која је настала управо из те атмосфере. Када је, после мајске скупштине у Сремским Карловцима, проглашена Војводина, а Стеван Шупљикац изабран за војводу, убрзо је дошло до оружаних сукоба и рата између Срба и Мађара. У том историјском вихору, према податку из цитиране монографије В. Ђ. Крестића, "Павловић је једне ноћи, у највећој тајности, напустио Пешту..."

Ми сада обнављамо традицију "Сербских народних новина", али не од оне ноћи у којој су, заједно са уредником нестале, него од оног јутра када им се први број обелоданио.