 |
Miroslav
Pantić
Nalješkovićeva
komedija
"arecitana u Mara Klaričića na piru"
Ono što se danas zna o počecima i razvoju dubrovačke renesansne drame daleko je od toga da bude u svim pojedinostima sigurno i potpuno. Mnogi, i pokatkad osnovni, podaci nedostaju nam za tačna uopštavanja i ispravne zaključke. Među njima odsustvo sigurnih vesti o broju i vremenu najznačajnijih predstava dubrovačkog pozorišnog repertoara XVI veka ne dolazi, nesumnjivo, na poslednje mesto. Još dosta će se u tom pogledu morati da uradi, i svaki doprinos u rasvetljavanju nejasnoća s kojima se sada borimo može biti samo koristan i dobrodošao. Jer nije, i ne može nikako biti, jedino pedantska besposlica pokušaj utvrđivanja tih fakata kad ih nemamo a možemo ih imati, ako nam oni pomažu da upotpunimo naša saznanja o tome šta je čemu u ovom razvoju prethodilo, i ko je od dubrovačkih dramskih pisaca donosio novine, a ko dolazio za tim i već stečena iskustva razvijao dalje ili epigonski ostajao u dostignutim okvirima.
U ovom poslednjem smislu, tako, još uvek se nije moglo do definitivnog rešenja dovesti značajno pitanje koji je od dvojice dubrovačkih pesnika XVI stoleća, Nikola Nalješković ili Marin Držić, prvi izveo građansku komediju na dubrovačke pozorišne daske. Jedino se naslućivanjem i književno-istorijskim analizama došlo do pretpostavke, verovatne ali nepotvrđene, da je veseli dum Marin u obesnom i raspusnom karnevalskom zabavljaču, nežnom i elegičnom liričaru i učenom astronomu i fizičaru Nikoli Nalješkoviću imao prethodnika u ovome poslu. Ta pretpostavka zasnovana je na činjenici da su Nalješkovićeve komedije u stvari mnogo više nastavak srednjovekovnih farsi, bez jačih ugledanja na klasičnu komediografiju i jednostavnog sklopa, nerazvijene i pisane u stihovima, i na uverenju da bi se taj pesnik teško odlučio da ih tako gradi da je Marin Držić već bio nastupio sa svojim daleko složenijim, proznim i plautovskim komedijama.[1]
Ne treba ipak misliti da je ovo pitanje bez razloga ostalo otvoreno sve dosad; njegovo rešenje omele su ozbiljne teškoće. Dok je hronološki poredak Držićevih premijera relativno lako i prilično pouzdano uspostavljen blagodareći zapisima očuvanim u naslovima većine njegovih tekstova, i istraživanjima, u prvom redu arhivskim, koja su se na osnovu njih dala izvesti, za datiranje Nalješkovićevih dramskih dela nije, naprotiv, bilo skoro nikakvih izgleda. Sva ona, komedije kao i pastirske igre, očuvana su nam u veoma lošim i nepotpunim rukopisima, i u njima dolaze bez naslova i bez ikakvih vesti o vremenu i o okolnostima u kojima su prvi put izišle pred svoje gledaoce. Samo je za jednu između njegovih komedija, za onu naime koju akademsko izdanje označuje kao "komediju V",[2] jedan stari prepis, pisan negde s kraja XVI ili na početku XVII veka i za to izdanje nekorišćen, mesto naslova imao zagonetnu belešku: "Komedija arecitana u Mara Klaričića na piru".[3] Ne postoji, međutim, ni drugi kakav izvor – savremeni memoari, ondašnja korespondencija ili arhivski spisi – koji bi na celo pitanje bacio nešto više svetlosti.
Ali, ako nas nedostatak direktnih informacija sprečava da izradimo potpunu i preciznu hronologiju Nalješkovićevih drama, pomenuta beleška po kojoj je prva od njegove tri komedije igrana na svadbi Dubrovčanina Mara Klaričića, otvara put mogućnosti da to postignemo bar za jednu između njih. A kad se jedna sigurnije poveže s prilikama i trenutkom u kome je nastala, nesumnjivo je da će razmišljanje i o ostalima biti osnovanije i bliže istini. To je uostalom već uočeno i jedanput – bez uspeha – i pokušano. Jer da se vest iz ovog zapisa može kako valja iskoristiti, mora se najpre znati koji je Dubrovčanin XVI veka svojim savremenicima bio poznat kao Maro Klaričin. A to se tom prilikom nije moglo ustanoviti, pošto se "ime Klaričić ne nalazi u našim spomenicima, pa se ne može znati je li baš pravo prezime, ili nadimak lični ili cijele porodice".[4] Jedan bračni skandal ondašnjeg Dubrovnika, slučajno sačuvan na stranicama dubrovačkih krivičnih knjiga, ukazao je neočekivano na trag po kome se ima poći. Da pogledamo šta nam nudi sudski zapisnik o njemu.
Početkom marta godine 1609. pred dubrovačkim sudijama obreo se neki Đuro Ivanišev, obućar i poreklom seljak. Zatvoren što je nožem ranio sopstvenu ženu, u istrazi je ispripovedao mučnu istoriju njihovih besprekidnih sukoba, koja se umalo nije završila tragedijom. Ta sličica iz svakodnevne stvarnosti, dubrovačkog puka, iako puna živopisnih crta, ovde nas može interesovati samo jednim svojim detaljem. Nesrećni Đuro uveravao je sudije da njegova žena već duže vreme provodi noći izvan njihovog doma i da to pravda strahom od gospara Džona Klaričića, s čijom je sluškinjom imala neku razmiricu. Pokazalo se, naravno, da su njeni izgovori bili lažni a izostanci grešni, ali takođe i to da Klaričić koji je ovde pomenut nije niko drugi do vlastelin Džono Bunić. Kao Klaričić on dolazi jedino u izjavama Đura i Marije, njegove žene; sudije, naprotiv, uvek ga nazivaju Bunićem.[5] Prezime Klaričić, prema tome, predstavlja takozvano "slovensko prezime" izvesnog ogranka dubrovačke patricijske porodice Bunić i otud je jasno zašto se "ne nalazi u našim spomenicima". Porodica Bunić, razgranata i mnogobrojna u ove decenije, imala je više ovakvih, narodskih, prezimena, kojima su se pojedine njene kuće međusobno razlikovale; jedna od njih, ona koja je dala poznate pesnike, nazivala se Vučić, kako se odavno zna.[6]
Dragocena vest da među precima vlastelina Džona Bunića-Klaričića treba potražiti Nalješkovićevog Mara Klaričića nije, ipak, dovela i do njegovog neposrednog identifikovanja. Kako u to vreme u Dubrovniku žive dva Bunića s imenom Džono,[7] morao se preći zamoran i ne uvek pravolinijski put arhivskih proveravanja i genealoških studija. Tek tada, dospelo se do pune i nesumnjive izvesnosti, i po njoj je vlastelin Marin Županov Bunić (1514–1580) onaj Nalješkovićea prijatelj čije je svadbeno veselje on pokušao da uveća svojom komedijom.[8] Kako se moglo i misliti, taj Bunić je iz jedne od najuglednijih i najbogatijih dubrovačkih kuća onoga vremena. Od detinjstva je među porodičnim portretima mogao gledati strogi vojnički lik pradeda Župana (+ 1464), koji je, kao ammiraglio, komandovao dubrovačkim galijama u hrišćansko-turskoj bici kod Varne godine 1444.[9] No njegovi preci nisu bili samo ratnici i "ljudi od vladanja"; isto toliko, i više, bili su i spretni trgovci, i njihovi testamenti, puni bogatih legata, rečite su ilustracije njihovih života, posvećenih poslovima i sticanju.[10] Marinova majka Klara, koja je rano ostala udovica i na koju je pao teret vođenja kuće i podizanja trojice neodraslih sinova, morala je biti umna i energična žena, i bez sumnje je po njoj ova porodica i nazvana Klaričić. Određen porodičnim tradicijama i običajima Republike, Bunićev život mogao je jedino biti ispunjen javnim službama i trgovinom. Kao dubrovačkim vlastelin, prošao je uobičajenu karijeru, koja je počinjala sitnim činovnikovanjem u nevažnim uredima, da se završi časnom i dostojanstvenom funkcijom kneza.[11] Ne jednom, poveravane su mu i specijalne misije, kao ona, godine 1568, kad je išao u Carigrad kao poklisar harača,[12] ili ona druga, godine 1570, kad je s još jednim plemićem bio vladin delegat za vođenje istraga po narodnim tužbama "protiv Hvarana, Korčulana, Peraštana, Kotorana i ostalih raspuštenih Dalmatinaca, koji pod lažnim imenom uskoka pustoše sela i ostrva dubrovačke države".[13] Nije manje živahna i uspešna bila ni Bunićeva trgovačka aktivnost. Iako njegova poslovanja ne poznajemo u punom obimu, sigurno je da su bila znatna, kad su, inače, prilično zamašne svote koje samo beogradski trgovci preko godine pozajme kod njega.[14]
Viđen vlastelin i imućan trgovac, Maro Klaričić je, dakle, morao samo imponovati pesniku Nalješkoviću. Tim više, ako je, kao što je verovatno, nalazio dokolice, načina i volje da se uz poslove bavi naukom i knjigom. U veku u kome je živeo nije bilo nimalo neobično da se trgovac, naučnik i pesnik nađu u jednoj istoj ličnosti, i sam Nalješković predstavlja takav jedan zanimljivi spoj. Sem toga, jedan od Klaričićevih bližih rođaka, Marin Nikolin Bunić, brat od strica njegovog oca, bio je učen čovek i više nego prijatelj istoričara Ludovika Tuberona Crijevića i okrunjenog pesnika Ilije Lampridija Crijevića: prvi mu je slao svoja dela na pregled i popravak, a jedno mu je i posvetio, dok se drugi s njim dopisivao i preporučivao ga ovakvim pohvalama Alesandru Farneze:
Commendo unanimem meum sodalem,
commenđo tibi Farnesi, Marinum.
namque est dignus in intimis haberi,
cultu, moribus, elegante lingua,
non ignobilis et deńĺnter ornat
malorum titulos, genus Bonorum.[15]
Još jedanput je, znači, naš Maro Klaričić mogao biti na liniji porodičnih tradicija, kad se pokazivao kao ljubitelj poezije i prijatelj pesnika.
Pa kad je bila njegova svadba, za koju je grupa pozorišnih amatera, po svoj prilici vlastele, pripremila predstavicu s Nalješkovićevom komedijom na programu? U knjigama ženidbenih ugovora XVI veka Marin Županov Bunić dolazi u dva maha. Prvi put je to bilo još godine 1530, kad je imao jedva šesnaest godina a njegova zaručnica Frana, kći gospara Orsata Džonovog Đurđevića, ni punih dvanaest. Dobivši tom prilikom 2600 perpera miraza, Marin je obećao da kroz šest godina povede Franu u svoj dom. No januara 1535. ugovor je poništen a Marin je novce vratio, jer mu je zaručnica umrla pre venčanja.[16] Tek 28. aprila 1541. registrovan je njegov drugi ženidbeni ugovor, ovaj put s punoletnom Linjom, kćeri pokojnog vlastelina Luke Dživovog Sorkočevića.[17] Miraz je sada bio 2000 zlatnih dukata i Marin ga je odmah dobio od Linjine braće. U tekstu ugovora, kod formule o roku u kome će Bunić svoju verenicu povesti kući pro consumatione matrimonii, ostavljeno je prazno mesto, što bi bez sumnje trebalo da znači da se to imalo obaviti odmah ili u najbliže vreme. A kako su se u starom Dubrovniku svadbe činile onoga dana kad je nevesta ulazila u mladoženjin dom,[18] to je negde u godini 1541. ili najkasnije u godini 1542. proslavljan Klaričićev pir. Bilo bi bolje, doduše, da se ovaj termin mogao još više približiti pravome, ali je za ovo vreme, kad župnici još ne vode matične knjige, to ostvarljivo samo u malom broju slučajeva. Čak je i poznati Registro maritaggi bio bez ikakve pomoći ovoga puta; u tom dragocenom kodeksu registruju se samo ona venčanja dubrovačkih vladika za koja je dobijena novčana potpora nekakvog dobrotvornog legata; bogata Linja, međutim, nije imala ni uslova ni potrebe da je traži i dobije.[19] Ali da se ovo svadbeno veselje slavilo i koju godinu kasnije no što na osnovu arhivskih dokumenata izgleda, van sumnje je da je to moralo biti pre godine 1548. kad je, kako se sada pretpostavlja, izvedena Držićeva izgubljena komedija Pomet odnosno pre godine 1549. kad je bilo prvo prikazivanje njegove Tirene.[20] Uostalom, Buniću su u vreme Držićevog debitovanja na dubrovačkoj sceni već počela da se rađaju deca iz braka s Linjom, i to najpre svakako kći Klara, koja je 15. aprila 1564. stupala u brak s Franom Nikolinim Sorkočevićem,[21] a za njom i sin Župan, koji je decembra 1568, sa dvadeset godina, ušao u Veliko vijeće Republike.[22]
U vreme ovoga pira, Nalješković je, kao i Bunić, bio tridesetih godina, i već je za sobom imao karijeru trgovca kome poslovi ne polaze najbolje za rukom. Posle dugih prebivanja u trgovačkim središtima zapadne Evrope i Levanta, on se, izgleda obeshrabren neuspesima, za više godina skrasio u Dubrovniku. Tamo je nastavio da posluje, nastojeći i da ponešto privredi povremenim službama u različitim ustanovama dubrovačke uprave. Tako je početkom 1541. postavljen za pisara žitnice, a dužnost mu je bila da građanima koji su te gladne godine ostali bez žita uz doznake raspodeljuje žito doneto iz Venecije.[23] Već 2. aprila 1541. on je iz te službe otpušten, "pošto bogu hvala naš grad ima obilje pšenice i nije više potrebno deliti je na doznake", ali je od 16. septembra dobio neko zaposlenje u računovodstvu Republike, za koje je s vremena na vreme bio isplaćivan.[24] Nešto kasnije, decembra 1543, izabran je za kancelara računovodstva,[25] što takođe nije dugo trajalo, jer ga u aprilu 1545. nalazimo u Konavlima, gde premerava vinograde i zemljišta po kojima tri dubrovačka vlastelina, specijalno za to poslata, čupaju i uništavaju bespravno posađenu lozu.[26] U svetlosti ovih podataka postaje shvatljivije što se pesnik kome je novčano išlo od lošeg na gore i koji je najposle umro kao siromah s malo odela, knjiga i astronomskih instrumenata u kući[27] vezivao prijateljstvom za bogatog i uticajnog Bunića, koji mu je u svakom slučaju mogao samo pomoći. Čak možda ni njegova honorarna uposljenja u računovodstvu i žitnici nisu slučajna i bez veze s Bunićem; pored činjenice da je kao trgovac Nalješković morao biti stručan za takve poslove nije, izgleda, od najmanje važnosti bilo ni to što je u to vreme jedan od vlastele koja rukovodi ovim ustanovama bio baš Bunić.
Komedija koju je Nalješković za njegov pir napisao mogla je, dakle, biti i znak zahvalnosti, a ne samo prijateljske srdačnosti i simpatija.
Tom komedijom zvanice i gosti Klaričićevog pira zaista su imali "veliki smjeh", kako im je u prologu obećano. Ostvarena u kojem kutu dvorane za prijem, uz skromne režijske i scenografske napore, i s malim brojem "glumaca", Nalješkovićeva komedija je pred svojim gledaocima odškrinula vrata dubrovačkih domova i rekonstruisala jedan odlomak iz svakodnevnog života. Goropadna, bigotna i večito na svađu raspoložena "gospođa", raskalašan i obestan "gospar", i raspuštene i džandrljive služavke, – to su njeni likovi; potkradanje "gospođe" i "gospareva" ljubakanja sa služavkama, kao i beskrajni sukobi i "treske" oko toga, – to je njena radnja, a lako pomirenje "gospođe" i "gospara" i zajednički odlazak na večeru u susedstvo, – to je njen rasplet. Bez određenog morala za koji se bori i koji zastupa, i bez deklarisane osude negativnosti kojima se smeje, ova komedija je prosto želela da svojim gledaocima pribavi čas-dva gromoglasnog smeha, a postupci kojima se pri tom poslužila nisu bili mnogo različni od onih koje su gradski veseljaci, zanatlije i kalfe, još od srednjeg veka koristili za svoje nevešto pisane ali papreno smešne i silno zanimljive farse. Dubrovački život ona je naslikala s bespoštednom i surovom realnošću, i sa slobodama kakve su samo u vreme renesanse mogle biti oprostive u dobrome društvu, a ako u njoj i nema poezije i lepote prikladne za priliku kojoj je bila namenjena, ona ne može ipak biti neinteresantna i bez značaja, jer je u njoj svaka scena stvarna i svaka reč istinita.
Napomene
1 Za celo ovo pitanje isp. raspravljanje Milana Rešetara, Stari pisci hrvatski, VII2 (Zagreb, 1930), str. LXXXIV i dalje.
2 Stari pisci hrvatski, V (Zagreb, 1873), str. 240-259.
3 Po njemu je priređeno izdanje iste komedije u časopisu Dubrovnik, zabavnik štionice dubrovačke ça godinu 1870, str. 220-237. Rukopis je opisao Rešetar, nav. delo, str. VII-XIX.
4 Rešetar, nav. delo, str. LXXXV nap.
5 Diversa et possesso del criminale 7 (1609-1610), 33-51. Ovaj i svi sledeći arhivski dokumenti su iz Historijskog arhiva u Dubrovniku.
6 O ovim dvostrukim prezimenima dubrovačke gospode vid.. Rešetar Milan, Slavenska prezimena dubrovačke vlastele. Dubrovački list, 1925, II, 32, 33.
7 To su, prema podacima popisa u Specchio del Maggior Consiglio, Džono Marinov (1563-1617) i Džono Tomov (1587-1649).
8 Dokazivanje ovoga tvrđenja bilo bi dugo, nezanimljivo i preopširno, te se zato ovde ispušta. Napominje se, samo, da je među Nalješkovićevim savremenicima bilo osam raznih Mara Bunića između kojih je trebalo naći odgovarajućeg.
9 Isp. F(ancev) F(ranjo), Hrvatska enciklopedija 3 (Zagreb 1942), 516, i Krekić Bariša, Učešće Dubrovnika u ratovima protiv Turaka 1443 u 1444 g., Zbornik radova Vizantološkog instituta SAN, Beograd, 1954, 2, str. 145-158.
10 Npr. test. Marinovog deda Marina ( 1483) u Testamenta notariae 25 (1483-1484), 21 ili onaj njegovog oca Župana (+1520) u Test. not. 33 (1520-1524), 65'.
11 Važnije dužnosti koje je imao: član kolegijuma apelacija (1540, 1543, 1545, 1547, 1549, 1551, 1553, 1555, 1556), činovnik carinarnice (1542, 1544, 1546, 1548, 1550, 1552, 1554), činovnik u računovodstvu (1541), državni advokat (1536, 1539), senator (od 1556), konzul civilnih poslova (1568, 1573, 1576, 1579), član Maloga Vijeća (1566, 1571, 1577, 1580), krivični sudija (1561, 1564, 1567), proveditor grada (1570, 1575, 1578) i najposle knez (1564, 1567, 1569, 1572, 1575, 1578). Specchio del Maggior Consiglio dell'anno 1500, passim.
12 Radonić Jovan, Dubrovačka akta u povelje, knj. II sv. 2, Zbornik za ist, jez. i knjiž. srp. nar., treće odelj. knj. VIII (Beograd, 1938), 168.
13 Knjiga ovih tužbi čuva se u Hist. arh. u Dubrovniku.
14 Podrobne podatke videti u knjizi: Dubrovačka arhivska građa o Beogradu. Knjiga I.1521-1571. Sabrao, uredio, objavio Jorjo Tadić. Izdanje IONO grada Beograda, 1950, passim.
15 Biografska dela Ignjata Đurđevića, Izdao i objasnio Petar Kolendić Zbornik za ist., jez i knjiž. srp nar, drugo odelj. knj. VII (Beograd, 1935), 39 53. Dolci S, Fasti litterario-ragusini, Venetiis 1767, str. 39. Taj Bunić umro je u Dubrovniku kao neženja početkom 1540, ostavivši svoja dobra državi, ali odvojivši dosta i za svoje vanbračne sinove u Veneciji, Ankoni i Dubrovniku, Testamenta notariae, 38. 1539-1543, 96.
16 Pacta matrimonialia, 6, 1523-1534, 113.
17 Pacta matrimonialia, 7, 1534-1543, 110'.
18 Rešetar, nav. delo, XCI.
19 Štaviše, čini se da su dubrovačke vlasti sumnjale da njen miraz nije i veći no što je u ugovoru zapisano, pa su se i njena braća i Bunić morali pred knezom Republike zakleti da to nije slučaj, Pacta matr. 7, 110'.
20 Kolendić, Petar, Premijera Držićeva "Dunda Maroja", Glas SAN, Beograd, 1951, CCI, 62.
21 Pacta matrimonialia, 9, 1558-1579, 66'.
22 Bunić je imao još sinove: Luku (rođen oko 1579), Džona (već pomenutog) i Vlađa (1565-1614), i kćeri: Peru (venčana 1573) i Niku (venč. 1576).
23 Consilium minus, 34, 1540-1543, 54', 69', 78, 88.
24 Isto, 102, 126, 131'.
25 Isto, 40, 1543-1547, 13'.
26 Isto, 133, 134
27 Testamenta notariae, 47, 1585-1588, 192-192': Testamentum Nicolai
Stephani de Nale Testamenat je napisan 2. okt. 1581, a registrovan 22
decembra 1587, i u njemu se čita: "E prima lasso per je decime et primitie
a Santa Maria cathedrale perpero uno, e a Santo Biasio in Ragusi perpero
uno et a Santa Maria alle Danze perpero uno. Dichiaro qualmente io non
mi ritrovo havere al mondo faculta di alcune sorte, infori di alcune poche
e di poca valuta, massaritie in casa con pochi vestimenti mei e libri
con alquanti instrumenti astronomici et uno bacile di argento donatomi
dall" Illma Sig.ria di Rausi, quale tutte cose sopranominate
lasso alla ima cara consorte madonna Nica, e questo imperochi lo ho havuto
in contanti et in ritratto di sue terre a Gliubaz il che ariva a magior
valuta di quel che io speso nelh meglioramenti di soi stabili e quello
che di piщ le resto a dare la prego mi perdoni. la quale madonna Nica
faccio e instituisco mio universal herede.. "
// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma
| Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
|
