Miroslav Pantić

Dubrovačko pozorište Držićevog doba

Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

Odavno je dobro poznato – čak toliko dobro poznato da je stvar gotovo banalna činjenica – kako su ljudi iz onih zanosnih, iz onih ludo veselih i razuzdanih renesansnih dana predano, skoro bi se reklo: zaljubljeno, voleli pozorište. Ono je tada bilo jedna – istina, nikako jedina – od afirmacija njihove životne radosti, od afirmacija njihovog života samog. Tako je u tim decenijama bilo u svim delovima sveta koji su imali sreće, i uslova, da ih zahvati taj "najveći progresivni prevrat što ga je čovečanstvo do tada doživelo" (Engels); tako je u tim decenijama bilo i kod nas, na Primorju i u Dubrovniku naročito, gde su prilike i vekovima gomilana bogatstva omogućili da se, posle srednjovekovnih "tmina", pojave vedri i kao suncem okupani renesansni dani.

I stari Dubrovčani, baš kao i njihovi savremenici po dalmatinskim gradovima, kao i po gradovima Italije, Francuske, Engleske ili Španije, hrlili su, srećni, na pozorišne predstave, uvereni da će imati na njima "veliki smijeh", ili nežnu, poetičnu razbibrigu, ili uzburkane, silno ponete emocije. Jednom reči, i oni su se, kao deca i skoro bezumno, radovali obesnim, a često i sasvim raspuštenim, ali uvek vrlo veselim komedijama i farsama; ili otmenim i poetičnim, a ne retko još i komičnim, ali uvek vrlo zanimljivim pastirskim igrama i eklogama; ili pak potresnim i uzbudljivim, a ne retko i sasvim svirepim, ali uvek vrlo privlačnim tragedijama, što su ih smišljali, ili udešavali za njih njihovi sugrađani ko je su oni cenili i priznavali za "poete".

Ti njihovi pesnici, zna se to takođe, ili bar ponajbolji među njima, i danas su, još, vrlo cenjeni stvaraoci, koji još nisu izgubili svežine i daha, i koji još uvek imaju ponešto zanimljivo da kažu gledaocima. Koliko su se, međutim, taj Mavro Vetranović i taj Nikola Nalješković, taj Antun Sasin ili, najzad, taj Marin Držić, najveći od svih, morali voleti onda, u samom trenutku njihovog stvaranja, kada je svaka njihova reč odjekivala prisnije i zvučala intimnije, i kada se lepo znalo otkuda je iznikla i kuda je bila usmerena!

To staro pozorište, Držićevo pozorište, dužni smo ne samo da cenimo i volimo, nego – pošto s ljubavlju retko kada ne idu zajedno i obaveze – da i dobro poznajemo. To, na žalost, nije uvek lako i do kraja moguće – jer nam mnoga obaveštenja, koja bismo morali imati, sada nedostaju – ali se opet mnogo šta iz njegove dragocene povesti i iz njegove neobično interesantne sudbine može jasno sagledati i iz vesti koje u ovom trenutku o njemu imamo.

Možda ne bi bilo bolje ususret tom pozorištu poći kao istoričar od zanata, s marljivo sređenim činjenicama i hronologijom, i s brižljivo izvedenim zaključcima; možda će čovek naših dana lakše doživeti i osetiti sokove i aromu, ukuse i atmosferu tog davnašnjeg doba – i pozorišnih zbivanja u njemu – ako u potragu za njim pođe srcem i maštom, ako, to jest, pokuša da krene u imaginarnu šetnju kroz vekove i da se, u renesansnom kostimu i s idejama renesansnih ljudi, kroz karnevalsku vrevu probije do pozornica na kojima se odvijaju pozorišne predstave, pripremljene za stare Dubrovčane, recimo, sredinom XVI veka, a to će reći: u godine koje je svojim delom, kao i svojim životom tako slikovito i toliko snažno obeležio Marin Držić.

Ali za tu šetnju neophodno je odbaciti još na polasku kako odeću našega vremena, tako i naše navike, gledanja i običaje vezane za pozorište i njegov čudesni svet. Jer sve je, ili gotovo sve, bilo drukčije u onome veku. Danas ljubitelj pozorišta postupa na relativno jednostavan način: kada mu dođe želja da ide u pozorište, i bukvalno: kad god mu takva želja dođe, obaveštava se o repertoaru i kupuje svoju ulaznicu, prema svome ukusu i svojim mogućnostima, ili još – ako je interesovanje veliko – prema svojoj sreći; u određeni dan i sat odlazi u pozorišnu zgradu i smešta se udobno u svoje sedište, okružen prijatnošću i toplinom; pred njim ubrzo počinje predstava, rađena više ili manje studiozno, ali uvek s pretenzijama, umetničkim u prvom redu, i ostvarena od strane čitavog niza ljudi, od tehničara i glumaca do režisera, kojima je to glavni životni posao, koji se svim tim profesionalno bave; na predstavama se oduševljava ili očajava, ali nastoji uvek da ostane u granicama dobroga tona; sutradan čita o predstavi sud stručnog kritičara koji, već prema prilikama, pogađa njegove misli ili ga ogorčava svojim proizvoljnostima.

Koliko je sve to bilo drukčije u renesansi i koliko bi čovek našega stoleća morao da se prilagođava krećući na pomenuto imaginarno putovanje!

Već odmah po dolasku u renesansni Dubrovnik sačekalo bi ga ne malo razočarenje: Dubrovnik tih dana, uostalom ni dugo zatim, nema svoje pozorišne zgrade, nema, dakle, ničeg što se može i približiti današnjim našim predstavama O tome, ali i ničeg što je izbliza slično raskošnim pozorištima ondašnjeg sveta, recimo čuvenom Teatro olimpico u Vičenci. Odveć skromni, ali nipošto toliko siromašni koliko štedljivi, negdašnji Dubrovčani držali su da bi samo uludo bacali teško stečeni novac podizanjem kakvog-takvog pozorišta, svedenog samo na sopstvene svrhe. Čak i kasnije, u poslednjim decenijama XVII veka, kada se takvoj potrebi nisu više mogli opirati, oni su samo dali da se za pozorišne potrebe adaptira jedna prozaična zgrada: državni arsenal za popravku brodova koji se već odavno više nije nizašta upotrebljavao.

Tokom čitave renesanse, međutim, pozorišne predstave organizuju se, i publika jedino tamo može da ih vidi, ili na širokom otvorenom prostoru ispred palate u kojoj stanuje dubrovački knez, na prostoru nazvanom stoga "prid dvorom", ili po privatnim, obično gospodskim kućama, u njihovim prostranim dvoranama za prijem, i to kao sastavni deo svadbenog slavlja, ili najzad, ali to vrlo retko i samo kad vlada izuzetno dozvoli, u reprezentativnoj sali u kojoj inače zaseda Veliko vijeće Dubrovačke Republike. Sasvim razumljivo za ono nedemokratsko stoleće, kada se hiljadama predrasuda odvajaju međusobno pojedini društveni redovi, ove predstave po kućama ili u državnim salama bile su ekskluzivne, to jest namenjene uskom krugu zvanica ili gostiju naročito viđenih svojim poreklom, svojim ugledom i imetkom ili svojim obrazovanjem. Naprotiv, na predstave koje su davane napolju mogao je da dođe svako. Ali i tada, ali i tamo, moralo se znati – i znalo se! – gde ko može zauzeti mesto: svetina će se, stojeći, tiskati pred pozornicom; knez će, okružen najviđenijom vlastelom, predstavljanje pratiti sedeći na kamenim klupama postavljenim ispod svodova kneževskog dvora; a ugledne dame dobiće takođe mesto dostojno njihove izuzetnosti: to će biti ili prozori i terase okolnih kuća i katedrale, ili specijalno, ali na brzinu i skromno, izgrađene lože.

Svi ti raznoliki gledaoci, i svetina kao i knez, i dame kao i najbogatija vlastela, za svoj dolazak pred pozornicu nisu imali potrebe da išta plaćaju. Jer ulaznica nije bilo i pozorište je bilo čista pasija – dodajmo odmah: i čista šteta – onih koji su ga organizovali. Razume se, u prvom redu onda kada je to organizovanje tražilo osetnije izdatke.

Međutim, još mnoga iznenađenja čekaju u pozorištu renesansnog Dubrovnika; njihov je niz tek počeo. Pre svega, mora se voditi računa da tada u Dubrovniku nije bilo onoga što mi nazivamo pozorišnom sezonom, ili, ako se baš hoće, i strogo uzimajući stvari, bilo ga je, ali nipošto ovako kao danas, da se proteže bezmalo kroz čitavu jednu godinu. Stari su Dubrovčani pozorišne predstave ograničavali na nekoliko, i mahom na nekoliko poslednjih, dana karnevala, a to znači na nekoliko dana između 6. januara i početka uskršnjeg posta, dana i inače posvećenih zabavama, dana koji su, kako je Držić govorio, "od starijeh našijeh odlučeni na tance, igre i veselja".

Pokatkad su te predstave tekle bez teškoća i gledaoci su, i kad su najslabiji pred hladnoćama, obično sa zadovoljstvom presedeli ili prestojali (kako ko!) ono nekoliko predvečernjih časova, pod nebom. Ali moglo je, zato, da se ponekad sve okrene naglavce: vetrovi i kiše umeli su da u sve pripreme unesu krajnju pometnju. I koliko su samo puta gledaoci pred tim elementarnim nezgodama hitali sa predstava kućama, ne sačekavši rasplet događaja i ne nastojeći da čuju poslednju reč s pozornice! Sam Marin Držić suočio se s takvom nevoljom kada je, o karnevalu 1549, s mnogim nadama i s puno pesničke sujete, prisustvovao premijeri svoje Tirene:

... Ma vjetri ne daše ništa čut,
sjever otud dmaše usiono tolikoj,
da srca pucahu od studeni i mraza,
ter ljudi bježahu smrtnoga poraza

jadikovao je on posle toga, s gorčinom se sećajući prizora koji je neočekivano nastao Normalni tok predstava, prema tome, zavisio je od pukog slučaja i nije se mogao obezbediti unapred. Naravno, tako je bilo samo onda kada su se predstave davale napolju, "prid dvorom"; naprotiv, sve je bivalo bolje, i ugodnije, i bezbednije kad su predstavljači za svoje predstave nalazili krova nad glavom.

Do novog jednog razlikovanja u odnosu na naše doba dolazi se takođe već na prvi pogled: među glumcima renesansnog Dubrovnika nema nijednog profesionalca, nijednog zanatlije na poslu, i neće ga biti ni kasnije, dokle god dubrovačko pozorište traje. Sve su to amateri, ponajviše mladi, koje na pozorišne daske goni samo ljubav prema teatru i žarka žudnja da svojoj publici, "puku starom i dobrom", pruže, za pokladne trenutke, zabavu koju će oni, zahvalni, spominjati čitavu narednu godinu. I dok bi se današnji gledalac tome čudio, neko bi mu iz redova renesansne publike mogao da ispripoveda, ljubazno i s komplimentima kako se to onda umelo, da je u Dubrovniku od davnina običaj da se mladi ljudi, bili oni vlastela, ili pak pripadali gornjim, obrazovanim slojevima građanstva, organizuju u posebne skupine, nazvane "družine", koje su čas vlasteoske, čas pučanske, ali nikad kombinovane od jednih i drugih – jer su ih i tu odvajali klasni ponos i društvene norme – s glavnim ciljem da za određeni karneval pripreme pozorišni spektakl, ne jednom i takmičeći se među sobom. Te su svoje "družine" krštavali najrazličitijim, i mnogo puta namerno smešnim imenima kao: "Gardzarija", "Njarnjasi", "Pomet-družina" ili "Družina od bidzara", gdekad ne znajući ni sami šta im poneki naziv znači, a gdekad, opet, ciljajući na kakvu ličnost iza koje su voleli da se zaklone, pa bilo da im je draga, ili je ismevaju.

U tim "družinama" nije bilo ženskih članova, nije bilo glumica. I ti mladi ljudi morali su da se nose, hrabro kako su samo oni znali, i s nevoljama ženskih uloga. Preobučeni, i bog bi sam znao do koje mere uverljivi, oni, po nuždi, predstavljaju i graciozne, prefinjene vile, i goropadne seljanke, i vragolaste, obesne služavke, i dostojanstvene gospođe, i zanosne, širokogrude kurtizane. Drugim rečima, oni su na pozornici, pored ostalog, i one mnoge Tirene i Stojne, Petrunjele i Dobre, Mandaljene i Laure, koje sada, u nekim nenadmašnim glumačkim kreacijama, daju toliko nesvakidašnje draži Držićevim dramama. Razumljivo, današnji gledalac tu bi se mrštio i sigurno negodovao, jer mu to razbijanje pozorišne iluzije, na koje nije svikao, nepodnošljivo smeta. Ali treba znati: stari Dubrovčani nisu imali drugoga izbora. Jer "makoliko Dubrovnik u to doba bio prožet duhom talijanskoga činkvečenta – govoriće kasnije jedan znameniti Dubrovčanin – mislim da bi se teško koja poštena Dubrovkinja dala (a nepoštenu ne bi pustili) da čak u javnosti aktivno sudjeluje pri kakvoj predstavi, dok su to u Italiji i gospođe i gospođice bez straha činile". I nemajući drugoga izbora u svojoj još podosta konzervativnoj, podosta patrijarhalnoj sredini, mudro su se zadovoljavali s onim što se moralo i moglo, samo da predstave ne izostanu.

Pa ko je te mlade i, sigurni smo, sasvim neiskusne pozorišne amatere pripremao za predstave? Ko ih je uvežbavao, ko im je bio režiser? Priznajemo odmah: na to pitanje nije moguće odgovoriti. To nisu potpuno određeno znali ni ondašnji gledaoci, a nije ih svakako mnogo ni interesovalo. A izvori kojima raspolažemo propustili su da za našu radoznalost sačuvaju i sama imena, a kamoli neka bliža i određenija sećanja na te stare, bezmalo najranije pionire naše pozorišne veštine. Ali ako nam za rešenje pitanja koje sebi postavljamo nedostaje čvrstina istorijskih podataka, ne nedostaje nam, ipak, zavodljiva mogućnost domišljanja. Mi verujemo da su mnoge ondašnje predstave bile plod kolektivne režije članova "družine". To znači: svako je glumio kako je znao i svako je drugome davao savete koje je umeo. I sigurno baš to kolektivno pripremanje, to kolektivno režiranje predstava, označavaju one poznate Držićeve reči koje je izrekao Prolog njegovog Dunda Maroja: "Šes Pometnika (tj. šest članova Pomet-družine) u šes dana ju su zđeli i sklopili!"

Ali isto tako mora da bude nesumnjivo i ovo: kad god se radilo o piscu takve izrazite individualnosti, takve spretnosti i takvog duha kakve je – i u najvećoj meri – pokazao Držić., onda se i on sam morao plesti u postavljanje svog dela na pozornicu. Popovska mantija koju je nosio ponajmanje mu je mogla smetati, u ono doba, da se u takve poslove upušta. I mi bismo se čak mirno zakleli, mada nepobitnih dokaza nemamo, da se on nije ustezao da na predstavama istupa i kao glumac, a pogotovo da se angažuje kao njihov režiser.

No nepoznati ne ostaju za nas, danas, samo glumci i režiseri renesansnih dubrovačkih predstava; u istoj su nam meri nepoznata – jer su savremenici takođe propustili da nam o njima govore, ne držeći ni to važnim – i lica koja su brinula za tehničku opremu pozornica. Bez njih nesumnjivo nije bilo i za to mi imamo dragocenog svedoka. U jednoj prilici, naime, Marin Držić pravdao se svojim gledaocima: "I ako ne uzbude šena (scena) lijepa kako i prva – reč je o jednoj ranijoj predstavi – tužimo se na brijeme koje nam je arkitete odvelo". Te su njegove reči obično shvatane kao šala, jedna od bezbrojnih koje je u svom veku načinio. Pri tom se rezonovalo: otkuda škrtome Dubrovniku novaca za skupe scenarije, otkuda njemu i samo raspoloženje da se u takvo trošenje upusti? Iako to rezonovanje nije bez svoga osnova, u njemu kraj svega ne leži možda puna istina. Ponekad je "šena" ipak bila lepa, – kazuju nam to upravo citirane Držićeve reči – pa to znači da su dubrovački amateri nekako nalazili načina da postignu privlačnost i šarenilo scene i da tako dodaju koju mogućnost više verodostojnosti prikazivanog, onoj verodostojnosti o koju se tad lome nebrojena polemička koplja po teoretskim raspravama i po glomaznim poetikama, oko koje se nastoji i koja se često shvata kao doslovno kopiranje stvarnosti. Držićevi gledaoci, na primer, prisustvujući, godine 1548, izvođenju njegove komedije Pomet sasvim su lepo na sceni prepoznavali svoju "Placu", tj. glavnu ulicu svoga grada, na kojoj se trgovalo i poslovalo, sretalo i nalazilo i – kao svuda – mrzelo i volelo. Jer na toj "Placi" upravo se i događala radnja komedije Pomet, i scenografi su je zato i morali nekako predstaviti na pozornici. Na to će, i samo na to, gledaoce podsećati kasnije reči Negromanta u prologu Dunda Maroja: "Scijenim da nijeste zaboravili kako vam Placu, tu gdje sjedite, učas glavom ovamo obrnuh i ukazah prid očima, a na njoj bijehote". Posle je, možda u nekom pastoralnom intermecu na sceni prikazivana "dubrava": "i opet ju stvorih u zelenu dubravu, od šta plakijer (uživanje) imaste". Kada je, pak, Dundo Maroje izišao pred gledaoce, njegova scena, zato što je radnja preneta u Rim, nije mogla više da bude ista, nije bila dubrovačka "Placa", nego su se oni koji su imali uloge današnjih scenografa morali na izvestan način pobrinuti da izgledom pozornice dočaraju ulice, trgove i podneblje Rima. Ne sumnjamo u njihov uspeh; gledaoci sigurno nisu negodovali kad se Prolog samozadovoljno obraćao damama: "Žene, para li vam (izgleda li vam) ovo malo mirakulo (čudo) Rim iz Dubrovnika gledat!"

Ali današnji gledalac, koji se seća nekih odlika renesansnog pozorišta, pomislio bi možda – mada ondašnjim njegovim ljubiteljima to nije dolazilo na pamet – da scenografi u njemu, i kada su hteli, nisu mogli imati velikog udela. Jer – svako se seća – jedna od mnogih normi koje su se tom pozorištu nametnule – i koje su bile respektovane – tražila je da pozornica kroz sve činove bude ista. To je takozvano pravilo o jedinstvu mesta, koje je tako dugo sputavalo maštu i vezivalo ruke mnogim dramskim piscima prošlosti i koga su se oni potpuno oslobodili tek kasnije i ne bez muke. Ipak, neka se današnji gledalac ne da zavesti. Ako se tokom predstave i nije menjala, pozornica za one koji su je opremali nije ni onda predstavljala stvar oko koje se nema problema i koja ne zadaje brige.

Još jedno bi, isto tako, današnjeg ljubitelja pozorišta moglo da odvede na put brzih, pa stoga i pogrešnih zaključivanja kada razmišlja o pozorištu koje su imali njegovi preci u eposi renesanse. On je listajući pojedine istorije pozorišta imao prilike da naiđe na ilustracije koje prikazuju renesansnu scenu, recimo na ilustracije iz knjige poznatog renesansnog pozorišnog teoretičara Serlia; tamo su za konstrukciju scene kod određenih dramskih vrsta dati izvesni stalni obrasci. Po njima, scena komedije – zato što se njena radnja smešta među prostu svetinu – treba da prikazuje gradski trg u koji se uliva splet uličica i koji uokviruju pročelja kuća glavnih ličnosti. Ili, scena tragedije – zato što su joj junaci kraljevi i visoki dostojanstvenici – treba da donosi interijere vladarskih dvorova ili bar njihove raskošne holove. Ili, najposle, scena pastoralne igre – zato što sva njena zbivanja teku u idilskom ambijentu u kome žive njihovi protagonisti: nimfe, satiri i pastiri – treba da predstavlja arkadske dubrave i gajeve, s puno cveća, izvora i drveća. To bi, međutim, bili samo prvi, a uistinu dosta površni utisci. Jer treba stalno držati na umu da imamo posla s ljudima renesanse, u kojima su besneli nemirni i neprestano pokretljivi duhovi, i koji su sa svojim neiscrpnim darom za variranja umeli da blistaju originalnošću i svežinom i onda – može se čak dodati: naročito onda – kada su bivali u prilici da ih obuzdavaju i sapinju ograničenja standarda.

I pitanja kostima, a ne samo pitanja scene, morala su da se isprečavaju pred organizatorima renesansnog pozorišta u Dubrovniku. Vrlo često, istina je, izlaz se nalazio brzo, kada su na repertoaru bile komedije – u kojima, po ondašnjim kanonima, dejstvuju obične, tada se govorilo: niže i proste, ličnosti – za kostime su se dala upotrebiti, s vrlo malo modifikacija, i svakodnevna odela. Ali je sasvim druga situacija nastajala kada su se imale prikazati pastoralne igre ili tragedije. Za njihove delikatne vile i otmene pastire, za njihove kraljice i visoke gospođe, za njihove heroje i njihove vladare bila su nužna, i morala su se naći, bogata i raskošna, blistava i skupocena odela, koja su se u decenijama renesanse tako volela i koja su tim starim predstavama dodavala jedno uživanje više.
Još je u jednome bila atraktivnost renesansnih pozorišnih predstava, atraktivnost koju mi danas, odlazeći u pozorište, ne očekujemo bezuslovno i koju čak dobijamo veoma retko. To je veliki udeo muzike, pesme i plesa u njima. I najpovršnije prelistane, te stare naše drame – i to ne samo one gde bi se to, više ili manje, razumelo lako, na primer nežne pastirske igre, već sve od reda, bile one komedije ili spadale čak u tragedije – pokazuju da se u njima gotovo svaki čas prizivaju upomoć, preko piščevih didaskalija, "mužika", "kantanje", i "tanci", da doprinesu njihovoj efektnosti. Čas su to bile odvojene pesme koje se direktno umeću u radnju i koje se pevaju pojedinačno ili u više glasova, a čas su to opet bili čitavi muzički komadi, ne retko udruženi s plesom, kojima se odvajaju scene ili činovi – tada se oni zovu "intermedije" – kojima je svrha da ne dopuste da gledaoce suviše zamori monotonija radnje ili da pokušaju da ih, za trenutak-dva, isključe iz sveta turobnog ili elegičnog, potresnog ili svirepog – zavisno od prilika i od dramske vrste – u koji ih predstava uvodi.

Pokatkad muzika u tim dramama ima i jedan drugi, malo kuriozan zadatak; da podigne pokolebani duh predstavljača i da im pomogne da savladaju tremu. Glasoviti renesansni filozof iz Dubrovnika, vlastelin Nikola Gučetić, koji je u ranoj mladosti glumio u amaterskim pozorišnim trupama, seća se mnogo kasnije kako je, dok je s "družinom" predstavljao komedije i tragedije, naređivao da muzika svira – da bi se svi zajedno ohrabrili i da se ne bi prepadali pred prizorima koje imaju da prikažu. "A onda sam – nastavlja on zatim – igrao svoju ulogu na najveće zadovoljstvo kako publike, tako i autora, blažene uspomene Marina Držića".

Mnogo bi manje izgleda bilo ako bismo hteli da saznamo ko je tu muziku koja se pevala i svirala komponovao ili priređivao. Ako to nisu bile popularne, svima znane arije, one sa narodnih izvora, ili one došle "ispriko mora", to jest iz Italije, smišljali su je, sasvim izvesno, sami dubrovački muzičari, kojih je bilo i koji su valjda blistali u toj umetnosti kad mnogi stranci koji kroz njihov grad prolaze beleže potom u svojim putopisima kako je po muzičkoj kulturi Dubrovnik na ravnoj nozi s najnaprednijim gradovima Italije. Uostalom, zar nam i za samog Marina Držića njegovi savremenici koji su pisali njegov životopis ili oplakivali njegovu preranu smrt izričito ne govore da je bio "izvrstan muzičar" i da je svirao više ili manje u sve ondašnje instrumente. Zbog toga, upravo, u tom Dubrovniku koji je, naročito u karnevalske noći, odjekivao od sviranja i pesme nije predstavljalo nikakvu naročitu teškoću naći vešte muzičare koji će čak i sami svoj posao držati toliko običnim i tako jednostavnim da se njim neće razmetati pred svojim savremenicima niti ga isticati pred potomcima i hroničarima.

S takvim jednim mnoštvom efekata, snažnih i nepogrešnih prema ukusima onoga doba, zar je onda čudo što je pozorište renesanse privlačilo kao magnetnom snagom bezbrojne gledaoce od neuglađene svetine do najotmenijih dama i bogatih "graćki" (građanki), od skromnog vojnika do dostojanstvenog kneza, od dece do "staraca u bradah do pasa", za koje sve znamo da su bili ondašnja publika. Danas mi prosto osećamo njihovo negdašnje oduševljenje, i to od prvog trenutka, tako reći, to jest od kako je, ispred scene, izišao obavezni prolog da donese koje prethodno obaveštenje o drami ili da izbaci koju dosetku, ili od kako se podigla zavesa – Dubrovčani bi rekli: od kako se "otkrila šena" – da pred njima otvori nestvarni, ali toliko privlačni i tako sugestivni život koji drama sobom donosi.

Ti gledaoci nemaju svi ista i ujednačena gledanja na svrhu i suštinu, na smisao, značenje i funkciju pozorišne veštine. Jedni, i najbezbrižniji, shvataju te predstave kao izvor čiste zabave i nastoje, lakomisleno, da sa njih ponesu što više zadovoljstava. Njima nasuprot stoje drugi, i najrigorozniji, koji u pozorištu vide mogućnost za moralističke intervencije i za pedagoško delovanje, i traže, ledeno ozbiljno i uporno, da sa predstava odu oplemenjeni i poučeni. Saglasni i s jednima i s drugima, a istodobno oprečni i jednima kao i drugima, treći, najbrojniji i, reklo bi se, najmudriji, drže da je pozorište tu i da zabavi i da pouči, i – u skladu s poznatom Horacijevom reči – u predstavama uživaju onoliko koliko nad njima i razmišljaju.

Sasvim prema očekivanjima, u tako šarenim, u toliko heterogenim skupovima, kakvi su bili skupovi renesansnih pozorišnih gledalaca, nikad nije moglo da bude, i nikad nije bilo, jednodušnih reakcija i opšteg dopadanja. Jedni su među njima klicali srećno, iz odobravanja, drugi su naprotiv na scenu dobacivali doskočice, iz negodovanja; jedni su, zadovoljni, aplaudirali predstavljačima, drugi su ih, ogorčeni, gađali trulim narandžama. Kao da ih je bilo nemoguće složiti! Dok su neke ushićavale komedije, ostali su, i među njima naročito gospođe, nezadovoljno protestovali, voleći više rafinovane pastirske igre: "Njeke se sad maškarate čine, para (izgleda) da se na Placi razgovaraju. Gdje su vile od planina? Gdje su satiri od gora zelenijeh? Gdje su vijenci, ruže, kladenci i Kupido s lukom i strijelami?"

I zato je Marin Držić, koji je bio kaljen na svakoj vatri i koji je svoju publiku znao kao sebe, – jer je s njom živeo i za nju radio, – osetio i predobro kako je težak, kako složen i često proklet zanat dramskog pesnika u tako nejednakom, tako izdiferenciranom svetu. Nije li upravo on u jednom trenutku, ojađen, došapnuo svom Pometu one koliko tačne, toliko gorke reči: "Nije ga bit poeta, ni komedije umjet činit, ertizijem svak ore (toga svako upotrebljava) i na svaki ga pijer (svadbu) hoće operat (uposliti) kako bastaha (nosača), a umjesto zahvaljenja da mu reku: Ne valja ništa, iždeni!"

Ali ne jadikujmo odviše s Držićem i ne oplakujmo preveć njegovu sudbinu i sudbinu ostalih dramskih pesnika onoga vremena; stvari ipak nisu toliko crne. U toj su se, i jedino u takvoj atmosferi, atmosferi misaonoj i psihološkoj, literarnoj i pozorišnoj, oni osećali kao kod kuće; iz nje su iznikli i s njom su rasli; ona ih je uobličila i njenom su uobličavanju, uzvraćajući, oni doprinosili; s njom je, neodvojivo, sraslo njihovo značajno delo; bez nje, sigurno, ni tog dela ne bi bilo. I kao što se ona ne može zamisliti bez Držića, tako se isto ni on ne da zamisliti bez nje.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]