Јован Вукмановић - Цетиње

Божићни обичаји у Боки Которској

Извор:
Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена, 40, 1962, стр. 491

Бока Которска, под којом се у ширем смислу подразумијева подручје од Игала до Спича, у географском погледу је подијељена на више мањих предјела са многим насељима. Становништво тих предјела, у многим случајевима становништво чак и два сусједна насеља, разликује се донекле међусобно не само по свом поријеклу већ умногоме и по ношњи, говору и обичајима. Те разлике су настале као одраз разнородног поријекла становништва, разних занимања, вјероисповијести и донекле културних утицаја сусједних вароши, нарочито Котора и Херцегновог. Временом су првобитне разлике ублажене, највише мијешањем и срођавањем становништва, али ипак оне нису потпуно нестале. Божићни обичаји у овој области, једном општом, упоредном анализом, могу се углавном издвојити у двије групе, сјеверну и јужну, које су у основи сродне не само међусобно већ и с обичајима свог залеђа. Сјеверна група, којој припадају насеља од Игала до Пераста, сродна је с истоименим обичајима у јужној Херцеговини, а јужна, која захвата сав остали дио Боке, одговара више по сродности обичајима у Црној Гори. Та сродност приморских обичаја с онима у залеђу показује у већини поријекло данашњег бокељског становништва. Захваљујући друштвено-историјским приликама и патријархалној традицији, на подручју читаве Боке сачувани су до данас многи божићни обичаји, који се, поред свих мањих мјесних карактеристика, скоро у свим главним обредима слажу и представљају сродну цјелину.

Од свих вјерских празника у Боки се највише светкују Божић и крсно име, први као »домаћи светац«, а други више у заједници са пријатељима и кумовима. Припреме за Божић. почињу свуда на десет, петнаест дана раније. У Кртолима уочи Св. Игњата, пет дана пред Божић, домаћина позива из сусједства, обично од својте, мушко дијете за полазника. Тај долази сутрадан прије сванућа, испред куће зове домаћина и затим улази унутра говорећи: »Добро јутро и честит вам Св. Игњатије!« - »И с тобом заједно!« одговара домаћица. Полазник се пољуби с домаћицом и с домаћином, који га сачека у кревету, сједне на т р у п у, почасте га јелом и при одласку му дадну наранџу, јабуку или шипак. Прије би у Перасту, Рисну, Бијелој и Кртолима на Ту циндан припремили пиће и одредили или пак заклали брава, односно прасе. У Перасту би домаћин који је имао стоке, све до посљедњег рата, заклао брава у стаји преко прага, јер се вјеровало да праг треба окрвавити.

Бадњаци се данас беру понајчешће кад ко може. Обично их на Прчању и Мулу уберу на Томиндан, у Кртолима на Игњатдан, а у Поборима, Маинама и Паштровићима главни бадњак на Бадње јутро. Свуда се правим бадњацима сматрају само они који се уберу тог јутра. У пријашње доба, кад људи нису били толико запослени, брали су их највише на Бадње јутро. Бадњаци се увијек беру до подне, док дан расте, беру се редовно од тврдог дрвета, које је у појединим мјестима друкчије, што зависи највише од богатства вегетације. У Паштровићима беру једино дубове бадњаке, чији број није одређен, већ их сваки налаже онолико колико сам жели, вјерујући да је срећније за кућу ако их је више. У Перасту, Ораховцу, Доброти, Шкаљарима, горњем Грбљу, Поборима и Маинама такође су дубови бадњаци, али је одређен њихов број: онолико колико има мушкараца у кући и један више за напредак. У Рисну и Бијелој бере се исти број бадњака, али могу бити не само од дуба већ и од маслине, а у Бијелој још од ловорике. У Кртолима и Луштици бадњаци су такође дубови или пак маслинови, али се обично спреме три, ријетко два. Многе кртолске породице ложе пак »онолико бадњака колико има мушких глава и један придавак више«.¹ На Мулу и у Тивту ложи се по један бадњак више него што је мушких укућана. Ако нема дуба, бадњаци у Мулу могу бити и од маслине или ловорике, а у Тивту и од планике, ловорике или бријеста. У доњем Грбљу беру за све укућане уопште по бадњак од дуба или маслине, осим за домаћицу, које је бадњак од смрдљике и зове се бадњачица. Нигдје се уопште у Боки не ложи мање од три бадњака, па ако је и један мушкарац у кући, јер се узима непарни број ради напретка. Сви бадњаци у једној кући не морају бити од исте врсте дрвета.

У шуму по бадњаке иду понајчешће домаћин и млађи мушкарци. У Луштици је обичај да сви мушкарци који могу узму учешћа у брању бадњака. У Маинама и Поборима иде се обично прије изласка сунца, јер се вјерује да су бадњаци срећнији уколико се уберу раније. Свуда се за бадњак бира право дрво, без чворова, које није оборено нити сломљено. За сваку особу се бере бадњак од посебног стабла, односно гране, »да је сваки мушкарац чврст као коријен«. Бадњаци су разне дебљине и дужине, обично од једног до два и по метра, према ширини огњишта. Најдебљи је бадњак сваког домаћина, »пошто је он коријен куће«, сваки други је све мањи, према старјешинству мушкарца, а најмањи је онај за напредак. Раније је био обичај скоро свуда, а и данас је у Кртолима, да се домаћин кад дође пред бадњак окрене к истоку, скине капу, прекрсти се и помоли богу, па почне да га бере с најпогодније стране. С једне стране бадњак се бере за десетак сантиметара више него са друге, тако да се з аб а д њ а ч и, остане један зубац при њему ради напретка, а други у земљи. У Кртолима, као и у Бијелој и на Мулу, забадњаче га на оба краја и настоје, ако је бадњак од маслине, да му при врху оставе гранчицу. Приликом пада прихвати се и спусти на земљу да се не би рђаво заљуштио. Врхови од бадњака обично се оставе у шуми. Бадњаци се доносе кући свуда као обично дрво, осим у Паштровићима, Маинама, Поборима и Перасту, гдје је обратно: тањи крај се окрене напријед. У Паштровићима све бадњаке, осим главног прегорача, могу донијети и жене. Овдје је прије био обичај да домаћин, кад би доносио прегорач, сврати редом у сваку ближу кућу и да честита Бадње јутро. У Перасту би раније тог јутра, кад би принијели бадњаке, пуцали преко куће. Будући да се већ и по селима губе огњишта, многи данас доносе толико мале бадњаке да их могу ложити у штедњаку. Кад принесу бадњаке, домаћин и синови улазе у кућу и честитају домаћици Бадње јутро, а ова их почасти ракијом и приганицама. Многе домаћице почну да спремају приганице врло рано, али не дају да се једе од прве просуље (тигања), да не би тијесто упијало много уља.

Домаћин попери бадњаке уз кућни зид, понајчешће с десне стране врата, обично дебљи крај доље, осим у Паштровићима и на Прчању, гдје се ставе обратно. У Перасту их, почевши од врата, поређају по старјешинству, а онај за напредак остане посљедњи. Бадњаке обавезно ките, домаћин или домаћица, до подне разним зеленилом, које се бере обично тог јутра: ловориком, маслином, бршљаном, а понегдје још и рузмарином и смреком. У Грбљу се то обави прије сунца да би била роднија година, а у Паштровићима кад их ставе уз кућу. Зеленило се стави на сваки бадњак посебно на три мјеста: при дну, врху и на средину, па се причврсти најчешће вијенцима од бршљана. У Рисну, Бијелој и Перасту умјесто бршљана зеленило завежу црвеним свиленим, вуненим или кончаним концем и врхове бадњака још оките позлаћеним папиром. На Мулу католици завежу зеленило троскотом само при врху и дну. Уколико су бадњаци окићенији, сматра се да им се, како год и кући, указала већа част. У Тивту на Бадње јутро то зеленило поспу пшеницом, жутим кукурузним брашном и оризом, да би била родна година. Жене тог јутра оките још маслиновим гранчицама прозоре, врата, иконе, а изнад врата или у звекир на вратима задјену повећу грану ловорике, коју претходно натакну на слатку поморанџу. У Бијелој још оките гранчицама ловорике све четири ноге трпезе и гвоздену лопатицу на огњишту, коју увече зову веселица и склоне је испред бадњака. Ако кућа нема уопште мушкараца, обично се не беру бадњаци, али се врата и прозори ипак оките. У случају к о р о т е, жалости у кући, прве године, а до првог свјетског рата и за три, стави се грана ловорике или маслине на бадњаке. У Тивту до подне један мушкарац из куће или, ако нема њега, зет окити обавезно ловориком шталу, кокошињац и свињац, па га онда домаћица чашћава ракијом и приганицама. На Прчању и у Тивту домаћин тог јутра забоде грану ловорике у виноград и у њиву са пшеницом и тамо оне остану преко читаве године.

У сточарским крајевима, у Паштровићима, Маинама, Поборима, Грбљу, Ластви, Кртолима, Луштици, Богдашићима и на Прчању, у досељеника из залеђа очувани су неки обичаји око стоке. На Бадње јутро чобани стављају испод прага конобе јемјеш (раоник), односно на Прчању к о с и ј е р, да стока пређе преко њега ради напретка. У Кртолима се стока тог јутра пропушта између двије воштане свијеће, које се прилијепе при десној и лијевој вратници конобе. Она се изгони нарочитим прутом, који се у Кртолима, Маинама и Поборима начини тог јутра од три младике: бијеле лозе, ловорике и маслине, у Грбљу од бијеле лозе и двије младике ловорике, а у Луштици само од једне ловорике младике. Све три младике, од којих су маслинова и ловорова обично с гранчицом, завежу црвеним кончаним, свиленим или вуненим концем. Домаћица, која понајчешће изгони стоку, иде у конобу, по могућности тим прутом додирне сваког брава, испрати чобана до краја села и при повратку стави прут усправно иза врата конобе.

На Бадње јутро у Богдашићима и на Прчању, све до првог свјетског рата, долазио је у свануће неки мушкарац, обично својта или сусјед, на честитање. Он би прво пуцао испред куће, звао домаћина, наздравио му Бадње јутро и онда га питао да лису били он и његови домаћи здраво у току године, како му је б л а г о (стока) поднијело, да ли су му родиле маслине, лозе, пшеница, кукуруз, каква му је била у свему година уопште. Домаћин би из куће одговарао редом на свако питање, увијек да је све било добро, па и ако није, »збок сутука«, да му не буде у чему баксуз, предајући свако зло брдима, далеко од куће. Затим онај уђе у кућу, пољуби се с домаћином и стави гранчицу ловорике на сто, па ту гранчицу с другим зеленилом чувају у вази до Нове године. Посјетиоцу се приликом одласка обавезно да поморанџа или које друго воће. У Шкаљарима би рано тог јутра, до првог свјетског рата, старијој неудатој дјевојци дошао ближи сродник и испред куће јој говорио: »Добро јутро, Паве (име), јеси ли се вјерила? Хоћеш, ако богда!« Она би га затим увела у кућу и частила. У Столиву и Шкаљарима пријетили би тог дана воћки која није рађала. Неко од укућана би узео сјекиру, мач или велики нож, и пријетио воћки: »Ако нећеш рађати, посјећу те!« Други укућанин, који је ишао с овим, задржао би га ријечима: »Родиће, немој је сјећи!« У Рисну тај обичај су обављали домаћица, која је носила сјекиру, и домаћин на Божић ујутро. У народу се вјерује ако се на Бадњидан усади биљка, особито цвијеће, да ће се примити.

На Бадњи дан се обично не сиједа за трпезу, већ се углавном једу приганице, и жене ужурбано обављају многе кућне послове. Поред осталог оне тог дана понајчешће мијесе пријесни божићни крух, који се у појединим мјестима зове друкчије. У Рисну, Бијелој, Столиву и околини Херцегновог зове се чесница, у Љуштици, Кртолима и Грбљу кршњак, у Паштровићима и Перасту божићњак или божитњак, у Шкаларима и Доброти божићни колач, у Тивту, Маинама, Поборима и на Прчању бадњача, а на Мулу крух домаћин или домаћин. Божићни крух је уопште оздо украшен разним шарама: звијездама, отисцима ракијске или винске чаше, врхом кључа, понегдје чешљем, а у Поборима и Маинама највише пишњацима, проскурњаком. У Маинама домаћица је донедавно у бадњачу стављала прстен, обично своју б у р м у. У насељима ближе граду многе породице би, нарочито прије рата, наручиле крух у пекара. У Перасту, Шкаљарима, на Мулу и Прчању мијесио се до првог свјетског рата још за дјецу, по могућности и за одрасле чланове, а понегдје и за родбину, колач, такозвани л у г о-к о л а ч, који је био шупаљ, у облику потковице, с крстом по средини, тежак око 15 грама. Ти колачи су се јели о ручку на Божић.

Већином на Бадњи дан, једино у Перасту-и Бијелој на Туциндан, коље се брав, свињче или пијетао. Брав се зове пециво, свињче п е к н а или б о ж у р а, а све печено, осим пијетла, п е ч е н к а. До првог свјетског рата приређивало се понајчешће пециво, рјеђе пекна, а данас се, највише из економских разлога, коље пијетао или се скува свињски или брављи бут. Мушко свињче и кокошке уопште се не кољу. У Грбљу, Паштровићима и на Прчању брав се клао увече на огњишту, преко главе домаћинова бадњака, јер се вјеровало да га треба окрвавити. У Перасту и данас домаћин који има стоке коље брава на прагу конобе. У Кртолима се свињче не коље ножем, већ га тврдим предметом тукну у главу. Ако умре који укућанин, поготово домаћин или домаћица, обавезно се мора за три године узастопно пећи нешто с главом, у Кртолима макар глава од пијетла. Богатије породице шаљу по млађем мушкарцу својим ближњим, сиромашнијим особама хране, највише сувог меса. До тог дана треба вратити све ситне дугове вјеровницима.

На Бадњи дан стока једне породице треба да је сва заједно. Тог дана кокошкама дају да једу из обруча да би носиле у кући. Дјеца питају домаћицу гдје јој носе кокошке, а она увијек означи неко мјесто у кући, понајчећшће пањегу или јасле у коноби. У Кртолима домаћица сачека увече чобана на вратима од обора, прихвати браве и додирује их редом троструким прутом којим их је ујутро истјерала, говорећи нечујно: »Тврди као гвожђе!« Затим даје чобанину три приганице, пријесни колачић и флашу вина, од чега овај унакрст редом трипут загризе, односно пије, и загрисцима попрска стоку ради напретка, а остатак узме касније код куће. У Маинама стока уђе између двије воштане свијеће и растављених гребена у вратима. Затим чобанин гребене склопи, а остатак свијећа смјести код иконе крсног свеца. У Паштровићима, Поборима, Луштици и на Прчању ставе у врата обора или конобе неки обруч да кроз њега уђе стока, »да би скупа ишла кроз гору.« У Луштици том приликом домаћица да чобану и сјекиру, коју он преко рамена унесе у конобу и остави међу стоком. На Прчању домаћица сачека чобана с б а д њ ач о м, пшеничном погачом, коју овај загризе унакрст на три мјеста, али загриске не поједе, већ их измијеша са сољу и даје стоци одмах или сутрадан ујутро. У Перасту су прије угонили браве у конобу поред упаљење воштане свијеће и чобанин би им из једне руке давао редом да загризу од повеће пшеничне погаче, а у другој би држао шипак и њиме их бројио, па би га најзад ставио у врата. У околини Херцегновог, како наводи С. Накићеновић, чобанин би том приликом благосиљао сваку врсту стоке посебно.² Чобански прут, којим се на Бадњи дан изгони и угони стока »да би ишла напријед», употријеби се и на сва три дана Божића, па се онда смјести у коноби изнад живог, а идуће године на Бадњу вече наложи се испод бадњака. У Поборима он се на исти начин употријеби ина Мали Божић (Нову годину).

Увече домаћин припреми велику ватру од сувих дрва без трња и смрдљике, да би добро горјела, јер не ваља те ноћи у њу дувати, а домаћица припреми вечеру. У Кртолима на ватру се прво придавају остаци од прошлогодишњих бадњака, такозвани придавци, међу којима мора бити, као скоро и у читавој Боки, глава од домаћиновог бадњака. Они служе као подлога новим бадњацима, који се симболички везују из године у годину.

Затим домаћин уноси, честитајући Бадњу вече, балу ловорике и сомине и распростре је по кухињи. У сумраку у свима крајевима Боке домаћин и остали мушки укућани, гологлави, уносе бадњаке у кућу, обично с дебљим крајем напријед, осим католици у Перасту, код којих се ради обратно. Православци уносе бадњаке између двије запаљене воштане свијеће, које држе жене или их пак прилијепе при десној и лијевој вратници. Православци на Мулу и многе породице у Бијелој упале још воштану свијећу на забадњаченом дијелу домаћинова бадњака. Међутим, католици обично упале свијећу у божићном хљебу или, као у Столиву и на Мулу, ставе двије свијеће на домаћинов бадњак, на дно и врх. Код свих уопште кандило гори те ноћи, а понајчешће га упале на Бадње јутро. Домаћин улази први и, отприлике, каже: »Добро вече и честито вам ноћашње вече!« Домаћица на то одговара: »Добра ти срећа и с тобом заједно до сто година?» Тада га она код православаца уопште и католика у Перасту посипа пшеницом или у Рисну и на Мулу оризом, а у Грбљу пшеницом и кукурузом. У посуду са пшеницом, у Перасту, домаћин би претходно ставио слатки шипак са забоденим новцем. Домаћин, пошто наложи свој бадњак преко средине огњишта с врхом према истоку, обично прихвата редом и остале, како му их приносе синови, и ставља их преко свога у истом правцу или унакрст. У Перасту се бадњаци не стављају непосредно на огњиште, већ на два краћа зелена дрвета, дубова или јасенова, која се подметну са стране. Бадњак за напредак уноси један од синова, обично најмлађи. На вратима га домаћица посипа житом, а он благосиља: »Наздравље, догодине у здравље и весеље, акобогда!« На Прчању постоји предање, како наводи Ш. Кулишић, да је тај бадњак овдје уносио православац који је био позван те вечери као гост.³ У старије доба у Доброти, према наводима С. Накићеновића, кметови су налагали бадњаке у капетанским кућама.⁴ Међутим, новија испитивања то не потврђују, већ кажу да је у Доброти било као и у осталом дијелу Боке. С бадњацима се свуда у Боки, осим у Паштровићима, Маинама и Поборима, стављају на ватру придавци, остаци домаћинова и понегдје осталих бадњака. На наложене бадњаке ставе гране ловорике, маслине, рузмарина и понегдје два, три лозова прута, а у Грбљу, Маинама и Поборима још сломе в е з (везу) на три дијела па их наложе. У Тивту, Столиву, Перасту, Паштровићима, Рисну и на Прчању простиру сламу испред огњишта и испод бадњака, а у Грбљу и Луштици ловорику. У Рисну је и данас обичај, који наводи В. Караџић, да се виче кад се слама простире: »Куда слама, туда слава!« Међутим, у Кртолима, Бијелој и на Прчању сламу разастиру обично прије уношења бадњака, а у Маинама, Поборима, Доброти, Шкаларима и не уносе је уопште посљедњих седамдесет година. У старије доба би пуцањем из пушака давали знак да су бадњаци наложени. У свима мјестима данас домаћин прекрсти и прелије у облику крста на три или четири мјеста бадњаке вином из чаша, боцуна или понегдје бардака; прелије врх, средину, десну и лијеву страну, говорећи: »3драв, бадњаче весељаче, ја теби хлеба (или пшенице) и вина, а ти мени сваког берићета и мира!« Наздрави укућанима Божић, пије и даје свима осталима да пију по старјешинству, мушкарцима, па женама. До прије тридесет г. у Кртолима су бадњаке прелијевали из тикве, а у многим другим мјестима Боке из бардака. У Поборима и Столиву домаћин претходно стави на бадњаке, на три мјеста, парче хљеба, па их онда прелијева вином. У Тивту и код православаца у Перасту мјесто хљеба стави се пшеница. Код католика у Перасту домаћин узме парче пшеничног хљеба, замочи га у вино и циједи га на три мјеста, говорећи отприлике као и у осталим мјестима, па затим хљеб поједе. У Маинама домаћин кроз прстен, обично бурму, посипа бадњаке прво пшеницом, па вином на три или четири мјеста. У Паштровићима домаћин ломи погачу (у којој је сребрни новац) преко главе и прелијева бадњаке на четири мјеста вином, па уљем. У Тивту, Столиву и на Прчању домаћин окади тамјаном бадњаке, а домаћица кућу.

На Бадњу вече вечера је увијек посна. Састоји се највише од посне рибе: сипе, лигња, оботнице и бакалара, затим зеља на уљу, понегдје од пасуља и порог лука, пиринча, приганица, маслина, разног поврћа и воћа. У Грбљу, Кртолима, Луштици и Паштровићима вечерава се и данас из наћава,⁵ а у осталим мјестима са трпезе. Наћве се ставе на под, а укућани посиједају око њих на сламу, односно ловорику. У Паштровићима мушкарац који је ложио главни бадњак сједи за вријеме вечере на њему. Многе породице у Рисну те ноћи, као и у току сва три дана Божића, једу с одређене мале трпезе. По селима се вечерава уз воштану свијећу, забодену у божићни колач, који се држи на истакнутом мјесту. У Кртолима се кршњик са свијећом држи у наћвима или непосредно до њих и не једе се прије Нове године. На пола вечере устају сви, скидају капе, домаћин шибицом пали свијећу и говори: »Пићемо у велику божју славу, за славу нашег рождества Христова, за здравље нашег домаћина, његову фамељу, браћу, пријатеље и за оног ко му хтио добро!« Пије из боцуна вино и даје га свима редом присутнима по старјешинству, мушкима, па женскима. Наћве се склоне, али храна у њима углавном остане до сјутрадан у подне. У Паштровићима се посуђе од вечере пере тек сјутрадан. У Бијелој чесницу, у коју забоду грану ловорике кроз питому поморанџу и оките разнобојним гурђелама и папиром, ставе на видно мјесто поред трпезе. У Луштици домаћин послије вечере смири (гаси) свијећу парчетом хљеба, замоченим у вино, које послије стави обично на кршњак. На Мулу такође свијећу смири парчетом хљеба, замоченим у чашу вина што претекне приликом преливања бадњака, па затим хљеб и вино баци у ватру. Обично старији укућани, негдје обавезно домаћин, остану да чувају бадњаке, а млађи се групно посјећују, чашћавају и пјевају народне и црквене божићне пјесме. У Столиву сваки посјетилац обавезно донесе киту ловорике и њоме кити кућу, а на Прчању још и поморанџу, коју стави на коријен, главу, домаћинова бадњака и малко га гурне напријед. Многе старинске пјесме су ишчезле, понеку памти само која старија особа. У Бијелој су до данас сачуване ове:⁶

Шеница је уродила, весело, весело!
Сваки класак стар жита, коледо, коледо!
А ђе који и два стара, весело, весело!
Који посла бјагнит' овце, коледо, коледо!
Сестра брату поручује, весело, весело:
»Дођи, Божо, дођи, брате, коледо, коледо!
Овце су се објагниле, весело, весело!
Свака овца по јагњицу, коледо, коледо!
А ђе која двие јагњице, весело, весело!»

Божић зове с оне стране: »Превезите ме!«
»А нијесу људи дома - у бадњаке су.«
»Ако нијесу људи дома, оно су жене.«
»Ма су жене пјандурице, опјаниће те,
Старе бабе кашљавице, закашљаће те,
А ђевојке ките беру да те заките
И да с тобом поиграју кола весело.
Кола играт', пјесме пјеват', и веселит' се.»

Божић зове сврх планине, оне високе:
»Веселите се, Срби браћо, вријеме ви је!
Налагајте крупна дрва, не цијепајте!
Сијеците суво месо, не мјерите!
Простирите шенич, сламу мјесто трпезе,
А по слами трпежњаке, свилом кићене!
А одаје и пенџере ловоричицом!
А иконе и столове маслиничицом!
Уточите рујна вина, рујна црвена!
И ракије лозоваче прве бокаре!
Ви, ђевојке и невјесте, кола играјте!
А ви, старо и нејако, бога молите!

Поручује Божићева мајка:
»О хришћани, моја браћо драга,
Тамо ћу ви послати Божића.

По Божићу три ките цвијећа:
Прва кита здравља и весеља,
Друга кита мира и погодбе,
Трећа кита вина и шенице.
Која кита здравља и весеља,
Метните је у двору вашему
Да сте у двору здраво и весело.
Која кита мира и погодбе,
Метните је у селу вашему
Да сте у селу мирни и погодни.
Која кита вина и шенице,
Метните је у пољу вашему
Да би рађе вино и шенице
И остали фрути свакојаки.»

У Шкаљарима су се доскора пјевале ове пјесме:⁷

У Божића три ножића;
Један реже кобасицу,
Други реже ђевеницу,
Трећи реже погачицу.

Божић зове с Локве:
»Дораните смокве!«
Божић зове с планине:
Дораните сланине!
Божић зове с Мирца:
»Дораните винца!«

Божић зове с те стране:
Превезите ме!
Ако нијесу људи дома,
биће жене.
Жене су ми домаћице,
почастиће ме.
Умијесиће погачицу,
најешће ме.
Уточиће бокарицу,
напиће ме.«
Коледо, коледо!
Да ћемо га оженити,
весело!»

Бадњаке пажљиво чувају мушкарци док не превеселе, прегоре, а онда их, обично домаћин или, ако је он одсутан, најстарији син прелије вином и благослови. У Тивту рекне овако: »3драв си ми, бадњаче, ја тебе вином, а ти мене и сву дружину здрављем и весељем! Догодине опет нам дођи и свијех нас у здрављу и весељу нађи!« Обичај је да се пуца кад који бадњак прегори, нарочито домаћинов. Он се више те ноћи и не ставља на ватру, а у Маинама и на Прчању ни остали. Жене те ноћи не ваља да дирају бадњаке уопште. Код католика оне ноћу ките божићно стабло, које је обично од смреке.

Ватра не ваља да се угаси, већ се стално одржава, у Кртолима до Шћепан-дана, док домаћица не умијеси хлеб. Кад се ватра добро распламти, домаћин доноси на ражњу пекну, пециво или пијетла и пече га лагано уз ватру. На Прчању га донесе тек кад прегоре сви бадњаци. У божуру, у Кртолима, ставе да се пече кокошка или бравље или говеђе т р и п е. У Паштровићима се сачувају с бадњака гранчице рузмарина, маслине и ловорике, које се ложе у случају уједа змије и над ватром се кади рана. Обично нека старија особа преноћи уз ватру од бадњака. У Кртолима је обичај да младожења и млада, ако су те године вјенчани, спавају на ловорици поред бадњака. У Рисну болесна особа лежи обично на сламњачи поред ватре и послије Божића. Ако на Бадњу вече пуцкара »бадњево лишће«, ловорика, маслина и рузмарин, на ватри, вјерују да је то добар знак за кућу. Међутим, ако тумиња, очекује се нешто рђаво. Такође се вјерује да се те ноћи комостре (вериге) не могу загријати, па ма колика била ватра.

Послије поноћи полазник може доћи кад било. Он је скоро увијек мушкарац, већином младић, из братства, сусједства или од својте, једино на Мулу и код Кривокапића у Перасту долази жена. У Кртолима он је понајчешће дијете од 7—12 година, јер не смије бити г р е ш а н, ожењен. За њега се вјерује да може донијети срећу или несрећу кући. Стога је негдје годинама један исти, или се пак мијења други, што обично ради домаћица на два, три дана пред Божић. Полазник испред куће зовне домаћина, прије би и пуцао, улази унутра, наздрави Божић, предаје домаћици киту ловорике или маслине или пак ставља на домаћинов бадњак поморанџу, јабуку или новац, гура га напријед и говори лагано: »3драво био, бадњаче весељаче, за дуго и много година да идеш напријед као трава о Ђурђевдану!« Код католика на Мулу он понекад донесе и бадњак. Затим сједне, домаћица га почасти и при одласку му да мањи дар: чарапе, рубац, пешкир, или неко воће. У Перасту га домаћица посипа пшеницом и даје му нож, којим он одсијече плећку пецива у наћвима и једе од ње, као и од другог меса. У многим кућама на Прчању да му се бијела џигерица, печена на жару, да би био лаган као она. У старије доба у Рисну, како наводи В. Караџић, полазник је долазио обично послије подне с крчагом вина у руци, окићеним цвијећем или воћем, који би му при повратку опет напунили домаћим вином.⁸ У Кртолима је полазник донедавно долазио четири пут годишње: на Игњатдан (Мали или Први Божић), Бадњи дан, Божић и Нову годину. У Рисну домаћица на Божић рано ујутро сједне на домаћинов бадњак и наизмјенично крпи, преде и плете, да би била вриједна читаве године. У Перасту и Грбљу тог јутра пусте кокошке у кућу да покупе просуто ?кито. У Грбљу се вјерује да ће бити плодна идућа година ако прво уђе пијетао. Честитање празника почиње још пред црквом. Прије су се целивали, а данас само честитају једни другима и старији рекну: »Христос се роди!« - »Ваистину се роди!«

О ручку се сви укућани поређају око трпезе, а у Кртолима, Луштици и једном дијелу Грбља око наћава. Завјетне особе, обично домаћин или најстарији укућанин, а могу бити и сви чланови једне породице, тог дана не мрсе. Такође нико не једе сира. Прије свега, стојећи сви на ногама, мушкарци гологлави, домаћин упали свијећу, обично дублијер, у божићном хљебу, а затим почну да једу. Кад се принесе печење, прије обавезно пециво или пекна, домаћин устаје и напија: »Пијемо у велику божју славу, за славу нашег рождества Христова, за здравље нашег домаћина, његове породице, браће и пријатеља!« Послије ручка домаћин смири свијећу парчетом погаче, који баци у ватру. У Бијелој се не пали једна свијећа, већ онолико колико има чланова породице и једна или двије више, увијек непарни, мушки број. Родитељи узму једну или двије свијеће, а дјеца свако једну, па се мирбожају изговарајући наизмјенично одређене ријечи: »Мир божји«, »Христос се роди«, »поклањамо се рождеству Христову«, и сваки пут се целивају, и то прво родитељи међусобно, па онда они редом с дјецом. На крају домаћица пољуби домаћина у лијево раме, он њу у чело, а дјеца њих у руку. Свећице се затим скупе у тањир пшенице и ту горе за вријеме ручка, па их послије домаћин угаси вином, Један дио те пшенице стави се на Јовандан (24. јула по с.к.) у посуду, намијени се сваком укућанину нешто и на Петровдан, прије изласка сунца, гледају је и претсказују шта коме предстоји. Католици о ручку понајчешће рекну три црквене молитве. У Перасту се до прије тридесет година један чобанин са свијећом у руци, мирбожао са својим стадом. У Рисну домаћин тјера ражњем, кад скине с њега пециво, одрасле дјевојке ријечима: »Бјежи зло из куће, а узми добро!« То је у старије доба, како наводи В. Врчевић, чинила домаћица говорећи: »Ајде ове године у суђени ти дом, доста си дворила свој род!«⁹ Божићни колач се не једе у свима мјестима истовремено. У Рисну и Перасту он се ломи и једе обично о божићном ручку, а у неким другим мјестима касније: у Грбљу на уставке Божића, у Паштровићима на Нову годину, у Кртолима послије Васиљевдана, у Перасту код православаца на Богојављење, у Столиву послије Водокршћа, а у Бијелој послије Савиндана. У Бијелој се тада из чеснице дигне грана ловорике и спрема се за идућу годину да се са придавцима метне под нове бадњаке, а гранчице од ње се ставе у робу ради чувања од инсеката.

На Божић до подне посјећују се мушкарци, а послије или сјутрадан жене. У Маинама би и прије мушкарци ишли у групама од куће до куће, на челу с виђенијим човјеком, који би носио грану ловорике и на њу натицао добијене поморанџе.

Мрве с божићне трпезе не ваља избацати напоље нити уопште првог дана метлом чистити кућу. Слама и ловорика износе се из куће тек послије четири, пет дана, негдје и касније, па се изгоре или ставе испод лоза у винограду. На Божић не ваља бос излазити из куће, износити ватру напоље, нити уопште тих дана давати коме кућну ствар. Ако је Божић облачан, вјерују да ће бити добра година, и обратно: »Либерате, боже, божићне ведрине и Ђурђеве облачине!« У Кртолима се пак каже: »Боље је Божић кужан него јужан.« Од Божића, каже се у народу, дан креше (расте) за онолико колико је потребно пијетлу да пређе праг. Прије су сељани божићне празнике проводили у весељу и игри. Од Божића, па у току претиле недјеље, почињу одиве да долазе с дјецом у род.

У Боки се још ложе бадњаци, убрани кад и божићни, сваки према свом календару, уочи Нове године и Богојављења, односно Три краља, а у Луштици и уочи Савиндана. У Кртолима и Доброти уочи Старог Божића (Три краља) ложи се онолико бадњака колико и о Божићу, а у осталим мјестима само један. На Прчању њих те ноћи називају чобанским бадњацима. Обавезно их налажу мушкарци, понајчешће домаћин. С њима горе донекле придавци божићних бадњака, али они не изгоре потпуно као први, већ се мањи дијелови чувају у кући, обично поред огњишта или испод крова, или се, као на Прчању, носи један комад у шталу, под бачве, у виноград и њиву с пшеницом, гдје остану до сљедећег Бадњег јутра, кад се купе и увече ложе с бадњацима. У Кртолима на Нову годину и понегдје у Грбљу још на Богојављење долази полазник у кућу и говори отприлике као о Божићу. У Рисну дјеца на Нову годину носе поморанџу или јабуку и посјећују стари]е говорећи: »Наздравље вам ново љето дође, а ви мени што метнете овђе! На то их домаћин канделише: забада им новац у воће.

Фусноте

1 М. Влаховић. Неки божићни обичаји у Кртолима. (Записи, књ. XI, Цетиње 1931, 346).

2 С. Накићеновић, Бока (Српски етнографски зборник XX, Београд 1913, 314).

3. Ш. Кулишић, Етнолошка испитивања у Боки Которској (Споменик СIII, САН, 1953, 208).

4 С. Накићеновић, Бока (Српски етнографски зборник XX, 1913, 318).

6 Дрвена посуда у облику правоугаоника за мијешење хлеба, дугачка око 1 м, а широка око 50 цм.

6 Саопштила их је Милица Шеровић, стара 96 година (1960).

7 Саопштила Марија В. Бркановић, рођена 1880. Године.

8 В. Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд 1922, 105

9 В. Врчевић, Три главне народне свечаности, Божић, крсно име и свадба, Панчево 1883, 31.

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.