Ђорђе В. Греговић
О ПАШТРОВИЋИМА
(Уводни текст преузет са сајта www.pastrovici.net )
Паштровићи су:
Крајњи јужни дио Боке Которске, од рта Завале до Спича, или како се каже у народу - од Бабина вира до Куфина (Др. Јован Вукмановић - Паштровићи, Цетиње 1960 г. стр. 5)
Паштровићи су:
Бечићи, Чучуци, Грацуни, Клапавице, Калађурђевићи, Дабковићи, Куљаче, Кентере, Кажанегре, Балићи, Митровићи, Грломани, Анђуси, Ђурашевићи, Санковићи, Јовановићи, Рађеновићи, Лукетићи, Војнићи, Рафаиловићи, Маркићевићи, Дивановићи, Голиши, Љубише, Никлановићи, Круте, Радовићи, Вуковићи, Склендери, Павловићи, Калоштровићи, Ђедовићи, Ђаконовићи, Зеновићи, Перазићи, Беговићи, Боснићи, Франовићи, Франићевићи, Срзентићи, Давидовићи, Миковићи, Медиговићи, Греговићи, Андровићи, Радановићи, Шољаге, Вукотићи, Суђићи, Андрићи, Миџори, Тодорице, Арменци, Медини, Милутиновићи, Драшковићи, Живковићи, Перовићи Маинићи.
Паштровићи су:
з асебна опћина којој је сједиште у Св. Стефану... Паштровићи се дијеле на ове парохије: Бечић (капеланија), Тудоровић, Кастелластва, Дуљево, Градиште, Режевић и Прасквица. У површини имају 6537 хектара, а 2862 становника. Свега је 1315 кућа. (Сава Накићеновић - Бока, Београд 1913 г. стр. 422-423)
Паштровићи су:
по особитим привилегијама имали 4 суђе, 2 војводе, 12 властела и 6 старјешина, који су сви сједили у граду Светоме Шћепану (На мору) и судили и управљали земљом и народом; и њих је народ изабирао из племена редом сваке године, и сви су имали од Млечића по нешто плате на годину. Паштровићи приповиједају много и о другијем различнијем привилегијама, којима се и данас диче и поносе; тако се н.п. приповиједа да су још од Римскијех царева имали привилегије (које су послије потврђивали сви Грчки и Српски цареви и краљеви и Млетачки дужди) да из њиховијех 12 племена може бити цар, ако га изаберу. ( Вук Ст. Караџић - Етнографски списи, Београд 1972 г. стр. 55) Своју су правду, помиридбе и умире, звања и договоре Паштровићи доносили на Банкади, збору паштровском који је засиједао на Дробном пијеску, на Видовдан сваке године.
Паштровићи су:
највећи успон достигли у вријеме владавине Немањића, када поједини Паштровићи обављају важне послове за цара Душана и он им дарује племство. 374 године Паштровићи су били под Венецијом и за то вријеме сачували су вјеру, обичаје, језик, писмо, самоуправу и повластице које је Сенат више пута потврђивао. (...) Паштровићи су важили за добре поморце и трговце, било је међу њима више бродовласника и капетана, знали су да се баве и гусарењем. Већина становништва живјела је од пољопривреде и сточарства; у приобалном дијелу развијено је било маслинарство. (...) Велики европски рат проузроковао је честе промјене господара Боке и Паштровића: Аустрије 1797-1805, Русије 1806-1807, Француске 1807-1813 године. Велике силе нијесу прихватиле уједињење Боке и Црне Горе 1814, већ су Боку Которску, заједно са Паштровићима предале Аустрији. Паштровићи су били под Аустријом све до њеног слома 1918 године када су заједно са Боком ушли у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. (...) Данас Паштровићи са својом ривијером: Бечићима, Св. Стефаном и Петровцем; са бројним туристичко-угоститељским објектима високе категорије, представљају најочуванији и најатрактивнији дио Црногорског приморја. Ту су четири стара манастира са музејским збиркама, мноштво цркава и других споменика који сведоче о славној прошлости овог краја, о људима који су градили ове задужбине, који су допринијели да се очувају обичаји, вјера, језик и дух паштровски. (Др. Мирослав Лукетић - Поменик Паштровића I Петровац 2000 г.).
Паштровићи су:
сакрили етимолошко значење свог имена које ни до данас није тачно објашњено нити утврђено. Речник ЈАЗУ каже да је име Паштровић изведено од имена Паштро, Паштроје - које би значило човјека шареног, тј. Пастра. Стоји мишљење о арбанашком поријеклу овог имена, које би постало од имена Пастр - што значи чист, а можда је у етимологији латински коријен - пастор што значи пастир. Јован Ердељановић (1921) сумња у насљеђе старих народа на овом подручју, илирско-романских старосједилаца, Влаха и Арбанаса. Илија Синдик (1951) је научне вјере у снагу породичног, племићког имена Паштровић. Било како било, своје јединствено име Паштровићи вјековима већ носе, а записано је први пут у једној грамати 1355. године, као име властеле у служби српскога цара Стефана.
Паштровићи су:
хришћани православне вјероисповијести. Своје манастире градили су у вријеме Немањића - Прасквицу, по предању, у XI вијеку, Дуљево и Режевиће у XIV вијеку, Градиште у XII вијеку. Око педесет цркава на својој територији Паштровићи су саградили у бурном историјском колу, сачували многе, некима сачували једино траг.
Паштровићи су:
малобројни и равномјерно распоређени на својој земљи. Становништво је одвајкада бројило између двије и четири хиљаде душа, али сами Паштровићи вјерују да их по бијелом свијету има скоро исти број. Млетачки попис из 1625. године говори да је у Паштровиће 2202 становника од којих је 613 способних за оружје. А године 1692. Паштровића је 1112, 1748. године их је 1578 у 360 породица и само 455 спремних за оружје. Добри Вук Ст. Караџић наводи да је у Паштровиће 3000 душа и 700 пушака а Стефан Митров Љубиша, посланик народни, 1840. године записује да је тачно у Паштровиће 3079 душа у 39 села. Најзад, православне књиге наводе да је на почетку свих страдања и ратова, 1912. године, Паштровића тачно 3631 становник. А сада већ давне 1961. године статистичари избројише свега 2218 душа на овом тлу.
Паштровићи су:
дали доста добрих, славних и знаменитих људи. У XV вијеку је омалени Кањош Мацедоновић из Буљарице спасио главу млетачког дужда побиједивши у двобоју неку бештију која се називала Фурланом. То му је легенду обијезбиједило, народно предање и најславније мјесто у приповијестима Стефана Митрова Љубише. Марин Бечић (1468-1526) је био надарен и учен, из племићке и богаташке куће, па је послије многих школа постао професор на старом универзитету у Падови. Писао је многе говоре, панегирике, биљешке и коментаре о дјелима латинских писаца. Умро је и сахрањен у Падови. Стефан Штиљановић је живио у исто бурно вријеме. Био је кнез паштровски, последњи и најславнији. Био је добротвор и посједовао је седам млинова. Све је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. Тамо је ратовао против угарске војске и Турака и ширио своју доброту. Сматра се да је умро, највјероватније, око 1543. године, а његове су мошти почивале у сремском манастиру Шишатовац до почетка Другог свјетског рата када су пренешене у београдску Саборну цркву. Проглашен је за свеца Српске православне цркве. У јесен, 17. октобра сваке године се помиње и слави његово име. Петар Ћуда - Мустафа Паша је почетком XVI вијека био заповједник Каира, рођен у Котору, ниског рода и обдарен свим врлинама и врло лијепе вањштине, како биљежи Мауро Орбин 1601. године. На његово словенско, паштровско поријекло указују млетачки посланици и млетачке исправе. Стефан Паштровић је био јеромонах у манастиру Градиште у Буљарици, штампар и баштиник вјере. У прољеће 1597. године је у штампарији Рампацетија у Венецији штампао Зборник за путнике или Молитвеник Стефана Паштровића. Исте године је штампао и благословио први српски Буквар у два издања која је сачинио инок Сава, родом из Паштровића, монах у манастиру Дечани. Архимандрит Данило Кажанегра је четрдесет и седам година био игуман манастира Високи Дечани. Рођен је 1708, у манастиру Дуљево замонашен и учен, а историја га први пут 1770. године помиње као игумана славних Дечана. Од турског султана је 1778. добио ферман и берат којим је постављен за управитеља свих дечанских имања и именован за царског соколара. Поштовали су га црногорске владике, устанички Срби и угледни Албанци. Овај велики обновитељ манастира Високи Дечани умро је у дубокој и свијетлој старости 1820. године. Раде Андровић је легендарни паштровски јунак из друге половине XVIII вијека. У љето 1785. године, паша скадарски Махмуд Бушатлија побједоносно је пролазио кроз Паштровиће послије похода на Црну Гору. Поп Раде Андровић се осмјелио да га убије у његовом шатору у Кастелластви јер је изневјерио ријеч да похаре неће бити у Паштровићима. Његова пушка не кресну и Турци га посјекоше. Стефан Митров Љубиша га је с истином прозвао новим Обилићем. Томо Медин (1725 - око 1788) и Стефан Конте Зановић (1751-1786) били су судрузи славног Ђакома Казанове, учени пустолови, повјереници на дворовима европске аристократије, љубитељи авантура и миљеници отмјених дама. Пријетељевали су са Руђером Бошковићем, Русоом, Даламбером и Волтером, министрима и царевима. Њихови коријени су у Кастелластви и Буљарици, а њихови гробови у Лондону и Амстердаму. Симеон Пишчевић је био руски генерал, потекао у бројној племићкој породици са војном традицијом. Рођен је 1731. године. Каријеру је почео у аустријској, а славу стекао у руској војсци царице Катарине. Умро је 1797. године. Ни до данас није познато мјесто где његове кости почивају. А можда је најпознатије име Стефана Митрова Љубише (1822-1878), трибуна, народног гласника и приповједача. Био је посланик и предсједник Далматинског сабора, као и посланик у Царевинском вијећу у Бечу у којем се господи обратио на српском језику и тиме, фактички, увео равноправност језика у законодавну скупштину. Познате паштровске легенде обрадио је у својим приповјеткама Кањош Мацедоновић, Скочиђевојка, Поп Андровић нови Обилић и Причања Вука Дојчевића. Био је публициста од мјере, етнограф и историчар свога племена. Умро је у Бечу али су му његови саплеменици кости пренијели пред цркву Св. Тројице у Будви 1885. године. Висарион Љубиша је био митрополит црногорски. Рођен је 1823. године и млад је наставио монашку традицију свога брата. Био је управитељ многих манастира на приморју, а 1867. године рукоположен је за игумана у манастиру Морача. Био је ректор Богословије на Цетињу и први предсједник Црвеног Крста у Црној Гори. У јесен 1882. године књаз Никола га је именовао за црногорског митрополита. Умро је 1884. године на Цетињу. Душан Греговић (1875-1923) је био црногорски конзул у Скадру и у Цариграду, а пред Први свјетски рат указом краља Николе I именован је за министра иностраних послова а потом и за министра војног и предсједника министарског савјета. Био је дипломата и у заједничкој држави јужних Словена, Краљевини СХС. Марко Крстов Греговић је рођен у богатој петровачкој породици 1867. године. Студирао је сликарство у Бечу и први је понио звање академског сликара на приморју. Сликао је портрете знаменитих људи својега доба и радио је на манастирским иконостасима. 1896. је на Цетињу припредио прву ликовну изложбу у Црној Гори. Умро је у Београду 1941. године. Дионисије Миковић (1861-1942) је у историји својега племена остао упамћен као писац многих прилога из области црквене историје, догматике, књижевности и етнологије. Био је покретач и издавач Српског магазина 1896. године и великог илустрованог календара Бока 1909. године. За потомство је оставио незабораван етнолошки запис Паштровска свадба. Доктор Божидар Перазић (1863-1954) је био један од оних Паштровића који су студирали у Бечу, а своје знање и умијеће пренијели у постојбину. По позиву књаза Николе био је управник болнице Данило I на Цетињу. 1908. је именован за дворског љекара и личног доктора црногорског књаза. Као човјек широке културе, сакупљао је архивску грађу о својем крају у архивама Трста, Венеције, Беча, Задра и Париза. Народни херој Вукица Митровић рођена је 1912. године у Св. Стефану. Искрено је вјеровала и борила се за идеју комунизма. Трагична и јуначка судбина њене породице достојна је великих античких драма. Као непобијеђени комуниста стријељана је на Бањици 1941. године. Њен брат Стефан Митровић је рођен 1909. године. Био је пјесник жарких слика и истински револуционар. Није био миљеник судбине и среће, али је био надерен чврстином, јаком ријечју, правицом и стиховима. Умро је у самоћи у Београду 1985. године.
Паштровићи су:
током своје историје живјели на размеђи држава, вјера и путева. Били су вјешти преговарачи, добри трговци, добри савезници. Најбоље своје људе су знали да уздигну у својим и туђим очима. Примали су добре утицаје, учили су од моћнијих језике и вјештине, прилагођавали се историјском усуду. Очували су свој идентитет и украсили га новим вриједностима. И данас, када је историја у страшном убрзању, Паштровићи знају своје мјесто у повијести Боке, повијести Црне Горе и свих јужнословенских народа
Паштровићи су:
пред многим искушењима и у данашње вријеме. Економска миграција започета 70-их година прошлог вијека, а посебно током последње деценије, промијенила је структуру становништва на подручју Паштровића. Број становника у свим паштровским мјестима је удвостручен. Квалитет овог поднебља био је покретачки основ за економско, географско и демографско раслојавање средине. Настале промјене нијесу гарантовале, нити за собом повукле општи бољитак. У таквом социо-економском амбијенту Паштровићи кроз активности разноврсних удружења баштине најбоље вриједности својега менталитета и отворености ка новом времену. Та удружења су Банкада - Збор Паштровића, Одбор за сакупљање историјске грађе о Паштровићима - Петровац, Одбор за обнову културно-историјских споменика - Свети Стефан, Одбор за изградњу Спомен дома Св.Стефан Штиљановић - Бечићи, и Удружење Паштровића и пријатеља Паштровића "Дробни пијесак" - Београд. У раду ових друштава и удружења, кроз појединачне напоре и усхићења, кроз постојану духовну надградњу, кроз развој привреде и ширење заједнице - Паштровићи данас, као и у времену које долази, траже своје мјесто, свој утицај и свој глас.
www.pastrovici.net
|
