Др Божидар Вукотић

Грбаљска буна 1848. године

Др Божидар Вукотић (1875-1954). Рођен у селу Братешић - Грбаљ (Бока Которска). По основној школи у родном мјесту, гимназију је завршио у Котору, а правне науке слушао на бечком и универзитету у Грацу, гдје је 1902. докторирао. Служио је у Котору, Трогиру и Бенковцу као судија, а касније се бавио адвокатуром у Задру и Котору, гдје је 1911. изабран за посланика у Царевинском вијећу. Године 1914, прије почетка Првог свјетског рата, ухапшен је као талац и затваран у разним тврђавама, да би 1916. био послан у Коморан, гдје је у саставу једне јединице политички сумљивих лица, радио пољске радове. Након амнестије, коју му је (као и осталим до тада интернираним далматинским првацима дао цар Карло), узео је активно учешће у заједничком Југословенском клубу, чија је активност кулминирала доношењем Мајске Декларације (30. 5. 1917.). Као представник Боке учествовао је у Проглашењу Уједињења 1. 12. 1918.

Извор: Грбаљска буна 1848. године, Стручна књига, Београд, 1988.

Др Божидар Вукотић

Грбаљска буна 1848. године

Да би се могле боље сагледати побуде и циљеви ове буне потребан је кратак осврт на револуције које су почетном 1848. године избиле скоро истовремено у разним крајевима царства. Јер то је оно доба у којему, како професор Шишић^[1] каже: "... има и укупног дјеловања пучке душе, тј. водећих идеја у народном животу као што га има и у душевном животу човјека-појединца. Такве идеје нијесу ништа мистично или трансцедентално, већ душевна садржина некога доба, наиме душевни смјерови, тежње, жеље, осјећаји, чувства, тенденције предочаба које попримају хисторијску важност тиме што се у исто вријеме појављују код многих људи. Као такове оне су социјално-политичке силе".

Револуционарна 1848. почиње фебруарском буном у Паризу чије су слободарске идеје захватиле нао пламен обесправљене класе и подјармљене народе скоро читаве Европе од Апенина до границе руског царства. Већ марта мјесеца избија буна у Бечу, којом руководи Њемац Др Александар Бах (Alexander Bach, 1813-1893). Цар Фердинанд, несигуран у својој престоници, бјежи у Инзбрук. Истовремено избијају буне у Мађарској, Чешкој, Пољској и у оним дјеловима Италије које се налазе под аустријском доминацијом. У Венецији је буна избила 22. марта и проглашена "Демократска република" са новоизабраним дуждем Danielom Maninom, којему је главни сарадник умни Шибенчанин Никола Томазео (Тоmaseo Niccolo, 1802-1874). Мађари под вођством Лајоша Кошута (Коssuth Lajos,1802-1894) дижу буну против Аустрије, што ће нешто касније довести до сазива народне скупштине и детронизације цара. Војвођански Срби у почетку револуције одушевљено су пристали уз Мађаре, особито омладина са Светозарем Милетићем на челу, увјерени да ће државни преврат донијети и њима жељену слободу. Али, кад су се освједочили да су Мађари револуционарни према горе, а реакционарни према немађарским народностима (двотрећинска већина у односу на мађарско становништво) што је добило свој изражај у касније донешеном њиховом "Манифесту" у којем се каже да у Мађарској постоји само једна народност, а то је мађарска - они одлучују да своју судбину узму у своје руке и да поведу борбу на смрт и живот и против Аустрије и против Мађара. У том циљу одржан је велики народни збор у Карловцима назван "Благовјештански сабор српског народа" на којем је проглашено српско војводство, које је обухватало Банат, Бачку и један дио Сријема. Изабран је српски војвода и српски патријарх, као и главни одбор који је имао руководити устанком. Дугом борбом и становитим жртвама, а уз помоћ осталих немађарских народности, великог броја добровољаца из Србије и јаке подршке званичне Србије постављени циљ био је постигнут, али достигнуће није било дугог вијека.

У ово доба великих хисторијских збивања у Далмацији се воде три сасвим опречне пропаганде. У Хрватској бан Јелачић, централна личност оног доба, неограничено привржен цару и вјеран војничкој заклетви стиче за пријесто огромне заслуге угушивањем буна у Бечу и Пешти, увјерен да ће преко тих заслуга постићи припојење Далмације Хрватској и Славонији и тако уједињеној "Троједници" под жезлом Хабзбурга прибавити политичку, националну и економску слободу и независност. За постигнуће тог циља хрватски политичари били су му предани и неуморни сарадници. Не само из Загреба, него из свих већих градова Хрватске и Славоније стижу у Далмацију писма (летци) пуна излива осјећаја братства и јединства^[2] са најсвечанијим увјеравањима о равноправности вјерској, племенској и двају писама и обећањима многих повластица, међу којима је и неплапање неких пореза само да се изјасне за сједињење и да пошаљу своје представнике у Хрватски сабор. Аустрија, која се у то доба налазила у самртном ропцу, да би се спасила од потпуног расула обнародује устав од 25. априла, који је предвидио Парламент, министарску одговорност, покрајинске сталеже и извјесне слободе народностима.

Обновљена Млетачка Република води необично јаку пропаганду позивајући Далматинце "Да се опет ставе под окриље лава млетачког", а у крајњем случају да се изјасне за аутономију Далмације. Њезини приврженици, иако малобројни, окупљени у градовима, школовани и на свим положајима државне управе воде бјесомучно агитацију да се Далмација не би изјаснила за уједињење са Хрватском и Славонијом што им код нашег неуког народа полази за руком, тако да се Далмација није изјаснила за сједињење осим српске опћине Обровац.

У том опћем превирању и јако замагљеним политичким приликама, Бокељи желе да споразумно нађу свој пут, а првенствено да одговоре Хрватском сабору по питању уједињења са Хрватском и Славонијом. Дана 13. јуна на Прчању се састаје велики народни збор, њих 300-400, чији је резултат једнодушно дати одговор Хрватском Сабору и Владици Раду на његовом писму (објављење ноје им је стигло дан прије тог збора). Одговору Хрватсмом Сабору поклања се - разумљиво - далеко већа пажња и схваћен је, нарочито од домаћих хисториографа као сасвим позитиван. Павао Буторац^[3] каже да је "ова идеја (сједињење) разбуктала пламен одушевљења и да је наишла на плодно тло и исто унутрашње осјећање".

Када се приступи критичкој анализи оба одговора пада у очи дипломатска опрезност којом су састављени, а одговор Владици просто изненађује својом краткоћом. У Владичином писму стоје ове тешке ријечи "... Ако пак, сачувај Боже, покажете се невјерни својему бану и примите се туђина, а своје добро одбаците знадите чисто ми ћемо постати ваши заклети непријатељи.. . и крв ће се издајничка немилице пролити, а куће издајничке у пепео разасути. Ви знате добро да се ми не умијемо шалити, но пазите добро што ћете радити". Бокељи су се морали наћи тешко увријеђени у својим патриотским осјећањима, али њихова позната љубав, поштовање и приврженост према личности Владичиној није им дозвољавала одговарајуће реаговање, па преко тога ћутке пролазе, а по главном питању - сједињења - извјештавају га само оволико: "Под данашњом датом пишемо Народном сабору у Загребу, да ми никакво противје немамо соединити се свием државама славено-српскога када оне постану самосталне и без туђег уплива под царском круном". Владика мора да је добро осјетио жаоку овог одговора и увидио да је пренаглио. Запрепашћен Владичиним писмом бококоторски поглавар Eduard pl. Grietz [de Ronse] затражио је од њега објашњење "у погледу намјере тог писма којем једна страна власт позива аустријске поданике да буду вјерни поглавици једне покрајине, иако аустријске, али одјељене од Далмације". У Владичином одговору поглавару Grietzu стоји да "... оно писмо није имало никакву другу намјеру него да запријети оној страни која је хтјела да се извлачи из зависности према царској круни, да се одрекне своје народности и да се приклони некој италијанској влади о чему се у Црној Гори био распросто глас. Али, ми са своје стране морамо да изјавимо, колико на ваше задовољство, толико да одамо част истини, да су те вијести потпуно неосноване. . .". Владика је дакле написао и могао написати оно писмо погрешно обавијештен о политичкој оријентацији Бокеља којима је овом изјавом дао задовољштину. Да приступимо ближе анализи одговора Бокеља хрватско-славонском Сабору. Писмо хрватско-славонског Сабора као и сви други позиви (летци) који су отуда стизали у Далмацију не праве разлику између Далмације, Дубровника и Боке, него су сви гласили: "Драга братјо Далматинци". Ради тога Бокељи одмах у почетку свога одговора кажу: "Најпрва и најсветија наша дужност та је, јавити пред свијетом да ми Далматинци нијесмо но Бокези". Противно разним нетачним, за неке рекао бих неозбиљним, тумачењима ове изјаве, она је врло значајна и чини основ и полазну тачку по питању сједињења Боке Хрватској и Славонији. Овим су Бокељи хтјели да јако нагласе да Бока у својој прошлости није припадала Далмацији те дослиједно томе да хисторијска права на основу којих Хрватска тражи реинкорпорацију Далмације не могу да се односе на Боку која је у свему повезана са својим природним залеђем Црном Гором. Јер, под Млетачком Републиком појам Далмације означавао је простор од Велебита до Неретве. Јужно од ове, простирала се Дубровачка република коју је од Боке раздвајао један узани излаз Турске на море код Суторине близу Херцег-Новог. Бока је за вријеме Млетачке Републике припадала млетачкој Албанији (Аlbania veneta). Према томе, Бока није имала са Далмацијом ни политичких ни економских веза све до почетка XIX вијека, када је Аустрија загосподарила Далмацијом, Дубровником и Боком и од три раније засебне јединице створила политичко-административну јединицу - покрајину Далмацију, Али, Бокељи такво рјешење сматрају привременим што јасно проистиче из овог пасуса њиховог одговора у којем се каже: "Без сумње толико краљевина далматинска колико њои за сада скопчано окружје Бококоторско". Из овога се с правом може закључити да код Бокеља није био замро онај дух којим су били надахнути њихови очеви када су дана 29. Х 1813. на скупу у Доброти заједно са црногорским првацима на челу са Владиком Петром I склопили уговор у којему се каже и ово: »Да ће Бока и Црна Гора бити једна другој вјерна и свагда и у сваком случају и догађају остати уједињено састављене". Даље се у одговору каже да Бока не би била противна сједињењу "... кад би развој догађаја омогућио да се државе славеносрпске тј. југословенске у једно соедине под штитом Царскијем без уплива икакве туђе народности..."^[4] Али Бокељи истовремено изјављују да они у данашњим приликама ту могућност не виде особито из разлога "што сте ви (Хрватска и Славонија) Унгарској круни подложни". Они не вјерују да ће "захтјевања народа" изгласана у Хрватском Сабору 25. марта и однешена у Беч на потврђење бити усвојена, што је у ствари и било. Ти разлози не допуштају да за то уједињење жртвују независност своје народности која им се признаје новим уставом Царства аустријског. Па настављају: "Кад свака југословенска држава правилним путем постане самостална без туђег уплива,^[5] када се збуде оно што ми сви желимо, тј. основа Словенског царства под Царским штитом, кад најпосље једнака права буду слободно међу реченим државама уговорена и постављена, окружје бококоторско од своје стране радосно ће себе у том сојузу приписати". Бокељи су претпостављали уједињење под Аустријом ономе под Мађарима па у одговору кажу: "Напротив тога, ако државе Хрватска и Славонија желе и могу с нама у садружество под уставом од 25. априла ове године да с нама уједно у новом конституционалном животу буду, окружје ово наше радосније захтјевати не може". Овај пасус одговора врло је значајан. Бокељи преко њега сугеришу једну дубоку и смјелу политичку концепцију - славизирање Аустрије. За њих "ништа радосније" не би било од тога јер у Аустрији су ионако Славени били у знатној већини, а приливом Хрватске и Славоније толико би ојачали да ишчезавајућа мањина Њемаца не би им могла спријечити да под новим уставом дођу до остваривања својих основних националних права. Из овога јасно проистиче да је одговор Бокеља по питању њиховог уједињења са Хрватском и Славонијом у датом моменту био негативан, што најбоље потврђује чињеница да Бока није послала у Загреб своје представнике. Бока се одрешито изјаснила за уједињење већ шездесетих година прошлог вијека. Званични представници Грбља на овој скупштини у Прчању (13. јуна 1848) били су: Ђуро Вукшић, Ђуро Вучковић, Андрија Лазаревић и Војин Бојковић, који су потписали оба одговора.

Избор посланика за "прву Конституанту Царства" био је заказан у Боки за дана 26. јула 1848. Претходно се у свим општинама приступило избору делегата (бираних бирача). У свим општинама Боке тај је избор извршен правовремено и нормално. Изузетак чини Грбаљ. Двије кнежине Горњег Грбља - Тујковићи и Љубановићи - у почетку биле су претежно за то да и Грбаљ, као што чини остала Бока, бира делегате и да се узме учешћа у бирању посланика. Двије кнежине Доњег Грбља - Лазаревићи и Бојковићи - у претежној већини заузеле су противан став. Између та два гледишта избија сукоб који се након више одржаних зборова и договора завршава усвајањем становишта Доњег Грбља. Грбљани су се одлучили на овај корак јер су били оптерећени тешким порезима од којих неки нијесу били наметнути осталим опћинама Боке. Поред тога, двије узастопне претходне године биле су сушне и неродне, а власти то нијесу узимале у обзир, него су за наплату пореза присилно односили сељацима оружје, накит, посуђе и стоку. Молбе и депутације које су слате у Беч и Задар нијесу помогле. Налазећи се у тако тешким приликама, а чујући да свуда ври, да избијају буне на све стране, да је Царству дошао крај, Грбљани одлучују да ускрате плаћање сваког пореза и ту одлуку спроводе већ марта мјесеца са таквом одлучношћу да се државни органи не усуђују појавити у Грбљу. Одмећу се потпуно од државних власти и закона, смјењују неке непоћудне сеоске главаре и заводе народне судове, који рјешавају по свим грађанским и кривичним споровима на основу њиховог обичајног права. У тако јако израженом одметништву сматрају  да у питању избора посланика за Конституанту, као особито важног политичког чина, треба да заузму одговарајући став. Сама апстиненција чинила им се ситна и безначајна манифестација па се одлучују на такву радикалну акцију, која има да буде вјерни израз њиховог бунтовног духа. У том циљу доносе одлуку: да се на дан избора пође у Котор у што је могуће већем броју и под оружјем; да се зауставе пред градским бедемима и вратима "Гурдића", да једна депутација пође у дворану гдје се буде вршио избор посланика и да изнесе пред изборну комисију и делегате Боке сва безакоња и све неправде које се Грбљанима чине изјављујући при том своју одлуку да неће узети учешћа у бирању посланика, а да то исто очекују од осталих делегата Боке. Истовремено очекују да једна делегација од 7-8 првака пође на Цетиње и да упозна Владику Рада са свим њиховим одлукама и намјерама и да га замоли за помоћ и подршку у којем би се случају Грбаљ присајединио Црној Гори. Грбљани су морали вјеровати да ће Владика њихову акцију помоћи јер је њима било добро познато Владичино одушевљење за борбу војвођанских Срба и њихову спремност и понуду да им пошаље у помоћ своје Црногорце. Када је Матија Бан априла 1848. посјетио Владику као изасланик београдске владе по великој чисто народној ствари и изложио му политику Србије према ондашњим околностима и догађајима који су се могли отуд изродити, Његош му је рекао: "Хвала влади српској на томе за чим је пра[е?]гнула. Добро рекосте да у таквом покрету не смије изостати црногорска пушка". Грбљани су морали вјеровати да ни у покрету Боке или иједног њезиног дијела не смије изостати црногорска пушка. Ово тим прије што им је била добро позната Владичина жеља да у оном мутном времену присвоји Боку. Професор Шишић каже: "Црна Гора је тада, видећи ровито стање Аустрије помишљала како би стекла Боку Которску и већ су у тој ствари учињени неки кораци". Вјероватно да су Грбљанима као најближим и најприврженијим сусједима Црне Горе морали бити познати ти "учињени кораци". Орган обавјештајне службе за Грбаљ вицесердар Франо Касандрић родом са Хвара у свом извјештају^[6] поглавару Grietzu и на саслушању пред судом у Котору дана 25. септембра приказује догађај овако: "Неколико дана раније (мисли на догађаје у Котору 26. јула) сазнао сам од једне особе којој сам дао свето обећање да га нећу проказати ни на суду, да Грбљани у маси нијесу хтјели бирати посланика и да би успјели у својој намјери дошло их је на дан избора неколико стотина у град под оружјем. Не знам да ли су намјеравали употријебити силу да успију у својој намјери, али ми је иста особа казала да су они пошли у тако великом броју да би тако сви показали своју вољу да неће да бирају посланика јер да су и у другим случајевима били издани и да неће да плаћају јавне дажбине Јер су у егзалтираним њиховим идејама мислили да би бирањем посланика санкционисали њихову обавезу да плаћају порезе мислећи да је прво у вези с другим. Из истог извора којег не могу именовати сазнадох да су Ђуро Мазарак из Горовица, Иво Ников Пићан из Кримовица и Андрија Вуков Лазаревић из Главатичића са неким другим сељанима, које ми није именовао, пошли код Владике црногорскога да измоле његову помоћ и постигну његову подршку, али не бих могао прецизирати коју, да би постигли циљ да не бирају посланика и да не плаћају порезе обећавајући му да би били спремни прећи под његову власт кад би он био спреман пристати на њихова тражења, а Владика мјесто да је прихватио њихова тражења, савјетовао их је да буду мирни и да се покоравају законима и обавијестио их да он живи у добрим односима са Аустријом и да не би никад ништа подузео што би јој било штетно. Да је у исту сврху пошао у Црну Гору и Перо Симов Бубања са сељанима, али да не би могао казати да ли је говорио са Владиком или са другима онога мјеста..."

Ако је до краја вјеровати Касандрићу, односно његовој "повјерљивој особи",  држање Владичино према  грбаљским изасланицима остаје доста загонетно. Вјероватно да је порука из Београда, коју му је пренио Матија Бан, изазвала оштар заокрет у његовим политичким плановима. Јер порука је садржавала не само проблем српског Војводства и остварење Троједнице, него је имала ширу политичку концепцију: ослобођење Босне и Херцеговине од стране Србије и Црне Горе. За остварење тога плана, добри сусједни односи са Аустријом Владици су били драгоцјени. Питање Боке у том часу дошло је у други план. Или је Владика, валзда, оцијенио жеље и планове Грбљана као нереалне. Било како било Грбљани су остали непоколебљиво при својим ранијим одлукама и плановима.

Уочи избора окружни поглавар је био обавијештен да Грбљани одржавају неке скупове и договоре и намјеравају доћи у Котор у великом броју, али у коју сврху није се могло сазнати. Предвиђајући могућност неког нереда, Поглавар је наредио да се појача народна стража и обавијестио је команданта регуларне војске и затражио да војска буде у ставу приправности за сваки случај.

Дана 26. јула, у заказано вријеме у општинској дворани били су окупљени сви чланови изборне комисије, којој је имао предсједавати окружни поглавар као и делегати свих бокељских опћина, сем Паштровића и Грбљана, на које се чекало. Међу присутним највише се водио разговор о личности посланика, у чему је, изгледа, било подвојености, али све је то било мирно, штавише и свечано, јер је на тргу пред опћинском зградом, поред знатижељног грађанства била постројена музика, која је имала да прослави избор новог посланина. Наједном ушао је у дворану Војин Бојковић са још седам или осам Грбљана. У подужем говору, износећи безакоња и неправде које се Грбљанима чине, изјавио је да Грбљани неће да узму учешћа у бирању посланика, а да се нада да ће и други делегати тано поступити. Окружни поглавар га је мирно до краја саслушао, а затим му казао да су Грбљани од неног доба пошли кривијем путем и да треба тога да се ману, да је данашњи дан одређен искључиво за бирање посланика за Конституанту царства и да данас овдје нема мјеста за њихове жалбе него да им за то остају слободни други путеви и начини. Саслушавши Поглавара кнез Бојковић је одговорио да ће све то казати својим друговима и са њима се споразумјети, па је затим напустио дворану. Послије кратког времена ушла је набусито група Грбљана, њих 80-100 на броју, и испунила читаву дворану. Пред Поглавара ступио је кнез Станко Ивов Лазаревић, који је у свом скоро получасовном говору поновио све што је раније казао кнез Бојковић. "Грбљани апсолутно и ни у којем случају неће узети учешћа у бирању посланика", рекао је кнез, "а кад ми нећемо мислим да се неће нико ни од вас усудити". И раније, а на ове ријечи особито, Грбљани су бучно одобравали кнезу Станку. А када је повишеним гласом казао: "Однесосте нам све, не остависте нам него још само кости, а све што однесосте не оде Цару, који је побјегао из Беча, ни Метерниху [Мeternich], који га је варао, него намјеснику у Задру и поглавару и његовим сарадницима Ђеремији [Geremi] и Маколанију [Antonio Mazzolani]", настала је код Грбљана и неких делегата из Маина, опћине будванске, бура протеста и повика: "Напоље Поглавар", "Нећемо га више", "Смјеста мора да иде из Боке"! Вика и узбуђење све је више расло па су се чуле и пријетње дизањем у вис чибука и столица. Поглавар, блијед и уплашен, видећи критично стање казао је да он није узрок њихових невоља па је одмах побјегао у помоћну собу, а за њим предсједник опћине Мато Нетовић, који је закључао собу катанцем. Како је изгледало да ће Грбљани силом продријети у собу, то је неко позвао војску у помоћ и одмах је дат знак на узбуну, али је поглавар наредио да војска не интервенише. Како је Поглавар био у смртном страху за свој живот, то су на споредна врата ушли у собу неколико Которана да га умире и да га увјере да ће га они својим животима бранити, па су га неопажено од Грбљана одвели у његов стан. Док се све то одигравало остали делегати из Боке, неко прије, неко послије, напустило је дворану у којој су остали само неки Которани, добри знанци и пријатељи Грбљана, настојећи да ове умире ријечима и рукама (гестовима) и наговоре их да напусте дворану. Тек када су се Грбљани увјерили да је Поглавар побјегао, напустили су дворану, а затим су у разним групама неометано крстарили кроз град, демонстрирајући разним поклицима против Поглавара и његових помоћника. Постигавши постављени задатак, предвече су се мирно вратили својим нућама.

О овом догађају поглавар Grietz је 29. јула сачинио извјештај под насловом "Species facti" (стварно стање). Овај извјештај, који не представља вјерно догађај, Поглавар шаље судовима Котора, Будве и Херцег-Новог ради саслушања свих који су били присутни у општинској дворани дана 26. јула и наређује да се особито утврди: да ли је у држању Грбљана било опасности по живот окружног поглавара; зашто су и како Грбљани утицали да посланик не буде биран; да ли се од бирања посланика одустало из страха од Грбљана; да ли су се Грбљани својевољно одалечили из дворане, а послије из града, или су приморани од војске и из страха од ње; како је држање њихово било послије овог догађаја. Нарочито препоручује да би се у овом поступку Грбљана открио карактер кривичног дјела и да ли је оно изведено на нечији потицај са стране, чији би то био и у коју сврху.

Како је Аустрија у то доба, угушујући побуне широких размјера, била ангажована на другим мјестима, то је преко овог догађаја ћутке прешла. Једино што је Поглавар забранио Грбљанима било је да не смију долазити на которски пазар, гдје су вазда продавали своје производе.

Грбљани су имали намјеру да побуне читаву Боку, па су у ту сврху одржали два састанка, један у Бијелој (опћина херцегновска), а други на отоку под Пераст, којима су присуствовали најугледнији представници свих опћина Заљева. Али, у том подухвату Грбљани нијесу успјели. Једино им је било обећано да ће се заузети код Поглавара да опозове забрану њиховог доласка на которски пазар и да ће упутити молбу у Беч да се Поглавар одстрани из Боке, што је Грбљанима у оном тренутку било споредно питање којег су се хватали из пропагандистичких разлога. Ово се потврђује изјавом^[7] самог Поглавара датој пред судом у Котору дана 13. августа. Поглавар ту каже да му је дошла депутација свих опћина Заљева молећи га да дозволи Грбљанима приступ на пазар, што им је он и обећао под условом да се унапријед покоравају законима, да поштују власти, да плаћају порезе и да изјаве да су (Грбљани) били савјетовани да одбију овај услов и тиме да се ставе у оштру опозицију против власти и закона с обзиром на садашње политичке прилике и у погрешном мишљењу да је царство већ пропало и да су порези злоупотребљени од јавних службеника. Па даље наставља да су га послије догађаја 26. јула многи савјетовали да се чува и да не излази изван града јер би га Грбљани могли убити, да су они распиривали мржњу против њега и код других Бокеља и да су се обраћали Црногорцима за помоћ да постигну циљ... Ваљда је страх за живот био разлог да Поглавар изда ону забрану јер му се тако било лакше очувати од Грбљана. У извјештајима својим претпостављеним властима, у наређењима својим потчињеним, као и у свједочанствима пред судовима, поглавар Grietz стално истиче отпорност Грбљана, њихов бунтовнички и одметнички дух. "Никакви савјети - каже он - никакве благе методе, па ни оштре пријетње нијесу у стању да их уразуме, да их уплаше". Али, Поглавар је истовремено износио своје мишљење, које је уосталом и опће мишљење - да "Грбљани не би учинили оно што су учинили да нијесу били подстрекнути од других". Па ни сами Грбљани то нијесу крили. Када је представник општине Прчањ на збору у Бијелој пребацио Грбљанима ради њиховог поступка у опћинској дворани, дана 26. јула, један Грбљанин је признао да су били подстрекнути и наговорени од других, али да их никада неће проказати. Мада поглавар Grietz подешава своје извјештаје и свједочења како му боље конвенира, мада сви преслушани свједоци настоје до крајњих граница могућности да умање кривичну одговорност Грбљана, а неки иду тако далеко да их приказују као лојалне држављане и вјерне цару - ипак све то не може да одузме драматичност оној сцени која се одиграла у Котору дана 26. јула, карактеристичне за ријетку смјелост и револуционарни дух Грбљана.

Другом половицом септембра стигло је у Котор наређење да настоје да се мирним путем придобију Грбљани како би се покорили властима и законима, а у крајњем случају да се употријебе и присилна средства. Како је поглавар и раније узалудно настојао, директно и преко трећих лица, да то постигне, то је пала одлука да се у Грбљу изведе импозантна војна демонстрација, која би их могла уплашити и присилити на договоре и покорност. У ту сврху дана 26. септембра кренула је из Котора војска у јачини од хиљаду војника у пуној ратној спреми и са топовима, појачана са нешто народне милиције. Када је војска, предвођена од команданта пуковника Лице (Lizza) стигла предвече у село Сутвара, задржала се код куће Вукшића непуна два сата далеко од Котора и ту преноћила... Кад су Грбљани опазили долазак војске поручили су сусједним селима Црне Горе - Мирцу и Његушима - да је војска дошла да попали Грбаљ, него да им прискоче у помоћ јер ће Грбљани дати отпор. Ујутро 27. септембра послао је пуковник Lizza своје емисаре првацима Грбља, који су се налазили на окупу у селу Ковачи са поруком да дођу к њему ради договора и споразума, Кад су емисари саопштили грбаљским првацима поруку команданта ови су упитали кога би командант желио да дође ради договора и што би имао да им каже и нема он дође к њима јер им се не допадају договори и споразуми "уз топове" него што има да им писмено саопшти, а да ће му они писмено одговорити. Кад су се емисари вратили и саопштили команданту одговор Грбљана, затекли су ту и поглавара Grietza, који је мало прије био стигао на Сутвару. Саслушавши одговор Поглавар је Грбљанима послао своје емисаре да би их наговорио да дођу њихови прваци на Сутвару јер да није умјесно да командант и он к њима иду. Када су емисари стигли недалеко од села Ковачи, зачули су пуцњаву пушака и топова код манастира Подластва. Двије чете војника које су наступале од Будве, с друге стране Грбља, биле су нападнуте од Грбљана и уз губитке присиљене на узмак. Ради тога емисари нијесу прослиједили пут за село Коваче већ су се вратили. Командант Lizza чувши за догађај код манастира кренуо је у помоћ будванском одреду. Али, кад је стигао на Радановиће чуо је опћу узбуну у Грбљу звоњењем црквених звона, пуцњавом и дозивањем са свих страна. Када је при том опазио да се са црногорских брда спуштају Црногорци у великом броју, оцјењујући снагу устаника на двије до три хиљаде, одлучио је да се повлачи ка Котору, не упуштајући се у борбу. Прваци Грбља налазе начина да се команданту, тобоже повјерљиво, стави до знања да га Грбљани не намјеравају напасти и да се он може мирно вратити оним истим путем којим је и дошао. Командант је у овоме правилно прозрио варку Грбљана, јер је тај пут узан и усјечен у стрмо брдо што нападачу пружа необично повољну прилику за удар с бока, а њему онемогућује употребу топова и развој за одбрану уопште. Ради тога одлучује да се врати преко Грбаљско-Тиватског поља, па преко Тивта унаоколо полуострва Врмац у Котор. Када су Грбљани и Црногорци, појачани са неколико Кртољана опазили тај покрет војске навалили су на њу са свих страна. Командант, држећи Грбљане помоћу топова на већем растојању тактички је узмицао и предвече, послије четири сата борбе, стигао је у Тиват, а затим ноћу наставио несметано пут за Котор. Кад су устаници стигли у близину Тивта поручили су да дође главар њима ради договора. Кад је овај стигао Грбљани су од њега тражили да им се Тиват прикључи да успјешније могу нападати и прогонити војску, али је он то одбио. Затим су Грбљани од њега затражили да им се даде слободан пролаз кроз село у циљу прогањања војске и да им донесу круха и вина, што ће им бити плаћено, што су ови и обећали. Како је прошло доста времена и ноћ пала, а Тивћани нијесу дошли, то је једна група Црногораца са неколико Грбљана пошла да види што је томе узрок. Кад су се приближили селу из једне куће запуцало се на њих. Вјероватно да су управо у том моменту погинула два Црногорца, за које Тивћани кажу да су били покопани код цркве Св. Агате у Тивту. Послије овог догађаја устаници су напали село, али борбе није било јер све што је било за борбу напустило је своје домове. Устаници су продрли у куће и том приликом су убијена два старца и једна жена. Нешто те ноћи, а нешто сјутрадан, 28. септембра устаници су опљачкали Тиват односећи оружје, накит, одијела и посуђе. Дана 28. септембра устаници су се разишли и отишли својим кућама.

Када се између регуларне војске и нападача заметнула борба дана 27. септембра Поглавар се, да не би, како он каже, ометао војску у њезиној акцији, упутио за Котор истим путем којим је био дошао. Праћен од пандура и неколико војника, био је нападнут од устаника испод села Дуб, недалеко од Сутваре. Том приликом је задобио двије ране, од којих једну тешке природе, али му је успјело да спасе живот.

Када је Владика био обавијештен о свему што се догодило послао је писмо свом ујаку Владу Пророковићу на Његуше у којему му наређује да објави народу његову заповијест да свак мора донијети све што је из Тивта однио и њему (Пророковићу) предати, а он да све даде пренијети у Котор и предати Поглаварству, пријетећи да ко се не би тој заповиједи покорио да ће га дати довести на Цетиње и строго казнити. Лазо Пророковић на свом саслушању у Поглаварству у Котору, приликом предаје предмета, каже: "... Кад сам објавио Владичино наређење њих 300-400 скоро истовремено донесоше све што су били однијели".

Ни послије овог догађаја власти не предузимају против Грбљана никакве репресалије, него, напротив, траже путеве и начине да дођу са њима у контакт ради преговора и смиривања, што Грбљани, видјећи да су у борби остали усамљени, прихватају.

Дана 18. октобра састали су се у Котору представници цивилне и војне власти и представници Грбља (кнежеви Војин Бојковић, Андрија Лазаревић и Ђуро Мазарак са још ненолико грбаљских првака) и склопили споразум у коме су Грбљани изјавили да ће се унапријед покоравати властима и законима, а државне власти су њима загарантовале амнестију за сва кривична дјела почињена од 18. марта до тог дана, као и ублажење плаћања пореза, који не смију бити тежи од оних у осталим опћинама. И овим је смјели и часни подвиг Грбља у револуционарној хиљаду осамсто четрдесет осмој години био завршен.  
 

  Фусноте

^[1] Фердо Шишић: "Приручник извора хрватске хисторије", Загреб, 1914.

^[2] Скупштина жупаније Загребачке одржана 22 миесеца свибња г. 1848 позива браћу Далматинце... сада је вриеме да се сдружимо и братинсии савез начинимо - сада или никада!

Слични позиви добијени су у Боки (и читавој Далмацији) од Магистрата и пука сл. и Краљ. Вароши Карловца (20, свибња 1848); Скупштине Жупаније вараждинске (свибња 1848); сједнице Опћине и осталог грађанства слободног краљ. града Пожеге (20 свибња 1848). Оригинали се налазе у Которском архиву.

^[3] Павао Буторак: "Бока Которска према народноме покрету у рев. години 1848." Рад ЈАЗУ, књ. 260, Загреб, 1938.

^[4] Приређивач сматра за потребно да због израза "уплива", који је у оригиналу "улива", цитира читав пасус према оригиналу који је објавио П. Буторац: "Без сумње кад би настојећи догађаји до тога корачали да се државе славено-србске тојест југославенске у једно соједине под штитом Ћесарскијем, без улива никанве туђе народности као на примјер Талијанске, Маџарске, Њемачке и тако даље, без сумње Бока Которска противна бити неће да се жеља ваша испуни што се соједињења нашега тиче1'. (Цит. публ. с. 151).

^[5] И овдје је у оригиналу "улива"

^[6] Налази се у Которском архиву.

^[7] Налази се у Историјском архиву у Котору.

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.