Други Устанак
Србија је за то време била буквално прегажена. Народ је гинуо, био одвођен у робље, страдао од епидемије. Само једног дана, 17. октобра 1813., доведено је на пазар у Београду 1.800 жена и деце. Босански везир говорио је с извесним задовољством француском конзулу, како старешине опустошене Србије "неће више наћи народа за дизање на буну". Али тај бес није трајао дуго. Брзо је стигла вест о Наполеоновом поразу код Лајпцига, о улози Русије у европској политици и о том да се спрема општи конгрес за мир. Турци су били свесни својих обавеза према Русији у погледу Срба и одмах су се тргли. Прогласили су амнестију и чак почели враћати на власт неке у земљи преостале старешине. Међу њима је био најугледнији и најдаровитији Милош Обреновић. Њега Турци поставише за обор-кнеза рудничке нахије. Поштедише чак и Станоја Главаша и друге вође који су се били предали. Турци су, међутим, погрешили, кад су за београдског везира поставили Сулејман Скопљак пашу, веома храбра и добра војника, али човека који је био киван на Србе, с којима је од 1805. год. био у сталној борби. Порта га је свакако с тога и узела, ценећи његово искуство и храброст, али није узела довољно у обзир његову осветољубивост и бруталност. Чим је остао сам, као нови везир, без надзора, он је врло брзо показао своју опаку ћуд.
У Србији се кривица за катастрофу приписивала, природно, најодговорнијем лицу, Карађорђу, као врховном вожду. Набрајане су и осматране све грешке и његове и његових сарадника и свих лица на главним положајима. Не мање огорчење владало је и међу србијанским емигрантима, међу којима су се многи налазили у тешким материалним приликама и очајни због брига о породицама, које су страдале под Турцима. Кивни, озлобљени, понижени и обескућени они су налазили сто ствари које је требало осудити или које би испале друкчије да су рађене како треба. Највише се ударало на Карађорђа. Што се није смело рећи у Србији казивало се овде, у туђини, двапут оштрије. С тога се живо радило на том, да се он онемогући за будућност. Верујући, да би помоћу Русије могао доћи поново на власт, емигранти су решили, у лето 1814, да пошљу проту Матију руском цару са овим задатцима: 1) да тражи помоћ за Србе, и 2) да објасни у Петрограду како је народ огорчен на Вожда и како би било врло незгодно ако би се њему наменила ма каква нова улога у Србији.
То је незадовољство нарочито искоришћавао даровити, вешти, и веома препредени Милош Обреновић, који се спремао да постане нови вођ. Већ у својим писмима од августа 1814, он говори "у име целога народа". Он је од раније био на страни Карађорђевих противника и имао је тежак сукоб с Младеном Миловановићем, а сад му је, природно, било у личном интересу да Вождов углед подрије што више.
Али је тај углед, и поред свега неуспеха, био још веома велик. Кад је почетком септембра 1814. год. на путу за Русију прошао кроз Срем Карађорђе је био предмет опште пажње. У Србији је глас о њему оживео многе наде. У околини Чачка људи војводе Хаџи Продана Глигоријевића с вером у њега дигоше устанак, већ средином септембра. Устанак је кренуо без ранијег договора и припрема, у најнезгодније време. С тога Милош Обреновић, да не би дошло до тежих заплета, пристаде одмах да тај устанак угуши заједно с Турцима. Хаџи Продан је, видећи да устанак није нашао жељеног одзива, пребегао у Аустрију, а Милош је брзо умирио његов крај и околину Крагујевца, где се, исто тако, било дигло више стотина људи. Ту му се предао један од млађих вођа устанка, Тома Вучић Перишић.
Ту буну искористио је Сулејман-паша да у земљи уведе страховит терор. Без потребе је побијено много људи, а други су кажњени на разне начине. Из страха да доиста не дође до нових борби с Русима, Аустријанцима и устаницима он је наређивао, да се по зими, тешким кулуком, оправљају зидови и утврђења београдског града. Као раније дахије тако је сад и Сулејман-паша веровао да ће земљу смирити застрашивањем. Набијање на колац постала је свакодневна појава. Из тог времена је дивна слика херојског мученика ђакона Авакума. Тог лепог младића натеривали су Турци да силом прими њихову веру, али он не само да то није хтео, него је, шта више, певајући носио свој колац. Очајна мајка саветовала му је у последњи час да попусти и да се спасе, али је он и то одбио. И сами Турци били су задивљени том јачином воље и свести и учинили су му "милост". Нису хтели да га, по обичају живог набију на колац, него су му пре тога заболи нож у срце. Сем тога на народ су ударени силни намети, да би се издржавала нагомилана војска и исплатили трошкови утврђивања, а било је насиља и других врста. У часовима неразумности мислило се, да ће се српско питање решити најлакше на тај начин, ако се униште Срби.
За то време заседао је конгрес великих сила у Бечу, које су имале да ликвидирају стање у Европи поремећено Француском Револуцијом и Наполеоновим ратовањима. У Бечу се тад налазио међу другима и цар Александар. Срби емигранти послали су као свог претставника у Беч проту Матију. Он се први пут вратио отуд брзо, да, по савету пријатељских кругова, утиче на смиривање Хаџи Проданове буне. За то, међутим, није било више потребе, пошто је она била угушена пре његова доласка. Кад се потом, крајем 1814. год., вратио поново у Беч прота се прво трудио, да заинтересује претставнике великих сила за српски случај. Главни ослонац имао је међу Русима. Аустриски цар казао је лично проти, да ће се заузети на Порти за Србе. Русија се обратила циркуларном нотом свима члановима Конгреса упозоравајући их на турска недела и позивајући се на своје морално право, да се заузме за угрожено православље. Русија је намеравала, да добије на основу тога од Конгреса мандат за заштиту православних хришћана, али је у том правцу наишла на опозицију Енглеске и Аустрије. Јавило се поново супарништво о утицају на Балкану.
Турска насиља у Србији нису престајала. Извештаји које је добијао прота Матија током јануара и фебруара 1815. год. претстављали су стање да не може бити црње. Иако у тај мах није имао никакве кривице био је 13. фебруара убијен Станоје Главаш, помагач Милошев у смиривању узбуђења око Хаџи Проданове буне, а тражене су главе и других истакнутијих лица, која су остала у земљи. Прећено је и Милошу Обреновићу. Овај је одмах потом питао у Беч има ли икаквих изгледа на успех "да се бранимо, да не пуштамо овако невин народ да се коље и истребљује." Забринути, видећи да нису више ни у чем сигурни, људи почеше да све више мисле на устанак. Боље погинути у борби и заменити главу, кад већ мора да се мре. Током марта почеше тајни састанци и договарања. Милош Обреновић извукао се из Београда од везира, који га није пуштао, само лукавством. Изговорио се, да за откуп неког робља, који је требао предати везировом ћехаји, мора прикупити новац код куће и од својих људи. Чим је дошао кући, у Црнуће, био је посвећен у целу ствар и одређен за вођу устанка. Опрезан и мудар Милош није хтео наглити са покретом. Хтео је сачекати да гора олиста, да обавести пријатеље преко границе, да похвата везе и спреми нешто муниције.
Мада спреман да га слуша, народ је, у огорчењу, ипак хтео да пожури догађаје. Арсеније Ломо већ 8. априла поче акцију у Јасеници, па је пренесе и у Качар. За њим устадоше и други. Видећи да више нема одлагања Милош је у Такову, на Цвети, 11. априла објавио устанак. Он је том устанку постао природни вођа, и као угледан војвода од раније и по општој жељи народа.
Сулејман-паша, одлучан и прек, предузео је брзе мере да угуши устанак. Упутио је одмах у земљу Имшир-пашу, свога ћехају, затворио је границу и почео са затварањем угледнијих људи. Имшир-паша пошао је равно на Чачак, који су Срби били опсели, и напао је на српске шанчеве на брду Љубићу. Борбе око српских положаја трајале су неколико дана, иако Срби нису имали довољно оружја. За то време кнез Милош је разбио Турке код Палежа, полажући много на то, да ту важну скелу на Сави, потребну ради одржавања веза и дотурања разних потреба, добије у српске руке. Преко ње су одмах прешле у Србију неколике угледне раније вође, као Стојан Чупић, Петар Молер, прота Смиљанић и др., пренесавши нешто оружја и муниције. Одмах потом заузето је Ваљево. После тих успеха Милош је пошао на Љубић водећи са собом и два топа, која је добио. Борбе у шанчевима око Мораве биле су врло оштре. У њима се нарочито истакао Танаско Рајић, који је погинуо бранећи до последњег даха поверене му топове. У тим борбама погинуо је и Имшир-паша. Његова погибија помела је Турке и они су већ 29. маја напустили Чачак. Месец дана потом освојен је, после борбе, и Пожаревац. Милош је рачунао од првог часа с тим, да ће му се ваљати мирити с Турцима, па је с тога препоручивао и лично се бринуо, да се с турским робљем поступа што боље и човечније.
Да би угушила устанак што пре Порта је упутила на Србију две војске. Прву, од Ниша, водио је румели валис Морашли Али паша, а другу, од Босне, бивши велики, а тад босански везир Куршид-паша. Сулејман-паша, на кога је падала сва кривица због побуне, бранио се тим, да устанак помаже Аустрија и да он, према томе, има друге мотиве. У ствари, Аустрија се није показивала нимало склона да ма шта помогне Србима; напротив, чинила им је доста сваковрсних тешкоћа. Али је зато урадила доста Русија. Руски претставник тражио је у Цариграду да Турци одустану од употребе оружја у Србији, а руска војска добила је заповест да се почне прибирати на Пруту.
Милош Обреновић није хтео да се сувише излаже док не види какав ће бити развој догађаја и ко ће га и како прихватити. Искуство стечено у ситуацији Првог Устанка нагонило га је да буде веома обазрив. Он је стално говорио, да су Србе на овај очајни корак натерали зулуми Сулејман-пашини, а да су они иначе верна раја. С тога он и не напада ни на један од "царских" градова. Куршид-паши је на Дрини упутио поздрав и изјаву покорности, али не и безусловне предаје. Чак је поручивао, да ће, ако устреба, борбу и наставити. И доиста, кад је Ибрахим паша са повећом претходницом стигао на Дубље српска војска га је 14. јула напала и разбила. Сам је паша био заробљен. Милош се према њему понашао с много обзира и вратио га је Куршиду скоро као пријатеља. За то време осетио се код Турака извесни преокрет. Скупљене војске нису прелазиле у нападај, него су чекале. Паше су нудиле преговоре. То је била јасна последица коначног слома Наполеонова и турског страха од руског посредовања. У Цариграду се желело да се избегну евентуални руски протести и опомене; једно, што би то охрабрило Србе и продужило њихов отпор, и друго, што су се бојали разговора о неизвршеној осмој тачки Букурешког Уговора.
Куршид-паша, више војник, који се са Србима носио од 1807. год., био је крут и апсолутан. Његова је порука гласила, да раја не може остати с оружјем. Марашлија је био више дипломата и брже је схватио положај. Он је Србима, напротив, говорио да носе за појасом, ако хоће, и топове, само нека буду одани султану и да од свог питања не стварају општи заплет. Милош је знао, да између ове двојице паша постоји суревњивост који ће се од њих двојице моћи похвалити да је решило српско питање, и с тога је играо врло вешто. Он је пошао с намером да прими све што се понуди, па да стално тражи даље, не излажући народ новим напорима. Јер је видео добро да постоји разумљив страх у народу пред турском силом и да је разочарање 1813. год. оставило јасна трага у моралу бораца. Милош сам, по својој природи, био је више дипломата него војник, а и осећао је, да положај у тај мах више тражи оног првог него овог другог. Видећи да је Марашлија попустљивији од Куршида Милош се с њим и нагодио. Срби су пропустили, да један део пашине војске прође за Београд, па су ту војску чак и снабдевали са храном, и упутили су једну своју депутацију на преговоре у Цариград. После тога почело је расправљање о правим погодбама за мир. Срби су за основу преговора узимали познати Ичков мир из 1806. год. Њихов став помогла је Русија, која је 18. септембра службено скренула пажњу Порти на свој интерес за српско питање и на осму тачку Букурешког Уговора.
После руског посредовања Сулејман-паша био је смењен и премештен за везира у Босну, а Марашлији је поверено да води српске послове. Он је потом дошао у Београд. Али му Порта ипак није дала потпуно слободне руке. Немајући пуног поверења ни у Србе, ни у њихове руске пријатеље, Турци нису хтели да им даду праву самоуправу. Ичков мир је био склопљен у изузетним приликама и као крајња мера уступака и на њ се с тога није хтело враћати. И сами Срби били су унапред вољни да у понечем попусте; тако су, на пр., пристајали да место мухасила у Београду буде везир, и нису правили питање од броја и састава војске у "царским" градовима. Политика Порте састојала се, у главном, у овом: Србима не треба дати ништа на писмено, него ваља усвести бољи ред и заваравати их обећањима. С тога су поставили за везира у Београду самог Марашлију, у кога су они имали поверења, и који је вешто балансирао. И, доиста, Срби од Порте нису добили ништа писмено потврђено, него су све погодбе између Милоша и Марашлије свршаване усмено. Али је српски успех био ипак велик и видан. Земља је била смирена и у главном у народним рукама; Милош је имао углед правог народног господара и несумњив утицај; и самоуправа је уведена путем свршених чињеница. У јесен 1815. год. Србија је могла починути. У њу се вратио мир, који је потрајао годинама и опоравио земљу од многих недуга.
Самоуправа Србије састојала се у овом: Срби су сами купили данак; уз турске муселиме судили су Србима и њихови кнезови; спахиски приходи одређени су тачно по бератима. У Београду су Срби добили своју Народну Канцеларију као највише административно и судско тело. Милош је био врховни српски кнез и нека врста српског паше уз Марашлију. У ферманима, која је Порта 1816. год. упутила у Србију о самоуправи није било ни речи, него су у сваком посебице означаване извесне повластице. Важно је било, да су из градских посада биле искључене јањичарске породице, али је та одлука остала "увек мртво слово на хартији". Ни пред руским ни пред аустриским послаником Порта није хтела признати отворено, да је Србима дала самоуправу, макар и врло ограничену, него је то означавала само као правице. "Ако је неко пристао на неке погодбе", говорило се на Порти аустриском посланику, "Порта их игнорира или треба да их игнорира". Порта би се, врло вероватно, побринула да учињене уступке и смањи, да се није у то време јавило посредовање Русије, које јој је показало да је српско питање озбиљније него што су у Цариграду мислили.
Кад је средио односе с Турцима толико, да је могао радити у миру, Милош је хтео да среди и односе у земљи. Он је био несумњиво главна личност Србије тога времена. Али не и једина. Петар Молер, један од најактивнијих вођа за време емиграције, човек борбен и амбициозан, био је 1813-1815. год. главни повереник Милошев за све народне послове. Он је тражио од Милоша да у Србији дели власт с њим и његовим сарадницима протом Матијом и Павлом Цукићем. Увела би се, дакле, тетрархија, а сваки би од њих имао по три нахије под собом. Милош није био човек који би лако делио власт са другим, а пример Карађорђеве борбе с војводама казивао му је довољно каквом би све сценама имао да се нада. Мудар, он је сачекао да се сврши борба с Турцима и са свима је сарађивао привидно склон на попуштања. А кад је био сигуран да је пребринуо прву бригу с Турцима он је примио борбу и с тим унутрашњим противницима. Молера је дао претући на једној народној скупштини и оптужио га је Марашлији као бунтовника који хоће нови рат. Везир је потом наредио да се Молер удави. Мелентија Никшића, који је крајем 1815. год. постао владика, убили су Милошеви људи у самом владичанском конаку. У пролеће 1817. дигли су буну против Милоша Павле Цукић и кнез Сима Марковић, који су хтели да се врати Карађорђе. Буна је била брзо угушена, а бунтовници су свој подвиг платили главама.
Најопаснији такмац Милошу био је ипак Карађорђе, чији је глас у народу, и поред неуспеха од 1813. год., био ипак велик. За време устанка 1815. год. његово је име чешће помињано и изражавала се жеља да се врати.
Карађорђе би сигурно радо дошао у Србију, да није морао чекати на одобрење руског двора. А тај је налазио да у то време, кад је тек успостављен ред у Европи и освештано начело легитимности, није нимало опортуно да се почне нова борба с Турцима, која је на себи носила карактер револуције. Русија је с тога препоручивала и Србима и Турцима споразумевање и мир. Како Карађорђе није дошао у Србију одмах, док се Милошева власт није учврстила и док је у народу још било вере, да је он, ипак, најача личност за случај нових борби, његова је звезда почела да тамни. У земљи су његови противници наглашавали како све може да иде и без њега, и то да иде са мање жртава и са више видне користи. Како у Русији, из врло провидних мотива, Милош именује за народног претставника Петра Добрњца, Карађорђевог најљућег противника, тако исто и у Србији његови људи раде против Карађорђа да га, удаљена од земље, црне и потцењују.
Положај српских емиграната у Русији, као положај свих емиграната уопште, постајао је све више тежак. Нешто тужбе које су стизале против њих из Србије; нешто што је попуштало прво сажаљење према њима; нешто што су и сами постајали помало тешки - тек српски емигранти осетише да је пажња руских власти према њима постојала све мања. Помоћ им се почиње издавати нередовно; јављале су се и ситне шикане; бивало је и сукоба. Живот додија, и многи, па и сам Карађорђе, стадоше помишљати на самоубиство. У невољи, без отаџибине, а мислећи стално на њу и на своје у њој; продавајући последње што им је остало од старог господства; пуни пребацивања и себи и другима за многе поступке, људи се озлобише и позавађаше. С тога је Карађорђе ишао лично у Петроград, да уреди ствари и да види да ли се може враћати у Србију. Нови сукоби с Добрњцем и нове непријатности због Милошева опадања допринели су много да његово раздражење почне постајати трајније и гонити га на одлуку да пође у Србију. Буну С. Марковића и П. Цукића Милош је искористио троструко. Најпре, да се и опет ослободи најкраћим путем опасних противника; затим према Турцима, да подвуче своје држање као лојално, за разлику од Карађорђевих људи који траже борбу; и најзад према Русима, да им укаже како неће бити могуће настављати од њих препоручивану туркофилску политику, ако у земљу буду пуштени емигранти. Ради тога руска влада, која је нешто раније била издала пасоше српским вођима, повлачи те дозволе и забрањује им прелазак. Учинила је то и из обзира према Турској. Карађорђев прелазак сигурно би се тумачио не као својевољан, него као ствар коју је Русија одобрила са неком тајном намером. Руски службени реферат то подвлачи нарочито: "И сам Црни Ђорђе и српске старешине то ће доказивати, са намером да на тај начин повећају број својих присталица". С тога би закључено, да се српски вођи, истина с удвострученом пензијом, ставе под надзор, а Карађорђе да се одвоји од њих и упути у Новомиргород, који је сам био изабрао. Тим поводом Мих. Гавриловић тачно каже: "Карађорђе и његови другови у изгнанству интересовали су Русију у толико у колико су представљали Србију; њено интересовање није било за њих лично већ за народ, чији су представници они били; природно је што је ова њена пажња одмах отишла опет Србији и новом њеном представнику; она је тражила додир са народом и његовим новим старешинама, а не с онима који су изишли из земље".
У Бесарабији Карађорђе беше дошао у везу са претставницима тајног националног грчког друштва, "Хетерије", чији је циљ био најпре обнова старе Византије, а после ослобођење свих хришћана у Турској Царевини и образовање федерације хришћанских народа на Балкану са грчком хегемонијом. Грчки научењак М. Ласкарис утврдио је, да Карађорђе и раније, још у Србији, имао веза са грчким локалним покретима, и да је био познат у круговима њихових родољуба. Карађорђа је упознао с грчким плановима хетериста Ђорђе Олимпија, звани капетан Јоргаћ. Он је тајно увео Карађорђа у Галати код Јаша у кућу принца Константина Ипсилантија, где је био примљен за члана Хетерије и где је положио заклетву да ће радити на ослобођењу хришћана. Хетеристи су много полагали на Карађорђа као бившег шефа једне револуције и ради гласа који је био стекао и у Србији и на Балкану. Због тога они помажу бившег Вожда да се врати у Србију, где би могао повести народ у нову борбу. Њихов човек, заменик руског конзула у Јашу, дао му је новац и пасош на име руског племића Михаила од Леонарда, да иде тобоже на лечење у Мехадију. С Карађорђем, који се прерушио и дао обојити своје већ поседеле косе и бркове, ишао је Јоргаћ, један Грк и Вождов писар Наум. На путу, у Новој Паланци, они замолише да прећу у лађу и путују водом, што им месне власти дозволише не знајући с ким имају посла. Кад су се већ дочепали лађе, Карађорђе и Наум, није им било тешко наћи начина да пристану уз српску обалу, 28. јуна 1817.
Кад је прешао у Србију Карађорђе је отишао у Велику Плану, свом куму Вујици Вулићевићу, који га је још годину пре тога звао да дође у отаџбину. Вожд му каза, да би имао више успеха и одзива, како је дошао по заповести рускога двора да почне нов рат с Турцима. Али замолио је одмах Вујицу да обавести Милоша о његову доласку и да га позове на састанак.
Може се мислити какав је утисак учинила на Милоша вест о Карађорђевом доласку. Он сам вели да се "пренеразио". Примити га значило је сам помоћи главног такмаца, још увек популарног и веома опасног и по личним особинама и по утицају, и дати повода Турцима за какве оштрије мере. Али је било још теже одбити га силом, па изазвати, можда, грађански рат, у коме Милош тешко да би однео победу. Остајало је, ако се то неће, само троје: или да се Карађорђе протера из земље, или да се преда Турцима, или да се потајно убије. Протерати га није било лако. Ако се Карађорђе успротиви онда би се морала употребити сила, па би то могло довести до сукоба, а изазвало би и оштру осуду с много страна. Сем тога, Карађорђе се могао и вратити поново. Предати га Турцима било би више него непопуларно; Милош је добро знао, да би то по њега лично могло бити, после свих покоља које је учинио дотад, и врло опасно. Остајало је још само потајно убиство. На њ се Милош решио, како вели један мемоарист, по договору са неким кнезовима у Београду; други доказују, да је Милош добио за то наредбу од везира, кога је обавестио о Карађорђевом доласку а који је одмах тражио да се обрачун с њим брзо сврши. У ствари, Милош је лично у таквом поступку видео једини излаз.
Кнез Милош упутио је 7. јула поверљива човека Вујици са наредбом да Карађорђе буде убијен. Вожд, који се надао састанку с Милошем, остао је за то време потпуно неактиван. Та његова пасивност не да се лако објаснити, али је била очевидан доказ, да Карађорђе није више онај стари прегалац. У селу Радовању, у јасеничком срезу, Карађорђе је мучки убијен, на спавању, 13. јула 1817. Та мученичка смрт дигла му је још више глас у народу, а Милош, сувише себичан и безобзиран, добијао је све јачу и непомирљивију опозицију у народу. Кад је 6. новембра исте године тражио и добио од Скупштине признање наследног кнежевског достојанства он је постигао једну живу жељу, али своју популарност тим није подигао. Међутим, Порта то признање није одобрила јер је излазило из оквира уступака који су могли бити чињени Србији, а да она не добије карактер државе. Признавање кнежевског наследног достојанства показало би то несумњиво.
|
