Светски рат
Пре него што је објавила рат Србији Аустро-Угарска монархија је повела праву хајку против својих југословенских поданика, за које је веровала да јој нису довољно одани, да симпатишу са Србима, или да своју будућност замишљају у другом оквиру, а не у оном Хабзбуршке династије. На целом подручју Босне и Херцеговине, у Војводини, Далмацији и у Хрватској и Словенији почела су затварања, интернације, конфинирања и сви могући облици лишавања слободе и слободног кретања. Све је српско оглашено за сумњиво и било изложено нападима и порузи. Скрнављене су чак и цркве; школе су биле демолиране, соколске дворане разбијене. Од првог дана Срби су узети за таоце, да осигуравају транспорте војске и ратног материјала.
Аустро-угарски посланик напустио је Београд пред вече 12. јула, а три дана потом објавила је Аустро-Угарска Србији рат. Мобилизација се вршила релативно брзо. Главни заповедник аустро-угарске војске према Србији и Црној Гори био је војнички поглавар Босне и Херцеговине, фелдцајгмајстер Оскар Потјорек, понемчени Словенац, човек који је дуго радио у Главном Генералштабу и који је, поред Конрада Херцендорфа, шефа тог Штаба, важио као најбољи војни стручњак. Он је био један од стубова ратне странке, Србе је мрзео из дна душе, и стално је говорио да Аустро-Угарска све дотле неће имати мира док Србију не баци на колена. Аустрија је пошла на Србију са три армије, са неких 220.000 војника, свежих, врло добро опремљених и са несумњивом техничком надмоћношћу. Српска војска још се није била одморила од прошла два рата. Материал јој је био истрошен, похабан и добрим делом једва употребљив. Није било чак ни довољно одела за војску. Нарочито су се осећали мањци у артиљериској муницији. Једино у чем су Срби имали несумњиву предност пред аустриском војском то је њихов дух свесности чему служе и зашто се боре и њихово драгоцено ратно искуство. Сем тога српска Врховна Команда, којој се налазио на челу даровити и одлучни војвода Радомир Путник, имала је бољу маневарску тактику и смишљенију иницијативу.
Већ прва велика борба показала је српску духовну и јуначку надмоћ. Мимо свако очекивање, Аустријанци нису упутили свој напад преко Београда и долином Мораве, него су кренули у углу што га чине Сава и Дрина, имајући као главне базе Тузлу и Митровицу. Рачунали су да ће тај пут офанзиве изазвати изненађење и брзо решити ствар. Али су се преварили. У крвавој Церској битци, која је трајала од 2-6. августа и у којој је српске дивизије водио генерал Степа Степановић, Срби су не само сломили аустриску офанзиву, него су целу њихову војску натерали на повлачење. Губитци су на обе стране били врло тешки. Српска комбинована дивизија, на коју је пао главни терет борбе, имала је 22% губитака; избачено је из строја 66 официра и 4.084 војника. Аустријанци су оставили на 5.000 самих заробљеника. Морал српске војске био је сјајан. Осећало се дубоко, да су у питању највећа добра народа и отаџбине. Глас о овој победи силно је дигао дух и самоповерење код нас самих, а на страни, и код пријатеља и код непријатеља, донео нам је изузетно поштовање. Дотад Срби су се истакли само као борци на Балкану против Турака и Бугара; сада они су тукли прворазредне армије једне велике силе са војничким традицијама од неколико векова. Аустриски војни план пао је у воду. У Бечу се хтело, по речима једног компетентног војног стручњака, "да се Србија прегази пре но што би се Русија, којој је за извршење мобилизације требало више недеља, могла да појави на попришту с надмоћнијим снагама". После овог пораза ствари су узеле други обрт.
Руска врховна команда, желећи да олакша положај својим армијама, против којих су оперисале главне снаге Аустрије и неколико немачких дивизија, тражила је да Срби пређу у офанзиву. Они су то и учинили, мада за офанзивне потхвате нису били спремни. Офанзива у Босни почела је 21. августа, а три дана доцније и у Срему. Сремска је обустављена врло брзо. Почела је несрећно. Немајући довољно понтонског материала читава једна дивизија страдала је на Чеврнтији, приликом преласка преко Саве. Друге српске снаге, које су имале бољу срећу, морале су се после тог неуспеха и аустриских противнапада повући. У Босни аустриска војска је почела јаку офанзиву преко Дрине тако да се и у ту почета офанзива морала прекинути. Са српском војском повукло се из Босне и Срема доста нашег живља, а остатак је био тешко гоњен и кажњаван ради показаних симпатија према Србима. Поједине српске чете биле су тад продрле до близу Пала код Сарајева, а у Срему до Нове Пазове и Војке. Заповедник аустриске војске у Срему и победник тимочке дивизије, генерал Алфред Краус писао је о нама с пуно признања. "Упознали смо Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља... Они су нашим трупама задавали много више тешкоћа но Руси, Румуни и Италијани."
Друга аустриска офанзива извођена је са свежим снагама и на почетку са више обазривости. Срби су, изморени, патили од несташице муниције и јесењег и зимског одела. Али су се ипак борили херојски. Гучево, Црни Врх, Чавчићи, Мачков Камен, Бобија, Мали Рожањ и друга места брањени су стопу по стопу и заливени су крвљу на сваком квадратном метру. Аустријанци, свесни своје физичке и материалне надмоћности, хтели су да искористе српску замореност и журили су да пошто пото изнуде одлуку. Нападали су без престанка. Србима нису дали да предахну и да се, оголели, прихвате. Нарочито се појачао њихов притисак од средине октобра. Срби су морали да се повлаче с осетним губицима. У један мах почео је да се колеба и њихов морал. У најтежем часу именован је Живојин Мишић за заповедника прве и најугроженије српске армије. Тај риђи сељачки син, који је раније, из политичких разлога, био уклоњен из војске, имао је самопоуздања и вере у своје људе и знао је да том вером задахне и друге. Тада је цвет наше омладине, 1.300 младих каплара из ђачке формације, бачено на фронт да својом младошћу и одушевљењем дигне дух. Кад је прва српска армија, у повлачењу, стигла испред Милановца, у последњи час, приспела је и давно жељена муниција. То све, и борба на кућњем прагу Шумадије дала је војсци новог покрета. И сам стари краљ Петар, реуматичан и тешко покретан, ушао је тад у бојне редове, да осоколи и да пример. И као што често бива, у часу највеће опасности развија се и највећа енергија. Српска офанзива почела је 20. новембра. У сталном гоњењу, преко рђавих и блатњавих путева, са комором која је каснила, и непријатељ је био осетно малаксао. Сем тога, у најнезгоднијем часу по себе, почео је да врши рокаду трупа. Узевши Београд спремао се да крене на Младеновац и Тополу. Али све би пресечено у кратком року. Српска офанзива имала је ненадан успех. Аустриски фронт био је пробијен и растројен. Поражена војска наже у панично бегство, немајући више ни где ни часа времена да се спреми и одупре. Ова рудничка или колубарска битка најсјајнија је српска победа у Светском Рату. Срби су заробили 323 официра и 42.215 војника и огроман ратни материал и сву су земљу, до последње стопе, очистили од непријатеља. Она је пореметила све планове централних сила на Балкану, а нашим непријатељима задржала је измахнуте руке.
Аустро-Угарска, потучена и осрамоћена, сменила је врховног заповедника војске на јужном ратишту и одустала је за дуже времена од свих покушаја за нове офанзиве. Њезин положај те јесени и зиме постао је врло критичан и на северном бојишту, где су Руси држали већи део Галиције и покушавали да продру кроз Карпате. Али Србима није било суђено да почину. Хигијенске прилике, које ни пре рата нису биле много повољне, постале су за време овог тешког ратовања, с растуреним кућама, са уништеним имањима, са гомилама лешева и рањеника, управо страшне. Избише епидемије. Нарочито је била тешка зараза пегавог тифуса, која је узела огромне размере и покосила на хиљаде живота, можда више него сама борба. То је учинило да Срби нису могли искористити потпуно своју победу и да нису могли прећи у нападај и придружити се са своје стране Италији, кад је ова, у пролеће 1915., објавила рат Аустро-Угарској, и кад је руска војска, пред уједињеном снагом Немачке и Аустро-Угарске с великим губитцима почела да узмиче из Галиције и Пољске.
Балканско Полуострво добило је током 1915. године изузетан значај за све европске силе. Крајем октобра 1914. била се Турска придружила централним силама, Немачкој и Аустро-Угарској. Немачка, која је придобила Турску за сарадњу, намеравала је да успостави непосредну везу с њом и да ратиште пренесе у Азију, како би Енглеску угрозила на њеним осетљивим тачкама у Индији и Египту. Русија, која је већ у јесен 1914. почела све више осећати недостатак ратног материала, желела је да са својим савезницима добије ближи и сигурнији додир, него што је био онај преко Северног, често залеђеног и далеког, Мора. Њезина жеља подударала се са интересима Енглеза, који су хтели да онемогуће учвршћивање Немаца у Цариграду и извођење њиховог плана. Тако је у пролеће 1915. дошло до заједничке акције енглеске и француске флоте, која је у више узалудних наврата покушавала да продре кроз Дарданеле, и до велике, исто тако узалудне, њихове копнене експедиције на Галипољу. Да би пресекла та њихова настојања немачка влада је, споразумно са аустро-угарском, била решила да обезбеди и рашчисти копнени пут за Цариград. На том путу требало је сломити српски отпор, милом или силом. Кад извесне сугестије за сепаратни мир нису успеле решило се на борбу. За савез против Срба придобили су и Бугарску, иако су јој Русија и остале савезнице јамчиле, да ће, у случају лојалне неутралности, добити један део српске Маћедоније. Краљ Фердинанд, аустриски пријатељ, и добар део Бугара с њим, обрнуо се тад не само против Срба, него и против своје ослободитељке Русије. Други део Бугара, с неколико угледних државника на челу, није се слагао с таквом политиком, али је био немоћан да је спречи. Али је само вођа бугарских земљорадника Александар Стамболиски енергично дизао свој глас против тог рата и због тога био затворен. С Бугарима је био склопљен уговор, по коме је Србија имала да се подели између ње и Аустрије. Граница би ишла долином Мораве у северној Србији, док се о границама у јужној Србији имало накнадно одлучити. Румунија, савезник Немачке и Аустро-Угарске, није хтела да уђе у борбу на њиховој страни, јер је своје национално уједињење морала остварити само сломом Аустро-Угарске Монархије. Грци су, по савезном уговору с нама, имали да уђу у рат, ако би ми били нападнути од Бугарске. Сем тога, све до пролећа 1915. Русија је на бојном пољу стајала боље од Аустрије. То је све задржавало Бугарску да остане мирна. Али кад је руска војска током 1915. године била одбачена далеко натраг и ослабљена у осетној мери и кад је грчки краљ Константин, зет цара Вилхелма, дао разумети, да он не мисли извршити савезничке обавезе према Србима, Бугари су дигли главу и веровали су да је дошао час њихова обрачуна. Не верујући у аустриско војно вођство они су тражили да врховни заповедник буде један истакнути немачки генерал. То им је испуњено. За главнокомандујућег постављен је нико мањи него победилац Руса из офанзиве од пролећа те године, генерал Макензен. Уговори између Бугарске и централних сила потписани су 24. августа 1915. Брзо потом Бугари су прогласили мобилизацију. Знајући да је та мобилизација уперена против Србије, српска влада је хтела да је спречи посредовањем војске, али су је савезничке владе одвратиле од тога верујући бугарским службеним изјавама, да они не мисле напасти свог суседа.
Добро припремљена немачко-аустриска офанзива почела је 22. септембра 1915. У исто време и Бугарска је објавила Србији рат. Главна офанзива кренула је овог пута с Дунава и преко Београда, а споредне армије оперисале су од Босне и Херцеговине према западној Србији и Црној Гори. Пут моравском долином водио је најбрже и најкраће у срце Србије. На североистоку Немци су дошли у везу са извесним одредима Бугара, чија је главна снага била упућена на линију од Ниша до Велеса. Срби су имали према себи огромну надмоћ. Било им је обећано да ће им прискочити у помоћ већа армија Француза и Енглеза, који су са Галипоља баш у то време били пребацивани у Солун, у нову савезничку базу. Али од те помоћи није било скоро ништа. Извесни француски одреди, мали по снази, нису допрли даље од Ђевђелије и Градског, а била је и мала помоћ у артиљерији и техничким трупама. Срби су очекивали бар ово друго. Јер према тешким немачким топовима наша истрошена артиљерија била је и сувише слаба и није се могла одржати. Па ипак отпор Срба био је задивљавајући. Борило се са епским пожртвовањем. Београд је брањен неколико дана, и са положаја изнад града, и на обали, и по самим улицама. Сам Макензен је у свом делу Писма и белешке писао о нама с пуно похвале. "У Србима сам познао најбоље војнике Балкана" казао је на једном месту изрично. Кад су Бугари почели залазити с леђа и надирати сила са три стране Срби су морали попуштати и повлачити се све хитније према југу. Како су железница и пут према Солуну били пресечени једини правац повлачења могао је бити кроз албанске врлети. За месец дана борбе непријатељ је већ био продро до Ниша и Краљева.
Једно време помишљало се да се војска прибере и пружи последњи отпор на класичном Косову. Па ту или да се одржи или пробије. Борба би несумњиво била силна и величанствена, али узалудна. Непријатељ је био и многобројнији и јачи. Превладала је с тога одлука да се војска спасе, с чашћу и с образом, и да се уз савезнике, опорављена и реорганизована, врати на нове подвиге. Решило се, да се у Пећи и Призрену спали и поломи све од материала што би непријатељу могло бити од користи, па да се преко Црне Горе и Албаније избије на море. Боље то, него можда бити заробљен или натеран на срамотну капитулацију. С војском је ишао и велик број избеглица који су тај мучни и језиви поход, у касну јесен, преко снегом покривених кланаца, по беспућу и по козјим стазама, претварали скоро у поворку очајника. Падало се од умора, од глади, од мраза, од арнаутске заседе. Спасавао се само го живот. Али и вера и нада. У нашој прошлости нема жалосније сцене од те, али у суштини ни величанственије. Напуштати отаџбину, прегажену од непријатеља, под оваквим условима, а ипак дубоко веровати у њезину победу и васкрс, то, доиста, нису обични примери у историји, нити су такви нараштаји били од мекушног ткива!
На том путу било је тешкоћа не само од непријатеља, него и од савезника. Пре него што је ступила у рат Италија је у Лондону са Енглеском, Русијом и Француском склопила уговор, по ком је обезбеђивала за себе, међу другим, не само Истру него и већи део Далмације са скоро свима главнијим острвима, а за остатак тражила пуну неутрализацију. Српска влада није пристајала на тај уговор, јер је он осетно погађао Хрвате и будућу српску обалу. Италија је сад употребила прилику да прави притисак на српску владу. Чак су се према болесном краљу Петру понашали у Валони без дужних обзира. Отезали су са одашиљањем лађа и хране за избеглице. Тек на енергично посредовање цара Николе убрзана је акција спасавања и стизале су у већем броју талијанске и француске лађе. Највећи део војске превезен је на острво Крф. На оближњем малом острву Виду остајали су они невољници, који су, исцрпљени напорима, умирали као снопље, грчевито стежући комаде хлеба и драге успомене из отаџбине. На Крф је прешао и престолонаследник регент са владом.
Иза Србије није се могла одржати ни Црна Гора. У првој години рата њезина војска није имала неких већих подвига. У Босни је оперисала заједно са Србијанцима у јесен 1914., па се повукла, а у Херцеговини и Боки није успела да савлада ниједно од већих граничних места сем Будве. Црногорски службени кругови тужили су се оправдано на велику оскудицу у муницији и другом ратном прибору. Што се имало истрошило се у ратовима 1912-3. године, а за обнову није било ни времена ни средстава. Најзначајније дело црногорске војске у овом рату била је битка на Мојковцу. Да задржи аустриско надирање и омогући повлачење деловима србијанске војске преко Чакора, северна црногорска војска Јанка Вукотића дала је дуг и жилав отпор на линији Јавор - Рожај - Бијело Поље. Главна борба водила се на Бадњи дан и сам Божић. У њој се нарочито истакао Милош Меденица, заповедник колашинске бригаде. Одбрана идеалисаног Ловћена није, међутим, била ни приближно тако славна. Људи су патили од оскудице свега, али је било и извесне пометености међу људима. Црногорска влада, да би спасла земљу, била је понудила сепаратни мир, али јој је бечки двор ставио тако понижавајуће услове (црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве) да би Црна Гора, и да се склопи мир под таквим нагодбама постала аустриска покрајина исто онако као да је и покорена. Сам цар Франц Јосиф тражио је, да се Црној Гори очува само "привидни суверенитет". Краљ Никола није могао да прими те услове и напустио је Црну Гору. У земљи је остао његов син, тешко болесни кнез Мирко, који је извршио аустриске услове и доскоро умро. Наследник престола, кнез Данило, који је био ожењен немачком принцезом из породице Мекленбург Стрелиц и који је био уверен германофил, напустио је земљу раније и није показивао никаквог дубљег интереса за њезину судбину. Велики део црногорске војске није могао да избегне. Добар део вођа био је интерниран у Аустрију заједно са неколико стотина млађих интелектуалаца и истакнутијих људи из народа.
Број српских војних лица, која су успела да се спасу, ценио се на 120.000. Она су, после краћег одмора, поново стављена у војне редове. Потребни материал и оружје добила су од савезника, а првенствено од Француза. За то време савезници су у Солуну створили моћну операциону базу и образовали нови солунски фронт. Немци, да не би отежавали већ и иначе мучну ситуацију краља Константина, нису хтели из почетка да прелазе грчку границу и нападају Солун, а пошто су се савезници ту учврстили тај би нападај стајао великих жртава. Веровали су, сем тога, да тај фронт нема великог војничког значаја и да ће сами Бугари, с нешто њихових и аустриских јединица, моћи да га држе у шаху. И сами савезници нису том фронту придавали велике важности и хтели су чак једно време да га напусте. Одржан је живим настојањем српске владе и на заузимање неких француских војних и политичких лица. Нарочито се залагао за њ министар Аристид Бриан. Сам краљевић регент ишао је у Енглеску, Француску и Италију, да уверава тамошње кругове о потреби одржавања тога фронта. Док је тога фронта било је и наде да ће почети и непосредна акција за спас Србије; са тим фронтом, на домаку отаџбине, биле су и везе са њом ближе и непосредније. Али, да би се тај фронт одржао, Србија је морала принети нову жртву и у току 1916. год. упутити на њ и последње остатке своје војске.
У Америци се током 1915. и 1916. год. била развила жива агитација, да се међу југословенским исељеницима прикупи што више добровољаца за смену и попуну изморених србијанских бораца. Одзив је био врло леп, нарочито међу Србима из Херцеговине и Лике. Хрвата и Словенаца било је са те стране врло мало. У исто време јавио се покрет и међу Југословенима у Русији, који су тамо доспели као вољни или случајни заробљеници из аустриске војске, да се ставе у службу свом народу. Руски цар одобрио је организовање југословенских војних јединица и наредио је, да им се опрема врши из руских средстава. У лето 1916. образована је већ прва дивизија са 458 официра и 15.535 војника. Број би био свакако већи, да велик део људи није раније прешао у Србију, а ово формирање нове јединице у Русији почело је тек после слома Србије. После се и тај број повећао. Кад је у августу 1916. и Румунија ушла у рат против централних сила додељена је југословенска дивизија руској војсци и отишла је на фронт у Добручу. Већ 24. августа ушли су извесни делови те дивизије код Добруче у борбу с Бугарима, која је била веома крвава. Југословенски добровољци изгубили су ту и у каснијим војевањима по Добручи 42 мртва официра и 718 људи, а рањених 203 официра и 6.017 војника. После руске револуције, која је избила 1917. године већи део тих добровољаца, претежно Срба, кренуо је далеким и заобилазним путем на солунски фронт и учествовао је у каснијим борбама. Њихов број износио је 12.694. Остали су се расули по Русији, па су у већим и мањим транспортима, понајвише преко Сибирије, стизали у отаџбину после свршетка рата.
Срби су посели нове положаје на солунском фронту у лето 1916. год. И брзо су, још тог истог лета, ушли у нову ватру. Бугари и Немци, обавештени о вероватности рата са Румунијом, хтели су да једним препадом рашчисте ситуацију на југу и онеспособе тамошње противничке снаге, да им не би постале опасне за време борби са Румунима. С тога су 4. августа напали на српске положаје код Кеналиа, у уверењу да неће имати тешка посла. Али су се преварили. Напад је брзо задржан, и то без нарочито великих жртава. Наскоро потом српске и француске јединице предузеле су контраофанзиву, да поправе положаје и олакшају Румунима. У овој офанзиви српска војска посведочила је своју стару вредност. Нарочито се одликовала у страховито крвавим борбама око Кајмакчалана, чији врх има 2.525 метара. Борбе су трајале од 12. до 30. септембра и однеле су много жртава. Резултати ове офанзиве нису били велики. Од већих места освојен је био само Битољ, 6. новембра, и с њим је и његовом околицом био повраћен и ослобођен први комад драге отаџбине.
Вести о том успеху дигле су мало дух и у окупираној Србији. Тамо је притисак непријатеља био врло тежак. Бугари су безобзирно убијали народну интелигенцију, нарочито свештенике и учитеље. Сурдулица је постала чувена по гомилама ту и у околини покланих српских првака. Скопског митрополита Вићентија чак су жива спалили. Немци су били више људи и чак су заштићавали појединце од бугарских зверстава. Аустријанци су велик део угледнијих људи одвели у интернацију, а остале су држали под сталном присмотром. И они и Немци износили су из земље све што се могло, не само храну, него и ствари из приватних кућа и државних надлештава. Појединци су вршили и садистичка мучења, и силовања, и свирепе злочине. У народу је с тога било много огорчења. Кад су Бугари почели да регрутују наше младиће за своју војску чаша се препунила. У фебруару 1917. избио је устанак у топличком крају, коме се стављају на чело Коста Пећанац, Коста Војновић и Раде Влаховић. Први међу њима стигао је аеропланом са солунскога фронта у тај крај; други су успевали да се прокраду између непријатељских редова и да се врате с поузданим извештајима. Устаници су успели освојити Куршумлију и Прокупље, па су проширили акцију кроз целу Топлицу и у Крушевачку жупу. Непријатељ је дигао против њих велику снагу и угушио је устанак у крви. Пало је на 15.000 жртава не само људи, него и жена и деце. Исто је тако био кренуо четничку акцију и у Црној Гори генерал Р. Вешовић, али није могао да узме већег маха и да истраје до краја.
У српској војсци било је у то доба, међу вишим и нижим официрима, извесне мучне кризе. Такозвана Црна Рука, у којој се учланило неколико официра несумњиве вредности и несумњивог патриотизма, добила је била амбиције да изиђе из свог чисто војничког круга и да утиче непосредно на све државне послове. Као све организације чији су чланови ушли у ближе везе личним додиром и са истом идеологијом, и чланови Црне Руке почели су према другима претстављати једну ужу заједницу и тежити да узму све важније положаје у руке било својих људи било људи у које су они имали поверења. То је, природно, довело до непријатељства између црнорукаца и оних који су се осећали од њих потиснути и угрожени. То је, још пре избијања Светског Рата, довело припаднике Црне Руке и до сукоба са радикалском владом. Од избијања рата тај се сукоб заоштрио још више. У избеглиштву, далеко од отаџбине, лако раздражљиви, људи су постајали лакше приступачни свакој достави и свакој сплетци. Црнорукци су били оптуживани не само да раде против владе, него чак и да су спремали атентат на престолонаследника. Један инцидент на фронту дао је повода за велики процес против њих, који се водио у Солуну. На том процесу осуђен је на смрт, са још двојицом чланова, претседник организације пуковник Драгутин Димитријевић, а други чланови осуђени су на више година робије. Они су касније били помиловани, док је над Димитријевићем и оном другом двојицом извршена смртна казна. Та криза имала је одјека и у политичком животу. Коалициона влада, у којој су учествовали претставници радикалне, самосталске и напредњачке странке, растурила се и владу су после тога образовали сами радикали.
Година 1918. донела је одлуку на бојиштима. Револуција у Русији довела је до расула војску и онемогућила даљи отпор. Бољшевичка влада морала је са великим жртвама да прими мир у Брест-Литовску и да сву пажњу обрати учвршћивању своје власти. ослобођена од руске опасности, Немачка је напрегла сву своју снагу да изнуди решење на западном фронту. Од марта до јула предузела је три велике офанзиве, али је њима постигла само делимичне успехе. Док је Русија за три године везала на свом фронту велике снаге немачке војске могле су Енглеска и Француска, којима се од 1917. год. придружила и Америка, развити ратну индустрију до неслућене мере, изградити одбранбени систем, и прикупити неслућен број војника. Кад је од јула 1918. год. почела дуго припремана контраофанзива савезника Немачка јој није могла одолети. Почела је попуштати и отступати, и то у све бржем темпу.
Са офанзивом на западу припремана је и велика офанзива на солунском фронту. Врховну команду над целом савезничком војском имао је француски генерал Франше д’ Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра, прослављени војвода Живојин Мишић. Од 29 на том фронту прибраних дивизија било је седам српских, шест пешачких и једна коњичка. У свом делу Српска војска и солунска офанзива генерал Милан Недић каже: "Пред офанзиву 1918. обе стране располагале су скоро једнаким снагама: свака са по 600.000 људи. Непријатељ је био надмоћнији у пешадији, а савезници у коњици, авијацији и оруђима, нарочито великог калибра". У зору, 1. септембра, почела је савезничка офанзива на линији Соко - Добро Поље - Ветерник са страховитом ватром из 580 топова. Дан потом, пошто је артиљерија прокрчила пут, кренула је на јуриш српска и француска пешадија. Њихов налет био је неодољив. Бугарски фронт био је пробијен и после четири дана огорчене борбе бугарска војска била је растројена и разбијена. Како ствари на источном крилу, на фронту који су држали Енглези и Грци, нису ишле добро, колебала се савезничка команда, да ли да се офанзива настави или да се пређе у одбрану. Тада је краљевић Александар издао ону енергичну историску заповест: "Напред, у славу или смрт!" Српско напредовање настављено је потом са истим полетом, помагано од француских пешачких и коњичких јединица. Бугарска, видећи растројство своје војске, а иначе незадовољна понашањем својих савезника, решила се брзо на сепаратан мир. Већ 13. септембра јавили су се њихови емисари тражећи мир. Кад је потом стигло њихово изасланство у Солун бугарски претставници понудили су генералу Епереу да, као савезници, пређу на њихову страну. Епере је одговорио војнички отсечно и кратко: "Никако. Ви сте побеђени и подносите закон победиочев." Услови за мир ипак нису били много тешки. Водило се извесних обзира. Учињено је мудро да ниједан српски пук не буде упућен у Бугарску, да не би дошло до тешких сцена освете. Главни кривац за рат, краљ Фердинанд, одрекао се престола и 21. септембра напустио је Бугарску заувек.
Слом бугарске војске и продирање савезника с југа убрзали су и слом Аустро-Угарске. Она је већ пуцала на свима странама. Срби и један део Хрвата и Словенаца, Румуни, Талијани, који су били њезини поданици, симпатисали су са својим сународницима у противничком табору и гледали су да им буду на помоћи гдегод су могли. Чеси су се као војници предавали на свима фронтовима, а у унутрашњости су дали разумети, да нису више, као некад, стубови Хабзбуршке Монархије. Са старим царем Францом Јосифом, који је умро 8. новембра 1916., сахрањена је и стара Дунавска Царевина, прави анахронизам нашега времена. Његов наследник, цар Карло, био је човек слабе воље. Примио је власт, кад је држава, после неколико тешких пораза, била искрвављена, дубоко незадовољна, и кад се у њој осећала оскудица на свима странама и у свачем. Царева жена Зита, из породице Бурбон Парма, много енергичнија од њега, гледала је да спасе династију и оно што се још могло спасти. Преко свог брата Сикста, који је био официр у француској војсци, покушала је сондирати терен за сепаратан мир. Кад се дознало за те преговоре двор је био компромитован у великој мери према Немачкој, а у сопственој земљи то је само појачало расположења малодушности. Да би ублажио опозицију цар је помиловао многе политичке кривце и хтео је да отстрани преке мере притиска, али је све то дошло доцкан, кад је свет већ био начисто с тим да се слом приближује. Осећало се, да су то из Беча више знаци слабости него истинске добре воље. Слом Бугарске повећао је број дефетиста и изазвао панику. Рат се поново примицао јужним границама Царевине. Тад су постале скоро крилате оне речи: "Боље и крај са страхотама, него страхоте без краја". И у Немачкој, сјутри дан по бугарској капитулацији, смењен је државни канцелар, а сам шеф Генералштаба, маршал Хинденбург, оправдавао је бугарским сломом потребу, да се час пре почну преговори за мир.
Савезничка војска продирала је за то време даље. Немци су узалуд покушавали, да хитним појачањима, доведеним из Русије и Румуније, зауставе напредовање савезника с југа. Морал њихових трупа није више био онај стари, а није се све могло ни извести онако како се замишљало. Срби им нису дали времена да се реорганизују. Пред Нишем 47 немачких батаљона, на утврђеним положајима, није могло зауставити 27 српских. После Ниша, наши су одбацили непријатеља и код Параћина и код Крушевца и у другим мањим окршајима, па су већ 19. октобра стигли у Београд. Србија је била ослобођена у једном сјајном војничком замаху. Непријатељ није могао да се одржи ни на линији Саве и Дунава. Његова је снага била сломљена и деморалисана, и то без изузетка. Победоносна српска војска није се задржала на свом дому, да се после толиког замора одмори и да окупи своје растурене укућане, него је наставила свој поход. Хтела је, жељно очекивана, да донесе ослобођење и осталој браћи преко Саве, Дунава и Дрине.
|
