Crna Gora kao svetovna država
Posle smrti starog vladike Petra I (18. oktobra 1830.), koji je uspeo da stekne izuzetno poštovanje u narodu, upravu nad Crnom Gorom primio je njegov sinovac Rade Tomov, daroviti mladić kome je u to vreme moglo biti svega sedamnaest-osamnaest godina. Mladi čovek, s puno čežnje i života u pesničkoj duši, morao je u tim godinama da navuče monašku rizu, da bi mogao primiti visoki čin koji mu je stric namenio. On to nikad nije mogao da preboli. Sem toga, u toku svoje dvadesetogodišnje uprave, on je nekoliko puta video od kolike je štete po Crnu Goru bilo to, što u odnosu prema Turcima i prema drugim silama nije imala na svom čelu svetovno lice. I s toga se rešio da on bude poslednji vladika-vladalac u Crnoj Gori i da njegov naslednik ne mora više prolaziti kroz monaške stepene.
Kao državni poglavar Petar II imao je dosta teškoća, ponajviše sa skadarskim pašama i susednim Turcima, a ponešto i u samoj kući. Odmah, na početku njegove uprave, porodica Radonića, sa guvernadurskom tradicijom, htela je da iskoristi njegovu mladost i prigrabi što više uticaja na vlast. Mladi Njegoš, koji je od 1833. god. posto vladika, energično je suzbio te pokušaje i članove te kuće prisilio da napuste Crnu Goru. On sam hteo je da se koristi neredima u susedstvu 1831.-1832. god., kad su se bili digli na sultana Mustafa-paša Bušatlija i Huseni-beg Gradaščević. Kako Podgoričani nisu hteli da idu s Bušatlijom on je pokušao da ih podrži u tom stavu i da, kao zaštitnik, dobije taj grad braneći ga tobože za cara, ali nije uspeo. Turci i Arnauti nisu verovali Crnogorcima i u krajnjoj liniji voleli su Bušatliju nego Njegoša. To se videlo i prilikom crnogorskog napadaja na Žabljak, 1835. I na istočnoj strani vladika nije imao pravih uspeha. Kad je Grahovo odbilo da daje danak hercegovačkom veziru Ali-paši poseo ga je ovaj 1836. god. s vojskom, naneviši težak poraz tamošnjim hercegovačkim i crngorskim plemenima. U borbi je poginuo i vladičin brat Jovan i osam drugih Petrovića. Kao Crnogorac od rase vladika je tražio osvetu. Bio je naročito kivan na glavnog junaka turske pobede, na gatačkog gospodara Smail-agu Čengića. Kad je ovaj početkom jeseni 1840. stigao s vojskom u Drobnjak, da kupi harač, napali su ga iznenada, skoro mučki, uskoci i Drobnjaci pred zoru 23. septembra na Mljetičku i ubili ga sa još 80 Turaka. Ta pogibija, koju je vladika od srca pozdravio, postala je vrlo brzo predmet epske pesme, i narodne i umetničke. Najlepše i najbolje delo hrvatske epike, Smrt Smail-age Čengića, koje je ispevao Ivan Mažuranić, nastalo je pod neposrednim utiskom vesti o tom događaju. Sem sa Turcima Njegoš je imao neprilika i sa Austrijancima. Prilikom razgraničavanja došlo je 1838. god. čak i do sukoba i krvi. Vladika je morao popustiti, a Crnogorci su za neka ustupljena zemljišta dobili otštetu. Petar je samo prodao Austrijancima manastire Maine i Stanjević.
U Crnoj Gori on se trudio da digne prosvećenost i uvede red. Otvorio je na Cetinju 1834. god. prvu osnovnu školu sa nekom vrstom internata (s "blagodjejanjima") i osnovao je štampariju. Da bi koliko-toliko obuzdao plemensku i ličnu samovoljnost i uveo zakonitost u zemlji on je 1831. god. obrazovao Senat, sa najuglednijim pretstavnicima iz raznih plemena, kao sudsku i zakonodavnu vlast. Uveo je i policiske organe, "perjanike", koji su bili i neka vrsta vladarske garde. "Gvardije" su u unutrašnjosti zemlje imale karakter opštinskih sudova. Da bi se zemlja i inače uredila trebalo je naći finansiskih sredstava za izdržavanje. S toga je već vladika Petar I zakonikom od 1798. god. bio uveo porez. Ali Crnogorci nisu hteli da taj porez plaćaju; oglasili su ga za harač; i nalazili su da to plaćanje nije u skladu sa slobodom. Vladika Petar II video je, da se nikakva napredna reforma u zemlji ne može izvesti bez sredstava i pregao je, da Crnogorce natera na plaćanje. Imao je s toga mnogo glavobolje i pretrpeo mnogo uvreda. Crnogorci su mislili, da prikupljeni novac ne ide na potrebe zemlje, na uvedene reforme nisu gledali kao na stvari koje su bezuslovno potrebne, i bili su svikli da za njih i njihove potrebe plaćaju drugi. Sem toga, jačim bratstvima nije bilo ni u interesu da jačaju centralnu vlast, jer su na taj način njihova preimućstva nad slabijim bratstvima dolazila u pitanje. Crnoj Gori davala je i ruska vlada stalnu godišnju pomoć od 1.000 cekina, jer sami domaći prihodi ne bi bili dovoljni za sve potrebe. Za vreme gladne godine 1844/5. Crmničani, pod vođstvom Marka Plamenca, digoše čak bunu protiv vladike, koji se u taj mah nije nalazio u zemlji. Buna je ugušena u krvi. Vladika se trudio da održi jedinstvo zemlje i da obezbedi poštovanje zakona i cetinjske vlasti, pa se nije ustručavao od primene vrlo oštrih mera. S toga je njegova vladavina pretstavljana od izvesnih lica kao suviše autokratska i nasilnička. Ali Njegoš nije bio isto što i knez Miloš. Pesnik visokog osećanja imao je vrlo osetljivu dušu, no u sredini, koja je imala junačkih tradicija ali i mnogo neobuzdanog i tvrdoglavog i sebičnog i varvarskog, on se često osećao kao razapet i istinski mučenik. Srpska književnost dobila je od njega svoje najbolje delo, Gorski Vijenac (1847. god.), umno i s puno pesničke snage, originalno i rasno kao retko koja stvar i u drugim velikim književnostima, i duboko proosećano u svakoj reči.
Petar II umro je, još mlad, 19. oktobra 1854. na Cetinju, satrven od tuberkuloze. Pred smrt odredio je kao svog naslednika sinovca Danila, neugledno ćosavo momče, koga su zbog njegovih zelenkastih očiju zvali Zekom. Danilo, rođen 25. maja 1826., imao je dvadeset i pet godina, kad je primio vlast. Njegov stric pripremio je bio ruski dvor, da njegov naslednik ne mora imati monaški, odnosno vladičanski, čin. Trebalo je da tu želju izrazi i narod u Crnoj Gori. Ovom nije bilo teško objasniti, da je u interesu crnogorske borbe za slbodu da dobije svetovnog poglavicu, jer su Turci redovno tvrdili da je Crna Gora njihova oblast, a da su vladike u njoj došle do vodećeg mesta zahvaljujući samo svom duhovnom položaju. Crnogorski zbor, po savetu jednog ruskog izaslanika, primio je 1. marta 1852. predlog, da njihova država postane nasledna kneževina i, prema tom, prirodno, i sa svetovnim poglavarom. Pre toga, Danilo je energičnom ličnom intervencijom osigurao na Cetinju vlast za sebe, koju je hteo da uzme stric mu Pero, pretsednik Senata. Sam kralj Nikola Petrović opisao je u memoarima živu i mučnu scenu tog objašnjavanja. Kad je Danilo došao u Petrograd, da se pretstavi caru Nikoli, koga su, s Rusijom zajedno, javno oglašavali već odavno u Crnoj Gori kao svog pokrovitelja, on je tu otvoreno priznat kao knez. Po međunarodnim ugovorima Crna Gora nije dotad priznavana nigde ni kao vazalna, a kamo li kao nezavisna država; niti je, tako isto, igde bilo javno priznato Rusiji pravo, da bude pokrovitelj Crne Gore i da može uticati na menjanje državne uprave u toj zemlji. Ali se tokom vremena stvorila takva praksa. Crna Gora se smatrala i oglašavala kao nezavisna od Turaka, a Porta je, u XIX veku, iz obzira prema Rusiji trpela crnogorsko odmetanje, ali ga nije priznavala. Rusija je, isto tako, sama uzela pravo da posreduje za Crnu Goru ne samo na Porti, nego čak i u Beču, i to su na oba mesta svikli da primaju, iako im nije bilo po volji.
Ova promena u upravi Crne Gore s pristankom Rusije izazvala je prilično uzbuđenje na više strana. U Crnoj Gori nastalo je pravo oduševljenje, koje je vrlo živo opisao Vuk Karadžić kao knežev gost. To je bilo u toliko prijatnije, što su iz početka stariji članovi porodice Petrovića bili protiv Danila i tražili novu čast za sebe. Među njima se isticao najstariji brat vladičin Pero, pretsednik crnogorskog senata. U Turskoj, međutim, nije se krilo nezadovoljstvo: tom promenom crnogorsko pitanje stavljeno je, kako se to kaže, neposredno na dnevni red. Porta je odbila da prizna novu titulu, jer tim priznavanjem ona bi priznala ujedno i Crnu Goru kao posebnu državu. Na Porti se moglo o tom pregovarati samo pod uslovom, ako bi knez Danilo pristao, da mu se nova titula smatra kao turska činovnička, u rangu mušira ili tako nešto. Danilo je bio žustar mlad čovek i željan uspeha. Energije je imao na pretek. Svojim Crnogorcima, odmah prvih dana, kazao je bez uvijanja: "Vidite kolišni sam mali, ali ako me ne uzaslušate, biću vam veći od Lovćena". Njega je vređao turski stav prema Crnoj Gori i njemu lično i rešio se da im to dade osetiti, iako je, po ruskim savetima, želeo da s Turcima, bar u prvo vreme, ostane na miru.
U Hercegovini je baš tih vremena vladalo veliko uzbuđenje, jer je Omer-paša, pošto je slomio begovat, počeo razoružavanje naroda. Ne samo Srbi, nego i susedne austriske vlasti slušale su još od kraja 1850. god. kako Turci nameravaju napasti Crnu Goru i konačno je pokoriti. Sam je Omer-paša lično govorio tako početkom 1851. god. austriskom konzulu u Bosni, a iza smrti vladičine ponovio je to isto s uveravanjem, da bi za mesec dana mogao biti na Cetinju. Ti i takvi glasovi doprli su i do crnogorskog kneza i do ostalih glavara. On na to ne ostaje dužan, nego sa svoje strane pomaže nezadovoljnike i suzbija svaki turski uticaj. U Piperima je lično udario na kuće nekih izdajnik, koji su ušli u veze sa skadarskim vezirom, a malo potom, u novembru 1852. god., Crnogorci prepadom uzeše Žabljak. Iako je, po ruskom prekoru, Danilo naredio da se taj grad vrati odnosi s Turskom nisu mogli da se poprave. Već u decembru te godine počela su prava neprijateljstva. Tursku vojsku, koja se kretala od Hercegovine i Albanije, vodio je Omer-paša. Ta je vojska bila nadmoćnija od crnogorske i stegla je novu kneževinu opasno. U toj nevolji našla se kao pomoćnica Crne Gore austriska vlada i njen dvor.
Između Beča i Carigrada odnosi u ovo vreme behu postali veoma zategnuti. Turska je bila primila mađarske emigrante s Košutom na čelu, pa ih potom pustila na slobodu. Mladi austriski car zamerio je to Porti na dosta oštar način, a njegove vlasti dale su osetiti Turcima da ih ne smatraju za prijatelje. Cele 1851. i 1852. god. austriska štampa zauzimala se za hrišćane u Bosni i Hercegovini i tražila sve moguće povode, da turski režim tamo, koji je doista bio rđav, što više diskredituje pred Evropom. Ovom prilikom Austrijanci su slali u Crnu Goru novca, hrane i municije, a kao poverenik dvora upućen je tamo Đorđe Stratimirović, poznati vođa iz nedavne bune u Vojvodini. On je doneo sa sobom u Crnu Goru i tri topa. U isto vreme je bečka vlada naredila koncentraciju jednog dela svoje vojske na bosanskoj granici. Ali glavno zalaganje učinjeno je u Carigradu. General Lajningen je tamo 31. januara 1853., kao naročiti izaslanik, predao Turskoj ultimatum, da odmah obustavi neprijateljstva protiv Crne Gore. Porta je odmah popustila dobivši obaveštenja, da će austriski korak pomoći i Rusija. Tako je Omer-pašina akcija morala biti napuštena.
Ali je crnogorsko pitanje ostalo i dalje otvoreno. Turska je stalno insistirala na tom, da je Crna Gora njena pokrajina. Kad se za vreme Krimskog Rata Turska našla kao saveznica zapadnih država Engleske, Francuske i Sardinije i kad je popravila svoje odnose sa Austrijom ona je verovala da je došlo vreme kad to pitanje može izvesti načisto. Turski poslanik je na Pariskom Kongresu 14. marta 1856. dao izjavu, da njegova država smatra Crnu Goru kao svoj sastavni deo, a ruski je, pod pritiskom poraza, morao da kaže, kako između njegove države i te zemlje nema nikakvih dubljih veza sem uzajamnih simpatija. Tako je na jednom međunarodnom kongresu, koji je za nekoliko decenija imao da sredi stanje u Evropi, Crna Gora bila oglašena za tursku pokrajinu. Knez Danilo, prirodno, to nije mogao lako da otrpi. On je 19. maja uputio oštar protest protiv turske izjave. Videći da je Rusija pobeđena i bespomoćna i da ga je Austrija napustila, a osećajući da treba za svoje ciljeve naći podrške kod koje velike sile, Danilo se obratio Napoleonu III, tadašnjem gospodaru evropske situacije. Posrednik mu je bio francuski konzul u Skadru, Hijacnit Hekar. Početkom 1857. god. knez Danilo je napravio sa ženom zvaničnu posetu Parizu i bio je vrlo lepo primljen. Napoleon III, koji je živo sarađivao sa Talijanima, imao je naročitog razumevanja za nacionalističku ideologiju toga vremena i bio je sklon da pomogne izvesnim narodima u njihovoj borbi za slobodu. Bio je obavešten i o srpskim nastojanjima i odnosio se prema njima sa dosta simpatije, iako je zbog mržnje na Rusiju podržavao Tursku. Kneževe veze sa Francuskom izazvale su veliko nezadovoljstvo ne samo u Petrogradu, nego i u Beču, gde se dobro znalo da Kavur i Italija rade u Parizu protiv Dunavske Monarhije. Te veze su dale povoda i kneževom stricu Đorđu, da otvoreno ustane protiv kneza i da ga počne javno optuživati zbog njegove izuzetno stroge i bezobzirne unutrašnje politike.
Knez Danilo je pokušao da od Crne Gore stvori pravu državu i suzbije dotadašnju plemensku premoć, koja je zemlji davala karakter federacije plemena. S toga je 1855. god. objavio nov zakonik za Crnu Goru. Lomeći plemensku svojevoljnost i premoć, suzbijajući nedisciplinovanost pojedinaca i bratstava, Danilo je hteo da ojača centralnu vlast i da stvori zakonske odgovornosti i pravni poredak. Dotadašnja anarhija i zla iskustva poslednjih vladika uticala su na nj, da mesto traženja kompromisa deluje oštrom primenom sile. Bio je svojevoljan, prek i bez mnogo takta. Ali je tako radio i iz uverenja, da se ukorenjene zle navike ne mogu iščupati bez radikalnih mera i da bi Crnogorci popuštanje mogli smatrati kao slabost. S toga je u zemlji izazvao protiv sebe vrlo mnogo nezadovoljstva, i to čak i u krugu sopstvene porodice i najbližih saradnika. U vezi je s njima bio i ruski konzul iz Dubrovnika. Kneževi protivnici su želeli i tražili od velikih sila, da spreče dolazak Danilov iz Francuske u Crnu Goru.
Posle povratka iz Pariza Danilo je brzo odlučio, da zada Turcima ozbiljna posla i da crnogorsko pitanje pokuša rešiti na povoljan način. Odmah je počeo raditi među susednim srpskim plemenima, da ih podjari protiv Turaka. Kad su Turci pokušali da silom smire Vasojeviće, knez je, uz pomoć evropskih konzula, uspeo da ih vrati. Glavni pokret izbi u južnoj Hercegovini, pod vođstvom Luke Vukalovića iz Zubaca, jednog odlučnog narodnog vođe, koji se istakao već za vreme prošlog rata iz 1852/3. god. Ustanak je krenut krajem 1857. god. i ubrzo je zahvatio široke razmere. Središte mu je bilo u manastiru Dužima kod Trebinja, a akcija se proširila na sever sve do Drobnjaka. Hercegovačke ustanike pomagale su i crnogorske čete. Knez Danilo se otvoreno obratio velikim silama sa molbom, da ga razgraniče sa Turskom, odnosno da tim posredno priznaju Crnu Goru kao državu. "Porta", govorio je knez Danilo, "nije nikad sklopila mira s Crnom Gorom, jer je bila preslaba da joj ga naturi". Austriska vlada odbila je tu kneževu želju i opomenula ga da ne izaziva Turke. Za to vreme Porta je gomilala vojsku u Hercegovini, preteći Crnoj Gori. Pokušaj velikih sila, da njihovi konzuli, s pretstavnicima Porte i Crne Gore, nađu neki sporazum sa ustanicima, nije uspeo. Porta nije odustajala od svog zahteva, da knez pre svega prizna sultanovu vrhovnu vlast. Kad su se pregovori razbili krenula je turska vojska na granicu i posela Grahovo. Tu je, na visoravni Grahovcu, 1. maja 1858., pretrpela potpun poraz. Crnogorce je vodio knežev brat, vojvoda Mirko, koji je, s hercegovačkim ustašama, pokazao čuda od junaštva. Grahovska pobeda ide među najslavnije u prošlosti Crne Gore. Ona je neobično digla glas toj maloj ali junačkoj zemlji. Grahov Laz je postao predmet oduševljenih romantičarskih pesama, od kojih su naročito popularne one St. Kaćanskog i L. Kostića; o njemu se pisalo u mnogim dopisima i pripovetkama; od njega počinje pravi kult crnogorstva u srpskom društvu i omladinskoj književnosti.
Po savetu konzula Hekara knez Danilo nije nastavio s crnogorskom vojskom gonjenje Turaka; njegova borba imala je da pretstavlja samo čistu defanzivu. Francuska vlada pokazala je jasan interes za Crnu Goru. Ona je uputila svoje ratne lađe u Gruž, da sprečavaju nova iskrcavanja turske vojske u Sutorini ili Kleku, a u isto vreme pozvala je ostale velike sile, da se odredi evropska komisija za razgraničenje Turske i Crne Gore. Sam Napoleon III uputio je knezu pismo, u kom ga je pohvalio zbog neizazivačkog ponašanja posle pobede i u kom mu je obećao svoju pomoć. Posle ove pobede obnovila je svoje veze sa Crnom Gorom i Rusija, a i Engleska nije bila protivna da se maloj zemlji učini izvesno priznanje. Komisija velikih sila za razgraničenje počela je rad u leto 1858. U toku leta iduće godine posao je bio jedno vreme obustavljen zbog rata Francuske i Italije protiv Austrije, ali je posle nastavljen i završen je u aprilu 1860. Tim razgraničenjem Crna Gora je mnogo dobila, toliko ne teritorialno koliko moralno. Od zemljišta pripalo joj je Grahovo celo, a Banjani, Drobnjak, Kuči i Vasojevići bili su podeljeni. Crnogorci su dobili još Župu, nikšićke Rudine, Tušinu, Lipovo i Dodoše. To stvarno nije mnogo. Ali je razgraničenjem Crna Gora načelno i stvarno priznata kao posebna oblast, iako to nije i državopravno utvrđeno. Knez Danilo je smatran kao vladar Crne Gore, s njim se pregovaralo i nosilo, i s njim se kao takvim računalo.
Ali knez Danilo nije dugo uživao plodove svoje pobede. On je 1. avgusta 1860. podlegao rani, koju mu je u Kotoru, na obali, zadao jedan crnogorski emigrant iz porodične osvete. Izvesni ljudi hteli su pretstaviti kneževu pogibiju kao delo austriske akcije protiv njega i njegovih planova, ali se to nije moglo dokazati. Kako Danilo nije imao muške dece nasledio ga je Nikola, sin njegova brata, grahovskog pobednika Mirka.
|
