Кризе у Србији
Кнез Милош је 1833. год. постигао свој последњи већи успех у Србији. По хатишерифу од 1830. год. Турци су били дужни да врате Србији шест, напред поменутих, нахија. Али то они нису хтели да учине. Једно, што нису хтели да јачају дојучерашње одметнике, а друго што је то изазивало протесте и незадовољство у њиховим редовима. Порта, која је знала колико су њене реформе непопуларне, није желела да уступцима териториалним, које је и иначе обећала преко срца, отежава свој положај. И с тога је на све начине одуговлачила извршење обавеза. Кнез Милош је са своје стране стално пожуривао решење. За време одметништва Мустафе-паше скадарског и босанских бегова он је нудио услуге и једној и другој страни, да би тако сам лакше дошао до циља. Мустафа-паши је било много стало до тога, да има Милоша као помагача, верујући да ће му то помоћи и да ће Порта, бојећи се заплета, пре попустити. Кад је Порта, захваљујући вештини и енергији великог везира Решид-паше, остала победник према бунтовницима, кнез Милош се решио да сам предузме нешто, јер није било наде да ће му се ускоро дати прилика коју би боље искористио него ова која је измакла. У пограничним областима није било тешко изазвати покрете. У Јадру и Рађевини, као и у Старом Влаху, настале су тешке прилике после угушења босанског устанка и после режима, који су увели победиоци. У другим областима није било потребно дуго чекати, да се јаве насиља било појединаца, било читавих група. Тако су, на пр., три брата Френчевића из Крушевца, у новембру 1832., били уграбили две православне девојке из Мозгова, да их силом потурче. То изазва природно узбуђење у околини. Народ у Жупи прихвати за оружје. Кнез Милош прихвати оберучке ту прилику. Он је распиривао устанак и на другим странама, у Сврљигу, Црној Реци и на истоку, а у исти мах извео је и војску на границу. На Порти се забринуше. Руска дипломатија, која је хтела да поштеди Турке, морала је попустити и саветовати, да се задовољи кнез Милош, како се не би створили нови заплети. После дугих преговора дошло је у мају 1833. до споразума. Србији је припојено шест тражених нахија и она је тако знатно, скоро за целу једну трећину свог дотадашњег поседа, била повећана и појачана.
Познати велики немачки историчар Леополд Ранке, који је први изложио Европи српску борбу за ослобођење, сматрао је за дужност препоручити кнезу Милошу, да Србију, толико симпатичну у борби за народну слободу, учини и носиоцем истинске грађанске слободе, слободарском у сваком правцу. То је с нагласком подвлачио у својој много читаној књизи. Али кнез Милош није испунио његова очекивања. Милош је био човек веома бистар и врло вешт и довољно мудар и захваљујући његовој изузетној прибраности и потребној одлучности у тешким моментима Србија је постигла видне успехе. Милош је био свестан колико су ти успеси зависили од његове личности и осећао је своју вредност. Поучен искуством из Првог Устанка он није хтео дозволити, да се други људи, с мањим заслугама, пењу до његове висине и да му кваре посао. Личан и у основи аутократска природа, као сви јаки људи, он је био безобзиран у чувању свог места и угледа. Тражити од њега да буде неки либерални владалац западног типа значило је тражити нешто немогуће. У једној земљи где је до недавно владала апсолутна турска власт Милош је имао пред собом као примере само везире и паше и у четврт само суверене кнезове Влашке и Молдавске. И кад је примио власт он је у ствари постао српски везир, са истим манирима и без мало са истим схватањем власти. У својој руци је усредсредио мање-више све: и спољашњу политику, и управу, и судство, и трговину. Србију је сматрао просто као свој пашалук. Имао је и великих личних мана. Био је грамжљив на новац, иако га није жалио и давати кад је требало; волео је да се игра с људима и да их уједа до срца; у питању морала био је строг према другима, а себи је дозвољавао све. Није онда нимало чудо, што је стекао велик број непријатеља и што је одбио многе раније присталице и сараднике. "Са владањем Ваше Светлости", писао му је Вук Караџић 1832. год., "нико тамо није задовољан, ама баш нико, осим ваша два сина."
Побуна против кнеза било је од почетка његове владе. Видели смо како су прошли Цукић, Молер, Сима Марковић и др. Год. 1821., кад се јавио устанак у Влашкој, дигоше се у пожаревачкој нахији Стеван Добрњац, брат познатог војводе Петра, и Марко Абдулић, кнезови пожаревачке и моравске кнежине. Милош их је оптуживао, изгледа не без основе, да су се дигли у споразуму с Турцима, да ослабе српску централну власт. Буна је била брзо угушена и остала је без већих последица. Почетком 1825. год. избила је друга и опаснија побуна, која је била захватила више нахија. Главни, врло популаран, бунтовник био је бивши поп, Милоје Поповић звани Ђак. Људи су се бунили против "кнежевског зулума", а у покрету је било и јасних симпатија за Карађорђа. То се, у осталом, види и по том, што је устанички збор држан у Тополи. У борби код тог места, 22. јануара, побуњенике је потпуно разбио вођа Милошеве војске, Тома Вучић Перишић, гружански кнез, ранији момак Милошев и један од најхрабријих људи свога времена. Идуће године покушао је у близини Београда Ђорђе, синовац славног јунака Васе Чарапића, али је и с њим било брзо свршено. Било је и других мање значајних покушаја. Све је, у главном, пролазило добро, јер утицајнији људи у народу нису желели да се изазивају смутње у земљи док није пречишћено питање о њеном положају.
Али, кад је Србија добила самоуправу и кад је питање о шест нахија било приведено крају, незадовољство се показало у пуној мери. Понижени чиновници, који су бивали и батинани, обесправљени трговци, ниподаштаване старешине све је роптало против њега. Било је незадовољства и у самој кнежевој породици и код сељака, иако му је кнез Милош учинио крупну услугу, што није дозволио стварање спахилука и што је земљу спасао за земљорадника. Свет није могао више да подноси не само ћефове Милошеве, него и злоупотребе његових слуга, који су вршљали у његово име. Тешко се осећало што нема суда. Покушај с увођењем Наполеонова законика, на ком је радио и Вук Караџић, остао је само покушај. По хатишерифу Милош је био дужан да ради са скупштином састављеном од народних старешина, али он о том није водио много рачуна. Шта је онда преостајало друго него га уразумити јасним изразом народног незадовољства?
У јануару 1835. неколико угледних људи на челу са старим Карађорђевим барјактаром Милетом Радојковићем дигло се у буну против кнеза и пошло на Крагујевац. Тома Вучић пристао је да их пусти у град под условом да не улазе у кнежев конак. Буна није добила крвав карактер захваљујући том споразуму, него је испала више као озбиљна демонстрација. На кнеза је деловала необично јако. Био се уплашио и једно време помишљао чак и на бегство. Обећао је одмах за Сретење сазив народне скупштине, која ће уредити питање устава. На ту вест побуњеници су се смирили, да би сачекали нове изгледе.
Кнез је доиста о сретењској скупштини дао Србији устав, који је израдио његов секретар Димитрије Давидовић, ранији уредник бечких Српских новина. Устав је био слободоуман, мимо сваког очекивања. У њему се више видео Давидовић, који је у још полутурску Србију, без много размишљања уносио западњачко устројство и навике, него што би се осећало искуство и опрезност Милошева. Овај је био збуњен и пустио је да се донесу и објаве нове уредбе, свакако у нади да ће он већ наћи начина да их изигра. Међутим, то давање устава, и то врло либералног, изазва протесте и у Русији и у Турској. Како је Србија, као вазална земља, могла да га објави без знања Порте? И како то да она уводи устав, када га немају ни Русија ни Турска? На тај уставни дар гледало се и у Метерниховој Аустрији с извесним неповерењем и потсмехом. Питало се, шта ће Србији министарства, и међу њима министарство иностраних дела. И зашто Срби уводе тробојну заставу? Устав, донесен после једне буне, сматрао се као дело изнуђено од револуционарних елемената, којима су пред очима лебдели примери Француске и Швајцарске. По захтеву Русије и Турске Милош је повукао објављени устав, не без извесног личног задовољства. Пред народом он је показао добру вољу, да му испуни захтеве, али се морао покорити вољи сила од којих је зависио. У ствари, он је с таквим исходом ствари био лично веома задовољан.
Али Русија, тражењем да се устав повуче, није мислила да помаже Милошеву самовољу. Начелно она није могла бити против стања, какво је владало и код ње саме. Руска влада је настојала да ограничи Милошеву самовољу зато, што у њ није имала пуног поверења. Милош је често правио потезе који нису одговарали тежњама и саветима руског претставништва у Цариграду и владе у Петрограду. Милош је осећао то и с тога се трудио, да се на неки начин осигура и на другим странама. У толико више, што су његови противници живо радили против њега у Русији, Турској и Аустрији.
Русија је тражила, да се у Србији уведе један савет, са ограниченим невеликим бројем лица, која би била утврђена доживотно, да не би зависила од кнеза Милоша. Тај би савет имао у земљи законодавну и управну власт, коју би вршио у споразуму с кнезом. Милош се томе опирао коликогод је могао, јер је знао да ће тај Савет бити састављен од лица њему противних и да ће му правити сваковрсне сметње. У борби против руског утицаја он је једно време био нашао ослонца код првог енглеског конзула постављеног у Београду почетком 1837. год., Џорџа Хоџеса. Енглеска је тих година радила с пуно енергије на сузбијању руског утицаја у Турској Царевини и на Балкану, па је Хоџес с том мисијом деловао и у Србији. Тако је дошло до необичног стицаја, да је апсолутистичка Русија, са системом "самодержавија", постала противник личног режима у Србији, а парламентарна Енглеска његов помагач. Али тај ослонац Милошу ипак није помогао. Руски утицај на Порти био је јачи и непосреднији. Уз то су и вође уставобранитељске опозиције у Србији биле веома активне. Све што је у земљи било боље и угледније налазило се на њиховој страни. Опасни Тома Вучић, ранији главни ослонац Милошев, ставио се отворено на њихово чело. То је био човек смео, безобзиран, готов на све. У народу је имао велик глас нешто због те храбрости, нешто због бруталности, а нешто и због тога, што је био израстао из најобичнијих редова до врхова управе само својом сопственом вредношћу. То је био једини човек који је могао конкурисати с успехом Милошу у непосредном опхођењу с народом. Уза њ је као други вођа био Аврам Петронијевић, главни дипломатски претставник Милошев, човек ширих погледа, који је видео света и који је имао извесне личне културе. Уједињени Вучић и Петронијевић, снага и вештина, претстављали су вредност, којој Милош лично, поред свега свог ретког талента, није могао одолети. Њима се придружио и Милошев брат Јеврем, који је са своје стране утицао на пријатеља своје куће, аустриског конзула и песника химне "Лијепа наша домовина", Антона Михановића, да се и он определи против кнеза.
Под притиском опозиције и Русије кнез је морао пристати, да се спреми нови устав за земљу. Израђено је било више пројеката са разних гледишта, али ниједан није био коначно усвојен. Видећи да се у Београду, због разних утицаја, питање неће моћи лако окончати, Милош је, на крају, по савету Енглеске, пристао, да се преговори воде у Цариграду. У комисију, коју је упутио у турску престоницу, он је увео и Аврама Петронијевића, не знајући у коликој му је мери он противник. После дугих преговарања довршен је 10. децембра 1838. нови устав за Србију, који су у главном израдили турски и руски претставници. Он је с тога неправедно назван "турским уставом". С начелног гледишта Србија је овом приликом остала у извесном назатку. Бојећи се Милоша опозиција је у решавање уставног питања, које је било унутрашња ствар Србије, увела посредовање страних сила и тим штетила српској државној самоуправи. И кнез је погрешио што је био пристао да се о том решава у Цариграду, место у самој Србији.
Главна уредба новог устава, уперена очигледно против кнеза Милоша, било је стварање Савета ("Совјета") од 17 доживотних чланова, који су могли бити смењени само по пристанку Порте, у случају доказане кривице. Тим је било пружено Порти моћно средство да утиче на прилике у Србији. Узајамна борба довела је дотле, да су некадашњи борци за ослобођење тражили турску подршку и сарадњу против свог кнеза. У Савет су ушла већином лица, која се због свог угледа нису могла обићи, а која су била највећим делом лични противници кнежеви.
Односи између кнеза и Савета били су рђави од првог дана. Побеђен, а раздражен њиховим поступцима и понашањем, Милош је већ после два месеца иза проглашења устава у Србији (13. фебруара 1939.) напустио демонстративно земљу и прешао у Земун. Вратио се тек на молбу руског и енглеског конзула, који нису мислили да ствари треба да иду тако далеко. После тога је покушао да силом измени ново стање. Изазвао је побуну у народу, којој је као вођу упутио свог рођеног брата Јована. Али је та буна брзо пресечена енергичним посредовањем Вучићевим. Видећи да иза свега овог што се десило нема више ни потребног ауторитета ни одзива у народу Милош се решио, да се одрече кнежевског достојанства. Учинио је то 1. јуна 1839., а два дана потом напустио је Србију.
Милоша је формално наследио његов тешко болесни син Милан, за кога један извештај каже да је"мало утекао од идиота". Место њега је стварну власт имало намесништво, које су сачињавали Јеврем Обреновић, Вучић и Петронијевић. Кнез Милан је умро после непуне четири недеље дана (27. јуна). Млађи Милошев син Михаило (рођен 4. септембра 1824.), коме је тад било тек шеснаест година, налазио се са оцем у Влашкој. Милош се једно време колебао да га упути у Србију, али је попустио. Млади кнез дошао је у Београд тек почетком 1840. год., пошто га је Порта потврдила.
Његов положај није био лак. Мржња на његова оца пренела се добрим делом на целу породицу, чији неки чланови после Милошева одласка нису хтели да се помире са створеним стањем, него су стално бушкали у народу. Јавила се и јака странка присталица Александра, сина Карађорђева, чији је глас у народу све више добијао. И сам кнез Михаило, рано зрео, имао је својих ћуди и замерао се људима. Први сукоб настао је поводом тога, што је Порта поставила младом кнезу као саветнике Вучића и Петронијевића. Присталице Обреновића, у договору с члановима те куће, дигоше буну, да тобоже спасавају кнеза из њихових канџи, и нагнаше обојицу да напусте своја места, а после и Србију. Уз њих су се морале склањати и неке друге вође уставобранитеља. После су настале борбе и између самих Ореновићеваца. Кнегиња Љубица радила је живо на том, да се Милош поново доведе у Србију и бунила је чак и народ с тим циљем, док је Јеврем, вођа друге групе, остао доследно против Милоша. Земља се, услед свих тих распри и агитација, силно узмутила. Посредовањем руске владе покушало се доћи до неког смирења, али је оно било само привидно. Кад су се Вучић и Петронијевић, почетком пролећа 1842. год., вратили у Србију дошло је наскоро до новог преврата.
Помагани од турских власти и београдског везира Вучић и Петронијевић, који су се силама претстављали као противници руског утицаја у Србији и тим стекли њихове симпатије па и обећање помоћи, дигли су буну против кнеза Михаила већ у лето 1842. у њиховом покрету ишле су им на руку и суседне аустриске власти. Вучић је, завараваши траг, избио 21. августа ненадно у Крагујевац, дочепао се топова и муниције, и одмах дао знак за устанак. Пре тога је ухватио везе са много угледних људи из народа и придобио их за ствар. Кнежева војска, која је с њим заједно дошла на Крагујевац, би растурена брзо и лако, после неколико испаљених топовских метака. Многи његови људи и официри пребегоше бунтовницима. Сам Вучићев глас унео је забуну и страх. Кнез је морао нагло да се повлачи и не смејући да сачека Вучићев напад на Београд пребацио се ноћу између 26. августа у Земун. Тим бегством крунисан је његов потпуни пораз. Његове присталице, колико их је још остало, клонуше, а његов ауторитет паде безнадежно. Војска коју су водили у помоћ кнезу Стевча Михаиловић и Јован Мићић из југозападне Србије разиђе се пред општом малодушношћу.
Уставобранитељи су брзо сазвали народну скупштину да изаберу новог кнеза. Журили су да силе и остали свет ставе пред свршени чин, а нису ни у земљи хтели дужи период безвлашћа. На скупштини је 2. септембра био изабран за новог кнеза Карађорђев син Александар, који је тад имао 36 година и био зрео човек. Порта је одмах потврдила нов избор. Али не и Русија. Противници Михаилови, који су се раније ослањали на Русију и њеном помоћу дошли на власт, ушли су сад у везе са противницима Петрограда и агитовали су на страни тим, да је млади кнез сав у руским водама. У Петрограду су налазили, да је избор новог кнеза сумњив, пошто је извршен под притиском уставобранитељске револуције и тражили су ново гласање. Нарочито су у руским службеним круговима криво гледали на везе уставобранитеља са извесним чалановима пољске емиграције, која је отворено радила против Русије и која се груписала око активног кнеза Адама Чарториског. Режим Николе I начелно је био против сваке револуционарне измене поретка, а нарочито у питањима где је имала да се чује с правом руска реч. Порта је морала признати руско гледиште и одредити нови избор. За нови избор Русија је чак упутила у Србију једног свог претставника, барона Ливена, а Вучић и Петронијевић морали су се привремено повући са својих положаја, да не би тобоже утицали на избор као власт. На новој скупштини, 15. јуна 1843., поновно је изабран кнез Александар. Да би сузбила антируске елементе и да би Србији обезбедила период мира, руска је влада после тога тражила и израдила, да се уклоне из земље Вучић и Петронијевић. Кад су се уклонили Обреновићи да иду и ова двојица, да би земља починула и да би се стишале распаљене страсти.
Српско јавно мишљење било је у великој већини за уставобранитеље. Карађорђев престиж постао је тада већи него Милошев. Понајвише с тога што је био у прошлости, коју многа нова лица нису непосредно запамтила и што је био више у нашој епској традицији него Милошева практична и рачунџиска политика. Један део уставобранитеља показивао је истинске жеље да се Србија правно среди и културно унапреди. Потреби осећања законитости у земљи, где су до јуче владали Турци са својим познатим схватањима у питањима штовања закона, и где је кнез Милош можда највише грешио стављајући своју вољу изнад закона, тражио је и наглашавао цео свет у Србији. Уставобранитељи су то дали. Већ 1844. год. донесен је грађански законик, на ком се почело радити још за Милошева времена. Највеће заслуге око доношења тог закона стекао је тада чувени правник Јован Хаџић, иначе у књижевности познат као Милош Светић. Иза тог закона дошао је 1853. год. законик о грађанско-судском поступку. С тим у вези извршена је организација судова, као први услов да се створи правна држава.
Уставобранитељи су исто тако радили много и на дизању народне просвете. У том се правцу било кренуло напред и последњих година владе кнеза Милоша, иако он лично није показивао много ревности. Сам неписмен имао је доста неповерења према људима од књиге, међу којима, на жалост, није наилазио много на чврсте карактере. Прво културно средиште створило се за његове владе у Крагујевцу. Ту се налазила релативно добра школа са два-три учитеља. Год. 1833. прва штампарија Србије пренесена је у Крагујевац и ту су почеле излазити и прве новине те земље, Новине србске, под уредништвом у том послу већ донекле искусног Димитрија Давидовића. Две године потом прорадило је и прво наше позориште под управом књижевника Јоакима Вујића. У Крагујевац је прешла исте године кад и штампарија и прва гимназија. "У почетку једина стручна школа у земљи, она је вршила улогу универзитета и прва генерација њених свршених ђака отишла је у државну службу, и то су били први наши чиновници школовани у Србији... С јесени 1838. кнез Милош је њу "имао милост на степен Лицеума возвисити", а Лицеј је непрекидним развитком својим постао, преко Велике школе, 1905. Универзитет." За просвету се још више трудио кнежев брат, Јеврем Обреновић, који је живео и управљао у Шапцу и направио од тог заосталог турског града богате Мачве једно од најнапреднијих места Србије XIX века. Ту је 1836. год. почела рад друга средња школа земље. Али највећи замах добија рад на народном просвећивању за владе уставобранитеља, којима Београд постаје главно средиште и трајна престоница земље. За њихова времена отворено је преко 200 нових школа; 1855. год. заведен је прирез за појачање школског фонда, а 1857. год. издат је закон о основним школама. Закон о гимназијама објављен је већ 1844. год. Њим је организован Лицеј или "велико училиште", чији је рад почео већ раније. На њему се као први основао правни факултет за образовање чиновничког апарата; год. 1853. дошао је природњачко-технички; а трећи, "обшти", био је зачетак филозофског. Законом од 1844. год. биле су обухваћене и богословија и "послено-трговачко училиште". Тај закон радио је као начелник Министарства Просвете Јован Ст. Поповић, наш одлични драмски писац и књижевник. Сем тих школа отворене су још 1850. год. војна и 1853. год. земљоделска.
Мислило се и на науку. Још у јесен 1841. год. основано је било скромно друштво Српске словесности место Академије, коју је предлагао Ј. Ст. Поповић, са циљем да ради на "образовању и усавршенствовању" српског језика. Догађаји од 1842. год. прекинули су друштвени рад, који је настављен 1844. год. Прва књига тог ученог друштва, Гласник, као његов орган, изашла је три године доцније. Уз Министарство Просвете основан је 1844. год. Народни Музеј, а 1849. год. Школска комисија као претходница данашњег Просветног Савета. Још 1842. год. помишљало се на отварање Народне Библиотеке, које је изведено тек 1853.
Кнез Александар знатно је унапредио и војничке послове. Већ је кнез Милош почео са увођењем војничке обуке у модернијем смислу и имао је чак и један кадар сталних официра. Али је права стајаћа војска уведена тек у ово време. "Гарнизонско војништво" имало је два батаљона са четири чете пешадије, један ескардон коњице и батерију од шест топова, а улазило је у састав Министарства Унутрашњих Дела. Из разумљивих националних потреба уређена је 1848. год. прва тополивница, а годину дана потом отворена је и прва артиљериска школа код нас.
У спољашњој политици уставобранитељи су се удаљавали од Русије. Налазили су, да се она сувише меша у унутрашње послове и да с тога треба њен утицај сузбијати. Тај став није дошао спонтано. Док је Русија држала њихову страну против кнеза Милоша они су сами тражили то мешање. Реакција је дошла, кад је Русија стављала примедбе на извесне њихове поступке и кад су се могли надати да ће неке друге силе бити боље расположене према њима. Везе, које су уставобранитељске вође почеле у Цариграду са претставницима пољске емиграције, подржаване од Француске, настављале су се и продубљивале и у Србији. Леноар Звијерковски, агент кнеза Чарториског, дошао је у Београд и настанио се у кући Аврама Петронијевића. За време агитације за избор кнеза Александра Пољаци су се залагали свом енергијом. Преко њих уставобранитељи су дошли у везу са француском владом, која је тада, са Енглеском, била отворен противник руске политике.
Кнез Адам Чарториски, некадашњи руски министар Иностраних Дела за првих година Карађорђева устанка, имао је прилике да изближе позна стање на Балканском Полуострву и да оцени значај који би Срби могли имати на њему. Он је намењивао Србији водећу улогу међу Јужним Словенима и веровао је да она треба и може да окупи све њих у једну државу. Иако је после, као пољски родољуб, постао противник Русије он није био и противник Словена. Желео је само да постану што независнији од северне царевине. Његови људи радили су живо у корист уставобранитеља. Његовом посредовању има се захвалити чак и то, што су се Вучић и Петронијевић, после годину дана странствовања, могли вратити у отаџбину. У Београду је 1843. год., као свог новог повереника, место Леонара, послао Чеха Фрању Заха, бившег учесника у пољском устанку, човека врло активна и искреног пријатеља и своје и после српске ствари. Тај човек дао је идеју и чак израдио и први план за један од наших најважнијих националних програма у XIX веку.
Брзо по свом доласку у Србију 1844. год. он је израдио мемоар о "Словенској политици Сербије". Главна питања су била: "Како би се од турског царства славенског сазидати могло" и "О средствима којима би се сјединење свију Јужни Славена издејстовати могло". Извесне своје идеје и сугестије Зах је примио од Чарториског. Чарториски је препоручивао да Срби искористе турску врховну власт и да увећају своју снагу, али да избегавају руски утицај. Исто тако треба зазирати и од Аустрије. Француска има интереса да у Србији, место турске, добије новог савезника. И Енглеска би радо видела Србију са излазом на море. Срби треба да створе ближе везе са осталим Словенима и са Мађарима, који желе да се ослободе Аустрије.
У Београду Зах је ушао у везе са младим Илијом Гарашанином, чијег су оца убили људи кнеза Михаила приликом последње побуне. То је био човек са тридесет година (рођ. 1812.), који је почео кариеру као трговац, а који је касније прешао у прву стајаћу војску и постао њен официр. После промене династије добио је чин Вучићевог помоћника у Министарству Унутрашњих Дела, а кад је Вучић морао напустити земљу постављен је за министра тога ресора. Бистар и уман човек Гарашанин је постао први државник Србије већега стила. У заједници са Захаом, на основу његова мемоара, он је 1844. год. саставио своје чувено Начертаније или "Програм спољне и националне политике Србије", али га је знатно изменио и подесио за српске прилике. Кад се пореде оба списа, Захов и Гарашанинов, види се јасно колико је овај други човек имао непосреднијег познавања прилика не само у Србији, него и у целом суседству, и колико је био политички реалнији.
Начертаније, полазећи са констатације да је почело "движеније" међу Словенима, наглашава да Србија не сме остати у дотадашњим малим границама и да има тежити "себи приљубити све народе српске који ју окружавају". Ни Русија ни Аустрија немају интереса да се место Турске створи "друго христијанско царство", прва ради Цариграда, а друга због опасности да не изгуби своје јужнословенске поданике. "Споразумјеније дакле и слога са Аустријом јесте за Србију политичка немогућност, јер би она сама себи уже на врат бацила". У тежњи да створе велику државу на Балкану Срби не иду ни за каквим револуционарним актом, него би наставили само своју стару историску мисију. Срби су први борбом добили своју слободу међу Словенима у Турској, па је сасвим природно да они и даље воде целу акцију. Бугари су изгубили веру у себе и надају се ослобођењу само од Русије. Али Србија нема снаге да изведе одмах у дело цео програм, а и иначе треба да ради опрезно. За разлику од Заха Гарашанин је налазио, да је ипак за Србију савез са Русијом најприроднији, али под условом да и сама Русија увиди, како би јој био бољи савез с малом Србијом "него са Аустријом, за коју она Западне Словене и чува." Дужност је Србије, да и она политички делује у Бугарској, како се ова под другим утицајима не би отуђила од ње. То би могла учинити отварајући школе у Бугарској и школујући младе Бугаре, и обраћајући нарочиту пажњу да се национализује црква у Бугарској, која се у то време налазила у рукама Грка. Главну активност имала је Србија да развије поред Црне Горе, која се била већ скоро сасвим отргла од Турака, у Босни, Херцеговини и северној Албанији. Северна Албанија обухватала је у ствари Стару Србију. Са тим крајевима треба одржавати све чешће везе и неговати љубав и споразум између православних и католика. Њихово уједињење у облику "државног сојуза" има се извршити под вођством Србије и наследне династије Карађорђевића. Преко Босне може се онда утицати и на Далмацију и Хрватску. У том програму први пут је изнесена мисао, да Србија, у интересу своје трговачке еманципације од Аустрије, треба тражити свој излаз на море. То би био Улцињ, с путем преко Скадра. Захову подужу главу о односу Србије према Хрватској Гарашанин је изоставио налазећи очевидно, да она не може ући у први план рада. Није се много задржавао ни на Србима из Срема, Бачке и Баната, иако је признавао да тамо треба више радити на везама. Чинио је то с тога, што је био свестан да Србија са својом малом снагом не може у исто време деловати и међу поданицима Турске и међу поданицима Аустрије. Сем тога, није могло бити мудро изазивати подозрење Аустрије док се не постигну неки успеси у Турској.
Гарашанин је одмах и почео рад у означеном правцу, а посебно у Босни. Нарочито је нашао одзива међу фрањевцима, који су тих времена водили врло оштар спор са својим бискупом фра Р. Баришићем. Антиаустриски расположени фра Иван Јукић, један од најактивнијих чланова тога реда, био је врло близак Београду, а фра Мартин Недић је певао песме у славу уставобрнитеља. Њихови људи тражили су подршке у тој борби код српског капућехаје у Цариграду и добијали су је. Радило се исто тако и у Старој Србији и северној Албанији. Хрвати су 1844. год. покренули у Београду свој лист Бранислав, а њихов вођа Људевит Гај имао је тесног додира са владом.
Режим уставобранитеља имао је великих противника. У спољашњој политици осећало се, да нема пуног наслона на Русију, а и код Аустрије се наилазило на доста тешкоћа. Кнез Михаило, као и кнез Милош, нису мировали. Упозоравали су на погрешке нове управе и народ у земљи и суседству и кабинете великих сила. Припремали су и буне и препаде, али без много успеха. Од њих је највише запамћена Катанска буна из 1844. год. Њу је извео Стеван Јовановић Цукић, који је 22. септембра са двадесетак другова, преобучених у катане, прешао Саву и упао у Шабац. После првог изненађења, кад су се бунтовници дочепали главних државних зграда, власти су брзо организовале протумере. Цукић је из Шапца, с нешто нових другова, пошао у Подриње, заузео Лозницу, и кренуо према Ваљеву. Али га је недалеко од Ваљева сачекала војска коју је водио прота Матија Ненадовић и разбила га је потпуно. После тога је дошао Вучић, који је врло свирепим мерама успоставио ред али увео и праву страховладу партизанског режима.
Срби из осталих крајева били су на страни новог кнеза Александра. Предњачио им је млади владика црногорски, познати песник Петар II. Он је обожавао Карађорђа и његов смели подвиг. Испевао му је три песме, од којих је најзначајнија посвета његовом главном и најбољем делу Горском Вијенцу Праху оца Србије. Самом кнезу Александру писао је 1843. год., да је његов долазак на престо "празник најдражи њиховим душама, без искљученија целоме Србству од малога до великога. А мени драже и милије од иједног србскога сина". Он је први почео упућивати црногорску омладину да се школује у Србији. Учинио је све што се онда могло, да односи између две српске кнежевине буду што приснији. Из Војводине приличан број српских бољих књижевника прешао је у Србију и радио тамо, као Јован Ст. Поповић, Јован Хаџић, Ђорђе Малетић, Јован Стејић и др.; Карађорђевац је био и Сима Милутивновић Сарајлија. У то време Србији се обраћају и први Срби католици из Дубровника. Матија Бан ступа у српску службу, а Медо Пуцић даје своје спев Кара-ђурђевку са јасним расположењима. Обреновићи су створили једну малу групу својих присталица у Бечу захваљујући, у главном, давању помоћи и стипендија. Вука Караџића означавали су као њихова човека, али он је то био само по невољи. Остао је с кнезом Милошем, иако га није волео, зато што му је тај давао новчане потпоре и што су га пријатељи кнеза Александра били једно време одбили. Сем њега, уз кнеза Михаила су били, као његови питомци или кућни учитељи, Ђура Даничић и Бранко Радичевић.
|
