Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Раздражена честим узнемиравањима Татара са подручја јужне Русије, нарочито за време свога рата са Перзијом, петроградска влада је наредила да се нападне и заузме Азов, што је 1736. год. довело до рата с Турцима. Аустрија, као савезник Русије, покушала је да посредује, али кад је видела да Руси неће лако да попусте и да имају већих планова на Балкану, уплашила се за свој положај, па се решила да и сама уђе у рат с Турцима, иако се тада још није била коначно измирила с Француском. У рат је ушла под врло неповољним условима. Њени историчари тврде, да је војна снага царевине била у очигледном опадању и да се то јасно видело у борбама на западу, где ни присуство Евгена Савојског није могло да донесе њиховим борцима више среће. После Евгенове смрти, у пролеће 1735., Царевина није имала ниједног војног лица од већег значаја. У самој земљи беше много незадовољства. Међу Србима нарочито, и то и у Угарској и Хрватској, као и у Србији. Ако они и нису дизали формалног устанка негодовање је било дубоко и скоро у свима круговима. С чисто војничког гледишта Аустрија је погрешила што није прибрала војску на једно главно ратиште, него је ударала у три правца, а и у та три правца са више девијација.

Одмах, прве године рата, у лето 1737., љуто је настрадала аустриска војска под Бањом Луком. Има вести, да је том поразу знатно допринео један Србин, који је упућивао Турке како да раде. Да је српског нерасположења било сведочи јасно један савремени запис из манастира Ораховице, а уза њ мање-више јасно и неколико других. Па, ипак, већи део Срба решио се и овог пута да буде на аустриској страни. Узроци су јасни. Овог пута биле су у рату против Турске и Русија и Аустрија и Срби су сматрали за своју дужност да се нађу заједно с њима. У толико пре што је за њих изгледало сигурно, да би удружене те две силе могле учинити крај турској власти. Сем тога, турска централна власт била је много ослабила и није имала ни снаге ни воље да обузда самовољу појединаца. А у унутрашњости се од ње много патило. Велик број муслиманског становништва, потиснут у последњим борбама из Угарске, Хрватске, Славоније, Далмације и северне Србије, био се сручио у Босну, Херцеговину и Стару Србију, и обескућен и озлојећен хтео је да се обештети на рачун хришћанског становништва. То је било доба сувих зулума сваке врсте.

На једном тајном збору, одржаном у марту 1737., на ком се нашао патриарх Арсеније IV Јовановић Шакабента са неколико епископа (скопским, рашким, штипским и самоковским) и са неколико световних главара из Старог Влаха и студеничког краја било се решило, да Срби помажу аустриској војсци. Упада у очи, да се уз патриарха није нашао нико из Босне, Херцеговине и Црне Горе. Покрет је био чисто локалан, у крају, у који је имала бити упућена аустриска офанзива и где су њени људи највише радили. Сем српског патриарха за Аустрију је радио и католички надбискуп у Скопљу Михаило Сума, а преговоре је водио, постављајући велике захтеве, и охридски архиепископ Јоасаф. С овим последњим није се ништа постигло, а Сума је морао пре објаве рата да пребегне Аустријанцима, јер су му Турци били ушли у траг. Патриарх и аустриски повереници успели су, да покрену у акцију један део зетских брђана и Арбанаса. С њим заједно отишло је у аустриски војни логор близу Ниша неколико претставника Васојевића, Куча, Пипера, Братоножића, Климената и Груда. Само ни овог пута није било претставника из старе Црне Горе, коју су задржавали млетачки суседи.

Аустриска војска, која је, са српским помоћним одредима, под заповедништвом Станише Марковића Млатишуме, оперисала према југу, у правцу Ниша и Новог Пазара, узела је Ниш 28. јула без борбе, а истог дана и Нови Пазар. Старовлашки кнез Атанасије Рашковић дигао је своје људе и помоћу њих очистио Нову Варош и Пријепоље. Али аустриски одреди не беху довољно јаки ни довољно вешто вођени, а и одзив српских устаника био је мањи него што се надало. То је долазило отуд, што су Турци предузели енергичне противмере. Они су патриарха Арсенија, кад се вратио од Аустријанаца, били затворили и можда би га уморили, да се није ноћу спасао из Пећи и добегао у Ругову. Његова сабрата, самоковског епископа Симеона, су мучили и најпосле обесили. Из Ругове се патриарх пребацио у Васојевиће.

Кад су крајем јула 1737. Турци прибрали своје снаге, они су и на овом ратишту, као и у Босни, показали своју несумњиву војничку вредност. То је заплашило и Србе и Арбанасе, па се нису у већој мери дигли на оружје. Нису чак доносили ни довољно хране за војску, нешто можда што је нису имали превише, а још више из страха. Уз то, јавила се, као и оно крајем XVII века, куга и друге заразне болести. Свет је, на крају крајева, био и начелно уздржљивији, баш у овим крајевима, после искуства пред Велику Сеобу. Мада су желели победу хришћанима људи нису хтели много да се излажу; били су за сарадњу, али не да цео терет пане на њих.

И имали су право. Аустријанци су претрпели пораз и пред Видином и нису имали довољно снаге, да је поново баце против Турака на југу. У зору 13. (24.) августа Аустријанци су напустили и Нови Пазар. Патриарх кад је са својим Брђанима (било их је око 3.000) дошао пред тај град чуо је, на своје право запрепашћење, да су га Аустријанци са Млатишумом напустили. Један патриархов сарадник пише поштено, како су они, сметени и уплашени, нагли у бег; "дадосмо се у бег ко више могаше бегати, претичући друг друга и обазирући се често натраг да нас не достигну агарјани и посеку". Неки од Брђана наставише пут за аустриском војском, а други се вратише кућама. Патриарх је преко Студенице отишао у Крагујевац, а одатле у Ниш. Али, безглави, Аустријанци су напустили ускоро и тај град, с намером да главну акцију развију на Дрини и освоје Босну. Њих је пратио пораз за поразом, и поред привремених ситних успеха. Повлачећи се из Новог Пазара Аустријанци су поручивали својим сарадницима нека се спасава како ко зна или нека иде за њима.

Патриарх се из Ниша упутио у Београд. После смрти архиепископа Вићентија Јовановића београдско-карловачка митрополија беше остала празна. Било је природно да њу заузме српски патриарх било привремено било стално, ако морадне остати на аустриској страни. Епископат српски у Угарској примио га је братски. Средином децембра 1737. отишао је Арсеније IV у Беч, да тамо уреди своју ствар. У Бечу су га дочекали с пажњом и признали су му духовну власт, али само привремено. Од избеглица, који беху дошли с патриархом, образован је начелно један пук од 2.000 људи, али који није био остварен. У марту 1739. именован је био патриархов зет, кнез Атанасије Рашковић, за пуковника српске народне милиције. Дотадашњи вођа српских одреда, Станиша Марковић Млатишума, који је активан од времена борбе принца Евгена 1717. год. и који је у Србији, под аустриском управом, био оберкапетан у Крагујевцу и истакао се у овом последњем рату, био је пао у немилост. Српски ратници, видећи рђаво аустриско маневрисање, неуредно плаћени и слабо збринути, напуштали су аустриске редове и то се приписивало у грех капетану Станиши, иако је овај чинио све што је могао да обезбеди успех аустриској војсци. Али њој није било спаса. Корупција лифераната и административних чиновника, слабо вођство с једне стране, а жива активност Турака с друге стране решили су рат на штету Аустријанаца и пре одлучног пораза. Страдања Срба била су и овом приликом знатна, иако су се доста рано тргли од опасније сарадње с Аустријанцима. Нарочито су 1737. год. страдали Васојевићи, док су Кучи, помагани од Климената и Братоножића, прошли боље.

Одлучни пораз аустриске војске у Србији догодио се 12. (23.) јула 1739. код Гроцке. Било је мртвих и рањених самих 10 генерала, а погинулих војника било је преко 5.000. Пораз је, природно, обесхрабрио све људе. Аустријанци су, без наде да би скоро могли поправити положај, почели убрзо преговоре о миру. Напустили су Београд, у ком је 7. (18.) септембра потписан уговор о миру. Аустријанци су вратили Турцима све поседе преко Саве и Дунава, који постају и остају дуго времена граничне реке између два царства. Београдска утврђења била су порушена. У једној популарној уметничкој песми Београд се с болом јада што су га напустили:

А Турци, ушавши у град,

Том приликом је пребегло на аустриску страну нешто народа из северне Србије, као и оно људи што се са патриархом повлачило са југа на север. Колико је био број тих нових избеглица не може се данас поуздано утврдити, само је сигурно да их није било онолико колико приликом сеобе патриарха Арсенија III. Са Србима је овог пута било и нешто католичких Арнаута, који су се борили претежно под српском командом. Један њихов део отишао је у чувене и озлоглашене Тренкове пандуре, а други се населио на имањима барона Пејачевића у Хртковцима и Никинцима. По једном извештају из 1743. год. тражило се место у Срему за 2.859 српских и албанских породица. Других пресељавања било је по Срему. Кад је 1740. год. био затворен Станиша Млатишума тврдили су за њ народни људи, да је он сам превео у Аустрију и населио око 1.000 хришћанских душа. Србијанска милиција, коју је водио Вук Исаковић Црнобарац са 633 човека населила се на запуштеним имањима Одескалија, Шенборна и Колореда.

Турска освета према Србима није изостала. Патриархово учешће на страни Аустријанаца и његов одлазак из земље дали су им оправданих разлога за што јачи притисак. Активни постају нарочито муслимански Арнаути који плаве не само Метохију, него и Косово и Полог и који се шире постепено све до Вардара. За Рожај прича Гр. Божовић, одличан познавалац оних страна, да у њему настањене породице "не могу избројати ни пуних двеста година". "На целој левој обали Ибра су Кучи, једно огромно потурчено братство, а на десној мањи, много мањи део, који води порекло од Климента". "По селима Горње Реке", пише он, "утврдио сам да нема ни пуних стотину година кад су они још говорили српски". У Пологу још има муслимана Арнаута који говоре српски, а који су старинци и раније били православни. Ми немамо, на жалост, довољно писмених извора да би могли са пуном сигурношћу и хронолошки пратити цео процес исламизације и албанизације у западној Старој Србији, али му јасно видимо последице. Застрашени и обезглављени српски елеменат губио се и повлачио баш у оним областима где се налазило средиште наше старе немањићске државе. Пећ, Дечани, Призрен, Митровица, стари Рас, Бањска, Приштина, Вучитрн и толика друга места добили су муслиманско и албанско становништво, које је прелазило у већину и претило да потпуно потисне Србе. Као сељачко, сточарско и земљорадничко становништво Срби су се сами повлачили из градова, јер градски живот није био у њиховој традицији, али су противници улазили постепено и у села или су се трудили да селима натуре своју агинску и спахиску власт. Са системом чивчија ишло је и стварно подјармљивање. Српски елеменат на југу био је изложен великој опасности; доста је само рећи да су арнаутска насеља била продрла чак до у Топлицу и да су била почела захватати и западни део Новопазарског Санџака.

Аустриској царевини загрозиле су велике опасности и на другим границама сем јужних. Цар Карло VI није имао мушке деце и према Прагматичкој Санкцији, коју је он с много муке озаконио, престо је добила његова даровита кћи Марија Терезија. Али тек што је она 1740. год. села на престо јавио јој се опасан и непомирљив противник у младом и ретко способном пруском краљу Фридриху, који ће после добити назив Велики. Још исте године његова је војска, децембра месеца, ушла у Шлеску. Домало, напали су Аустрију, у савезу с Француском, и Баварци, чији је господар, курфирст, тражио царску круну за себе. Неуспех аустриске војске у последњем рату с Турцима давао је наде свима противницима да ће до својих циљева доћи без много напора. Међутим, преварили су се. Аустријанци су показали много животне снаге и рат, који се с почетка могао чинити тако лак, протегао се пуних осам година. Наравно, на штету и једне и друге стране. Највише је добила ипак Пруска, која отада постаје права велика сила, са моћним утицајем у Европи. За време тог тешког рата Аустрији је требало војске и добрих ратника; разумљиво је потом што је Србима скочила цена. Ови су у великом броју слати на разна бојишта. Од 113.544 аустриска војника број граничара је 1740. год. износио 45.615; а међу граничарима, зна се, био је велики проценат Срба. Атанасије Рашковић борио се са својим српским одредом једно време на немачком ратишту, а тамо су биле упућене и друге српске вође; после је, са друговима, био пребачен у Италију. Српске вође, духовне и световне, искористиле су ову прилику и тражиле су од Марије Терезије, да им се признају и обезбеде народне привилегије, које се сужавају "сваковрсним интерпретацијама". Царица је, у ратној невољи, издала потврду 1743. год. Потврдила је и избор Павла Ненадовића за карловачког епископа, кога тамошње власти скоро две године нису хтеле да пусте у народ да им не квари рад на унији. Учинила је то преко срца, јер је начелно била и сама за став хрватских сталежа, који су тражили у Пожуну забрану рада "шизматицима" 1741. год., бојећи се за интересе католичанства. Али, како су у тој невољи царици биле потребне и друге народности, а у првом реду политички врло свесни Мађари, то је она морала радити тако, да задовољавајући једне не увреди друге. Тако је 1744. год. за српски црквени сабор поред уобичајеног једног царског комесара, једног генерала, одредила и једног претставника угарске Дворске Канцеларије. Срби су били незадовољни због тога и протестовали су. Њихови претставници немају места у мађарском сабору, па, према томе, ни мађарски у њиховом. Они су хтели да опште непосредно с царем и његовим органима, а у овом акту слутили су признање, да имају на неки начин потпасти под Мађаре, односно њихове сталеже. Из Беча им је на то стигла неискрена порука да двор није имао те намере и да Срби неће бити подложени Мађарима, а да је мађарски комесар именован као и сваки други аустриски поданик. Овај поступак Срба казује јасно, да су они већ стекли извесно политичко искуство, и да су знали бирати и моменте и начин како ће властодршцима показати свој став. Игра с привилегијама имала је иначе свој познати ток; кад су Срби требали оне су биле признаване, кад би опасност прошла онда су долазиле "интерпретације" да их обиђу, сузе или потпуно изиграју. Срби су, међутим, били свесни и наглашавали су стално, да њихове повластице нису privilegia gratiosa, дате из милости, него privilegia remuneratoria, дате као награда за услуге.

Царица Марија Терезија образовала је 1745. год. посебну Дворску Комисију, која је имала да води бригу о српским стварима. Царица је била добро обавештена, да угарски сталежи са својом канцеларијом Србе притискују мимо закона, али је налазила да их и Дворски Ратни Савет сувише заклања из војничких разлога. Са својом Комисијом она је хтела створити неку средину: да се Србима одрже привилегије, али да се не проширују. "Колико је тај народ храбар и добар он је и врло лукав и све се даље шири", писала је она, очевидно с намером да се то спречи. У ствари, Срби би били задовољни, да су се привилегије тачно примењивале и поштено тумачиле и да су царске власти у том погледу биле доследне и праведне. Мађарске власти биле су противне тој Комисији и изазвале су сукобе компетенција због чега је царица 1747. год. ту Комисију претворила у Дворску Депутацију за ердељске, банатске и "илирске" ствари. Али је пре тога, 21. децембра 1746. донела одлуку, "да митрополит није глава народа него цркве, те тужбе, које се тичу народа, нека се не шиљу преко њега."

Мађари су упорно тражили, да се поштују њихова уставна права и јединство њихова подручја. Од угрожене царице нарочито су захтевали као прве мере, да се укину изузетне војничке мере и њихова засебна подручја. Док је царска власт 1745. год. славонску Посавину припојила Војној Граници, Мађари су настојали, да се моришка и потиска граница "развојаче" и да се, као обичне покрајине, придруже мађарској матици. Исто су тако тражили, да се укину посебни славонски и сремски граничарски пукови и да се место њих образују мађарски. Три од Турака ослобођене жупаније: вировитичка, пожешка и сремска сједињене су биле 1745. год. са Хрватском, али су за то ипак, као и остале мађарске жупаније, слале по два своја заступника у мађарски сабор. Марија Терезија, која је у души била централиста, морала им је попуштати, јер поред спољашњега није могла да ствара и унутрашњи фронт.

Кад су аустриске власти одлучиле да укину поморишку и потиску крајину митрополит Павле Ненадовић, који је дошао иза патриарха Арсенија (+1748.) и кратковременог И. Антоновића, препоручивао је 1750. год. да се то не чини. То је био уступак Мађарима на рачун српских ратника и њихових дотадашњих права. Срби су имали или да буду подвргнути мађарским жупаниским властима или су, као војници, требали да буду пресељени на другу страну. Срби из тих крајева устали су одлучно против те намере. Они су тражили, да могу остати "аки привилегирати народ у овом чину и имању", да служе цару оружјем, "и на вечное поруганије наше паори да не будем". Међутим, царица је била у обавези према Мађарима још од 1741. год., кад им је потврдила саборски закључак у том смислу, и није могла натраг. Демилитаризација у Бачкој почела је још 1745. год., укидањем суботичког шанца, Сомбора и Брестовца, а идуће године преговарало се о том, да се "провинцијализује" и петроварадински шанац. Да би се Срби смирили чињена су им разна обећања, али је већина, ипак, остала одлучно против предузетих мера. Царица је 28. фебруара 1751. потписала и декрет, који је објавила угарска Дворска Канцеларија, да се свима официрима са десет година службе из укинуте поморишке и потиске крајине даје племство при ступању у грађански сталеж и по један комад земљишта за десет година.

Они људи из тих крајева, који нису хтели да иду у "паоре" и грађане, са 2.200 породица, прешли су почетком лета 1751. у Банат. Ту су дошли с њима у везу емисари српског хусарског пука из Русије, који су тражили војнике и позивали људе да иду са њима. Србима се није било тешко одлучити, из више разлога. У Русији чекала их је војничка служба, коју су они ценили више свега; ишли су тамо међу своје једновернике, који их неће гонити и унижавати што не припадају хабзбуршкој царској вери; и најпосле, они су већ били кренути са својих седишта, па им није тешко падало да се наново крену. Аустриске власти, тужили су се они с огорчењем, понизили су их толико, да се морају селити "тамо амо као цигани са чергама, а не као прави и привилегирати национ". Руски посланик у Бечу, Михаило Бестужев Рјумин, ушао је у везе са Србима и помагао је, и чак постицао њихов покрет за емиграцију у Русију. Он се исто тако залагао и за одбрану православља и православног свештенства, према којима су католичке црквене власти биле насртљиве у мери која је прелазила границе закона и реда. Аустриска влада, чији су органи помагали активност католичке цркве и која је у угарским жупанијама и у Хрватској трпела очевидна безакоња, морала је да вешто тактизира. У политичкој констелацији тога времена она није смела ни помислити да неким отвореним одбијањем огорчи Русију, која јој је постала савезник, и да је отера у ред непријатеља. Мада је рад руског посланика посматрала с пуно незадовољства она се није усуђивала да га јавно спречава.

Од српских људи ушао је у везу са Бастужевим Јован Хорват, потпуковник моришке милиције. Он се, по његовом савету, обратио аустриској влади с молбом да пређе у руску војну службу и добио је ту дозволу. Његовом примеру следовали су и други. Пошто је добио уверење да ће их руска влада примити и наградити почео је Хорват тајну агитацију у народу за сеобу у Русију. Незадовољни, Срби су и пре тога помишљали на сеобе. Било их је, који су се враћали у Турску, а 1744. год. јављали су се људи, који су хтели да воде Србе чак у Пруску. Кад је дознао за Хорватов покрет митрополит Ненадовић је обавестио о њему аустриски двор у жељи да га заустави. Мотиве му не знамо, али је могла бити по среди колико тежња да се не слаби снага српског народа толико и брига, да се не умање црквени приходи. Умешале су се и политичке власти, али нису сасвим успеле. Њихова забрана сеобе зауставила је покрет тек пошто су прве партије напустиле земљу и изазвале опште коментаре. Прва је кренула у Русију Хорватова група крајем септембра 1751. год. са 218 душа, која је до пролећа нарасла на 1.000 душа.

Крајем 1751. год. руска влада је примила Хорватов предлог о организовању једног дела руске војне границе од досељених Срба. Једна од тачака тога предлога била је, да се никакав други народ "не сме населити на земљи од тврђаве Каменка дуж пољске границе, нити на ту земљу никакву претензију дићи". То ново насеље добило је назив Нове Србије. За првог генерала Срба, који су имали сачињавати главну војску на тој граници, би именован сам Хорват. Српско подручје је било "између Сињухе, Буга и Дњепра јужно од праве линије, која спаја ушће речице Виса у Сињуху и речице Тјасмина у Дњепар".

Марија Терезија покушала је да извесним љубазностима умири Србе. Кад је у лето 751. дошла у Будим дала је тамошњој православној цркви 200 дуката, а приликом маневара на Ракошком Пољу, где су се нарочито истакли српски пукови, она је нарочито одликовала српског пуковника А. Рашковића и хвалећи верност српског народа обећала му многе милости.

Српско питање довело је током 1752. год. до извесних објашњења измећу Беча и Петрограда. Мада није хтела да се замери Русима, бечка влада је ипак сматрала за дужност, да учини крај руској агитацији. Посланик Бестужев био је смењен. То није сасвим зауставило даље покрете, али их је обуздало. У лето те године Срби у Банату дигли су праву буну тражећи да могу слободно ићи у Русију. Аустрија је одговорила на то казненим патентом и војничким мерама, али је исто тако осетила потребу да ублажава и извесне поступке верских и других власти против њих. То је чинила да смири Србе, али и да избегне непријатна руска посредовања у корист православља. Руска влада се заузела и за оне Србе официре, који су прешли у њезину службу, па се после враћали у Банат да позивају своје сународнике на сеобу. Њих су аустриске власти дале затворити, али су их на захтевање руске владе морали пустити. Тако се могло догодити, да је и после казненог патента, у септембру 1752., кренула и друга група Срба у Русију, под вођством другог потпуковника поморишке милиције, Јована Шевића. У тој групи било је око 800 лица. Та група била је насељена крај ранијих насеља Хорватових од Бахмута до Лугање. Шевић, који је био у непријатељству са Хорватом, није хтео да му се потчини, него је, као нови генерал, добио посебну команду над својим одредом. Ново, Шевићево насеље, добило је службени назив Славјаносербије. Један учесник забележио је, како су се наши људи нашли у новој постојбини. "Дошли смо на пусту степу и земљу таку, где од створења света никаква насеља није било, ни купити се ничег није могло". Број српских насељеника, од којих је дошло 1753. год., још нешто жена и деце и неколико мушких глава, није био велик; једва ако је прешао 3.000 лица. Али је читав покрет био значајан сам по себи, као израз народног расположења и као први догађај који је о српском питању у Аустрији изазвао објашњења између Русије и Аустрије и тим целој ствари дао изузетан и дубљи карактер.

Између Русије и Аустрије дошло је потом до привременог формалног савеза, коме се, на велико изненађење Европе, придружила и Француска, стари непријатељ Дунавске Монархије. Савез је био уперен против Фридриха Великог и његова енглеског помагача. Марија Терезија је тврдо веровала, да ће, помоћу тог савеза, повратити изгубљену шлеску покрајину, подићи свој оштећени углед и сломити опасног пруског противника. Али овај гениални државник и борац није се дао збунити. Сазнавши за опасност он је сам узео инициативу и прешао у напад. Рат је почео 1756. год. и трајао је седам година, са веома променљивом ратном срећом. У њему су учествовали и Срби међу аустриским и руским трупама. Од интереса је напоменути, да је гроф Чернишев заузео 29. септембра 1760. Берлин само са српским хусарским одредом и са одељењем донских козака. Тежак положај, у који је била запала већ исцрпљена Пруска, изменио се нагло крајем 1761. год., кад је умрла руска царица Јелисавета. Њен наследник Петар III, иначе скоро неурачунљив, прешао је одмах на страну Фридрихову. У Аустрији је то изазвало разумљиву констернацију; без Русије, сама, било је очевидно да она са Пруском не може изићи на крај. То је, природно, појачало и нерасположење не само против Руса, него и против Срба који су симпатисали с Русима. Кад је у лето 1762. Петрова жена Катарина дала свог мужа манијака свргнути и убити изгледало је као да ће се ти односи поправити. Али није тако било. Катарина се изјаснила за политику неутралности и повукла се из рата. Наскоро су и обе љуто завађене силе, Аустрија и Русија, 1763. год., пристале на мир.

Да није било овог рата, и аустриских пораза у њему, и обзира према Русији и српским ратницима, судбина Срба и православља у Аустрији била би веома тешка. Марија Терезија, жена од воље, која је хтела да створи што чвршће јединство своје из разних елемената састављене царевине, много је полагала на то, да, у оскудици других спајајућих чинилаца, изведе то јединство бар помоћу вере. Свом сину Јосифу она је писала једном приликом, да је толеранција средство које све поткопава. Као језуити она је сматрала, да је толеранција не особина ширине духа, него знак слабости. За време њене владе Србима је био онемогућен улазак у извесне државне функције и нека виша звања. И поред свих обећања и обзира за њене владе чињена су многобројна насиља према православљу и Србима уопште. Кад је 1763. год. био ухваћен један тајни манифест Катарине II, да се православни из Аустрије селе у Русију, дало је то повода бечкој влади, којој више руска помоћ није била потребна, да пооштри мере и према руским путницима и према српским недовољно лојалним круговима.

Од 1764. год. постао је савладар своје мајке њен даровити син Јосиф II, човек финије културе и либералнијег духа, васпитан у великој мери у идејама рационалистичког и слободоумног XVIII века. Позната је ствар, да се он у многим питањима није слагао са идејама и методама своје мајке. И он је желео да спроведе централизам у држави и да као општу спону међу народима Монархије развије употребу немачког језика, али је у верском погледу био прави слободарски дух. Међу Србе дошао је први пут у пролеће 1768., обилазећи јужне области и војну границу, а интересујући се за њихов живот и потребе. У Араду Срби су га дочекали с пажњом. Ту је с царем дошао у додир учени Пахомије Кнежевић, који је после учења у Будиму и Братислави провео три године у Хали, и могао учинити на цара врло леп утисак. Да покаже своју пажњу према Србима дошао је на службу у њихову цркву, пољубио евенђеље, отстојао целу литургију и клекао при њеном најважнијем делу. Али се узгред распитивао и о односу према Русима и био је врло задовољан кад је чуо да се у цркви помиње име његове мајке, а не руске царице. Тада му је дошла на ум и мисао, да би се руско-српске везе могле ослабити, ако би се спречио довоз руских књига на тај начин, што би се отворила једна штампарија, али им је бечки кругови нису хтели дозволити налазећи да би то било једно средство за јачање православља. Ако би им је и дали, у извесним моментима, то је могло бити само под условом да буде у вези и са унијатима. И доиста од 1768. год. кренуто је питање оснивања једне српске штампарије с мртве тачке. Али ни тад се није могло решити, да се штампарија оснује међу Србима и да се преда у српске руке, него је одлучено да се повластица за српску штампарију даде за двадесет година бечком универзитетском књижару Јосифу Курцбеку. Повластицу му је потписала царица 3. (14.) фебруара 1770.

Од тог времена почиње с аустриске стране систематски и интензиван рад, да се сузбије међу Србима руски утицај и духовни и политички. Царица је поверила грофу Фрањи Колеру као претседнику Илирске Дворске Депутације, да свестрано реформише цео живот Срба у њеној држави. Његово је дело Регуламенат од 27. септембра 1770. год., којим су знатно биле ограничене српске привилегије, а појачан надзор и утицај државе. Српски грађански сталеж веома је осуђивао архијереје што се нису енергично супротставили том акту и што уопште не заузму одлучнији став против бечких настојања. Сама хијерархија, одавно недовољно сложна, одупирала се ипак колико је могла. Кад су из Беча 1774. год. предложили, да се за Србе озваничи један катахизис с католичким елементима српске архијереји су га одбили, а поверили су хвалисавом и не много истинољубивом историчару Јовану Рајићу да он изради други. Царица Марија Терезија била је у помагању унијатске акције доследна и истрајна. Год. 1777. обновила је унијатску епископију за Хрватску и Славонију са седиштем у Крижевцима. На црквеном сабору од 1774. год. уложен је протест против Регуламента, а синод је те и 1776. год. већао о потребним изменама. Други Регуламенат од 2. јануара 1777. није донео испуњење народних жеља. У знак протеста због тога и других ствари дошло је 1777. год. до формалних народних побуна и нападаја на владичанске дворове у Новом Саду и Вршцу. У својој тужби царици од 5. фебруара 1778. изнео је митрополит Вићентије Јовановић Видак читав низ мањих и већих разлога због којих се свет буни и у којима с разлогом види нелојалне тенденције власти. Сам Колер, иако није био пријатељ Срба, морао је посебним претставкама утицати на царицу, да не иде до краја за саветима својих исповедника и дворских духовника, који нису хтели, у својој верској ревности, да знају ни за какве обзире.

Аустриска активност у просветном погледу била је руковођена начелима просвећеног апсолутизма. У периоду Марије Терезије нарочита се тежња обратила реформи школства. Код Срба је изванредну ревност за школе показивао митрополит Павле Ненадовић, који је за њихово одржавање био основао и посебни фонд. Поред основне он је покушао развити и средњу наставу. Те школе нису давале много знања; у њима се у главном учило читати, писати, појати и нешто рачунати; али су биле ипак од користи. Учитељи су били добрим делом без правих квалификација, а вршили су на доста места и извесне црквењачке дужности. Главни педагошки реформатор аустриских школа био је опат Игњат Фелбигер, и његов систем није био лош. Али су Срби зазирали од тога што је власт хтела да узме целу наставу у своје руке. Бојали су се да она преко школе не почне спроводити однарођавање и унијаћење. Аустриска државна политика радила је овог пута доиста с планом. Реорганизацијом школа хтела је да наставу уједначи и развије у државном центрипеталном смислу; Курцбековом штампаријом, која је стала под њеном контролом, добила је средство да сузбија руски, а појачава свој утицај. Школски устав, објављен 1776. год., забрањивао је у свом чл. 13 учитеље "чуждаго царствија", то ће рећи Русе, а у чл. 23 употребу туђих, т. ј. руских књига у српским школама.

Иако је Колер са својим реформама имао и добрих намера и несумњивих заслуга, ипак није добро прошао. Једно за то, што ни сам није према Србима био потпуно исправан, друго што није успевао да увек спречи туђе рђаве утицаје, и треће што је извођење реформа проводио журно и већ том самом журбом изазивао сумње. У животу Срба било је доста ствари које је требало исправити, али се грешило што се веровало да се све исправке даду извршити у кратком року, по наредби, и што се није знало удесити да за известан део тих рефорама дође инициатива из народа. На српске протесте Марија Терезија је одговорила тим, што је 2. децембра 1777. укинула илирску Дворску Депутацију, пребацујући кривицу на њу. Али је зато Банат враћен Угарској већ идуће године и тим је актом добар део српских повластица био доведен у питање, пошто је став мађарских власти према српским привилегијама довољно познат. Смрт Марије Терезије (18. (29.) новембра 1780.) донела је Србима истинско олакшање. Она је била велика владарка, с пуно позитивних особина, али је према Србима водила дволичну политику. Иако је и знала и признавала њихове заслуге, иако им је сама, својом руком, потврђивала старе повластице, она је у ствари радила против њих и газила своју реч, пуштајући свесно да се ради против њихове вере и њихових права и осећања.

<<   Садржај   >>