Први пад Србије
Велика турска војска, под вођством самог султана, кренула је крајем априла 1439. на Србију. Деспот није успео да разувери султана у његовим сумњама, а није пристао ни да се придружи његовој војсци, ни да јој кроз Србију дозволи несметан пролаз. Срби тој војсци нису могли одолети; одржали су се, у први мах само Ново Брдо на југу, и Смедерево на северу, које је бранио деспотов син Гргур и Тома Кантакузен. На Србију је, као турски вазал напао и Степан Вукчић и опленио је неке њене југозападне области. Том приликом пала је у турске руке и Сребреница. Деспот пређе за то време у Угарску да тражи помоћи с уверењем да је треба добити пошто је страдао због ње.
Краљ Албрехт показивао је доиста воље да се одазове, али је имао много тешкоћа са незадовољном властелом у Мађарској, која је налазила да је сад најпогоднији час да тражи ограничење краљевске власти и сузбијање немачког утицаја. Мађари нису чак допустили ни да краљ позове у помоћ немачке кнежеве бранећи се тим, да су они сами довољно јаки за одбрану против непријатеља. Краљ с тога, осећајући да нема корена у земљи, мораде остати пасиван. Са нешто мало војске стајао је неко време у близини Титела и Сланкамена, не пружајући тешко угроженом Смедереву никакве помоћи. После тромесечне опсаде Смедерево је пало 18. августа. Од српских области остала је слободна само Зета, која није била на путу Турцима. Ашик пашина хроника бележи, да је, после овог похода, од силног плена "у Скопљу продаван дечак од четири године за 20 аспри".
Мало иза српске катастрофе умро је, сасвим изненада, и краљ Албрехт, 27. октобра 1439. Мађарска је због тога упала у нову, и још тежу кризу и била је једно време потпуно искључена из сваког рачуна за војничке подвиге већег стила. За престо се јављало више кандидата. Деспот Ђурађ озбиљно је помишљао, да његов најмлађи син Лазар постане мађарски владар, тако, што би се оженио Албрехтовом удовицом. Краљица је одбила ту комбинацију као немогућу већ због верских разлога; али је дивно чудо како је Ђурађ могао поверовати да би на то пристали мађарски барони и високи католички клир. Избор је коначно пао на пољског краља Владислава III, младо момче са непуних петнаест година. У исто време краљица је родила и сина Ладислава Посмрче, који је касније имао да наследе дедову и очеву круну. Између присталица два Ладислава настале су дуге препирке коме од њих управо припада власт и те препирке претиле су да се извргну у опасна непријатељства.
Мурат II није, наравно, дао чекати на се. Он је у пролеће 1440. пао с војском под Београд, а у исто време упутио је своје чете да харају по Бачкој и Банату. Из саме Мађарске није се могло ничем надати. Београдска посада, ипак, храбро је издржала опсаду од пуних шест месеци захваљујући томе, што јој Турци нису могли пресећи све везе преко воде. У јесен султан је морао да се повуче. Његова војска уграбила је, међутим, преко Саве и Дунава богат плен. "За једне чизме су продавали једну робињу. И ја убоги сам за 100 аспри узео једног дивног младића", бележи Ашик паша Заде.
Деспот Ђурађ је беспомоћно пратио развој догађаја. Помисао да му син дође на мађарски престо потекла је вероватно код њега понајвише из жеље, да би преко њега могао учинити нешто више за будућност Србије и њено спасавање у том часу. Кад је видео да се у Мађарској не може постићи ништа пошао је да опроба срећу на другим странама. Помислио је, наравно, одмах на своју Зету. Пре одласка замолио је Млечане, да на свом подручју даду склониште њему и његовој породици и да му уступе Улцињ. Млечани су на прво пристали, али су друго одбили. Шта више, баш тих дана, око нове 1440. године, они су расправљали о которским порукама, како Република треба да узме Зету и албанска места пре него што их Турци поседну, "пошто деспот не може да их одржи".
У Мађарској деспот није био пријатељ новог краља Владислава, а ни тај није марио много деспота. Ту затегнутост појачавало је нарочито то, што је деспотов зет Улрих Цељски био један од главних вођа мађарске легитимистичке опозиције. Ђурађ се у мају 1440. уклонио из Мађарске, па је са подручја свог зета прешао у млетачку област. Републиканске власти формално су врло лепо примиле деспота и чак му обећале да ће порадити да га измире с Турцима, али стварно за њ нису могле учинити ништа. Из Млетака Ђурађ је 9. јула пошао у Зету задржавајући се на путу у Шибенику и Дубровнику. За то време мађарски је краљ огласио деспота као сумњива. Објављивао је, да је деспот одржавао веза с Турцима и да му се чак и тад два сина налазе међу њима; да су с његовим знањем и преко његове земље Турци вршили упаде у Мађарску; и да је деспот, као одметник, напустио Мађарску. За казну он му је одузео велик део поседа у Мађарској, па и сам деспотов двор у Будиму. Оптужбе су биле сасвим неосноване и подигнуте су из освете, а не из уверења. Деспот није имао никакве снаге, ни да спречи упаде Турака у Мађарску као ни упаде Мађара против Турака. Он је овог пута настрадао баш с тога што није хтео да се придружи Турцима. Ни његови синови нису се налазили међу Турцима од добре воље, него се један налазио тамо као талац, а други је био заробљен приликом пада Смедерева.
Кад је дошао у Зету деспот је и тамо нашао веома неповољну ситуацију. Степан Вукчић, као веран турски вазал, искористио је незгоде турских непријатеља и на истоку и на западу. На западу је освојио град Омиш и област Пољица, јер месне мађарско-хрватске власти, због пометености у Мађарској, нису добиле никакве помоћи. На истоку почео је освајања у Зети полажући право на ту област као муж Јелене, кћери Балше III. Придобио је за себе породицу Црнојевића, најмоћнију у Црној Гори, која се одавно одметала и од деспота Стевана и од деспота Ђурђа. Деспот је понудио Дубровачкој Републици да заједно сузбију Степана, али Дубровчани нису пристајали ни на какве комбинације на тој основи. Да делује на Дубровчане и ваљда да боље из близине посматра Степаново кретање дошао је деспот средином априла 1441. у Дубровник на дужи боравак.
Дубровачка Република је знала, да ће деспотов долазак бити рђаво примљен на Порти и да ће с тога сигурно имати извесних неприлика, али је ипак отворила врата свог града обескућеном старом пријатељу. Тај часни пример гостољубља постао је једна од најпоноснијих страница њихове историје и њихови доцнији писци, с Гундулићем на челу, с правом су славили тај поступак својих претходника. Чим се сазнало да се деспот бави у Дубровнику почеше претње с турске стране. Чак стиже и једно посебно турско посланство да протестује. Осећајући опасност Дубровчани 27. маја решише, да траже војне најамнике у Апулији и да осигуравају своје границе. Порта је позвала и војводу Степана Вукчевића да опомене Републику, па да, ако то не помогне, изврши и напад. Око 20. јула поручио је Степан у Дубровник, пошто је отезао да прибегне сили, да ће морати извршити наредбе и почети непријатељства. Видећи каквој се опасности излаже град због њега стари деспот је одлучио да се сам повуче и око 25. јула напустио је град. Праћен од две оружане дубровачке лађе он се кренуо преко Сења у Мађарску.
Раздраженост Турака против деспота била је у ово време веома велика. Султан се, изгледа, није надао, да ће стари деспот показати толико непопустљивости. Колика је била његова љутина види се најбоље по том, што је оба деспотова сина, Гргура и Стевана, дао оковати и 8. маја 1441. ослепити. Један извор казује изречно, да "сестра њихова султанка није им могла ништа помоћи"; султан је, на њено наваљивање, издао истина, наређење, да не буду ослепљени, али је та његова милост стигла сувише касно. Несрећници су били оптужени ради веза, које су писмима одржавали с оцем. Мађарима је деспот био сумњив ради веза с Турцима, а у Турској деспотови синови страдају ради веза са оцем и Мађарима. То је био трагични лични удес деспотове политике, која је ишла за тим да Срби, колико могу, остану неутрални, не опредељујући се сасвим ни за једну ни за другу страну.
После дугог и јуначког отпора пало је, најзад, 27. јуна 1441. год. и Ново Брдо. Кад је иза тога Степан Вукчић ушао у Зету и заузео тамошње преостале деспотове поседе, катастрофа српске државе била је потпуна. У тај мах она више није постојала. Стари деспот, чија активност после свих обрта среће и у тако високим годинама изазива право дивљење, није ипак клонуо. Кад му је постало јасно, да у Зети и Дубровнику не може постићи ништа, а да на Млечане не вреди рачунати, решио је, да се покори краљу Владиславу. Мађари су били у тај мах једини, који су имали разумевање за турску опасност и сопствених рачуна да је покушају отклонити. Мађарски унутрашњи нереди беху се већ прилично слегли пошто је опозиција била војнички скрхана. Краљ Владислав је и сам дошао на мисао, да мора против Турака предузети енергичније мере, а ту су му мисао препоручивали и многи пријатељи из земље и са стране. Заједничка мржња на Турке приближила је краља и деспота. Као главни чинилац ратоборног расположења код Мађара јавља се Јанко Хуњади, краљев најачи ослонац и у унутрашњој и у спољашњој политици.
Јанко Хуњади, или у нашим народним песмама познатији Сибињанин Јанко, био је влашког порекла, син једног племића Војка, коме је краљ Сигисмунд 1409. год. поклонио град Хуњад. Млади Јанко служио је једно време у војсци деспота Стевана, па је после деспотове смрти дошао краљу Сигисмунду. Био је сав војник. Њему се уписује у заслугу да је знатно разрадио војничку организацију Мађарске, коју је краљ Сигисмунд изводио последњих година свога живота. Њега је 1441. год. поставио краљ Владислав за заповедника јужне границе са седиштем у Београду. Чим је дошао на своју нову дужност Јанко је постао активан. Већ у јесен 1441. извршио је он један залет дубоко у Србију и потукао је војску намесника Иса-бега, која је хтела да му пресече пут и отме плен. Да би могли пратити кретања Мађара око Београда подигли су Турци 1442. год. на Авали град, са кога се имао широк преглед целе области све до Дунава.
Од те године почеше се све чешће и са више страна дизати гласови, да је потребно образовати једну велику хришћанску лигу против Турака. Нарочито су били активни јовановци с Рода, угрожавани од Муслимана из Египта. Они су зазивали у помоћ папу и западне силе молећи их да не дозволе пропаст хришћана. У том смислу изјашњавала се и Дубровачка Република, предлажући не само заједничку одбрану, него и заједнички нападај, и то и са копна и са мора. Помоћ је стално тражила и Византија. Услед грађанског рата, који је настао због династичких сплетака, Цариград се у пролеће 1442. налазио у озбиљној опасности. Папа је сматрао за своју дужност да помогне пријатеље, који му недавно беху признали врховну духовну власт. И прегао је са свим својим ауторитетом, да се хришћански савез оствари. Одлична помагача нашао је у речитом и одушевљеном кардиналу Јулијану Цезаринију. Овај енергични човек успео је, да током 1442. год. потпуно утиша све противнике у Мађарској и да тамо распламти ратнички дух.
Да Цезарини постигне потпун успех допринели су и сами Турци. Једна њихова војска беше продрла преко влашке у Ердељ, али је Хуњади у марту 1442. пресрео и сасвим разбио. Другу победу однео је Јанко у септембру на Јалосиници, у Влашкој, победивши самог румелиског беглергеба Шехабедила, који је водио на 80.000 војске. Те две победе силно дигоше дух код Мађара. Хуњади постаде прослављен витез и нада хришћанства. Наше народне песме славе га скоро као каква нашег јунака. Сви људи од акције беху стекли уверење, да ове турске поразе треба искористити до краја и проширити успехе. Сам султан, изненађен првим поразом и заузет борбом с Караманима у Малој Азији, пожури да склопи мир. Већ у јулу налазио се његов посланик у Будиму. Али без успеха. Деспот својим личним утицајем и новцем, кардинал Цезарини и Хуњади са ратничком странком претегоше. Они су хтели безуветан наставак рата, сматрајући султанову понуду као знак слабости. Папа Евгеније објавио је 28. јула опрост грехова свима, који буду штогод допринели за рат против Турака. После мађарске победе у Влашкој упути папа о новој години 1443. нову булу саопштавајући, да за победу хришћанске ствари жртвује петину својих прихода. Крајем фебруара 1443. мађарски сабор у Будиму донесе одлуку, да се почне велика офанзива, коју ће водити сам краљ. Кад маја месеца стигоше гласови о турским поразима у Малој Азији и кад се чак пронела вест, да је султан, поражен, умро на неком острву, ствар осетно крену на боље. Хуњади је постао толики оптимиста, да је у једном писму деспоту изрицао наду, како Турци, уплашени гласовима да на њих иде војска од 30.000 коњаника, неће смети ни да сачекају кришћане, него ће, остављајући градове и сва добра, нагнути преко мора. "Турска држава никад није била тако стешњена и очајна као што је сад", казивало је то писмо с пуно уверења.
Крајем јуна 1443. издате су прве наредбе, да се хришћанска војска упућује према Београду, а сам краљ кренуо је на југ месеца септембра. С њим су ишли деспот и Хуњади. За деспота се прича, да није жалио средстава да би само скупио што више и што бољу војску. Број ратника ценио се на 25.000 коњаника и стрелаца. С хришћанима пристаде и влашки војвода Дракул, који се беше одметнуо од султана. Крајем септебра или почетком октобра прешла је хришћанска војска Дунав код Београда и ставила се под вођство искусног деспота. Уз деспота је било око 8.000 српских бораца, а придружио му се и сребренички војвода Петар Ковачевић са 600 коњаника. Напредовање је, са великим одушевљењем, ишло веома брзо. Хришћанска авангарда од 12.000 коњаника, коју је водио Хуњади, поразила је 3. новембра Турке у пољу испред Ниша, омевши им ту концентрацију војске. Овај пораз силно је збунио Турке и на бојном пољу и у залеђини. Они задуго после тога нису били способни за већи отпор. Почетком децембра Софија је била пала у хришћанске руке, а продирање се наставило и даље. Међутим, пред добро утврђеним кланцима Средње Горе морало се стати, јер су Турци код Златице спремили снажан отпор. А. Иширков мисли, да је до хришћанско-турског сукоба дошло пред Момином Клисуром, преко које су хришћани мислили да заобиђу јаке турске положаје у Трајановим Вратима. Због зиме, која је настала, и незгодног снабдевања, и овог отпора хришћани су прекинули даљу офанзиву и почели повлачење. Турци су покушали да хришћанима при отступању задају што више удараца, али су код Мелштице и Куновице претрпели поново тешке поразе. Нарочито је овај други био осетан. Турци су га приписивали издаји тесалског заповедника Турхан-паше, који да је био у вези са деспотом.
Између савезника избиле су поводом повлачења велике несугласице. Деспот је био против повлачења, нарочито ако буде узео бржи темпо. Бојао се, да се тим не изгубе и моралне и територијалне тековине рата и да се не да Турцима могућности, да се боље припреме за борбе на том истом подручју. Он се сав залагао, да војска преко зиме остане бар у Србији. Одатле, пошто је свршила половину великог посла, она на пролеће може наставити са акцијом, пошто се не мора све почињати изнова. Он се обавезивао, да ће се сам бринути за снабдевање војске, а нудио је и 100.000 дуката новчане потпоре. Хтео је да на сваки начин задржи тек ослобођену Србију. Али Мађари, изморени и истрошени, и са духом кондотјера, који су после свршеног посла хтели одмора, нису никако пристајали на то. Они похиташе да се врате у Мађарску. Крајем јануара 1444. цела војска, с краљем и деспотом, скупила се у Београду и око њега и одмах прелазила даље.
Хришћанска победа изазвала је многе наде у балканских народа. Неки од њих дигоше се на оружје. Новобрђани дигоше устанак, али бише брзо савладани. Нешто више успеха постиже Скендер-бег. У њему, рано потурченом, било се већ раније пробудило старо верско, а донекле и народно осећање. Оставивши Турке и ислам он се био вратио у своје албанске планине. Сада, на глас о победи хришћана, он заузе Кроју и поче огорчену борбу против Турака. Брат византиског цара, деспот Константин Драгаш, поче ослобађање Пелопонеза, а у исто време изби устанак и у Тесалији. Изгледало је једно време, да је цео Балкан устао против Турака и да неће требати много, па да се европска Турска потпуно потпали. Али је основни предувет за то био тај, да се почета акција развија с планом, у дугом даху, а да не добија карактер импровизоване експедиције, која поред свих привремених успеха, није могла изменити општег положаја.
За време ових крупних догађаја на истоку извршене су извесне промене у Босни. Судбина деспота Ђурђа била је забринула и краља Твртка. Пошто се определио за Мађаре било је природно да очекује турску освету. С тога је крајем 1440. год. замолио Млетачку Републику да може негде на њиховом подручју, у случају потребе, склонити своје имање и доћи и сам са породицом у њихову земљу. У исто време он је понудио Млечанима да узму босанско краљевство и завладају с њим како хоће, јавно или тајно. Дотле, молио је за дозволу да може из њихових градова извозити оружје и друге ратне потребе. Очевидно је, да се од Мађара у тај мах, није ничем надао; толико му се њихово стање учинило без поверења. Млечани су на ту понуду одговорили 21. фебруара 1441. овако: као свог поштованог брата они ће га, разуме се, примити с породицом и имањем гдегод хтедне доћи и даће му сва писмена јемства која су у обичају. Дозвољавају му исто тако и извоз оружја. Што се тиче понуде да приме саму Босну они су одговорили вешто и заобилазно. Понуда та потекла је из краљеве љубави и поверења према Млецима и они су му веома захвални на тој пажњи, али је њихова жеља да се краљ сам одржи у земљи и на власти. Крај хришћанске офанзиве није дочекао. У лето 1443., забринут за развој догађаја, он је узео из благајне Дубровачке Републике све своје сребро, 10.300 литара, које је тамо држао. Умро је у јесен, средином новембра, те године, без непосредног мушког наследника. Престо је добио син краља Остоје Томаш, један од босанских владара нешто веће вредности.
Војвода Степан Вукчић, освајајући Зету, беше дошао у суком с Млечићима. Ови су пристајали да он задржи Горњу Зету, али нису хтели пристати да се учврсти у Доњој, а нарочито не у Приморју. Извесна племена и братства поделише се на противничке стране. Будвани, Љуштичани и још неки приморци приђоше Млечанима. Као приморска места, на домаку млетачке флоте; са старим трговачким везама са Млечанима; са доста мешаног становништва, које је извесним делом стало под утицајем Которана, противника и Сандаљевих и Степанових, они су мислили да не могу поступати друкчије. Уз то је и стари деспот, киван на Степана, поручивао људима да се држе Млечана, надајући се да ће као награду за то добити млетачку помоћ ма какве врсте за васпостављање своје власти у Србији. Против Степана је био и краљ Твртко, само му тај у ово време није могао много шкодити. Уз Степана су од приморских грађана били пристали само Барани.
У лето 1442. Степан је морао нагло прекинути акцију у Зети због неке теже кризе у унутрашњости своје земље. Помаган од Млечана дигао се био против њега његов први рођак кнез Иван Вуковић, син Сандаљева и Вукчева трећег брата Вука, тужећи се, да га је Степан лишио наследства и учешћа у власти. Тек у јесен могао је Степан наставити почете операције у Зети, али је 22. октобра пред Баром претрпео пораз. Кад Млечани не узеше у обзир његове понуде за мир Степан настави ратовање, и помаган од Стевана Црнојевића продре, у другој половини децембра, до самог Скадра. У пролеће 1443. Степанову акцију помагали су и Турци из Албаније. Степан је постигао доста успеха придобивши на своју страну Паштровиће и доста Зећана, али је у јуну изгубио Бар. У незгоди, немајући своје флоте, Степан је дошао на мисао да ступи у везе са новим господарем јужне Италије, напуљским краљем Алфонзом V Арагонским, који је био познат као млетачки непријатељ. Баш током ове године отео је Алфонз целу Јакинску Марку млетачком штићенику Фрањи Сфорци и добио тако знатан утицај у јужном делу Јадранског Мора. Сем с њим, Степан је ушао у везе и са другим старим непријатељем Млетака, са Ђеновешком Републиком, иако му ова није могла бити од нарочите користи. Млечани су пожурили да Степана ослабе пре него би те везе донеле неке опасније резултате. Почетком 1444. год. они су узели Омиш и Пољица, а постигли су доста успеха и у Зети. Поколебан хришћанским успесима и уплашен за своју будућност пришао је у марту Млечанима Стеван Црнојевић, главни стуб Степанове политике и моћи на тој страни. Степан се, и сам забринут, прихватио грчевито за краља Алфонза. Овај је 19. фебруара 1444. склопио и формалан савез с њим, јамчећи му се за све поименично наведене поседе Степанове. По Алфонзовим речима Степан се њему "предао", т. ј. примио његове покровитељство "са свима својим вазалима". Учинио је то, очевидно, да би у случају победе хришћанске лиге важио као вазал једног хришћанског а не турског вазала; а и с тога, што се због такве везе надао јачој помоћи за борбу против Млечана.
Питање попуњавања босанског престола прошло је без тежих спољашњих криза. Херман Цељски, коме је краљ Твртко II био наменио престо умро је пре њега, а Херманови наследници нису могли да се наметну сами, знајући да би у народу били рђаво примљени. Мађарски краљ, који би, можда, да је хтео, могао да им помогне, налазио се баш у ово време у пуној борби с Турцима, која га је заузела свега и у којој је, после, и заглавио. А сем тога није му ишло ни у рачун да појачава моћ својих противника. Једини претенденти беху синови краља Остоје, Радивој и Томаш. Њих су католички кругови сматрали као незаконите, пошто им се отац оженио по други пут за живе прве жене. Радивој се одавно отимао за круну, али, иако је имао раније помоћ Турака, никад му није пошло за руком да добије више значаја. Он се, истина, називао краљем, имао је свој двор, и јављао се с времена на време својим порукама у Дубровнику, али га тамо нису узимали много озбиљно. Томаш се дотад мање истицао, али по својим дипломатским способностима стајао је свакако изнад брата. Њега је сам Твртко одредио као наследника и Томаш је одмах, по његовој смрти, узео власт. Радивоје је покушао да га омете, али није успо. Извесни сукоби, који су избили тим поводом, прошли су без тежих потреса.
Главни вођа опозиције против новог краља био је војвода Степан Вукчић. Томаш је одмах прихватио борбу с њим; наравно, најпре с тога што је устао против њега, а затим што се Степан држао с Турцима. После хришћанских успеха у јесен 1443. Томаш се сасвим определио за хришћанску лигу; њена ствар изгледала је да стоји не може бити боље. Та промена у држању Босне приметила се одмах на мађарском двору и наглашавана је као очигледан резултат успеха. У борби Томаш је постигао извесне успехе, јер су у исто доба ратовали против Степана и Млечићи нападајући Омиш и Пољица. Томашу се придружио и син војводе Радослава, Иваниш Павловић. У пролеће 1444. краљ је склопио и формални савез с Млечанима против Степана и посео је нешто земљишта око доње Неретве. Више успеха имао је на источној страни и против Турака и против Степана, захваљујући и доброј мери помоћи Павловића. Средином маја отео је од Турака град Сребреник. Пожурио се да га узме пре него би у њ ушла деспотова војска. Како је деспот био савезник мађарски Томаш се потрудио да објасни свој поступак и на мађарском двору. Његов главни заштитник тамо био је главом Јанко Хуњади. Њему је Томаш 3. јуна те године издао једну повељу пуну признања. У њој краљ признаје, да га је на босанском престолу утврдио краљ Владислав на заузимање и препоруку Хуњадијеву. Приљубљујући се с тога потпуно уз моћног мађарског магната, Томаш се заклео на службу и верност мађарском краљу, а Јанку се зарекао да ће му бити и остати веран пријатељ. Као знак своје оданости он ће Јанку давати сваке године по 3.000 златних фиорина. Тако је босански краљ постао, у неку руку, не само вазал мађарске круне, него и њених великаша.
Учврстивши се код Мађара Томаш је хтео да поправи свој положај и у земљи. Противници његови сматрали су, да он као "незаконити" син није достојан круне. Како је, уз то, био ожењен женом из пука није имао потребног ослонца код властеле. На кога се он све ослањао у прво време не знамо сасвим поуздано; Иваниш Павловић пришао му је из старе породичне мржње на Косаче и Степана нарочито. Да би стекао нових пријатеља, а нарочито да би придобио католичко свештенство и папску курију Томаш је у лето 1444. примио њихову веру. Мало потом споразумео се потпуно и са Дубровчанима.
|
