Опорављена Србија
Мађарски неуспеси у Босни нису ниуколико утицали на промену политике деспота Стевана. Он се доследно и верно држао уз Краља Сигисмунда. Према извесним подацима да се закључити, да је Сигисмунд до њега много држао и да га је, у својој свити, водио и у иноземство. Тако се, на пр., помиње, да је с њим учествовао 1414. год. и на значајном сабору у Констанцу. Исто је тако према њему имао обзира и султан Мухамед, свестан да за свој престо у великој мери дугује његовој помоћи. Он је с деспотом цело време своје владе одржавао исправне односе, и захваљујући само Стевановом посредовању могле су бити откупљене из ропства мађарске вође које су страдале у Босни. У другој половини своје владе Стеван у Србији није имао никаквих неприлика. Земља је доиста отпочинула. Он је уживао неоспоран углед што је држави повратио мир, што је показао јаку руку и доследност у политици, и што је дигао благостање земље у осетној мери. Њему лично богати рудници, а нарочито Ново Брдо и Сребреница, доношаху врло лепе приходе. Ценило се, да је само од њих имао годишње до 250.000 дуката.
Док је према Србији, због деспота, имао обзира, иако је знао за њене везе са Мађарима, султан Мухамед није водио такву политику на другим странама. У Босни је, видели смо, живо и са војничким залагањем радио да пољуља дотадашњи поредак и појача свој утицај. Исто је тако поступао и у Албанији. Само, заузет у Малој Азији, султан Мухамед није дотле ниједном покушао, да на Балкану поведе офанзиву великог стила и да до краја искористи све повољне прилике, које су му се пружале.
У борби, коју краљ Сигисмунд 1418. год. беше повео са Млетачком Републиком, Мађари нису добро прошли. Млечани су имали успеха не само у Фријаулу, него и на јадранској обали. Велики део Далмације признаде млетачку врховну власт; тако, сем већ поменутог Котора, још и Сплит и Трогир и острва Брач, Хвар, Вис и Корчула. "Угарска беше и опет готово потпуно отсечена од мора" и ослабљена макар и посредно. За време те борбе покушао је зетски господар Балша III, да потисне Млечане с Приморја, а нарочито да поврати Скадар. Млечани су се вешто бранили у својим тврдим градовима, које су могли флотом снабдевати и одолели су му. Изгубили су, истина, Дриваст, али су добили Будву. За Балшу је био тежак ударац млетачко поседање Котора. Да би имао више успеха отишао је у Србију, да тражи помоћ од ујака, деспота Стевана. Болестан већ од дуже времена није дочекао да испуни жељу. Умро је на двору деспотовом 28. априла 1421. Немајући мушког порода оставио је Зету као наследство деспоту и њеној старој српској матици.
Добитком Сребренице, Знепоља, Мачве, Београда и сад Зете деспот је стекао државу, која је била за трећину већа од оне што је имао његов отац. Са облашћу Бранковића Србија је добила земљишни опсег који је био већи од српског поседа у целом XIII веку. То територијално повећање и сређено стање у земљи одражава се и у видном културном полету земље. Србија овога времена претстављала је државу несумњиве вредности и међу балканским народима Срби су тад сигурно стали најбоље иза Турака. Али стешњена између два далеко јача суседа, између Мађара и Турака, деспотовина је била лишена могућности да води сасвим независну политику. У толико више, што су то била два противника која су се искучивала и која су цео један век стали један према другом само с оружјем у руци.
На глас о Балшином одласку у Србију и о његовој смрти прегоше Млечани да час пре запоседну извесне његове крајеве и градове. До краја јуна успели су да добију Дриваст, Бар и Улцињ. Успех рата са Мађарима и добитак далматинских градова дао је маха активистичким елементима Републике, која дотле устручавала да се заплиће у већој мери у зетска питања. Том млетачком политиком био је изазван деспот Стеван, па је лично сишао у Зету. Ту га је већина народа дочекала с искреним весељем. Против Млечана створио се прави покрет. Беху се узбунила и нека албанска племена (Хоти и Матаруге). Кад су Млечани осудили Стеванову понуду мирног разграничења, не пристајући да му врате неокрњено Балшино наследство, Стеван се брзо одлучио да питање реши борбом.
Усред припрема за крвави обрачун стиже вест, да је у јулу 1421. умро деспотов пријатељ Мухамед и да је на владу дошао Мурат II. Млечани су пожурили, да од новог султана добију потврду својих поседа у Албанији, односно Зети, верујући да Мурат неће имати према Србима оних обзира, које је имао његов претходник. Али султан није имао кад да се бави тим питањем. Грци беху против њега истакли као претендента на престо Мустафу, тобожњег сина емира Бајазита. У борби за престо Мустафа се хтео, сем на Грке, ослонити и на Србе и упутио је с тога једно посланство у Србију. Али деспот не хтеде да уђе с њима ни у какве преговоре. Без те јаче помоћи Мустафа се није могао одржати и заглавио је у Једрену 1422. год.
Због овог турског случаја и деспот и Млеци обуставише привремено непријатељства. Деспот је, добивши Дриваст и Бар, био пристао на примирје, али је после наставио борбу, кад је видео да Млечани не попуштају. Опсада Скадра није успела, јер је млетачку посаду у граду помагала и флота. Уз Стевана се борило и нешто Арбанаса Ивана Кастриота, који је пришао деспоту одмах по доласку овог у Зету. Млечани су обећањима и митом успели, да придобију за се неке убоге Зећане и Арбанасе, похлепне на новац, и помоћу њих су могли да организује доста активан отпор. Под њихову власт прешли су 1423. год. Паштровићи, Тузи и Памалиоти. Паштровићи су се обавезали чак "да за Републику ратују од Котора до Бара на свој трошак, а у скадарском округу осам дана о свом трошку, а после тога да им се плаћа. Осим тога је уговорено, да их Република мора примити и издржавати ако их Турци или Деспот потисну и да их при склапању уговора за мир са Деспотом никако не даду Деспоту." Узалуд је после Љубиша покушавао да овај корак Паштровића тумачи и нетачно брани глађу и опасношћу од Турака; овај поступак остаје ружна страница њихове прошлости. У лето 1423. сишао је у Зету, место деспота, Ђурађ Бранковић са 8.000 коњаника. Он је обновио опсаду Скадра трудећи се, да граду пресече све везе. С тога је подизао и утврђења око Бојане. У исто време спремао се у помоћ и војвода Сандаљ. Уплашивши се од те сједињене акције Млечани су доскора пристали да склопе мир. По том миру, закљученом 12. августа 1423., Млечанима је остао Скадар, а деспоту Дриваст, Бар и Будва. За остале уступљене градове у Зети Република се обавезала плаћати деспоту по 1.000 дуката годишње. Сандаљу су, за признање Которског поседа, одредили ренту од 600 дуката. Бојана је постала чисто млетачка река. Три године потом, у лето 1426., тај је мир допуњен у толико, што су Млецима признати Паштровићи, којима се придружила и жупа Грбаљ.
У Зети, и то претежно приморској, где је млетачки утицај био јак, деспот је имао доста незгода са појединим главарима и њиховим братствима. Ауторитет централне власти, против којих је увек било побуна, нарочито је пао од времена цара Уроша. Борбе између Балшића и Црнојевића, млетачка подмићивања, примери главара у суседној Албанији, који без велике муке, с мало активности и туђег трошка, постајаху мале династе, беху појачали у зетском подручју извесне самовољне и донекле сепаратистичке склоности. Зета је од старина имала и тежила да одржава неки изузетан положај у односу према Рашкој и те традиције трајале су у њој кроз цело време наше прошлости. Против деспота нарочито су се бунили Црнојевићи, а посебно Гојчин Црнојевић. Да казни и њега и његове поданике, који су имали лепих користи од дубровачких трговачких каравана, деспот је био наредио, да дубровачки трговци једно време обилазе Зету. Али те и такве мере нису могле помоћи. Оне су појачавале упорност и упућивали људе да траже накнаде на другој страни, или, кад је притисак био тежи, да се покоре само привидно и привремено. Филозоф Константин прича у деспотовој биографији, да је краљ Сигисмунд звао деспота у борбу против хусита. Ови су, зна се, после Хусова спаљивања постали врло активни и борбени. Зна се исто тако, да је њихових присталица било и далеко ван граница Чешке, па чак и у нашим земљама у Срему и Бачкој. Констанитну Хус није био несимпатичан; из његова казивања излази као да је настрадао што је у свом учењу прихватио извесна православска схватања. Деспот се одазвао краљевом позиву и послао је своје помоћне одреде, за које се каже да су имали успеха.
Кад се Мурат II утврдио на престолу одлучио је, да се освети Грцима што су помагали његова противкандидата. Пао је с војском под сам Цариград. Грци су тражили помоћ на све стране и нудили чак унију папи. Одазваше им се само Млечићи, који су 14. септембра 1423. примили Солун, који им се беше сам понудио. Турска војска опустошила је Мореју, а султан је натерао старог цара Манојла да под скупу цену харачке обавезе моли и добије мир. Турска је довела и у Влашку на власт свог приврженика Радула званог Празноглави и угрозила Мађарску осетно са источне стране. И у Босни је као турски кандидат победио Твртко II, који се 1421. год. дао крунисати за краља. Кад су Босанци 1423. год. дошли у нешто срдачније везе с Млетачком Републиком и склопили с њом савез против хрватско-далматинског кнеза Ивана Нелипића, није то било право Турцима и они су то одмах дали осетити. У априлу 1424. упала је једна њихова војска у Босну и опустошила неке пределе у њој. Није се задржавала дуго; то је било само као нека врста демонстрације. Једино је за цело ово време остала поштеђена Србија. Султан против ње није предузимао ништа, јер му Стеван ниједним својим поступком није дао повода за то.
Овај упад Турака није послужио као опомене краљу Твртку. Под утицајем преговора који су се водили у ово време, да би се остварила једна хришћанска лига, и он је покушао да се приближи Сигисмунду и помишљао да и сам ступи у тај савез. Сигисмунд је изгледао веома ратоборан и говорио је о озбиљним припремама за борбу с Турцима. Преко грофа Хермана Цељског, чија је мајка Катарина била из династије Котроманића, ушао је Твртко у преговоре с мађарским двором и већ у јесен 1425. одржан је састанак између оба краља. Твртко се тад поново определио за Мађаре и изгледа да је већ тада пристајао, да Хермана прогласи за свог наследника. То је био Сигисмундов шурак и врло моћан племић, који је имао огромне поседе у Словеначкој и Хрватској, и који се, захваљујући Сигисмундовој пажњи за њ, спремао да постане прави династа. На босански престо полагао је право као прави, законити потомак једне босанске принцезе. Мађари су се доиста спремали за борбу и уговарали са Млечанима да напад изврше заједнички. Краљ Сигисмунд сишао је са својом војском у августу 1425. до саме Оршаве и састајао се, изгледа, с деспотом. Али се цела акција морала одложити ради хуситских успеха на северу. Редуцирана мађарска војска на југу оперисала је само у Влашкој.
Дознавши за ове преговоре и састанак, султан је тражио од деспота објашњења преко нарочитог посланика. Деспот није био у Србији кад је тај посланик долазио, а кад је стигао није га хтео примити. Увређен, посланик је обавестио султана најнеповољније о Стевану и његовим везама. Тад се султан лично крену у Софију. Видећи то, и обавештен да од Сигисмундова великог похода неће бити ништа, Стеван је упутио своје посланике у Софију да умире султана. Овај је, ипак, ушао у октобру 1425. са војском у Србију. Опленио је крушевачку област, па се брзо повукао, пошто му је Стеван упутио ново посланство. Деспот се био спремио за борбу, а и Мађари су му упутили, под Питом Спаном, нешто војске у помоћ. Султан је сматрао за мудрије да се задовољи новим обавештењима, него да се упушта у борбу. Тај турски напад искористио је краљ Твртко да и он напане на деспотове људе и поврати Сребреницу. Деспот се брзо окрену на њих и пређе Дрину, за коју су Босанци држали да је у то доба непроходна. Кад је угледао деспотову војску Твртко и његови се брзо повукоше, управо побегоше, остављајући своје опсадне справе и три топа. Гонећи Босанце деспот им је опљачкао један део земље. Он је могао овако ненадно да спасе Сребреницу само за то, што су се и Турци брзо повукли. Краљ Твртко се био затворио у један тврди град, вероватно Бобовац, и отуд је послао деспоту људе, да преговарају о миру. Услови нам нису познати, али се зна да је мир ипак склопљен и да се деспот вратио у Србију. Сандаљ се, наравно, није слагао са овим постуцима Твртковим. Нарочито није био за Хермана Цељског. Он се, истина, није изјављивао против Сигисмунда и Мађара, али је одржавао везе са Турцима.
У лето 1426. упала је у Босну једна турска војска, која није имала више од 4.000 људи, а којој се ипак, нико није усудио супротставити. Бојали су се, да тим не би озлоједили турске господаре и изазвали још већу невољу. Турци су овом приликом продрли све до Хрватске, а у Босни је од њих страдала Усора и долина Спрече, област властеле Златоносовића. Али ни тај поход, ни цела ситуација овог последњег периода нису утицали на краља Твртка да промени курс своје политике. У јесен 1427., 2. септембра, прогласио је он Хермана Цељског за свог наследника, "даровавши" му Босну, али са претпоставком: ако умре без мушких наследника, или ако ти наследници не буду имали законитог потомства. На тај начин Твртко се потпуно определио за Мађарску. У Дубровнику се 1428. год. говорило, да је Сигисмунд примио Твртка "за брата и сина" и да га спрема оженити једном мађарском племићком. Невеста Тврткова била је Доротеја, кћи Јаноша Гараје из Печуја. На свадби, у Милодражу, у јулу 1428., изгледа да је присуствовао лично сам краљ Сигисмунд. То и лично посредовање Сигисмундово учинило је, да се ублажи опозиција босанских великаша, који су били противни наследству Хермана Цељског и новом курсу Тврткове политике.
Питање о наследству престола није се постављало само у Босни, него и у Србији. Деспот Стеван је почео поболевати, а како није имао деце морао се побринути за свог наследника. Његов избор одавно је пао на Ђурђа Бранковића, који му је био, као сестрић, сроднички најближи, а који је прихватио од измирења потпуно његову политику и на њој лојално сарађивао. Ђурађ је показивао довољно енергије, а као добар војник истакао се у више тешких момената. У Србији то наследство, кад га је Стеван прогласио на државном сабору у Сребреници, не само да је примљено без протеста, него се сматрало како сасвим природно. И са краљем Сигисмундом он је то питање решио на састанку у Тати, у мају 1426., али не без тешкоћа. Сигисмунд је пристао да призна Ђурђа, али је тражио да му се, после Стеванове смрти, врате Београд и Мачва, које му је он био уступио као лично лено. Сигисмунд се правио да нема поверења у Ђурђа и тражио је, да му се преда и град Голубац, главна тврђава Србије на дунавској страни. На тај начин он би држао не само под својим надзором, него и у својој власти све главне градове на Сави и Дунаву и на српској страни и обезбеђивао би Угарску са доста чврстине. Да ће та уступања изазвати подозрења и противне мере код Турака било је више него сигурно и није нимало вероватно да то и Стеван није могао предвиђати. Или је у својој политици наслањања на Угарску сматрао да то треба примити, макар и по цену замерања Турцима? У својим иступањима Мађарима Стеван је отишао и корак даље. Пристао је, да, у случају ако би и деспот Ђурађ остао без мушких потомака, Србија припане мађарској круни. Али тај је уступак био стварно без већег значаја. Ђурађ је имао мушке деце и био је још у снази и није било изгледа, да би се Мађари у догледно време могли користити тим уговорним обећањем. Стеваним је учинио ту концесију, да би их само тешње везао за Србију, да бих је бранили с више енергије као своје будуће подручје. Није, ипак, успео да Мађаре увуче у борбу против Млечана, којима никако није могао да прежали зетска освајања.
Мађари су овим постављањем својих будућих престоних права у Босни и Србији на око постигли лепе успехе. Сигисмунд је могао бити задовољан и веровати, да се пољуљани углед Мађарске знатно подигао. Чинило се чак, да је она, са Србијом и Босном, моћна протитежа турској активистичкој политици, а сама Мађарска да је с југа прилично заштићена. У ствари, положај није био такав. У Босни та је мађарска политика имала својих врло јаких противника и у народу самом, а не само код властеле, а кад је требало испуњавати преузете обавезе јавила се и у Србији врло оштра опозиција. Док се бранила слобода људи су и пристајали да сарађују с Мађарима, али кад се имало решавати ко ће Србијом и Босном да завлада, Турци или Мађари, онда су се и властела и народ поделили у два табора и Мађари су у једном од њих налазили огорчене противнике.
Пред крај своје владе, у пролеће 1426., деспот је лично врло енергично угушио једну побуну у Сребреници, коју беху изазвали међу рударима неки дубровачки трговци, незадовољни због извесних нових пореза. Деспот је ту побуну, две године после босанског препада на тај град, узео врло озбиљно и хтео је примерно да пресече сваки даљи покушај сметања његових власти ма у ком правцу.
С јесени 1426. беше прешао Сигисмундов војсковођа Пипо Спано Дунав и почео борбе око Силистрије. С почетка је имао успеха, али кад Турци добише појачања он би потиснут и потучен. Још те зиме умро је, огорчен због пораза, у Липови на Моришу. У пролеће 1427. Сигисмундова војска деловала је у Влашкој и спремала се да преће и у Бугарску. Обавештен о том Мурат II стиже хитно у Видин и његове чете заузеше Нову Оршаву и Северин. Деспот је упутио султану дарове, као у знак поздрава и пријатељства. То је био његов последњи важнији политички акт. У лето те године он је 19. јула нагло умро, погођен од капи, у лову, на Главици, недалеко од Крагујевца. Сахрањен је у Манасији. Са пуно топлине дао је забележити на деспотовом гробном камену, који се сад чува код цркве у Стојнику, ове речи Ђорђе Зубовић, вероватно један од његових дворских људи: "Благочестиви господин деспот Стеван, добри господин, предобри, и мили, и слатки господин деспот! О тешко оном ко га виде на овом месту мртва!".
|
