Мађарска превласт у Босни и Србији
Одлазак краља Ладислава, који није био далеко од тога да изгледа као бег, и приближавање српског деспота краљу Сигисмунду деловали су и на краља Остоју. Ако се дотле помало и колебао, сад се одлучно решио да мења своју политику. Преко мачванског бана Ивана Марота (Моровића) направио је повољне понуде Сигисмунду, обећавајући му, међу осталим, да ће га признати за свог врховног господара. Кад су чули за то Дубровчани, употребили су све што су могли да тај споразум покваре. С планом су у Босни радили против њега; оптуживали су га на мађарском двору; а код Хрвоја су хтели да изазову освету и суревњивост. Нудили су му чак, да га помажу ако би хтео лично узети краљевску круну. А ако он то не усхтедне постављали су као кандидата другог члана босанске краљевске куће, Павла Радишића-Клешића, који се био одметнуо од краља и у то време налазио и у њиховом граду. На Сигисмундовом двору, сем што су о Остоји имали говорити само најгоре, они су чак требали давати и савете. Ако Сигисмунд хоће да "потпуно загосподари у Босни" он треба да се споразуме, у првом реду, с Хрвојем, да после међусобно завади босанску властелу, и да краљевство раздели онима, којима он усхтедне.
Али док су Дубровчани дошли до Будима ствар је већ била свршена. Сигисмунд се измирио са Остојом. У погледу Републике било је уговорено, да се васпостави стање какво је било за владе краља Твртка; што значи, да је она губила недавно добијено приморје од Курила до Стона. Дубровчани су, природно, употребили све да то поврате и да објасне Мађарима колико је Остоја био непоуздан и радио против њих. Остоја је, међутим, понудио споразум и Дубровчанима и свом одметнику Павлу Радишићу. Али је Република оклевала и само пооштравала мере на граници. Она се, добро обавештена, надала метежима у Босни, који ће изменити стање. Сама је наставила преговоре са Хрвојем, јер је знала да овај неће лако дозволити да његов штићеник на престолу води политику против његове. И, доиста, из једног дубровачког писма од 11. децембра 1403. ми дознајемо о "великој противности", која је настала међу Босанцима, "и како један иде против другог". Хрвоје је био главни вођа опозиције. С њим је ишао и Сандаљ. Хрвоје је 15. јануара 1404. склопио и формални савез с Дубровником "супротива краљу Остоји, на његову погибао и расутије и прогнаније вана Кралевства". У опасности пред тако опасном коалицијом Остоја се решио на нову политику. Већ у марту измирио се са Хрвојем и обећао му да ће прећи на страну Ладислављеву. Али то обећање није извршио. Он је мислио да вешто балансира између једне и друге стране и да се стварно не опредељује ни за кога. Таквом политиком није задовољио никог; напротив, огорчио је и једне и друге. Растић прича, да су Дубровчани, који су радили против њега неуморно, успели да увуку Хрвоја у рат против краља и да њихова и Хрвојева војска продре све до Раме, где им је флота попалила Дријево и околна места. У другој половини маја 1404. краљ Остоја је био срушен.
После свог пада Остоја је отишао у Угарску приказујући се као жртва оданости према Сигисмунду. Овај му је веровао, јер је, према његовим обећањима, још 16. априла писао бургундском војводи Филипу, како ће се и Остоја придружити мађарској војсци против Ладислава и Хрвоја. У Босни Остоју беху напустили сви. Само су Ђуро и Вукић Радивојевићи одржали Бобовац, чувајући ту краљевску круну и краљевску породицу. Дубровчани су одмах упутили своје посланике на будимски двор, да сузбијају Остојина саопштења и да објашњавају свој поступак.
За време ових метежа Дубровчани беху посели три отока Брач, Хвар и Корчулу, бранећи се тим, да их је Остоја тражио за себе у краља Сигисмунда. На другој страни војвода Сандаљ беше савладао и заробио старог непријатеља своје породице, војводу Радича Санковића. Балша III узалуд је покушавао да овом приликом добије Котор.
После пада Остојина за неколико се дана није знало ко ће постати краљ у Босни. Помињало се више кандидата: Хрвоје, Павле Радишић, бивши краљ Твртко II. Победио је овај трећи, за кога немамо никаквих података шта је радио последњих година и да ли је учествовао у овим борбама. Видевши пример свог претходника Твртко II, још више него Остоја раније, морао је да попушта ћудима властеле. Главна личност је Хрвоје; сви главни послови свршавају се с њим и преко њега. Поред њега почиње све више да се истиче војвода Сандаљ, за кога Дубровчани кажу, да је имао "дубок ум". Хрвоје и Сандаљ били су повезани породично и сасвим је природно, да су уједињени могли натурати своју вољу целој Босни.
Краљ Сигисмунд није могао остати пасиван. Већ је у мају спремао се он да крене у Босну. По његовој наредби пошао је касније, не знамо тачно кад, али још тога лета, бан И. Моровић са шест барјака и доста војске на Босну. Освојио је Бобовац и васпоставио је поново у њему Остојину власт. Сигисмунд је био веома љут на Босанце и у даровној повељи Моровићу називао их је перфидним. Босанску невољу покушао је, у исто време, да искористи Балша III и да им узме Котор, но није успео. Не желећи да дођу под његову власт Которани су се били обратили Млецима, да их они приме под своје окриље, али су Млечани, бојећи се заплета с Босанцима, отклонили ту понуду.
Мађари нису били нимало задовољни ни новим стањем у Босни, јер су добро видели да већина босанског становништва није према њима добро расположена. Враћање Остојино није скоро ништа променило однос снага. Хрвоје је још увек водио главну реч и важио као противник Сигисмундов. С тога су у Будиму намеравали, да новом, и врло енергичном, акцијом створе у Босни чисту ситуацију и онакав поредак какав би они желели. Кад се у јесен 1405. појавио краљ Сигисмунд у унској долини настао је велик страх у целој земљи. Овог пута краљ је узео јуришем град Бихаћ, па се потом повукао, да се домало венча у Крапини са Варваром, ћерком грофа Хермана Цељског. Али је зато И. Моровић похарао целу Усору, заузео Сребреник и у њ поставио мађарску посаду. Босанци су се у Крајини бранили врло храбро и после Сигисмундова повлачења пошло им је за руком да наскоро поврате Бихаћ. То је, разуме се, само учврстило оно уверење у Будиму, да се однос с Босном не може средити само палиативним мерама и привременим експедицијама. У толико више, што је Хрвоје, у својој активности, био доследан и истрајан, краљ Ладислав показивао је доста добре воље да његову верност и видно награди, макар и са повластицама, које су у последње време остајале чешће на хартији него могле бити остварене. Пошто је Хрвоје сам подигао град Прозор Ладислав му га је 1406. формално "поклонио" заједно са врљичком облашћу, а у исто време му је поклонио и град Зрињ неверног Павла Шубића, Сигисмундова присталице. Сандаљу су исто тако били "даровани" градови Дрежник, Слуњ и Цетин, који су припадали породици Франкопана. Самој краљевини Босни Ладислав је, на жељу једне депутације, која је била дошла у име краља и племства, 26. августа 1406. одобрио оне ближе неодређене, али у машти и традицији велике границе, које је имала у времена већ полумитског Кулина бана. Краљ Остоја је живео за то време повучено, без веће власти, као "бивши краљ", како га назива збор босанске господе. Било је врло велико изненађење, кад се у септембру те године обратио Дубровнику, свом крвном душманину, граду који је највише допринео његовом паду. Хтео је да се измири с њим, врло вероватно због тога, што је био незадовољан својим положајем и тражио излаза. Дубровник му је одговорио љубазно, наглашујући да је стара завада предата забораву. Учинили су то понајвише с тога што су знали да Мађари истичу Остоју зато јер нису трпели Твртка. Одобрили су му и да може доћи у њихов град слободно кад му год буде по вољи. Те везе изазвале су протесте босанских великаша; за Сандаљев, на пример, знамо поуздано. У новембру те године тражили су Хрвоје и Сандаљ сами, да Република стави на расположење Остоји један свој бригантин, јер жели да напусти Босну. Зашто? Тачног одговора, на жалост, не можемо дати, али се то, донекле, може тумачити општим стањем у земљи.
Мађари нису дали да се Босна успокоји. И то, нема сумње, с планом. Иако се краљ Сигисмунд 1406. год. налазио у рату са Аустријом, он, ипак, није хтео оставити ни Босну на миру, да се у њој не би усталило ново стање. Како сам, због тог рата није могао кренути на војну он је упутио у Босну чувеног авантуристу Пипа Спана или Филипа де Сколарис, опробаног ратника за кога се претпоставља да га је запамтила и наша народна епска поезија у лицу Филипа Мађарина. Он је са мађарском војском продро у Босну, пустошећи, све до Бобовца и ту засео. Можда је Остоју увредила каква његова безобзирност или уопште тако непријатељско посредовање Мађара. Међутим, он је ипак остао. Ако попусти Босну он губи све, нарочито ако је напусти разишавши се с Мађарима; а ако, гутајући, ипак остане с њима било је наде да потисне и замени Твртка. Да је поново покушавао двоструку игру види се потом, што је поново ушао у везе с Хрвојем. Овом се и извињавао да није дошао у Дубровник с тога, што није имао поверења у Дубровчане.
Мађари су наставили ратовање и следећих година, иако су Турци у лето 1407. покушали да између њих посредују за мир. У августу кренуле су две мађарске војске на Босну старим хисториским путевима, долином Врбаса и долином Босне. Прва није имала успеха, док је друга дошла до Бобовца, у ком их је дочекао Пипо Спано. Ратовање је потом нагло прекинуто због краљеве болести, али с тим да се наскоро настави. Нови папа Гргур XII, који се није хтео мешати у спор између Сигисмунда и Ладислава, дао је у јесен 1407. мађарском краљу свој благослов за вођење рата против свих неверника и отпадника у његовом суседству. Већ у априлу 1408. сишао је Сигисмунд до Ђакова да лично прегледа све припреме за велику офанзиву, а у мају је прешао Саву и у Добору ударио табор. Главна борба почела је тек у септембру, кад је прибрао велику војску од 60.000 људи, у којој се, уз Мађаре, налазило и доста Пољака. Пред толиком силом Босна је, најзад, морала поклекнути. И то без дуга отпора. Сигисмунд је многе великаше заробио, а многе побио, не штедећи ни старо ни младо, ни мушко ни женско. Порушио је и много кула и градова. Да их је натерао све на покорност разуме се само по себи. Дубровачка честитања упућена су краљу 24. октобра; значи да је све било свршено за месец дана. Међутим, главне босанске војводе, и то оне по Мађаре најопасније, Хрвоје, Сандаљ и кнез Павле остадоше неповређене, не знамо да ли случајем или својом вештином. Не знамо да ли су они сви и учествовали у некој одлучној борби, или су се држали својих тешко приступачних планина, где их Мађари нису могли лако следити. Исто тако одржао се и краљ Твртко.
Овог пута краљ Сигисмунд хтео је да победу искористи до краја, па је у Босни оставио један део војске као јемство, да ће се ново њим створено стање и одржати. Сигисмундова победа била је неоспорна. Она је с тога морала деловати, и то на све, па међу њима и на оне који нису били непосредно погођени. Већ крајем 1408. год. Хрвоје се покорио Сигисмунду, а с њим вероватно и остала властела. Знајући им вредност Сигисмунд их је лепо примио и потврдио им све старе поседе и титуле сем оних, које су биле дате на штету његових присталица Шубића и Франкопана. На успомену ове победе краљ установи одличје "Змајева реда" и међу осталима одликова њим и деспота Стевана и Хрвоја. Кад су стигли на краљев двор у Будим он је Хрвоја узео чак за крштеног кума своје кћери.
Али врло брзо у земљи наста тешка реакција, која није имала само карактер личних обрачунавања, него и начелан. Остоја се био дигао да скрши Твртка, већ и иначе тешко погођена овим поразом. После мађарске победе он се осећао као господар ситуације. Твртко се сад није ни видео ни чуо, исто као ни Остоја после 1404. год. Не знамо чак ни где се све налазио. За верну службу Остоја је наградио браћу Радивојевиће, Ђуру и Вукића, давши им Омиш са Приморјем све до Жрновнице, област Луку на Неретви, и цео крај на десној страни Неретве од Радобоље и Блата до Имотског. Тим поклонима осетио се погођен Хрвоје, који је то сматрао као своју сферу и домену, па је одмах почео борбу против њих. Уз Остоју је пристао Сандаљ и кнез Павле, који се беху одвојили од Хрвоја. У својој политици они су рачунали и на помоћ Турака; нарочито се у том правцу почео опредељивати Сандаљ, који је желео да сувише јаком притиску Сигисмудовом да извесну протутежу.
Исто тако одлучну победу беху извојевале и Сигисмундове присталице у Приморју. Кад је видео неуспех своје странке краљ Ладислав се одлучи да дигне руке од даље активности на овој страни и да своја "права" уступи, односно прода, другима. Само је, да би истерао већу цену, почео живљу акцију са својом флотом. После дужих преговора он је 9. јула 1409. продао Млецима за 100.000 дуката своје поседе у Далмацији и своја права на ту земљу. Напустио је тако све пријатеље и сараднике, који су се због њега излагали тешким кризама, и са потпуним неуспехом ликвидирао је своју балканску политику, која је знатно исцрпла снагу наших људи и држава у борби од четврт века и много доприносила слабљењу њихове отпорне снаге према Турцима.
За то време није ни Србија била поштеђена од потреса, само што они нису потицали од спољашњих непријатеља него због унутрашњег раздора. Кнегиња Милица, у калуђерству прозвата Евгенија и после у великој скими Јевросима, умрла је 11. новембра 1405. и сахрањена је у њеној укусној задужбини Љубостињи, коју је зидао популарни неимар Раде Боровић. Као добра мајка она је знала да утишава сукобе који су избијали између њених синова, Стевана и Вука, и да млађега Вука одвраћа од наглих корака и злих наума. После њене смрти осетило се брзо да се изгубио њен ауторитет и благотворни помирљиви дух. Вук се поново разишао с братом, тражећи за себе половину државе. Помагали су га сестра Мара Бранковићка и син јој Ђурађ којима Стеван беше одузео нешто земље око Ситнице, а прихватили су га одмах Турци, који су хтели да ослабе Стевана и сузбију његову мађарофилску политику. Вук је лично отишао код Бајазитова наследника Сулејмана и са турском војском кренуо на брата. Турску војску водио је најискуснији турски војсковођа тога времена, стари Евренос-бег, победитељ Срба на Марици.
У једној својој повељи из 1406. год. беше се Стеван, с извесним поносом, похвалио, како га Бог "преведе од покорности на слободу и од мањег престола на виши". Ослобођен извесно време од притиска Турака, обогаћен добитком Мачве, Београда и области јужно од Копаоника, са лепим приходима из богатих рудника, он је био управо почео да сређује Србију и да јој залечује ране. После слома Угарске он је био нада и уточиште бољег дела Бугарске и остале словенске калуђерске интелигенције; на његов двор су добегавали обескућени бугарски принчеви. Он је сам, љубитељ књиге и просвећености, "нови Птолемеј", како су га звали неки образовани савременици, био човек с књижевним смислом. Његово Слово љубави иде у врло добре списе наше старе књижевности. Манастир Манасија, лепа његова задужбина, очувана све до данас, некад прави град са јаким бедемима и одбранбеним кулама, зидана 1407-1418. год., постала је средиште такозване ресавске школе, која је, у традицији покрета бугарског патриарха Јевтимија, тражила ревизију старих превода богослужбених и других списа, изводила реформу правописа, и потицала нову књижевну активност. У његовој земљи, тада, написана је прва словенска граматика, претенциозна, сложена, недовољно оргинална, али подесна као почетак за даљи рад. Из Србије тај се покрет пренео у Румунију и после у Русију. У Румунију и Русију продиру и наши књижевни списи и врше тамо осетан утицај. Румунска црквена архитектура показује више него један или два утицаја српске моравске школе; читави њихови манастири, као Козја на пример, просте су копије наших. Наш монах Никодин Грчић постаје крупна личност и румунске културне хисторије, скоро не мање него наше.
Тај лепи и корисни полет имао је да омете овај братски нападај под турским заставама. Константин Филозоф с болом прича о пустошењу земље и пометености међу становништвом. Стеван је остао осамљен и није могао зауставити Турке, који су продрли до близу Београда. Мир је склопљен 1409. год. само тако, што је Стеван оделио Вуку јужну половину Србије са Крушевцем, а себи задржао северну. Богате приходе Новог Брда делили су по пола. Вук је, заједно с Бранковићима, признао турску врховну власт, а Стеван је остао и даље на својој линији држећи се уз Мађаре.
Срећом, ова подвојеност није дуго трајала. Султан Сулејман беше прави сарош, страсно одат пићу и у извесним часовима потпуно неурачунљив. Хотећи да прошири своју моћ и у Малој Азији дошао је у сукоб и с браћом Мухамедом, званим Кириџијом и Кришчијом, и Мусом, који беху успели, да, иза Тамерланове смрти, прилично успоставе поколебану турску власт. Браћа пренесоше брзо борбу у Европу. Муса, с помоћу Влаха, савлада Сулејманову војску и у фебруару 1410. код Јамбола и позва и деспота у борбу. Стеван није имао разлога да штеди лањског противника и упутио је свог војводу Витка, да помогне Мусу. Витко је с Мусом склопио и писмен споразум, да та сарадња не остане без награде. Мусин успех беше поколебао и Вука и Ђурђа, те и они пређоше на његову страну. Сва савезничка војска стиже под Цариград, где је имала да се бије одлучна борба. Пред грчку престоницу дошло се с тога, што је цар Манојло био уз Сулејмана и тако изазвао кретање савезника у том правцу. Пред саму борбу нестални Вук пређе Сулејману и дубоко тим увреди и озлоједи Мусу, који га огласи као издајника. На Видов дан 1410., у оштрој борби, Сулејман потуче Мусу и његове другове. Чини се, да се наши људи нису много залагали и да су одржавали неке везе с Грцима. Цар Манојло је, одмах после борбе, послао своје лађе по Стевана и овај је свратио у Цариград, где је и опет био врло љубазно дочекан. Одатле је лађом отишао у Влашку, па, опремљен од војводе Мирче, стигао у Србију. Сулејман је за то време упутио Вука у Србију, да узме власт над целом земљом. Али ни Муса није мировао. Он је у Тракији, око Марице, прикупљао остатке своје војске и нове присталице. Обавештен о Вуковом повратку, Муса му је, да се освети, спремио заседу. Близу Филипопоља, 4. јула, Вук и Лазар Бранковић беху ухваћени и домало побијени. Војска Сулејманова, заједно са Ђурђем Бранковићем, стиже доцкан да их спасе. Она је успела само толико, да је поново, недалеко од Једрена, 11. јула, потукла и нову Мусину војску. Сулејман је дозволио Ђурђу, да за освету спали цео Филипопољ.
Разбијени Муса побегао је у Видин, а одатле је дошао у Србију, под деспотову заштиту. Ту није остао дуго. Прибравши се, и добивши нешто помоћи, он је поново продро све до Филипопоља и заузео тај град. У њему се свирепо обрачунао са својим грчким противницима. Његове освете и борбе са Сулејманом и његовим људима биле су уопште страховито безобзирне и пуне крволоштва. Нешто та азијатска упорност и бестиалност, а нешто и лични пороци Сулејманови, од којих му је пијанство са моментима неурачунљивости створило доста непријатеља, учинили су много, да је Мусина страна постојала све јача, док се једног дана не нађе уза њ већи део вођа и војске братове. Уплашени Сулејман покушао је да се спасе у Цариград, али је на бегу био ухваћен и удављен (у фебруару 1411.).
Кад се дочепао власти Муса промени своје држање према Стевану. Одрече сва ранија обећања и примљене обавезе. У исто време запрети и Византији, тражећи од ње велике уступке. Цар Манојло, у невољи, обрати се Мусином брату Мухамеду у Азији, који није био с њим у љубави, и понуди му савез. За сваки случај, хотећи да Турке забави међусобном борбом, даде прогласити за новог султана Сулејманова сина Орхана, па га посла у Селимврију. Муса одмах пожури да заузме тај град, водећи са собом и Ђурђа Бранковића као главног претендента против Стевана. Знајући за то, а можда и у каквој тајној вези са Византијом, Стеван је кренуо с војском на источну страну. Ушао је у пиротску област и почео освајања. Муси није могло бити у интересу да уз толике непријатеље добије као отвореног противника још и српског деспота и с тога му понуди преговоре. Бојећи се, да као цена тих преговора не пане његова глава, а изгубивши и иначе веру у превртљивог и напраситог Мусу, Ђурађ намисли да се сам, преко мајке, измири са ујаком. Можда му је синуло пред очима, да сва та његова политика породичне освете не води у ствари никаквој његовој користи а доприноси општем расулу, а свакако му је било и додијало то унижавајуће потуцање и удвориштво. Муса је нешто или начуо о том или је приметио неке промене код Ђурђа. С тога покуша да га отрује. Кад је добио отров Ђурађ му је брзо осетио дејство, па је употребио за времена лек и спасао се. Одмах потом, инсцениравши узбуну, пребеже са својим људима у Селимврију, тамошњим Грцима и Орхану.
Орхан и Ђурађ, помагани од Византије, почеше да спремају устанке на више страна. Није остао неактиван ни деспот Стеван, који је хтео да се користи овим турским нередима. У ђустендилском и скопљанском крају турски заповедници с тих страна напустише Мусу и придружише се Стевану. Али овај није помагао Орхана и његову акцију, него за новог султана истакну Дауда Сауџијева, турског принца и емирског рођака, и крену војску да га помаже. Да се освети деспоту ударио је Муса изненада, почетком зиме 1412., на Србију. Опленио је врањски крај и напао Ново Брдо, али је ту био одбијен, захваљујући, међу осталим, и борбеном отпору дубровачких трговаца тога града. Кад је чуо да стиже граду у помоћ сам деспот Муса га није хтео сачекати, јер је желео да сачува снагу за опасније борбе. За то време, имајући Солун као базу, Орхан је припремао против њега велику акцију. Али је Муса био бржи и одлучнији. Његова војска сломила је брзо противника, а издајом је пао Муси у руке сам Орхан, који је, за казну, био ослепљен. Муса је покушао да освоји и Солун, али му то није пошло за руком. У Солуну се тад налазио и Ђурађ Бранковић. После Орханова слома, у многом пречишћен и са богатим искуствима, Ђурађ се решио да се врати у Србију и измири са ујаком. Стеван га је примио срдачно и дао му, од првог дана, видан и угледан значај. Тако је Србија, после пуних десет година могла сад починути од грађанског рата и унутрашњих криза и предати се сва толико потребној привредној и моралној обнови.
Са Босном то није био случај. Последице грађанског рата и личних и начелних противности осећале су се у земљи веома дуго и она никако није могла да се смири. Сем тога у Босни, на челу државе, није било човека са чврстином и угледом једног Стевана Лазаревића који би могао да натури земљи своју вољу. Краљ Остоја је запамћен као владалац који је већ једном претрпео бродолом и који се на власт вратио не својим способностима него туђом помоћу. У самој земљи било је других лица и снагом и угледом јачих од њега. Поред "вицекраља" Хрвоја истицао се све више енергични Сандаљ. Год. 1406. он се јавља као господар Котора, помаган по свој прилици од оба краља, напуљског и босанског, са жељом да сузбије млетачка настојања на тој страни. Из свог тврдог орловског Кључа код Гацка он је проширио своју моћ и на исток, успевши да добије Оногошт. До босанске катастрофе од 1408. год. он није водио неке самосталне политике у односу према мађарској круни, него се у главном ослањао на Хрвоја; али откако је ојачао и сагледао много недоследности и невештине у Хрвојевом вођству он је почео да се одваја од њега и да сам бира свој пут.
Кад је у јесен 1410. год. дошло до рата између Млетака и краља Сигисмунда, који није хтео да призна Републичину погодбу са краљем Ладиславом, Сандаљ се у том сукобу определио за Млетке. Он је, и поред повлачења Ладислављева, остао и даље његов пријатељ. Знајући да би му то могло донети великих неприлика од стране краља Сигисмунда и његових присталица он се већ унапред био решио, да у том случају тражи наслона на Турке. Чинило му се, да они на Балкану постају све важнији и одлучнији чинилац и да више могу од Сигисмунда. Сем тога, поступци мађарских људи у Босни огорчили су многе људе и они су налазили да ни притисак турске власти не би био много гори. На Сандаља је свакако рђаво деловало и то што је Сигисмунд сувише пажње поклањао Хрвоју и што је овај, са његовим пристанком, проширио своју власт и у источној Босни. Год. 1409. он је држао у својој власти Сребреницу, Сребреник и Кушлат, а сам је тамо подигао градове Сусјед и Бродар. Са Сандаљем и другим незадовољницима, којих није било мало, држао се и краљ Остоја, који је од краљевске власти имао готово само име.
Оваква ситуација у Босни даде повода краљу Сигисмунду, да се реши на још један поход против те земље, како би учинио крај тој независности. У пролеће 1410. ушла је доиста мађарска војска понова у Босну, вођена од Павла Бешењија. Дубровачке вести туже се, да су мађарске посаде из тврдог и лепог Врандука проваљивале у суседна места и вршиле насиља над њиховим трговцима. Са запада водио је другу војску херцег Хрвоје. Краљ Сигисмунд стигао је лично у Босну тек крајем августа. Његовој акцији у Босни помагао је с источне стране и деспот Стеван. Главне вође опозиције беху Сандаљ и Павле Раденовић. Да би дошао до средстава за борбу, а вероватно и с тога што их због Хрвоја није могао одржати, Сандаљ је у јесен продао Млечанима за 5.000 дуката своје далматинске градове Островицу и Скрадин.
Сигисмунд је хтео да на несумњив начин утврди своје право стечено Ђаковачким Уговором; тако му се чинило и да ће најодређеније решити тешкоће босанског питања. Тај несумњиви начин био би да он сам узме босанску круну. С тога се и одлучио, да се у трећој десетини октобра 1410. крунише за босанског краља. У Дубровнику је тим поводом 21. октобра донесен закључак, да му се поклони 1.500 дуката. Тим актом Сигисмундова крунисања имао је бити ликвидиран и Остојин положај. Хрвоје је и поручивао Сплићанима да је краљ поново свргнут и да га они лише имања, која је поседовао у њихову граду. На жалост, због оскудице извора, ми данас не знамо сигурно, да ли се Сигисмунд доиста крунисао те године босанском круном или је, у последњи час, због неких непознатих разлога одустао од тога. Знамо само то, да се 5. новембра Сигисмунд налазио код Раче на Дрини, а да је, истог месеца, у Хрвојевој области Сане држан збор босанске господе, коме су присуствовали и Сандаљ и Павле. Да се Сигисмундови противници нису осећали потпуно сломљени види се најбоље по том, што је, одмах по његовом одласку дошло до побуне против његових гарнизона. У Сребреници су, у борби, страдали и дубровачки трговци, који су били на мађарској страни. Знамо поуздано, да су босанске незадовољнике помагали Турци и да се код Сандаља турска војска ценила на 7.000 људи.
Краљ Сигисмунд одвојио је почетком 1411. год. један део своје војске спремљене против Млечана, да поново у Босни поврати ред. Крајем априла мађарске чете биле су и опет господари ситуације у земљи. Босански великаши, видећи страдања земље и све тешкоће с овим борбама у вези, понудили су Сигисмунду преговоре за мир. Попустили су јер су били остали сами, пошто су Турци били заузети својим борбама, а краља Ладислава, коме су се узалуд обраћали, у тај мах су била потпуно заузела питања у самој Италији. За Босанце је била права срећа, што је Сигисмунд, у борби с Млечанима, крајем лета претрпео неколико пораза, па је постао мекши; а сем тога, његов избор за немачког цара, извршен 21. јула 1411., учинио је, да је у односу према својој опозицији постао уопште блажи. С тога је споразум са Босанцима, у октобру 1411., испао по ове сасвим повољно. Остоја је остао као краљ, али изрично као мађарски вазал, а Сандаљ и Павле изашли су потпуно неокрњени у својим поседима. Сигисмунд је само, за већу сигурност, задржао област Соли и Усоре, поверивши прву на управу Ивану Мароту (Маровићу), а другу Ивану Гари (Гарјанском). Ова чињеница, мислим, још не даје довољно разлога закључку Л. Талоција, познатог мађарског хисторичара, да је Сигисмунд тада хтео "из босанскога територија створит угарске котаре и подијелити их међу славонску, угарску и сријемску господу".
У овим борбама херцег Хрвоје био је потпуно на страни Сигисмундовој. Он је лично оптуживао краља Остоју, да са Турцима и одметницима ради против апостолског краља Мађарске. Али, за чудо, његов утицај није тим порастао. Напротив. Опозиција против њега постајала је све већа. Сплићани нису крили своје незадовољство, које је долазило нешто с тога, што им је за градске кнезове постављао себи одану босанску властелу, а нешто због његових оштрих мера против извесних њихових грађана. Али је нарочито радио против њега војвода Сандаљ. Овај се пред крај 1411. раставио са Хрвојевом синовицом Катарином и оженио се Јелом, удовицом Ђурђа Страцимировића Балшића, а ћерком кнеза Лазара. Уз политичке противности дошле су и породичне, које су сасвим затровале односе међу њима.
Завршивши на доста страна своје послове с пуним или бар половним успехом и постигавши лично највећи степен до кога се могло доћи, краљ Сигисмунд беше одлучио, да на свом двору, у Будиму, на Духове 1412., искупи цело друштво владара, с којима је био пријатељ и савезник, и све кнезове и веће војводе, који су му признавали врховну власт. На будимском двору стекоше се пољски краљ, деспот Стеван, краљ Остоја, аустриски херцези и многе друге личности, а међу њима и Хрвоје, Сандаљ и кнез Павле. Босански великаши, који су дошли са женама и са пратњом, упадали су у очи на том скупу, а њихови јунаци истакоше се у свечаним турнирима, у мноштву страних витезова, као људи од мача и вештине. Али се, ипак, највише истакао деспот Стеван, "као месец међу звездама", кога је краљ Сигисмунд за ратне услуге у последњим борбама обдарио неким градовима и крајевима у Угарској. Стеван је добио градове Сатмар, Дебрецин, Бесармењи и крајеве око Немета, Нађи и Фелзебање и у бихарском и саболском комитату. Крајем 1412. год., у новембру, Сигисмунд се налазио негде око Зворника, можда на подручју браће Златоносовића, босанске властеле тога краја, у суседству Среберенице. Вероватно је тада он тај, најбогатији, град Босне предао Стевану, као најлепшу награду. У поседу Србије Сребреница се помиње први пут 2. октобра 1413.
Ове честе борбе и метежи сасвим су покварили унутрашњи поредак. Људи се беху острвили и подивљали. Пљачке, разбојништва, убиства постадоше скоро редовна појава. Доста је само навести, да је у мају 1412. сам кнез Вук, нећак краља Остоје, учествовао у убиству и пљачци једног дубровачког трговца. "Ходе наши по Турцима и по другим паганима", тужила се Република Остоји, "па нигде толика зла не учинише нашим колико туда". Како се страсти у земљи нису стишале ни после ових борби и видних губитака за Босну, то се стање није поправило ни иза 1412. год. Босна је све више постајала земља хаоса, у којој је становништво патило скоро подједнако и од туђих и од сопствених насилника.
На политику Сандаља Хранића несумљиво је утицао његов шурак, деспот Стеван, одлучни присталица Сигисмундов. Мудра, и лепо образована госпођа Јела, васпитно је деловала на карактерне особине мало сировог босанског војводе, који је, ипак, важио као лично питомији од Хрвоја. Дубровчани, у једном свом писму из 1412. год., изрично кажу, да деспот и Сандаљ потпуно држе се заједно. То је приближавање Сандаљево Сигисмунду отуђивало Хрвоја од будимског двора. Оно је, у исти мах, показивало колико у њиховој политици није било доследне начелности, и колико су више преовлађивали лични моменти и личне амбиције. За личне интересе, а понекад и за личне ћуди, жртвовало се све, без обзира како ће то деловати на људе и утицати на моралне особине у држави.
Почетком 1413. год. продро је султан Муса у деспотову државу. Непосредан повод за нападај, сем жеље за осветом због Стеванова и Ђурђева држања, дало му је то, што се одметнуо од њега Хамза, господар градова Сврљига и Сокоца, и пришао Србима. Муса је ишао на Србију дубоко киван, са намером да је скрха и онеспособи за даље акције. Хтео је чак да у њу, после победе, доведе нове турске досељенике и да разбије српску етничку целину. Савладавши Хамзу у Сокоцу он је одмах дао премештати српско становништво одатле на другу страну. Кад је упао на деспотово подручје освојио је читав низ градова Болван, Липовац, Копријан и Сталаћ. И та је сва насеља раскућио исто као и она око Тимока. За време ових борби нарочито се истакао бранилац Сталаћа, храбри војвода Пријезда. Он је изгорео заједно са својом кулом нехотећи се предати. Народно предање и песма казују, да је заједно са женом скочио у Мораву, кад је видео да Турци из подрума, тајним каналима почињу да продиру у град. Иако је Морава, док јој је око изворишта и сливова било много шуме, имала више воде него сад, ипак је тај скок, из доста удаљеног града, био просто немогућ.
Деспот Стеван обратио се одмах за помоћ Мухамеду и осталим пријатељима. Стигоше му војвода Сандаљ, мачвански бан Иван Моровић и ранији одметници Мусини, а одазвао се и Мухамед. Муса је похитао да запречи спајање Мухамедове војске са Стевановом, али није успео. Мухамед га је вешто обишао и стигао у Крушевац. Из тог места кренула је савезничка војска, под деспотовим вођством, према југу и допрла је до Новог Брда. Ту се зауставише деспот, Сандаљ и Моровић, а остала војска пође и даље, вођена од Ђурђа Бранковића и Мухамеда. Одлучна борба била се под Витошем, на реци Искру, код села Чаморлу. Ђурађ Бранковић, уз кога се налазио челник Радич, "човек најхрабрији и најмудрији и који је много свршавао лепим речима", вештим ударцем с бока одлучи победу за савезнике. У турској војсци било је много незадовољства и издаје и с тога је њена борбена вредност била знатно ослабљена. Поражени Муса наже у бег, али га потере стигоше и удавише (5. јула 1413.).
Пошто је добио престо помоћу савезника Мухамед I се лепо одужио својим помагачима. Деспот доби Знепоље и град Копријан и "друге области", које се не помињу изближе. Србија је после тога дубоко одахнула. Ђурађ Бранковић, потпуно измирен са Стеваном, оженио се по други пут 1414. год. Иреном Кантакузеновом и приближио се Византији и хришћанском савезу. Са Стеваном заједно он се сад трудио да опорави Србију од свих ових ратних невоља, које су задешавале земљу од спољашњих и унутрашњих непријатеља. За пуних осам година после овог - случај тако редак у нашој прошлости - Србија је, несметана ни од ког, уживала благодети мира и постала питомо и мирно склониште за многе страдалнике из околних области. Аграрна земља лако се лечила, и није чудо што је деспотовина, са својим богатим и плодним крајевима ускоро процвала и у материјалном погледу била потпуно сређена. Почето дело привредне и културне обнове могло се мирно да наставља. На више страна у земљи никоше нови манастири, мање велелепни него они у држави Немањића, али ипак важни као нова културна средишта (Велуће, Тресије, Благовештење близу Ждрела, Винча и нарочито лепи декоративни Каленић). Деспот је нарочито развио и улепшао Београд и направио већ тада од њега у сваком погледу први град Србије. Културно и политички Србија одавно није боље стала као у другој периоди Стеванове владавине.
|
