Srpske međusobice
Stevan Prvovenčani je kraj života proveo u miru. Pred smrt, koja ga je zadesila oko 1227. god., on se po očevom primeru pokaluđerio i postao monah Simon. Svom nasledniku Radoslavu ostavio je državu potpuno sređenu i unutra i u odnosima sa svima susedima.
Radoslav je bio potpuno u senci svog moćnog tasta. Teodor epirski beše 1223. god. osvojio Solun, proglasio se za cara i postao najsilniji vladar na Balkanu. Ali, ponesen velikim i naglim uspesima, on beše precenio svoju snagu i ušao u borbe sa mnogo protivnika, s Latinima, s Grcima Nikejskog Carstva i najposle s Bugarima. Jedino je Srbe ostavio na miru. Radoslav, sin jedne grčke, a suprug druge grčke princeze, osećao se i sam kao Polugrk. Njegov zaručni prsten ima grčki tekst; grčki se potpisuje i na poveljama. On se ne ponosi imenom Nemanjića, nego svojom carskom lozom Duka. Grčki je natpis i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on prvi počeo da kuje u Srba, po uzoru na novac svog deda cara Aleksija. Srpski letopisci pominju uticaj Teodorove kćeri na Radoslava, koju zovu "nova Dalida", kazujući bukvalno, da mu je ona zavrtela glavu. Čini se, da je Radoslav, pod uticajem Epiraca, popustio i pred protestima ohridske crkve protiv srpske crkvene avtokefalnosti; nesumnjivo je, da je s Grcima tamo opet uspostavio bliže veze. Pouzdano je, da ga je Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop, s kojim je bio u prepisci radi raznih teoloških pitanja, hvalio, i pisao je patrijarhu Germanu u Nikeji kako je Srbija pobožna zemlja, ukrašena "čašću valjanoga morala svake vrste". Homatijan je inače lično bio protivnik srpske samostalne crkve i protestovao je, kako znamo, kod Save kad je ona dobijena. Nezadovoljan takvim stanjem u Srbiji Sava je napustio zemlju i krenuo na istok, u sveta mesta, 1229. god. Na tom putu on se svratio na nikejski, Teodoru neprijateljski, dvor, kod cara Jovana Vataca.
Kad je 1230. god. car Asen pobedio cara Teodora kod Klokotnice i zarobio ga, bio je uzdrman i Radoslavov položaj u Srbiji. Bugarski car smatrao je Srbiju, radi velikog Teodorova uticaja u njoj, kao neku njemu vazalnu državu, i s toga je, posle ove pobede dovršujući u Trnovu svoju lepu crkvu u slavu Četrdeset Mučenika, hvaleći se postignutim uspehom, zapisao, kako je dobio celu Teodorovu zemlju "od Jedrena do Drača" i zemlje "grčku i još arbanasku i srpsku". I doista najveći deo Teodorove države dođe pod neposrednu vlast Asenovu; u Solunu samo, s Tesalijom i Epirom, osta na vlasti Asenov zet Manojlo. Srpski princ Vladislav, drugi sin Stevana Prvovenčanog, postade isto zet Asenov. On je, naskoro po padu Teodorovom sa ostalim nezadovoljnicima u Srbiji počeo borbu protiv Radoslava. Radoslav se držao jedno vreme, ali je pred moćnijim bratom morao najposle da pobegne iz Srbije, krajem 1233. god. Sklonio se u Dubrovnik. Taj mudri trgovački grad, koji je sve više širio svoj promet i od cara Asena dobio povlastice za svoje trgovce, primio je s pažnjom i dobeglog srpskog kralja. Iz zahvalnosti on im je, za slučaj da se vrati na presto, dao obilate povlastice: da trguju bez carine, da ne plaćaju mogoriša i da su im slobodni vinogradi, koje su dotle zasadili po žrnovničkoj župi. Iz Dubrovnika je kralj Radoslav možda nešto pokušavao protiv brata, kralja Vladislava, jer je ovaj u to vreme počeo da uznemiruje malu republiku, koja se iz straha obraćala i bosanskom banu Ninoslavu da je po potrebi zaštiti. Zbog pažnje prema kralju Radoslavu dobili su Dubrovčani izvesne povlastice u zemlji despota Manojla, 1234. god., kamo je iz Dubrovnika otišao svrgnuti kralj sa ženom, verovatno s namerom da tamo traži energičniju podršku. U Draču, priča jedan stari srpski biograf, čekalo je Radoslava novo razočaranje. Tamo mu neki Franak ugrabi ženu, a njemu samom ugrozi život. Lišen krune i žene, kralj Radoslav se odrekao svetske sujete i primio je monaški čin. Kao monah Jovan, povučen i zaboravljen, umro je u nekom manastiru po svoj prilici u Studenici, gde je sahranjen.
Stric Radoslavljev i Vladisavljev, Sava, koji se bio vratio s istoka i uticao da borbe između braće ne uzmu opasnije razmere za Srbiju, nije bio zadovoljan stanjem stvari. Srbija je za dug niz godina bila pošteđena od sukoba sa susedima i taj mir mogla je da iskoristi za svoje unutrašnje jačanje. Na tom je naročito radio Sava. Teodosije, Savin biograf, pripisuje njemu u zaslugu, što je došlo do braka između Vladislava i Asenove kćeri Beloslave. Ali, kao što je ranije, za vreme Radoslavovo, u Srbiji preovlađivao uticaj cara Teodora, tako se sad za vreme kralja Vladislava, u Srbiji osećao uticaj cara Asena, u vreme od 1230-1240. god. najmoćnijeg vladara na Balkanu.
Napadaj Mađara na Asenove zemlje i njihovo zauzimanje Beograda i Braničeva, 1232. god., i vrlo zategnuti odnosi s latinskim baronima u Carigradu, opredeliše cara Asena da raskine veze sa papskom kurijom, koja je bila na strani njegovih protivnika. Taj korak carev naišao je na veliko odobravanje celog pravoslavnog klira. Dotle je postojala vrlo jaka opozicija sveštenstva iz bivše Teodorove države, odnosno od strane ohridske crkve, koja nije dozvoljavala da pravoslavni episkopi i sveštenstvo priznaju vlast bugarskog primasa – patrijarha, pošto je on, sa svoje strane, priznavao papinu vrhovnu vlast. Posle raskida s Rimom, Asen je pokušao da obnovi veze s patrijaršijom u Nikeji, ali se otud tražilo kao prvi uvet da bugarska crkva prizna vrhovnu vlast nikejskoj. Asen na to nije pristao; on je želeo izmirenje, a ne poniženje svoje crkve. S toga, i bez pristanka Rima i Carigrada, on dade izabrati za pravoslavnog bugarskog patrijarha Joakima. Ali je, ipak, iz razumljivih razloga, težio, da svojoj patrijaršiji izradi priznanje. U pomoć mu je došla nova politička situacija. Protiv saveza katoličkih država, Latinskog Carstva i Mađarske, trebalo je stvoriti savez pravoslavnih država. Asen s toga nudi pregovore nikejskom caru, Jovanu Vatacu. Stvoreni sporazum između njih prihvatio je despot Mihajlo i verovatno kralj Vladislav. Za Savu, strica Vladislavljeva, zna se, da je krajem 1233. god. napustio svoj arhiepiskopski položaj i kao svog naslednika ostavio Sremca Arsenija. Posle je otišao ponovo na istok, u Jerusalim, Aleksandriju i na Sinaj, odatle u Antiohiju i Nikeju, a iz Nikeje u Carigrad i Svetu Goru. Svršivši taj veliki put, on se krenuo u Bugarsku, u Trnovo, caru Asenu. Taj put Savin u sve četiri prestonice patrijarha pravoslavne crkve i navraćanja u Bugarsku, kuda mu se nije trebalo vraćati u Srbiju, po svoj prilici je u vezi sa pomenutom akcijom Asenovom za priznavanje bugarske patrijaršije. Asenu je Sava, kao ugledna ličnost, sa dosta veza, po svoj prilici poslužio kao posrednik u tom poslu. Uspeh je bio postignut. U Galipolju, na maloaziskoj strani, 1235. god., objavljen je grčko-bugarski savez i priznanje bugarske patrijaršije od sva četiri patrijarha. Oba stara biografa Savina, Domentijan i Teodosije, kazuju, da je car prema njemu bio vrlo pažljiv. Kod Asena je Sava i umro, u Trnovu, 14. januara 1235. god. Odatle je prenesen u Vladislavljevu zadužbinu u manastir Mileševo, gde je sa svim sjajem srpske crkve položen u novi grob, 6. maja 1237. Tu se sačuvao i njegov lik, rađen od nekog umetnika ređe vrste, koji je umeo da svojoj freski da individualan izraz sa mnogo neposrednosti. Suv, s dugom bradom, prosedom, koja kazuje da Sava nije umro u dubokoj starosti, sa izvesnom oštrinom u krupnim crtama, koje pokazuju jaku volju, Sava ima prodirne sugestivne oči, slične dubokoj vodi. Čitav lik ima krepčine i pretstavlja više državnika nego svetitelja. Prema njemu likovi mladog kralja Vladislava (imaju dva), plava, s malom negovanom bradom, s nečim mekim u izrazu, izgledaju prosto kao da su sa neke feminizirane prirode. To, što je Vladislav na obe freske prikazan kao mlad, iako je doživeo svakako preko pedeset godina, i neposrednost Savina lika, govore očito za to, da je freske radio neki majstor neposredno posle podizanja manastira i Savine sahrane. Kao osnivač srpske samostalne crkve, njen prvi arhiepiskop i organizator; kao jaka ličnost, koja je uticala na sređivanje i snaženje Srbije; kao prvi naš književnik, kome, pored tipika za karejsku ćeliju i manastire Hilandar i Studenicu, zahvaljujemo i za prvo, lepo pisano, originalno žitije srpsko (rađeno kao uvod za Studenički Tipik) Stevana Nemanje; – Sveti Sava je proglašen za sveca. On je najpopularniji narodni svetitelj, s nacionalnom bojom još od XIII veka, i centralna ličnost mnogobrojnih hagiografskih motiva narodne usmene književnosti.
U ovo vreme beše naročito ozloglašena na papskoj kuriji bosanska država. Dostave, da se tamo uvrežila neka opasna jeres, gonile su na aktivnost i Rim i Budim; prvi iz verskih, a drugi iz političkih motiva. Primer jake ruke, koja je u božjem gnevu "divno besnela" strahovitim ocenama u Tuluzi, u Francuskoj, izgledao je kao stvoren i za poluvarvarsku Bosnu. Šaljući 1221. god. svog legata Akoncija u Bosnu, papa se tužio da jeretici tamo javno ispovedaju svoju veru "kao što lamije doje svoju štenad golim sisama", pa je s toga pozvao kralja Andriju i ugarski episkopat, da ih unište. Kralj Andrija u to vreme nije mogao da deluje u Bosni, isto kao što nije mogao ništa preduzimati ni u Srbiji, zauzet unutrašnjim krizama. Jedino su Mađari uspeli, da 1125. god. Bosna bude podvrgnuta u crkvenom pogledu mađarskoj kaločkoj podbiskupiji. Papa je, odobravajući taj akt, pozvao nadbiskupa, da u svojoj novoj oblasti strogo deluje protiv jeretika i da protiv njih propoveda i pravi krstaški rat. Nadbiskup kaločki, Ugrin, pokušavao je doista, da preduzme nešto po želji papinoj i našao je i jednog vojskovođu, Jovana Anđela, sestrića mađarskog kralja Andrije, vizantiskog emigranta, koji je tada, sa majkom zajedno, bio gospodar Srema. Ali ozbiljne krize u Mađarskoj i posle sukobi s Bugarima nisu dozvoljavali ni Anđelu, kao ni drugim Mađarima, da se zapliću u bosanske stvari.
Narodnoj crkvi u Bosni zapreti veća opasnost tridesetih godina XIII veka. Prenestinski biskup Jakov beše 1233. god., kao papin legat, svršio jedan posao u Mađarskoj i onda stigao u Bosnu. Svojim velikim autoritetom, i političkim i crkvenim, on je uticao na tadašnjeg bosanskog bana Ninoslava da dade izjavu, da će on ostati u katoličkoj veri, iako su njegovi preci bili jeretici. Svojim pismom od 10. oktobra 1233. god. papa je Ninoslava, na osnovu te izjave, primio pod svoju zaštitu i garantovao mu integritet "pravom predragog mi u Hristu sina našeg svetlog kralja Ugarske". Ninoslavljev rođak Prijezda prešao je isto tako na katoličanstvo. Onima, koji su tad delovali u Bosni, taj sam čin pokrštavanja nije bio dovoljan kao jemstvo za njegovu ispravnost, nego su tražili nešto još neposrednije. Prijezda je morao dati svog sina za taoca, i kasnije je sam Ninoslav, uveravajući papu o njegovoj ispravnosti, trebao moliti čak u Rim da bude pušten. Kad se tako teški uslovi postavljaju članovima vladajuće kuće, i oni ih primaju, onda je nesumnjiv znak da onaj koji to traži pretstavlja neku neobičnu snagu. Verska aktivnost katolika u Bosni posle toga vrlo je živa. U Bosnu se, još iste godine, upućuje jedan poseban biskup, Johanes Vildeshauzen, rodom Nemac iz Frajburga. Dominikanski red, poznat kao vrlo oštar u proganjanju francuskih jeretika, dolazi isto tako, po papinoj naredbi, da deluje u Bosni. Legati rimski bivaju sve češći; Bosni se očevidno poklanja sve veća pažnja. Za nju se na papskoj kuriji govori, da zbog jeretika izgleda "kao pustinja i šikara, puka trnja i kopriva, i postala je leglo guja". Novi biskup ima toliko samosvesti i energije, da neće da vodi računa ni o željama mađarskog kralja, i sam papa mora da ga smiruje i, u interesu kurije, nagoni na popuštanja. Međutim, u zemlji postoji jak narodni otpor. Iz Rima se s toga, jednim pismom od 17. oktobra 1234. god., traži čista situacija u Bosni, i, ako ne pomogne drugo, preporučuje se krstaški rat. Hrvatskog hercega Kolomana papa Grgur IX izrično upućuje na tu dužnost, a kad se on odazvao, papa ga je, gornjeg datuma, uzeo pod svoju zaštitu kao vojnika Hristovog. U Rimu se ovoj ekspediciji davala tolika važnost, da su krstaši za Bosnu bili izjednačeni sa osloboditeljima Svete Zemlje. Takvo raspoloženje u Rimu izazivala je Ugarska, da bi ga posle mogla iskoristiti u svoje političke svrhe. Kralj Andrija je izlagao papi opasnost od nepouzdanih bosanskih banova i potrebu da se vlast nad Bosnom potpuno preda mađarskim kraljevima, koji se ne bi dozvoljavali da se u zemlji javlja sve ovo, što je sad u njoj. Papa je primio te sugestije Mađarske i 9. avgusta 1235. god. odobrio je kraljevu odluku, da Bosna pripadne Andrijinom sinu Kolomanu.
Koloman je i počeo rat u Bosni, u ime vere, a u stvari u ime svojih i mađarskih osvajačkih ciljeva. Ban Ninoslav, koji je raniju izjavu dao pod pritiskom, bio je pravi pretstavnik otpornih Bosanaca. Oni nisu hteli novu veru, koju su im donosili na mađarskom maču. Snaga Mađarske ovog vremena bila je vrlo velika. U ratnom pohodu protiv Austrije oni su 1235. god. digli vojsku, koja se, verovatno preterano, cenila na 200.000 ljudi, ali koja je bila silna ako je iznosila i polovinu tog broja. Ninoslavu nije bilo lako ni inače. U zemlji je jedan deo velikaša prišao Mađarima (n. pr. usorski knez Sibislav, sin inače nepoznatog bana Stepana), a drugi se plašio. On se s toga povlačio u svoje teško pristupačne planine i izbegavao otvorenu borbu. Zbog toga se ratovanje prilično oteglo. Mađari postigoše izvesne uspehe u Zahumlju i Zapadnim Stranama, ali prave, središnje Bosne nisu mogli osvojiti. God. 1238., 26. aprila, pisao je, istina, papa, da je Koloman uništio jeretičku napast; 23. decembra iste godine govorio je o "desnici Stvoriteljevoj koja triumfuje", ali svi ti uspesi, u koliko ih je bilo, behu kratka veka. Već 1240. god. dolazi ban Ninoslav bezbrižno u Dubrovnik i tu čak obećava Republici da će je uzeti u zaštitu, ako bi došlo do njenog sukoba s raškim kraljem. Kad dve godine posle rata s Mađarima Ninoslav uzima na se ulogu zaštitnika i izlaže se opasnosti, da uđe u jedan nov rat, znači: prvo, da njegov položaj u Bosni nije bio nimalo nesiguran i drugo, da mađarski udarci nisu naneli njegovoj državi tolike štete, da bi joj trebalo duže vremena za oporavljanje.
Na papskoj kuriji predlagali su isto tako oštre mere i protiv starih neretljanskih gusara, koji nikako nisu hteli da se okane svog starog zanata. Pleme Kačića bilo je u tom pogledu najviše na zlu glasu. Kralj Andrija im je pretio kaznenom ekspedicijom; papa Honorije III pozvao je susedne Spljećane, da i oni suzbijaju to zlo. Kačići se nisu dali obuzdati; oni su samom papinom legatu Akonciju spremali zamke. Po svemu se čini, da je bilo izvesnih veza između Bosanaca, Neretljana i Zahumljana; čak nije nemoguće da je zaseda protiv Akoncija došla baš kao slovenska reakcija na rimske pokušaje, da slomiju otpor naših ljudi. "Patareni" među Kačićima glavni su oslonac za tu pretpostavku. Pritisnuti nešto jače, Neretljani su god. 1226. malo popustili, ali ih je zao glas gonio i dalje. U dubrovačkoj obavezi prema Mlecima od 13. januara 1232. izrično se veli, da Dubrovčani neće primati u svoj grad Kačiće i Omišane, "ili druge karamije i pljačkaše ili otimače", i da će pomagati Mlečane, ako krenu svoje lađe protiv njih. U opšte, biće neprijatelji svima gusarima "od Drača do Mletaka". Tek za vreme priprema za krstaški rat u Bosni, Omišani su iz predostrožnosti, 17. marta 1235., sklopili mir sa Dubrovnikom.
Rat je u Bosni besneo u punom jeku, kad je kralj Vladislav preneo u Mileševo telo Sv. Save. Savez Vladislavljeva tasta, cara Asena, sa nikejskim Grcima pokazao se odmah na delu i 1236. god. udruženi pobednički saveznici ugrožavali su sam Carigrad. Vladislav nije ulazio u tu akciju, kao što se nije mešao ni u druge političke poslove Bugara. Ali bi po svoj prilici bio uvučen u rat između Bugara i Mađara, koji su ovi spremali, osokoljeni uspehom u Bosni, nešto iz svojih računa, a nešto po pozivu pape Grgura IX, da nije došlo do one strašne najezde Tatara, koja je 1241. god. preplavila Mađarsku i zahvatila i severni deo Balkana. Kao vihor jurnule su konjičke horde Tatara odnekud iz ruskih stepa u srednju Evropu. Kumanske čete prsnule su pred njima na sve strane; ruski kneževi behu pokoreni; poljski gradovi Krakov i Breslava porušeni. Mađarski kralj, u borbi s njima, pretrpi strahovit poraz i morade bežati čak u Primorje, na Rab i u Spljet. Tatari su pošli za njim, ali već rasuti po širokom području, preko kog su prevalili. Razbijeni od Hrvata pod Klisom, oni su preko Bosne, Srbije i Bugarske došli na donji Dunav, harajući i pustošeći uz put sve do čega su mogli doći. Pošteđeni su ostali u Primorju samo gradovi s jakim bedemima (stradali su ipak Kotor, Svač i Drivast) i za konjanike teško prohodne šume sa zbegovima. Na zemljištu južne Rusije pribraše se ti i drugi odredi ponovo i osnovaše moćnu tatarsku državu Zlatne Horde. Taj njihov pohod izvazvao je uzbunu kroz sve zemlje kuda je prošao. Nešto taj potres, a još više smrt cara Asena (+1241.), koji je bio glavna Vladislavljeva podrška, biše uzrok, da se u zemlji javio pokret protiv njega. Njemu se dogodilo isto ono, što i njegovom starijem bratu Radoslavu posle poraza cara Teodora. Kao novi kralj izbio je njihov treći brat Uroš, zvani Hrapavi (valjda zbog ospica), negde tokom 1242. god. Zanimljivo je, da je glavni otpor protiv Uroša organizovao ne Vladislav, nego njegova žena, koja se beše možda toga radi, sklonila u Dubrovnik. Nije verovatno, da joj se Vladislav nije pridružio samo s toga, što je bio negde zatvoren. Dubrovačka Republika obavezala se kralju Urošu, da na svom području neće trpeti nikakve agitacije protiv njega. Vladislav se posle izmirio sa Urošem i priznajući vrhovnu vlast mlađeg brata vladao je, čini se, u Zeti. Jedan zapis iz manastira Mileševa, iz 1264. god., pisan je, veli se, "u dane blagovernog kralja Uroša i brata mu kralja Vladislava".
Za vlade prva dva sina Stevana Prvovenčanog Srbija je bila pod političkim uticajem moćnijih suseda, epirskih Grka i Bugara. Ni jedna ni druga vladavina nisu bile s toga mnogo popularne; Vladislavu se, na primer, prebacivalo da je Sv. Sava bio "begun" ispred njega. Ali, ta vladavina i jednog i drugog brata, mada na oči neslavna, bila je ipak od znatne koristi za Srbiju. Radi jakih veza, koje su imali i Radoslav i Vladislav, niko od suseda nije smeo da ih uznemiruje; Epir i Bugarska, koji su im mogli postati vrlo opasni, pretvorili su se u zaštitnike. S toga kralj Uroš, kad je došao na vladu, zatiče zemlju neistrošenu i sposobnu za podvige i s toga je mogao da se javi s izvesnim autoritetom u času, kad je imalo da se likvidira pitanje već dotrajalog Latinskog Carstva.
Dalmacija je stradala ponajduže od posledica tatarske najezde; između Spljeta i Trogira došlo je čak do rata, koji je pretio da uzme opasnije razmere. Bežeći ispred Tatara kralj Bela se bio spasao u Trogir, gde ga primiše s puno pažnje. Iz zahvalnosti on je poveljom od 18. marta 1242. god. dao tom gradu izvesne posede, od kojih su neki od ranije bili spljetska svojina (n. pr. Ostrog). Zbog toga Spljećani napadoše na Trogirane kriveći ih za otimačinu. Trogirane su pomagali hrvatski plemići odani kralju, a Spljećani, kojima jedno vreme nije išlo dobro, pozvaše kao saveznike bosanskog bana Ninoslava, humskog kneza Andriju i još neke susede. Bana Ninoslava izabraše čak za svog gradskog kneza. Događaji se posle toga spletoše. Bosansko-spljetski napadaj na tvrdi Trogir nije uspeo, ali je zato stradala trogirska okolina. Spljećani napadoše i druga neka mesta, kao Klis. Ugroženi gradovi obratiše se u nevolji samom kralju. Ovaj uze stvar vrlo ozbiljno, naročito radi Ninoslavljeva učešća i poče spremati dve vojske: jednu protiv Spljeta, a drugu protiv Bosne. Vojsku protiv Spljeta vodio je slavonski ban Dionisije; ona je u leto 1244., u zajednici s Trogiranima, napala grad i prisilila ga na predaju. U miru, sklopljenom 19. jula, Spljećani su bili prilično uniženi; kraljeva darivanja Trogiranima morala su biti ispunjena. Iz amnestije, koju je ugovor predviđao, bili su isključeni spljetski saveznici, s Ninoslavom na čelu. Vojsku protiv ovog drugog vodio je sam kralj Bela i dopro s njom do grada Glaškog. Pojedinosti o tom ratovanju nisu poznate, ali je sigurno da Bosna ovom prilikom nije mnogo stradala. U povelji od 20. jula 1244., kojom kralj daje povlastice i potvrđuje imanja bosanskoj crkvi, kaže se da je na to pristao i ban Ninoslav sa svojom braćom i velikašima. Kralj se nalazio u glaškom gradu od 15-21. jula; sudeći, prema tom kratkom trajanju i ovoj povelji može se čak misliti da do borbe nije ni došlo, nego da se ban pokorio kralju i izgladio stvar mirnim putem.
|
