Српске међусобице
Стеван Првовенчани је крај живота провео у миру. Пред смрт, која га је задесила око 1227. год., он се по очевом примеру покалуђерио и постао монах Симон. Свом наследнику Радославу оставио је државу потпуно сређену и унутра и у односима са свима суседима.
Радослав је био потпуно у сенци свог моћног таста. Теодор епирски беше 1223. год. освојио Солун, прогласио се за цара и постао најсилнији владар на Балкану. Али, понесен великим и наглим успесима, он беше преценио своју снагу и ушао у борбе са много противника, с Латинима, с Грцима Никејског Царства и најпосле с Бугарима. Једино је Србе оставио на миру. Радослав, син једне грчке, а супруг друге грчке принцезе, осећао се и сам као Полугрк. Његов заручни прстен има грчки текст; грчки се потписује и на повељама. Он се не поноси именом Немањића, него својом царском лозом Дука. Грчки је натпис и на његовом бакарном новцу у облику зделице, који је он први почео да кује у Срба, по узору на новац свог деда цара Алексија. Српски летописци помињу утицај Теодорове кћери на Радослава, коју зову "нова Далида", казујући буквално, да му је она завртела главу. Чини се, да је Радослав, под утицајем Епираца, попустио и пред протестима охридске цркве против српске црквене автокефалности; несумњиво је, да је с Грцима тамо опет успоставио ближе везе. Поуздано је, да га је Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ, с којим је био у преписци ради разних теолошких питања, хвалио, и писао је патријарху Герману у Никеји како је Србија побожна земља, украшена "чашћу ваљанога морала сваке врсте". Хоматијан је иначе лично био противник српске самосталне цркве и протестовао је, како знамо, код Саве кад је она добијена. Незадовољан таквим стањем у Србији Сава је напустио земљу и кренуо на исток, у света места, 1229. год. На том путу он се свратио на никејски, Теодору непријатељски, двор, код цара Јована Ватаца.
Кад је 1230. год. цар Асен победио цара Теодора код Клокотнице и заробио га, био је уздрман и Радославов положај у Србији. Бугарски цар сматрао је Србију, ради великог Теодорова утицаја у њој, као неку њему вазалну државу, и с тога је, после ове победе довршујући у Трнову своју лепу цркву у славу Четрдесет Мученика, хвалећи се постигнутим успехом, записао, како је добио целу Теодорову земљу "од Једрена до Драча" и земље "грчку и још арбанаску и српску". И доиста највећи део Теодорове државе дође под непосредну власт Асенову; у Солуну само, с Тесалијом и Епиром, оста на власти Асенов зет Манојло. Српски принц Владислав, други син Стевана Првовенчаног, постаде исто зет Асенов. Он је, наскоро по паду Теодоровом са осталим незадовољницима у Србији почео борбу против Радослава. Радослав се држао једно време, али је пред моћнијим братом морао најпосле да побегне из Србије, крајем 1233. год. Склонио се у Дубровник. Тај мудри трговачки град, који је све више ширио свој промет и од цара Асена добио повластице за своје трговце, примио је с пажњом и добеглог српског краља. Из захвалности он им је, за случај да се врати на престо, дао обилате повластице: да тргују без царине, да не плаћају могориша и да су им слободни виногради, које су дотле засадили по жрновничкој жупи. Из Дубровника је краљ Радослав можда нешто покушавао против брата, краља Владислава, јер је овај у то време почео да узнемирује малу републику, која се из страха обраћала и босанском бану Нинославу да је по потреби заштити. Због пажње према краљу Радославу добили су Дубровчани извесне повластице у земљи деспота Манојла, 1234. год., камо је из Дубровника отишао свргнути краљ са женом, вероватно с намером да тамо тражи енергичнију подршку. У Драчу, прича један стари српски биограф, чекало је Радослава ново разочарање. Тамо му неки Франак уграби жену, а њему самом угрози живот. Лишен круне и жене, краљ Радослав се одрекао светске сујете и примио је монашки чин. Као монах Јован, повучен и заборављен, умро је у неком манастиру по свој прилици у Студеници, где је сахрањен.
Стриц Радослављев и Владисављев, Сава, који се био вратио с истока и утицао да борбе између браће не узму опасније размере за Србију, није био задовољан стањем ствари. Србија је за дуг низ година била поштеђена од сукоба са суседима и тај мир могла је да искористи за своје унутрашње јачање. На том је нарочито радио Сава. Теодосије, Савин биограф, приписује њему у заслугу, што је дошло до брака између Владислава и Асенове кћери Белославе. Али, као што је раније, за време Радославово, у Србији преовлађивао утицај цара Теодора, тако се сад за време краља Владислава, у Србији осећао утицај цара Асена, у време од 1230-1240. год. најмоћнијег владара на Балкану.
Нападај Мађара на Асенове земље и њихово заузимање Београда и Браничева, 1232. год., и врло затегнути односи с латинским баронима у Цариграду, определише цара Асена да раскине везе са папском куријом, која је била на страни његових противника. Тај корак царев наишао је на велико одобравање целог православног клира. Дотле је постојала врло јака опозиција свештенства из бивше Теодорове државе, односно од стране охридске цркве, која није дозвољавала да православни епископи и свештенство признају власт бугарског примаса – патријарха, пошто је он, са своје стране, признавао папину врховну власт. После раскида с Римом, Асен је покушао да обнови везе с патријаршијом у Никеји, али се отуд тражило као први увет да бугарска црква призна врховну власт никејској. Асен на то није пристао; он је желео измирење, а не понижење своје цркве. С тога, и без пристанка Рима и Цариграда, он даде изабрати за православног бугарског патријарха Јоакима. Али је, ипак, из разумљивих разлога, тежио, да својој патријаршији изради признање. У помоћ му је дошла нова политичка ситуација. Против савеза католичких држава, Латинског Царства и Мађарске, требало је створити савез православних држава. Асен с тога нуди преговоре никејском цару, Јовану Ватацу. Створени споразум између њих прихватио је деспот Михајло и вероватно краљ Владислав. За Саву, стрица Владислављева, зна се, да је крајем 1233. год. напустио свој архиепископски положај и као свог наследника оставио Сремца Арсенија. После је отишао поново на исток, у Јерусалим, Александрију и на Синај, одатле у Антиохију и Никеју, а из Никеје у Цариград и Свету Гору. Свршивши тај велики пут, он се кренуо у Бугарску, у Трново, цару Асену. Тај пут Савин у све четири престонице патријарха православне цркве и навраћања у Бугарску, куда му се није требало враћати у Србију, по свој прилици је у вези са поменутом акцијом Асеновом за признавање бугарске патријаршије. Асену је Сава, као угледна личност, са доста веза, по свој прилици послужио као посредник у том послу. Успех је био постигнут. У Галипољу, на малоазиској страни, 1235. год., објављен је грчко-бугарски савез и признање бугарске патријаршије од сва четири патријарха. Оба стара биографа Савина, Доментијан и Теодосије, казују, да је цар према њему био врло пажљив. Код Асена је Сава и умро, у Трнову, 14. јануара 1235. год. Одатле је пренесен у Владислављеву задужбину у манастир Милешево, где је са свим сјајем српске цркве положен у нови гроб, 6. маја 1237. Ту се сачувао и његов лик, рађен од неког уметника ређе врсте, који је умео да својој фрески да индивидуалан израз са много непосредности. Сув, с дугом брадом, проседом, која казује да Сава није умро у дубокој старости, са извесном оштрином у крупним цртама, које показују јаку вољу, Сава има продирне сугестивне очи, сличне дубокој води. Читав лик има крепчине и претставља више државника него светитеља. Према њему ликови младог краља Владислава (имају два), плава, с малом негованом брадом, с нечим меким у изразу, изгледају просто као да су са неке феминизиране природе. То, што је Владислав на обе фреске приказан као млад, иако је доживео свакако преко педесет година, и непосредност Савина лика, говоре очито за то, да је фреске радио неки мајстор непосредно после подизања манастира и Савине сахране. Као оснивач српске самосталне цркве, њен први архиепископ и организатор; као јака личност, која је утицала на сређивање и снажење Србије; као први наш књижевник, коме, поред типика за карејску ћелију и манастире Хиландар и Студеницу, захваљујемо и за прво, лепо писано, оригинално житије српско (рађено као увод за Студенички Типик) Стевана Немање; – Свети Сава је проглашен за свеца. Он је најпопуларнији народни светитељ, с националном бојом још од XIII века, и централна личност многобројних хагиографских мотива народне усмене књижевности.
У ово време беше нарочито озлоглашена на папској курији босанска држава. Доставе, да се тамо уврежила нека опасна јерес, гониле су на активност и Рим и Будим; први из верских, а други из политичких мотива. Пример јаке руке, која је у божјем гневу "дивно беснела" страховитим оценама у Тулузи, у Француској, изгледао је као створен и за полуварварску Босну. Шаљући 1221. год. свог легата Аконција у Босну, папа се тужио да јеретици тамо јавно исповедају своју веру "као што ламије доје своју штенад голим сисама", па је с тога позвао краља Андрију и угарски епископат, да их униште. Краљ Андрија у то време није могао да делује у Босни, исто као што није могао ништа предузимати ни у Србији, заузет унутрашњим кризама. Једино су Мађари успели, да 1125. год. Босна буде подвргнута у црквеном погледу мађарској калочкој подбискупији. Папа је, одобравајући тај акт, позвао надбискупа, да у својој новој области строго делује против јеретика и да против њих проповеда и прави крсташки рат. Надбискуп калочки, Угрин, покушавао је доиста, да предузме нешто по жељи папиној и нашао је и једног војсковођу, Јована Анђела, сестрића мађарског краља Андрије, византиског емигранта, који је тада, са мајком заједно, био господар Срема. Али озбиљне кризе у Мађарској и после сукоби с Бугарима нису дозвољавали ни Анђелу, као ни другим Мађарима, да се заплићу у босанске ствари.
Народној цркви у Босни запрети већа опасност тридесетих година XIII века. Пренестински бискуп Јаков беше 1233. год., као папин легат, свршио један посао у Мађарској и онда стигао у Босну. Својим великим ауторитетом, и политичким и црквеним, он је утицао на тадашњег босанског бана Нинослава да даде изјаву, да ће он остати у католичкој вери, иако су његови преци били јеретици. Својим писмом од 10. октобра 1233. год. папа је Нинослава, на основу те изјаве, примио под своју заштиту и гарантовао му интегритет "правом предрагог ми у Христу сина нашег светлог краља Угарске". Нинослављев рођак Пријезда прешао је исто тако на католичанство. Онима, који су тад деловали у Босни, тај сам чин покрштавања није био довољан као јемство за његову исправност, него су тражили нешто још непосредније. Пријезда је морао дати свог сина за таоца, и касније је сам Нинослав, уверавајући папу о његовој исправности, требао молити чак у Рим да буде пуштен. Кад се тако тешки услови постављају члановима владајуће куће, и они их примају, онда је несумњив знак да онај који то тражи претставља неку необичну снагу. Верска активност католика у Босни после тога врло је жива. У Босну се, још исте године, упућује један посебан бискуп, Јоханес Вилдесхаузен, родом Немац из Фрајбурга. Доминикански ред, познат као врло оштар у прогањању француских јеретика, долази исто тако, по папиној наредби, да делује у Босни. Легати римски бивају све чешћи; Босни се очевидно поклања све већа пажња. За њу се на папској курији говори, да због јеретика изгледа "као пустиња и шикара, пука трња и коприва, и постала је легло гуја". Нови бискуп има толико самосвести и енергије, да неће да води рачуна ни о жељама мађарског краља, и сам папа мора да га смирује и, у интересу курије, нагони на попуштања. Међутим, у земљи постоји јак народни отпор. Из Рима се с тога, једним писмом од 17. октобра 1234. год., тражи чиста ситуација у Босни, и, ако не помогне друго, препоручује се крсташки рат. Хрватског херцега Коломана папа Гргур IX изрично упућује на ту дужност, а кад се он одазвао, папа га је, горњег датума, узео под своју заштиту као војника Христовог. У Риму се овој експедицији давала толика важност, да су крсташи за Босну били изједначени са ослободитељима Свете Земље. Такво расположење у Риму изазивала је Угарска, да би га после могла искористити у своје политичке сврхе. Краљ Андрија је излагао папи опасност од непоузданих босанских банова и потребу да се власт над Босном потпуно преда мађарским краљевима, који се не би дозвољавали да се у земљи јавља све ово, што је сад у њој. Папа је примио те сугестије Мађарске и 9. августа 1235. год. одобрио је краљеву одлуку, да Босна припадне Андријином сину Коломану.
Коломан је и почео рат у Босни, у име вере, а у ствари у име својих и мађарских освајачких циљева. Бан Нинослав, који је ранију изјаву дао под притиском, био је прави претставник отпорних Босанаца. Они нису хтели нову веру, коју су им доносили на мађарском мачу. Снага Мађарске овог времена била је врло велика. У ратном походу против Аустрије они су 1235. год. дигли војску, која се, вероватно претерано, ценила на 200.000 људи, али која је била силна ако је износила и половину тог броја. Нинославу није било лако ни иначе. У земљи је један део великаша пришао Мађарима (н. пр. усорски кнез Сибислав, син иначе непознатог бана Степана), а други се плашио. Он се с тога повлачио у своје тешко приступачне планине и избегавао отворену борбу. Због тога се ратовање прилично отегло. Мађари постигоше извесне успехе у Захумљу и Западним Странама, али праве, средишње Босне нису могли освојити. Год. 1238., 26. априла, писао је, истина, папа, да је Коломан уништио јеретичку напаст; 23. децембра исте године говорио је о "десници Створитељевој која триумфује", али сви ти успеси, у колико их је било, беху кратка века. Већ 1240. год. долази бан Нинослав безбрижно у Дубровник и ту чак обећава Републици да ће је узети у заштиту, ако би дошло до њеног сукоба с рашким краљем. Кад две године после рата с Мађарима Нинослав узима на се улогу заштитника и излаже се опасности, да уђе у један нов рат, значи: прво, да његов положај у Босни није био нимало несигуран и друго, да мађарски ударци нису нанели његовој држави толике штете, да би јој требало дуже времена за опорављање.
На папској курији предлагали су исто тако оштре мере и против старих неретљанских гусара, који никако нису хтели да се окане свог старог заната. Племе Качића било је у том погледу највише на злу гласу. Краљ Андрија им је претио казненом експедицијом; папа Хонорије III позвао је суседне Спљећане, да и они сузбијају то зло. Качићи се нису дали обуздати; они су самом папином легату Аконцију спремали замке. По свему се чини, да је било извесних веза између Босанаца, Неретљана и Захумљана; чак није немогуће да је заседа против Аконција дошла баш као словенска реакција на римске покушаје, да сломију отпор наших људи. "Патарени" међу Качићима главни су ослонац за ту претпоставку. Притиснути нешто јаче, Неретљани су год. 1226. мало попустили, али их је зао глас гонио и даље. У дубровачкој обавези према Млецима од 13. јануара 1232. изрично се вели, да Дубровчани неће примати у свој град Качиће и Омишане, "или друге карамије и пљачкаше или отимаче", и да ће помагати Млечане, ако крену своје лађе против њих. У опште, биће непријатељи свима гусарима "од Драча до Млетака". Тек за време припрема за крсташки рат у Босни, Омишани су из предострожности, 17. марта 1235., склопили мир са Дубровником.
Рат је у Босни беснео у пуном јеку, кад је краљ Владислав пренео у Милешево тело Св. Саве. Савез Владислављева таста, цара Асена, са никејским Грцима показао се одмах на делу и 1236. год. удружени победнички савезници угрожавали су сам Цариград. Владислав није улазио у ту акцију, као што се није мешао ни у друге политичке послове Бугара. Али би по свој прилици био увучен у рат између Бугара и Мађара, који су ови спремали, осокољени успехом у Босни, нешто из својих рачуна, а нешто по позиву папе Гргура IX, да није дошло до оне страшне најезде Татара, која је 1241. год. преплавила Мађарску и захватила и северни део Балкана. Као вихор јурнуле су коњичке хорде Татара однекуд из руских степа у средњу Европу. Куманске чете прснуле су пред њима на све стране; руски кнежеви беху покорени; пољски градови Краков и Бреслава порушени. Мађарски краљ, у борби с њима, претрпи страховит пораз и мораде бежати чак у Приморје, на Раб и у Спљет. Татари су пошли за њим, али већ расути по широком подручју, преко ког су превалили. Разбијени од Хрвата под Клисом, они су преко Босне, Србије и Бугарске дошли на доњи Дунав, харајући и пустошећи уз пут све до чега су могли доћи. Поштеђени су остали у Приморју само градови с јаким бедемима (страдали су ипак Котор, Свач и Дриваст) и за коњанике тешко проходне шуме са збеговима. На земљишту јужне Русије прибраше се ти и други одреди поново и основаше моћну татарску државу Златне Хорде. Тај њихов поход извазвао је узбуну кроз све земље куда је прошао. Нешто тај потрес, а још више смрт цара Асена (+1241.), који је био главна Владислављева подршка, бише узрок, да се у земљи јавио покрет против њега. Њему се догодило исто оно, што и његовом старијем брату Радославу после пораза цара Теодора. Као нови краљ избио је њихов трећи брат Урош, звани Храпави (ваљда због оспица), негде током 1242. год. Занимљиво је, да је главни отпор против Уроша организовао не Владислав, него његова жена, која се беше можда тога ради, склонила у Дубровник. Није вероватно, да јој се Владислав није придружио само с тога, што је био негде затворен. Дубровачка Република обавезала се краљу Урошу, да на свом подручју неће трпети никакве агитације против њега. Владислав се после измирио са Урошем и признајући врховну власт млађег брата владао је, чини се, у Зети. Један запис из манастира Милешева, из 1264. год., писан је, вели се, "у дане благоверног краља Уроша и брата му краља Владислава".
За владе прва два сина Стевана Првовенчаног Србија је била под политичким утицајем моћнијих суседа, епирских Грка и Бугара. Ни једна ни друга владавина нису биле с тога много популарне; Владиславу се, на пример, пребацивало да је Св. Сава био "бегун" испред њега. Али, та владавина и једног и другог брата, мада на очи неславна, била је ипак од знатне користи за Србију. Ради јаких веза, које су имали и Радослав и Владислав, нико од суседа није смео да их узнемирује; Епир и Бугарска, који су им могли постати врло опасни, претворили су се у заштитнике. С тога краљ Урош, кад је дошао на владу, затиче земљу неистрошену и способну за подвиге и с тога је могао да се јави с извесним ауторитетом у часу, кад је имало да се ликвидира питање већ дотрајалог Латинског Царства.
Далмација је страдала понајдуже од последица татарске најезде; између Спљета и Трогира дошло је чак до рата, који је претио да узме опасније размере. Бежећи испред Татара краљ Бела се био спасао у Трогир, где га примише с пуно пажње. Из захвалности он је повељом од 18. марта 1242. год. дао том граду извесне поседе, од којих су неки од раније били спљетска својина (н. пр. Острог). Због тога Спљећани нападоше на Трогиране кривећи их за отимачину. Трогиране су помагали хрватски племићи одани краљу, а Спљећани, којима једно време није ишло добро, позваше као савезнике босанског бана Нинослава, хумског кнеза Андрију и још неке суседе. Бана Нинослава изабраше чак за свог градског кнеза. Догађаји се после тога сплетоше. Босанско-спљетски нападај на тврди Трогир није успео, али је зато страдала трогирска околина. Спљећани нападоше и друга нека места, као Клис. Угрожени градови обратише се у невољи самом краљу. Овај узе ствар врло озбиљно, нарочито ради Нинослављева учешћа и поче спремати две војске: једну против Спљета, а другу против Босне. Војску против Спљета водио је славонски бан Дионисије; она је у лето 1244., у заједници с Трогиранима, напала град и присилила га на предају. У миру, склопљеном 19. јула, Спљећани су били прилично унижени; краљева даривања Трогиранима морала су бити испуњена. Из амнестије, коју је уговор предвиђао, били су искључени спљетски савезници, с Нинославом на челу. Војску против овог другог водио је сам краљ Бела и допро с њом до града Глашког. Појединости о том ратовању нису познате, али је сигурно да Босна овом приликом није много страдала. У повељи од 20. јула 1244., којом краљ даје повластице и потврђује имања босанској цркви, каже се да је на то пристао и бан Нинослав са својом браћом и великашима. Краљ се налазио у глашком граду од 15-21. јула; судећи, према том кратком трајању и овој повељи може се чак мислити да до борбе није ни дошло, него да се бан покорио краљу и изгладио ствар мирним путем.
|
