Словени насељавају Балкан
Главна државна брига цара Хираклија, за читаво време његове владавине беше усредсређена у битности на азиска питања. На то су га нагониле, с једне стране, тешке прилике Царевине у том крају, а с друге и лични интереси. Он је био пореклом с истока, из Кападокије; сву је младост провео у Малој Азији, где је за владе Маврикијеве војевао с Перзијанцима; свој успех против Фокаса имао је у главном да захвали афричким четама и азиским пријатељима. Сем тога, за Византиску Империју посед богатих области Мале Азије и Египта беше једно од животних питања, нарочито ради снабдевања с храном пасивних европских области. Најпосле, притисак Перзијанаца и њихово безобзирно надирање, као и освајање главних места Мале Азије и чак египатске Александрије (619.), тражили су неодољиво, да Царевина предузме енергична средства за своју обрану. Ради свега тога цар Хираклије је свој главни интерес обратио на исток и одмах, од прве године своје владе, почео тамо војничке акције. Западни део Царевине препустио је, међутим, ако не његовој судбини, а оно свакако далеко спореднијој својој бризи.
Словени су врло добро осећали, да Византиска Империја нема довољно војске, која би могла да спречи њихово надирање на Балкан. Видећи, да су границе недовољно штићене, Словени са Аварима заједно прелазе тамо праћени породицама; а како је све мање било војничких византиских покушаја, да се они силом одбију, то је тип ових прелаза постепено губио карактер војничке борбе. С почетка, Словени иду да пљачкају; а касније, кад је после честих пљачкања плена остајало све мање, они се почињу задовољавати тим, да просто отимају и заузимају туђа напуштена поља и њиве и да место покретних узимају непокретна имања. Код Словена било је вероватно пребегавања и прелажења на византиско подручје још и с тога, да би се избегло суровостима аварске власти, која је била врло тешка. Несумњиво стоји, да су првих година VII века њихови походи необично чести; да највећи део старих градова пропада тих година и да се отад о њима губе трагови. Вести из средине VII века већ јасно говоре о јаким и већ сталним словенским колонијама на Балкану. Процес преотимања и колонизација извршен је, дакле, у том времену, кад је Византија била сва заузета својим тешким и напорним кризама и борбама на истоку.
Словени су били врло експанзивни. Њихова насеља хватају у VII веку од Црног Мора па све до баварске границе, а судећи по јачини њихових чета не изгледа да су била ретка. Год. 611. Словени проваљују у Истру и силно је пљачкају, а у исто време туку се и по Баварској. Друге словенске чете харају по Византији. У Солун се збегло мноштво породица из дунавских, панонских и дачких области, а поименце се спомиње становништво из Ниша и Софије. Солунска легенда св. Димитрија казује, како се дигао огроман словенски народ разних племена, Друговића, Сагудата, Велегезита, Вајунита, Брзита и других (од којих многа, судећи по називу, нису била словенска) и како је опљачкао не само унутрашњост, него како је, на чуновима, стигао и опленио и сву Тесалију, околна острва, грчке отоке заједно са Цикладима, сву Ахају, Епир, велик део Илирика и чак један део Азије, опустошио многе градове и покрајине и напао најзад и сам Солун. Напад је био и са мора и са сува. Да то није имао бити прост пљачкашки напад закључивало се у Солуну по том, што су с нападачима биле и њихове жене са пртљагом, спремне да се настане ту одмах после пада града. Значи, очевидно, да је насељавање Словена већ вршено на тај начин и да су, пре те опсаде Солуна, сасвим доле на југу Царевине, други неки градови, севернији и ближи непријатељу, већ тако прешли у словенске руке. Словенски нападај на Солун и овог пута није успео. Словенски бродари, сувише збијени на чуновима, тако су лоше маневрисали приликом општег јуриша на град, да се велик део лађа сопственом кривицом извртао и изазвао општу забуну код флоте. Сам словенски вођа, Хацон, био је заробљен и после каменован. Словени ипак не напуштају плана да се некако дочепају Солуна и позивају хогана, да им дође у помоћ. Хоган се одазвао позиву, али тек после две године. Он је, прича легенда, покупио "сва племена варварска" са Словенима и Бугарима и онда послао коњицу, да посвршава претходне послове и изврши препад. Сам је дошао под град мало касније, са огромном војском и са потребним справама за опсаду. Али је град и овог пута успео да се спасе упорно брањен од свих слојева становништва, а помогнут и од цариградских власти.
У ово време пада и освајање Далмације. Несигурност у њој већ и раније показује понајбоље сакривање и закопавање новца и накита домаћег становништва. У Нарони нађен је закопан златни накит једне хришћанке с новцима царева од Јустина I до Тиберија II, склоњеним сигурно у страху од непријатеља; а у Грабовнику, код Љубушког, био је у једној гомили сакривен гвоздени лонац са златним новцем цара Јустинијана и Јустина II. Далматински градови, с пуно старог богаства, били су од варвара готово по правилу освајани, па рушени. Стара и угледна Салона била је узета, по причању Константина Порфирогенита, преваром (Словени и Авари пресвукли су се у одела ромејских војника), а по градској традицији, забележеној код Томе Архиђакона, после дуже опсаде (око 614. год.). Градско становништво спасавало се на суседне отоке како ту, тако и при заузећу Епидаура. Сем Салоне и Епидаура страдали су том приликом и многи други градови као Дукља, Нарона и Дамавијум (у Босни), а неоштећени остадоше једино Задар и Трогир. Место старе Салоне подигнут је после у близини Спљет; место Епидаура Дубровник; а место Дукље Бар. Чувена дунавска тврђава Сингидунум страдала је врло много тих времена и потпуно је за увек изгубила своје име. Исто тако и важни Виминацијум и Цибале у Славонији и друга места. Ово страдање градова упада у очи. Оно је, истина, обична појава код свих варварских најезда, али је на нашем подручју било и сувише велико. Сигурно је, да је градско становништво покушавало само да брани свој иметак и да је због тога, и ради пљачке, код нападача појачан бес разарања.
Византија је управо у то доба била најтежа притешњена од Перзијанаца. Год. 614. беше пао у њихове руке Јерусалим, а 619. и далека Александрија. Посед Египта, житнице царевине, беше озбиљно угрожен. Цар Хираклија одлучи с тога, да напрегне сву снагу против толико ојачаног непријатеља и да лично води војску. Да би се колико-толико обезбедио с леђа он нуди Аварима врло повољне увете, ако пристану на то, да буду лојални суседи. Преко посланика би уговорено, да се Хираклије и хоган лично састану у Хираклеји, на домак саме престонице. У свој својој царској слави, с богатим даровима, са блештећом спремом, цар је стигао на заказани састанак. Хоган, међутим, беше приправио заседу да га ухвати и Хираклију је једва успело, да се, прерушен, спасе у последњи час. Сав његов богати царски пртљаг уграбише Авари. У исти мах хаганови људи, искоришћавају општу забуну, појурише према Цариграду, да га узму препадом. Сама варош обранила се без много жртава, али су за то страдала предграђа све до такозваних Златних Врата. Пустошећи Тракију вратили су се Авари кућама водећи мноштво робља (619. год.). Поред свега тога, Хираклије није могао да прекине везе с њима. Опасност на истоку била је још већа; а да води рат на две стране Византија нити је смела, нити би могла. На муци, Хираклије обнавља преговоре с хаганом и прима увете мира, као да је тешко побеђен. Цар је имао да плаћа подвостручен првашњи данак, по 200.000 златника, и још да даде таоце као јемство за мир. Колико је цару било стало до тог да дође до споразума види се још врло добро и по том, што је међу таоцима био и један његов ванбрачни син и један сестрић.
Склопивши мир с хаганом Хираклије се свом снагом баца на Перзију. Осетивши његову нову снагу у борбама перзиски владар Козроје поче да тражи савезнике. Нашао их је, природно, у Аварима, који су били лако готови на погодбу, знајући да Перзијанци немају шта тражити у Европи. У лето 626. год. имао је бити изведен заједнички нападај на Цариград. Перзијанци су требали напасти престоницу са азиске стране, а Авари са европске. Са Аварима су ишли и Словени сачињавајући највећи део њихове флоте. На Петров-дан те године стигоше прве аварске чете пред Дуги Зид. Хаган је кренуо сва себи подложна племена, Бугаре, Гепиде и Словене и са огромном војском опседе Цариград. Словени, који су долазили Црним Морем, беху повели собом и жене, које су биле вешти бродари. Један део Словена придружио се Аварима, по позиву, као нека врста савезника, лакоме на богат цариградски плен. "И земља и море напуни се дивљих народа", каже један савременик; а други вели да стиже "бесни вихор непријатеља, бљујући, као неизмерна пучина, варварски муљ." 31. јула почео је општи јуриш. На једној страни нападали су Авари, а на другој Словени, који су имали прве редове "голих пешака", а друге у оклопима. Они су довукли и опсадне справе. На једном делу фронта подигли су дванаест кула, које су по висини биле равне градским бедемима. Словени су још били добили задатак, да на својим лађама превозе Перзијанце са азиске обале. Али словенски мали чамци нису се могли мерити са византиским бојним лађама. Сем тога, настале су за њих велике незгоде, што су Византинци приметили да се они споразумевају с Аварима помоћу давања знакова ватром, па су их варали. Таква једна превара одлучила је чак исход целог предузећа. Византиски Јермени запалили су ватре у луци код Св. Николе, а Словени, мислећи да су то Авари, кренули су тамо, запали у заседу и тешко настрадали. Хаган, бесан што је због тога онемогућен комбиновани нападај с копна и мора, приписујући пораз не превари, него невештини словенској, даде поубијати и оне који су били спашени. Словенска је погибија била страховита; "услед многе крви зацрвене се морска вода", каже један савременик. Читав залив Златног Рога, где је напанута словенска флота, био је пун мртвих телеса и празних чамаца. Словени после тога узмакоше, а због њих мораде се повући и хоган, порушивши пре куле и затрпавши ровове. Словени су прсли на све стране, "иако их," вели један извор, "нико није гонио". Било је свакако више из страха од Авара, него од Византинаца. Пораз је био завршен 8. августа 626. год.
Аварско-словенски пораз пред Цариградом створио је нову фазу у односима између њих. Поступање хаганово са Словенима, на очиглед непријатељу, деловало је силно на све који су суделовали у борби. Огорчење је, природно, појачавало и то, што се осетило да снага господара није толика, колика се њима чинила; и што је византиска победа обуставила сва богата финансиска средства, која су дотад јачала Аваре и осигуравала им превласт над осталим народима с леве обале Дунава. А своју превласт они су искоришћавали свирепо. Старе хронике говоре о том са страшним примерима. Кад су Хуни-Авари полазили против кога, пише хроничар Фредегар, они су напред слали Словене, а сами би остајали пред табором. Ако Словени победе Авари истрче да узму плен; а ако подлегну они су им давали помоћ. Зими би долазили међу Словене, да се хране, да им узму плен и да спавају с њиховим женама и кћерима. Уз то су им Словени давали и други данак. Руска, такозвана Несторова хроника изрично наглашава, да су Авари "насиље чинили" женама словенскога племена Дуљеба. Чак су словенске жене запрезали место коња. С тога је разумљиво да сад, кад се јавила прилика да се почне раскрштавање с Аварима, Словени устају против њих. На подручју данашње Јужне Чешке, Аустрије и северне Словеније побуњени Словени, под водством једног франачког трговца, Сама, успеше чак да створе своју државу, која је трајала две-три десетине година. Саму се негде иза 632. придружио и Дрван, кнез Лужичких Срба, dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant, који је дотле био под франачком влашћу. То је најстарији хисториски спомен српског имена уопште, које ће се после јавити и код словенских племена на југу.
Против Авара не усташе само Словени. После хаганове смрти насташе међу Аварима и Бугарима борбе око наследства. Није потпуно јасно на основу чега су Бугари тражили свој део власти, али је то свакако карактеристично за опадање аварског угледа. У тим борбама страдали су Бугари и један њихов део дошао је Словенима тражећи склоништа; па се после, не зна се зашто, упутио у Италију, у Беневент. Много озбиљнији био је покрет источних Бугара, Уногундура, који становаху на подручју од Дњестра и Азовског Мора на исток. Одметнувши се од Авара, бугарски поглавица Куврат или Курт уђе у ближе везе са Византијом и склопи с њом савез. Цар Хираклије направи чак Куврата византиским патрицијем. Царевини је добро дошао тај сукоб између Авара и Бугара, и она је новог савезника зердно помагала, да би могао истрајати и бити по њу од користи.
Иако је Хираклије, мало после аварско-словенског пораза пред Цариградом, успео да страховито потуче и Перзијанце у бици код Ниниве (627.) и да изазове грађански рат код њих, он ипак није могао да на истоку добије жељени мир. Перзија је била скршена, и никад више није постала озбиљан противник Византије. Али место ње јавља се нови и исто тако опасан противник; чак, по свом свежем замаху и великом верском одушевљењу, готово и опаснији. То су Арапи, звани Сарацени, са новим пророком Мухамедом. Од 630. год. Мухамед постаје неоспоран вођ Арапа. Те године он је у триумфу ушао у Меку, коју је раније морао напуштати, и његова вера Ислам осваја нагло све веће кругове арапских племена. Читав покрет има колико верски, толико исто и политички карактер. Наследници Мухамедови са исламском вером врше у ствари и уједињавање арапских племена. Арапи освајају Сирију, Палестину, Ирак, Западну Перзију, Мезопотамију после Египат и Триполис, и Ислам постаје вера огромне већине народа Мале Азије. Већ пре средине VII века нова арапска држава, изникла нагло као тропски цвет, постаде један од најважнијих чинилаца у Средоземном Базену. Забринут за судбину својих покрајина на истоку цар је спремао нове војске. Али, болестан, он нема више пређашње активности. Крај великих борби, које су почеле између Византије и Арапа, Хираклије није доживео; он је умро 641. год., остављајући државу пред крупним заплетима.
Ово време, од Маврикија до Хираклија, представља период словенског учвршћивања на Балкану. Источна питања беху постављена с више снаге, него западна. На истоку су према Царевини биле организоване снаге једне државе и једног покрета с вођством ретких способности; на западу и северу Балкана јављале су се, међутим, чете, које нису биле новост и које с тога не изгледаху непосредно опасне, и које своје улажење у земље Византије не извођаху под једним вођством, с јасним планом. Борбе између Авара и Словена чињаху се у Цариграду као погодан знак, да ни једна ни друга страна неће бити после њих способна за веће акције, и с тога их пуштаху да се крве чак и на свом подручју помажући једне против других, и то Словене против Авара. Упади тих чета трајали су већ читав један век, и мада непријатни, нису ипак довели Византију пред несавладиве тешкоће; у Цариграду се рачунало, да се с њима може, ако и кад затреба, с нешто напора снаге релативно лако и брзо изаћи на крај. Међутим, захваљујући својим великим масама, Словени су успели, да се распростру дубоко по целом Балкану, а да се на његовом северу и западу дубоко укорене. На том подручју они су брзо постали бројем надмоћнији од урођеника и потискивали су ове, или их временом апсорбовали, на свима линијама.
Доцнији византиски цар Константин Порфирогенит приповеда, с нешто легендарних елемената, да су за време владе цара Хираклија почеле прве сеобе Срба и Хрвата на Балканско Полуострво. Напоменувши, да су Хрвати дошли на југ пре Срба са севера, где су им били најближи суседи, на границама франачке државе, он казује, да су они били "добегли" цару Хираклију у време, кад су Авари заузели Далмацију и опустели је. С царевим одобравањем, и вероватно с нешто његове помоћи, Хрвати су потисли Аваре и настанили се у тој области. У том причању има колико се да проверити, највише истине. Покрет Словена против Авара узео је врло широке размере и борбе Хрвата с њима чине саставни елеменат опште акције. Није случајно ни оно, што се наводи, да су једна племена долазила пре других. Очевидно, ништа не би било мање стварно, него веровати, да су словенске масе у ово сто година, што смо им кретања могли пратити, долазиле само с једне стране, у једном правцу и у исто доба. Ми немамо никаквих позитивних доказа, да су Хрвати дошли на југ пре Срба, али да је то могло бити, о том нема никакве сумње.
И за Србе је слично причање. Два су брата, казује исти византиски цар, наследила у власти оца; па је један с пола народа кренуо у Византију и дошао све до Солуна. Отуд је и остало име једног тамошњег насеља Србљија, τα Σερβλια. После неког времена ти се Словени упутише натраг, али, прешавши Дунав, предомисле се и замоле цара, преко београдског заповедника, да им уступи другу земљу за настањивање. Цар им даде ове од Авара опустошене земље: Рашку, Зету, Неретљанску Крајину, Захумље, Травунију и Конавље. Словенски походи до Солуна доиста су постојали, као и њихово повлачење на Дунав и преко Дунава. За Србе се не вели, да су се борили против Авара, него да су дошли после њихова пустошења. Да ли су ти Срби били раније у вези са Аварима, можда као њихови поданици, нема података, у писаним изворима, али се то са много вероватности може закључивати на основу њихова географског смештаја. Српска насеља у Византији непосредно граниче са областима, где је била аварска власт и где су се у главном одржавали сви ови догађаји, које смо напред помињали.
Сам цар Константин Порфирогенит навео је једно причање, које је несумњиво српскохрватског порекла, а састоји се у овом: да су Хрвати дошли на југ из Беле Хрватске, а Срби из Беле Србије, Бојке, односно нека њихова племена са Висле. На основу арапских писаца путника X века дошло се до закључка, да је Бела или Велика Хрватска обухватала добрим делом источни део данашње Чехословачке; а Бела Србија Галицију и подручје око извора Дњестра и Висле. Врло је вероватно, да су и племена из тих крајева, у вези са осталим словенским насељима средње Европе, постала активнија после устанка против Авара; и да су ступила и у договоре са Византијом. Да ли је и колико је било Срба и Хрвата на Балкану и у панонској долини и пре тих борби не може се сигурно тврдити, али је вероватно. Вероватно тим више, што се и српско и хрватско име среће дубоко у Грчкој, у Тесалији и Пелопонезу, куд их је бацао талас ранијих похода, свеједно да ли у мањим или већим групама. По нашем мишљењу, словенске миграције (у колико их тако можемо назвати) ишле су током читавог једног столећа кроз цело подручје тамошње Румуније и Мађарске, и сва словенска племена из суседних области, а међу њима и Срби и Хрвати, учествовали су у њима, према приликама, са већим или мањим масама. У борби с Аварима и после њихове пропасти добили су само активни Срби и Хрвати већи замах. Међу словенским племенима на југу та су два убрзо узела водећу улогу.
На истоку, између Дунава и Балкана, Словени, у првој половини VII века, станују у толиком броју, да се читава та област назива Словенском, Σκλαβινγα. Византиски писци веле, да је тамо било седам словенских племена. Исто је тако у VII веку била у словенским рукама и Далмација. Средином VII века та је област у неколико већ била смирена; то излази бар донекле по чињеници, што је папа Иван IV око 642. год. слао свог опата Мартина, да по Истри и Далмацији откупљује робље и светачке мошти. Да су Словени у то доба имали сигурна упоришта на далматинској обали, следи одатле, што су 642. с великом флотом напали у Италији беневентско кнежевство и усудили се искрцати близу Сепонта. Тај им подвиг није успео, али је свакако карактеристичан и за сигурност њихове залеђине и за њихов нападачки дух.
Од балканских покрајина Царевине беше прилично слободна од Словена долина Мораве, главна прометна артерија, која је спајала престоницу с Дунавом и Европом. Словенска насеља туда, у колико их је било, нису долазила до већег израза. У византиској власти остадоше Ниш и Софија све до IX века. Остали делови Балканског Полуострва на истоку и западу, од Бара с једне и Балкана с друге стране, изузимајући приморске градове, беху већ претежно словенска земља. Током прве половине VII века колонизација Словена на Балкану била је већ у главном свршена ствар.
|
