Vladimir Ćorović: Bosna i Hercegovina (1925)

Društveni odnošaji

I

U današnjim granicama Bosne i Hercegovine* živi u svemu po popisu od 1921. godine 1.889.929 stanovnika, za koju hiljadu manje nego 1910. kad ih je bilo 1.898.044. Taj manjak je nesumnjivo posledica rata i najbolji dokaz o velikim gubicima, koje su pretrpele ove dve oblasti, iako su samo jednim malim delom bile neposredno ratno područje. Taj manjak pogađa sve okruge, sem banjalučkog, što je isto tako najbolji dokaz da razlog za nj nije samo u tom što se u nekim ratovalo, nego opšte ratne nevolje sa svima njihovim obimnim posledicama. Sarajevski okrug imao je 1910. godine 288.061 stanovnika, a 1921. 287.214; tuzlanski 425.496–416.413; mostarski 267.038–265.330; travnički 284.561–280.709; bihaćki 229.071–217.023. Od tog stanovništva 43,9% su pravoslavni (oni imaju apsolutnu većinu sa 57% u banjalučkom i bihaćkom okrugu), 31,1% muslimani (najjači su u sarajevskom okrugu, gde ih ima 44,7% i u tuzlanskom, gde ih je 41,2%), a 23,6% katolici (najjači su u mostarskom okrugu, gde ih ima 43% i u travničkom, gde ih ima 39,2%). Srpskohrvatski kao maternji jezik ima ogromna većina stanovništva, 96,6%.

Godine 1910. bilo je u Bosni i Hercegovini 46.859 austriskih pripadnika; 61.151 mađarskih i hrvatskih; i 6581 stranac iz raznih drugih krajeva. Od 1880–1881. bosanska vlada počela je sa sistematskom kolonizacijom stranaca i stvorila je nekoliko njihova, u glavnom nemačka, naselja, od kojih su ponajjača: Rudolfstal (srez banjalučki), Vindhorst (gradiški) i Franc Jozefsfeld (beljinski). Upada u oči da su ta naselja dovođena gotovo isključivo u one krajeve gde su većinu sačinjavali pravoslavni. Nije s toga daleko pomisao da je vlada to činila s toga što je želela da tim kolonijama išara i proredi po nju najopasniji kompaktni pravoslavni elemenat. Prema tim naseljenicima vlada je pokazivala naročitu pažnju, na očitu štetu domaćih. Do 1906. godine data su na 1817 porodica raznih kolonista 218.923 dunuma zemlje, a domaćima je do 1910. dato na 8980 porodica svega 231.646 dunuma. Dolazilo je, prema tom, na jednu stranu porodicu 120, a na domaću samo 26 dunuma. U jednom vrlo dokumentovanom članku g. Šćepan Grđić navodi čak i ovo: „Bilo je slučajeva, gdje su domaći krčili zemlju u rejonu kolonista, pa su ih koloniste najprije pustili da iskrče, a kad je zemlja bila uređena i iskrčena pomoću vlasti su ih otjerali sa te zemlje bez ikakve naknade”.

Od čitave površine zemlje u Bosni i Hercegovini samo su 22% njive, 16% pašnjaci a 50% šume. Pri takvom stanju razumljivo je da pet miliona metričkih centi žita, kolika je najveća njegova još vrlo primitivna proizvodnja, ne mogu ishraniti gotovo dva miliona stanovnika i da je s toga uvoz hrane potreban i u najboljim godinama. Industrija je u zemlji tek u razvitku. Možda će joj dati više poleta dosta bogati ugljeni majdani, od kojih su najvažniji Breza, Kakanj, Zenica, Kreka, Ugljevik, Mostar, Banja Luka. Lepe rezultate obećava bogati rudnik železne rudače Ljubija–Stari Majdan, koji već sada daje pola miliona tona. Veliki kompleksi šuma izazvali su u poslednje vreme naglu eksploataciju i izvoz šumske građe. Ima, međutim, čini se, dovoljno razloga bojazni da se ta eksploatacija, radi grabljivosti preduzimača, ne izvrgne u pusto haranje šuma.

„Do pred rat", tvrdio je g. Jovan Popović, stručan poznavalac tih stvari, „bila je Bosna i Hercegovina najača stočarska zemlja u Evropi”. Danas je to bogatstvo, zbog ratnih nevolja, znatno popustilo, ali je ipak osetno i što je glavno kao da ponovo pribira staru snagu.

II

Najteže pitanje, koje je do Oslobođenja pritiskivalo hrišćanskog zemljoradnika, bilo je nesumnjivo agrarno. O njemu bilo je delimično govora već u historiskom pregledu ove knjige. Ovde će se prikazati samo stanje od 1878. unapred.

Aga je – da govorimo o slučajevima kad se do zemlje dolazilo bez otimačine – ukmećavao težaka na svoje imanje tako što bi mu dao alat i stoku za rad i što bi mu podigao kuću. Kmet je za to najobičnije imao agi da daje trećinu žetve. Ni zemlja, ni kuća, ni alat nisu, prirodno, njegov prosed; ali dok je pošteno odgovarao svojim obavezama, nije mogao biti bez osude oteran sa zemlje. Za kmeta najamnika ti uveti ne bi bili odviše teški, da nije bilo i drugih nevolja. Za kmeta starosedeoca, koji je u nekoliko naraštaja natapao tu zemlju svojim znojem i kome je ona, možda, nekad i pripadala, taj vekovni rad za drugoga bio je veoma težak i sasvim je prirodno što je on roptao protiv toga.

Od prihoda sa svojih njiva težak je morao davati agi trećinu, državi desetinu, poljaru čuvarinu, do 1906. godine, sveštenički bir i odvojiti još seme za narednu godinu. Desetina se naplaćivala ne „u prirodi”, t. j. u samom žitu, nego u gotovu novcu, odmah po žetvi, kad je cena žitu najniža i kad za isplatu određene novčane sume treba prodati mnogo više nego desetinu ploda. Tako se desetina u stvari izmetnula u osminu, sedminu, a ponekad i u još teži deo. Osim toga, sama desetina nije se određivala po meri ploda, nego na klasu ili u snopu od oka, i s toga vrlo često nepravedno. Ovo tim pre, što su procenjivači, zloglasni „desetar” ili spahije, dobivale procenat od procenjenog ploda, pa je bilo u njihovom ličnom interesu da prinos prikažu što većim. Tužbe na takav postupak bile su opasne, jer je desetar organ vlasti; a, pored, toga, za novu procenu morala je doći komisija, čije je troškove plaćao zemljoradnik kao pozivač, a seljak za čitavo vreme, dok komisija, ne dođe, nije smeo preneti žito na guvno, niti ga spasti od nevremena. Bilo je ponegde slučajeva, kad je komisija dolazila tek o Mitrovdanu i kad je pola žita već istrulelo. Nevolju je pojačavalo to što su age, znajući da je procena desetine obično iznad stvarnosti, uzimale nju kao osnovu za svoje traženje trećine. Kako je procena desetara smatrana kao službena, to je bilo lako razumljivo, da bi pri svakom sporu samo težak izgubio. Tim pre, što se agrarne parnice za dugo nisu vodile na sudu, koji bi koliko-toliko pazio na pravdu, nego pred političkim vlastima, koje su stvar cenile samo sa svog gledišta. Najposle, da nepravda bude veća, aga je tražio trećinu iz cela prihoda, ne dozvoljavajući da se izdvoji seme kao zajednički izdataka njegov i zemljoradnikov.

Te nevolje kmetova izazivale su živo saučešće kod njihovih humanih sugrađana. Donošene su vrlo oštre rezolucije i obrazovane čak čitave stranke i frakcije, da zaštite ubogog kmeta. Njegove tegobe našle su svoga izraza i u književnosti. Petar Kočić ima veoma uzbuđenu pesmu u prozi, Kmeti, koja nije ništa drugo nego težak jauk ogorčenih; njegov popularni David Štrbac ustaje protiv „proklete trećine i desetine”; a u drugoj jednoj pripoveci podrugljiva sentencija kazuje: „U ovog cara ima za svašto škola, samo nema za desetara. Nit’ ima, veli, u oku kantara, nit u ovog cara škole za desetara”. Aleksa Šantić dao je iskreno saosećajni vapaj težaka Na njivi:

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani,
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?…
–––––––––––––––––––––––––––––––––
—–––––––––––––––––––––––––––––––
Svu muku moju, napor crna roba,
Požnjeće silni bez truda, u miru,
A meni samo, k’o psu u sindžiru,
Baciće mrvu!

Po statistici od 1910. godine bilo je u Bosni i Hercegovini 10.463 aga sa kmetlucima i sa 40460 porodičnih članova. Kmetova, međutim, bilo je 79.677 sa 444.920 kućnih članova, što će reći 32% celokupnog stanovništva zemlje. Pored toga, bilo je 31.416 kmetova, koji su imali i nešto sopstvene zemlje, sa 205.744 porodična člana. Ukupan broj kmetova davao je 46% stanovništva; gotovo polovinu cele Bosne i Hercegovine. Od aga bio je 91% musliman; a od čistih kmetova 74% bili su pravoslavni, 21% katolici, a samo 5% muslimani. Tako je agrarno pitanje dobilo neminovno još i versko obeležje, što je znatno komplikovalo stvar. Muslimani su, šta više, rešavanje agrarnog pitanja oglasili manje kao klasno, a više kao versko pitanje. Svaka njihova stranka smatrala je s toga pokretanje agrarnog pitanja kao znak neprijateljstva i tražila odmah sve moguće saveze, da bi mu odbila opasnost. Naivni i sa starim shvatanjima oni su verovali da se jedno tako važno socijalno pitanje dade izbeći ili zaobići političkim nameštanjima i nisu nikad osećali da se u svom sopstvenom interesu treba požuriti da pitanje reše što pre i što povoljnije, dok nije uzelo maha i prešlo u huk.

Agrarni tereti davali su kroz čitav XIX vek česta povoda tužbama hrišćanskog stanovništva i bili su neposredan razlog za razne lokalne ustanke. Evropa je bila poplavljena tužbama i opisima tih nepravda. Znajući to, grof Andraši je na Berlinskom Kongresu, u želji da opravda austrougarsku okupaciju tih pokrajina, izjavljivao: „Porta bi morala raspraviti agrarno pitanje, glavni izvor sviju periodičnih potresa koji su uznemiravali te krajeve, a to je zadatak načičkan smetnjama među narodom rastrgnutim mržnjom religioznom i društvenom zlopamtljivošću, zadatak koji bi mogla izvršiti samo vlada jaka i nepristrasna u zemlji u kojoj je svojina nepokretnih imanja u rukama muslimana, a u kojoj su većina stanovništva hrišćani rabotnici i zakupnici tih imanja”. Pa, ipak, austriska vlada, po Okupaciji, nije prišla rešavanju tog pitanja. Ona je nalazila da je begovski elemenat, koji vrši odlučni uticaj na muslimanske mase, odlično oruđe za njenu konzervativno-reakcionarnu politiku; a pored toga, imajući nameru da svoj uticaj proširi sve do Soluna, Austrija nije nipošto htela da otuđi ili ogorči muslimanski elemenat. Radi toga, ona i rešavanje agrarnih parnica ostavlja sve do 1907. godine samo nadležnosti političkih, dobro instruisanih, vlasti.

Otkupljivanje kmetova vršilo se fakultativno i vrlo sporo. Od 1879–1904. otkupljena su samo 20.193 kmetluka. Sve to stvaralo je u zemlji veliko nezadovoljstvo hrišćanskih, uglavnom srpskih kmetova, i dovodilo često do vrlo oštrih sukoba između aga i kmetova i između kmetova i vlasti. Pokret seobe Srba iz Nevesinja 1902. godine imao je kao uzrok ponajviše agrarne nevolje; a veliki pokret kmetova u severnoj Bosni 1910. nosio je čisto karakter agrarne pobune. Ferdinand Šmid, profesor lajpciškog univerziteta, osuđivao je, s toga, još pre rata čitav način austriske agrarne reforme. „Kalajeva konzervativna agrarna politika”, veli on, „morala je pretrpeti brodolom i znači u svakom pravcu tešku, šta više možda najtežu pogrešku, koja je učinjena u upravi Bosne i Hercegovine”.

Oslobođenje, koje je donela pobeda nad centralnim vlastima 1918. godine, značilo je za Bosnu i Hercegovinu dvostruku radost. Ono je donelo ne samo narodno ujedinjenje i duhovno osvešćivanje, nego i ekonomsku slobodu za najveći deo pravog radnog naroda.

III

Prvi otpor našeg naroda protiv nove austriske vlasti bio je u tradiciji starih ustaških akcija. Kad je austrougarska vlast stala kupiti po Hercegovini mladiće za svoju vojsku, javio se u njoj, kao ranije a i tada u Boki Kotorskoj, živ pokret da se narod protiv toga silom odupre. Dati svoju decu da služe i brane cara i državu, koji nisu bili voljeni i koji su smatrani kao nametnici, činilo se našem svetu kao težak greh. U zemlji s toga odmah, na samom početku 1882. godine, planu jak ustanak. U njemu su učestvovali pravoslavni i muslimani; a glavne vođe behu Stojan Kovačević, Pero Tunguz, Salko Forta i Đoka Radović. Potpirivač ustanka bila je aktivna mostarska srpska opština. Radi toga ona bi razjurena, a glavni domaćini mostarski optuženi radi veleizdaje i pozatvarani. Ustanak nije prihvatila sva Hercegovina, nego u glavnom mostarski, nevesinjski, fočanski, a samo delimično bilećki srez. Gacko sa vojvodom Bogdanom Zimonjićem ostade mirno zadovoljivši se, u glavnom, tim što je tom prilikom sredilo svoje agrarne odnošaje s muslimanskim zemljevlasnicima. Pa, ipak, ustanak, i tako lokalizovan, zadade ozbiljne brige austriskim vlastima. Njima je trebalo punih šest meseci i velik deo trupa da savladaju pobunjenike i da dobiju koliko toliko sređeno stanje.

Kad je taj ustanak od 1882. godine bio ugušen, nastala je u zemlji dugo vremena osetna bezglavost. Srbija je tih i narednih godina preživljavala svoje najteže unutrašnje krize; zaječarsku bunu, rat s Bugarima, abdikaciju kralja Milana, goračićke scene, ukidanje ustava i dr., i za više godina ona nije mogla da bude naročito privlačna tačka za Srbe iz ostalih krajeva. Crna Gora zamerila se opet svojim pasivnim držanjem za vreme ustanka mnogim Hercegovcima i cetinjskom dvoru trebalo je mnogo poruka i obaveštenja da ponovo pridobije ljude i opravda svoje držanje. Naš narod imao je, međutim, da izdržava težak pritisak Kalajeva režima. Svima sredstvima se radilo na tom da se razbije stvoreni zajednički front pravoslavnih i muslimana, dok je bačeno seme razdora između pravoslavnih i katolika, Srba i Hrvata, već ponegde donosilo žalosne posledice bratske borbe. U takvim prilikama Srbi se zbijaju u čvrstu zajednicu i kao jedinu garantiju za svoje samoodržanje smatraju svoje srpske škole i crkve.

Pravoslavne crkvene opštine u Bosni i Hercegovini imale su jednu vrstu svoje avtonomije pod turskom vlašću. Upravljajući same sobom one su najveći deo svojih prihoda trošile, sem na crkvu i izuzetne verske i humane potrebe, u glavnom na izdržavanje svojih škola. Njihovu upravu, koja je bila u stalnom dodiru s mesnim parosima, sačinjavalo je 12 crkvenih kmetova, predstavnika svih ponegde dobro organizovanih esnafa. Opštine te bile su pune samosvesti i nisu lako puštale da se sužava njihov delokrug i utiče na njihove odluke. Još u XVII veku ima pomena da je sarajevska pravoslavna opština dolazila u sukob sa crkvenim vlastima braneći svoja prava. Oko 1685. godine, radi sukoba sa mitropolitom Atanasijem, na Sarajlije je bila bačena čak crkvena kletva i oduzeti im sveštenici. U svojoj tužbi patrijarhu pisale su Sarajlije 1688. godine kako im vladika prebacuje: „Ne beže popovi ot harača nego ot sinov crkovnih, – počto mu nije ugodno čto postavljamo sinove crkovne da paze crkovno”. Sličnih sukoba bilo je i u prvim godinama XVIII veka sa patrijarhom Mojsijem. Ovo najbolje svedoči koliko su opštine bile uporne u svojim shvatanjima i imale svestan stav prema crkvenim vlastima. Prirodna je stvar da su ljudi bili još uporniji prema tuđinskim vlastima i da su svoju avtonomiju branili svom energijom.

Znajući da su srpske škole, izdržavane od takvih opština, vrlo aktivno središte za nacionalno vaspitavanje, austriska je vlada upotrebljavala stotine načina da im otešča ili onemogući rad. Kao jedno od jakih sredstava učinilo im se to da ih liši novčanih izvora iz crkvenih opština i da preko sebi odanih crkvenih lica dobije što jači uticaj na školu i njenu nastavu. Da bi rastavila od naroda njegovo sveštenstvo, austriska vlada preduzima čitav niz dobro promišljenih mera. 28. marta 1880. godine izradila je od carigradskog patrijarha pristanka da austriski car ima pravo biranja i imenovanja episkopa u Bosni i Hercegovini i tim najjače oružje, da preko episkopa, potpuno zavisnih od nje, deluje i na niže sveštenstvo. Prvi episkop, koji je pokazao odlučan stav prema vladinim namerama, sarajevski mitropolit Sava Kosanović, bio je naskoro penzionisan. U 1884. godini osnovala je vlada pravoslavnu bogosloviju u Reljevu, želeći da u njoj obrazuje pitomce po svom nahođenju i da spreči dolazak đaka iz srbijanskih i ruskih zavoda. Odmah posle toga, da bi što jače uticala na sveštenstvo, vlada uzima na sebe pravo da određuje obim parohija i prema tom i obim parohiskih prihoda. Stvorene su osim toga i izvesne svešteničke sinekure. To sve, na žalost, deluje i unosi naskoro razdor u narod. Srećom, veći i čestitiji deo sveštenstva video je dobro o čem se radi i ostao je uz svoje ljude. Da spreče taj štetni uticaj tuđinske vlasti u svojoj crkvi i školi, neke pravoslavne opštine kreću 1896. godine odlučnu borbu, za svoju crkvenu-školsku samoupravu. Taj pokret nailazi brzo na velik odziv u narodu, jer se odmah osetilo da se iza na oči dosta uskog programa krije dublji značaj. Iza tog avtonomnog pokreta, doista, razvija se široka opozicija celom režimu i austrougarskoj upravi uopšte. Vlasti su pokušale da opoziciju uguše silom, ne poznavajući dovoljno borbene i otporne osobine naše rase.

Uz pravoslavne počeli su svoju borbu za avtonomiju od 1899. godine i muslimani potaknuti na to, posle raznih drugih bezobzirnosti, nasilnim odvođenjem i preveravanjem jedne njihove devojke iz okoline Mostara. Na čelu njihova pokreta bio je mostarski muftija Ali efendija Džabić, koga su vlasti, kao i Kosanovića, odmah smenile sa tog uglednog položaja. Između pravoslavne i muslimanske opozicije dođe tokom rada do tešnjih veza i sa čisto verskih pitanja njihove tužbe pređoše i na politička. U leto 1908. već je kao zajednički program ujedinjene opozicije bilo traženje da Bosna i Hercegovina dobiju i svoju političku avtonomiju. U jesen te godine oni, isto tako, zajednički protestuju i protiv nezakonito proglašene aneksije.

Posle smrti ministra V. Kalaja (1903.), njegov naslednik Stevan Burijan nije hteo da nastavlja dotadašnju politiku krute sile i kušao je da nađe izlaz iz te borbe. Popuštajući u dosta tačaka on je 1905. odobrio pravoslavnim crkveno-prosvetnu samoupravu, koju su tražili. Kod mlađe inteligencije u zemlji nova odredba je naišla na dosta oštru kritiku; nešto zbog njene složenosti, nešto zbog jaka uticaja data nedovoljno sigurnoj jerarhiji; a ponajviše iz straha, da iza dobijanja te samouprave ne malakše opozicioni duh. Grupu političara, koja se borila za avtonomiju, predstavljao je jedno vreme Srpski Vjesnik u Mostaru (1897–1904.), koji je u stvari bio više porodični nego pravi narodni organ; a posle njega Srpska Riječ. Organ mlađe bosanske inteligencije bio je u glavnom Narod. Ovi mlađi su odmah bacili na dnevni red čisto politička pitanja o građanskim slobodama i sa naglaskom su tražili uvođenje ustavnosti. Muslimani su nastavili svoju borbu za versku avtonomiju još dalje vezujući uz versko još i agrarno pitanje. Dovršili su je s uspehom za vreme aneksione krize 1909. godine, kada je „vakufsko-mearifski avtonomni statut” dobio carsku sankciju. Posle aneksije i turskog prepuštanja Bosne Austro-Ugarskoj i muslimanska opozicija napušta svoje borbeno držanje i bori se samo za aginske interese.

Katolici su bili u verskom pogledu potpuno zadovoljni austro-ugarskom upravom. Iako najmalobrojniji u Bosni i Hercegovini, oni su nesumnjivo bili najviše povlašćeni. Njihove veze sa katoličkim austriskim dvorom potiču od ranije; još 1838. pisali su oni caru Ferdinandu „našem poslje Boga jedinom zaštitniku", koji je 1840. postao vrhovni pokrovitelj katolika Bosne i Hercegovine. Naskoro posle Okupacije, 1881., dovedene su jezuite u Bosnu i još te godine osnovala je vlada njihovu gimnaziju u Travniku, prvu u celoj zemlji. Jezuite, obasute bogatom milošću, dobivaju punu vlast i stavljaju se često iznad zakona. Bezobzirni u verskom prozelitizmu, oni izazivaju protiv sebe česte napadaje i to ne samo pravoslavnih i muslimana, nego čak i njihove verske sabraće. Borba između franjevaca i jezuita vodila se jedno vreme na očigled celog sveta. Svi katolici u zemlji podeliše se u dva tabora. Franjevci imađahu za sobom gotovo sav katolički puk i domaću inteligenciju, okupljenu u Hrvatskoj Zajednici sa političkim organom istog imena (osnovanim 1909. godine). Jezuite su imale svoju Katoličku Udrugu i organ Hrvatski Dnevnik. Njih je pomagala vlada i sav došljački svet. Po imenu se jasno vidi da je Zajednica polagala više na nacionalni, a Udruga na verski momenat. Franjevci, koji su preko pet stotina godina bili glavni pobornici katolicizma u zemlji, pod najtežim prilikama, kad je ljudski život bio jeftiniji od jedne dobre puške, bili su, ponajviše radi svoje verske pomirljivosti, potisnuti i vidno zapostavljeni na račun borbenih i nesumnjivo kulturno jačih jezuita. Nadbiskupsko mesto u Sarajevu dobiva jezuit, a ne franjevac. Na sve tužbe protiv jezuita i njihovog nasrtivog i krajnje netolerantnog nadbiskupa Josipa Štadlera iz Rima i Beča stizao je stalno jedan isti odgovor: Manet et manebit! Pored svega toga, franjevci nisu sve do pred kraj Svetskog Rata pokazivali ničim da bi bili nezadovoljni vladinim upravnim sistemom. Tek tokom rata stao je dobar deo franjevaca, sa njihovim svetovnim vođom, Tugomirom Alaupovićem, u redove pristaša Krfskoga Pakta; dok su jezuite do kraja izdržale kao verni pobornici habzburške dinastije i nekadašnje dunavske monarhije.

IV

Jevrejske kolonije na Balkanskom Poluostrvu vrlo su česte već u XII veku. Svi grčki gradovi i primorska mesta Maćedonije imaju svoje jevrejske opštine, s posebnom organizacijom, i dozvoljavaju im slobodan razmah, naročito u trgovini. Na zapadu Jevreja ima ponajviše u Mlecima. Njihov broj tamo iznosi 1152. godine na 1300 stalno naseljenih lica, koja stanuju delom u Mestrama, a delom na Spinalungi. Na ovom drugom mestu stanovali su ponajviše oni Jevreji koji su imali trgovačkih veza sa Dalmacijom i albanskim gradovima. Iz Mletaka je jedan deo Jevreja silazio i u primorske gradove, gde su bili trgovci ili lekari, a ređe su se iz primorja upućivali u unutrašnjost. U Bosni i Srbiji o Jevrejima za dugo nema pomena; dok je u Bugarskoj, u XIV veku, jedna Jevrejka došla čak na carski presto, kao druga žena cara Aleksandra.

Nov i jak priliv Jevreja u balkanske zemlje, koje su tada bile pod turskom vlašću, javlja se krajem XV veka, posle oslobođenja Španije od Mavara. Španija je oduvek važila kao kula katolicizma. Od 1480. godine u njoj vlada inkvizicija i mrki likovi ćutljivih i svirepih kardinala inkvizitora. Od časa kada je sva zemlja došla pod vlast katoličkog vladara i kad više nije trebalo nikakvih obzira prema inovernicima za eventualnu političku saradnju, katolička reakcija počinje naročito da besni. Njene su žrtve u prvom redu takozvani maranos, Jevreji, koji i pokršteni ne izgledaju dovoljno pouzdani, i onda svi drugi inoverci iz reda. Progoni Jevreja uzimaju maha i dovode najposle do najoštrijih mera. Radi toga od 1492. počinje jevrejsko iseljavanje u masama i bežanje naročito u zemlje turskog sultana, gde se prema Jevrejima postupalo najčovečnije. Da je to bežanje bilo praćeno sa mnogo nevolje i da su izgnanici imali da pretrpe vrlo teške dane razume se samo po sebi; sudbina izbeglica svuda i svagda najobičnije je jedan dug niz bolnih udaraca.

Najveći deo španjolskih Jevreja uputio se u glavna mesta turske carevine, u Carigrad, Solun, Jedrene, gde su sve do danas ostali poznati pod imenom, Sefaradim, Sefardim, što će reći Španjolci. Manji deo došao je na obale Jadranskog Mora, u područje mletačke republike, gde su bili obeležavani kao „Ebrei Ponentini" za razliku od dotadašnjih „ Ebrei Levantini".

Prvi pomen o Jevrejima u Bosni potiču iz polovine XVI veka, iz kadiskih šerijatskih sidžila u Sarajevu. Godine 1565. tražila su dvojica jevrejskih trgovaca naplate nekih svojih dugovanja, a jedan od njih imao je i parnicu sa svojim kiridžijom. Nema sumnje da su ti trgovci već od ranije živeli u Sarajevu, gde su, da bi mogli uterivati dug, imali najpre da stvore trgovačke veze i udese pazar. To mišljenje bi pomagala i jedna nedovoljno utvrđena vest da je oko 1541. bilo u Sarajevu 30–40 Jevreja, koji su se bavili trgovinom. Ali, zanimljivo, to su bili samci, koji su dolazili obično iz Soluna, i o velikim praznicima, išli natrag svojim porodicama. Sigurno je, međutim, da je broj Jevreja u Sarajevu u drugoj polovini XVI veka bio dosta porastao, jer se 1580–1581. podiže za njih poseban odeo, geto, za vreme Sijavuš paše Atika. Geto je, prema jednoj belešci, podignut na molbu sarajevskih muslimana, koji su se tužili da Jevreji mnogo larmaju i da im remete kućni red i da mnogo barataju s vatrom što je za lako zapaljivo Sarajevo bilo od posebne opasnosti.

Jedan deo Jevreja krenuo je iz Sarajeva u trgovački naročito razvijeni Dubrovnik, i počeo je tamo da se bavi trgovinom. Ali, slobodni Dubrovnik je u verskom pogledu bio strožiji od ostale Dalmacije i jevrejski trgovci u njemu nisu zadugo mogli da dođu do pravog razvoja svog posla. Mnogo bolje oni su stali u Spljetu. Kao njihovu pažnju prema tom gradu treba istaći predlog Danijela Rodriga, jednog vrlo bistrog Jevrejina, koji je 1577. godine podneo mletačkom senatu predlog da se razvije Spljet i da postane prva luka Jadranskog Mora, daleko naprednija od Dubrovnika. Mletački senat, kome su razlozi Rodrigovi brzo legli u pamet, prihvatio je rado taj predlog i poverio je odmah samom Rodrigu da ga privodi u delo. Ideja Rodrigova je bila da se u Spljet skrene sva trgovina sa Bosnom i da to postane glavno izvozno mesto. Da se to postigne on je nameravao podići velike staje za kiridžiske konje i konačište za njihove pratioce, a uz to velike magazine za trgovačku robu. Ali taj plan naiđe na opoziciju. Spljetska vlastela digla se protiv toga, što je sama imala da štetuje, jer su dotad hanovi i staje bili u rukama njihovih ljudi. S druge strane javila se, pored dubrovačke, još i opozicija izvesnih turskih vlasti iz susedstva, naročito od neretvanskog emina, koji se s razlogom bojao, da će onda, kad se digne Spljet, izgubiti gotovo sav ekonomski značaj put niz Neretvu. Ali je mletačka vlada, uviđajući korist od Rodrigova plana, ostala čvrsta u odluci i uspela, doista, da postigne neke uspehe. Kao nagradu za to dobio je Rodrigo izvesne povlastice za sebe i svoje suvernike i postao je jevrejski konzul u Spljetu. Godine 1592. izvedeni su poslovi koje je imao u planu Rodrigo i oni su ispali po volji svim zainteresovanim činiocima. Spljetski knez i kapetan pisao je 11. oktobra 1594. svojoj vladi u Mletke, „da splitsko stovarište daje mnogo više od onoga, što su se nadali”. Uz to stovarište, koje je bilo od ogromne koristi za Spljet i skrenulo u nj veći deo bosanske i balkanske trgovine, podigli su Jevreji, na molbu spljetske opštine, a po dozvoli mletačke vlade, i prvu banku u tom gradu, koja je imala da finansira velik deo poraslih trgovačkih poslova. Uslov je samo bio da se u banci ne sme naplaćivati veći interes od 15%. Prirodna je stvar da su se spljetskim stovarištem i bančinim kreditom Jevreji služili u velikoj meri i da je to znatno podiglo i njihovo blagostanje i njihov uticaj. Koliki je značaj spljetskih Jevreja vidi se najbolje po ovom: Josif Penso, njihov konzul oko 1630. godine, kreditira mletačke službene predstavnike kod bosanskog paše; on sam ide kao predstavnik mletačkih vlasti ne samo izvesnim manjim turskim susedima, nego čak i samom bosanskom veziru.

U Bosni Jevreji su bili uvek uz turske vlasti. To je činjeno nešto iz zahvalnosti za dobar prijem, a nešto iz potrebe da ne budu smetani u radu. U XVII veku nema, istina, o njima mnogo podataka, ali iz onih što postoje da se videti nekoliko zanimljivih stvari. Najveći deo sarajevske jevrejske kolonije su trgovci, koji imaju poslovnih veza najviše sa Mlecima. Kolonija je već prilično organizovana: ima svoj hram, svoju opštinu, svoje groblje i svoju školu. Velik deo sarajevskih porodica toga vremena ima čisto španjolska imena: Rosado, Kuriel, Alavo, Fajon, Nones, Pardo, Penso, Perez; dobar deo potiče verovatno iz Italije: Krispi, de Mantova, Benveniste, Navaro, Sonino, Tolentino. Turski uticaj da se videti u imenima koja se u XVI i početkom XVII veka javljaju u Bosni, danas su tamo potpuno iščezla, kao primera radi: Alavo, Almuli, Franko, Farki, Gurmisan, Zevi, Burla, Eljasaf, Magreso, Sorožan i dr., ali se javljaju na drugim stranama, kao primera radi u Beogradu Gabaj i Ruso. Druge porodice iz tih dana održale su svoje potomke sve do danas, kao Altarac, Baruh, Kajon, Danon, Alkalaj, Finci, Katan, Pinto, Papo, Levi, Salom i dr.

U XVII veku Sarajevo je dalo i jednog čuvenog avanturistu, Nehemiju Kija Kajona. Rođen tu, on je svoju prvu mladost proveo u Palestini, gde se i školovao; posle se, u osamnaestoj godini, vratio ponovo u Sarajevo i tu se oženio. Ali se nije mogao da smiri u svom rodnom mestu i počeo je da putuje, pouzdavajući se, u glavnom, u svoju kabalističku veštinu. Na istoku; u Solunu, Carigradu i Maloj Aziji, pa i u Italiji, on je brzo izigrao svoju ulogu i bio proglašen za jeretika; ali je za to imao više sreće na zapadu i severu, naročito u Berlinu. Glavni protivnik Kajonov bio je rabiner nemačke opštine u Amsterdamu, Haham Zebi ili Zevi Aškenazi, koji je jedno vreme pre toga bio rabiner i u Sarajevu, od 1687–1697. godine. Njemu je najposle, posle dugih raspravljanja, uspelo, da i na zapadu prikaže Kajona u pravoj svetlosti.

Za veze između beogradskih i sarajevskih Jevreja, koje se mogu lako pretpostaviti i inače, imamo i nesumnjivih dokaza. Baš u Kajonovom procesu, u Amsterdamu, data je jedna izjava nekadašnjih beogradskih Jevreja, iz koje se vidi da su sarajevski trgovci dolazili u Beograd da tamo pazaruju. Iz Sarajeva ti su trgovci išli obično preko Vlasenica na Zvornik, a odatle bi se lađom spuštali do Beograda.

Napadaj princa Evgena Savojskog na Sarajevo 1697. godine naneo je štete i sarajevskim Jevrejima. Dovoljno je poznata stvar, kako je tada princ surovo besneo protiv grada. U sarajevskoj srpskoj opštini ostalo je o tom nekoliko beležaka, iz kojih se vidi da su tom prilikom stradali i neki pravoslavni hrišćani i nekoliko Jevreja, koji su bili silom odvedeni iz svoje otadžbine. Tom prilikom je izgoreo i jevrejski geto.

U XVIII veku jevrejski trgovci dobivaju još veći značaj. Oni su, kao dobri trgovci, stekli velike kapitale, podigli svoj ugled i uspevaju da stiču i osetan uticaj. Oni su verovnici bosanskih paša i turskih činovnika, uvek pohlepnih na novac i gotovo redovno oskudnih. Oni čak kreditiraju i pravoslavne vladike u Bosni, specijalno sarajevskog, i taj dug, koji se nakupio za izvestan niz godina, iznosi jednom zamašnu sumu od 22145 groša. To sve, naravno, pojačava i broj jevrejskih kolonista. U Sarajevu je oko 1779. bilo 214 jevrejskih domaćina, što pretpostavlja populaciju od kakvih 1000 duša. Zanimljivo je da je Beograd u prvoj polovini XVIII veka imao samo oko 30 jevrejskih porodica.

U Sarajevu su, u to vreme, Jevreji izradili sami jedan svoj opštinski statut (1731.). Po njemu, svi su bili dužni plaćati opštinski prirez, koji im bude razrezan. Bogatiji, odnosno oni koji plaćaju više prireza, imali su pravo biti članovi uprave, a oni su je jedino i birali. Kao pravoslavni Srbi i Jevreji su imali svoju zasebnu školu. Samo su jevrejski opštinski prihodi bili veći od pravoslavnih; očevidno s toga, što su Jevreji, kao trgovci, bili bogatiji. Oko godine 1740. jevrejski su prihodi iznosili na 200.000 aspri godišnje, dok su pravoslavni imali svega oko 150.000. Glavni rabiner, odnosno haham, imao je mesečnu platu od 2000 aspri, od prilike 1 1/2 zlatni dinar. Učitelj je prolazio gore; on je morao da se ispomaže radom i van škole. U školu išla su samo muška deca; ženska su ostajala kod kuća. Zauzeti trgovinom i praktični ljudi, sarajevski Jevreji nisu se mnogo bavili knjigom i naukom. Iz njihovih redova zadugo nema nijednog lica, sem Kajona, koje bi steklo neki veći glas svojom znanošću. Čak ni za rabinere nemaju svoj podmladak, nego sve do druge polovine XVIII veka dovode na ta mesta tuđa lica. Tek David Pardo, rodom Mlečanin, koji je iz Dubrovnika i Spljeta došao u Sarajevo (1768.), stvorio je kakav-takav naučni podmladak, A to je trebalo tim više, što je glavni rabiner bio i glavni sudija u jevrejskim parnicama i trebao pored verskog da zna, nesumnjivo, i običajno narodno pravo i posebne prilike zemlje, u kojoj deluje. Beograd je u tom pogledu, izgleda, bio pred Sarajevom. Jer, u Beogradu, sredinom XIX veka postoji već i jedna beogradska jevrejska štamparija, koja radi, dok Sarajevo, samo u izuzetnim slučajevima, ima lica književne aktivnosti.

Ali, dok su se ljudi kretali na razne strane i u trgovačkom dodiru oštrili svoje prirodne sposobnosti, dotle su žene ostajale povučene i prilično u neznanju. Položaj žene u muslimanskim sredinama bio je dosta težak. Uticaj islamskih pogleda na odnosno između ljudi i žena i na žene uopšte osetan je kod svih naroda njihove države. Slobodno kretanje žena na ulici nije bilo rado viđeno ili je moglo da ima drugih neprilika. Radi toga se žene uvijaju u čaršave kad idu ulicom i kriju se od muških pogleda. To su činile i pravoslavne i katoličke žene, naročito mlađe, za koje je bilo više opasnosti. Jevrejske žene i devojke postupale su isto tako. To ograđivanje od sveta imalo je, prirodno, štetnih posledica za opšte obrazovanje ženskih, iako je, s druge strane, razvijalo unutrašnji život u porodici i znatno doprinosilo jačanju porodičnog morala.

„Pravno stanje Jevreja isto je kao i drugih nemuslimana u turskome carstvu. Centralna vlast u Carigradu ih štiti zakonima i fermanima, koji im se daju od prilike do prilike. Ali ih nije kadra uvjek zaštiti od samovoljnih valija i drugih pojedinaca. Za to su bili izloženi čestome globljenju.” Ali, u glavnom, oni se drže uz vlast i ne žele nikad da učestvuju u pokretima političke prirode ili u opasnim ustancima, tako čestima u bosanskoj prošlosti. Njihove glavne kolonije su u mestima gde su središnje turske vlasti, koje im mogu dati brzu i neposrednu pomoć. Pored Sarajeva Jevreji u Bosni imaju svoju veću koloniju, sa samostalnom organizacijom, samo još u Travniku, gde je za duže vremena bilo vezirsko sedište. Inače, Jevreji „plaćaju harač kao i druga raja, i to treću klasu (oko 1763.) po 2 1/4 groša na glavu. Za vrlo siromašne plaća opština kao i u Srba”. Pri davanju komore Jevreji su imali da plaćaju trećinu od onog, što je bilo određeno za hrišćane. U jednoj belešci stoji da su Jevreji za komoru davali, doista, jednu trećinu; drugu trećinu plaćale su ćurčije, kao najbogatiji esnaf u gradu, a treću trećinu plaćalo je sedam ostalih esnafa. Za gradnju puteva, mostova i drugih prometnih ustanova moralo se ili kulučiti ili se otkupiti, a za gradnju vojnih objekata moralo se lično raditi. U sarajevskim pinakama nalaze se beleške o tom da su Jevreji morali davati skup otkup da bi samo mogli subotom biti oslobođeni od prisilnog rada na tim objektima.

Ima ponekad i drugih plaćanja. U tursko vreme hrišćani i jevreji nisu smeli nositi isto odelo kao i Turci. U tom pogledu vladali su naročiti propisi. Među ostalim to je vredelo i za obuću. Nemuslimani su morali, i muški i ženske, nositi crnu obuću; dok su muslimani imali pravo na crvene firale, a muslimanke na žute. Jevrejske žene osećale su tu zabranu kao poniženje; a smelije su se odlučivale da ponesu žute cipele. Muževljeva kesa imala je posle da plaća taj kapris, bilo da se davala globa, bilo da se pružalo mito, da se stvar zataška.

Drugi otkupi bivali su radi surovijih zahteva. Turci, često bezobzirni do brutalnosti, imali su ponekad običaj, svirep i obesan, da vešaju krivce na vratima tuđih bogomolja. Tako su, na pravoslavnoj crkvi u Sarajevu, licem na Vaskrs, u dva maha obesili jednog čoveka. Tako su 1747. hteli i na vratima jevrejskog geta da obese jednu ženu i samo otkup od 4000 aspri spasao je nedužne Jevreje od te napasti. Takvi slučajevi ponavljali su se godine 1753., 1754., 1766., 1779., 1785., i dr. što znači, da su turske siledžije napravile od tog jednu vrstu prihoda.

Najveći deo jevrejskih kolonija zanimao se trgovinom. Osim trgovine, Jevreji su imali i drugih zanimanja. Naročito je mnogo lečnika iz njihove sredine. Polovina dubrovačkih lekara jevrejskog je porekla; a sličan je slučaj i u Bosni. Pored toga ima i nešto zanatlija ali njihov broj nije veliki. Jedino u Spljetu izgleda da su jevrejski krojači, koji su ponekad bili i prodavači odela, postali opasan takmac, jer se protiv njih vode ogorčene borbe.

V

Jezik kojim se u Bosni i Hercegovini govori jeste srpskohrvatski štokavskog narečja. Ali, po refleksu starog glasa, bosansko-hercegovački lokalni govori nisu jednoga tipa, isto kao što nisu jednog tipa i po svom naglasku, ni po svojoj starini. Reke Bosna i Neretva predstavljaju, u glavnom, granicu između jekavskog i ikavskog govora; na desnoj stani Bosne je jekavski, a na drugoj ikavski, dok je kod granice na Neretvi obratan slučaj. Ali ta podela nije samo geografska, nego donekle i verska. Katolici i muslimani su na označenom području isključivo ikavci, dok su pravoslavni, daleko od obeleženih granica, gotovo iz reda samo jekavci. Među jekavcima, na označenom području, u istočnoj Hercegovini, a manje u istočnoj Bosni, i muslimani su dobrim delom jekavci, dok se kod katolika nalazi vrlo mnogo ikavaca. Objašnjenje za to biće, u glavnom, ova činjenica. Po proučavanjima naselja središnje i zapadne Bosne danas se sve očitije vidi da je velik deo pravoslavnog stanovništva u tim oblastima doseljenik iz naših jugoistočnih krajeva. Od početka XVIII veka, piše Jefto Dedijer, koji se dugo bavio proučavanjima naselja, „naseliše hercegovački planištaci veći dio sarajevskog i tuzlanskog okružja… Starija su bila doseljavanja Hercegovaca u travničko, bihaćko i banjalučko okružje”. G. Vladislav Skarić, u jednoj velikoj raspravi, tvrdi da je našao „nesumnjivih znakova, da pravoslavni narod, ako i ne sav, a ono dobrim dijelom nije autohton u sjeverozapadnoj Bosni, već došljak s daleka juga”, ponajviše iz Hercegovine i susednih oblasti. Jasno je, s toga, da su ti hercegovački doseljenici doneli svoje lokalne jezične osobine i delovali njima i na zatečene malobrojnije starince svoje vere. Kako su se kod nas ljudi raznih vera, podovjeni u svojim oblastima, selima ili mahalama malo mešali, to je sasvim prirodno da su do kraja zadržali pored drugih i osobine svoga govora. Sličan je slučaj i sa katolicima, za koje se tvrdi da im većinu čine težačke porodice iz susednih zemalja. „U Posavini, prevlađuju doseljenici iz Hrvatske i Slavonije, u zapadnom dijelu iz Dalmacije".

Kao glavna osobina hercegovačkog govora uzima se u prvom redu njegova akcentuacija, koja predstavlja najnoviju fazu u razvitku našeg jezika. Druge crte bile bi u nekim oblicima deklinacije (n. pr. mesto starog selom-selima ili m. kolijeh-kolima); u izgovoru samog refleksa glasa (n. pr. lijepo, liepo, ljepo) i dr. Prema hercegovačkom stoji bosanski ikavski govor, sa izvesnim čakavskim crtama (n. pr. šć za št, šćap; j za đ, meja za međa; j za lj; grupa tъj, dъj daje tj, dj i dr., sa mnogo starih oblika i sa starijom akcentuacijom. U tom govoru nastalo je još dosta davno uzajamno mešanje starijeg štokavskog govora sa govorom čakavskih naselja zapadne i severozapadne Bosne. Vrlo je verovatno da su hercegovački doseljenici doneli čist štokavski elemenat i u stari Dubrovnik, gde je u govoru bilo ponekih čakavskih crta. Danas svuda preko škole, društva i usled drugih činilaca prodire na čitavom području štokavsko-jekavski izgovor.

Bosanske povelje i mnogobrojni natpisi pisani su pretežno u narodnom jeziku, ponekad vrlo živom i u stvari ne mnogo različnom od današnjih oblika. Arhaizam bosanskih pisara sastojao se samo u ponekim grafičkim osobinama, poteklim nesumnjivo iz nekadašnje jezične potrebe (n. pr. pisanje "jat" za a i ja, čuvanje jakog poluglasa ъ, neimanje znaka "je" i dr.). Inače, za razliku od raških pisara, kod kojih je prevlađivao kaluđerski, književni srpskoslovenski jezik, bosanski su pisari bili bez književnih ambicija i neposredniji. Otud su njihovi tekstovi dragocen prilog za historiju našeg jezika, gotovo ponajbolji koje imamo.

Turska dugogodišnja vlast i uticaj islamske kulture u Bosni ostavili su mnogo traga u leksikalnom delu njenog narečja. Ni u jednoj našoj pokrajini, sem južne Srbije, nema toliko turcizma kao u Bosni i Hercegovini, niti su igde još uvek u tolikoj upotrebi kao tamo. Pored toga, u dolini južne Neretve i u okolini Trebinja oseća se i vrlo jak uticaj talijansko-dalmatinskih jezičnih osobina. Nije, najposle, prošla bez ikakva traga ni četrdesetogodišnja vlada nemačkog jezika i kulture. Ali taj sav nanos nije, srećom, dopro do same bitnosti jezičnog duha i da se, s nešto pažnje i vaspitavanja, svesti na bezopasnu meru.

Hercegovačko-bosansko narečje, kao centralno i za uho najblagoglasnije, sa dosta preliva (ije za prosto i i e), vrlo rano je došlo na veliku cenu i bilo oglašavano kao pravo književno narečje, koje treba da prime svi srpskohrvatski pisci. Prvi je tu misao izneo još 1640. čakavac po poreklu, B. Kašić, jedan od glavnih predstavnika katoličke reakcije u našoj književnosti. Dubrovački dramatičar Džore Palmotić naročito je „išao za onim govorom koji je u upotrebi kod suseda Bosanaca”. Jedan pisac iz XVIII veka, Ivan Popović, tvrdio je opet čak ovo: „bosansko je narečje među slovenski što je atičko među grčkima”. Tako misli dobar deo naših pisaca u XVII i XVIII veku. U XIX veku jedan pripadnik toga narečja, Vuk Karadžić, uspeo je da svoj dijalekat i u novoj srpskoj književnosti podigne na stepen književnog jezika. On je pisao otsečno i jasno: „Srpski se govori najčistije i najpravilnije u Hercegovini i u Bosni” i dao je i svoje teoretske razloge za tu tvrdnju.

Nekoliko najuglednijih književnika i naučenjaka srpskih, hrvatskih i slovenačkih, izdalo je 1850. jedan manifest, u kome su objavili, „da je najpravije i najbolje primiti južno narečje, da bude književno, i to a) zato, što najviše naroda tako govori, b) što je ono najbliže staromu slovenskom jeziku, a po tome i svijema ostalijem jezicima slavenskijem, c) što su gotovo sve narodne pjesme u njemu pjevane, d) što je sva stara dubrovačka književnost u njemu spisana, e) što najviše književnika i istočnoga i zapadnog vjerozakona već tako piše”. Za vreme Vukova kulta, odmah iza sredine XIX veka, dobar deo srpskih književnika pisao je tim narečjem, isto kao i kod Hrvata, gde je južno narečje vremenom postalo opšteknjiževno. Ali, znatan deo Srba, i to pisaca od glasa i prave vrednosti, ponajviše rodom iz Srbije i Vojvodine, nije ipak hteo da napusti svog ekavskog, istočnog narečja. Kako su ti pisci živeli u središtima u kojima se najviše stvarala i negovala književnosti i gde se na nju najviše uticalo, njihovo pisanje je počelo sve više da uzima maha, dok nije počelo očito da pobeđuje. U krajevima neoslobođenog Srpstva primer Beograda i moralni uticaj Srbije imali su i inače odsudno dejstvo. I kad je 1913. godine, posle balkanskih ratova, Jovan Skerlić krenuo ponovo pitanje, da li da se primi kao opšte književno južno ili istočno narečje, svi srpski pisci Bosne i Hercegovine izjasnili su se potpuno za istočno kao narečje Srbijino. Svetozar Ćorović pisao je tada reči svih nas: „Ja bih da uzmemo istočno narečje i zato, i kad ne bi drugih razloga ni bilo samo zato – jer njime govore junaci sa Kumanova i Bregalnice. Oni su nas rastresli, razbudili, digli; oni su, onako veliki i slavni, ginući za brata, prvi učinili da pravo osjetimo: kako smo i koliko smo jedno, nerazdvojno.”

>>